Претражи Живе Речи Утехе

Празник Рођења часнога, славнога Пророка и Претече Господњег светога Јована Крститеља престони је празник храма на Детелинари. Прослава храмовне славе отпочела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење надлежних пароха, свештеника из Новог Сада, Равног Села и Титела, као и новосадских ђакона. На дан празника, 24. јуна/7. јула 2021. године, светом Литургијом је началствовао прота Миодраг, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, архијерејски намесник новосадски први је казао: „Имајући данашњи празник пред собом и великог угодника Божјег, морамо да знамо да је свети Јован био човек исти као и ми и да знамо да и ми такође можемо својим трудом, покајањем, вером, љубављу, чињењем добра, да испуњавамо заповести Божје и да се заиста трудимо да живимо онако како нам је Господ и задао и предао. Увек имајмо на уму речи светога Пророка Јована, који каже: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“. Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миодрагу на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Кум славе био је господин Александар Степанић. На бденију и светој Литургији су појали учитељи и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској. Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак, 2. јула 2021. године, у порти Светојовановског храма у Бачкој Паланци, у оквиру духовних свечаности Од Видовдана до Ивањдана, протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије, одржао је предавање на тему „Свети Јован Претеча, проповедник Речи Божје”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Извор: Радио Слово љубве

"Вера у Бога није нешто што долази од нас људи, неким нашим личним напорима и трудом, него је она дар Божији, и због тога је важно да се молимо Господу да нам подари вере, да нам дометне вере, да бисмо могли да га познамо и препознамо у нашим животима, и да бисмо имали снаге да ходимо Његовим путем", истакао је у литургијској беседи протопрезвитер Владан Симић. Благодарећи Инфо-служби Епархије бачке, доносимо видео запис беседе коју је прота Владан изговорио на литургијском сабрању у новосадском Саборном храму, у недељу 31. јануара 2021. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. Не можемо себи дозволити да нам неке ствари, које нису у вези са Црквом, буду важније од оних које су у Цркви, рекао је, поред осталог протојереј Владан Симић, секретар Преосвећеног Епископа бачког Г. др Иринеја. Сви смо позвани и призвани да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом, рекао је, поред осталог, говорећи о мисионарским изазовима данашњег времена, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. Будући родом Ваљевац, прота Симић добро је знао блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, „човека насмејане душе“, како га је описао у истоименој песми. У интервјуу за Радио Источник, прота Владан Симић дао је своје виђење прославе Божића и живота Цркве у условима епидемије, начинивши осврт на значај књиге Владике Иринеја „Причешће као лек бесмртности“. Такође, он је своје завичајце упознао са догађајиме у време Рације у Јужној Бачкој јануара 1942. године, у чијем обележавању годишњице Епархија бачка даје драгоцен допринос годинама уназад. *Оче Владане, најпре бих Вам заблагодарила на подршци коју сте пружили Ваљевској епархији у најтежим данима од њеног обнављања, када смо изгубили нашег вољеног Владику Милутина, а у исто време, уместо саосећања, од доброг дела јавности били изложени клеветама. Поред сјајних текстова у одбрану вере и Цркве Божје, написали сте и врло дирљиву песму о Владики Милутину. Да причу почнемо управо тиме… По чему ћете памтити првог архијереја из Вашег завичаја, као и како данас гледате на тај период? Помаже Бог и хвала Вам на позиву и овом питању! Одговор је, како и гласи наслов песме, „Човек насмејане душе“. Мислим да његов осмех памте сви који су га познавали, а и они који су га макaр једном видели. Сви који су имали прилику да га виде макар на кратко, не могу да забораве његов насмејани лик. Благост коју је са собом носио и лакоћа живљења у Христу, на мене је остављала снажан утисак. Надам се да ће нашим Ваљевцима остати дуго у сећању, не само као први архијереј, него и као једна од првих жртава пошасти која нас је задесила, а коју је храбро, у име свог стада, поднео као прави пастир Христове Цркве. *Преосвећени Епископ бачки Г. др Иринеј написао је књигу „Причешће као лек бесмртности“, у којој маестралном ерудицијом и беспрекорном синтезом академског и народног језика појашњава значај ове Свете тајне у животу хришћанина, поткрепљујући неоправданост и бесмисао страха бројним историјским примерима пастирског деловања и чврсте вере народа. Колико је ова књига, преко потребна у сваком, а нарочито у тренутку у ком је објављена, нахранила богочежњиве душе и, с друге стране, стала на пут пашквилама врло гласних и у медијима заступљених квазиинтелектуалаца и душебрижника? Владика Иринеј није само један од најобразованијих епископа у нашој помесној Цркви и православном свету уопште, него је човек дубоко прожет духом Цркве, Христом, и није му било лако да слуша све оно што се тих дана говорило о Цркви. Није се много освртао на зле коментаре који су стизали „споља“, ван Цркве, у медијима, али му је било тешко када је видео шта се дешава у појединим помесним Црквама, па и код нас, и како су се односили према Светом Причешћу у условима епидемије. Пошто је заиста човек пера и дубоке мисли, он је тај унутрашњи проблем решио на тај начин што је свима нама помогао да решимо неке своје недоумице и проблеме и ухватио се у коштац са питањем причешћивања у условима епидемије. Знао је да је то тренутак када се мора бранити истина и суштина наше вере и нашег светотајинског живота у Цркви. Али, не кроз неки ,,стерилни” и високотеолошки приступ проблему, како су неки чинили, него управо кроз искуство живота у Цркви. Ми смо увек имали и имамо одређен (не мали) број људи који редовно приступају Светом Причешћу и живе хришћанским животом. Служили смо редовно сва богослужења, уклапали се колико је било могуће у епидемиолошке мере, поготово у оне мере које су тада биле на снази, на пример забрана кретања, због чега смо померали термине богослужења како би верници могли да дођу у храмове. Углавном, да се није одговорило на све те нападе, искушења изнутра и споља, мислим да би Црква остала, ако могу тако да кажем, повређена. Он је то знао. Знам, јер сам тих дана био уз њега као и увек и сведочим његово залагање за одбрану светиње Причешћа. Владика Иринеј је овој теми приступио онако како би приступио разговору са било ким ко би га тог тренутка упитао: ,,Да ли је Свето Причешће Лек бесмртности или извор заразе?“ Одговор на ово питање је написан језиком разумљивим за широке слојеве нашег друштва, не само за интелектуалце, него за свеукупни наш верни народ, али је, истовремено поткрепљен историјским аргументима, праксом цркве у сличним ситуацијама кроз векове њеног постојања. Књижица је писана у духу и мисли Светих Отаца и Учитеља Цркве. Многима је тај текст засметао, зато што јесте био права одбрана наше вере. Док га читате, имате утисак да у рукама држите дело неког од Светих Отаца из историје Цркве, који су апологијом бранили најважније истине наше вере. Нажалост, догодило се и то да су се и унутар Цркве појавили неки (испоставиће се убрзо да такви и нису суштински припадали Цркви) који су све ово критиковали на један неаргументован начин. Најпре се кренуло од тога да је први тираж 100 хиљада примерака и због чега се штампа тако велики тираж (безумно клеветајући владику да је мегаломан и да тиме себе уздиже и лечи неке личне комплексе и сл.)