Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'протопрезвитер-ставрофор'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 569 results

  1. Протојереј-ставрофор Милан Николић (1952–2020) био је један од најобразованијих свештеника у граду Нишу. Након свршене богословије, желећи да студира и да изађе у сусрет изазовима друштвених наука, као и другим изазовима везаним за социјално и педагошко служење, уписао је и успешно завршио студије социологије. Почео је да постиже резултате на плану друштвених истраживања, али је у једном животном тренутку схватио да жели целокупан свој живот и рад да посвети својој цркви. Након рукоположења 1996. године и постављања на место пароха у Лесковцу, имао је благослов и поверење Његове светости Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког, да интелектуалним радом допринесе активностима цркве. У време када још није била уведена верска настава у школама. грађани Лесковца могли су да стекну најверодостојније хришћанско образовање, јер се отац Милан, подржавајући и организујући у томе и друге свештенике, редовно обраћао вернима преко локалних медија. У начину на који је он, онда као лесковачки парох, повезивао градске медије, градске институције и цркву, показали су се најбољи плодови његовог образовања, као и одговарајућег умећа комуникације коју и касније примењивао у својој служби. Лесковац је и данас познат по живој катихетској и мисионарској активности својих свештеника, на темељима које је у значајној мери пре више од две деценије покренуо у том граду отац Милан Николић. Доласком на место пароха у Нишкој Бањи 1999. године отпочео је други период у његовом животу, уједно и једна другачија врста образовања, духовног образовања, стеченог кроз искуство пастира који се на свестран начин посвећује својој служби. Учио је у томе од најбољих духовника, пре свих од знаменитог игумана Илије, који је у то време служио у околини Ниша, а након свог одласка из ових крајева своју бројну духовну децу усмеравао да се обрате њему. Отац Милан је својим трудом привукао пажњу многих, од учених студената теологије до простих боготражитеља и намерника из народа. Ова пажња и љубав којом су му људи узвраћали остала је приметна и након његовог умировљења, све до последњег дана његовог живота, имајући у виду начин на који су му се обраћали и интересовали се за њега. Врата његовог дома била су отворена за све. Он је са својом породицом, госпођом Добрилом и децом Данијелом и Далибором, двадесет четири сата дневно служио својим парохијанима. Свако ко је имао потребу да буде саслушан, да му буде пружена рука, могао је да се обрати оцу Милану, да уђе у његов дом и да добије све што му је потребно, од духовне до материјалне подршке, разговора, савета, исповести и молитве. Сву пажњу народа који му је долазио он је преусмеравао ка Богу. Свакодневно је, нетипично за парохијског свештеника, читао велики број молитвословља за здравље људима који су му долазили с многих страна, никада не прихватајући заслуге ни похвале за то, чак ни после живих духовних посведочења којима је Господ на те молитве одговарао. Није се његова пастирска служба само на томе задржала. Још је као парох у Нишкој Бањи предузео велики труд на обнови једне од цркава у својој парохији, Храма Светих архангела у Првој Кутини. Обилазећи Брзи Брод, још једно од многољудних насеља његове парохије на периферији Ниша, које није имало своју цркву, уверио се у многе невоље с којима су се становници овог места суочавали, од социјалних до духовних. Отац Милан је својим снагама, без икакве подршке општинских и градских власти, само на основу добовољних прилога истакнутих појединаца и верног народа, подигао у овом насељу велелепни Храм Света три јерарха у средњовековном градитељском стилу, мукотрпно се трудећи наредних година на свему што је било потребно да би се тај објекат легализовао. Након увођења редовних богослужења у овој изузетно значајној задужбини јула 2011. године, Његова светост Патријарх Иринеј поставио је оца Милана на место старешине и првог пароха брзобродског. Отац Милан је са још већим интензитетом развио свој пастирски рад и служење, организујући читаво ово нишко насеље око цркве, окупљајући народ свих узраста и покрећући важне грађанске иницијативе. На старом црквишту у близини локалитета Медијана подигао је крст и после више од пола века обновио литију на празник Светог пророка Јеремије, везујући за живот цркве локалне пољопривреднике, који су овом светитељу и раније указивали част народним светковинама. Био је један од ретких нишких свештеник који је свесрдно подржавао рад Центра за црквене студије, удружења научних истраживача из Ниша који изучавају православну традицију, дајући своје прилоге и присуствујући на свим значајнијим манифестацијама ове установе. То показује да отац Милан ни у старијим годинама није заборавио своју младалачку посвећеност науци и светоотачкој литератури, о чему сведочи и његово последње предавање које је, у присуству великог броја својих поштовалаца, одржао у Светосавском дому Саборне цркве у Нишу, марта 2017. Од Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија је протојереј Милан Николић добио и највише свештеничко звање протојереја-ставрофора, са правом ношења напрсног крста. Ивица Живковић Извор: Епархија нишка
  2. Доносимо видео записе пастирске беседе протопрезвитера-ставрофора др Милоша Весина који је говорио о савременом искушењу које нас је задесило, те указао да као хришћани не бисмо смели да губимо веру и да себе испуњујемо страхом.
  3. Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала! Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи. Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре. Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”. Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека. Бар два разлога за поштовање здравствених прописа Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”! Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја! Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза. Зашто једна кашика? А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом? Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају. За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива. Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком. ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере. При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа. Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Сјећам се догађаја око несрећног дјечака који је у пожару скоро сав изгорио. Чудом Божијим, кроз натчовјечанске напоре медицине, остао је жив. Далеко од тога да је здрав, и да ће здрав икада бити. Јадник, докле је жив, носиће се са тегобама које му је његова несрећа донијела. Сва наша јавност, врло живо и ангажовано, пратила је борбу овог дјетета да преживи. Данима је био дио наше стварности; телевизија нам га је свима увела у наше домове. Сви смо се радовали његовом повратку у Kанаду са лијечења из Америке. Слиједили смо сваки његов покрет; увјерени да му је учињено колико се учинити могло. Kао и све, што за извјесно вријеме заголица нашу машту и заокупи нашу пажњу, били смо склони да и ту животну причу оставимо иза себе. Kад, наједном, несрећни дјечак поново ускочи у наше животе, и опет неким својим несрећним поводом. Шта се десило? Његове комшије и суграђани били су притекли у помоћ дјечаку и његовој фамилији. Повели су акцију за скупљање новца да би се болница платила. Ви знате да то у Америци није јевтино. Ускоро су му саградили кућу, прикладну за њега. Kао инвалид, везан за инвалидска колица, не би се могао кретати по обичној кући. Дивних ли људи, помислили бисмо. А нису баш такви, и то је оно што ме је навело на размишљање о нама, о човјеку овога доба. Наједном, комшије несрећног дјечака дале се на демонстрације. Подигла се велика галама и прашина; страсти се распламсале; сви свима нешто показују и једни друге у нешто убјеђују. У чему је проблем? Поставши несрећом својом познат, дјечак се нашао у средишту интересовања мас-медија. То му нимало није било потребно нити му је икакве користи чинило. Једино што је њему вриједило је мир и спокојство и љубав ближњих. Пошто је мир изгубљен, родитељи су ријешили да се одселе. Изабрали су неко мјесто у Бритиш Kолумбији, гдје је и клима за њихово дијете повољнија. То се није свиђело комшијама и дародавцима. Они су унесрећеним комшијама чинили да би их пред собом имали, да би сваког трена пред својим очима гледали доказ своје “превелике” доброте. Сада, када дјечак оде, нема ни доброте. Поведоше људи акцију да све што су дали, поврате назад. Хоће да се скупљени новац узме, кућа да се одузме, дјечак да се оголи и такав, го и понижен, да иде од њих. Питам се шта је остало од оне искрене, и истинске, и несебичне љубави и доброте људске, оне доброте која не рачуна да јој се истом мјером узврати. Гдје ишчезе оно Божије и људско, да не зна љевица шта чини десница. (Мт. 8, 3) Данашњи човјек је себе поставио у центар свијета. Све се врти око њега. И када добро другом чини, себе види у свему – даје да би добио. Свуда неки интерес. Човјек је данас нестрпљив. Не чека да „сутра“ провјери његово „данас“; хоће да види резултат неке своје акције истог момента. Не оставља Богу да Бог суди и награди. Он тражи награду од људи, сада и овдје; да му се пљешће и клањање чини. Свето јеванђеље упућује нас на чињење без рачуна и интереса. Чусте за богаташа – Христос неће ни име његово да помене – и за убогог просјака – Лазар му је име било. Е, видите, овај богаташ „облачаше се у скерлет и у свилу и сјајно се весељаше сваки дан“. (Лк. 16, 19) Христос не каже да је овај богаташ био лош човјек; не вели Господ ни да је он био немилосрдан ни окрутан; подразумијева се да је он био угледан и омиљен човјек, јер како би, иначе, сакупљао друштво у своју кућу и гостио сваки дан. Што Христос не каже, и што се подразумијева, је то да је он у своју кућу звао оне који њега зваху, и угошћаваше оне који су њега угошћавали. Само се ту нашао један човјек који се није уклапао у његово друштво; то је тај убоги Лазар. Тиме што је богаташ гостио оне који њега гошћаху, и чинио онима који су њему чинили, он није никакво добро чинио. Једино је могао учинити овоме убогоме и дати нешто њему који му не може вратити. Ту прилику да учини добро дјело, богаташ, из најобичније немарности, није искористио. Управо ту је проблем. „Ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате, и ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци“, (Мт. 5, 46-47) пита нас Христос. Свакоме од нас пружа се прилика да добро учини. Пред сваким од нас, и то врло често, изазов је у лику некога коме је наша помоћ потребна. Уопште не треба поједностављивати ствари и мислити да се сви проблеми могу ријешити „дријешењем кесе“. Има пуно људи којима је наша материјална помоћ потребна, али је далеко више оних којима је неопходна морална подршка, блага људска ријеч, искрено и добронамјерно интересовање за муке које га сналазе. Већина од нас не зна како се осјећа жена која је, још прије годину дана, док јој муж није био умро, имала за славу пуну кућу гостију, а сада, наједном, када јој слава дође, никога нема ни телефон да јој окрене. Она може да има све, да има свега, чак и сувише, ништа јој не недостаје осим блага и топла ријеч, пријатељска. Христос нас походи и то увијек у другом обличју: у лику радника, који је посао изгубио, а кућу голему храни; у облику бескућника, који крова над главом нема; у виду сваког усамљеника, којем је људска потпора нужна. Kада год учинимо једном од таквих, самом Христу чинимо. Онај дјечак, са почетка ове приче, имао је два страдања. Прво страдање – пожар у коме је скоро сав изгорио, и ово друго страдање, које му је пуно теже – када сагоријева на ватри људске злобе и себичности. У оба страдања Христос је састрадавао с њиме. Господ ће питати његове ближње како су се према њему опходили. И ми ћемо бити питани за сваку прилику када смо Христа, у лику потребитог, ближњег, пред собом имали, како смо на тај изазов на доброту одговорили. „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“, (Мт. 25, 40) опомиње нас Господ. Извор: vasilijeprotatomic.com
  5. Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија, парох у пензији парохије Свете Тројице СПЦ у Ротердаму, поручио је верном народу окупљеном на Светој Литургији у Недељу крстопоклону 22. марта 2020. године: Звучни запис беседе „Налазимо се у процепу времена када се сав свет с правом страшно уплашио. Али, тај страх не треба да буде толики да убије веру у нама да је Господ наш спасилац! Немојте да вам страх убије мисао и молитве, када читате и слушате ове страшне вести са свих страна. Људи су уплашени због свог маловерја, а посебно овде у свету где је народ већ изгубио веру. Кад се нађете у великом страху, који ради у срцу вашем и у памети вашој, онда вера посустаје. Кад се уплашите, више нисте оно што сте били. Изгубили сте оштрицу своје вере која је јача од свега. Ако у паници и очају изгубимо молитву онда смо изгубили све. Зато немојте да вас поколебају вести, немојте да посрнете, него се у светињама поклоните овом Светом Крсту и молите Господа Бога нашег да нам свима да снаге за даље до његовог Васкрсења. Крст страдања Господњега нам је дат да бисмо се окупили са Њим носећи га на рамену своме. У свим страшним забранама крстом Твојим не бојимо се ничега Господа јер онај ко носи крст – крст ће њега носити и повешће га путем спасења! Молимо се да нам обнови снагу да је имамо за себе и своје ближње и за ово време и место где сад живимо. Да својом храброшћу, а не лудошћу, већ храброшћу у вери Христовој дамо пример онима који су је оставили. Не дајте да вас зло поколеба“, поручио је о. Војислав Билбија. Извор: Радио Слово љубве
