Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протопрезвитер-ставрофор'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У уторак, 3/16. новембра 2021. године, на празник Обновљења храма светог великомученика Георгија – Ђурђиц, у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору, светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени свештеник, уз саслужење протојереја Срђана Перића, протојереја Александра Лазића, протонамесника Бранислава Шијачића и презвитера Александра Шарчанског. После свете Литургије освештани су славски дарови, које је припремила госпођа Љиљана Кнежевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, архијерејеског намесника подгоричко-колашинског, у спомен на годишњицу упокојења митрополита Амфилохија. 30. октобра 2021.г.. Рођен је крај ријеке…. Може бити Нила, може бити Мораче… и крај толико браће и сестара, баш он одређен да предводи народ у велико дјело. Одрастао и стасао далеко од својих… Може бити на царском двору или на Синају, а може бити у Београду или на Светој Гори… али само зато да би се својима вратио. Имао је тајни договор са Богом да иде до краја, без престанка и оклијевања… и упркос противљењу цара… може бити египатског фараона, може бити маршала Броза… дошао је на чело народа. Браћа га најприје нијесу прихватала за вођу. Ко тебе постави да нам будеш вођа? Питали су… може бити Израиљци, а може лако бити – Црногорци… али он је знао шта му је Бог обећао, и на какво путовање га је спремио. Пео се често на највеће врхове и тамо развијао своје богомислије…. Може бити на Хориву, може бити на Ловћену… Ту је слушао Божији глас. Имао је умијеће да организује народ и да свакога упосли по даровима које је Творац расподјелио међу људе. Да их поређа у колону… може бити према Црвеном мору и Земљи обећаној, а може бити према ослобођењу од наметнутог једноумља…. Његово вођење народа од ропства ка слободи трајало је …. Може бити 40, а може бити 30 година… Пут ка Земљи обећаној био је пун искушења… највише оних који су изазивали заваду међу браћом. Свако мало, народ коме је он био на челу – гунђао је у стилу ”Што си нас изводио”? ”Гдје ћеш са нама”? – а он је знао да моли, да савјетује, али и да подвикне. Његова ријеч је знала бити баш тешка, али увјек изговорена са пастирском бригом да народ не залута и да не скрене са пута…. Може бити оног пустињског, а може бити оног кроз Црну Гору… Народ је окупио око закона…. Може бити око онога који му је Бог дао на Синају, а може ето бити и против оног закона ког су људи смислили да би прогнали Бога Носио је са собом, а пред народом… ћивот са моштима… може бити праведног Јосифа, а може бити баш моштима Светог Василија Острошког Имао је и скинију…. Шатор у ком се састајао са Богом… ког је ширио … може бити на путу од Египта до Ханана, а може бити на путу од Берана до Боке, и од Улциња до Жабљака… И успио је. Вођен Божијом руком довео је народ до слободе. Крај народног пута био је уједно и крај његовог земаљског живота. Господ му је обећао да ће га довести до краја, али да га неће увести у Земљу обећану. За њега је припремио мјесто починка и вјечне радости, а народу је на чело поставио новог, млађег вођу… његовог ученика…. Може бити Исуса Навина, а може бити Јоаникија. Он је са собом носио Божији штап… симбол чудесне моћи… који је опет, чинио чуда само у његовим рукама… јер ”у рукама Мандушића Вука” види се моћ Божијег дара… Чули смо да је умро, али за његову смрт не знамо… Може бити да је још жив, иако га не видимо. Није до њега што га не видимо, него до нас – што не видимо… Јер, може бити да је Мојсије… а можда је то наш…. Митрополит Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Одлаже се суђење Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију и осморици никшићких свештеника - Слободану Јокићу, Драгану Крушићу, Данилу Зиројевићу, Василију Брборићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу и Николи Маројевићу, којима се на терет ставља кривично дело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести за које је предвиђена новчана или казна затвора до годину. Подсећамо, окривљени су за кршење здравствених мера о спречавању ширења заразних болести због литије, која је, прошле године, на празник Светог Василија Острошког, одржана у Никшићу. Суђење је требало да буде настављено у Основом суду у Никшићу, данас, сутра и прексутра, али је одложено, како је за Радио „Слово љубве“ саопштио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки, један од ових осморице никшићких свештеника. Звучни запис разговора „Ми смо још једини који се суде по том питању и питању мера које се одлазе мера које су биле у време короне прошле године. Суђење је било заказано за данас, сутра и прекосутра – та три дана су били везали да буде суђење Владици Јоаникију и осморици никшићких свештеника, међутим, један од свештеника је у изолацији пошто један део његове породице има корону, али, хвала Богу, сви су добро. Суђење је одложено, али не знамо када ће бити нови термин. Чекамо“, рекао је за Радио „Слово љубве“ прота Слободан и истакао оно што су сви заједно и тада истицали за свој прекршај – нисмо смели да оставимо народ који нас није оставио све време борбе за светиње. „Ми смо испоштовали вољу народа који је, када смо долазили ка цркви, говорио: „Не дамо светиње, хоћемо литију“! То је био глас народа Божијег, то је нешто што Црква у сваком времену, па и у овом нашем у коме ми живимо - мора да испоштује. Глас народа је глас Божији – то је оно што је за нас најбитније“, поручио је прота Слободан Јокић. Извор: Радио Слово љубве
  4. Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина. Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане. Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа. Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.” По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије. Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.” Извор: Острог ТВ студио
  7. На Спасовдан, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору, свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени свештеник, уз саслужење протонамесника Бранислава Шијачића и ђакона Александра Верића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем. Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“. Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље. Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор. Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо. И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако. Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново. Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана? Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора. За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи. Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима. Али пролазни је час то био. Сада је тренутак радости. А ти… „весели се српски роде!“ Извор: Ин4с
  9. „Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца… Речи су протопрезвитера-ставрофора Дражена Тупањанина, које је изговорио на светој заупокојеној Литургији у требињском Саборном храму.