? Ствар је врло једноставна: наша Епархија је књижицу штампала да би је поделила народу бесплатно и да наши верници чују став Цркве, заснован на Светом Писму и Светом Предању, као и на историјским фактима. У нашој помесној Цркви било је епархија које су, када су њихови епископи добили ту књижицу у руке, схватили њен значај. Онда су тражили одређени број примерака и за потребе својих верника и, наравно, тираж се повећавао. Ми то нигде нисмо продавали, нити се књига сад продаје, а колико знам исто се поступа и у другим епархијама. Она је искључиво намењена да се подели у храмовима, да би људи у њој могли да пронађу истину и утеху, да се охрабре и не одступе од своје вере и своје Православне Цркве. Додао бих и да је та, по обиму мала, али по значају велика, књижица већ преведена на неколико страних језика и да се још увек јављају епископи са разних континената са молбом за дозволу да је преведу и штампају за потребе њихових епархија. Наш једини услов јесте да се она не продаје него подели у мисијске сврхе. *Недавно смо прославили празник Рођења Господа Христа у условима видно другачијим у односу на оне какви су били раније, бар у последње три деценије. Празник који, како му назив – Најрадоснији говори треба управо радошћу да нас испуни. Колико је, по Вашем мишљењу, те радости заиста било, имајући у виду вишемесечно застрашивање људи вирусом корона, које је умногоме паралисало друштвене контакте? Свакако да је било теже прославити празник, али то не значи да је радост била мања. Можда је чак била и већа, зато што су се људи осетили победнички, будући да су успели да прославе тако велике и значајне празнике као што су њихове домаће славе, патрони њихових домова, у неким измењеним околностима. Некако се показало ко је где. Свако је показао да ли му је стало до тога да празник прослави на прави начин, у пуноћи вере, у пуноћи радости, у очекивању Богомладенца Христа и оним изворним облицима прославе Рођења Христовог. Изостали су неки обичаји који су се временом,,наслонили” на Божић и били некако неприродно повезани с њим, попут ватромета или пуцњаве из ватреног оружја, испијања куваног вина и ракије итд. Свега тога ове године није било, тако да се мало „прочистио“ наш начин прославе и схватили смо да је најважније да га прославимо у кругу своје породице као домаћи празник и да је међусобна повезаност унутар породице оно што би требало да нас повезује касније и са осталим члановима Цркве. Стога, нисмо много изгубили у том смислу. Пре бих рекао да је изгубио онај део нашег друштва који није везан за Цркву, нити је део Цркве у најужем смислу, да има литургијски живот, него су више везани за традицију. Такви су били застрашени, за разлику од оних верника који су са поверењем у Бога и Његову љубав према човеку и свему створеном наставили да долазе на богослужења. Они који немају суштинску везу са Црквом, а ту мислим превасходно на литургијски живот, уплашени су још више, јер су остали на неки начин отуђени од Цркве – од богослужења и свете Литургије – и ту је штета велика. Најгоре су, мислим прошли они који су и до сада на Цркву гледали са подозрењем, да не употребим неку грубљу реч, и после свега што се догодило и медијског линча кроз који смо као Црква прошли, мислим да су, нажалост, сада још удаљенији. Али Бог је велики и његова милост је безобална, а путеви неистраживи, па се можемо надати да ће и са те стране бити оних који ће се обратити. *Овај месец обилује и светитељским празницима. Чему нас, у светлу данашњих догађаја, уче њихова житија? Уче нас радости живљења у Христу, ономе што је неотуђиво од човека. Уче нас и Светолазаревском Завету да је земаљско за малена царство, да је све пролазно. Да је свако од нас рођен са одређеним назначењем – назначењем за Небо, за вечност, за саучествовање у вечном животу са Христом. Сваки празник понаособ, не само у јануару у ком их је највише, јесте, по речима Светих отаца, станица и одмориште на нашем путу ка Царству Небеском: ,,Живот без празника је као дугачак пут без одморишта”. Без тих станица тешко да бисмо успели да стигнемо до краја пута. У читавом нашем животу, уз сва искушења и све што нас сналази, празници долазе као одморишта на којима кроз свету Литургију и Причешће прикупљамо снагу за наставак духовне борбе. Празнике прослављамо у духовном смислу, не само одсуством било каквог посла, како неки сматрају (дан у ком се одмарамо од свега). Празник је литургијски дан који треба да посветимо Богу, да идемо на Свету Литургију, а затим да благодат Божју коју смо задобили кроз Свето Причешће пренесемо у наш дом, на нашу породицу и ширу друштвену заједницу. То је смисао празника. Било би добро да сваки пут, када у календару видимо црвено слово којим је обележен празник или недеља, као празник Вакрсења Христовог, да нас подсети да смо на путу ка Царству Христовом и да је време да застанемо на одмориште, тојест да одемо на свету Литургију, и примимо благодат Духа Светога за наставак нашег живота и пута ка Очевом загрљају. *У застрашивању вирусом са акцентом на црквене догађаје као плодно тле за његово ширење, предњачили су тзв.“независни“ медији“. Са представницима једног од њих имали сте „блиски сусрет“ 4. јануара ове године у Србобрану приликом обележавања 79. годишњице Рације у Бачкој. Одважно, кратко и језгровито сте објаснили екипи дотичне редакције да „нема шта да тражи у портама храмова на територији Епархије бачке“. Убрзо, на њиховом порталу освануо је прегршт коментара, разуме се селектованих, у којима се напада Ваш поступак. Како сте доживели ту, једну у низу некоректности у њиховом извештавању и видите ли опасност од њиховог утицаја на народ, када је реч о односу према Цркви? Нисам до сада коментарисао тај догађај. У Епархији бачкој смо од марта прошле године били под све јачом негативном кампањом таквих медија која је, иначе, у већој или мањој мери увек присутна. Због причешћивања наших верника називани смо свакојаким именима, и ми, као представници Цркве, и наши верници. Ниједан догађај који је Епархија бачка организовала, а верујте да се доста тога ради (веронаука, добротворне акције, народна кухиња…), такви медији не желе да пренесу и преко њих нећете чути ништа о томе шта радимо, јер би тада морали да афирмативно говоре о Цркви, што није део њихве агенде. Напротив. Ако нешто говоре о Цркви, то мора да буде у негативном смислу. Наравно, овај догађај у Србобрану није био први пут да им није дозвољен улаз. По благослову нашег епископа, њима је већ неколико пута било забрањено да улазе у порту Саборног храма у Новом Саду. Ово у Србобрану се напросто подразумевало. Дакле, не желимо да будемо они који ће им олакшати да о Цркви говоре све најгоре, а то чине свуда и на сваком месту. Дотична новинарка је поступила на скандалозан начин. Уместо да прихвати објашњење због чега јој није дозвољен улаз у порту и храм и да оде и пише шта јој је воља, она је почела да се препире као да јој је неко право ускраћено. Заправо је она својим понашањем угрожавала наша уставом загарантована права као Цркве и власника порте и храма. Зато је и добила одговор какав је заслужила. Они који су гледали тај снимак, могли су да примете да су звона почела да звоне за почетак парастоса жртвама Рације у Бачкој, што је за