  6. Разматрајући питање досадашњег доприноса Цркве у борби против корона вируса, како у духовном тако и у материјалном аспекту, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске, је гостујући у емисији „Интернет литија” Радија Светигора казао да је прва мјера укључења Цркве била у молитвеном духу. – Ми се прво бавимо вјечним спасењем. Митрополит је у свим јектенијама на богослужењима која служимо одмах почео да се моли за оздрављење оних који су обољели, за покој душа оних који су се нажалост преставили и да Бог сачува оне који су здрави, да нас сачува од ове пошасти нове. Постоји и ова нова молитва Патријарха румунског Данила, која је преведена и коју је Митрополит препоручио да се чита на сваком богослужењу, тако да је то да кажемо прва мјера укључења у борбу против ове пошасти. Свака наша изговорена молитва је за добробит овога народа и против овога вируса и против свих вируса који се појављују и против свих болести и невоља. Што се тиче материјалног ангажовања, донијета је одлука да с’ обзиром на то да је велики број грађана угрожен због немања ових апарата за вјештачко дисање, Митрополија издвоји средства за два таква апарата. – И та средства су издвојена. Имали смо жељу, а она је и даље иста, да један апарат припадне Цетињу, баш из љубави према нашем Цетињу, а други да ставимо на располагање Министарству здравља. Ових дана и јуче и данас нас зову хришћани из Никшића који кажу да у Никшићу нема довољно респиратора и да би било добро да тај други можда оде у Никшић – казао је отац Обрен, додавши да ће о томе свакако одлучити онај ко треба да одлучи. На констатацију гледалаца да нема довољно респиратора ни у Пљевљима, прота Обрен је казао да је добио информацију да се и тамо посредством Цркве и Епархије милешевске неколико хришћана удружило и да ће ових дана донирати средства за куповину респиратора. – Знате како, нема богомоље без невоље и овдје се најбоље пројављује човјекољубље свих нас јер смо сви призвани да помогнемо, свак на свој начин. Онај коме је Бог дао кроз материјална средства, онај ко нема да се Богу помоли. Молитва је највећа помоћ, како су нам и љекари ових дана говорили. Одговарајући на питање зашто Црква толико ставља акценат на хуманитарну дјелатност, односно зашто су хришћани ти који су најпозванији да помогну ближњима у невољи, свештеник Јовановић је казао да је то тако зато што Црква и хришћани вјерују у Човјекољупца. – Бог је из љубави према човјеку дошао у овај свијет, да би спасао нас, да би нас ослободио смрти, о којој се ових дана највише и говори. Из тог разлога вјерујемо у Бога љубави, а шта је љепше учињети у име те љубави, у име Бога љубави, него помоћи ближњем свом. Имају оне ријечи отаца и духовника које кажу: „Како ћеш вјеровати у Бога кога не видиш, ако не љубиш брата свога кога видиш и са којим живиш”. Из те љубави Божије према човјеку и човјек је позван да буде човјекољубац, у смислу обожења, у ономе што и Бог тражи од нас ради спасења свачије душе. Помоћи некоме материјално можемо увијек. Данас углавном нису људи гладни, али има нажалост и таквих и ту ћемо помоћи увијек. Данас у овом свијету су људи гладни онога вјечнога и непролазнога, онога хљеба од којег се не гладни. Када човјек изгуби мјеру у свом нетрагању за вјечношћу, онда је гладан и овога земаљског блага и хљеба. Никад му није довољно, никад му није доста. Хришћанин је управо тај који је човјекољубац и његово основно призвање је да свједочи Бога љубави, а свједочи га на тај начин што ће увијек бити од користи и помоћи свом ближњем и на тај начин спасава и своју душу – поручио је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске, предводи вечерас интернет литију која се уживо емитује на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, са почетком у 19 часова. Специјални гост интернет литије је др Јелена Боровинић Бојовић, начелник Одјељења пулмологије Интерне клинике Клиничког центра Црне Горе. Интернет литија вечерас говори о мјерама Владе везаним за богослужења, хуманитарном раду Митрополије црногорско-приморске, тренутном епидемиолошком стању у држави и значају респиратора у лијечењу обољелих. Интернет литије се одржавају сваке недјеље и четвртка и представљају наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. ”Ходите, убијмо га језиком“, (Јер. 18, 18) рекоше саплеменици и савременици пророка Јеремије, јер он говораше оно што они не желише да чују. ”Ходите убијмо га језиком”, мисао, изговорена на хиљаде година прије но што ми, свако себе, првим својим плачем дјетињим, објависмо на земљи. А ми мислимо да са нама свијет отпоче и да ће са нама скончати, а из пророкове јадиковке видимо да убијање језиком траје откако и човјек на Земљи. Ја, заиста, немам ријечи којом бих довољно јасно исказао сву озбиљност, одговорност, управо убитачност ријечи људске. И сам, препустивши се површности и лакоћи сваковрсној, потегном, понекад, и изговорим непотребну, немудру и убитачну ријеч. Отуда је ово што слиједи опомена и мени колико и другима. Ријеч људска је светиња. Тим даром обдарио нас је Створитељ наш да се њоме разликујемо и разлучујемо од сваковрсног другог створења Његовог. Али, ријеч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ наш да ћемо за сваку ријеч, коју речемо, дати одговор на дан Суда. Својим ријечима бићемо оправдани или осуђени. (Мт. 12, 36-37) А ја, управо и желим да укажем на лакоћу којом ми изговоримо опаку ријеч. Осудимо човјека без саслушања и без икаквог доказа упрљамо га; олако и неразумно, речемо за њега тешку и убитачну ријеч и он, не знајући, носи жиг прљавости и срама; једе са нама и пије и, можда, добро мисли и о себи и о нама, а сви виде оно што он није и не зна да други мисле да је. Када се неким начином увиди и открије да је лаж на њега бачена, касно је. Он се никада довољно опрати не може да би потпуно повратио своју чистоту Ово безпримјерно блаћење нас, као свеколиког народа, сви болно осјећамо у душама својим и знамо да ако икад истина и прозбори и прожубори, она неће моћи бити довољно јака и јасна да сапере сву праљаву ријеку лажи која нас је запљуснула Отуда, ваљда због те олаке и неразумне употребе ријечи, ријеч се људска истрошила, отрцала, ублиједила. Не носи више собом тежину којом је некад везивала и обавезивала. Уствари, наше ријечи више свједоче нас, ко смо и какви смо, него ли оне о којима ми своја свједочанства изричемо. Како би нам Христос, данас, као и својим савременицима, некад, љутито подвикнуо: „Породи асипдини, како можете добро говорити кад сте зли”! Па би нам рекао да од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро, а зао човјек из зле ризнице износи зло. (Мт. 12, 34-35) Сврха ових мојих ријечи је опомена мени, прије свих, понављам, и свима другима, да добро пазимо; три пута мјеримо а једном сијечемо, како каже наш народ, прије но што ријеч изустимо те не буде више наша и не могнемо је повратити и укротити „Смрт и живот у власти је језика“, (ПрС, 18, 21) вели премудри Соломон. Ово разумијевамо вишеструко. „Уби ме прејака ријеч“, рече наш пјесник. Да ми пак пазимо да не убијамо прејаком ријечју а да и сами не страдамо за вавијек са убицама у аду пакленом. Јер колико год ми били склони на олако баратање ријечима, Господ ће своја мјерила примјењивати кад нас за наше ријечи буде судио. Јер, када Премудри Соломон набраја на шта Господ мрзи, и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на ријечи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног свједока који говори лаж мрзи Господ, а ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој. (ПрС, 6, 16-19) Зато, опоменимо се, уразумимо се. Схватимо да језик може да буде лијек, (ПрС, 12, 10) да је здрав језик дрво животно, (ПрС, 15, 4) али исто тако да језик може да буде стријела смртна, (Пс. 52, 2) оштар као мач. (Пс. 64, 34) Послушајмо Премудрог Соломона кад нам каже: „Немој наглити устима својим и срце Твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.“ (Проп. 5, 2) Извор: Православље
  9. Пријетећа епидемија вируса корона није ни разлог, нити може бити оправдање да се изричу неопрезне квалификације на рачун хришћанских светиња, каже за Спутњик ректор Цетињске богословије Гојко Перовић поводом негативних изјава црногорских званичника о вјерским обредима у вријеме епидемије. Такве изјаве, оцјењује отац Гојко, нису добре ни због угледа њихових функција коју обављају у име свих грађана, „а посебно је лоше што таквим наступима мотивишу друге да шире полуистине о цркви и њеним службама“. Влада Црне Горе је, наиме, прописала прије неколико дана да се вјерски обреди у Црној Гори могу обављати исључиво без присуства грађана, уз оцјену да вјерски скупови у овом тренутку представљају – „највећи епидемиолошки ризик“. Опрезно о вјерским обредима Државни функционери нарочито су проблематизовали свето причешће, а међу првима се огласио министар одбране Предраг Бошковић који је казао да би могли имати врло брзо ширење заразе, зато што „смо имали људе који су се причестили са истом кашичицом“. На то се надовезао и градоначелник Никшића Веселин Грбовић који је чак позвао да се казне четворица свештеника Епархије будимљанско-никшићке који су у храму Светог Василија Острошког причешћивали вјернике. Коментаришући овакве квалификације црногорских званичника када је у питању чин свете тајне причешћа, отац Гојко је казао да из Цркве моле градоначелника Никшића Веселина Грбовића и министра одбране Бошковића, као и остале државне и општинске функционере да обрате пажњу када коментаришу вјерске обреде. Он је додао да био они поготово требало добро да размисле прије него то учине у неком негативном контексту. Нико се никада није заразио путем причешћа Отац Гојко подсјећа да Црква у том контексту, по ко зна који пут, понавља јасне и разговјетне чињенице: „Нико се никада (у историји дугој 2000 година) није заразио путем причешћа у Цркви, а прошли смо кроз разне глобалне епидемије од античких појава куге до вариоле вере… Причешће се у Православној Цркви врши на овај начин, без прекида, хиљадама година. Тако су људе причешћивали Свети Сава, Свети Василије Острошки и Свети Петар Цетињски. Тако су се причешћивали наши преци“, подсјећа отац Перовић. Истовремено додаје да православна црква у Црној Гори поштује све државне прописе донијете у погледу сузбијања најновије епидемије, те да ће поштовати и ову најновију и најоштрију која се тиче привременог обустављања учешћа лаика (грађана) на црквеним службама, али и да је све прије и све мимо позитивних државних прописа Црква обављала и обављаће у складу са својом вјековном праксом и одговорношћу зрелих људи и савјесних грађана „Отуда, нема потреба да мимо оваквог односа сарадње и разумјевања Цркве и државе, у овом тешком и сложеном тренутку, било ко од политичара ружно говори о ономе што је светиња за велики број црногорских грађана. Сад нам треба стрпљења и међусобног разумјевања – више него икада до сада, а ми хришћани вјерујемо да ће Господ добро дати свима нама, у данима који су пред нама“, јасан је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, старешина капеле св. Петке и цркве Ружице на Калемегдану, Архијерејски намесник београдски први и професор ПБФ Универзитета у Београду, јавља се и говори из, како каже "привидно празног храма у коме нема људи", али и поставља питање "да ли је то што видимо, крајња истина овог молитвеног простора, односно - да ли је он испражњен од физичких тела"? У излагању путем видео-записа на "Ју-тјуб" каналу Цркве Ружице, прота Владимир на почетку каже да "изолација подразумева да се дистанцирамо од других, а овде је на физичком нивоу реч о изолацији, међутим овакви разговори нам откривају другу димензију". "Мотиви нашег добровољног затворништва нису себични, него је основни мотив брига о другима", напомиње прота Владимир. Чућете и предивну молитву св. Василија Великог, коју је прота Владимир протумачио за све верујуће људе. "Сви ви који сте у свом дому док све ово траје - нисте изван свог храма" напомиње прота и додаје да "када се простор храма гледа духвоним очима, види се стотине хиљада људи".
  11. “Апостол Павле каже даде ми се жалац у тијело да себе исправим, ово је неки жалац у тијело васељене, тијело сваког човјека, да у себи нађе праве вриједности због којих смо створени. А створени смо да будемо иконе Божије, да пројављујемо слободу тако што ћемо да помажемо другоме, да живимо за другога јер превише живимо само за себе и свијет окрећемо само према себи”, казао је синоћ протојереј-ставрофор Слободан Јокић, парох никшићки, говорећи о овим данима када се сусрећемо са епидемијом коронавируса која је захватила готово цио свијет. Гостујући у емисији “Интернет литија” на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, прота је поручио да нам и ова данашња ситуација показује да без узајамног односа и заједнице не можемо. “Ми смо као људи, поготово хришћани, позвани да пројавимо светост као начин живота а то значи заборавити само на себе и мислити на друге”, нагласио је отац Слободан. Истакао је да је човјек биће заједнице, створен за њу а самоћа која му се некада деси је његова припрема за сусрет, загрљај, за заједничко слово и молитву, као и за заједнички тренутак, ако Бог да, да се сви нађемо у Царству небеском и препознамо једни друге као браћу и сестре, као слуге Христове, испунувши благослов по коме нас је Господ створио. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић је казао да наша Црква жели на сваки начин да помогне у борби против ове епидемије уколико за тим има потребе: “Расположење за то је на високом нивоу јер постоји истинска потреба да се као Црква и као хришћани пројавимо и не затварамо у оном људском ако се самозатварамо физички, и да то добро у духу и добрим дјелима искористимо у овим данима.” По његовим ријечима свијет овако модеран и напредан је стао и налази се у посту, што је доприњело да осјетимо да није смисао живота у свим тим достигнућима људске цивилазације, иако су нам и она потребна. Поновио је свој став да су хришћани најспремнији ушли у ову ситуацију јер они ту атмосферу одрицања већ живе кроз пост. Видјели смо да иако смо мислили да без многих ствари не можемо, данас, како је истакао, и без њих можемо. Мишљења је да је упркос веома озбиљној ситуацији, битно да из овога извучемо оно најбоље што можемо и да у том смислу овај пост треба да нам помогне да видимо човјека у крајњим његовим границама и могућностима и да у том човјеку опет нађемо човјека. “У човјеку који је пао, који је данас болестан и страда због свега овога, треба да нађемо човјека и да му будемо брат. Тај посни стил живота који треба увијек да градимо у животу а који се данас пројављује нажалост кроз болести и страдања, треба да искористимо и пројавимо себе као праве истинске хришћане, праве слуге Божије.” Истакао је да се амбијенат богослужења кроз историју мијењао, али је увијек остајао срж, темељ хришћанског живота без кога хришћани нијесу могли и у овим условима физичке самоизолације упућује на личну и породичну молитву: “Направимо ту атмосферу заједничког богослужења, домаће цркве. Заборавили смо да се молимо и то радимо само кад је нека мука а сад је прилика да личну молитву, која је увијек била дио човјековог живота, његовог бића, упражњавамо у свом дому, да је умножимо и проширимо на цијели свијет. Помолимо се за ближње, за све људе било да су у Кини, Италији, Шпанији.. и за себе саме. Наша љубав допријеће до свих јер молитва је израз наше љубави”, закључио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Емисија “Интернет литија” се емитује сваке недјеље и четвртка и представља наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Митрополија црногорско-приморска спремна је да одмах понуди зграду интерната Богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу на располагање народу и друштву у борби против епидемије вируса корона уколико за тим има потребе, казао је за „Дан“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је нагласио да би сва друга питања о евентуалној сарадњи морали рјешавати у директној комуникацији Цркве и Владе, уколико се за тим укаже оправдана потреба. – Оно што сигурно сад имамо на располагању, што нам се чини функционалним и што одмах можемо понудити, уколико за тим има потребе, то је зграда интерната Богословије, која се налази у градском језгру Цетиња и близу је болнице „Данило Први“ – рекао је отац Гојко Перовић за „Дан“. Објаснио је да зграда интерната има смјештајни капацитет за 50 и више људи, а у њој бораве ученици кад школа ради. – Што се тиче других тема везаних за сарадњу државе и Цркве по овом