  10. Доносимо предавање протопрезвитера - ставрофора Гојка Перовића Ректора Богословије Светог Петра Цетињског на тему: "Недеља о блудном сину" које је одржао у Духовном центру у Подгорици 4. фебруара 2007. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  11. „Страхови млади умиру Причу сам крају привео Још онда када сам и њих надживео“ (г. Балашевић) Са Цетиња бијах кренуо на један догађај који се већ унапријед могао назвати историјским. На избор и устоличење новог српског патријарха (оне институције која је брижни пријатељ, историјски врсник и старији брат наших зетских митрополита). Ипак, нијесам (ни у најружнијим сновима) сањао да ћу учествовати и у испраћају сопственог (никад упознатог) пријатеља, врсника (свих наших одрастања) и старијег брата, пјесника Ђорђа Балашевића. Пјесника кога је исти тај, нови српски патријарх, г. Порфирије испратио са ријечима „Наш Ђоле“. Овим је мени, попу са Цетиња, утолико лакше да нацртам како и зашто најдубљим личним емоцијама спајам овај велики црквени догађај са овом великом генерацијском тугом. Истога дана, јутро је свануло у београдској Саборној цркви (гдје су у претходном вијеку, између осталих, столовали српски патријарси — Варнава Росић из Пљеваља, Гаврило Дожић из Мораче и ”онај свети” патријарх Павле) и обасјало својим зрацима гробове Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Обасјало бијелу пану Његове Светости патријарха СПЦ и лица бројних вјерујућих људи. У друштву својих синова (које сам — како рече један мудри умјетник —током њиховог васпитавања настојао што ближе упознати са Балашевићевим умјетничким опусом, као са параметром људскости) запутио сам се ка Милетићевом споменику гдје су Новосађани већ палили свијеће. Али — гдје да нађем свијеће у то доба? Касно сам стигао а цркве бјеху закључане. Замислите, поп без свијећа, кренуо — што би рекли Цетињани „на покајање“ какво је ријетко видјети, и какво се неће поновити! Ипак, свуда има Перовића, па и у Новом Саду. А међу њима један искусан и спретан који ми је на новосадски трг донио свежањ свијећа из Јерусалима. Онај чувени свежањ на коме за Васкрс гори благодатни огањ. То вјерници већином чувају у својим домовима као светињу на којој, из поштовања, више и не пале молитвени пламен. Погледах старину презимењака погледом који пита ‘Ове свијеће да упалим’? Он ћутке одговори одобравајућим климањем главе. Запитао сам се, хоће ли бити непримјерено да тамо међу другим свијећама горе баш ове? Да ли Балашевићу, који није истицао своју конфесионалност ни цркевност, приличи овај празнични свежањ свијећа? Да ми не замјери? Да ми Господ не замјери (знао је Покојник да напише и каже свашта „мимо канона“)? Али брзо ми се сва та питања учинише сувишним. Најприје се сјетих „Богојављенске ноћи“, па „Протине кћери“, затим „матере која се брзо прекрстила“, „Бадње вечери“, „свијеће за Светог Јована“, „Рождества“ (из пјесме „Не волим јануар“…) „вина из Раванице“ и оне по сто пута препричане крсне славе код Балашевића (коју су славили и у вријеме комунизма јер „нису знали да се не сме“). А потом рекох себи: „Е нећеш попе ноћас исповједати Балашевића колики је вјерник, него упали те свијеће Божијем човјеку“! То што су му се у једној пјесми „попови“ римовали са „топовима“ нека иде „Богу на истину“, а ја бих му радо и то примио на своју душу као израз захвалности за онолику љепоту којом је обасуо дјетињства свих нас, и пубертете, и „прве љубави“ и сазнања да „Неко то од горе види све“, и уосталом све оно што стаје у простор од ”додира свиле” до „бездана“ наших живота. А када коначно дођох на мјесто помена и молитве, угледах најразличитије свијеће и кандила, посвете и украсе, и наравно — плишане зечеве! За огањ који је распалио у душама свих нас који говоримо једним језиком, нека гори благодатни огањ захвалности, и нека, нипошто, ови преостали дани наших живота, послије Балашевића, на овом свијету не буду „тужни трећи чин“. Јер Балашевић се само сакрио од свијета, а својој Музи рекао „ако ме траже ти слажи да сам одавно мртав“. Е па сад, Ђоле — немој! Знамо те и знамо се… Многи људи су се ових дана огласили поводом Балашевићевог одласка, а мени је најупечатљивија била порука Влада Георгијева који „не зна шта се каже кад оде Ђорђе Балашевић“?! Тако је. У његовим пјесмама смрт је просто била граматички неисправна, па је онда тек његова „смрт“ потпуно неувјерљива информација. А још медији данас свашта пишу, па — није лако повјеровати у тако нестварну вијест. Знам пуно људи који воле да ствари поједноставе и да великог Умјетника назову издајником јер је „пјевао њиховима“ а није „нашима“, и јер није ствари назвао онако како их већина назива. Заборављају да је овај човјек испјевао једну од најпотреснијих молитава „Само да рата не буде“, и да је тешко од таквог Пророка тражити да плива башу свим водама „у дане гадне, кад вода падне“. Уосталом, да се вратим српском патријарху, Пјесниковом комшији, ковиљском монаху, Свјетјејшем Порфирију који је, као Србин „са дна каце“ на устоличењу у Београду поручио како је Хрватска његова „друга отаџбина“. То је учинило да се са ове туге (за Ђ. Балашевићем) и са ове радости (због новог патријарха) вратим у осокољен у своју отаџбину Црну Гору. У „салаш Светог Василија“, како је пјевао Ђорђе. Можда је дошло, или ускоро долази вријеме, када ћемо наше међусобне страхове надживјети како каже „Ратник паорског срца“, и када ћемо, самим тим, сазријети и причу (наших подјела и наше међусобне мржње) привести крају. Дужни смо, овој земљи, овим улицама оставити простор за „неке нове клинце“ који се неће гледати кроз онај „нишан“ што пита „дал сам од њиних, ил баш и нисам“. Величанствени и ненадмашни мајсторе, Господине и учитељу Ђорђе Балашевићу Нека твојој души вјечно прија и тај небески „салаш Светог Василија...“ Извор: Вијести
  12. Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманија а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протопрезвитер-ставрофор Радован Биговић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Уставни суд се поново помиње у контексту усвајања Закона о измјенама и допунама Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Неспорно, Уставни суд је важан државни орган чије су надлежности регулисане Уставом Црне Горе и Законом о Уставном суду. То је све лијепо, али само уколико се уставне и законске одредбе правилно, неселективно и благовремено примјењују. На жалост, у Уставном суду постоје бројни проблеми и са њима је јавност, мање или више, упозната. Ријетки су правници који су професионално узнемирени због тога што је Уставни суд скоро годину незаконито функционисао. Нисам видио да је неко поставио питање посљедица и судбине одлука Уставног суда које је потписивала незаконита и непостојећа ”предсједавајућа судија”. И, шта ћемо са сједницама тог органа на којима су доношене одлуке под челништвом незаконито изабране и законски непостојеће ”предсједавајуће судије”? Навешћу само један примјер који је везан за Закон о слободи вјероисповијести и поступање Уставног суда под ”предсједавајућом” палицом законски непостојеће ”предсједавајуће судије” Уставног суда. Наиме, адвокатска канцеларија Радић из Београда је, одмах након ступања на снагу дискриминаторног и неуставног Закона о слободи вјероисповијести, Уставном суду поднијела иницијативу за оцјену уставности више спорних законских одредби (У-I бр. 1/20). Иницијатива је, због разлога које је навела Адвокатска канцеларија Радић, званично повучена 10. фебруара 2020. године и о томе постоји доказ са писарнице Уставног суда. И поред тога што је иницијатива повучена из процедуре, Уставни суд је 7. октобра 2020. године донио решење којим је повучена иницијатива, дакле процесно непостојећа иницијатива у том тренутку, ”одбачена”. Да ли неко у овој држави или било гдје у свијету може да замисли суд који одлучује о иницијалном поднеску странке који је повучен и који за суд не постоји? Само ово је довољно да се сагледа трагично стање у Уставном суду. На жалост, образложење ”решења” је скандалозно. Иако је одредбом из члана 150 