нас веома болна тема. Њу то није занимало и наставила је да се бави питањем због чега њој није омогућено да уђе у порту. То је само по себи дало одговор. Такви људи немају шта да траже на местима где се молимо Богу, поготово у таквим тренуцима као што је помен жртвама Рације. Доказ за ово што говорим нашао сам касније прегледајући њихов сајт. Наиме, они су објавили две вести. Једна вест је била да свештеници нису дозволили екипи њихове телевизије да уђе у порту храма у Србобрану, а друга да је обављен помен жртвама Рације. На ову прву вест на њиховом сајту, немојте ме држати за реч, било је око 350 коментара. На другу вест није постојао ниједан коментар! То довољно говори о њима и онима који их прате. То је једно. Друго, обе вести су објављене истог тренутка, односно нису дали предност жртвама, па онда да поставе проблем који су имали, већ су обе вести објављене у истом минуту. Наравно, после тога су клеветању наше епархије, епископа и свештенства посветили дане и дане свог програма. Али, то је њихова ствар. Да не дужим много о њима, јер мислим да не уопште заслужују да се тиме бавимо. Они су небитни што се тиче живота наше Цркве. Народ је то добро осетио, у шта сам се лично уверио. У том тренутку ја сам био само један од свештеника који је добио благослов да са њима разговара и представља Епархију бачку тојест Цркву. То није моја лична заслуга, нити неки нарочити подвиг, већ је све било по благослову, да се са њима разговара и тако је учињено. Тако ће бити и убудуће и то им је речено. У храмове и порте Епархије бачке они, као представници медија, немају шта да траже. Као верници су увек добродошли. Чак и као грађани, ако и нису верници, могу да дођу у храм. Али, као представници медија који је заправо приватна компанија, која чак није ни регистрована у Србији, немају шта да траже. Али то је нека сруга тема. Можда би најкраћи и најбољи одговор, који је требало да дам на Ваше питање, био:“Према свецу и теропар!“ То је стара изрека из наших манастира, верни народ је разуме и то је довољно. *Архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, је приликом Литургије на празник Светог Нектарија Егинског (22.11. 2020.), одржао сјајну беседу, инспирисану горепоменутом књигом Владике Иринеја, у којој је пружио поуке народу како треба живети у овим околностима, да бисмо живот на земљи провели стваралачки и завредили Царство небеско. Беседа је одушевила све учеснике сабрања, као и многе који су је слушали преко радија. Јасно је, народ вапије за охрабрењем… С тим у вези, као свештеник, теолог и свестрани интелектуалац, како видите улогу свештенства данас? Који су највећи мисионарски изазови? Најпре бих поздравио оца Филипа Јаковљевића и братију у Ваљеву. Свештеник данас, као и увек уосталом (нису данас много различита времена у односу на она која је Црква преживела), мора да буде сведок истине, Христов сведок, сведок Цркве. Мора да буде неко ко брани свој народ. Не можемо да дозволимо да будемо први који ће подлећи разним пропагандама. Наше је да проповедамо Христа. Наше није да водимо политику, да се бавимо стварима којима се људи у свету баве. Наше је да људе приводимо спасењу, водећи најпре рачуна о сопственом животу, као примеру вернима. Свако од нас се, живећи у комунистичком и посткомунистичком периоду, борио са својим страстима, са неким „бившим човеком“, „старим Адамом“ у себи. У моменту када смо постали Христови примили смо на себе велику обавезу, а то је да сведочимо Христа, без обзира на то да ли је у питању неко ко је примио свештенички чин или неко ко је из редова верног народа Божјег. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. То је једно. Друго, не можемо себи да дозволимо да нам неке ствари које нису у вези са Црквом буду важније од оних које су у Цркви. Постоји тенденција да се све што је у вези са духовним животом релативизује. Примера ради, често чујемо: пост, богослужење, молитвено правило, дела милосрђа, све је то добро, али има још неких ствари изван цркве и не може се све свести на потребе црквеног живота… треба мало и живети. Наравно да има и других ствари и разуме се да је човеку потребан и неки одмор или хоби. Али, оно што је за Цркву, то мора бити прво и ништа не може бити важније. Не могу свештенику бити важнији, на пример тренутни резултати у Премијер лиги или домаћем првенству (иако и сам волим спорт) од тога да ли је припремио беседу за предстојећи празник или недељу, организовао нешто што је потребно у храму и парохији, посетио болесника итд. Дакле, не можемо Христу претпоставити ништа! Када све то завршимо, а тада нам преостаје веома мало, можемо да се посветимо и неким другим стварима које нису уско везане за нашу службу. Сад је некако модерно да човек има што више информација. Ако си информисан онда си и паметан и популаран, па још ако си на неком YouTube каналу, небо ти је граница. А заправо, све те информације и ако служе нашој гордости подгревању нашег ега, нису и не могу бити у служби Цркве. Зато нас, на крају крајева, олако могу удаљити од Цркве. И нас и оне којима проповедамо. Зато морамо бити опрезни без обзира што другима понекад изгледамо старомодно. За наше породице је то свакако одређени терет, али ми смо ту да заједно сведочимо Христа. Мислим да беседа оца Филипа, коју сте поменули, као и многих других свештеника које можемо чути преко епархијских сајтова, јесу беседе које надграђују сваког слушаоца. Да се надовежем на Ваше питање, можемо рећи да у ово време које сада тече, док чекамо избор епископа у Ваљеву и новог патријарха, медији све више ,,подгревају” јавност. Политика с једне, медији са друге стране… Волео бих када би људи могли да схвате да у Цркви не може и не сме да буде поделе и раздора. Не можемо се делити на Павлове и Петрове. Ми смо Христови и нема поделе. Ако схватимо да сваки „камен“, посебно на друштвеним мрежама које су препуне свега и свачега — јер неко има симпатије према неком епископу или члану Цркве, а према неком нема —, који се баци према било коме у Цркви погађа читаву Цркву, и то људи морају да разумеју. Оно што Цркву не изграђује, то је разграђује. Дакле, не може неко, макар у најбољој жељи и намери, да у медијима или на друштвеним мрежама издигне једног или више епископа изнад свих других, разуме се по сопственом критеријуму, и говори или објави нешто ружно о неком другом или другима и притом буде уверен да је тако помогао Цркви. Само је одмогао и допринео онима који руже Цркву. То људи морају да схвате! Медији неће никада. Они живе од тога да направе хаос, јер су ту своји на своме. Они који се баве политиком у том хаосу убирају ситне поене за једнократну употребу. Њих неки далекосежни моменат не занима много. Њихова логика се креће од избора до избора и све је у служби кампање, а кампања, као што знамо, траје непрестано. Ми никада не можемо тако да се понашамо. Ми смо позвани да своје срце уздигнемо горе, ка Небу, ка Христу. Да на земљи пригрлимо једни друге. Да не постоји међу нама било каква разлика, која би нас суштински раздвајала. Наравно, свако има право на своје мишљење, своју реч и свој приступ проблему. Али, суштински ми не можемо бити различити. Зато је мој апел да то што чујемо преко медија и што видимо на друштвеним мрежама никако не дотиче наша срца, него да се смиримо. То је најважније – смирити се, молити се Богу да нам подари патријарха и архијереје на упражњеним епархијама и да заједно, као брат са братом, можемо да наставимо да живимо у љубави и