питању, Црква није компетентна да процијени на који би све начин могла да помогне држави и друштву, тако да бисмо сва друга питања о евентуалној сарадњи могли и морали да рјешавамо у непосредној, интерној комуникацији Цркве и Владе, кад се, и ако се, за тим укаже оправдана потреба – казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. ”Најезда скакаваца, најгора у задњх 70 гина, уништила сву љетину у Кенији”, читамо новинске извјештаје. ”Ништа није остало за њима”, кукају јадни сељаци. Немоћни, гледали су како нестају плодови њихових трудова и зноја проливеног. На другој страни, због најезде скакаваца, у неким провинцијама пакистанским, било проглашено ванредно стање. Код сусједа њихових и заклетих непријатеља, Индуса, ништа боље. Пошто су ови летећи бојовници у Индију дошли с пакистанске стране, то им је била прилика да и за ову пошаст оптуже комшије своје. Са трахом смо пратили како Аустралија гори. Сви су чежњиво погледали у небо, одакле је једино помоћ могла доћи. Људска снага, и сва техника, била је немоћна да се бори са ватреном стихијом. Као со на рану, однекуда, дошли су пјешчани облаци, сунце заклонили и засули ширине намучене земље. Јужну Европу захватила страшна олуја, огромне разорне снаге. Назвали је ”Луцифер”. Таласи, висине до десет метара, разарали су обале морске. Људи гинули. Поплаве на све стране; земљотреси свуда по свијету. Сваки час нас застрашују вијестима о ураганима и торнадима. За утјеху, ваљда, или из сарказма, надјевају им свакаква имена. Заборавили смо их и у заборав потиснули њих и имена њихова. Ко зна колико их је у свијету било, а у Америци неколико. Средином децембра, ”усред зиме, кад му вријеме није”, торнадо у Кокто области. У Вест Мобајл, октобра 25 – торнадо. И у Кларк срезу, истога дана, и иста несрећа. Прије тога на неки дан, тропска олуја ”Нестор”. Ураган ”Бери” средином јула исте године. И све редом, несрећа за несрећом. Средином прошлог вијека забиљежен само један случа урагана. Звали су га ”Бејкер”. И сваке наредне године по један, два; све до деведесетих. А онда, наједном, несреће се удвостручавају и утростручавају. Ту скоро, 2017. године – девет катастрофалних непогода; 2018. године – тринаест. У јулу 2019. године, у Кини, преко милион људи морало је бити евакуисано јер су 60 њихових ријека помахнитале и јурнуле из својих корита. У Индији, након крајње сушног и врелог љета, наједном, стравичне кише и поплаве. Прошлог љета, према подацима Уједињених нација, преко 1200 људи је У Индији, Непалу и Бангладешу, изгубило животе у катаклизмичним поплавама. А августа мјесеца, у Сијера Леоне, преко хиљаду људи изгинуло у поплавама и одронима земље. Најгора суша, откако се памти, у Јужној Африци. Кишна сезона дошла и прошча; воде све мање. У Централној Америци, у државама Никарагви и Костарики, тропска олуја ”Нејт” убила двадесет и двоје људи. Некада смо метереолошке извјештаје доживљавали као топлу шољу чаја или млијека, пред спавање. Сад су на метереолошки извјештаји постали ударне вијести и од њих се грозимо и јежимо. На све те несреће, муке и невоље немоћног човјека дође и та несрећа крунска; круном ничијом до ђавољом означена. Најприје смо то доживљавали као да нас се не тиче, јер је талеко, тамо негдје, у Кини. Вјеровали смо да је то кинески проблем и да ће људи успјети ту несрећу да заокруже и сузбију и да неће досећи размјере САРС-а, који смо некако прегурали и скоро заборавили. На наш ужас, тај смртоносни вирус се муњевито шири и мрви људске животе широм свијета. Нико се не може заваравати да је он тај једини срећник којег ће несрећа мимоићи. Све несреће, знане и незнане, залуђеног данашњег човјека не могу да опамете и да га приведу немоћи његовој. Ускопитио се човјек, одавна, да Господа Бога, Створитеља и Сведржитеља, истисне из свога живота и да га убије у онима који би са Богом да живе. Увјеравају све около себе да је човјек мјерило свега и да се може без Бога живјети. Бог је презрен и одбачен између људи, од кога – како вели проирок Исаија – свак заклања лице. ”Презрен да га ни за што не узимасмо.” Људи се понашају попут оног рђавог слуге из 24. главе Матејевог јеванђеља, који се одао тучама, јелу и пићу с пијаницама, јер је обмануо себе да је Господар далеко и да неће скоро доћи. Ми, међутим, колико год да нас је мало, и свакога дана све мање, морамо да смо свјесни да је Господ близу (Флп. 4, 5) и да се свему крај приближио. (1. Пт. 4, 7) Његово недремиво око мотри на наша дјела, и у ухо његово сабирају се све ријечи наше. Он суди све намјере и помисли срца. ”И нема те ствари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати.” (Јевр, 4, 12-13) Прихватали ми Господа или не, то се не дотиче његовог постојања. Он је исти јуче и данас и у вијекове”. (Јевр. 13, 8) Ако с Богом читамо слова живота, разумјећемо шта нам се збива и шта нас очекује. Они несрећници, који су гријесима својим прекрили свијет и замрачили очи своје, нека их, нека тумарају. А ми, отворимо Књигу Божију и подсјетимо се шта нам Господ вели. ”Ако узживите по мојим уредбама, и заповијести моје уздржите и ушчините, даваћу вам дажд на вријеме, и земља ће рађати род свој, и дрвета ће у пољу рађати род свој; вршидба ће вам стизати бербу виноградску, а берба ће виноградска стизати сијање, и јешћете хљеб свој до ситости, и живјећете без страха у земљи својој. Јер ћу дати мир земљи, те ћете спавати а неће бити никога да вас плаши; учинићу, те ће нестати зле звијери из земље, и мач неће пролазити преко ваше земље.” (3. Мојс. 26, 3-6) ”Али ако не узаслушаш гласа Господа Бога својега да држиш и твориш све заповијести његове и уредбе његове, које ти ја данас заповиједам, доћи ће на тебе све ове клетве и стигнуће те. Проклет ћеш бити у граду, и проклет ћеш бити у пољу. Проклета ће бити котарица твоја и наћве твоје. Проклет ће бити плод утробе твоје и плод земље твоје, млад говеда твојих и стада оваца твојих. Проклет ћеш бити кад долазиш, и проклет ћеш бити кад полазиш. Послаће Господ на тебе клетву, расап и погибао у свему за што се прихватиш руком својом и што узрадиш, докле се не затреш и пропаднеш на пречац за зла дјела своја којима си ме одуставио.” (5. Мојс.28, 15-20) Удариће те Господ сухом болешћу и врућицом, и грозницом и жегом и мачем, и сушом и медљиком, које ће те гонити докле не пропаднеш. А небо над главом твојом биће од мједи а земља под тобом од гвожђа. Учиниће Господ да дажд земљи твојој буде прах и пепео, који ће падати с неба на те, докле се не истријебиш.” (5. Мојс. 28, 22-24) ”Удариће те Господ приштевима Мисирским и шуљевима и шугом и крастама, да се нећеш моћи исцијелити.” (5. Мојс. 28, 27) ”Удариће те Господ приштем злим у кољенима и на голијенима, да се нећеш моћи исцијелити, од стопала ноге твоје до тјемена.” (5. Мојс. 28, 36) ”Много ћеш сјемена изнијети у поље, а мало ћеш сабрати, јер ће га изјести скакавци. Винограде ћеш садити и радићеш их, а нећеш пити вина нити ћеш их брати, јер ће изјести црви.” (5. Мојс. 28, 39-40) ) ”Све воће твоје и род земље твоје изјешће бубе.” (5. Мојс. 28, 43 ”И доћи ће на те све ове клетве и гониће те и стизаће те, докле се не истријебиш, јер нијеси слушао гласа Господа Бога својега и држао заповијести његове и уредбе његове, које ти је заповједио. (5. Мојс. 28, 46) Ово читамо у Старом завјету, а остварење ових клетви гледамо данас, свуда, и на сваком кораку; широм овог свијета несрећнога. Да ли нам је јасно шта нам се збива? ”Пазите добро како живите, не као немудри него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли.” (Еф. 5, 15-16) Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
  14. Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: "Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље". "Како да не, изволите!" И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао... И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: "Оче, дозволите ми нешто да урадим..." У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: "Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем..." И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: "Православље – радост вере и вера радости". Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости. Хајдемо прво да дефинишемо Православље, веру и радост. За Православље многи кажу: живот у Христу. Јесте, живот у Христу, живот са Христом, али би најтачнија дефиниција ипак била да је Православље сам живот. Увек се буним, негде дубоко у себи, па тој побуни дајем и одушка када о томе говорим, да ствари у животу делим. Јер, отуда та наша шизофрена подвојеност да ствари делимо на оно што је световно и оно што је духовно. А Бог ту поделу не жели. Јер је све, заиста све, створено као добро, и све је створено, а човек поготово – као круна стварања, да непрестано емитује ту радост. Јер, Бог је човека из љубави и из радости створио, да буде исто то – биће љубави и биће дијалога. Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо "у једну Свету, саборну и апостолску Цркву". Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: "Христос воскресе, радости моја!" Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Београда, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: "Само си ми још ти у животу требао..." Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то? На формалност, на изнуђени смех, који ће показати да имамо јако доброг зубара, али од тога ништа даље и ништа више. Што се нас тиче, нешто ту ипак није у реду. Зашто? Зато што не умемо да доживимо радост, при једном обичном, свакодневном сусрету. Зашто? Покушајте да одговор пронађете сами. Радост је реч којом се у Светом Писму описује Царство Божије. У 16. псалму, Псалмопесник пева овако: "Показаћеш ми пут животни, обиље је радости пред лицем Твојим, утеха у десници Твојој је довека". А Св. апостол Павле у Посланици Римљанима пише: "Јер, Царство Божије се не састоји у јелу и пићу, него у праведности и миру, и радости у Духу Светоме". Радост се веома често, а погрешно, повезује или чак и идентификује са срећом. Међутим, ако покушате да дефинишете срећу, врло брзо ћете доћи до закључка да оно што је за вас срећа, за неког другог може да буде трагедија. И зато, у Св. Писму на јако малом броју места ћете наћи реч срећа. И ако видите ту реч, то је онда једноставно преведено као срећа, али у изворним језицима наћи ћете нешто друго. Наћи ћете радост, наћи ћете весеље, наћи ћете благодат, наћи ћете милост и блаженство. Није узалуд наш Господ у "Беседи на Гори" говорио: "Блажени су чистога срца", а не: срећни су, весели су, задовољни су. "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом" – а не: весели сте. Наравно, не можемо тада бити весели ако нас гоне, али радосни – још како можемо бити. Једна од најлепших молитава, коју читамо свакога дана током овог периода, а централна тема је радост: "Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме. Крсту се Твоме клањамо, Христе, и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога бога не знамо, Твојим се именом именујемо. Приђите сви верни и поклонимо се Светоме Христовом Васкрсењу. Јер, ево, дође с Крстом радост свему свету. Благодарећи свагда Господу, појмо Његово Васкрсење, јер претрпе Распеће и смрћу смрт разруши". Дакле, Крст као радост свему свету. Православље није ништа друго него радосно хришћанство. Хришћанство које вазда исповеда Васкрсење Христово и које живи радошћу Васкрсења. Историјски гледано, хришћанство је загрљено радошћу. Пут нашега Господа је омеђен радошћу. Које су биле прве речи које је Арханђео Гаврило упутио Пресветој Богородици, тада још Дјеви Марији, у граду Назарету, када је рекао: "Радуј се, Благодатна!" Не: срећна, не: весела, већ – благодатна! "Радуј се, Господ је с тобом! Јер благословена си ти међу женама". Дакле, почетак нашега спасења, а тако управо пева тропар на празник Благовести, тачно 9 месеци пре Божића, пре Рождества Христовог, тропар тог празника почиње речима: "Данас је почетак нашега спасења". Дакле, почетак нашега спасења је у радосном поздраву Архангела Гаврила. А затим, анђео који се јавља пастирима, када се Богочовек оваплотио, када се Христос родио као човек на земљи и када су "пастири који чуваше стражу", како Јеванђелист пише, били збуњени, јавља им се Анђео и казује следеће речи: "Не бојте се, јер, гле, јављам вам велику радост, која ће бити свему свету. Јер, оно што вам се данас роди – Спаситељ је, Христос Господ". Радујте се... А исто то небројено пута понављамо свих ових дана, када певамо онај дивни пасхални ирмос, ирмос празника Васкрсења: "Анђео клицаше, Ангел вопијаше: Радуј се! Радуј се, Благодатна! И паки реку: Радуј сја! И опет кажем: Радуј се!" Дакле, Благовести – радост. Божић – радост. Ускрс – радост, највећа. Господ Исус Христос, пред Своје страдање, пред Своје Распеће, говори о радости Својим ученицима. И то је садржај оног првог, најдужег од свих 12 јеванђељских читања, која се читају на Велики четвртак увече. Каже на једном месту наш Господ, а Јеванђелист Јован је забележио у 14. глави, 1. стих: "Нека се не узнемирава срце ваше. Верујте у Бога и у Мене верујте". Нека се не узнемирава срце ваше... И онда ћете видети да је разлог, тако често, одсуства радости, оне праве, делотворне радости, управо у претераној узнемирености. А можемо ли својом узнемиреношћу било шта да изменимо? Можемо ли своју или, пак, ситуацију неког кога волимо да изменимо тиме што ћемо бити узнемирени? Узнемиреност, у одређеној мери, јесте нормално стање човекове душе. Али, ако се оно претвори у нешто што је стално, ако је то стална узнемиреност, која постаје напетост, која се претвара у нервозу, како онда човек може заиста да осети радост? На моменте – да, на моменте ћете бити весели, не радосни, зато што ћете бити са људима које волите, зато што ћете попити чашу доброг вина, зато што ћете појести јело које волите, зато што ћете уживати у некој посебно доброј чоколади..., али све је то још увек далеко од праве, истинске радости. Дакле, и пријатељи, и љубав – овоземаљска само, и добар залогај, и добра капљица, и добар провод, добар филм – све то може да буде весеље, задовољство које пролази. Кад-тад прође. Ни много чоколаде, ни много вина, ни много добре хране, ни много добрих филмова, ни много осталог задовољства не може да се претопи у трајно задовољство. И кад-тад човек остаје празан и пита се: а шта сад? Зар још вина? Зар још меса? Зар још, зар још, зар још...? И у томе управо видимо разлог, један од разлога, толико рисутне празнине и недостатка оне истинске радости. Узнемиреност, дакле, одгони радост. Јер, на њиви узнемирености права радост не ниче. И није нимало случајно што је Васкрсли Господ, појавивши се пред Својим апостолима, прво одагнао узнемиреност и страх од њих, рекавши: "Мир вам!" Знајући да узнемирено срце не може да се радује. "И тек се онда ученици", како Јеванђелист каже, "обрадоваше, видевши Господа". Настављамо даље са том дивном одом радости, коју Господ пред Своје страдање – дакле, у нимало веселим околностима – саопштава Својим ученицима. "Ово сам вам говорио да Моја радост буде у вама и да се ваша радост испуни. И ово је Моја наредба: да љубите један другога као што сам и ја вас љубио. А нико нема веће љубави од ове: да неко поклони свој живот за своје пријатеље". И погледајте како ствари већ постају јасније, како су нам много ближи разлози одсуства радости, а присуства све већег незадовољства и празнине: јер управо не знамо да се понашамо по тим речима, нити их чујемо, а и они који их чују, нису баш увек у стању, или спремни, или вољни, или жељни, да послушају ове речи и да поступе по њима, јер ћемо увек свој живот усмерити ка сопственим потребама, а они који свој живот усмеравају ка потребама других, ти знају да од те радости заиста веће нема, ако ко свој живот положи за другога. А полагати живот не значи неминовно изаћи да вас стрељају за другог, не! Не: умрети за другога – то је једампут учињено за све и за сва времена. Христову смрт не може нико више да понови. Треба живети за друге. Јер, на крају крајева, Богочовек је зато и дошао у овај свет, да би живео, страдао, умро, Својом смрћу победио смрт и тако доказао да је човек, заправо, биће које је створено за живот. Никако не можемо да обиђемо ту кључну реч кад је у питању радост, а то је: љубав. Љубав, која увек укључује једино и само слободу. Све чешће, а што сам старији, покушавам да имам све више стрпљења за оно што деца око мене говоре, деца у мојој парохији, деца на улици, деца мојих пријатеља, мојих познаника, мојих рођака, мојих кумова... И, све те ствари бележим и оне ми увек јако добро дођу. Зато што ти бисери дечијег мудровања јесу заиста бисери за које ми, на жалост, често немамо стрпљења. Причала ми је једна релативно млада бака о свом унуку Михајлу (било је то пре две године), који је у своме забавишту имао девојку... љубав, симпатију. И онда се десило, у пола школске године, да су родитељи његове велике љубави одлучили да се преселе у други део града Београда. Али, то је, наравно, сада други свет јер она сада више неће бити у истом забавишту са Михајлом. И моја добра другарица из младости, бака малог Михајла, пита га, онако, шалећи се: "Па, добро, Михајло, како ћеш ти – назовимо је: Сања – како ћеш ти да пустиш Сању да иде? Она сад иде у други део града, па ће ићи у друго забавиште, па ће се дружити са другим дечацима и девојчицама, па ће неко други да је заволи... А шта ћеш ти?" А мали Михајло каже: "Баки, када воли, онда човек мора и да пусти..." Четири године! Када се воли, онда мора и да се пусти! Је л' чујете, родитељи мале и велике деце?! Када се воли, онда мора да се пусти. А ми сви грчевито држимо, сматрајући да је љубав посесивност, да је љубав нешто што нама припада, а не да је, заправо, стање радости. Пребивати у љубави не значи ништа друго него пребивати у радости. Сетите се малог Михајла и његове заиста бриљантне дефиниције шта љубав, заправо, јесте, односно, каква би љубав требало да буде. Зашто је Свети Серафим Саровски могао онако радосно, до краја искрено, у свакој ситуацији, свакога дана, и кад му је било, људски речено, све потаман и кад му није било све потаман, зашто је могао сваку особу да назове "Радости моја!"? И то поздравом Васкрсења – "Христос воскресе, радости моја!" Па, зато што је, пре свега, Васкрсли Христос био његова радост. А та радост, када се једном у човека усели, она вас никада, никада не напушта. А, с друге стране, зато што је у сваком човеку, ма како он изгледао, ма како добар или зао био, видео икону Божију. Јер, не заборавите, чистима је све чисто. Наставља Господ оду радости и каже Својим ученицима пред страдање Своје: "Заиста, заиста, кажем вам да ћете плакати и туговати, а свет ће се радовати. Ви ћете бити жалосни, али ће се ваша жалост обратити у радост. Жена је жалосна кад рађа, јер је дошао њен час; но, кад се роди дете, не сећа се више муке од радости што се родио човек на свет. Тако сте и ви сада жалосни, али видећу вас опет, па ће се ваше срце радовати, и ту вашу радост не може вам нико узети". Зашто је не може нико узети? Па, зато што је нам нико не може осим Христа ни дати. Све остало, чему Христос није узрок и извор радости, то нам свет даје, али то нам свет и узима. И видите колико вешто, колико перфидно и све перфидније се манипулише управо "радошћу", а заправо искрама задовољства, које су краткотрајне. И управо због тога овај свет, виртуелни, целулоидни свет забаве непрестано измишља нова и нова задовољства, да би једноставно из једног скакали у друго. Воде нас у планинске висове, на мора, на острва, или да видимо овај или онај филм, овај или онај шоу, да бисмо се веселили, да бисмо били задовољни... Да бисмо, у ствари, пропустили оно право и корисно време када бисмо заиста могли да се радујемо. А човек, када је у себи радостан, он и без путовања, и без филмова, и без ових или оних звездица, које нас увесељавају, а заправо би над тим весељем и те како требало плакати, поготово данас, не само овде, него и у читавом свету – када се то све дешава, онда човек не може а да не види узроке правог недостатка радости. И то што Господ каже: "Срце ће се ваше радовати", повезује нас са оним местом из Јеванђеља по Луки, када се Васкрсли Христос, као сапутник, неопажено приближио Луки и Клеопи, двојици од ученика, који су, оног првог пасхалног дана, ишли разговарајући о свим оним догађајима који су се збили у Јеруалиму оних дана, од Великог четвртка па надаље. И Христос их пита: "Зашто сте тако туробни, невесели? Зашто такве мисли улазе у срца ваша?" А они га, изненађени, питају: "Па, зар си ти једини од људи у Јерусалиму који није знао шта се овде десило ових дана?" А Христос, помало наивно, пита: "Шта?", као странац. И они му почеше говорити о свему, о Христу Назарећанину: "А ми смо мислили да је Он тај пророк, да је Он тај који ће избавити Израиљ..." И Христос онда прихвата њихов позив "јер је дан био нагао", како каже апостол Лука, "и близу је било вече", и по ондашњем обичају, госту се увек давало да преломи хлеб и да – ми бисмо рекли данас: прочита молитву пре јела. И кад је Господ преломио хлеб, Он у том моменту постаде невидљив за њих. А апостоли, сви сада на окупу, препознаше оне руке које су, само неколико дана пре тога, на Велики четвртак, преломиле хлеб и рекле: "Узмите, једите, ово је Тело Моје". И тада, Лука и Клеопа један другоме рекоше: "Па, није ли горело наше срце у нама, док нам је успут објашњавао Писма?" Дакле, није ли требало да Га препознамо? Е, то: није ли горело у нама срце наше? – колико пута осетимо да у нама гори срце наше, а не умемо да идентификујемо то? Некад је и добро што не умемо... А ти моменти, те искрице праве радости, и те како нас посећују, и то као благодат Божија, која свакога човека додирује. Поново се враћамо на "Беседу на Гори", онај величанствени, заправо, низ беседа, јер то није била једна беседа, исказана у једноме дану, него, рекли бисмо данас: циклус беседа. После свих оних блаженстава: "Блажени су сиромашни духом", "Блажени су они који плачу", "Блажени су гладни и жедни"... и увек иде обећање на крају – и после оног најтежег дела: "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом, лажући Мене ради" – онда долази највећа утеха: "Радујте се и кличите јер је награда ваша велика на небесима", читамо у 5. глави Јеванђеља по Матеју. А онда, Св. апостол Павле, мудри Св. апостол Павле, који је много тога разјаснио – за неке јако много искомпликовао – али, у ствари разјаснио, у Посланици Галатима, тој крхкој хришћанској заједници, написао је ове речи, када је говорио о плодовима Духа Светога, па су људи мислили да је то сада нешто специјално, нешто посебно. А он указује на оно што је њима донекле већ и познато, али оно за чим треба да жуде и за чим треба не тек да чезну и да жуде, него и да се труде око тога. Па каже: "Јер, плод Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, честитост, доброта, вера, кротост, уздржљивост. И против оваквих ствари, каже апостол Павле, нема закона". И, само када прочитате овај низ, видећете да је управо то оно на чему, у већини случајева, сви ми падамо на испиту јер нам недостаје и љубави, и радости, и мира, и дуготрпљења поготово (стрпљења), честитости, доброте, вере, кротости погово, уздржљивости нарочито. А сада, зашто и на који начин је то све повезано са љубављу, видећете иза ове скале, која каже: "Радост је, заправо, весеље љубави". Радости без љубави не може бити. "Мир – мир је поверење љубави. Дуготрпљење или стрпљење је став љубави". Нестрпљив човек не може искрено да воли. "Честитост је увиђавност љубави. Доброта је карактер љубави. Вера – то је трајност љубави. Кротост је уобичајеност љубави, постојаност љубави. А уздржљивост – уздржљивост је победа љубави". Један од савремених отаца Цркве, у правом смислу речи – Старац, из братске нам Еладе, релативно мало познат код нас, Старац Авакум, који је имао надимак Босоноги, светогорски монах, који је, како наш народ каже, променио светом, односно, уснуо у Господу 1978. године, објашњавајући онима који су долазили да га виде и чују, и од њега утеху затраже, овако је објашњавао радост: "Радост је бити у непрестаном односу са Богом. Радост је у јединству са Богом. Радост је стање. Човек се родио да би се радовао, а не да би туговао. Зашто човек тражи радост од идола? А идоли, драги моји, је све оно што вам припрема тако мало празног весеља. Такву назови-радост човек ће кад-тад скупо да плати. Испразни се од погубног садржаја, од погубног весеља, и уселиће се у тебе радост". Е, када бисмо то знали, како да се испразнимо од погубних весеља! Колико нам је снаге потребно, да ли сте приметили некада, бар ви који сте решили, током прве седмице поста или током Страсне седмице – оне недеље од Великог понедељника до Ускрса, да учините онај револуционарни покрет и да угасите телевизор, и да га уопште тих дана не палите – да ли сте осетили колико је то тешко и колико је то напорно? А тиме, у ствари, себе већ празните од погубног весеља, од бескорисног весеља. Бар тада! Господ неће да смо туробни, хоће да смо весели! Када би човек покушао да наброји колико се пута у литургијској химнографији, у песмама Цркве, помињу речи: радост и весеље, томе не би било броја. Једна од најлепших песама, старозаветног је порекла, али певамо је некако најчешће о Ускрсу и свих дана после Пасхе: "Ево дана који је створио Господ, радујмо се и веселимо се у њ!" Али, реците ми, који дан није Господ створио? Да ли треба да чекамо Ускрс, Божић, Крсну славу, па да се онда радујемо пред препуном трпезом, а домаћице успут све то да проклињу, када погледају број тањира који треба опрати, и ту нимало радости нема, признајем. Дакле, ако је радост у томе што ћемо мало боље појести и попити – опет се враћамо на празне садржаје, онда је то један јако жалостан случај. А човек, ако је заиста вазда испуњен радошћу, онда, и тек онда, и храна, и пиће, и све остало имају свога смисла. Јер, "све што чините, са захвалношћу чините", каже апостол Павле. А човек не може да се отвори за ту радост, ако нема поверења да је то тако. А вера данас, за нас би требало да буде поверење. Шта је вера? Вера је човеков одговор на Божија обећања. Вера је гледати новорођено дете, а видети Творца. Вера је увек бити спреман на распеће јер знаш да после Распећа долази Васкрсење. Вера никад не иде против разума јер вера је изнад разума. Вера прима оно што Бог даје. У тој радости, те и такве вере, човек онда може да прима све, али буквално све што животна стаза има пред њим. Није узалуд Евагрије из Понта, један од древних отаца Цркве, спајао и често стављао знак једнакости између молитве и радости. На једном месту је рекао веома кратко и садржајно: "Молитва је плод радости и благодарности". Дакле, човек тек кад осећа ту радост и благодарност у себи, он онда може да се делотворно моли. Дакле, без узнемирености: Боже, дај ми да положим испит!, Боже, дај ми да добијем на лутрији!, Боже, дај ми... – то је богохуљење! Колико год неко дете заиста искрено замоли Бога да га данас наставница не пита, и ту има искрености, и јесте то молитва; и онда се, наравно, јако обрадује када га заиста наставница не пита тога дана. Каже Евагрије даље: "Ако те, док се молиш, никаква друга радост не може привући, тада си заиста пронашао и праву молитву и праву радост". Сви ви који покушавате, у свом дневном циклусу, кад-тад, да одређено време посветите молитви, примећујете и знате, имате то искуство, колико је тешко заиста се концентрисати на молитву. У том моменту када сте рекли: "Е, сада ћу лепо да се молим", одједном примећујете како вас све са стране привлачи. Онда примећујете и оно што иначе у дневном ритму не примећујете. Онда бисте и ово, и оно, само не да сте концентрисани на речи молитве. И када ме неко пита: "Шта да радим у тим моментима? Јер, заиста бих желео да се молим..." Ја који неко малецко, готово никакво молитвено искуство немам, или имам понекад, кажем: "Могу само да вам кажем оно што и ја сам чиним, па када видим да не могу молитву Господњу, Оченаш, до краја да изговорим, а да сам заиста усредсређен на сваку поједину реч, ја се онда непрестано враћам на тај исти текст, док мој ум заиста не буде у стању да то изговара у хармонији са мојим срцем, па ма колико то дуго трајало. Учините тако и ви. И ако се задржите само на тој једној јединој молитви, видећете колико значи та радост ако сте победили своју узнемиреност, своју деконцентрисаност, и ако вас никаква друга радост, како каже Евагрије, у том моменту не може привући. Дакле, увек идите само малим корацима. Немојте пред себе стављати велике захтеве, никада". А Св. Петар из Дамаска, из мало познијег времена, каже: "Природа нас учи радости. Не каже узалуд Псалмопесник", наставља он, "сетих се Господа и обрадовах се". Дакле, ако човек може да се у сваком моменту подсети да смо сви ми у Божијој руци, онда нема разлога да се он не радује. Синоћ сам, на једној вечери у Новом Ссду, у посети код пријатеља, имао неочекиван разговор, а многи моји разговори су неочекивани. Наиме, појавила се у тој породици девојка, 20 година, која је студенткиња и која сада живи код тих мојих пријатеља, заправо, код своје баке. И они су рекли: "Па, хајде сада питај, ево сада имаш прилику да питаш оца Милоша". И она ме је питала оно старо и древно питање, на које нимало није лако дати одговор, и, наравно, нисам ни ја био у стању да дам неки одговор, али сам нешто ипак промуцао. А питала ме је: "Ако је то све тако како Црква каже и ако је то све тако лепо и красно, зашто се онда лоше ствари дешавају добрим људима?" Старо питање, на коме се многа вера оклизнула, па у неких чак и изгубила. Ја сам јој отприлике рекао ово: "Знаш, немамо времена јер ти за 20 минута треба да кренеш на посао". Она ради у трећој смени, у једној продавници. Била је јако, јако узнемирена синоћ зато што су пре две ноћи извршили препад на ту продавницу и два хулигана су њену колегиницу, која је тада радила у тој смени, узели физички са касе и бацили, с обзиром да је то мали простор, са јако много полица. Како су је бацили, не далеко, али толико грубо и снажно да је она главом ударила у једну металну полицу и завршила је у Хитној помоћи, са не знам колико шавова, али, хвала Богу, преживела је. И када је девојка, о којој је овде реч, то чула и када је разговарала са газдом, и питала: "Добро, шта ја да радим, то може да се деси..." – ово није први пут да се то