став 1 Устава Црне Горе изричито прописано да ”свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности и законитости”, Уставни суд, мимо Устава, сматра и одлучује да је то неотуђиво уставно право ”резервисано искључиво за физичка лица која су држављани Црне Горе”. И тако се право сваког грађанина без обзира да ли има држављанство Црне Горе, противно Уставу и здравом разуму, неуставном одлуком Уставног суда своди само на неког, селективно и дискриминаторно, одабраног!?! Апсурдима овдје није крај када је Уставни суд у питању. И Патријаршија српска је у јануару 2020. године поднијела двије иницијативе за оцјену уставности спорних одредби Закона о слободи вјероисповијести (У-I бр. 4/20 и У-I бр. 5/20). Свети Архијерејски Синод је својим актом бр. 76 од 30. јануара 2020. године званично 31. јануара повукао обје иницијативе пред Уставним судом. Наравно, Уставни суд о томе није одлучивао, што је исправно, а да ли ће и када ће – не знамо! На овим примјерима се виде не само двоструки аршини него и неуставно и незаконито поступање Уставног суда у истим случајевима. И ово свједочи у прилог исправности наше одлуке да не подносимо иницијативу Уставном суду након ступања на снагу закона са неуставним и дискриминаторним одредбама. Дужан сам да нагласим да се изречене критике не односе на појединачног судију Уставног суда уколико је гласао против предложене одлуке. Али, скандалозна одлука је донијета већином гласова судија Уставног суда. И умјесто да се стручна јавност на стручан и одговоран начин бавила овим озбиљним проблемима у вези уставно-правне заштите, један дио идеолошки оријентисаних правника се упорно бавио питањем да ли ће и када ће Митрополија поднијети Уставном суду своју иницијативу. Ради недобронамјерних критичара, врло јасно указујем да се само бавим случајевима које сам навео и јавно су доступни, као и судски утврђеном незаконитошћу избора ”предсједавајуће судије” Уставног суда. Ових дана се поново покреће питање нових иницијатива Уставном суду и то о Закону о измјенама и допунама Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Свакоме, наравно, а не само некоме, стоји и та могућност на располагању, али прво треба сачекати да закон ступи на снагу, па текст иницијативе. Громопуцатељне најаве о подношењу иницијативе против законских одредби које нису ни ступиле на снагу за правнике не значе ништа! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки је, на почетку емисије “Питајте свештеника“, тумачио Свето Јеванђеље на тридесету другу недјељу по Духовима, недјељу пред Богојављење, и говорио о предстојећим дивним празницима: Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану. Звучни запис емисије Одговарајући на питања слушалаца о покајању отац Слободан каже да је покајање свједочанство наше борбе да будемо бољи. “Покајањем своје срце празнимо од свега лошег, отопљавајући га као символ чистог и правог живота. Човјек има могућност, по ријечима аве Јустина, да буде мали бог по благодати“- каже отац Слободан. Отац Слободан је говорио и о односима у браку рекавши, између осталог, да је Света тајна брака тајна љубави у којој двоје постају једно. “Смисао брака је безрезервна љубав гдје не постоји моје и твоје већ је све заједничко. Брак је тајна јер носи са собом димензију вјечности. Круне које стављамо на вјенчању су круне за Цратво небеско, што нам говори да се брачне везе се не кидају ни у вјечности“- рекао је отац Слободан. Извор: Радио Светигора
  15. Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Звучни запис беседе Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора
  16. Са позивима на поштовање епидемиолошких мера, које су се у Црквама шаролико поштовале свештеници и у време Короне обављају своју мисију која подразумева пре свега да су стално међу људима, молитвом, служењем, пастирском речју. Иако се свештеничка служба у времену ковида 19 одвија у донекле измењеним околностима, она је у суштини увек иста каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве свете Петке на Калемегдану. – Свештеници су попут здравствених радника и других помагалачких професија у оваквим тешким временима са удвострученом ревношћу и одговорношћу обављају своју дужност. Она на првом месту подразумева молитву за здравље и болесне за лекаре и медицинске раднике, у крајњој линији за сав свет погођен овом пошашћу. Речи утехе и охрабрење спремност да се чују емоције страха и стрепње понекад безнађа и панике и помогне њихово превладавање вером, надом и љубављу – све то такође спада у свештеничку службу и данас је потребније него у другим, назовимо их уобичајеним временима. СПЦ има на територији града Београда има организоване институције за помоћ невољницима разних врта и профила. Међу њима се истичу „Човекољубље“ – добротворна фондација, Верско добротворно старатељство, чија је најпознатија али не и једина активност народна кухиња и Православно – пастирско саветодавни центар. Подразумева се да су у њима посебно активни београдски свештеници. Просветна активност такође се одвија на свим нивоима: од основне школе до факултета као и на различитим факултетима не са Универзитета у Београду – напомиње наш саговорник иначе професор на Православном богословском факултету. Не чуди стога што како каже број свештених лица која су оболела од ковида није мали. – И то није ствар само са нашом средином у Италији је рецимо након лекара највећи број жртава међу свештеницима. Код нас су пожртвовано служећи свом народу, своје животе положили неки од највиших црквених великодостојника на челу са блаженопочивишим патријархом Иринејем. Треба јасно рећи: они нису само жртве короне, него су жртвовали своје животе да би помогли у време короне. Ту спремност да се у тренуцима кризе неодступно остаје уз свој народ, Христос је истакао као основну одлику правих пастира. Због тога добри пастири српскога народа, и то не само они који су се разболели и умрли него и они који су оздравили или ризиковали да се разболе, када су видели да се вук короне приближава нису оставили своје словесно стадо и побегли (било у „теолошке“ изговоре и доскочице било у до сада небивалу евхаристијску апстиненцију), него су до краја остали верни највишим идеалима своје службе, каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић. Медијска извештавања о оболевању од Ковида 19 у српској цркви неретко су пратиле полемике о причешћивању истом кашичицом. И у самој српској цркви било је различитих гласова о томе како се треба причешћивати у време пандемије, а ван ње било је било је чак и оних који су сматрали причешће извором заразе. – Чини ми се да се та целокупна полемика у крајњој линији може свести на питање: да ли црквени живот доприноси ширењу ковида 19. Неодговорни, неупућени па и злонамерни учесници те полемике су покушали да гурну у страну много важније питање: на који начин црквени живот доприноси спречавању ширења поменутог вируса. Овом приликом нећу улазити у верске димензије овог питања – о њима је уосталом много тога речено у књизи епископа бачког Иринеја „Свето причешће – лек бесмртности“. Међутим желим да истакнем да су бројне медицинске студије показале да религиозност и активни верски живот позитивно утичу на функционисање имуног система и не само по питању смањивања анксиозности и страха који га нарушавају него и на другим нивоима што додатно смањује ризик од ове и сваке друге заразе. По себи се разуме да овде није реч о апсолутном спречавању заразе (то уосталом не гарантују ни маске , дистанца па ни вакцина), него о смањивању шансе да до ње дође. Због тога је суштински важно да се живот цркве саображен зравственим мерама неометано одвија и у оваквим временима превентивно због народа чијој психофичкој добробити црква и на овај начин доприноси. Извор: Чудо