јединству вере. *Малочас смо у разговору поменули 79. годишњицу Рације у Бачкој. Замолила би Вас да Ваше завичајце мало подробније упутите у тај историјски догађај… Град Ваљево је синоним за страдање у Великом рату, што га чини важном страницом страдалне српске историје, а његово становништво врло саосећајним са свим жртвама. Хвала Вам на овом питању, јер је заиста за нас то веома важно, као и за читав српски народ. Ми смо олако пристали на неке подвале и подметање неистина, полуистина, фраза из периода после 1945. године. Једна од таквих подвала је и та да се оно што данас називамо „Новосадском рацијом” и ,,Рацијом у Јужној Бачкој“ потпуно склони из јавног говора, заташка и понеким шапатом преноси с колена на колено. Улога Цркве је одувек била таква да је чувала историјско сећање на жртве тог великог погрома, који се догодио 1942. године, од 4. јануара до краја тог месеца. У Чуругу, месту удаљеном 40 км од Новог Сада, на обали Тисе, започета тзв. Рација. Кад чују „рација“, у Ваљеву могу да помисле да је то нека полицијска акција опкољавања села или засеока и злогласних делова града у потрази за неким бегунцима, пљачкашима или преступницима било какве врсте. То је заправо један еуфемизам који је потурен од стране мађарске окупационе војске, која је то учинила да би прикрила злочин који су испланирали. Они су под изговором ,,рације” извршили невиђени покољ српског, јеврејског и ромског становништва. Страдали су у појединачним случајевима и људи других националности: Словаци, Русини, Хрвати, Мађари, чак и Немци. Нису страдали систематски, у смислу да су убијани као припадници свог народа, него под одређеним околностима – неко је био жртва неких пљачкашких хорди, неко је храбро, не желећи да напусти своје суседе и пријатеље, отишао на губилиште са њима заједно. Иначе, то је била добро организована војно–полицијска акција мађарских окупационих снага, која је реално започета априла 1941. приликом уласка мађарских окупационих снага у Југославију. У првом налету тада су страдала 32 села у Бачкој, која је била њихова окупациона зона. Срем је био предат тзв. „Независној држави Хрватској“, а остало је контролисала Немачка. Дакле, Бачка је била њихова интересна зона из више разлога. Један од разлога је реваншизам и за 1848. и за 1918. коју су у којима се били поражена страна. Одлуком краља, овде су насељени добровољци-солунци. Прва наредба када су Мађари упали у Југославију априла 1941. године била је та да сва лица која су ту досељена, а немају боравиште пре 31. октобра 1918. године, одмах напусте земљу. Дали су им два дана. Један правац је ишао преко Петроварадина према Београду, а други преко Сремске Митровице у тадашњу НДХ. Никада није до краја утврђено колико је жртава било. Помињу се бројке само на основу оних пријављених држављана, али је број много већи. Од неких 3-4 хиљаде, колико имена постоји, па до 7 – 8 хиљада људи на територији Бачке убијених за само месец дана. Али, треба рећи да је то само једна епизода у погрому српског народа у Бачкој, који је страдао и пре и после Рације. Жртве су заиста велике. Овде у Новом Саду се то посебно обележава, зато што је већи град. Али, на територији читаве области јужне Бачке је било стравичних злочина. Тог јануара месеца температура је достизала преко 20 степени испод нуле. Људи су, претходно мучени, пребијани, сакаћени, па убијани. Као што је у Јасеновцу било зверског мучења и бацања у Саву, овде су Србе „у наручје“ примали Дунав и Тиса, у том тренутку залеђени. Људи су бацани под лед, неки чак и живи. Стравична су сведочанства. После рата 1945. године прављена је анкетна комисија комунистичких власти, ради утврђивања злочина окупатора и свега што се заправо догодило. Они су узели изјаве од сведока, записали и то све постоји. Али су зарад лажног братства и измишљеног јединства сва та сведочанства била под велом тајне и о томе се није смело говорити. Ми правимо изложбу о Чурушким мученицима која ће бити отворена 21. јануара 2021. у Архиву Војводине. Хоћемо да прикажемо фотографије људи како су изгледали пре хапшења и смрти, да их приближимо широј јавности. Да покажемо да су то били обични породични људи, мање или више успешни, али да нису били никакви припадници војних или паравојних формација. Обични грађани, паори, адвокати, лекари, свештеници, учитељи, службеници, занатлије… Иначе, сваке године организујемо неке културне догађаје који се тичу Рације. Подсећамо непрестано грађане, подстичемо културу сећања и морамо још много тога да урадимо. Данас сам разговарао са градоначелником Новог Сада, г. Милошем Вучевићем. Договорено је да ће Град Нови Сад до 2022. године, када обележавамо 80. година Рације, започети изградњу Меморијалног центра жртава тог погрома на територији Бачке и да ће, ако Бог да, наша деца која о томе не знају ништа или веома мало, не само из ових крајева него из целе Србије, моћи да се упознају са размерама овог злочина. По броју жртава и бруталности, то је већи злочин него што је био злочин над ђацима и грађанима у Крагујевцу, у Шумарицама. Ми смо генерација која је обилазила Шумарице. Ишли смо чак и на Кадињачу, а о овакве ствари нисмо знали. Време је да се то зна и да се, наравно, увек то чини из једног узвишеног идеала, а то је идеал памћења. Не злопамћења, које је грех, него памћења, које је хришћанска врлина. Наравно, ту је и подвиг праштања. Ако не знамо потпуно историју, не можемо потпуно ни опростити. Када се потпуно зна све и када је све отворено и откривено, онда је лакше и опростити. Ускоро ће бити објављена и књига. Могли бисмо да направимо промоцију када прођу Ковид-забране. Наша идеја јесте да причу о страдању Срба у Бачкој проширимо на простор читаве Србије, да што више људи зна и онда ће се све остало само од себе развијати. *Ми у Ваљеву смо обележили годишњице почетка и краја Великог рата, као и Ваљевске болнице, планетарно познате по страдању и хуманости нашег народа. Зарад културе сећања, али и нас самих, не би ли по узору на жртве тог тешког времена постали бољи људи. Оче Владане, рекосте да ћете доћи да са нама поделите причу о Рацији. Дакле, чекајући Вас у нашем Ваљеву, замолила бих да упутите неку поруку слушаоцима Радија Источник и верном народу Епархије ваљевске… Док говоримо о овој теми, падају ми на памет речи нашег владике (Епископа Иринеја), које су негде интерпретиране као речи Светог Владике Николаја. Наиме, када га је г. Драгослав Бокан (писац и редитељ) питао: ,,Шта је највећи српски грех?“, он је рекао: ,,Нестрпљење.“ На бази тога, мислим да би требало да чинимо супротно – да будемо стрпљиви. Ово све што нам се дешава ће проћи. Ништа на земљи није вечно, па ни вируси и проблеми са којима се суочавамо. Све се то превазиђе уз Божју помоћ, ако је човек стрпљив и има поверења у Бога. Не само веру, већ и поверење да је Бог онај Који све наше недостатке допуњује и све наше ране исцељује. Да ће и ово исцелити, да ће се свет прочистити и да ћемо моћи да дишемо пуним плућима и да, што је најважније, у свој живот примимо Христа, ако већ до сада то нисмо учинили. Он је ту, стоји крај врата нашег срца и куца, само очекује од нас да му отворимо и ми будемо спремни за Њега, а то ћемо бити кроз љубав према Њему и кроз љубав према ближњима. Свако да Господа прими у себе кроз своју личну молитву и долазак на Свету Литургију, кроз пост, причешћивање и светотајински живот уопште. То није ништа тешко, иако можда некоме тако звучи, јер је Бог Онај који нам пружа помоћ и води нас у нашем животу. Имајмо поверења у подршку Божју и нека нам Он подари Своју благодат да издржимо у свему, јер његове су речи: ,,Без мене не можете чинити ништа”! разговарала Јадранка Јанковић Извор: Радио Источник