десило, већ је пети или шести пут за последњих годину дана, у тој продавници, а дешава се у многим продавницама; а није негде у некој дивљини, у веома насељеном је делу Новога Сада. А газда је рекао: "Не брини ништа, ти кад дођеш на посао, видећеш тамо, набавио сам једну огромну челичну шипку". Она, када је дошла на посао, зове газду и пита: "Па, шта ћу ја с том шипком? То је шипка већа од мене, ја не могу ни да је подигнем!" "То ти је за одбрану". Толико о приватизацији у Србији. Но, то није наша тема. Да се вратимо на тему. Мој одговор је отприлике био ово: "Знаш шта? С обзиром на недостатак времена, а ипак осећам да морам нешто да ти кажем... Постоји нешто што се зове: разлика у схватању времена. Време које постоји за нас и које је подложно променама, и време које има своје трајање, свој почетак и свој крај. И постоји једна друга категорија времена. Стари Грци су и једно и друго време називали различитим називима, па је та реч о пролазности била: хронос (отуда и хронологија, дакле, све оно што има свој почетак и свој крај, оно што може да се мери) и, с друге стране, каирос, а то је већ једна друга, много виша категорија, где не важе закони хроноса. Е, видиш, оно што нам је у одређеном моменту тешко, трагично, незамисливо просто, што човек не може да издржи, ако покушаш да се мало удаљиш, чак и из овог хроноса – можеш ли да замислиш да је нечија болест, да је чак нечија смрт, прерана, по нашим мерилима – спречавање нечег много, много горег и тежег, трагичнијег, што би се тој или некој другој особи из круга те особе, за 5, 10, 15 или 20 година, десило". Није нимало лако у тим сферама размишљати, зато што ипак оно што боли је исувише близу. Јер, нечијом смрћу ја сам изгубио брата, пријатеља, оца, мајку, супруга, супругу, дете, не дај Боже. Али, ако то покушам да сагледам из једне друге перспективе – не усуђујем се рећи: Божије јер ја Божију перспективу не знам, нико од нас је не зна – знамо Божије енергије, и једна од њих је управо та радост, која Крстом дође целоме свету. Није хришћанска радост, понављам опет речи апостола Павла, у јелу и пићу, не говорим овде о весељу, него о радости, као о стању духа. И једино тако, после свега овог реченог, једино тако можемо исправно да схватимо оне речи које тако често понављамо, а заправо мало знамо о њиховом смислу и значењу: Срб је Христов, не боји се смрти! Пазите, није то никакав повик неког српског камиказе: "Убиј ме, не можеш ми ништа!" Него је то свест и скрушеност пред Распетим Христом јер знам да Распеће и смрт нису последња реч. Е, видите, због тога су сви мученици заиста, у правоме смислу, сведоци. Јер, колико год да су биле реалне, а још како су биле реалне њихове физичке, а и психичке муке, њихови болови, можда и осећај остављености у појединим моментима, али њих никада није напуштала радост, она исконска радост, која нема везе са весељем, која није оно исто што и задовољство. Значи, Православље заиста није ништа друго до вера радости, ако веру заиста схватимо у овом смислу о коме је говорила ова листа коју сам малопре пренео, шта је све заправо вера. А сада да видимо и овај други део: радост вере. Повезано је све, али ово радост вере ћу вам изнети кроз два примера, који ће се надовезати на први, којим и почех ово вечерашње промишљање, а и ова два, као и претходни пример, сви су повезани са оним изузетно тешким и заиста трагичним можда чак ситуацијама у животу. Нигде нема ни трага од задовољства, као што нема ни трага ни од неког весеља, а ипак и један, и други, и трећи пример сведоче о радости. Радости која је, верујте, и мене и те како обогатила јер се то десило људима којима сам ја, ето, Божијом промишљу и милошћу, био послат, можда управо да бих сведочио о тој радости. Пре пет дана, у прошлу среду, имали смо опело, у нашој јужночикашкој парохији, у нашој новој цркви у Ленсингу, једне дивне госпође, која је једна од оних који, када оду, не могу а да и сам не осетим губитак јер видим да одлазак тих људи, из те генерације, нас увелико чини сиромашнијима. А сада ћете видети и зашто. Дозволите прво једну причу која је врло, врло узбудљива. Родио се, на почетку 20. века, у племену Пејовића – Милош. Пре Првог светског рата, отишао је са 14 година, тачно 1914. године, у Јужну Америку. Па онда, са 16 година, из Јужне Америке, сам, у Америку, у САД. Па, када је чуо шта се дешава већ две године у Србији, он као 16-годишњак, као добровољац, долази да се бори у Првом светском рату на страни Србије. 1918. године тек му је 18 година; Богу хвала, преживео је рат, враћа се назад у Америку. Сам се школовао, сам се просвећивао, односно, Бог га је просвећивао, радио је у железари, на крају је постао чак и шеф смене. Изузетан један човек, имао сам заиста задовољство и привилегију да га упознам. Када сам га упознао, њему је тада било већ 90 година. Познавао сам га две године и сахранио сам га. Године су пролазиле, обавезе, живот; њему је већ било 60 година, ни жене, ни порода. И он онда напише писмо свом куму у Црну Гору и каже: "Молим те да ми пошаљеш једну ђевојку; не инетерсује ме ни слика, ни каква је, ни да ли је лијепа, али да је од доброг рода и поштеног, да је честита, да је човјек и да хоће с неким да дели радост..." И они пронађоше девојку, кум, без иједне размењене слике, без и једног размењеног писма. Ви који седите сатима на Интернету и покушавате да пронађете сродну особу – слушајте! Спаковаше млађану Олгу, па сад, и није била баш тако млађана, али неупоредиво млађа од њега – била је 31 годину млађа од њега. 31 годину! Дође у Америку, Господ их је благословио породом. Верујте, ја сам две године само имао прилике да често будем у њиховом дому, да будем у њиховом друштву – ја нисам видео складнијег, и лепшег, и дивнијег брака, можда још само два случаја за која знам, и то два случаја из Београда. Толико пажње, толико љубави, толико радости, обострано! А господин Милош висок, имао је близу два метра, витак до краја, увек елегантан, увек је знао да цитира не само Његоша, него, богами, и Шилера, и Шекспира, и Гетеа, човек који је формално завршио само основну школу, а био је један од најначитанијих људи које сам ја срео, и кога су госпођа Олга и њихова кћерка Ксенија тако гледале! Он је само 6 месеци боловао и умро је у својој 93. години, имао је пуне 92 године, 1992. године. Зашто вам ово све причам? Мали увод да знате отприлике габарите овог случаја. Увек када сам одлазио у ту кућу, и за славску водицу, и за ускршњу водицу, и последњих година, када госпођа Олга није увек могла да дође у цркву да је причестим, пред Божић, пред Ускрс, да је посетим и за њену Крсну славу, и девојачку и њихову. Јер, никад не могу заборавити да су ме до два сата ујутру чекали, за мог првог Светог Николу у Америци, када сам био сав збуњен и изгубљен у времену и простору, и уместо да стигнем у 11 сати увече, што је већ било касно, ја сам у њихов дом стигао у два сата ујутру. У оно време није било ни мобилних телефона, ничега, па сам успут стао на једну пумпу и звао их, видевши да ћу закаснити. Рекох: "Ја сам јако, јако тужан и жалостан, и извињавам се..." Каже: "Немојте, оче, Слава је, кад год дођете, врата нашег дома су отворена". У два сата ујутру, он у белој кошуљи закопчаној до грла, у оделу, гости сви отишли, њих троје седе и чекају свога свештеника. До пет сам седео са њима, у предивном разговору. И од тада сваки пут. Умро је госпо'н Милош, госпођа Олга је старила и ево, пре пет дана је сахранисмо, у њеној 86. години. Зашто вам сада то причам? На Велику суботу, када сам отишао да је причестим, јер је била у болници последњих месец дана пре смрти, тешко болесна, и када сам припремио прибор за Св. Причешће, и када сам се окренуо, за то време она је устала из кревета, ухватила се за... ходалицу, коју инвалиди носе, ухватила се и дрхтећи стајала преда мном. "Госпођа Олга, молим вас, седите..." А она каже: "Немојте ми ту радост узимати... Нико се од мојих седећи на кревету није причешћивао, па нећу ни ја. А и шта би ми рекао Чико?" А њен Чико је био нико други до блаженопочивши, велики Патријарх Гаврило Дожић, јер је из куће Дожића. Немојте ми ту радост узимати! Она није била весела тада, она није била задовољна, била је у боловима, али је била радосна. Радосна! Пример други. Пре две године, октобар је био, појавио се у мојој цркви један човек, Американац, римокатолик. Дошао је са једним Србином, боље рећи Американцем српског порекла. Само сам знао да ће доћи човек који жели да види нашу цркву и да разговара са мном. Србин се удаљио, а Американац, господин Смит, и ја смо остали сами, прво у цркви, а онда смо прешли у канцеларију. Он је рекао: "Оче, ја вас не познајем, први пут вас видим, хоћу да вам кажем одмах нешто о себи. Мени су јуче лекари рекли да ја немам више него три, највише шест месеци живота. Зато што је већ метастаза узела маха. Ја сам чуо о вашој лепој цркви, о вашим фрескама и заиста сам задивљен оним што сам видео. Ја имам само једну молбу: ако ми дозволите, онда када вама то време дозволи, да могу да дођем и са вама да разговарам, и да могу – не знам да ли ћу моћи на богослужења да долазим, али да дођем онда када је црква празна, да једноставно седим у њој". Рекох: "Кад год хоћете, и једно и друго. За разговор, наравно, због мојих других обавеза се морамо договорити, али увек сам спреман да будем ту". И тако је почело прво једно дружење, онда пријатељство и после тога једна заиста јака, јака духовна веза. Живео је много дуже него три месеца и него шест месеци – годину и по дана му је Бог подарио. Кад смо се мало боље упознали, он ми је рекао: "Знате, оче, да ме не схватите погрешно, ја немам за чим да жалим у овом животу, али желео бих да учиним нешто што ће мене учинити радосним, желео бих нешто да учиним за српски народ, о коме ништа не знам, а само знам да сви говоре оно најгоре и најружније о њему. И ја, једноставно, у то не могу и нећу да верујем. Да ли ви у овом моменту, сада, тренутно, док седимо и разговарамо, можете да ми дате два или три примера оних места у Србији којима је заиста потребна помоћ? Ја знам да је људима на Косову помоћ потребна, то сам већ посебно направио план за то. Али, сада, тренутно, чиме сте ви заокупљени? Јер, знам да идете често у Србију". Рекох: "Могу вам рећи одмах. Прво, Дом за ментално болесну децу, односно, децу и са менталним, и физичким, и психофизичким ретардацијама, при манастиру Свете Петке код Параћина, који на један тих и неприметан начин, по благослову велике игуманије Јефимије, од 1947. године постоји, и тихо и неприметно врши мисију љубави и мисију радости у српском народу, а мало се о њима зна. Њима је потребна помоћ. Јер, ја сам у вези са њима, знам како им је било током 90-их година, знам како им је било 1999. године, током бомбардовања, знам да нису имали ни основне лекове, а камоли нешто више. И, ако хоћете нешто да учините, том месту је заиста потребна помоћ. А друго је нешто, што се ипак усуђујем рећи, а можда ће вам се учинити мало чудно, а то је Центар за лечење младих наркомана, то је мисија једног нашег православног манастира, Ковиља код Новога Сада, који сада већ има неколико кућа, где се лече млади наркомани. И можда вам се то чини: зашто сад помагати њих?" Он каже: "Не, не, не, то је права ствар. Црква и треба да се бави таквим стварима. Врло радо". И он је тада на себе ставио подвиг: да је сваког месеца одвајао једну одређену суму новца и, сваки пут када смо се видели, он је рекао: "Оче, ево, ово је мој мали подвиг за децу у Светој Петки, ово је мој мали подвиг за младе при манастиру Ковиљу". А онда, временом се томе придружио и за многе већ чувени дечак Милија из села Радобића, код Ваљевске Мионице, јер сам једног дана дошао на састанак са њим, а он ме упитао: "Оче, зашто сте толико забринути?" Рекох: "Па, имам и ја понекад неких својих брига и мука". "Па, поделите ту своју бригу са мном". "Па", рекох, "брижан сам јер не знам како да набавим један трактор за једног дечака". И онда испричам причу о дечаку Милији, многи су од вас гледали. Он каже: "Оче, ви имате толико других брига и послова, допустите мени да ја засадим тај трактор". И он ми је дао први чек на 5000 долара, после тога је већ ишло лакше, и онда увек је питао: "Хоћу да знам колико сте сакупили". И онда је дао и последњих 5000 долара. И Милија од прошлог фебруара, 2009. године, има нов трактор. То је онда био трећи случај. И онда је рекао: "Знате шта? Трактор је лако набавити, лако је обући и Милију, и његову сестру, и њиховог болесног оца (мајка их је оставила). Али, треба мислити о том детету. Је л' неко мисли о том детету? Шта ће кад заврши основну школу? Шта ће кад заврши средњу школу? Оче, ово нека иде на страну, то је фонд за Милијину будућност". И редовно је увек одвајао и за то... А онда када је чуо причу о оцу Амвросију и о вучици, и о манастиру Ковиљу – није битна ту вучица, али је битна могућност коју је добио отац Амвросије да у оним планинама, тамо изнад Ивањице, организује верску наставу за све основне школе у кругу од 50 километара, а нема како. И када сам му ја то рекао, он каже: "Како нема како? Он треба да има аутомобил. Оче, колико је потребно за један аутомобил? А то не сме да буде аутомобил, то мора да буде џип! Како ће се он кретати по оним планинама у аутомобилу?" И он је набавио џип. Једној девојци у Нишу, која је тежак епилептичар, у колицима, слепа, 18 година има, хитно су били потребни неки лекови, после тога су хитно била потребна нова колица. Када сам му то рекао, рекао је: "Оче, ја ћу само да вас питам: колико? А ви дајте и немојте моје име никоме помињати". И онда долази тужан прошлог децембра и каже: "Моја жена зна колико сам болестан, зна да умирем и хоће да идемо на путовање. И ја сам је молио: 'Остави ме, не могу, једноставно, није ми ни до чега, желим само да будем ту'. Не! Хоће, хоће и хоће. И онда сам јој рекао: 'Изабери сама, резервиши, идемо'. Оче, није јој било довољно да резервише собу, није јој било довољно да резервише апартман, резервисала је цео спрат у једном хотелу у Мексику! И дао Бог, када смо стигли у Мексико, мени је било јако лоше, и од тих седам дана, пет дана сам провео у хотелској соби, болестан. А дао Бог и: прво вече су њој узели ташну, са нашим пасошима и са свим кредитним картицама. И она ме је свакога дана спопадала: 'Мартине, јеси звао полицију, јеси звао Америку, јеси звао банке?' 