  17. Насиље политике над правом не представља новину у тоталитарним режимима, али ни у државама у транзицији. Посљедице политичког насиља над правом су увијек озбиљне и сложене. А најгоре је када у политичком насиљу над правом учествују правници као посљедња линија одбране насиља. Они су, заправо, задужени да барјаче, лармају и баратају фразама како би у процесу оправдања и легализовања политичког насиља над правом додатно контаминирали јавност. У тој улози се нашла и проф. др Анета Спаић, деканица државног Правног факултета у Подгорици, чланица Тужилачког савјета и, сада већ бившег, експертског тима Владе Црне Горе за дијалог о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. У какофонији око измјена и допуна Закона о слободи вјероисповијести некако највише звечи наступ Анете Спаић због тога што је ријеч о професорици права, првој личности Правног факултета и чланици разних тијела и савјета које је формирао претходни режим. Њене породичне везе са бившим режимом овдје нећу помињати. Спаићева је покушала да увјери црногорску јавност да ”према црногорском праву, не постоји ниједан разлог за хитност измјена” Закона о слободи вјероисповијести. Посебно јој је засметала ”нетранспарентна процедура” којој је циљ ”легализација систематских незаконитих уписа објеката културно-историјске баштине Црне Горе”. Спаићева, иначе доктор правних наука на тему ”Остваривање униформности у примјени права међународне продаје робе”, позвала се на одредбу из члана 151 Пословника Скупштине којом су прописани услови за усвајање закона по скраћеном поступку. Она сматра да није испуњен ниједан прописани услов и да је зато ”хитност процедуре у потпуности неоправдана”. А свако, осим Спаићеве и бившег режима коме је припадала, види да је неопходно да се закон, у складу са пословничком одредбом, усагласи са европским правом и међународним уговорима и конвенцијама. Исту процедуру, прописану скупштинским Пословником, предлагала је крајем јула бивша Влада и њен експертски тим, чија је чаница била и Спаићева. Наравно, том приликом се није оглашавала у јавности, иако се у пословничком смислу радило о истој ситуацији. Тако смо дошли до апсурда да јој хитност смета децембру, а није јој сметала у јулу 2020. године. Професорица права је црногорско право свела на један члан Пословника Скупштине на који се аматерски позвала. Сво право у Црној Гори за њу у овом случају почиње и завршава се у једном пословничком члану. Ту је уденута и наводна ”нетранспарентност процедуре”, иако се Пословником Скупштине не уређује питање транспарентности поступања Владе у припреми закона. Наравно, у јулу 2020. године јој није сметала ”нетранспарентност” процедуре Владе, чији је била експерт, али јој смета у децембру и то од Владе чији није експерт. Доказана нетранспарентност Владе јој није сметала ни од 2015. године када је тајновито и противправно утврђен Нацрт закона. На жалост, Спаићева није упозната са одредбом из чл. 52 Закона о државној управи којом је прописана могућност да надлежно Министарство не организује јавну расправу у припреми закона када су у питању ”мање измјене којим се битно друкчије не уређује неко питање”. Уз то законско право, Министарство једино има обавезу да наведе и образложи разлоге који су га опредијелили да не организује јавну расправу током припреме закона. Спаићева се није потрудила да се, прије јавног иступа, упозна са садржајем образложења које је свима доступно јавности преко званичне интернет странице Скупштине Црне Горе. Закључујем да њу образложење Предлога закона и не интересује, јер њен јавни наступ нема везе са правом. Ипак, добро је што Спаићева није изнијела ниједну примједбу или критику у погледу норми које се налазе у Предлогу закона. Намеће ми се, сам по себи, закључак да она није ни прочитала Предлог закона, јер није прочитала ни образложење које се, у овој фази законодавног поступка, објављује уз Предлог закона. У најприземнијем пропагандистичком наступу, недостојног универзитетске наставнице, Спаићева се ”чуди” зашто Црква за годину дана није поднијела иницијативу Уставном суду за оцјену уставности закона којим је разбуктана Црна Гора и којим су повријеђена не само вјерска осјећања огромне већине грађана него и њихово неотуђиво право на слободу вјероисповијести. Одговор је једноставан: шта се Спаићеве тиче да ли ће и када ће Црква поднијети иницијативу Уставном суду, који је колико до јуче обитавао у незаконитом стању, што је и утврђено судском одлуком. Мене чуди амбиција професорице права да грађанима забрани употребу израза неуставност, јер је појам уставности дилетантнски покушала да сведе искључиво на одлуку Уставног суда. Не вјерујем да би се тако бунила да смо лагали јавност да су све законске норме у складу са Уставом. Не бих овдје елаборирао да је уставност и принцип у праву, али и идеал коме се тежи у једној држави. Умјесто да се као професорица права радује што важна правна питања интересују јавност, Спаићева би изгледа појам неуставности инквизиторски смјестила у партијски списак забрањених израза у Црној Гори. Иако ниједан упис својинских права Цркве није у прописаном поступку проглашен за незаконит, Спаићева се из улоге тужиоца брзински пребацила у улогу судије, па је ”пресудила” да се ради о ”систематски незаконитим уписима објеката културно-историјске баштине Црне Горе”. Па, како су незаконити, и то систематски незаконити, ако надлежни органи нису поништили ниједно решење о упису као незаконито? И како је то забрањено помињати неуставност мимо Уставног суда, а није забрањено помињање законитисти мимо надлежних државних органа? Као млада Гојковица, Спаићева вапије и у Бога се нада да ће предсједник Скупштине Алекса Бечић ”одбранити Пословник институције коју представља”. Ако сам добро схватио, а мислим да јесам, Спаићева очекује да ће предсједник Скупштине одбранити скупштински пословник и достојанство Скупштине тако што неће дозволити да посланици Скупштине поступају и одлучују у складу са чл. 151 Пословника. Спаићева се, позивајући Бечића да крши Пословник и ”одбрани” ничим угрожену Скупштину, није, потрудила да од себе и својих недостојних јавних иступа заштити Правни факултет на чијем је челу и струку којој припада. Једини морални чин након ове пуцибруке професорице права јесте оставка на чланство у Тужилачком савјету и деканице Правног факултета. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Питање* датума одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора на коме треба да се изабере 46. Патријарх српски јесте превасходно црквено питање и првенствено се тиче епископата, свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве. Имајући у виду значај светосавског трона, као и достојанство и улогу Патријарха српског на ширем плану, питање избора Патријарха српског, са којим је узрочно-последично повезано питање датума одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора, има и шири, друштвени значај и он, разуме се, далеко превазилази оквире Србије. Изборни или Свети Архијерејски Сабор? У јавности се помиње ,,Изборни Сабор” као црквени орган који је надлежан за избор Патријарха српског. Важеће одредбе Устава Српске Православне Цркве не познају такав орган. У питању је израз који се налазио у Уставу Српске Православне Цркве од 1931. до 1967. године, када су одредбе о Изборном Сабору стављене ван снаге. Изборно тело које врши избор Патријарха српског, сходно одредби из члана 42 Устава Српске Православне Цркве, јесте Свети Архијерејски Сабор, с тим што га у овом случају, осим епархијских епископа, конституишу и активни викарни епископи. Сабор у изборном заседању има само једну црквено-уставну надлежност – избор Патријарха српског. Избором новог Патријарха српског, изборно заседање Светог Архијерејског Сабора се завршава. Свети Архијерејски Сабор може бити сазван у редовно или ванредно заседање, али се, имајући у виду 37. канон светих Апостола, сазива два пута годишње (у пракси често и само једампут годишње, зависно од многих чинилаца и околности, а у неким помесним Црквама и ређе). Код нас је, у колоквијалном изразу, јесење заседање у медијима и јавности често означавано као ванредно у односу на пролећно заседање Светог Архијерејског Сабора, које је, опет најчешће, у медијима и јавности означавано као редовно. Пролећно и јесење заседање Светог Архијерејског Сабора су увек, сходно