Главни уредник Радија “Светигора” протојереј Никола Пејовић добитник је годишње награде Удружења новинара Црне Горе за најбољу репортажу, саопштено је данас из Удружења новинара Црне Горе. Награда му је припала за репортажу “Литије у Црној Гори”, која је награђена и на овогодишњем 25. Интерферу, интернационалном фестивалу репортаже и медија. Награда за најбољег фоторепортера припала је Николини Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“. Саопштење УН ЦГ о годишњим новинарским наградама објављујемо у цјелости: Жири Удружења новинара Црне Горе одржао је данас састанак на коме је донио долуку о додјели награда новинарима тог Удружења за 2020. годину. Жири је једногласно донио сљедеће одлуке. Награде за животно дјело добили су: Раде Вукићевић, дописник београдских медија“ из Црне Горе, Ранко Павићевић, бивши новинар Радија Црне Горе и дописник „Дана“ из Будве и Момчило Вуксановић, оснивач „Српских новина“, српске ТВ и радија. Жири је одлучио да годишње награде за 2020. годину припадну Мишу Вујовићу, новинар „ИН4С“, Перица Ђаковић, новинар и уредник Нови ТВ, Ива Бајковић, бивши новинар РТЦГ-а и бивши главни одговорни уредник РТВ Будва, Рајка Раичевић, уредник политичке рубрике у „Дану“. Награду за најбоље репортажу добио је директор Радио „Светигоре“ отац Никола Пејовић за репортажу „Литије“. Награда за колумну припала је колумнисти Михаилу Меденици за колумну „Тишина“. Награда за најбољег фоторепортера добила је Николина Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“. Награда за најбољи сајт и блог у 2020. години припала је Ивану Милошевићу, уреднику сајта „Српска24“ и блога „Српски одговор“. Жири УНЦГ у саставу Дражен Живковић, предсједник, Гојко Раичевић и Тихомир Бурзановић, чланови, одлуке је донио једногласно између 50 пристиглих предлога за награду. УНЦГ је поводом 150 година новинарства у Црној Гори и 75 година Удружења донио одлуку и да прву споменицу поводом ових значајнијих јубилеја додијели проф. др Здравку Кривокапићу, који би требало да буде и предсједник Организационог одбора академије поводом 150 година новинарства . Награде и признања биће додијељене 23. јануара на Дан новинара Црне Горе уз поштовање епидемиолошких мјера. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 17.01.2021. године, на дан Св. Јевстатија Српског, од последица Корона вируса, упокојио се у Господу протојереј Владимир Цупаћ бивши парох I парохије у Покровској цркви у Београду. Света заупокојена Литургија биће служена у четвртак 21.01.2021. у 09.00 у, а затим и опело у храму Вазнесења Господњег у Болечу на чијем гробљу ће бити сахрањен новопрестављени прота Владимир. Вјечнаја памјат! Извор: Покровски храм у Београду

У навечерје недељног дана, када савршавамо свештени спомен на Светог Јевстатија српског, у суботу 3/16. јануара 2021. лета Господњег, васкрсно вечерње богослужење у Светосименовском храму у Ветернику, уз саслужење братства храма, служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Благољепију свечаног богослужења допринело је појање новосадског катихете Бранислава Илића и појаца ветерничког храма. Светлописи - храм Преподобног Симеона мироточивог у Ветернику Пред појање тропарâ, сабранима се очинским и љубављу испуњеним речима обратио прота Миливој Мијатов изражавајући радост што по први пут служи у ветерничком храму откако је у потпуности завршено осликавање ове светиње, која својом лепотом свакога човека подстиче да понови речи химнографа: Мислимо Богородице, као да на небу стојимо! После кратког пастирског слова, архијерејски намесник новосадски први предочио је сабранима две одлуке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја. Према одлуци господина Епископа, протопрезвитер Предраг Билић, досадашњи парох четврте парохије, постављен је на трећу парохију при ветерничком храму, као и за новог настојатеља ветерничке светиње. Прота Миливој је сабранима предочио и текст друге одлуке Епископа бачког, којом је, према потреби пастирске службе, досадашњи парох ветернички и настојатељ Светосимеоновског храма, протонамесник Бранислав Ђурагић, постављен на нову парохију при Светосавском храму у Новом Саду. Спроводећи у дело наведене одлуке Епископа бачког Иринеја, прота Миливој је позвао сабране да са љубављу и уважавањем прихвате новог настојатеља Светосимеоновског храма, указавши да је прота Предраг искусан свештенослужитељ и достојан части и послушања које му је надлежни Архијереј из очинске љубави и ради пастирских потреба поверио. У свом слову, прота Миливој је заблагодарио оцу Браниславу, досадашњем настојатељу храма, посебно истичући његову ревност у служењу и брижност око светиње Господње у новосадском насељу Ветерник. Сабранима се обратио нови настојатељ храма, прота Предраг Билић, заблагодаривши Господу који га је призвао на благословено дело свештеног служења, а потом узносећи благодарност Епископу Иринеју чија очинска љубав и брига га прате кроз вишедеценијско служење Цркви на многим парохијама у Богом чуваној Епархији бачкој. Велика је част, радост и одговорност бити настојатељ овог велелепног храма у Ветернику чија лепота није само у зидовима, већ у благословеној хармонији и љубави којом ова литургијска заједница одише, истакао је протопрезвитер Предраг Билић. На крају, сабранима се обратио протонамесник Бранислав Ђурагић говорећи о важности послушања и хришћанске љубави без којих нема успеха ни у свештеничкој служби, ни у црквеном животу уопште. Благодаран сам Богу што сам осам година био свештенослужитељ и настојатељ овог предивног храма, чија градња и украшавање је и мене духовно изградило, чинећи ме спремним за нове пастирске подухвате који су ми поверени, нагласио је отац Бранислав. Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Светога првомученика и архиђакона Стефана, у суботу, 27. децембра/9. јануара, свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Саборног храма, протођакона Горана Ботошког и ђакона Мирослава Николића. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј. После прочитане јеванђелске перикопе, отац Владан је беседио о првомученику и архиђакону Стефану, чији молитвени помен наша света Црква савршава трећи дан по празнику Рођења Христова. „Тумачење јеванђелске приче о злим виноградарима најбоље је својим делом показао данашњи велики светитељ кога прослављамо, свети првомученик и архиђакон Стефан. Они који су и Сâмога Спаситеља распели, и њега позивају пред суд, јер сведочи Истину, јер говори о њиховом греху, говори о томе да су, као њихови оци кроз старозаветну историју, одбацили слуге Божје које су дошле да припреме народ израиљски за долазак Искупитеља. Његово лице сија лицем анђела, али они који су њега довели пред суд не желе то да препознају него, као и раније, изводе лажне сведоке, говоре против њега свакојаке рђаве речи, али он непоколебиво остаје у својој вери, остаје сведок онога што је Бог обећао и испунио народу израиљском и читавом свету и, што је за нас данас најважније, својом смрћу потврђује да је видео небеса отворена и Сина Божјег, Богочовека како седи са десне стране Бога и Оца. И у данашње дане Црква страда. Понекада је то страдање суптилно, на први поглед неприментно, али могуће је да баш такво страдање јесте и веће у неком смислу, јер оно лакше одвлачи људе од спасења, од Истине, од Цркве, а нажалост, многе врло често ставља и насупрот Цркве. Црква Божја на земљи јесте Тврђава и Стуб истине и због тога је веома важно да имамо наду у Бога и да имамо поверење у своју свету Цркву. Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска. Због тога је важно да не губимо наду, да не дозволимо да нас нечастиви својим сплеткама и лажима свеже и да нас удаљи од наше свете Цркве и од Бога, него да још више, молећи се Богу да нам подари снаге, приђемо Христу, приступимо светом Причешћу, примимо у себе Дарове који нам се пружају кроз свету Литургију – Тело и Крв Христову – и да тако, оснажени благодаћу Духа Светога, можемо и ми, заједно са светим архиђаконом и првомучеником Стефаном, да опростимо непријатељима нашим, да се молимо за оне који нас гоне и да кажемо: Господе, не урачунај им овај грех. Нека Господ наш Исус Христос, молитвама светога првомученика и архиђакона Стефана, свима подари Свој мир, који је божански мир, без кога не постоји ниједан други мир у овоме свету и без кога није могућно да постоји мир ни у нама ни ван нас, и да сви заједно у љубави, једни са другима прославимо овај велики празник, настављајући прославу празника Христовог Рођења”, истакао је, поред осталог, прота Владан у својој беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Православље

Радосни празници породице као мале Цркве: Дјетињци, Материце, Оци и Божићни празници, којима се унапријед радујемо, ове године су у сјенци туге због одласка нашег Митрополита, без чијег присуства их први пут прослављамо. Без нашег духовног оца и архипастира, који се на Оце увијек дријешио својом очинском љубављу, ћемо прославити и Божић, који је и рођендан нашег Митрополита. Звучни запис емисије Отац Мирчета Шљиванчанин је на топао и потресан начин евоцирао своје успомене на нашег блаженопочившег Митрополита, кога је упознао на Жабљаку још као дијете и, како рече, све примио из његове руке: и крштење и рукоположење. “Митрополит Афилохије је вратио Црној Гори Христа а Црну Гору Христу“- каже отац Мирчета. ,,Набрајање предака нас веже за темељ и коријен као и чување људских вриједности“- казао је, између осталог, отац Мирчета Шљиванчанин парох подгорички тумачећи зачало из Светог Јеванђеља на тридесету недјељу по Педесеници, на почетку овонедјељног издања емисије ,,Питајте свештеника“. ,,Господ показује да је Спаситељ свих људи и да изабраност није дата рођењем већ су припадници Божијег народа сви који се одазову на Господњи позив, подсјећа отац Мирчета. Након уводног дијела емисије у коме је говорио о томе како православни Хришћани на најбољи начин да припреме своја срца да се у њима роди Богомладенац Христос и о лијепим Божићним, народним обичајима, отац Мирчета је одговарао на остала питања наших слушалаца. У овој емисији смо премијерно, на таласима Радија ,,Светигора”, чули и нову пјесму наше Данице Црногорчевић која носи назив ,,Кроз живот и смрт” са новог албума ,,Весели се српски роде” који је у припреми. Текст за пјесму написао је њен супруг ђакон Иван Црногорчевић, музику потписује Даница а аранжман Александар Ковачевић. Извор: Радио Светигора

У Цркви Светог Николе у которском Старом граду данас на Недјељу праотаца служена је Света литургија, а након ње и помен поводом пет година од упокојења Боривоја Цика Хомена, успјешног привредника, донатора и хуманитарца. “Данас је Недјеља праотаца. Двије недјеље прије Божића када прослављамо долазак самога Спаситеља, рођење Бога, дуго очекиваног и најављиваног кроз Стари завјет, прослављамо оне наше старозавјетне оце, који су кроз своју искрену и чисту вјеру, праву вјеру у Бога, у тога обећанога месију, на неки начин припремили пут за Његов долазак. Сјећамо се оних наших отаца који су у Старом завјету, у мору погрешних учења и религија, одржали ону праву вјеру у једнога Бога. Тиме Црква наглашава ту везу између Старога и Новога завјета. У овој Недјељи Праотаца, у богослужењима се сјећамо родоначелника народа Божјег, изабраног народа Израиља, још од Адама, преко Ноја, Аврама, Исака, Јакова, Јова праведнога, Давида, Соломона, па све до Јосифа, заручника Маријинога. Такође се сјећамо и оних пророка који су пророковали и предсказали долазак Господњи, све од Самуила до Светог Јована Крститеља, пророка и претече. У тропару овога празника, који смо отпјевали, говори се о томе како је Господ оправдао праоце због њихове вјере и да је Христос управо кроз њих заручио себи Цркву, како тамо стоји, а која ће бити састављена од многих народа. Такође, у тропару се говори да их прослављамо јер се из њиховог сјемена родила Пресвета Богородица, као најблагословенији плод, а из којег ће се опет, бесјемено родити сам Спаситељ”, казао је парох которски, протојереј Немања Кривокапић. На данашњи дан прослављају се и Материце, празник који је Црква посветила свим мајкама. “Овај празник опет има везе са долазећим Божићем, који је прије свега празник љубави и гвоори о неизмјерној Божјој љубави према човјеку. О Богу који је сишао са неба и постао човјек. Црква нас подсјећа да је љубав основ нашега живота овдје на земљи, да је Христос рекао по томе ће вас познати да сте моји ученици, ако љубите један другога. Кад говоримо о љубави почињемо од љубави у оквиру саме породице. Породице као мале Цркве. Као најмање честице сваког друштва, заједнице, па и Цркве. Зато нас Црква кроз ове дивне породичне празнике, Дјетињце које смо прославили прошле недјеље, Материце данас и Оце следеће недјеље, подсјећа на ту љубав у породици. Данас прослављамо мајке јер су оне стуб породице због терета васпитања дјеце, што је основ здраве породице, али уопште и здравога друштва“, казао је о. Немања, честитајући празник свим мајкама, као и оним које ће се као мајке тек остварити. Подсјетио је и на јеванђељску причу о вечери коју је приготовио домаћин, а кроз коју Црква подсјећа ко ће задобити Царство Божије. „Домаћин који све позива на вечеру је Бог. Вечера је Царство Божије у које смо сви призвани. Прво су били позвани Јевреји, као изабрани народ, његови првосвештеници, свештеници, фарисеји, књижевници… Они су први требали да повјерују, јер су највише читали о томе, али су почели изговори о немогућности присуствовања. Господар затим позива све друге. Ти други су сви остали народи – многобошци, незнабошци… Тада тај изабрани народ – Израиљ, постају они који су повјеровали. Они који су прихватили Бога, а Он њих“, рекао је о. Немања. Подсјетивши да се прича не односи само на вријеме и савременике Христове, истиче њену актуелност и данас када смо, као и увијек, призвани у Царство Божије, али подсјећа и на поменуте изговоре „У Царство Божије гдје нас Бог и данас позива, али су ту и изговори због чега баш не можемо сада да се прихватимо тога. Зато нас Црква кроз ово Јеванђеље подсјећа да смо сви позвани, да нас Бог очекује, али да је потребна и наша слободна воља. Бог нас неће не силу у своје Царство, него када то ми заиста пожелимо и када се потрудимо. Јеванђеље нас подсјећа и на то да ли се зарад Царства Божијег ваља потрудити кроз остављање овоземаљских сласти. Зарад већег цасрства којем сви тежимо, заслуженог од праотаца које данас прослављамо. Њима нека је слава вавијек амин“, поручио је протојереј Немања Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Доносимо видео запис беседе протопрезвитера др Николе Маројевића, пароха никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу светих Праотаца, 27. децембра 2020. лета Господњег.