'Зваћу, зваћу, зваћу...' И последњег дана, када већ нисам могао да издржим, а ја сам око пасоша решио проблем, а око кредитних картица нисам, рекао сам: 'Слушај, свих тих не знам колико је било кредитних картица несталих, о свему томе нећу уопште да размишљам. Свако ко је пронашао једну од тих картица или украо, у сваком случају ће направити много мањи рачун него ти!" Али, није то оно што је битно. Битно је да сам ја њему препоручио, када сам већ видео са ким има посла: "Мартине, добро би било да ти одеш у једно заиста свето место, а таквих места има и овде у Америци. Да одеш у манастир преподобног Антонија, код чувеног Старца Јефрема". Јефрем – Светогорац, који је до сада основао 18 манастира у Америци. И његов манастир у Аризони је друго по посећености место, после Великог кањона. То је – манастир је мало рећи – комплекс, градић, од шест предивних цркава, свака у другом стилу: византијском, руском, румунском, светогорском, антиохијском стилу, и сада једна најновија црква, на једном вештачки направљеном брду, у стилу грчких црквица на острвима, оне беле цркве са плавим куполама. Могу да приме 400 поклоника одједном, изузетно развијена делатност, људи из целог света долазе код Старца Јефрема. Врло један благ човек, који исповеда, који прима, који саветује, преко преводиоца јер говори само грчки. Изуетан ред, чистоћа, педантност. И пошаљем ја Мартина у тај манастир, са још једним пријатељем да оде. Улазећи у манастир, Мартин ме зове и каже: "Али, оче, ја сам вам рекао: ја немам намеру да пређем у Православље, ја хоћу да умрем онакав какав сам. Али, то што чиним за вас, ја чиним зато што желим да будем радостан и да умрем радостан". Рекох: "Мартине, срећан ти пут, иди и не брини се". Мимо свих обичаја – људи по неколико дана чекају, без обзира одакле да су дошли, да их Старац прими на 10-15 минута – мимо свих обичаја, Старац га прима, после сат времена, не знајући о коме је реч, као човека који је болестан, који је дошао из Чикага. Истина, имао сам прилику да раније будем у том манастиру, Старац је знао за мене, за нашу цркву, а дао је и благослов за градњу једног српског манастира, у срцу Аризоне, недалеко од њих, три сата вожње. Остао је 45 минута у разговору са Мартином и рекао му: "Мартине, ако хоћеш да будеш радостан, зашто не би умро као православан? Зашто се не би крстио?" "Али, да", одговорио је Мартин, "без икаквог: па знате... Ја имам само једну жељу: хоћу да ме о. Милош крсти". "Нека те крсти о. Милош, али би било лепо да те крсти овде, у Аризони". И ми смо прошле године, после Ускрса, у такозвани Источни петак, отишли у манастир Св. Пајсија, српски женски манастир у срцу Аризоне, чија је црква посвећена Светој Анастасији, мајци нашег Светога Саве! 30 Американки, младих монахиња које негују српско Православље, односно, Васељенско Православље, Православље радости, у срцу Аризоне! И тамо сам га крстио. Дакле, Господ му је дао више него три и него шест месеци. И редовно, сваког месеца, помоћ деци у Светој Петки, помоћ младим наркоманима при манастиру Ковиљу, помоћ оцу Амвросију, помоћ Милији, успут помоћ где год је требало, а и где није требало, било је и злоупотреба, али то је на њихову душу и то је њихов проблем, ја о томе не водим рачуна, нећу себе да оптерећујем. И тако је све то ишло, ишло... И на Велики уторак, а већ се видело да му је крај близу, Мартин је рекао: "Оче, мени је јако лоше, ја не знам да ли ћу још успети да дођем у цркву. Ако икако смогнем снаге, хоћу да дођем сутра увече на Пређеосвећену Литургију и на Свету Тајну Јелеосвећења", коју ми увек за све, сваке Велике среде служимо. А ја сам му толико пута нудио да дођем код њега кући, да га причестим, "Не, не, не.... Зато хоћу да дођем у цркву". И дошао је, и издржао и Пређеосвећену Литургију и дугу Тајну Јелеосвећења, и сачекао ме да се све заврши, да се сви помажу, и онда је рекао: "Оче, па и мени иде Ускрс, хоћу и још радоснији да будем. Ја ћу умрети, али ја свој дуг и своју обавезу и своје обећање заборавио нисам. Ево, изволите: коверат за Милију, коверат за оца Амвросија, коверат за Свету Петку и коверат за младе наркомане при Ковиљу". Десет дана после тога је преминуо. И када смо се последњи пут чули, рекао је: "Оче, је л' верујете ви мени да ја умирем радостан? И кад чујете, само се прекрстите, запалите једну свећу и кажите: Боже, смилуј му се..." И онда се дешава нешто супротно свим његовим жељама, јер он је желео да његово опело буде у нашој цркви, да га ја сахраним и онда да буде пренет у манастир Св. Пајсија, где је у фебруару месецу ове године лично себи изабрао место где ће бити сахрањен. Чујем да је умро, нико ми ништа не јавља, његова жена је католкиња, њу нисам имао прилике да упознам. И видим из новина да је заказана миса у једној од цркава римокатоличких, што је лепо са њене стране, она је жена римокатолик, а да је такозвани wake, то је обичај свако вече, сваки дан пре сахране, без обзира којој вероисповести да припадате, да се обавља тај wake, односно посета, пријатељи и родбина долазе у погребни завод да изјаве саучешће фамилији, и онда се обично увече обави и и краћа молитва. Ми православни обично имамо мали помен. Видећи да ме нико не зове, ја преко информација затражим број госпође Смит, јавим се, изјавим саучешће, и сад некако наводим разговор на ту воденицу, не би ли она сама поменула његову жељу. То је сад већ трећи дан после смрти, већ је заказан за сутра тај wake, а нигде се не помиње сахрана. Ја све се надам узалуд да ће она поштовати његову жељу. И кажем: "Ја бих сутра увече дошао да одслужим мали помен". Она каже: "Да, оче, у сваком случају. И ја бих вас молила и да чак нешто кажете о Мартину, онако како сте га ви упознали". Рекох: "Врло радо". И ја улазим сутра увече у погребни завод, и обично, како уђете, право, на централном месту је отворени сандук. И ја гледам: нигде сандука нема. И онда приметим у једном углу једну полицу и – урну... А она га је, мимо свих обичаја, чак и америчких, 12 сати после смрти, спалила. Његове две ћерке из првог брака су ми пришле и рекле: "Оче, ми смо знали за његову вољу и жељу да буде сахрањен у Православној цркви и пребачен у Аризону, али ми нисмо могли да се мешамо, она има сва права, ми на жалост не..." И онда сам се јавио игуманији Михаили у манастир Св. Пајсија и рекао: "Мати Михаила, знате шта? Ускрс је и немојте да дозволите да нам било шта помути ту радост. А ми ћемо сада учинити оно што су наша браћа Руси деценијама чинили за време комунизма, када је било многима, већини немогуће да добију државну дозволу за опело у цркви и за присуство свештеника". Јер, за то сте у Совјетском савезу морали имати посебно одобрење. У оним случајевима када то одобрење није било издато, а таква је већина случајева била, онда би фамилија покојника узимала или један чаршав, или неко платно из куће, донели би то у цркву, свештеник би над тим платном одржао опело, они би онда узели то платно и обмотали покојника. Значи да ипак постоји неки видљиви начин, видљива веза да постоји између Цркве и њега. Наравно, уз молитве, које превазилазе све димензије. И тако смо решили да учинимо и са Мартином, да затражимо од његове жене ону дугачку белу хаљину у којој се крстио, јер је било крштење погружавањем, тако је он желео, и да ту, над том хаљином обавимо опело и да пошаљемо у Аризону. И кажем: "А ви, мати, један крст пободите са његовим именом, да се зна да је некад постојао човек који се звао Мартин Смит, који је толико радости другима причинио, који је и сам радостан умро". Није битно колико је дао – много је дао. Не зато што је имао, него зато што је хтео, и зато што је волео, и зато што је радост осећао. Дакле, ако повежете сва ова три примера: и оца Бориса, и госпођу Олгу, и нашег Мартина – који, када се крстио, тражио је да добије друго име. Ја сам онда узео велики календар, где су имена свих светих који се тог дана празнују, и видео, рекох: "Боже, хвала ти", кад сам прочитао, "па, данас је Свети мученик Мартинијан". И онда је Мартин постао Мартинијан. И није дозволио никоме да га другачије зове; Мартина више нема, ово је Мартинијан. И умро је заиста као Мартинијан Смит. Дакле, када повежете и оца Бориса, и госпођу Олгу, и Мартинијана, видећете да њихова радост није била плод задовољства, још мање весеља, него да је исклесана у великим и тешким мукама. Кад вам је неко последњи пут, пред "лаку ноћ", испричао причу? Колико је сама реч прича доживела да буде девалвирана? Оно што је био саставни део свих култура, оно како се преносило искуство и знање једне генерације генерацији другој, данас је постало малтене изругивање. "Причаш ми причу... Причам ти причу..." А прича у себи садржи реч, живу реч. Ево једне приче, а то је, заправо, руска прича из 19. века, о двојици људи, који умреше истога дана и одоше на небо. И један од њих дође пред Св. Петра. И апостол Петар му каже: "Добри човече, за све оно што си у животу добро учинио, ево ти кључеви и ено, тамо на оном брду, она прелепа кућа је твоја, уживај у вечности. А оно што је било зло, Господ ти је опростио. Иди и уживај". И наш пријатељ оде, предивна кућа, велелепна башта око куће. У кући је било све постављено, са намештајем који је он волео, са посуђем које је било по његовом укусу, јела припремљена за вечност, која је волео, отворио је ормане и видео небројена одела, баш она од штофа на чији додир би уздрхтао, подрум са најдивнијим винима... Дакле, све оно у чему човек може да ужива. И он поче да ужива. После неких 500 година у вечности, апостол Петар, пролазећи тим путем, рече: "Хајде да видимо оног нашег пријатеља", и сврати и види башту у корову, кућу у пустоши, увелико већ нетакнута јела, необучена одела, све у нереду, и нашег човека како седи за столом. "Па, шта је? Што не уживаш?" – пита га апостол Петар. "Е, мој Свети Петре, нисам ја замишљао овако овај рај..." "Чек', чек', чек'!" – каже апостол Петар, "а ко ти каже да си ти у рају?" "Па, кад сам ја видео све ово, то је личило..." "Можда је личило, али није..." А онда га наш пријатељ пита: "А, не бесмо ли нас двојица оног дана? Још један је умро – где је он? Шта је са њим?" А апостол Петар каже: "Е, тамо где је он, тамо ти не можеш, бар не за сада". "Како не могу? Па, бар ми кажи где је!" "Па, не могу да ти кажем, могу евентуално да ти покажем. Хајде са мном". И поведе га на таван. И онда размакне пар црепова и каже: "Ено, погледај тамо". "Па, где да гледам?" "Ено тамо, у оном правцу, гледај". "Па, не видим ништа". "Само гледај, само гледај и видећеш..." "Па где је он?" "Па, он је тамо где је радост, а ти си овде где је задовољство. Али, гледај и, што дуже будеш гледао, можда ћеш нешто и видети". И апостол Петар га остави и оде. И прошло је још 5000 година, апостол Петар поново пролажаше тим путем и рече: "Хајде да видим мог пријатеља". Исто све: башта у нереду, кућа у још горем, никог нема у кући, нетакнута јела, необучена одела, пут на таван отворен. Он се попе и виде нашег пријатеља како гледа и од дугог гледања његово лице поче да светли и он сам поче да сија неком радошћу, гледајући оне који су гледали у Лице Божије... Предавање одржано у великој сали Коларчеве задужбине, 10. маја 2010. године
  15. Народ не прихвата намет „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7) Протопрезвитер Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (8) Када се у свом крсном ходу литија у Подгорици зауставила испред Цркве Светог Ђорђа, народ је позван да дође у још већем броју, да би зауставио пустош покренуту управо од законика који, наводно брину о добру грађана. Иако је те вечери било у Литији десетине хиљада људи, што је био више него задивљујући отпор, већ свака наредна литија је бивала све већа и већа. На прослави празника Светог Симеона, изашло је народа преко сто хиљада. Таква слика из Црне Горе показала је цијелом свијету да се овдје транзиција почела одвијати у смјеру да се богатство народа сачува и оплоди, а не да се разграби. Под изговором спаса свог државног модела, највиши званичници власти осуђују литије, мислећи да ће народ одустати и пустити да им узимају што год хоће, па чак и оно што се зна да је црквено и Божје. Позивали су на дијалог, али само тако да би јаче истакли свој наум о измјени црквеног статуса и наметања неке своје визије црквеног устројства. Ако су поводом језика и писма могли да преименују назив и озваниче то као закон, противно здравој памети, помислили су да то примијене и на Цркву. Годинама су се у својим партијским форумима извјештили да знају како наметнути народу све што хоће. Преварне ријечи о родољубљу и просперитету све више су звечале као потрошене и неискрене. Настале су литије у којима је народ највише без ријечи ходао и по педесет километара, не желећи да анатемише никога, већ просто да изађе и представи се како нас има и да све знамо. Ко је све шта узео и понио за себе – о томе ће расправљати политичке партије и невладине организације, али душа народна је, охрабрена Светим Василијем, живнула и, просто, сви су стали и казали: Волимо своје светиње и нико нема што да их преименује и одваја од средишта која су свагда, кроз сву историју, Богом благословена! Један умни теолог је рекао да наш народ живи у више држава, али све нас повезује јурисдикција Пећке патријаршије. Када се чинило да је та сила пећког трона сасвим погажена, ова литија у Црној Гори га је истакла у смислу благослова који има велики значај за јединство народа. Има једна литија коју су назвали „Ослобођени Колашин“. Небески заштитник те литије је Свети Димитрије, који помаже да се савлада неки страшни див (дракон). Значај Колашина за литију је тај, што су људи који су долазили из тог града и храма посвећеног Димитрију Солунском свуда и на свакој литији доносили благослов тог светитеља. У књизи „Кроз тамнички прозор”, у свим својим писмима српском народу, владика Николај помиње небеске заштитнике који помажу човјеку кад је у неком подвигу или страда. У логору Дахау, владика Николај се пуно молио Богу и у томе је видио спас и за свој народ. Он каже: „Црква хришћанска је породица Божја која чува стара и додаје нова свједочанства. Та породица је тако порасла у току двије хиљаде година да својим бројем надмаша највећа царства на земљи” (стр. 204). Наше литије су ново свједочанство о томе колико имамо овдје светиња које су драгоцјена ризница хришћанске цивилизације. Без манастира Мораче, Пиве, Студенице, Грачанице и других, како би била сиромашна хришћанска породица коју помиње свети Николај! Видјећемо како ће се тек писати хронике ових литија и настајати књижевна дјела о овом славном догађају. Владика Николај би рекао: „Брате, ходи мудро и не дај свакоме да ти буде Бог! Имаш своје светиње, своју Цркву и душу и ко се усуди да ти то погази – твој је највећи душманин! Њега ће поразити Свемогући Бог и не бој се ако вјерујеш и носиш Христа у срцу!” (КРАЈ) Побједоносна литија из Берана Сада, на крају, да поменем и литију у Беранама, која је једна од првих и по значају сасвим покретачка. Ту литију су назвали по Ђурђевим ступовима побједоносном, јер је њихов заштитник Свети Георгије Побједоносац. Он помаже да избодемо и оборимо сваку аждају која нас дави. Као најстрашије и најопасније авети, јављају се аждаје зване мржња, гордост, лакомост, разврат, злоћудност, лаж и др. Литија у Беранама је великомученички и побједоносно истакла сва своја крсна знамења и одвратила напад оних који би да газе светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Отимају похлепни и лакомислени „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7) У Бару су литије увијек, послије Подгорице и Никшића, најбројније. Нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, као да је тек сад засијао у свој својој љепоти, кад га видимо украшеног и окруженог величанственом литијом људи. Зетски краљ, свети мученик Јован Владимир, ојачао је ову литију тиме што његово житије учи како се подноси жртва за спас народа. Он је ради мира и опстанка своје браће пристао да буде сам заробљен и бачен у тамницу. Ослободила га је царева кћерка Косара и узела за свог мужа. Он је послије поново имао да поднесе жртву за своју вјеру. Посјечена му је глава од човјека из најближег рода, који му је после узео сву имовину (земљу). То је било прије хиљаду година, а ево сад опет, у наше вријеме, силна похлепа и лакомост спопале нашу државну власт, хоће да преваре и узму оно што је још Јован Владимир стекао. Скидају главе онима који су се жртвовали да обнове светиње и оживе их. Траже да се монаси и монахиње протјерају као најдаљи странци, јер немају држављанство. Свети Јован Владимир је кажу њихов, јер воде државу која је потекла од њега. Погледајмо парадокс, хришћански мученик је њима све оставио, а за монахе, који носе анђелски лик, заповиједио је прогон и забрану боравка!? Ове литије имају Јована Владимира као светитеља који помаже да се у миру одбрани оно што нам је свето: част, вјера и хришћанско достојанство. Зна се да божији свеци штите монахе и манастире јер се тамо највише чује молитва и похвала Господу Богу. Када нема памети у глави народних старјешина и законика, владика Николај им упућује позив да се врате на пут праведнога Бога, Створитеља и Спаситеља, и онда ће њихов народ живјети у миру и срећи. Он пише у свом 65. Писму: „Какво нам је вјеровање, онакво нам је и владање” (стр.198). Однос државе према Цркви у свим републикама бивше СФРЈ послије свих драматичних супарништава рјешаван је законским актима који су, углавном, били правични. Само у Црној Гори, државне власти су истакле предлог да се Цркви оспори име, средиште и имовина. Склопљен је уговор са римокатолицима и исламском заједницом, само је СПЦ изузета. Усвојен је Закон о слободи вјероисповијести који, наводно, даје највеће вјерске слободе свима, да чак и пет чланова могу регистровати вјерску заједницу. Митрополија би тако, као најстарија установа у Црној Гори, дошла у исту раван са било којом организацијом религиозних егзибициониста и, чак, била приморана да им уступа храмове за извођење њихових ритуала. Очигледно је овдје настојање државе да Цркву претвори у безначајну вјерску заједницу, која би у свему била у функцији владајуће идеологије. Такав примјер имамо у Македонији, гдје је сваки црквени договор условљен свјетовним, а не духовним иницијативама. Када Црква дође у такав положај, онда, служећи сасвим свјетовном, губи духовну димензију која јој је својствена. Свети владика Николај наглашава да је ријеч Божја храна за душу и ко год може – треба да је слуша. Ако се омаловажи духовни значај, а сасвим истакне свјетовна димензија живота, онда се и само економско благостање изокреће у сиромаштво. Приватизација државне имовине у Црној Гори вршена је, замислите, у име стварања државе, а сад, предлог да се црквена имовина учини државном – због опстанка државе. Наравно, проблем опстанка постоји – јер је све узето за приватне сврхе. А сад, да се за државну сврху узме и црквено а послије опет неки процес за приватно. То су ти токови транзиције, када све што народ има, и духовно и материјално, могао би да изгуби и остане сасвим опустошен и поражен. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Протојереј-ставрофор Дарко Пејић архијерејски намјесник бјелопољски на почетку емисије тумачио је Свето Јеванђеље на другу недјељу Часног поста-Пачисту недјељу посвећену Светом Григорију Палами. Звучни запис беседе Он се осврнуо и на мјере заштите које су уведене у Црној Гори због корона вируса, којима су прекинуте литије против закона о слободи вјероисповијести четвртком и недјељом. Отац Дарко каже да нема разлога паници и да од Христа не смије ништа да нас одвоји. Отац Дарко је одговарао и на бројна питања наших слушалаца од кога се велики дио односио на Часни пост који је у току. Извор: Радио Светигора
  18. Божја рука над Црном Гором „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”, владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Пуно неосјетљивости за Цркву показују често баш они који највише могу да учине и помогну. Али, данас такви у Црној Гори не само да неће да помогну, већ са позиција власти изналазе неке законске одредбе које паралишу црквени живот. Кажу да Црква не плаћа порез држави, да не испуњава ни друге важне услове поводом разних доприноса. Управо, кад све то објаве, требало би да одговоре – зашто је Митрополија у њиховој држави толико сиромашна да све то нема одакле да плаћа. Нема одакле, јер пуно издваја за помоћ угроженим и осиромашеним, који немају неку перспективу да у овом друштву живе од свога рада. Народне кухиње смо основали јер сама држава нема бригу за толико гладних који им се узалудно обраћају. И сада, ови наши законици толико иду далеко, да хоће тим изгладњелима и ојађенима да ускрате то што добијају од Цркве, да би све уложили у своју приватну државу. Када је недавно заказан молебан у Цетињском манастиру и најављена литија, настале су страшне реакције црногорских националиста и самог државног режима и захтјев да се откаже крсни ход кроз Цетиње. Владика Николај би рекао: „Тако бива кад год залутали људи изгубе пут и вођство и мир и разум” (стр. 170). Ипак, молебани су вршени усрдно и свештенослужитељи су се молили за просвећење и спасење свих. На тој служби пјевала су и дјеца из Богословије. Нигдје им никад није била ускраћена слобода кретања, осим тога дана на Цетињу. Свети Петар Цетињски је заштитник ове дјеце и прати их у свим њиховим подвизима. Данас, широм свијета, имамо свештенике који су стасали управо овдје крај Цетињског манастира и научили да служе Богу и свом народу. И нема ниједног од њих који је то заборавио, већ са свих страна свијета сада дају молитвену подршку литији. Сви су осјетили да се догодило нешто неочекивано, да је Бог пружио своју руку на Црну Гору и, кад се чинило да је сасвим надвладала неправда, подигао се народ да брани своје светиње. Владика Николај у књизи „Кроз тамнички прозор” каже да кад неко отпадне од Христа то је најстрашније зло. Због охолих и грабљивих долазе невоље. Све своје силе човјек може искористити на добро, али и на зло. Отимања, убиства и богохулства настају кад се помути човјеков разум и умртви савјест. То се дешава када настану зла времена невјеровања и отпадништва од вјере. Црква објављује да је сваки дан добар, ако се благодари и служи Богу. Сва наша заштита и одбрана од непријатеља кроз вјекове ослањала се на Божију помоћ. Основна мисао Николајева је да од Бога зависи свако добро дјело. Неки просветитељи су тврдили да све зависи од човјековог подвига, и то су назвали хуманизам. Такав покрет је имао своју енергију, али без Премудрости Божије човјек, ма колико истицао своју улогу, на крају се и сам окренуо против себе и против другог. Човјек је постао човјеку вук, у смислу да је постао као нека звијер која нема друге димензије живота, осим пуког опстанка у своме станишту. Он наводи ријечи пророка да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће (Дан. Гл. 4) и каже, тешко човјеку који се одриче Христа пред људима због ништавних ствари богатства и власти. Треба се трудити свим дјелима, мислима, ријечима и молитвом да имамо Бога уза се. Када су кренуле литије по свим градовима Боке которске, свештеници су у својим бесједама највише наглашавали то да је сила Божија уз нас, јер смјело и слободно идемо у литијама, не стидећи се да покажемо како смо Црква Христова. Иако је бивало пребројавања – ко и зашто иде у литију, нигдје као на Приморју није било толико упорности и одважности да литије сви морају поштовати. С поносом су ишли пред манастире – Савину, Ластву Грбаљску и др. и слали поруке да не дају своје светиње. Програм који је извођен био је увијек богат музичким прилозима, а највише на тему одбране Косова и Метохије. Подршку литији дали су и представници других вјеросповијести. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Воља сложног народа је воља Божја „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”, владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) У свом 36. писму владика Николај поставља питање: „Шта значи бојати се Бога? Значи бојати се да се закон Божји не погази” (стр. 113). Он каже да ко презре родитеље своје, ко свједочи лажно, ко отима и граби од другога – гази заповијести Божије. „Наши свеци и мученици, витезови и подвижници, имали су страх од Бога, вјеровали су да Бог све види и нијесу хтјели да се срамоте и губе душу и образ ни пред Богом, ни пред својим прецима. Ако хоћемо да имамо живот обасјан љубаву Христовом, онда ћемо гледати да све кроз светост и чистоту чинимо. И онда ћемо се наћи да смо синови свјетлости. А, ако будемо радили супротно, наћи ће се да смо синови таме. Наш народ се у добра времена држао скута Божјега и није могао говорити, ни писати без спомена имена Господа и Творца својега”(стр. 117). Томе га је учила Света Црква, која је вјековима чувала живу и велику душу српског народа. Од Цркве је потекла и наша историја. Од Свете Горе имамо монашку традицију. Симеон и Сава су установили Манастир Хиландар, центар који нас вјековима обједињује и надахњује. Када данашњи властодршци у Црној Гори хоће да оспоре српску цркву, они доводе у питање сва древна и освештана средишта ван граница Црне Горе. Желе да имају Цркву која ће имати једино средиште у тој новонасталој држави. Када би Николај ово оцјењивао гледајући кроз свој тамнички прозор у Дахау, он би рекао: „У чије име чините то што чините (стр. 126)?” Гдје може бити Цркве ако нема центре у Светој Гори и Светој Земљи? Када би питали народ зашто су се подигле толике литије у Црној Гори, они би рекли исто што и Николај. Његов дух је управо сасвим близак духу овог светог хода за одбрану светиња. Када Николај тумачи ријеч слога, он пита: Каква слога, да ли апостолска или фарисејска, да ли слога добротвора или слога злотвора? „Слога у добру за којом наш народ одувијек тежи значи вјера у једнога доброга Бога. Који тако вјерују, готови су да се сложе са свима осталим људима који такву слогу желе, тј. слогу у име Бога добра, који је извор сваког добра” (стр. 133). Током ових окупљања на литијама било је видно да народ тежи за оваквом слогом какву је описао Свети Николај Охридски. Имали смо и једну литију која је кренула из Манастира Острог и спојивши се са литијом из Богетића, од Цркве Светог Ђорђа, кренули су на молебан у Храм Светог Василија Острошког у Никшићу. Тај крсни ход одавао је утисак као да се сами Светац изнад свих диже као небески анђео и посматра како смо ревносни на овом Путу љубави према светињи. Када је острошка литија прелазила преко Царевог моста, то је било као да видите долазак много браће која ће ослободити неки град или читаву област. И кад су се ријеке народа спојиле у исту литију на Тргу Шака Петровића, то је већ било ослобођење Никшића од свих страхова да ће ко забранити литију. Баш тих дана било је пријетњи да се литија заустави и отпочне са примјеном закона, али, све је то отпало када су те вечери сви на крају чули и свог митрополита Амфилохија, који им се обратио ријечима да је воља народа воља Божја, поготово када је овако сложан у смислу апостолском и братском. Никшићка литија те вечери била је радост и понос свег Православља. Свети Василије је свакога обдарио да има пуно срце и ревност за наставак учешћа у даљим литијама. У стара времена, каже Николај, римски ћесари су гонили народ да њих сматра за богове. Гоњен је и овај народ и тражили су многи да му буду бог и батина. Сада је дошло вријеме, током ових литија, да сви ти силници буду постиђени. Иако би жељели да префарбају све што се исписује овом литијом, насупрот томе – видимо да је, у ствари, народ њих прекрижио. Цар Давид каже: „Једни се хвале коњима а други колима, а ми се хвалимо именом Господа Бога својега”. Владика Николај пророчки упозорава: „Тешко вама слијепи вође породи аспидини, будале слијепе и лицемјери гдје је једно зло ту су одмах многа зла. Спасоносни пут је тијесан пут: давати милостињу и имати пост и молитву. Шта помаже човјеку да сав свијет задобије, а душу своју изгуби? Николај ове ријечи узима из народне пјесме знајући да оне дјелују чак и на оне најнеосјетљивије. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У оквиру Великопосног циклуса предавања у Академији знања у Будви у суботу( 10. марта 2018. Лета Господњег) протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски протопрезвитер бококоторски одржао је предавање на тему „Велики пост – васпитач душе“. Присутне је благословио протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски и секретар Катихетског одбора који је пожелио свима да ово предавање буде плодоносно као и свака ријеч о вјери и Богу која дође до нас. -Свако сазнање позив је од Бога да се крећемо ка прволику, првобитном стању, Лику по којем смо створени, и да се како у периоду поста тако и у сваком дану живота свога запитамо и преслишамо гдје се налазимо на том путу ка Лику по којем смо створени, казао је протојереј Ракић. Најављујући предавање отац Драгослав је истакао да пост можемо сагледати као једну од категорија васпитања, са којим остварујемо одређене циљеве као и у сваком другом световном образовању. -Будући да је човјек духовно и материјално биће он није савршено биће, али јесте динамично и користећи праве методе и средства може да се креће ка Лику и Савршеном. Модерне психоанализе и не само оне, проналазе егзистенцију нечега што је најдубље у људском бићу а то је осјећај кривице као и осјећај страха. Трага се стално за њиховим спознајама, да ли су они у васпитању, религиозном или неком другом тренутном психофизичком стању као њиховом узроку, рекао је парох паштровски додајући да Библијско откривење даје одговоре на ова питања још од рајског живота, гдје је човјеку дата власт над свим али и заповјест о уздржању од нечега. Он је казао да су различите Богословске тезе писане о овој категорији васпитања и истакао три основна момента о сазријевању гријеха у људској души, које Свети Јован Богослов наводи: похота плоти, похота очију и гордости живота. -Прва је основна човјекова потреба, да једе, што потврђује Фајербахову тезу да је човјек оно што једе. Али, ако се човјеково биће храни само тјелесном храном онда је тјелесно биће, али ако се храни и нечим другим онда ће оно бити и нешто друго. Човјеково биће не може без хране, оно је гладно, а гладно је зато што је не савршено, оно потребује да надокнади своје несавршенство, да га надопуни. О надопуњавању бића у свим облицима и сегментима ће нас својим предавањем поучити и такође и наша сазнања и схватања о посту и бићу човјековом надопунити отац Момо Кривокапић, чији је живот пребогат искуством у образовању, бесједништву, упознавању људског бића, борац за усавршавање несавршеног стања наше цркве у Црној Гори, казао је протојереј Ракић. Учесник многих жустрих полемика још од рушења Његошеве капеле на Ловћену, Олимпу Црне Горе, преко очувања и организовања црквеног живота на простору Боке до истакнутог рада као ректор и професор Цетињске Богословије, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић почео је предавање ријечима да је и сама суштина и начин људског постојања дио васпитнога метода и да је Бог на тај начин васпитавао прве људе јер није имао ко други да их васпита. Објашњавајући суштинско и историјско поријекло празника Пасхе и Васкрсења као центра цјелокупног годишњег круга празника, он је истакао да је послије стварања свијета једина стварна нова ствар Васкрсење и тако се оно што је било поремећено гријехом вратило на своје мјесто. -Пост пред Васкрс је врло важан. Велики пост је васпитач током којег учимо. Црква нас кроз структуру великог поста подсјећа на оно шта смо добили, Васкрсење Христово, казао је отац Момо. Даљи ток предавања је текао у тумачењу припремних и самих недеља Великог поста. Тако је везано за категорију покајања, протојереј-ставрофор Кривокапић, истакао да опроштај треба тражити не по заслузи него по милости Божијој. -У покајању је наважније доћи себи јер кад се дође себи онда се дође и до Оца свог Небеског. А нема тог гријеха који је већи од љубави Божије . И када испунимо све законе и помогнемо некоме и учинимо добро дјело, нахранимо гладног, обучемо неког, ми ћемо добро пред Господом одговорити, а Господ ће нам на рећи “ Добри сте, моје добре слуге, али само једно нисте урадили. Мене сте одбацили, јер ја сам Вам се нудио на Светом Причешћу, на свакој Литургији свештеник вас је позивао а ви нисте приступали, мене нисте хтјели а ја сам хљеб живота“, казао је у надахнутом предавању архијерејски протопрезвитер боко-которски Момо Кривокапић истакавши да треба да љубимо Господа и заповјести Његове, али да га љубимо свим срцем а не као јуда, да и нама не би Господ рекао “Зар пољупцем издајеш Господа свог”. Он је подсјетио да је Јуда изабрао најбесцјенији начин да изда онога Који је био највиши, и да ми у току поста треба да се запитамо да ли и ми неким цјеливом издајемо нешто. -У току поста имамо прилику да стално нешто ново научимо, не да научимо да би нам глава била пуна знања него срце пуно љубави, и да будемо сваки дан на стражи да не пропустимо да нешто добро не учинимо. Онај дан који је прошао, више није наш, овај момент сад једино живимо. Ми се у Васкрсу обнављамо. Свако ново празновање је наше ново крштење, наше ново рађање, а да би све то осјетили, пост нас припрема за ту обнову и рађање, он васпитава не само наше тијело него и душу, ум и срце, отвара их на свако добро дјело и због тога је пост најбољи васпитач душе, закључио је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Предавање је завршено обраћањем и благословом протојереја Бориса Радовића архијерејског намјесника будванског. – Шта рећи послије овако дивне бесједе оца Момчила који је вечерас говорио из свог пребогатог искуства, које је прво нама који смо били његови ђаци преносио а вечерас га преноси и вама. Благодаримо му на љубави и доласку у нашу Будву, у овим данима када се сви православни хришћани припремају за сусрет са Господом за празник над празницима, Васкрсење Христово. Циљ ових предавања јесте поука о посту као васпитачу и томе како да се сјединимо са Господом Христом јер ако се сјединимо са Господом онда ћемо и једни са другима и да такви узрастамо ка Господу из славе у славу. Благодаримо свима вама који сте дошли у овај дивни амфитеатар и Управи овог здања који су нам омогућили да мисију цркве вршимо у овако дивном амбијенту, казао је отац Борис . Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Пут који се издваја светошћу „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Владика Николај у својој књизи „Кроз тамнички прозор“ велику пажњу посветио је и просвјети. Он каже: „Ево вам, браћо, основне читанке хришћанске вјере; прво, немати злобе у срцу и, друго, немати лажи на језику” (стр. 63). „Злоба у срцу и лаж на језику”, каже он, „постало је коб човјечанства, и то су двије паликуће које су произвеле и пожар два свјетска рата. Злоба и лаж изазиваће и нове ратове свуда у свијету ако се не сузбије тај опаки дух. А може се сузбити, најприје, ако почнемо од себе; то је опробани метод, који помаже да и други, кад виде, и сами против своје гордости устану.“ Николајева мисао о васпитању и просвећењу настала је под утицајем Светог Јован Лествичника, истакнутог аскетског писца из 6. вијека. Св. Лествичник каже у поуци бр. 9 да је злопамћење „мржња на праведност, непријатно осјећање у коме се са горком насладом ужива, то је трајна злоба, мрачна и мрска страст”. Лицемјерство и лаж су страсти које Лествичник описује као мржњу на искреност. Он каже да мало дијете не зна за лаж, нити душа која нема лукавства у себи. Владика Николај наводи ријечи пророка Исаије да „ко узиде светим путем ни луд неће залутати” (Ис. гл.35). Појава великих и бројних литија изазвала је негодовање и самог предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. Он је назвао лудацима оне који шетају у литијама, не знајући да је то похвала путу који се својом светошћу издваја као једини пут у односу на стотине несветих путева којим иду они који мисле да су паметни. „Ако смо и луди, ако нас рука Господња милује”, каже Николај, „са Христом смо на светом путу. Тим путевима пошли су сви најбољи преци ваши, од прије Светога Саве и од Светога Саве. Не смијете рећи – не знамо тај пут. На светом путу Бог благосиља свој народ. Правим путем људи не могу да пођу не зато што немају путовођу, него зато што их имају сувише” (стр.70,71). Он наводи и ријечи премудрог Соломона који каже: „Пут неки чини се човјеку прав, али на крају показује се као пут к смрти” (Приче 14,12). Свети Николај Жички каже да никад није било више лажних путовођа но у овом 20. вијеку. Пут истине и живота је сами Спаситељ, бесмртни Бог, који је за нас умро и васкрсао и подиже нас из мртвих. Николај жали што све ово неће да чују и познају многи владаоци у свијету. А, на крају крајева, кад се све гнусне рекламе заморе и све лажи промукну, он каже, „само ће се чути тихи глас Светог Саве, да је прави избор пута Света Тројица, којим иду већ толика покољења послије Светог Саве све до ових данашњих литија”. Николај је оштро критиковао српски народ, али је и вјеровао да ће се одржати и прославити. Када се покренула литија из Куча, тај народ је кренуо у толиком броју да су се могли видјети као велика сила људи који иду ка храму Христовог Васкрсења да ојачају ход народа из других крајева и када су се сви спојили то је био величанствен збор са којег је до самог неба одјекивала пјесма о Косову и Марку Миљанову. „Прошла покољења”, каже Николај, „нама се чине као неки изабрани народ који је далеко одмакао од нас и да их никад не можемо досегнути, али често се деси да они за које мислимо да су стигли у Обећану земљу, ето их, вратили се и подигли нас до неба чак и више неголи сами себе. Вјера је оно знање до кога људи никад не би могли сами доћи да им Бог није јавио и повјерио. Никакви напори људски не би могли скинути вео са најважнијих тајни живота. Права вјера, хришћанска вјера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свијету и Суду Божјем” (стр 101,102). У књизи „Кроз тамнички прозор”, кроз 82 писма или записа, имамо честе похвале чудесних јављања самога Христа Светом Николају. Он као неки пророк говорећи о вјери и знању, откривењу и предању, све то помиње како би дао оријентацију савременом човјеку који не може да се снађе, поготову у свијету пренатрпаном разним идолима лажне просвјете и културе. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Уколико се за седам дана покаже да нема воље за променама, не видим простора да се након следећег састанка експертских тимова Владе Црне Горе и СПЦ и даље више договарамо. Звучни запис разговора Ово је ексклузивно за Спутњик поручио отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије дан после састанка два тима у Подгорици, након ког су представници власти наговестили могућност измене спорног Закона о слободи вероисповести. Отац Гојко: Предложене конкретне промене закона Након пет сати стручног разговора, све је јасно, каже Перовић. Остаје само да се види да ли ће онај који доноси политичке одлуке у Црној Гори бити спреман да јасну аргументацију СПЦ усвоји и примени. Упркос томе што је била потпуно маргинализована у процесу усвајања закона, СПЦ је и даље спремна за разговоре, додаје наш саговорник. Спремна је да преформулише и амандман који је предложен у ноћи усвајања закона, уколико за то има простора. Храмови треба да буду третирани једнако, и они који су грађени пре, и они који су грађени након 1918. Закон о слободи вероисповести, подсећамо, захтева да се докаже посед православних храмова изграђених пре 1918, године када је до тада независна Црна Гора постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. „Ми прихватамо чак и такву формулацију и кажемо да смо спремни да се за те храмове судимо пред црногорским судовима, по црногорском законодавству. Дакле,не остављамо простора ни за какве спекулације да ли тражимо повлашћени положај као СПЦ, да ли тражимо арбитражу неког трећег, што нам се приписује. Хоћемо да се над црквеном имовином спроводе они механизми и они принципи који за сва правна и физичка лица у Црној Гори по већ донетим законима“, наводи Перовић. На питање да ли ће црногорска влада прихватити на себе доказивање да храмови не припадају СПЦ, а не обрнуто, да СПЦ доказује да храмови припадају њој, Перовић одговара да влада такав принцип мора да прихвати, пошто, како каже, не живимо у џунгли већ у држави. Није проблем у примени него у самом закону „Зна се да је то принцип који влада у праву. Они су у медијима приказали цркву као некога ко за себе тражи нека посебна права. Напротив, ми тражимо да се држава, када мисли да је нешто њено, понаша у складу са већ донетим законима и са Уставом Црне Горе, који каже да су црква и држава одвојене и да постоји принцип правне једнакости за све, па дакле и за саму државу“, објашњава Перовић. Описујући састанак, Перовић каже да је убеђен да се не може знати на чему је човек када прича са људима који су усвојили Закон о слободи вероисповести на начин на који су га усвојили. Напомиње да је закон усвојен без консултација са представницима СПЦ и упркос препорукама Венецијанске комисије. „Ми смо отишли на састанак са концепцијом да, уколико представници владе нису спремни да причају о промени закона, нема ни простора да се прича. Оно што су препознале и домаћа и међународна јавност јесте да је проблем у спорним тачкама закона, а не у начину његове примене. Друго, принципијелно и системски, тешко је причати о томе да се можемо договарати како да се закон спроводи. Jедном усвојен закон имао би, ваљда, механизме за спровођење и око тога не би требало да има договора“, каже Перовић. Представници СПЦ пријатно су изненађени отвореношћу експертског тима владе да разговарају о променама закона, али напомиње Перовић, и свесни да то ништа не мора да значи. Према његовим речима, представници владе имали су „довољно кондиције“ и били су расположени да саслушају образложење представника СПЦ о тачкама које су спорне и какве алтернативе нуде. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Лицемјерје потиче од лажних учитеља „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Ми данас оживљавамо уз знамења која су побједоносна, у смислу духовног препорода и заједништва у Христовој побједи над смрћу. Народ хоће, свима који разумију, да овим литијама каже да има поуздање у Бога живога више него ли у немоћне и смртне људе који немају духа разума и премудрости. Дан у којем ће Господ бити узвишен овдје je већ свануо – кроз предивне и величанствене литије. Слика литије на Жабљаку, када се народ кроз снијежну олују креће пут свог храма, обишла је и задивила сав европски свијет. Када пише о Европи, владика Николај је позива да види како српски народ зна да исповиједа Христа и колико је близак Његовом голготском распећу, али и васкрсењу. Европа се, по њему, загледала у Понтија Пилата, па окреће главу и пере руке кад неко невин страда. „Лицемјерје и поквареност друштва потичу од лажних учитеља и погрешних ријечи”, каже Николај. „У културним народима нашег вијека јавили су се безбројни учитељи. Они су потиснули и одгурнули правог учитеља Христа. И како су кога уши сврбјележ, тако су му они ријечима својим чешали уши, за паре, за част, за власт, за сласт. Непрестано су се учили но никако нијесу могли докучити шта је истина” (стр. 48). Овдје он подсјећа на јеванђелску слику – када је Пилат питао Христа шта је истина, а Он ћутао. Ћутао је – јер је питање било погрешно постављено. До правог смисла истине долази се кроз питање: Ко је истина? – Исус, оваплоћена љубав, Син Божији објављује да је највиша истина Бог, као вјечна љубав прикована на крсту. Оно што је новозавјетни човјек имао као најдрагоцјенији домет вјере је – да истински смисао има персонално својство и да ми у том смислу партиципирамо у животу Цркве, афирмишући и своју личност до стицања вијенца вјечне славе у Христу. Свака слава мимо Христа је пролазна. Хиљаде књига и новина радије пишу о пролазној слави земаљских силника, него ли о вјечној слави својих светитеља и добротвора. Ево, поводом ових литија, имамо да сви медији преносе похвале које народ кличе својим светитељима и учитељима који су се узвисили до Небеског царства Христовог. Николај је у Дахау, молећи се Христу, вјеровао да ће се у будућности једног дана догодити и то да на све четири стране свијета одјекне глас радовања његовог народа, који брани своје светиње. У том смислу, појавила се на друштвеним мрежама и једна порука која преноси пророштво једног од највећих монаха у Православљу, оца из Грчке, старца Порфирија: „Живот Цркве у српским земљама ће се обновити и православна побожност у српском народу поново ће процветати, упркос дуготрајном духовном пустошењу током 20. вијека. Видим Христа како ходи Српском земљом и одабира оне који су његови”. Када неки кажу да је мало оних који су у литијама, они, у ствари, дају подстицај који је истакао и Порфирије – да се увећа број оних који ће се наћи да су Христови. Сви говорници испред храмова, обраћајући се учесницима литије, истакли су жељу да се сви заједно нађемо као Христови. Свети Николај каже: „Христово бреме је трпљење што води крајњој побједи, грешничко је бреме нестрпљење што води очајању” (стр. 57). Пиперска литија задивила Подгорицу Једна од литија, која је кренула из Пипера, од Манастира Ћелија Пиперска, мјеста гдје је недавно постављен споменик страдалом Душку Јовановићу, имала је подршку и учешће монахиња, сестара из манастира, које су пјевале током цијелог пута до Храма Христовог Васкрсења црквене пјесме и молиле се за благослов и спасење свих. Узор највишег трпљења и смирености, љубави и жртве, наш народ је увијек имао у обитељима својих манастира. Сам Свети Василије градио је свој манастир и помагао другим манастирима. Острог је током три вијека помагао да се многи манастири и цркве, не само у данашњој Црној Гори већ и све до Хиландара и Јерусалима, обнове што више. Свети Стефан Пиперски, који је следбеник Светог Василија, бранио је православну вјеру од кривотворења и у свој манастир стално привлачио нове подвижнике и монахе – да славе истинитог Бога и утичу на препород народа. Пиперска литија задивила је Подгорицу бројношћу и љепотом кротости и побожности. протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић (наставиће се) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...