канонском и црквеном поретку, редовног карактера, а свако евентуално, црквеним потребама и приликама условљено, заседање Светог Архијерејског Сабора мимо пролећног и јесењег заседања има статус ванредног заседања. Рок и место Црквено посматрано, рок за заказивање Светог Архијерејског Сабора у изборно заседање превасходно и суштински представља црквено-правно питање. Нормом из члана 45 став 1 Устава Српске Православне Цркве је прописано да се ,,избор Патријарха врши на заседању Светог Архијерејског Сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни”. Ово је последња важећа и општеобавезујућа уставна одредба, коју је 2005. усвојио Свети Архијерејски Сабор у оквиру изменâ и допунâ Устава Српске Православне Цркве и објављена је у ,,Гласнику”, службеном листу Српске Православне Цркве (бр. 6/2005). Нормом из члана 45 став 1 Устава Српске Православне Цркве је прописано да се ,,избор Патријарха врши на заседању Светог Архијерејског Сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни Сходно наведеној норми, рок од три месеца за избор Патријарха српског на изборном заседању Светог Архијерејског Сабора је императиван и он се, по правилу, не може продужавати. Као што се види, уставном одредбом је прописан почетак рока за сазивање изборног заседања Светог Архијерејског Сабора. Уставни рок почиње да тече од дана упражњавања патријарашког престола, који може да се упразни из различитих разлога – смрћу, оставком, здравственом немоћи Патријарха да обавља своје дужности (она мора бити дужег или трајног карактера, уз адекватне доказе надлежних медицинских установа) или свргнућем (сменом) Патријарха због неке саборски утврђене канонске кривице. Стриктно посматрано, Свети Архијерејски Сабор који се закаже ради избора новог Патријарха српског у императивном року, па чак и на свега неколико дана после смрти и сахране Патријарха, јесте у сагласности са Уставом Српске Православне Цркве. Ово је посебно важно у случају оставке, здравствене немоћи или свргнућа Патријарха. У нашој Цркви, као и у осталим помесним Православним Црквама, постоји благословена пракса да се ни избор новог игумана или игуманије манастира не врши док не прође четрдесетодневни помен преминулом игуману или игуманији манастира, а камоли Патријарху српском Без обзира на то што нема изричите уставне забране, Свети Архијерејски Синод, који је, сходно члану 45 став 2 Устава Српске Православне Цркве, надлежан за сазивање изборног заседања Светог Архијерејског Сабора, увек има у виду да се такво заседање, по смрти Патријарха, не заказује пре одржавања четрдесетодневног помена упокојеном Патријарху. У нашој Цркви, као и у осталим помесним Православним Црквама, постоји благословена пракса да се ни избор новог игумана или игуманије манастира не врши док не прође четрдесетодневни помен преминулом игуману или игуманији манастира, а камоли Патријарху српском. То су дани благословеног сећања, али и дани жалости и молитве током којих православни епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници са особитим усрђем и љубављу узносе своје молитве за покој душе преминулог који је обављао важно црквено послушање. У српском народу постоји, штавише, и вековна пракса или обичај да ни синови не деле имање до четрдесетодневног помена преминулом родитељу. Уставом Српске Православне Цркве није, за разлику од рока за сазивање Светог Архијерејског Сабора ради избора Патријарха, изричито прописано место одржавања Светог Архијерејског Сабора. Свети Архијерејски Синод је, сходно одредби из члана 59 став 2 Устава Српске Православне Цркве, надлежан да, под председништвом Патријарха, одлучује о датуму почетка редовног и ванредног сазивања Светог Архијерејског Сабора. Уколико је патријарашки престо упражњен, сходно одредби из члана 62 Устава Српске Православне Цркве, Патријархову дужност врши Свети Архијерејски Синод под председнштвом најстаријег по производству митрополита или епископа који је члан Светог Архијерејског Синода. Надлежност, али са прилично великом слободом, при избору места одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора припада Светом Архијерејском Синоду. Логично је да то, као и у претходним случајевима, буде у једном од историјских седишта предстојатељâ Српске Православне Цркве (Пећка Патријаршија, Београд, Карловци), али се може заказати и у неком другом граду или манастиру. Избор Патријарха српског у сложеним епидемиолошким условима Треба имати у виду да Црква своју јеванђелску мисију врши у овом свету, у реалном времену и датим приликама, и да није од њих одвојена. Осим тога, Црква делује у конкретним државама и њиховим правним системима. Ово је важна чињеница, која посебно добија на значењу у времену када је читав свет суочен са ванредном ситуацијом због пандемије коју је узроковао коронавирус. Може се рећи да је у читавом свету, па и код нас, наступила својеврсна ванредна ситуација (а не ванредно стање у правном смислу речи), која је битно утицала на живот савременог човека. Осим утицаја на здравље и живот човека, епидемија коронавируса је битно утицала и на човеково кретање и различите врсте састајања и окупљања људи. Од тога, наравно, нису изузети ни епископи, свештеници и верници Српске Цркве. Једно од најчешћих питања, после питања о року за избор новог Патријарха српског на изборном заседању Светог Архијерејског Сабора, јесте питање (не)могућности сазивања изборног заседања Сабора у сложеним и ризичним епидемиолошким условима. Одговор на то питање се мора наћи кроз уважавање императивног рока за избор Патријарха, с једне, и правних норми државних органа које уређују кретање и окупљање људи, са друге стране. Српска Православна Црква данас има четрдесет две епархије, од којих се петнаест налази у Србији, две у Црној Гори, пет у Босни и Херцеговини, пет у Хрватској, шест у више европских држава, пет у више држава у Северној и Јужној Америци, три у Северној Македонији и једна у Аустралији. Осим епархијских архијереја, у састав Светог Архијерејског Сабора на изборном заседању улазе и активни викарни епископи. У Српској Цркви тренутно има пет викарних епископа, од којих су два у Србији, а по један у Северној Македонији, Русији и Црној Гори. Умировљени епископи нису чланови Светог Архијерског Сабора. Укупно је, имајући у виду четири упражњене епископске катедре, четрдесет тројица епископа, епархијских и викарних, који конституишу Свети Архијерејски Сабор на изборном заседању. Познато је да у различитим државама у којима служе архијереји Српске Цркве важе различите мере и правне норме ради спречавања и сузбијања ширења коронавируса и то треба имати у виду. Питање кворума Осим императивног уставног рока у коме се мора сазвати Свети Архијерејски Сабор у изборно заседање ради избора новог Патријарха, следеће важно питање у овом случају је везано за присуство архијерејâ, чланова Светог Архијерејског Сабора, на изборном заседању. Одредбом из члана 43 Устава Српске Православне Цркве је прописано да кворум, односно минималан број присутних архијереја на изборном, али и на сваком другом заседању Светог Архијерејског Сабора, чине најмање две трећине од укупног броја чланова Светог Архијерејског Сабора, укључујући и викарне епископе, у данашњем случају, – с обзиром на то да су упражњене Архиепископија београдско-карловачка и Епархије црногорско-приморска, ваљевска и темишварска (налази се у специфичном стању дужег администрирања), – неопходно је лично присуство најмање двадесет девет од четрдесет тројице епархијских и викарних епископа, што представља двотрећинску већину. Услов за присуство чланова Сабора је везан за могућност њиховог доласка, у сложеној епидемиолошкој ситуацији и уз важење различитих мера за путовање из седишта њихових епархија у место у коме ће се одржавати Сабор. Имајући у виду да је највећи број епископа Српске Православне Цркве у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и Хрватској и да они, као и сви други грађани, са тестом или без медицинских тестова, зависно од мера прописаних за кретање, могу слободно доћи у Београд, дâ се закључити да је у оваквој епидемиолошкој ситуацији могуће испунити обавезујући црквено-уставни услов од најмање две трећине присутних архијереја на Сабору. Наравно, најбоље је да се обезбеди присуство свих архијереја на Сабору, али треба имати у виду уставну одредбу из члана 43 став 2 Устава Српске Православне Цркве којом је прописано да ,,одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да место њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом”. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је 20. маја 2015. године, под председништвом блаженопочившег патријарха Иринеја, донео одлуку којом је задржао наведену уставну норму, али ју је и проширио одредбом по којој и епископи који администрирају упражњеним епархијама имају право гласа, у име такве епархије. Даље, треба знати да је канонска и уставна обавеза сваког епархијског и викарног епископа да присуствује заседању Сабора. Архијереји који би због било ког разлога били оправдано одсутни имају право да свој глас повере другим епископима уз поштовање уставног и саборског ограничења да један епископ може бити опуномоћен само са једним гласом и то представља добру праксу у Светом Архијерејском Сабору. У оваквој епидемиолошкој ситуацији, па чак и у сложенијој од ове (све до затварања државних граница), може се, имајући у виду уставну одредбу и саборску одлуку новијег датума, омогућити испуњење Уставом Српске Православне Цркве прописаних услова за сазивање, одржавање и одлучивање Сабора и избор новог Патријарха српског. Евентуално оправдано одсуство појединих архијереја (до трећине од укупног броја чланова Сабора) не би умањило легитимитет изабраног Патријарха српског јер и они, на посредан начин, у складу са црквено-правним нормама, имају могућност да учествују у избору Патријарха. Свети Архијерејски Сабор или “јавно окупљање” Имајући у виду чињеницу да су јавни скупови или забрањени или ограничени на одређени број лица у затвореном простору, поставља се питање: да ли заседање Светог Архијерејског Сабора, који у изборном заседању у будућем случају има четрдесет три члана, представља јавно окупљање у правном смислу речи? Одговор је одречан. Свети Архијерејски Сабор је највиши црквени орган јерархијског карактера, чији је рад прописан Уставом Српске Православне Цркве и саборским Пословником о раду, па он никако не спада у јавна окупљања у смислу тог законског израза. Сабор, дакле, не представља јавно окупљање за које се издаје одобрење или које се може забранити решењем као управним актом државног органа. Уосталом, у Републици Србији се одржавају седнице Народне скупштине (250 посланика), многих радних тела Скупштине са стручним и помоћним особљем, Владе Републике Србије и других колегијалних државних органа и стручних тела. У конкретном случају долазећег изборног заседања Светог Архијерејског Сабора у сложеним епидемиолошким условима мора се водити рачуна, пре свега ради очувања здравља архијерејâ Српске Православне Цркве и лица која са њима долазе у контакт, о поштовању здравствених мера (адекватна саборска дворана веће површине, одржавање физичке дистанце, дезинфекција и тако даље). Поштовање тих мера, важних за очување здравља уопште, не представља сметњу за одржавање и рад Сабора. Изборно заседање Светог Архијерејског Сабора у сложеним епидемиолошким условима може се, ради поштовања здравствених мера, одржати у Храму Светог Саве на Врачару, или у његовој крипти, или у црквеној дворани веће површине. Наша Црква је током епидемиолошке кризе више пута позвала вернике да се придржавају здравствених мера, па њихово поштовање у овом случају ни у чему не би реметило ток Сабора. Поступак у случају затварања државних граница или ванредног стања Ново питање је везано за потенцијално затварање државних граница уколико би се епидемија ширила у много већем обиму. У том случају, Свети Архијерејски Синод, као други по рангу у хијерархији црквено-уставних органа, по Уставу Српске Православне Цркве нема право да, и поред објективне ситуације, мења императивни уставни рок од три месеца за заказивање Светог Архијерејског Сабора и избор Патријарха. С обзиром на то да Свети Архијерејски Сабор јесте надлежни црквени орган за измене, допуне и доношење Устава Српске Православне Цркве, онда би се из такве – нежељене, али потенцијално могуће – ситуације, ради поштовања Устава Српске Православне Цркве, морала прибавити писана сагласност чланова Светог Архијерејског Сабора за пролонгирање рока за сазивање Сабора у изборно заседање ради избора новог Патријарха српског. Изузетак би представљала ситуација у којој би било проглашено ванредно стање. Сходно одредби из члана 99 став 1 тачка 5 Устава Републике Србије, Народна скупштина проглашава ванредно стање, а укида га на основу члана 105 став 2 тачка 2 Устава Републике Србије. Ванредно стање у правном смислу није исто што и ванредна ситуација. Ванредно стање, сходно одредби из члана 200 ставови 2 и 3 Устава Републике Србије, најдуже може трајати деведесет дана, а по истеку тог рока Народна скупштина може продужити одлуку о ванредном стању за још деведесет дана. Ванредно стање, уколико Народна скупштина није у могућности да се састане, сходно одредби из члана 200 став 5 Устава Републике Србије, могу да прогласе заједно председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе под истим условима као и Народна скупштина. У случају проглашења ванредног стања могу бити прописане мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права. Постоје и друге норме Устава Републике Србије у вези са ванредним стањем, али оне нису од значаја у овом случају. Поступак за завршетак избора новог Патријарха у свакој ситуацији, осим у случају увођења ванредног стања, сходно Уставу Српске Православне Цркве, треба завршити до 19. фебруара 2021. године У случају проглашења ванредног стања, то би била општепозната чињеница, па Свети Синод не би морао да прибавља сагласност чланова Сабора за продужење Уставом Српске Православне Цркве прописаног рока за избор Патријарха, али се подразумева да они о томе треба да буду обавештени на исти начин као што их Свети Синод обавештава о другим важним црквеним одлукама. Свети Синод би имао обавезу да одмах по престанку ванредног стања сазове Свети Архијерејски Сабор у изборно заседање. С обзиром на то да је патријарашки трон упражњен упокојењем блаженопочившег патријарха Иринеја 20. новембра 2020. године, поступак за завршетак избора новог Патријарха у свакој ситуацији, осим у случају увођења ванредног стања, сходно Уставу Српске Православне Цркве, треба завршити до 19. фебруара 2021. године. Један историјски пример У новијој историји Српске Цркве смо имали пример када од марта 1941. године, то јест од почетка Другог светског рата на нашем тлу, до маја 1947. године, односно до повратка патријарха Гаврила (Дожића) из заробљеништва и његовог потоњег лечења, није одржано ниједно заседање Светог Архијерејског Сабора. Свим црквеним пословима управљао је у том периоду Свети Архијерејски Синод под председништвом митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), који је у то време имао статус члана-заменика у Светом Синоду. Ситуација је у ратно, као и у поратно време, била више него тешка, али је брод Цркве крмањен мудро и одговорно. Свети Синод је Светом Архијерејском Сабору поднео исцрпан Извештај о раду од 1941. до 1947. године, који је Сабор усвојио. Ратно стање и спреченост патријарха Гаврила да врши своје патријарашке дужности представљале су објективан разлог за вишегодишње несазивање Светог Архијерејског Сабора. Избор новог Патријарха српског мора да буде легалан и легитиман, а то значи да мора бити извршен у складу са светим канонима, Уставом Српске Православне Цркве и освештаном праксом Српске Цркве. Свети Синод је одговоран Светом Архијерејском Сабору и једини је надлежан за доношење одлуке о сазивању Светог Архијерејског Сабора у изборно заседање. Одлука Светог Синода мора бити у складу са светим канонима, условима прописаним Уставом Српске Православне Цркве, који су кумулативни и морају бити испуњени, и свеукупном епидемиолошком ситуацијом. (Аутор је протојереј-ставрофор, доктор наука и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске) *Анализа је искључиво црквено-правног и правног карактера. Служи сагледавању црквено-правних и државно-правних норми у условима погоршане епидемиолошке ситуације и представља лични став аутора. Извор: Нова Српска Политичка Мисао
  19. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић за 40 година свештеничке службе прошао је пут од сеоског свештеника у Горњој Трешњици, Бачевцима, Паунама до пароха и намесника ваљевског, да би последњих 11 година службовао у Београду где је директор Патријаршијске управне канцеларије и свештенослужитељ при Храму Светог Саве. Подигао је и обновио више храмова, од којих издвајамо дивчибарску цркву јер је то прва богомоља у неком туристичком месту. Приредио је више публикација, монографија, књига од којих посебно место заузимају фотомонографија и документарни филм о десетогодишњици патријарашке службе блаженопочившег Патријарха Иринеја. Реализовао је више радијских и телевизијских емисија, написао велики број чланака и колумни, али и основао прву црквену телевизију у Србији. Каже да су његов живот обележили успеси и неуспеси, али и да би опет кренуо свештеничким путем. Енергичан, делатан и пун идеја, жели да га здравље послужи и да уме да препозна опасност и зло. Извор: Радио Источник
  20. Најбитније је да се слава прослави са свим елементима који славу чине славом. Парохијски свештеници имају интензивну комуникацију са верницима већ две, три седмице и договарају се о начину доласка у њихов дом о освећењу водице. У храмовима се освештавају славско жито и колач и то ће, по договору свештеника, бити могуће у току целога дана, каже протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије СПЦ, за Јутарњи програм каже да је битно да породица нагласи своје јединство у слави. Дан када људи треба да буду у једној заједници. "Причешћа се од пролећа, када смо имали у току Васкршњег поста први талас пандемије, обављају уз појачане епидемиолошке мере. Верници се не причешћују тако често као раније али свели су да се у току поста причесте бар једанпут", каже протојереј-ставрофор Павловић. Наглашава да је и сада то могуће зато што су катедрални храмови довољне квадратуре да се људи могу распоредити. "Има и примера да се верници могу причестити у својим домовима и ту свештеници излазе у сусрет. Све се мере могу примењивати и у самим храмовима", истиче Павловић. Према његовим речима, сигурно ће ова година помоћи да се извучемо од целе ове штете и велике борбе са демоном. "Не треба најбуквалније схватати да мора да буде петоро гостију. Уз добру организацију и добро споразумевање гости се могу распоредити у два три дана, по седам, осам група", објашњава Павловић. Према његовим речима, овај Божићни пост треба да буде заправо припрема за празник породице, најважније породице, Христове породице, Христовог рођења. Великим породичним празником Ваведења, када су родитељи одвели Марију у храм Јерусалимски, а светиљски празник у овом посту је Свети Николај Миликилски и њега карактерише то поред чудотворства које је чинио а да то не буде тако транспарентно и видно, каже протојереј-ставрофор Павловић. Карактерише га, додаје Павловић, милосрђе и отуда у нашем народу и постоји обичај, без обзира да ли људи славе или не славе Светог Николаја Миликилског, да се деца дарују и да деца ујутру на прозору нађу поклон и то се поклапа са тим милосрђем које свети Николај није наглашавао. "Славу славите, чувајте се болести", поручио је верницима протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. ИЗВОР: http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2020/12/18/6993853_slavajpg Протојереј-ставрофор Стојадин објашњава како ове године прославити славу WWW.RTS.RS Најбитније је да се слава прослави са свим елементима који славу чине славом. Парохијски свештеници имају интензивну комуникацију са верницима већ две, три седмице и договарају се о начину доласка у...
  21. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, са сарадницима: протојерејем Мирчетом Шљиванчанином, координатором Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, и ђаконом Душаном Биговићем, професором ове школске установе, јуче су посјетили Медресу “Мехмед Фатих” у Подгорици. Дочекали су их директор Медресе Амер еф. Шукурица са сарадницима, објављено је на званичној Фејсбук страници Медресе. Како је саопштено, у оквиру посјете гостима је представљен комплекс Медресе те начин рада и организације. У пријатној и братској атмосфери посленици вјерске науке су разговарали о важности вјерског образовања, а било је ријечи и о упоредним искуствима у раду Медресе и Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Празник Светог Мардарија Либертивилског и Свеамериканског прослављен је 12. децембра 2020. године у у манастиру Светог Саве у Либертивилу, у Епархији новограчаничко-средњезападноамеричкој. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко – средњезападноамерикански Г. Лонгин. Пред крај службе протојереј-ставрофор др Милош Весин је врло надахнуто беседио o животу Светог Мардарија, коју је целини објавио Стефан Радовић на својој страници на Јутјуб каналу, а пренела Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка на својој интернет страници. Звучни запис беседе „Свети Мардарије је био тај који је могао за себе да каже: „Ја сам врата“! Нетрулежне мошти овог светитеља су прозор кроз који нам се Бог јавља, сада када страдамо од духовне глади и од духовне промаје. Када ветар струји са свих страна, кроз многа отворена врата и прозоре безумних идеологија, које се заснивају на небивалим дешавањима. Дешавањима која се, на жалост и на срамоту - проглашавају изразом људске слободе. Разнородни погубни утицаји улазе у наше душе. Морамо да их утишамо и да их коначно потпуно угасимо да бисмо чули тај глас, којим Свети Мардарије поручује - где су врата: тамо су где је Христос! Да ли ћемо кренути путем његових поука и духовно се оснажити у овим тешким временима – зависи од нас“, поручио је прота Милош Весин. Извор: Радио Слово љубве
  23. Доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу 27. по Педесетници, 13. децембра 2020. лета Господњег на празник Светог Андреја Првозваног. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. Твоја је слава човјек, кога си поставио за анђела, појца Твога сјаја! (Свети Григорије Богослов) Ове ријечи великог оца Цркве су најбољи и најдубљи показатељ смисла стварања и постојања човјека. Човјек је створен да буде слава Божија. Ако човјек није на том путу, онда се губи смисао његовог постојања. Човјек се претвара у прах и пепео. А ако остане на том путу онда је на путу светитеља Божијих, људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе и тумарања овим свијетом као долином смрти. Слободни и самовласни су синови и кћери Божији када у датој слободи пребивају волећи друге. Слободан, самовласан, непоновљив, био је блажене успомене Амфилохије Радовић, Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона Пећкога. Амфилохије, предводитељ водова небеске војске. Човјек је неопозиви свједок Бога, зато што је личност. Недовољан је цио свијет, сав универзум, све галаксије да сачине једну личност. Личност Митрополита Амфилохија је заиста превазилажење, самопревазилажење овог свијета. И заиста је мали свијет, универзум и сва васиона да би смјестили његову грандиозну личност. Он је био Архиепископ и Митрополит, човјек, пастир, исповједник, богослов, бесједник, неимар, писац, књижевник, државник, еклисиолог, тријадолог, мисионар, аскета, етичар, антрополог, тумач Светог писма, катихета, есејиста и преводилац високог умијећа. Али прије свега био је учитељ и отац. Као отац, Митрополит је показао својим примјером и животом да људски живот добија на вриједности онда када тежи циљу којему је назначен и истинитијој оригиналности, другачијој од садашње отуђености и палости. Био је човјек који се није бојао да постави питање свога постојања. Јер човјек је прави човјек онда када искрено и храбро себи постави проблем и питање. Ниједан проблем није истински постављен, ако није постављен неустрашиво, толико храбро да од њега у грозницу пада и разум човјечији и душа и срце. То је научио од свог духовног оца, Аве Јустина. Како је Ава учио њега, тако је он тај животни пут показао нама – да човјек мора да битује и бори се на пољу живота. Ту је највећа улога Митрополита Амфилохија, што је отргао човјека из његове самозатворености и ништавила и упутио га на тај двиг ка напријед, ка добру. Јер смисао није у томе шта је човјек био већ оно шта ће, шта може и шта треба да буде. Кроз двиг престајемо да будемо пасивне жртве смртности, већ се окрећемо новом начину живота, новом начину постојања, који нас чини истинским људским бићима. Тај почетак је у будућности. Човјек није биће прошлости већ биће будућности. Омега одрећује Алфу, крај одређује почетак (Св. Максим Исповједник). У тој Омеги је нада успјешности и смисла двига. У тој будућности и грешник види своје избављење и наду. У том искуству наредовања као покајања, приоритет покајника – онога који се дозвао памети, који је дошао к себи, који се преумио – не односи се на евентуално повријеђени нарцизам у виду жаљења због грешака, него на познање индивидуалне недостатности, које динамички напаја самопредавање љубавном односу (Христо Јанарас). То је Митрополит Амфилохије најљепше умио да ради у животу – да воли човјека, сваког човјека. Да благовијести живот који „удостојава“ гријех: потврђује да нас у тежњи ка истинитом животу „предводе“ (показују нам пут) цариници, блудници, расипници и разбојници, тј. они који су се у једном тренутку живота окренули будућности, а не они који остају у прошлости, који су увјерени за себе да су праведни и тиме закуцавају себе у статичност живота и сјенку смрти, закуцавају се у своју створену природу. Заиста, предводници у слободи од природе су они који су стварно одустали од сваког повјерења у природу: у способност и успјехе владања собом, као и у психолошка задовољавања ега; они који виде да су толико грешни, да им то не оставља ни најмање простора да у себе имају повјерења. Једино што им преостаје јесте да се предају односу, да се препусте љубави Другога (Христо Јанарас). Знао је Митрополит да је нечија трагичност боља него пријатна фарисејска тобож сталност и привидна спољашња побожност, уљуљканост или савршенство. Они који се боре са трагичношћу свједоче свој неуспјех и не скривају га, али вапе за нечим вишим, а покајање је васкрсење у живот из гријеха, промашености и смрти. Због тога као дубоки и истински етичар, Митрополит зна да се хришћанска етика заснива на личности, а не на безличним начелима или вриједностима. Он свједочи да етика нема везе са спољашњим изгледом, нити са формализмом. Етика је ствар унутрашњег, ствар срца. Мјесто гдје Дух Свети обитава у човеку је срце, које је својеврсни олтар љубави. Срце као олтар љубави увијек тражи да човјек у себи направи мјеста за другу Л/личност. Митрополитово срце управо је било тај олтар љубави Божије. На том олтару сви смо приносили себе, наше успоне и падове, наше грешке, промашаје и успјехе, наше туге и радости, наше недоумице и маштања, а он нас је сабирао и грлио и стављао на тај олтар да све то принесе Господу. У том олтару љубави Божије мјесто су нашли и сиромах и богаташ, и неуки и образовани, и радници и министри, и пријатељи и непријатељи, и монахиње и монаси, и свештеници и епископи, и они који су га вољели али и они коју га нијесу вољели. Таквим односом показао је да се патологија гријеха и страсти надилази у тренутку када љубав изгна страх напоље. Тада аутономија и самодовољност постају беспредметни. За Митрополита је јасно и недвосмислено да не постоји „ја“ без „ти“, и да у сусрету са Другим, лицем к лицу, јесте човјекова вриједност, смисао и испуњење његовог живота. У том сусрету смрти нема, постоји само бесмртност. Он је учитељ који нас је учио да овим животом не тумарамо као долином смрти, него да живот живимо у његовој хришћанској пуноћи, без страха и непоколебиво, уздигнута чела; да ходимо као браћа и сестре; да љубимо један другог, и да ништа не дугујемо један другоме осим љубави; да љубимо непријатеље, које је и сам љубио; да се радујемо заједници различитости, гдје сви у тој различитости дијелимо харизме, подвиге, службе и радујемо се другачијем. И тако да тугу претварамо у радост. Учио нас је да литургијски живот заузима средишње мјесто у свеукупном црквеном животу, и чини темељ, суштину и сами смисао црквене заједнице. Да на Литургију треба ићи не тражећи ништа, срећан што си се тамо нашао. Учио је да је живот Цркве и оних који су у Цркви распеће и васкрсење, и да нема љепше вјере од хришћанске. Да је најдубљи и најистинитији позив Цркве дођи и види. Учио нас је да је слобода најскупоцјенија категорија, јер је положена у самом Божанском чину стварања човјека, и да је истинска слобода слобода у Христу кроз коју познајемо истину, истину која ће нас ослободити. Учио ме је да будем Слободан. Учио нас је богословљу. Али не само богословљу као науци, него богословљу као животу. Јер, богословље без примјене у свакидашњем животу, у мишљењу, у дјелању, није право и истинско богословље. Због тога је његово богословско и пастирско дјело неизоставни дио литургијског буђења у Православној Цркви у XX вијеку. Учио нас је да идемо путем Светога Саве, Светога Василија Острошког и Светога Петра Цетињског, и да кад идемо њиховим путем онда добро знамо ко смо и шта смо, и одакле крећемо, и куда идемо, и гдје треба да стигнемо. Да кад идемо тим путем нико и ништа не може да нас заведе на странпутице нити одвоји од пута истине и живота. Уводећи нас пострижењем у тајну свештенства, показивао нам је да је свештенство дар Божији, да суштину свештенства треба да свакодневно животно откривамо. Да је свештенство чудесна и благословена служба а не професија. Да као свештеници треба да уједињујемо људе, да стварамо црквене заједнице, да будемо оци и пријатељи људима а не „стручњаци” за обреде или гуруи. Показао нам је да је бити свештеник стил живота. Водио нас је изворима: Јерусалиму, мајци свих Божијих Цркава, која се пројавила у свој својој пуноћи као икона небескога Јерусалима – Новог Сиона; кроз Кападокију откривао нам је Оце Цркве и њихово богословље; у Цариграду манастир Хору и Свету Софију – то чудесно оваплоћење небеске љепоте, највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога, гдје тихо отпјевасмо најљепше Христос Воскресе које се чуло као тихи бруј попут поја славуја. Учио нас је да волимо цијели свијет, цијелу васељену и универзум; учио нас је да волимо и да одлазимо на Косово и Метохију; да су Косово и Метохија најскупље српске ријечи, да је наше надање закопано на Косову, у једну гробницу, да је оно срце нашег народа и да га се никада не смијемо одрећи. Научио нас је како да зеница ока нашег буде гнијездо љепоте његове. Учио нас је да основе православног васпитања значе обнављање образа Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој; да је Богочовјек Христос крајеугаони камен, основа образовања и васпитања, и да кроз ту призму сагледавамо, осмишљавамо човјека. Да је православно образовање обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово храњење вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром. Једном ријечју, свим Божанским савршенствима. Учио нас је да се не бојимо смрти, јер је смрт побијеђена. Са његовог одра исијавао је лик на којем нема смрти већ осмјеха, истине и радости Васкрсења. Митрополитов уснули лик је био знак и свједочанство Васкрсења Христовог, Васкрслога Јагњета у којем је спас. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. “Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година. “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић. Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију. На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице. “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић. Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...