Гост новог издања емисије "Огледало" на Српској РТВ био је протопрезвитер Јован Пламенац, парох при Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Гостујући у наведеној емисији прота се осврнуо на недавно привођење уз неправедне оптужбе да је оскрнавио гроб свог претка - митрополита Арсенија Пламенца у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима. Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић-Вукићевић. Извор: Српска РТВ

Људска мисао одувијек је тежила разрјешењу комплексног проблема времена. Разбијеност на прошлост, садашњост и будућност претвара вријеме у привид и тајну која не може бити освијетљена философским спекулацијама или религиозним слутњама већ једино Божијим откривењем. Хришћанско искуство времена је јединствено јер оно не третира вријеме као неки филсософски, па чак и богословски проблем, већ, по ријечима А. Шмемана, у односу на вријеме предлаже дар. Суштина црквеног искуства времена разоткрива се у Литургији и богослужбеном освећењу дана, недјеља, мјесеци и године. У изостанку богослужбеног доживљаја времена, појављују се двије опасности, чак и међу хришћанима. С једне стране, јавља се саблазан одбацивања и бјекства од времена као елемента пропадљивог свијета, а с друге стране стоји саблазан обоготворења расцрквењеног, секуларног времена. Бог се оваплотио у одређеном моменту људске историје који апостол Павле назива „пуноћом времена“ (Еф. 1,10). И све што је Христос чинио, чинио је у времену и у односу на вријеме, испуњавајући га новим смислом и новом силом. Тиме већ постаје јасно да се велика тајна времена открива у Личности Исуса Христа. Дакле, историја иде ка факту појаве Христа и иде од факта појаве Христа. Као таква она има свој унутрашњи смисао, има почетак и крај, свој центар и своје дејство. Стога се црквено осмишљавање времена темељи на Христовом Оваплоћењу и кроз њега јављању нове твари и ”новог времена.” Од самог почетка живота Цркве, хришћани су прослављали недјељу као први дан ”нове твари” у нашем палом и разбијеном времену ради њеног усхођења у незалазни дан Царства Божијег. Још у старозавјетним списима срећемо наговјештаје Дана Господњег који се у Новом завјету, тј. у Цркви Христовој назива уједно и Дан први и Дан осми. Књига постања описује Божије шестодневно стварање свијета и седми дан као дан у који Господ почину од дјела Својих (Пост. 1,25). Отуда је у Старом завјету број седам представљао савршенство и пуноћу јер је празновање седмог дана значило улажење у оно што је ”врло добро”, у савршенство и пуноћу свијета Божијег и кроз то у дјелатно учешће у Божијем стварању. Међутим, тај свијет који се показао као „врло добар“ и који је требало да буде благосиљан у седми дан, на дјелу се показао као пали свијет. Потчинио се гријеху и његов удио су постали смрт и распадање. Ипак, то пало вријеме Христос је учинио „временом и историјом спасења“. Црква и даље остаје да живи у старом времену палог свијета али не остаје потчињена њему. Сваке недјеље, дана Господњег, Црква излази из времена старог свијета и усходи у невечерњи дан, у Царство Божије. Овај дан се назива „првим“ стога што од њега започиње ново вријеме нове творевине, а „осмим“ стога што он представља ново вријеме изван времена које је потчињено броју седам, што је то вјечно, невечерње вријеме које се не ослања на смрт. Христос је распет у петак, а у суботу је починуо у гробу ”од свих дјела Својих”, од новог стварања које је завршено Крстом и смрћу. Васкрсао је у први дан недјеље, рекавши мироносицама: Радујте се! Он тако разбија историјски континуум али не укида вријеме, само га отвара. Као тијело, он је потчињен континууму: „Дијете растијаше и јачаше“ (Лк. 2,40). Али као Логос он је доступан само за вјеру. Тако вријеме проналази своју осовину у Христу. Прије Христа оно је бременито, напрегнуто вријеме усмјерено ка Месији, а од Оваплоћења све се интериоризује, све се креће ка довршењу времена, које је истворемено „већ сада“ и које ће бити на крају. Тако је тај први и осми (невечерњи) дан постао дан Цркве и извор њеног светотајинског живота. Једино Црква која врши Евхаристију препознаје тај дан као осми дан. Зато и ученици нису препознали Господа по Његовом васкрсењу јер тада Његово присуство није имало „емпиријску увјерљивост.“ Познали су Га тек при ломљењу хљеба, у небеској реалности Осмог дана. Дакле, у хришћанском искуству, вријеме је ишчекивање, али је иствовремено и испуњење. Ми се у Литургији сјећамо Другог доласка јер је Евхаристија наговјештавање краја и његовог претварања у почетак. Кроз крштење, новокрштени пролази кроз погружење и кроз смрт исквареног времена и улази у вријеме спасења. Зато онај који је крштењем утјеловљен у Цркву и једе Тијело Христово и пије Крв Његову већ има живот вјечни и живи у посвећеном времену. Према дивном изразу П. Евдокимова, Литургија јесте „света тајна вјечности“ која вријеме интегрише у Ријеч која је Господар врeмена. Када Св. Јован Богослов види у Апокалипсису свршетак историје, он види да с неба силази на земљу Небески Јерусалим и земља постаје Царство небеско. Свети Симеон Нови Богослов каже: „У моменту сурета човјека са Христом, кад човјек доживљава јављање Божије, у том моменту за тог човјека долази крај овога свијета и почетак вјечности – Царства небеског“ . Према томе, само је у христолошкој и светотајинској перспективи могуће изградити исправан и спасоносан однос према времену. Ми данас живимо у веома напрегнутој историјској епохи испуњеној догађајима који често намећу једну искривљену перспективу времена. Тако је једна од најчешће понављаних реченица од почетка актуелне пандемије та да „послије овога више ништа неће бити исто“. При чему се долазећа промјена доживљава као нешто негативно, а самим тим досадашњи поредак као позитиван и пожељан. Чак се иде и даље и наступајући преломни моменти се означавају као наговјештај „краја свијета“. Црквено искуство показује да смисао историјског тока и јесте у томе што ће се он завршити. Заборавља се истина да се заправо у свакој Литургији одвија и ”крај овог свијета и времена” и улазак у будуће Царство. У свјетлости хришћанства показује се да се вјечно појављује у временском, тј. да вјечно може да се оваплоти у времену. У том контексту историја представља борбу вјечног с временским, непрекидну тежњу да вјечно надвлада временито, не у смислу одрицања времена, већ побједу вјечности унутар историјског процеса. Зато историја претпоставља Богочовјечанство, тј. Богочовјека. Откривање историје постаје схватљиво за нас само кроз Исуса Христа, савршеног Бога и савршеног човјека, као рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средини и небеске и земаљске историје. Он је, по ријечима Н. Берђајева, унутрашња духовна веза ове двије равни. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једног, између свијета стварности, стварности човјечје, и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Наша боголикост омогућава нам да слободно прихватимо дар Христом осмишљеног и искупљеног времена, а прихватање тог дара и значи спасење и обожење човјека и цијеле творевине. Христос је унио Бога у овај свијет, у наш живот и вријеме и само у Њему човјек открива тајну да је створен да буде бесконачан и, по парадоксалном изразу Св. Максима Исповиједника, открива истину да уласком у токове божанског нествореног живота, он постаје и беспочетан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У новом издању емисије Врлинослов на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, гост је био протопрезвитер Арсеније Арсенијевић, Световазнесенског храма у Београду. Тема разговора био је страх Божији, страх људски и анксиозност. Извор: Телевизија Храм

"Добро је да кад чинимо заповести Божије, да се непрекидно питамо јесмо ли учинили довољно", рекао је протојереј Арсеније Арсенијевић говорећи на тему јеванђељског зачала о богатом младићу, које је на светој Литургији прочитано у недељу 12. по Духовима. Звучни запис разговора Господ нас учи да све оно што је од овога света, а за шта смо везани, треба одбацити да бисмо били савршени, стога питамо о. Арсенија како је могуће схватити и прихватити тако нешто у савременом свету у коме смо од рођења васпитавани потпуно другачије? "Треба имати мало више вере у Господа" каже наш гост који подсећа да "човек не може сам да узраста у свету - без Бога". Данашње друштво је потпуно окренуто човековој удобности, што је сигуран пут за потпуно одвајање од Бога. "Човек данашњице жели да створи изгубљени рај у овоме свету", каже између осталог о. Арсеније. Извор: Радио Слово љубве

О атмосфери у Црној Гори, неколико дана након одржаних парламентарних избора у овој земљи, за Радио Златоусти, Епархије шумадијске, говорио је протопрезвитер Никола Пејовић, уредник васељенског Радија Светигора. Шта је сада у фокусу Радија Светигоре, шта ће бити са Законом о слободи вероисповести, како коментарише феномен литија и духовног буђења народа Црне Горе, сазнајемо у овом разговору са подгоричким протом. Звучни запис разговора

Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов: Животни пут свих хришћана је хођење за Христом на голготу и саваскрсавање са Њим! У недељу 12. по Педесетници, 17/30. августа 2020. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог мученика Мирона, евхаристијским сабрањем у Светосимеоновском храму у Ветернику предстојао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитери Борислав Милић и Предраг Билић, протонамесници Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и презвитер Лазар Мајсторовић. Својим ангелским служењем благољепију сабрања допринео је ђакон ветерничког храма Мирослав Стојановић. После прочитаних светописамских чтенија, речима надахнуте омилије сабране је поучио прота Миливој, тумачећи еванђелску перикопу о бремену богатства. По новозаветној димензији, сваки онај који се апсолутно посвети Господу Богу, зна се куда иде са Њим – иде са Њим на голготу, јер и Господ Христос је проповедајући своју науку отишао после тога на голготу, на крсно страдање, и то је пут којим сваки хришћанин иде, истакао је прота. Хришћани се управо у Причешћу и кроз Причешће лече од свих болести, од свих зараза, јер је Причешће Лек бесмртности који је потребан овоме свету и човеку, закључио је прота Миливој, осврнувши се на доскорашње нападе на Цркву. Пре Причешћа верног народа, архијерејски намесник новосадски први предочио је сабранима одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, којом је за пароха друге парохије при ветерничком храму постављен протопрезвитер Борислав Милић, досадашњи парох при Световрачевском храму у Футогу. Спроводећи у дело ову одлуку нашег Епископа, прота Миливој је представио новог пароха, истакавши његово вишедеценијско пастирско и животно искуство које ће бити на духовно укрепљење и корист литургијској заједници, која се око свога Господа сабира у ветерничкој светињи. У свом првом обраћању са амвона ветерничког храма, нови парох ветернички је изразио благодарност Господу и владици Иринеју на указаном поверењу и части, нагласивши да на нову парохију долази испуњен радошћу, бивајући свестан да велику част и поверење прати још већа одговорност и спремност за усрдније служење Господу и Цркви Његовој. Новог сабрата поздравио је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ ветерничког храма, који је истакао да, у својим промишљањима и пастирском старању, наш Епископ овом одлуком показује бригу и љубав према нама, постављајући на другу ветерничку парохију проту са великим животним и пастирским искуством. На крају, сабранима се обратио протонамесник Игор Игњатов, новопостављени парох друге парохије футошке, присећајући се осмогодишњег служења у велелепном храму у Ветернику. Отац Игор је подсетио да у Цркви Христовој нема опраштања и растанака, јер молитвено помињање и заједничарење превазилази физичке категорије, чинећи нас да у Господу свагда будемо једно и заједно једни са другима у љубави. Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свештеницима Митрополије црногорско-приморске од стране полиције на Ивањдан 7. јула није дозвољен пролаз до Цркве Светог Јована Крститеља у цуцким Бјелилима, гдје се сваке године на овај празник служи Света литургија и одржава Ивањдански сабор. Звучни запис разговора „Ми смо већ десет година уназад прослављали Ивањдан у Цуцама, у цркви на Бјелила. То је црква посвећена Светом Јовану Крститељу. По предању саграђена је пар година послије Косовске битке, када су наши преци бјежали са Косова па су побјегли овамо у ове наше крше и ту саградили ову цркву. Она је касније обнављана у вријеме Митрополита Гаврила Дожића 1934, а онда је опет послије Другог свјетског рата запустјела, пао је и звоник, е онда је трудом оца Мома, али и свих нас заједно наново обновљена“, рекао је у разговору за Радио „Светигора“ парох которски, отац Немања Кривокапић. Уз образложење да је због епидемилошке ситуације са короном договорено да се вјерници ове године не позивају на литургијско и црквено-народно сабрање у Цуцка Бјелила, али да је свакако договорено да свештеници тога дана служе Свету литургију у Цркви Светог Јована Крститеља и не прекидају Ивањдански сабор у Бјелилима, он је додао да није било никаквог наговјештаја од стране полиције да свештеници неће моћи да прођу до цркве и служе Литургију. „Ја сам кренуо у Цуце преко Његуша. Код Мирца ме је зауставила патрола и речено ми је да заустављен саобраћај, да се поправља пут и да не могу да прођем. Ја сам рекао добро, ако се заиста поправља пут, али ако се не поправља, реците ми па ћу ићи около јер сам пошао ту и ту. Рекли су ми да немају информацију. Онда сам кренуо преко Цетиња и ту су ме зауставили. Није било никаквог ни разговора ни договора, једноставно рекли су ми не може се проћи и то је то“, казао је отац Немања. Појашњавајући колико процес обнове храма у овом тешко доступном крају није био нимало лак и колико је братствима у Цуце овај сабор једном годишње значи, он закључује да су ипак плодови тог труда кроз дивне саборе на Ивањдан итекако били видљиви. „Није било лако обнављати цркву, с обзиром на то да до тамо нема ни пута. Митрополит је 2009. године освештао ту цркву и од тада се сваке године ту на Ивањдан окупљамо. Стварно нам је било дивно, прије свега што се служи Литургија у цркви коју су наши преци подигли и гдје се налазе гробови наших предака. Заиста је било лијепо да се Кривокапићи и остале Цуце окупе у том храму. Ту се могло чути јако лијепих говора, имало је шта да се чује и научи. Организује се увијек неко послужење, неко донесе и гусле и све скупа је то било прелијепо. У том смислу је штета што ове године тог сабора није било. Да не упиремо прстом у било кога, али мислим да је ипак ова власт потпуно изгубила компас у многим стварима тако да им све смета, па смо сазнали да им је и ово засметало“, закључио је протојереј Немања Кривокапић. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уочи славе, у порти храма је одржана ђачка радионица ученика Православног катихизиса бачкопаланачких основних школа у плетењу ивањских венаца. Изабрани су најбоље исплетени венци. Празнично бденије је служио протонамесник Милан Узуров, уз саслужење тројице свештеника, а на Ивањдан светом Литургијом је началствовао протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, којем су саслуживала четворица свештеника Епархије бачке, јеромонах Павле (Пајић) и ђакон Никола Дувњак. У продужетку свете Литургије извршен је трократни опход око храма и служен је помен ктиторима, приложницима, свештенослужитељима и парохијанима храма. Вечерње богослужење, у оквиру кога је пререзан славски колач и освећено славско кољиво, служио је протојереј Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки, уз саслужење десеторице свештеника и једног ђакона. Црквени хор Свети Јован Крститељ, којим диригује професор Снежана Жујић, учествовао је у празничним богослужењима, доприневши на тај начин прослави патрона храма у Бачкој Паланци. Овогодишњи кумови славе били су породица Николић из Бачке Паланке, а за следећу годину за кумовање се јавио господин Недељко Мићић са својом породицом. После вечерњег богослужења, у порти храма је одржан получасовни вокално-инструментални наступ Војвођанског народног оркестра Гајде из Бачке Паланке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу четврту по Педесетници, 5. јула 2020. године, када наша света Црква прославља Светога свештеномученика Јевсевија, у храму Светога оца Николаја у Станишићу у архијерејском намесништву сомборском, после прочитаног јеванђелског одељка беседио је протопрезвитер Славољуб Лугоњић, парох станишићки. Благодарећи инфо-служби Епархије бачке доносимо звучни запис изузетне беседе проте Славољуба који је казивао о важности вере која је основа васколиког хришћанског живота. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гост новог издања емисије "Живоносни источник" на Телевизији Храм био је протопрезвитер Раде Јовић, настојатељ цркве Лазарице у Земун Пољу. Прота Раде је говорио о лику и делу проте Радослава Грујића, као и његовој бисти која је ове године на Видовдан освештана. Повезана вест: Видовдан у Лазарици у Земун Пољу: Освештање бисте протојереја Радослава Грујића

Доносимо предавање протојереја мр Јована Милановића, ректора Карловачке богословије, који је говорио на тему "Маловерни, зашто посумња" 18. јуна 2020. године, у цркви Светог Пантелејмона у Миријеву, у Београду. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве