Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'против'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 92 results

  1. Римокатолички бискуп Рејкавика Давид Тенсер и старешина православне ставропигијалне парохије Светог Николаја у Рејкјавику протојереј Тимотеј Золотуски у свом заједничком саопштењу иступили су против еутаназије, а поводом нацрта законског предлога о којем ће се расправљати у парламенту ове земље. Они су се у виду писма обратили овом Парламенту и изразили заједничко гледиште по питању еутаназије. У писму се истиче да било какво убиство или помоћ некоме да самог себе убије не може се сматрати ни добром смрћу („еутаназијом“), нити помоћу при смрти (помоћ некоме ко умире), него је то преступ. „Ни у једном случају не можемо одобрити такве чинове, јер они нарушавају природне законе и противрече основним моралним начелима хришћанства,“ каже се у писму. Аутори писма су такође изразили наду да се о нацрту закона неће расправљати у Парламенту Исланда. Како је изјавио православни свештеник у Рејкјавику, ово заједничко саопштење сведочи да је то само практични плод договора патријарха московског Кирила и папе Фрање у Хавани 12. фебруара 2016. године. На том сусрету предстојатељи двеју Цркава су се договорили о заједничкој подршци традиционалних хришћанских и моралних вредности и притом истакли да су „недопустиви“ еутаназија, абортус, једнополне везе. Извор: Катпрес (превод - Информативна служба СПЦ) Хришћански свет | View full Странице
  2. Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“ 26. Фебруар 2018 - 12:43 Ми, поглавари Цркава који управљамо Светим Гробом и Статусом Кво и другим хришћанским светим местима у Јерусалиму – Грчка Православна Патријаршија, Старатељство (Кустодија) Свете земље и Јерменска Патријаршија – пратимо с великом забринутошћу систематску кампању против Цркава и црквених заједница у Светој земљи флагрантним кршењем постојећег Статуса Квоа. Недавно, систематска и офанзивна кампања достигла је ниво без преседана када је Општина Јерусалим објавила скандалозну збирку упозорења и наредби о преузимању црквених средстава, имовине и банковних рачуна због наводних дугова казнених општинских такси. Корак који је у супротности са историјским положајем Цркава унутар Светог града Јерусалима и њиховим односом према грађанским властима. Ове акције руше постојеће уговоре и међународне обавезе које гарантују права и привилегије Цркава, у ономе што изгледа да је покушај да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму. Највеће жртве у овоме су оне осиромашене породице који ће остати без хране и крова над главом, као и деца која неће бити у могућности да похађају школу. Систематска кампања злоупотребе Цркава и хришћана достигла је сада врхунац пошто се промовише дискриминаторски и расистички закон који циља само на некретнине хришћанске заједнице у Светој земљи. Овај грозни закон је стављен на дневни ред данас на састанку министарске комисије који, ако се усвоји, може омогућити експропријацију поседа Цркве. Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су донесени против Јевреја током мрачних периода у Европи. Овај систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи крши најосновнија, старинска и суверена права, већ деценијама газећи на деликатном ткиву односа између Хришћанске заједнице и власти. Стога, и подсећајући се изјаве Патријараха Локалних Цркава у Јерусалиму од 14. фебруара 2018. године и њихове претходне изјаве из септембра 2017. године, одлучили смо да, као меру протеста, предузмемо корак без преседана и затворимо Цркву Светог Гроба. Заједно са свима Поглаварима Цркава у Светој земљи ми стојимо удружени, чврсти и одлучни у заштити наших права и наше имовине. Нека Дух Свети одговори на наше молитве и донесе нам решење ове историјске кризе у нашем Светом граду. Теофило III, Патријарх јерусалимски Франческо Патон, Старатељ Свете земље Нуран Манугијан, Јерменски Патријарх Јерусалима Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског: Информативна служба СПЦ) фото: Gali Tibbon/AFP/Getty Images
  3. Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“ 26. Фебруар 2018 - 12:43 Ми, поглавари Цркава који управљамо Светим Гробом и Статусом Кво и другим хришћанским светим местима у Јерусалиму – Грчка Православна Патријаршија, Старатељство (Кустодија) Свете земље и Јерменска Патријаршија – пратимо с великом забринутошћу систематску кампању против Цркава и црквених заједница у Светој земљи флагрантним кршењем постојећег Статуса Квоа. Недавно, систематска и офанзивна кампања достигла је ниво без преседана када је Општина Јерусалим објавила скандалозну збирку упозорења и наредби о преузимању црквених средстава, имовине и банковних рачуна због наводних дугова казнених општинских такси. Корак који је у супротности са историјским положајем Цркава унутар Светог града Јерусалима и њиховим односом према грађанским властима. Ове акције руше постојеће уговоре и међународне обавезе које гарантују права и привилегије Цркава, у ономе што изгледа да је покушај да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму. Највеће жртве у овоме су оне осиромашене породице који ће остати без хране и крова над главом, као и деца која неће бити у могућности да похађају школу. Систематска кампања злоупотребе Цркава и хришћана достигла је сада врхунац пошто се промовише дискриминаторски и расистички закон који циља само на некретнине хришћанске заједнице у Светој земљи. Овај грозни закон је стављен на дневни ред данас на састанку министарске комисије који, ако се усвоји, може омогућити експропријацију поседа Цркве. Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су донесени против Јевреја током мрачних периода у Европи. Овај систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи крши најосновнија, старинска и суверена права, већ деценијама газећи на деликатном ткиву односа између Хришћанске заједнице и власти. Стога, и подсећајући се изјаве Патријараха Локалних Цркава у Јерусалиму од 14. фебруара 2018. године и њихове претходне изјаве из септембра 2017. године, одлучили смо да, као меру протеста, предузмемо корак без преседана и затворимо Цркву Светог Гроба. Заједно са свима Поглаварима Цркава у Светој земљи ми стојимо удружени, чврсти и одлучни у заштити наших права и наше имовине. Нека Дух Свети одговори на наше молитве и донесе нам решење ове историјске кризе у нашем Светом граду. Теофило III, Патријарх јерусалимски Франческо Патон, Старатељ Свете земље Нуран Манугијан, Јерменски Патријарх Јерусалима Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског: Информативна служба СПЦ) фото: Gali Tibbon/AFP/Getty Images View full Странице
  4. У ретком кораку који није виђен три деценије, црквени великодостојници оптужили су Израел за „систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи“. Поглавари Грчке Православне, Јерменске Апостолске и Католичке Цркве, који заједно руководе великим делом у Старом граду Јеруслаима, жалили су се на планове градских власти да модификују изузеће од верског пореза за који су рекли „да је покушај у циљу да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму“. Посебно, они су се жалили на „дискриминишући и расистички закон“ који разматрају израелски законодавци, а који би омогућио да држава конфискује црквену земљу. „Овај одвратни закон је стављен на дневни ред састанка министарске комисије, који би, ако би се прихватио, омогућио да дође до присвајања црквене земље,“ рекли су великодостоници у изјави у недељу. „Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су били усвојени против Јевреја у време тамног периода у Европи.“ Они су додали: „Као мера протеста, одлучили смо на овај корак без преседана којим ћемо затворити Цркву Светог Гроба.“ Још није јасно колико дуго ће црква бити затворена. Црква, која привлачи хиљаде поклоника широм света, није затворена из политичких разлога још од 1990. године када су велика дрвена врата била закључана један дан као симболично противљење присуству јеврејских насељеника који су се уселили у оближње хришћанско коначиште. Предлагачи новог закона о земљи кажу да ће он ограничити Цркви могућност да продаје своју земљу приватним купцима, који могу да држе у неизвесности власнике кућа који тамо живе а у вези њиховог закупа. Јерусалимске локалне власти кажу да се изузимање од пореза до сада погрешно примењивало на комерцијалне некретнине у власништву Цркве, као што су ресторани и хотели, а који се не смеју изузети ако нису богослужбено место. Извор: The Guardian ( са енглеског Информативна служба СПЦ )
  5. Старешине Цркве Светог Гроба, која се сматра најсветијим местом у хришћанству, закључали су њена врата у знак протеста против новог пореза и прописа израелског законодавства који ће омогућити да власти конфискују црквену земљу. У ретком кораку који није виђен три деценије, црквени великодостојници оптужили су Израел за „систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи“. Поглавари Грчке Православне, Јерменске Апостолске и Католичке Цркве, који заједно руководе великим делом у Старом граду Јеруслаима, жалили су се на планове градских власти да модификују изузеће од верског пореза за који су рекли „да је покушај у циљу да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму“. Посебно, они су се жалили на „дискриминишући и расистички закон“ који разматрају израелски законодавци, а који би омогућио да држава конфискује црквену земљу. „Овај одвратни закон је стављен на дневни ред састанка министарске комисије, који би, ако би се прихватио, омогућио да дође до присвајања црквене земље,“ рекли су великодостоници у изјави у недељу. „Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су били усвојени против Јевреја у време тамног периода у Европи.“ Они су додали: „Као мера протеста, одлучили смо на овај корак без преседана којим ћемо затворити Цркву Светог Гроба.“ Још није јасно колико дуго ће црква бити затворена. Црква, која привлачи хиљаде поклоника широм света, није затворена из политичких разлога још од 1990. године када су велика дрвена врата била закључана један дан као симболично противљење присуству јеврејских насељеника који су се уселили у оближње хришћанско коначиште. Предлагачи новог закона о земљи кажу да ће он ограничити Цркви могућност да продаје своју земљу приватним купцима, који могу да држе у неизвесности власнике кућа који тамо живе а у вези њиховог закупа. Јерусалимске локалне власти кажу да се изузимање од пореза до сада погрешно примењивало на комерцијалне некретнине у власништву Цркве, као што су ресторани и хотели, а који се не смеју изузети ако нису богослужбено место. Извор: The Guardian ( са енглеског Информативна служба СПЦ ) View full Странице
  6. Истраживање научника са престижног америчког универзитета „Стенфорд“, предвођена доктором Роналдом Левијем, показала су да је вакцина против рака уклонила туморе из тела мишева, чак и у фази метастазе. Истраживање спроведено на мишевима, тако што је вакцина директно убризгавана у масу тумора, успешно је елиминисале све трагове малигних ћелија из тела животња, а требало би да буде успешна у лечењу многих врста ракова, укључујући и оне који се појаве спонтано. Мишеви су генетски модификовани да спонтано развију туморе. Вакцина је имала успеха и у уклањању метастазираних ћелија раширених по телу, наводи се на званичном сајту универзитета. Научници верују да би коришћење вакцине на локалном нивоу могло да служи као јефтина терапија за рак, без нуспојава карактеристичних за хемотерапију. Вакцина се састоји од два агенса, а мишеви су обично реаговали након једне дозе, а највише након две дозе вакцине. „Када искористимо ова два агенса, примећујемо елиминацију тумора широм тела. Овакав приступ не захтева да се пронађу специфичне мете захваћене тумором и не захтева читаву активацију имуног система, нити мењање имуних ћелија пацијента“, рекао је доктор медицине и професор онкологије на Стенфорду, Роберт Леви. Према његовим речима, вакцина се разликује од постојећих имунотерапија због тога што се вакцина користи на локалном нивоу и стимулишу се ћелије захваћене тумором, уместо читавог тела. „У мишевима, приметили смо невероватне ефекте широм тела, укључујући и нестанак тумора из тела животиња“, рекао је Леви. У даљем наставку истраживања, очекује се да ће се вакцина тестирати на 15 пацијената са лимфомом, а уколико се проба покаже успешном, Леви верује да ће вакцина бити успешна у борби против много врста тумора. „Не верујем да постоји ограничење који бисмо тумор могли потенцијално да лечимо“, рекао је Леви. Истраживање је објављено у јануарском издању Сајенс транслејшнел медисин. http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/481/zdravlje/3027713/stenford-vakcina-protiv-raka-uklonila-tumore-u-misevima.html
  7. Како сазнајемо, овај лов у мутном одвијао се ни мање ни више него у канцеларијском простору директора болнице и високог функционера ДПС-а Илије Ашанина, гдје су запослени болнице увођени један за другим и врбовани да дају свој потпис. Подсјетимо да је срамну петицију покренула преко интернета група грађана средином јануара. Њоме се тражи изричито укидање власништва Српске православне цркве над црногорским манастирима и црквама. У образложењу петиције, између осталог, стоји да је „независна и међународно призната Краљевина Црна Гора 1918. године окупирана и анексирана од Србије“. Међу потписницима петиције налази се и Лав Лајовић, самопрокламовани џедај и члан НВО Црногорска православна црква, али и име Анте Павелића вође усташког покрета, зликовца и једног од најближих сарадника Адолфа Хитлера. О бескрупулозним манирима организатора говори и податак да је од времена успостављања јавне петиције више јавних личности морало да демантује наводе организатора да су потписали петицију. Међу онима који су упутили јавни демант су предсједник ГП УРА Дритан Абазовић и предсједник Скупштине Црне Горе Иван Брајовић. Након данашњих сазнања, видимо да се организатори нису зауставили на давању лажних података већ су за своје пљачкашке намјере искористили простор јавне институције. Након овог скандала јасно је да ће јавност Црне Горе, која великом већином припада окриљу СПЦ, осудити овај злочиначки атак. Међутим, оно што иста јавност с неизвјесношћу очекује јесте реакција надлежних органа поводом ове криминалне радње. Фото: Ју тјуб Извор: Портал ИН4С
  8. Портал ИН4С сазнаје да су активисти НВО Црногорска православна црква данас прикупљали потписе за скандалозну петицију за укидање власништва СПЦ над манастирима у Црној Гори у просторијама Опште болнице у Никшићу. Како сазнајемо, овај лов у мутном одвијао се ни мање ни више него у канцеларијском простору директора болнице и високог функционера ДПС-а Илије Ашанина, гдје су запослени болнице увођени један за другим и врбовани да дају свој потпис. Подсјетимо да је срамну петицију покренула преко интернета група грађана средином јануара. Њоме се тражи изричито укидање власништва Српске православне цркве над црногорским манастирима и црквама. У образложењу петиције, између осталог, стоји да је „независна и међународно призната Краљевина Црна Гора 1918. године окупирана и анексирана од Србије“. Међу потписницима петиције налази се и Лав Лајовић, самопрокламовани џедај и члан НВО Црногорска православна црква, али и име Анте Павелића вође усташког покрета, зликовца и једног од најближих сарадника Адолфа Хитлера. О бескрупулозним манирима организатора говори и податак да је од времена успостављања јавне петиције више јавних личности морало да демантује наводе организатора да су потписали петицију. Међу онима који су упутили јавни демант су предсједник ГП УРА Дритан Абазовић и предсједник Скупштине Црне Горе Иван Брајовић. Након данашњих сазнања, видимо да се организатори нису зауставили на давању лажних података већ су за своје пљачкашке намјере искористили простор јавне институције. Након овог скандала јасно је да ће јавност Црне Горе, која великом већином припада окриљу СПЦ, осудити овај злочиначки атак. Међутим, оно што иста јавност с неизвјесношћу очекује јесте реакција надлежних органа поводом ове криминалне радње. Фото: Ју тјуб Извор: Портал ИН4С View full Странице
  9. Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују: 1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке; 2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и 3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи. Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња? О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља. Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства! Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем. Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти. На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин. Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају. Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота. Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште. Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима. Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу. Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати? Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода. Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће: 1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти; 2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима. На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота. Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце. Извор: Православие.ру
  10. Родитељи отпочињу борбу са грехом који живи у детету. И премда је тај грех лишен тачке ослонца, он ипак делује, настојећи да овлада детињим телесним и душевним снагама, како би нашао себи чврсто упориште. Ово се, међутим, не сме допуштати, те ваља детиње снаге отимати из руку греха и предавати их Богу. Али, како ово деловање не би било без основа, већ утемељено на разумном познавању његовог значаја и предности, потребно је јасно спознати за чим жуди грех који је остао у детету, чиме се храни, преко чега успева да човеком овлада. Основни покретачи који увлаче у грех јесу својеумље, односно љубопитство (знатижеља) у уму, својевољност – у вољи, самонаслађивање – у чувствима. Стога душевне и телесне снаге које се обликују и развијају ваља тако водити и усмеравати да не доспеју у ропство угађања плоти, радозналости, својевољности и самонаслађивања, јер то је јарам греховни, него, напротив, учити дете да се удаљава од њих и да их побеђује, чиме ћемо их, заправо, колико год је то могуће, обеснаживати и обезвређивати. То је главно руководеће начело, коме ваља саобразити читаво васпитање. Зато ћемо у даљем излагању размотрити најглавнија дејетва тела, душе и духа. Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују: 1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке; 2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и 3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи. Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња? О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља. Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства! Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем. Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти. На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин. Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају. Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота. Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште. Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима. Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу. Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати? Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода. Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће: 1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти; 2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима. На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота. Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце. Извор: Православие.ру View full Странице
  11. Житије О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. г. за време прогона хришћана мученички скончао под Марком Аурелијем, јер је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких учења, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо после оригинала. На овоме месту радо бисмо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „FontesChristiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde.Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и после открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. године. Дело се састоји од пет књига које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века. Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је у катедрали Saint-Jean(Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и мошти су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили. Учење (богословље) Иринеја Лионског У богословљу Светог Иринеја Лионског централна су следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама. Средиште богословља св. Иринеја, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“ који је створио свет. Св. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном историјом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спасења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је Нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, истичући опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Господу Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га св. Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога. Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина. Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем. Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодности имао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватне обнове. протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква
  12. Иринеј Лионски (грчки Ειρηναίος της Λυών), али и Иринеј из Смирне (грчки Εἰρηναῖος ὁ Σμυρναῖος) ‚ рођен око 135, а преставио се око 202, Учитељ Цркве, Епископ у Лугдунуму у Галији (данас Лиону/Француској). Овај светитељ је један од најзначајнијих богослова 2. века и један од првих систематских богослова хришћанства. Красило га је широко и дубоко образовање - владање јелинском философијом и поезијом. Његови списи су у развоју ране Цркве и хришћанског богословља били столп, утвержденије и путоказ целокупном његовом потоњем развоју. Он је архиначалник и прецептор појма „Regula fidei“ („Правило вере“). Православни га прослављају 23. августа, римокатолици, евангелисти, англикани 28. јула. Житије О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. г. за време прогона хришћана мученички скончао под Марком Аурелијем, јер је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких учења, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо после оригинала. На овоме месту радо бисмо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „FontesChristiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde.Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и после открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. године. Дело се састоји од пет књига које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века. Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је у катедрали Saint-Jean(Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и мошти су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили. Учење (богословље) Иринеја Лионског У богословљу Светог Иринеја Лионског централна су следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама. Средиште богословља св. Иринеја, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“ који је створио свет. Св. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном историјом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спасења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је Нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, истичући опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Господу Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га св. Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога. Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина. Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем. Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодности имао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватне обнове. протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Оптужбе против Златоустог на сабору ,,код храста,, (фотије, библиотека, кодекс 59) Би прочитан протокол сабора незаконо сабраног против, међу светима, Јована Златоустог, који (сабор) предводећи га отворише: Теофил Александријски, Акакије Веријски, Антиох Птолемаидски, Северијан Гавалски и Кирин Халкидонски, који су се (сви) понајвише непријатељски држали према томе мужу и који истовремено беху и судије, и тужиоци и сведоци. А у актима је обрађено ових тринаест (тачака), но дванаест беху против светога, а тринаеста обухвата оптужницу против Ираклида, којега је он рукоположио у Ефесу, а којега им обарање није успело, пошто су их неке друге (околности или људи?) спречиле. Тужилац против овога Ираклида Магнезијскога беше епископ по имену Макарије. Отворени, пак, непријатељ блаженога Јована и први тужилац (против њега) беше његов ђакон Јован [1]. Он оптужи Златоуста да му је: Нанео неправду, одлучивши га зато што је ударио слугу својега Евлавија; Друго, што неки монах (по имену) Јован, по овлашћењу Златоустога, би ишибан и ,као што каже, одведен и окован заједно са демонизованима; Треће, што је продао много мноштво драгоцености; (црквено власништво) Четврто, што је мермерне (плоче за цркву) Свете Анастасије, које је Нектарије одложио (по страни) за облагање мермером цркве, овај продао; Пето, што вређа клирике (називајући их) нечасним, поквареним, готованима и ветропирима; Шесто, што је светога Епифанија ( Кипарског) називао брбљивцем и човеком демонским; Седмо, што је против Северијана спремио интригу, покренувши против њега декане;[2] Осмо, што је против клира приредио клеветничку књигу; Девето, што је када је сазвао сабор свега свештенства подигао три ђакона: Акакија, Едафија и Јована, оптуживши их да су украли омофор његов, говорећи да су га узели (употребили) за нешто друго; Десето, што је рукоположио за епископа Антонија, ;овека обличенога пљачкаша гробова; Једанаесто, што је сам пријавио Јована,грофа, у побуни војника;[3] Дванаесто, што се не би помолио ни улазећи, ни излазећи из цркве; Тринаесто, што је рукоположења ђакона и презвитера чинио без жртвеника; Четрнаесто, што је на једноме рукоположењу четворицу учинио епископима; Петнаесто, што је примао жене насамо, пошто би (претходно) све избацио напоље; Шеснаесто, што је наследство које је остало од Текле продао преко Теодула; Седамнаесто, што нико није знао на шта су отишли црквени приходи; Осамнаесто, што је рукоположио Серапиона, који је био под оптужбом; Деветнаесто, што се није обазирао на оне заједничаре икумене (лаике) који су по његовој вољи затворени и скончали у тамници, нити се удостојио испратити тела њихова;[4] Двадесето, што је увредио најсветијега Акакија( Веријског) и није му ни речи рекао; Двадесет прво, што је Порфирија презвитера предао Евтропију да га прогна;[5] Двадесет друго, што је и Венерија презвитера предао са увредом многом; Двадесет треће, што се њему једноме купатило подгрева, и да после купања његовог Серапион затвара улаз, тако да нико други не ужива ( у купању). Двадесет четврто, да је многе рукоположио без сведока; Двадест пето, да је јео сам, живећи погубно живот киклопа; Двадесет шесто, да сам тужи, сам сведочи, сам доноси пресуду- а кажу да је то очито по догађајима са протођаконом Мартиријем, и по оним са Проересијем, епископом Ликијским;[6] Двадесет седмо, да је Мемнону ударио ћушку у (Цркви Светих) Апостола, и кад је потекла крв из уста његових, принео му је тајне;[7] Двадесет осмо, да се на Трону разодева и одева, и да једе пастилу;[8] Двадесет девето, да даје паре епископима које је рукоположио, како би преко њих притискао клир. То су дакле главне тачке (оптужнице) против светога, а он ни четврти пут позван није (тамо) дошао, ставивши до знања онима који су га позвали следеће: ,, Ако уклоните отворене непријатеље моје из реда судија, спреман сам и доћи и бранити се, ако ме неко за нешто тужи, а ако не желите то учинити, колико год пута да шаљете (по мене), ништа више нећете успети,,. Испитали су, како су сматрали, од тих главних тачака прву и другу, а затим су почели испитивати о епископима Ираклиду и Паладију Еленопољском;[9] монах Јован, којега је ђакон Јован поменуо у оптужбама против Златоустога, опет придодаде лажну оптужницу, која Ираклида осуђује да је оригениста, и да је ухваћен као лопов у Кесарији Палестинској, како краде хаљине ђакона Акилина, а да га је, веле, Епископ Јован, иако је такав, рукоположио у Ефесу. Кривио је Златоустога како је он ( монах Јован ) многа зла претрпео оригениста ради, и преко Серапиона , и мимо њега од онога ( од Златоустога). А затим, када су те оптужбе биле претресене, би опет испитана девета тачка оптужби, а онда двадесет седма. Затим је Исакије епископ опет оптужио Ираклида као оригенисту, и да свјатејшему Епифанију није прихватљив ни на молитви, ни за заједничком трпезом. А придодао је исти тај Исакије и клевету против Златоустога која обухвата ове оптужбе: најпре ону о више пута поменутом Јовану монаху: Да је изударан због оригениста и стављен у окове; ( због дуге браће) Друго, да блажени Епифаније није хтео имати заједницу ( са њим) због оригениста: Амонија, Ефтимија, Евсевија, Ираклида, Паладија; Треће, да укида гостољубље, настојећи на обедовању насамо; Четврто, да говори како је у цркви трпеза напуњена Еринијама;[10] Пето, да се хвали говорећи у Цркви: ,,жудим,, ,, лудујем,, , и да је дужан протумачити које су то Ериније, и шта значи то: ,, жудим,, ,, лудујем,,. Црква, наиме, не зна за такве ствари; Шесто, што грешницима нуди сигурност поучавајући: ,, ако опет сагрешиш, опет се покај, и колико пута да сагрешиш, дођи к мени и ја ћу те излечити,,. Седмо, што хули на Цркву говорећи да Христос није био услишен када се помолио, пошто се није помолио како треба; Осмо, што лаике подговара да се буне против синода; Девето, што је прихватио Јелине који су многа зла хришћанима приредили, те их држи у цркви и штити; Десето, да прелази у туђе епархије и рукополаже епископе;[11] Једанаесто, да вређа епископе и екпингантима[12] заповеда да буду избачени из дома његовог; Дванаесто, да клирике вређа чудним увредама; Тринаесто, да је силом отео туђе залоге; Четрнаесто, да без синода и мимо воље клира чини рукоположења; Петнаесто, да је оригенисте прихватио, а да је заједничаре Цркве који су дошли са састављеним писмима, ни у тамницу бачеnе, није (отуда) избавио, него кад су умрли у њој уопште се није на њих осврнуо; Шеснаесто, да је иностране робове, који још нису били ослобођени, него били под оптужбом, рукоположио за епископе; Седамнаесто, да се десило да сам тај Исакије много пострада од њега. Од тих ,дакле, оптужби прва,кад би унапред претресена, како су сматрали, више не би испитана, а друга и седма би испитана. А затим наново испитана трећа оптужба, од оних које је поднео ђакон Јован. А у тој главној тачки и Арсакије[13] протопрезвитер, који је наследио самога Златоустога, и Атик презвитер, не знам како, иступише као сведоци те посведочише против Светога, и Елпидије презвитер. Сами посведочише, а са њима и презвитер Акакије и код четврте тачке. Када су, дакле, (те тачке) биле испитане, сами претходно наречени презвитери и још Евдемон и Онисим, тражили су да се убрза са пресудом, те Павле Ираклијски први затражи од сабора да се сви изјасне. И изјаснише се сви за свргавање, како су очекивали, Светога, почињући од Гимнасија епископа, а завршивши са Теофилом Александријским, на броју четрдесет петорица њих. Затим би написана посланица клиру константинопољском да сабор тражи свргавање Светога, а би јављено и царевима. Придодаше још и три клевете, од Геронтија, од Фаустина и од Евгомонија, који су говорили да су неправедно од Јована свргнути ( са епископског трона). Би написан и царски указ сабору. У којима и дванаести чин (тј. заседање). А тринаести, као што је речено, садржи оптужнице у вези Ираклида, епископа Ефеског. [1] Био је то један од двојице ђакона које је Златоусти сменио одмах по доласку у Консантинопољ. Једнога под оптужбом за убиство а другога за прељубу. [2] Декани су били нека врста монашких ,, десетара,, или пак градских службеника који су сахрањивали сиромашне о државном трошку, значење је нејасно. [3] Ради се о такозваној ,,талачкој кризи,,. Поменути Јован био је ћовек веома близак царскоме пару. [4] Неки мисле да се ради о ,,агентима,, које је Теофил послао у Константинопољ да клевећу тзв. ,,дугу браћу,,. [5] О овој и следећој осуди се не зна ништа. [6] Ни о овима се ништа не зна. [7] Понудио му прићешће. [8] О овој Златоустовој навици види код Паладија, Дијалог 8 [9] Писац Дијалога [10] Нема сачувано ништа о овоме. [11] Односи се на његово путовање у Малу Азију да среди црквено стање, и том приликом је сменио епископе за које је сматрао да су рукоположени за новац. [12] Нејасно је да ли вређа и једне и друге или другима заповеда да избаце епископе из дома [13] Млађи брат епископа Нектарија кога је Златоусти наследио на Константинопољској катедри.
  14. Стотине авиона које су прекриле небо иду директно једне на друге. Пилоти су добили своје задатке, топови и митраљези су запети, непријатељ је испред — као на длану. Секунда, и беспрекорна геометрија борбених редова се ломи, моментално урањајући у хаос ваздушне битке. Пре 76 година, 16. децембра 1941. године, код Стаљинграда је почела офанзивна операција на Дону, током које су снаге југозападног и левог крила Вороњешког фронта напале осму италијанску и трећу румунску армију, под командом фелдмаршала Ериха фон Манштејна. Обе стране ангажовале су за битку 400 до 500 разноврсних авиона. Црвена армија је за две седмице пресекла непријатељски фронт у ширини од 340 километара, уништила 11 дивизија противника и стигла до позадине групе донске армије. Успех је постигнут у великој мери захваљујући ефикасним пилотима совјетске авијације. Следи приказ најжешћих битака које су се одиграле у ваздуху у прошлом веку. Три битке Једна од највећих ваздушних битака Другог светског рата догодила се изнад Кубања у периоду од априла до јуна 1943. године, у јеку битке за Кавказ. Немачка страна, користећи бројчану предност у авијацији, ангажовала је око 1.200 авиона да би сломила офанзиву Црвене армије. Совјетски Савез је подигао у ваздух око 1.050 летелица. Совјетски асови борили су се како на новим ловцима, тако и на добро провереним авионима из претходних битака. Против авијације Луфтвафеа борили су се авиони ЛаГГ-3, Ла-5, Јак-1Б, Јак-7, као и амерички Р-39 „аерокобра“ и Р-40Е „китихоук“ и британски „спитфајер Mk.V“. Напади на копнене циљеве извођени су углавном из бомбардера Пе-2, јуришних авиона Ил-2 и Ил-4. Немци су се уздали у своје чувене „месере“ — Бф-109, у модификацијама Г-2 и Г-4, као и у ловце Фв-190. Основа немачке бомбардерске авијације били су авиони Хе-111 и Ју-88. Совјетска историографија дели битку изнад Кубања на три велике ваздушне битке. Прва је вођена од 17. до 24. априла у области Мисхакоа. Снаге Вермахта су уз снажну подршку авијације покушале да униште групацију 18. армије — полетело је 450 немачких бомбардера и 200 ловаца. Супротставило им се 500 совјетских авиона, међу којима и 100 бомбардера. Немачка страна успела је да сачува иницијативу у ваздуху, али је совјетска авијација успела да оствари свој главни задатак — да спречи непријатељске бомбардере да организовано бомбардују одреде совјетске војске. РИА НОВОСТИ „Иљушин“ Ил-2 био је јуришни бомбардер и један од најзначајнијих совјетских борбених авиона. Друга велика битка догодила се од 28. априла до 10. маја изнад станице Кримске. О њеној жестини говори и чињеница да је за три сата офанзиве немачка авијација извела више од хиљаду и по летова. Последње велике ваздушне борбе одиграле су се у периоду од 26. маја до 7. јуна у области станица Кијевске и Молдаванске. У три битке је Совјетски Савез изгубио око 750 авиона, Немачка око 1.100. Ваздушне борбе у Кубању совјетска историографија оцењује позитивно, с обзиром на знатну штету нанету немачкој авијацији на целом фронту. Совјетски пилоти су притом прошли кроз одличну школу током битке за Кавказ, израдили су низ ефикасних тактичких шема, научили да се боре у новим борбеним условима. Директан пут у самоубиство Једна од највећих ваздушних битака у тихоокеанској арени Другог светског рата била је Битка за Маријанска острва 19. и 20. јуна 1944. Пета флота америчке војне морнарице ступила је у борбу с моћном Императорском флотом Јапана која је имала девет „пловних аеродрома“. Американци су наступали са снагама од 12 носача авиона. Хиљаде америчких авиона кренуло је против 750 јапанских летелица. У овој бици је Императорска флота претрпела разарајуће губитке. За два дана Американци су изгубили 123 авиона, али су уништили више од 600 противничких летелица и потопили три носача авиона. До оваквог жалосног резултата Јапанаца довели су техничка несавршеност њихових ловаца и низак степен обучености посаде. Огромне губитке авијације Јапанска империја више није могла да надомести. У октобру 1944. године, током битке у заливу Лејте, која се сматра највећом поморском битком у историји, четири јапанска носача авиона нису могла да ступе у борбу само зато што за њих није било авиона. Пропаст на Маријанским острвима и нагли дефицит у авијацији делимично су заслужни за стварање одреда камиказа у јапанској флоти. „Црни уторак“ Жестоке ваздушне борбе запамћене су и у Корејском рату. Један од највећих пораза америчка стратешка авијација претрпела је 30. октобра 1951. године од совјетских авиона. Тог дана, који је у САД касније назван „црним уторком“, 21 тешки бомбардер Б-29 „стратофортрес“ у пратњи 200 ловаца полетео је према аеродрому Намси. Да би пресрела ову армаду у ваздух су се винула 44 совјетска МиГ-15. Ловачка ескадрила је веома заостајала за бомбардерима, тако да је полетела са закашњењем. Б-29 је у одређеној етапи летео с минималним покривањем. То су користили и совјетски асови. Двадесет два пара „мигова“ прошла су у јеку битке кроз проређени низ америчких Ф-86 и напала стратешке бомбардере. Оборено је дванаест „летећих тврђава“ и четири ловца, док су преостали бомбардери били принуђени да атерирају. По сведочанству пилота једног од Б-29, који је учествовао у нападу и касније пао у заробљеништво, у свим авионима који су издржали напад МиГ-15 било је убијених и рањених. Совјетска страна је у овој борби изгубила само једног ловца. Двоје против двадесет осам Шестог октобра 1973. године 28 египатских авиона МиГ-17 и МиГ-27 напало је израелску авио-базу Офира на Синајском полуострву недалеко од Шарм ел Шеика. На аеродрому је у том моменту био само један дежурни пар ловаца Ф-4 „фантом 2“ с посадама — по једним пилотом и навигатором у сваком авиону. Израелским авионима помогла је чињеница да их противнички ловци једноставно нису схватили као значајну опасност и да су почели да бомбардују писте и инфраструктуру базе. Пар се винуо у ваздух и одмах је египатским авионима наметнуо маневарску битку на близину. Велику помоћ израелским пилотима пружио је ракетни комплекс МИМ-23, који се налазио у авио-бази. Током шестоминутног сукоба, два „фантома“ су успела да оборе четири од седам ловаца и да се одрже до доласка појачања — четири израелска „миража“. Након тога су „мигови“ прекинули напад и полетели према планинама. Према мишљењу многих аналитичара, Ахилова пета египатских авиона у овој бици био је веома велики терет у виду бомби — њихови пилоти нису рачунали на озбиљан отпор противника. Египћани су, ипак, нанели приличну штету Израелцима: уништили су ракетни систем на аеродрому и погодили најмање три писте.
  15. Peticija protiv novousvojenih obrazovnih zakona Mi, dolepotpisani akademici, profesori, istraživači i građani Republike Srbije, zahtevamo: Da se prihvati inicijativa Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (NSVO) i Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) upućena resornom ministarstvu u vezi sa izmenom Zakona o visokom obrazovanju. Da se hitno zaustavi implementacija ovog i drugih novousvojenih obrazovnih zakona i uz pomoć akademske zajednice započne rad na izmenama ovih zakona da bi se na taj način predupredile negativne posledice njihove primene. Obrazloženje Zakonom o visokom obrazovanju drastično je smanjeno učešće univerziteta u radu regulatornih tela odgovornih za obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja, a u korist izvršne vlasti. Ovim značajnim umanjenjem prethodno dostignutih standarda autonomije univerziteta, pravci razvoja visokog obrazovanja postaju predmet političkih dogovora umesto meritornih odluka zasnovanih na kritičkom dijalogu i promišljanju unutar zajednice univerziteta. Nedavno usvojenim Zakonom u Srbiji je bitno derogirana uloga univerziteta, njihovih nastavnika i studenata, koji u svakoj savremenoj državi predstavljaju vodeću intelektualnu snagu u definisanju pravaca društvenog razvoja. Iz ovih razloga snažno podržavamo inicijativu KONUS, SANU i NSVO za obrogaciju Zakona o visokom obrazovanju. Usvajanjem i drugih obrazovnih zakona (Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakona o izmenama i dopunama zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, Zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Zakona o izmenama i dopunama zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, Zakona o dualnom obrazovanju) u Narodnoj skupštini Republike Srbije u toku septembra i oktobra ove godine, smanjen je uticaj struke i njenih nezavisnih tela na donošenje obrazovnih politika i praćenje njihove realizacije, ugrožena su prava učenika na kvalitetno obrazovanje i uveden je niz mera koje se mogu politički zloupotrebiti na štetu samog obrazovnog sistema i društva uopšte. Svi navedeni zakoni usvojeni su po hitnom postupku. Umesto suštinskog dijaloga sa stručnom javnošću, koji bi imao za cilj pronalaženje najboljih zakonskih rešenja u skladu sa strateškim dokumentima Republike Srbije, kao i domaćim i međunarodnim standardima, sprovedeni postupci javne rasprave predstavljali su formalno poštovanje pravne procedure uz minimalno uvažavanje stavova struke. Imajući u vidu važnost i kompleksnost obrazovnog sistema, šteta koju će usvojeni zakoni napraviti može biti neizmerna i nenadoknadiva ukoliko se ne zaustavi njihovo sprovođenje. ПОТПИСНИЦИ: http://www.upi.rs/peticija.php?page=potpisnici УДРУЖЕЊЕ ПРОФЕСОРА И ИСТРАЖИВАЧА У ОСНИВАЊУ
  16. Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски). Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”). И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему. Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције. Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара. Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу. Фото: mic.org.rs Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”. У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици. Али, то није био крај… Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари. Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана). Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”. Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве. Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”. Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става! Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”. Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере. А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему. Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми. Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба). Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено… Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче. И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве. Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем. Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”. Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана
  17. Данас је у ”Куриру” пренета, у сасвим скраћеном облику и са претенциозним и пропагандистичким насловом, изјава монахиње и сликарке Ефимије (из манастира Ишон у Француској, а при СПЦ), дата јуче у ”Блицу”. Мати Ефимија/Фото: Ненад Павловић, Политика Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски). Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”). И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему. Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције. Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара. Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу. Фото: mic.org.rs Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”. У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици. Али, то није био крај… Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари. Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана). Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”. Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве. Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”. Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става! Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”. Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере. А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему. Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми. Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба). Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено… Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче. И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве. Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем. Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”. Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана View full Странице
  18. Славољуб Муслин, од понедељка и званично бивши селектор селекције Србије, налази се у Француској одакле је, за "Вечерње новости", говорио о разлозима због чега неће водити "орлове" на Светском првенству у Русији. Чињеница је да изабрани тим Србије није одушевљавао током квалификација – али када то па јесте, упитаће се са правом неко. На другој страни, веома ретко игра велика такмичења, а овога пута је изборио пласман на Светско првенство, највеће од свих великих такмичења, и то као првопласирана екипа у својој групи (тешкој, средње тешкој или лакој, беспредметно је о томе дискутовати). Међутим, Славољуб Муслин неће наставити пут са играчима уз које је провео претходних 18 месеци. Зашто? "Ја сам свој задатак испунио. Србија иде на Мундијал као прва у групи. Подсећам да су многи за нашу екипу говорили да су у њој губитници, иако су неки од играча у прошлим квалификацијама за ЕП у Француској били нешто млађи и играли у много бољим клубовима. Затим, константно се помиње да смо играли у слабој групи. Подсећам да сам Србију преузео у мају прошле године, када је она била 56. на Фифа ранг-листи", рекао је Муслин за "Новости". Србија је, сматра чаршија, или барем део новинара истиче да то сматра чаршија, играла слабије у другом делу квалификација. Посебно, рецимо, у последњем мечу против Грузије, иначе одлучујућем за пласман. "Подсећам да је Србија једина селекција у групи која је оба пута победила тај тим. Грузија је узимала бодове Аустрији у Бечу, Велсу у Кардифу и Ирцима у Тбилисију. Подсећам и да је Француска пред крај квалификација изборила пласман у Русију тесном победом над Белорусијом, а да су у претпоследњем колу са онаквим тимом играли само 0:0 са Луксембургом код куће", додао је Муслин. У Србији се бившем селектору спочитава и одабир формације (готово да је немогуће одлучити се одакле почети са објашњавањем колико је ово банално и бесмислено). Славољуб Муслин је покушао... "У фудбалу не постоји добар или лош систем, већ само онај који доноси резултате. Чињеница да смо у квалификацијама давали у просеку два гола по мечу довољно говори о нашем систему. Три нападача су нам била више него продуктивна", рекао је Муслин. Сергеј Милинковић-Савић, сматрају утицајни новинари у Италији, јесте најкомплетнији везни играч Серије А, најкомплетнији који је играо у елитном рангу италијанског фудбала још од одласка Пола Погбе у Манчестер јунајтед. Зашто није играо за Србију? "Менаџер Милинковић-Савића (Матеја Кежман) води у жутој штампи хајку против мене. Налазио је за саговорнике неке бивше фудбалере да тврде како Сергеј мора да игра. Тог менаџера можда некако и разумем, јер жели да заради велике паре на Сергејевом трансферу. Ја и данас тврдим да је Милинковић-Савић добар играч, али је код мене предност имао Тадић, који је у последњим квалификацијама био трећи најпродуктивнији европски играч", објаснио је Муслин. Србија је земља шест милиона селектора, али највећи број њих своје мишљење износи у кругу пријатеља, на улици, можда у кафићу. Веома су ретки они који то раде директно, са јасном жељом да утичу на вољу селектора. Али их има... "Никада у каријери нисам дозволио тако нешто и никада се то неће догодити. Не постоји теоретска шанса да ми менаџери, чаршија и полусвет састављају тим", закључио је Муслин, који је напослетку честитао играчима на заједничком успеху и пожелео им срећу у Русији. РТС/Вечерње Новости
  19. Preporučujem sledeći članak: Sullivan SG et al. Low interim influenza vaccine effectiveness, Australia, 1 May to 24 September 2017. Eurosurveillance 22, 17-00707 (2017); http://dx.doi.org/10.2807/1560-7917.ES.2017.22.43.17-00707 Suština je sledeća: U sezoni gripa koja se završava na južnoj hemisferi, a očekuje se kod nas, efektivnost vakcine protiv gripa bila je 33%. Zaštita od A(H3) bila je slaba (10%), a znatno bolja je bila za A(H1)pdm09 (50%) i za B (57%). Prilažem i deo originalnog teksta. Dakle, uspešnost vakcinacije predstojeće sezone zavisiće od toga koji tip virusa influence bude dominirao. Vaccines effectiveness estimates Go to section... Vaccine effectiveness (VE) was estimated following a case–control test-negative design, where VE is estimated from the odds ratio (OR) comparing the odds of vaccination among test-positive and test-negative patients. The limitations of this design have been discussed at length [10,11]. Estimates were adjusted for week of specimen collection (cubic spline with 4 knots), and age group (spline with knots at 5, 15, 35, 65, 75 years). VE estimates are shown in Table 2. Overall VE was 33% (95%CI: 17 to 46). This estimate appeared to be skewed by the very low estimate for A(H3), which was 10% (95%CI: -16 to 31), whereas estimates were higher for A(H1)pdm09 (VE: 50%; 95%CI: 8 to 74) and B (VE: 57%; 95%CI: 41 to 69). VE for A(H3) 3C.2a viruses was 5% (95%CI: -51 to 40), while the estimate for 3C.2a1 was 19% (95%CI: -42 to 55). For patients vaccinated in the 2016 season, VE for A(H3) was 3–4% regardless of whether they were also vaccinated in 2017. In contrast, the highest VE point estimates for influenza B were observed among those vaccinated in both 2016 and 2017.
  20. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
  21. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. View full Странице
  22. Преводећи и тумачећи старогрчке митове и сам је за живота постао својеврстан мит. Исписао је хиљаде страница о античкој филозофији, уметности и етици, али је највише поштовао три личности које нису написале ни једно једино слово. Необично и значајно писмо стигло је у јануару 1922. године из Њујорка у Београд: „Поштовани Господине, Прочитао сам Вашу расправу ’Философија панхуманизма’, и радосно Вам признајем да сам био очаран Вашим филозофским мислима и Вашим песничким речима којима сте изразили Ваше врло лепе мисли. Ја нисам филозоф од струке, него сам физичар и математичар, али као сваки човек који се бави испитивањем природних појава ја се покаткад упуштам и у чисто филозофску анализу света. Та ме је анализа довела до закључака који су умногоме слични Вашој филозофији. Али признајем да их ја не бих могао обући у онако лепо одело као што сте Ви учинили, јер Ви нисте само филозоф него и песник. Ви се позивате не само на ум него и на срце. Ја Вас уверавам да је тај Ваш дични позив нашао најодушевљенијег одјека у моме срцу и у мојој души...” Писмо је упућено Милошу Н. Ђурићу, тридесетогодишњем професору филозофије и класичне филологије у Земунској реалној гимназији, а написао га је Михајло Пупин, славни научник и професор теоријске физике Универзитета Колумбија у Њујорку. Уз мноштво врлина због којих је деценијама био изузетно цењен, Професор Ђурић био је и веома скроман човек: никада није помињао своју преписку ни са Пупином ни са другим значајним мислиоцима широм света. Софија против мракољубља Не, није грешка: реч Професор сасвим је оправдано написана великим словом. Од многих угледних професора Београдског универзитета само је Милош Н. Ђурић за житеље Београда био једноставно Професор, годинама једна од живих знаменитости града. У том обраћању садржано је искрено поштовање према његовом знању, човечности и храбрости, чак и оних који никада нису слушали његова позната предавања. За студенте је био и остао чика Миша, очински близак и племенит, правичан и омиљен, по многоме јединствен ум у српској мисли и култури. Професор Ђурић, наш највећи хелениста, најпознатији је као врстан преводилац „Илијаде” и „Одисеје”, човек који је свом народу даровао Хомера. Зато је за њега речено: „Да није урадио ништа више сем та два величанствена превода, и то би било сасвим довољно да га славимо.” Често се каже да је он сам више превео и написао него што су многи прочитали. Говорио је да „срећа није постигнуће циља, већ путовање ка циљу” и да „права срећа може бити само властити рад”. Следећи ове мисли Ђурић је за 55 година оставио иза себе 32 књиге превода најзначајнијих дела античких и других писаца, филозофа, научника. Преводио је са грчког, латинског, енглеског, немачког и руског језика. Без његовог преводилачког подвига наши љубитељи књижевности вероватно не би читали оно чиме су човечанство обогатили Есхил, Софокле, Еурипид, Аристофан, Платон, Аристотел, Ксенофонт, Епикур, Лукијан, Сенека, Плутарх, Тукидид, Херодот... „Толико је срастао с древним временима антике и толико је упио у себе дух јунака с којима је деценијама живео да је и сам постао као они”, рекла је за Милоша Н. Ђурића Исидора Секулић. Професор Ђурић увек се залагао да се пише и изговара философија а не филозофија, јер ова сложеница, која је нама дошла посредством немачког језика, потиче од две грчке речи: filos – вољен и sofia – мудрост. Зофиjа значи мрак. Дакле, тврдио је Професор, појам са „з” не означава љубав према мудрости већ према мраку, или, како је он у шали говорио, то је мракољубљe! Напомињући увек да је „човек човеку светиња” и да је „човек у срцу исти као пре 5.000 година”, залагао се за „светску културу која повезује цео глобус”. Бавио се филозофијом, историјом и културом не само балканских и европских, већ и далеких народа, највише Индије и Кине. О њима пише још тридесетих година 20. века, кад са енглеског јeзика преводи „Национализам” славног Рабиндраната Тагора и обимну расправу „Ум царује” Вила Дјуранта. Са немачког преводи (стварајући притом за наш језик и науку нову, стручну терминологију) „Психолошке типове” Карла Густава Јунга и „Познавање човека” Алфрeда Адлера. Управо то велико знање из психоанализe Профeсор Ђурић примењује у тумачењу античког човека, па су и због тога његови радови о овој тематици тако упечатљиви, живописни и јасни. Као жесток борац за чистоту језика, студентима и преводиоцима често је понављао сопствено језичко становиште:„Идите увек на кладенац!” Олимп за под главу Готово цео живот, непуних седам деценија, провео је у учионици: у њу је ушао као седмогодишњи дечак, а напустио ју је као легендарни седамдесетпетогодишњи академик, хуманиста и просветитељ. Ретки су ствараоци који су успели да своја филозофска, уметничка и морална начела рада и живота сједине у складну општељудску и непролазну целину као што је то учинио Ђурић. Целокупно његово дело саздано је на дубоком уверењу да су за човека најважнији људскост, слобода и морал и он од тога никада није одступио, чак ни кад је доживљавао личне трагедије, понижења и неправде. А његова чудесна преданост зову и поруци древних митова јавила се у раном детињству, далеко од Олимпа и грчких острва, и њу ће за сав живот понети дословно с прага родне куће. У њој је Милош, рођен 14. јануара 1892. године, био прво од десеторо деце Николе и Теофаније Теје Ђурић. Никола Ђурић тада је службовао у селу Бенковац код Славонске Пожеге. Иако провинцијски учитељ, био је веома образован. Писао је приче за децу, приповетке и позоришне комаде, уређивао часописе и преводио с енглеског и грчког, измећу осталог, и Еурипида. Породица се често сели и Милош се школује у Славонском Броду, Пожеги и Загребу, где у класичној гимназији полаже матуру 1911. године. Филозофију и класичну филологију студира у Загребу и на Филозофском факултету у Београду. Ту је и дипломирао 1920. године. Докторску тезу „Проблеми философије културе” брани у Загребу 1929. године. Полувековни и плодоносни рад професора који је оплеменио и бројне нараштаје ђака и студената, почиње још пре дипломирања, 1916. године, у сремскомитровичкој Реалној гимназији. Младалачко писање љубавних сонета замењује потпуна посвећеност народној поезији, филозофији, историји и превођењу. Још 1925. године приређује четрнаест томова српских народних песама и два тома приповедака. „Један од првих мојих превода био је Софоклова ’Антигона’, објављен 1922. године”, сећао се. „Тај превод, међутим, завршио сам још 1914, кад сам имао 22 године, и предао га Јовану Скерлићу да га објави у ’Српском књижевном гласнику’. Скерлић је то и намеравао, али је све прекинуо рат.” Кад је Сунце најлепше Његови ђаци или студенти били су многи наши познати писци, научници, преводиоци, глумци... Свако од њих могао је да исприча о њему бар неколико анегдота које такође осликавају научну, просветитељску и људску појаву Милоша Н. Ђурића. У разним тешким околностима призиван је питањем: „Шта би сад рекао Професор?” А он се још памти како увек са старинском ташном, кишобраном и шеширом жури од стана у улици Стевана Сремца ка Филозофском факултету. Корачао је увек брзо, иако је притом препознатљиво вукао ноге – доживотна последица смрзавања у студени Бањичког логора... Међутим, то његовом неуморном духу није сметало да са студентима пешачи по Авали и Стражилову, тим часовима знања и мудрости у природи. Тада би Професор лично за све доносио две велике кутије сендвича и колача. Следили би сати његовог надахнутог казивања о музама и боговима, етици, вину и митолошким лепотицама. На полугласну примедбу једног студента да лепа Хелена, због које је избио Тројански рат, и није била баш тако млада, професор Ђурић је одмах упитао: – А кад је Сунце најлепше? – Наравно, на заласку – одговорио је студент. – Дакле? – враголасто се насмешио Професор. – Мој младићу, нису о њеном савршеном лику и обличју говорили одушевљено само момци као ти, већ и старији људи. А кад старци казују о лепоти – то је нешто! У учионицу је улазио с прикривеним осмехом плавих очију и седао на столицу испред студената – никад за катедру. Све је знао поименце, пратио шта студенти пишу и објављују, заустављао их на улици, давао примедбе, похвале, упутства. „Иди за својом искром и нећеш погрешити”, саветовао је. „И не заборави: мудрост се патњом стиче.” Увек „у потрази за добрим људима”, благ, незлобив и добронамеран, жестио би се и зевсовски грмео на глупост, лењост и незнање: сматрао је крајњим неваспитањем ако би се студент појавио на испиту неспреман. Некима је био и најпоштованија званица на свадби, одржавши тада свечану здравицу на – латинском! Предавао је и на некадашњој Позоришној академији. После говора о старогрчким трагедијама, замолио би будуће глумце да му нешто одрецитују. Они су знали за његову „слабост” – казивали су Професору омиљене стихове Лазе Костића: Снове снивам, снујем снове, снујем снове бисерове, у сну живим, у сну дишем, ал’ не могу ситне снове, не могу их да напишем. Посвета на трагедијама У лето 1941. године власт у окупираном Београду тражи од угледних интелектуалаца да потпишу злогласни „Апел српском народу” којим се строго захтевају „ред и послушност”. Кад је у свечаној сали Ректората прозван да и он стави свој потпис, Професор Ђурић је устао и мирно кренуо ка излазу. – Стани, Милоше, хоћеш ли да ти скину главу? – покушао је шапатом да га задржи познати композитор, диригент и професор Музичке академије. – Лако је теби, мој колега, ти својим студентима предајеш у дипле свирати, а ја мојима прeдајем етику!” – чуо се гласан одговор. По повратку кући, седамдесетпетогодишњи отац Никола рекао му је да је знао да ће поступити баш тако. Тада су се видели последњи пут. Милош је ухапшен и спроведен у логор на Бањици. Ту, окружен смрћу и језивим патњама невиних, почиње да на прокријумчареним комадићима хартије кришом пише знамениту „Историју хеленске књижевности”, своје животно дело , које у коначном облику износи 800 страна! О боравку у логору говорио је ретко и нерадо. Само му се често враћао призор како ујутро броји капуте оних који су те ноћи били бесповратно одведени. У јесен 1944. године мобилисан је и осамнаестогодишњи Растко М. Ђурић и упућен на Сремски фронт. Ђурић продаје клавир да би голобрадом сину купио ципеле „гојзерице” и топлу одећу. Страшне битке трају целу зиму и пролеће, исто толико и бесана стрепња у дому Ђурићевих. Само четири дана пре коначног пробоја фронта и месец дана пре дана победе, најмлађег Ђурића занавек прекрива гранатама разрована тамна сремска земља. Очајни отац данима по доскорашњем бојишту узалуд тражи његов гроб... Три године касније објављене су „Одабране трагедије” Есхила, Софокла и Еурипида, са посветом: „Сени свога јединца Растка М. Ђурића, свршеног матуранта, који у одбрани отаџбине јуначки погибе 8. IV 1945. године, посвећује своје преводе Милош Н. Ђурић”. Његово име носи једна улица у Београду на Карабурми, а бронзани лик, рад вајара Миодрага Живковића, налази се на Калемегдану, међу другим великанима српске историје и културе. У децембру сваке године додељује се за најуспелији књижевни превод награда „Милош Н. Ђурић”. На Професоровом столу остало је последње дело са насловом „Да ли је Афродита Милоска лепа и кад је нико не гледа?” Иван ЛОНЧАР
  23. Инцидент на протесту покрета Двери субота, 16. сеп 2017, 14:54 -> 16:28 Извор: Танјуг На протесту покрета Двери Бошка Обрадовића испред зграде телевизије "Пинк" физички су нападнуте две новинарке те телевизије. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је да је нападач на новинарке приведен. Новинарке Мара Драговић и Гордана Узелац нападнуте су током протеста на којем је било и других инцидената, пљувања и увреда упућених запосленима у тој телевизији. Протест испред зграде телевизије "Пинк" Министар Небојша Стефановић је на ТВ Пинк изјавио да је нападач на новинарке приведен и да ће бити предат надлежним органима. На снимку Пинк телевизије забележен је тренутак када се један од учесника протеста у трку залеће ка Мари Драговић, али га је зауставио припадник обезбеђења телевизије. Он је, међутим, након тога, док су га удаљавали, у пролазу, с леђа ударио Драговићеву по глави. Драговићева је рекла да су она и још један колега "у једном тренутку видели да Гоца Узелац лежи склупчана на плочнику и унели су је у зграду". Додала је да је сама добила јак ударац у главу. Протесту Двери придружиле су се и организација Здрава Србија Милана Стаматовића, синдикат "Слога", а најављени су и припадници војног и полицијског синдиката. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872344/incident-na-protestu-pokreta-dveri.html ZVERI IZ DVERI! BRUTALNO PRETUČENE NOVINARKE TV PINK! Stoka iz Dveri sprovodi FAŠIZAM! Gordani Uzelac konstatovan TEŽI POTRES MOZGA Pristalice pokreta "Dveri" divljački su napali novinarke TV Pink Gordanu Uzelac, koju su nokautirali i Maru Dragović, koju su udarili u glavu s leđa. Izvor: Pink.rs, Foto: Printscreen pre jednog sata pre 8 minuta Jedna od napadnutih novinaki Dragović napadnuta je sa leđa i udarena u potiljak, a Uzelac je nokautirana. Autor: Printscreen -Kolega i ja smo stajali ispred vrata, moglo se naslutiti da sve ide u tom pravcu u jednom trenutku smo videli da Goca leži sklupčana na pločniku i uneli su je u zgradu, mi smo se pomerili ka ogradi, jak udarac sam osetila u glavu - istakla je Dragović. Autor: Printscreen Glavni i odgovorni urednik TV Pink Goran Gmitrić rekao je da TV pink traži hitno privođenje počinilaca. Autor: Printscreen -Ne verujem u slučajnosti, Goca je nokautirana u hitnoj je, a Mara čeka da ode odavde, u potiljak je dobila pesnicu, ja očekujem da li će reagovati novinarska udruženja, ovo je divljački i brutalni čin da su novinare na zadatku napali - naglasio je Gmitrić, dodajući da je ovo užasan događaj. Autor: Printscreen - Čekamo da se oglase oglase novinarska udruženja. Oko se ne oglase pokazaće da postoje novinari za odsterl, i da imamo zaštićene medvede – rekao je Goran Dmitrić. Kako je dodao, Dveri imaju odrede batinaša koji se obračunavaju sa neistomišljenicima. Autor: Printscreen Autor: Printscreen Direktor "Srpskog Telegrafa" Saša Milovanovoć zapitao se gde je bila policija tokom ovog događaja i rekao da nije bilo privatnog obezbeđenja da bi bilo haosa. On je istakao da tome mora da se stane na put, da bi naše društvo moglo da ide dalje. Napad snimljen Na snimku Pink televizije zabeležen je trenutak kada jedan od ueesnika protesta napada i obara Gordanu Uzelac. Zabeležen je i momenat kada se drugi učesnika protesta u trku zaleae ka Mari Dragović, ali ga je zaustavio pripadnik obezbeđenja televizije. On je, međutim, nakon toga, dok su ga udaljavali, u prolazu, s leđa udario Dragović po glavi. Protestu Dveri inače pridružile su se i organizacija Zdrava Srbija Milana Stamatovića, sindikat Sloga, najavljeni su i pripadnici vojnog i policijskog sindikata. Autor: Pink.rs/Printscreen youtube Vesić: Ovo je skandal Autor: Printscreen Gradski menadžer Goran Vesić poručio je da je napad na novinarke Pinka tokom protesta Dveri ispred zgrade Televizije Pink da je skandal. - Ovo što su uradili Boško Obradović i Stamatovic je ne samo bruka za grad, nego krivno delo za koje mora da se ogovara – istakao je Vesić i dodao das u na taj način samo pokazali kakvu politiku vode. - Kada su u stanju da udare ženu koja je novinarka, šta bi bili u stanju da urade da su na vlasti – istakao je Vesić. - Šta očekujete od Dveri koja su fašistička stranka, Obradović je poznat po nasilju. Imate pojačanu agresiju ko dela opozicije - rekao je Vesić. - Taj koji je udario novinarku, da će boiti u zatvoru, ali su odgovorni i organizatori. Želim u ime Beograda da se izvinim novinarkama, to su ljudi koji ne pripadaju Beogradu. To je njihova politika - ako udare novinara, mogu i političkog protivnika. Imate novinare prvog i drugog reda, građane prvog i drugog reda. Ne daj Bože da vode Srbiju, pretvorili bi je u koncetracioni logor – rekao je Vesić. Vučićević: Ovo što se danas desilo je čist Autor: Pink.rs/Printscreen youtube Glavni urednik dnevnog lista "Informer" Dragan J. Vučićević rekao je da ako se nešto hitno ne preduzme da se boji još težih posledica. Autor: Pink.rs/Printscreen youtube -Ovo što su danas uradili ovi iz Dveri to je čist nacizam i fašizam, ovaj što se zaleće ima 100 kg, a Goca ima 160 cm i 50 i nešto kilograma, to su kukavice i siledžije - istakao je Vučićević, dodajući da su to isti oni koji su 5.oktobra koji su linčovali Komrakova. Oni bi tukli, linčovali i kačili oko bandere. Autor: Printscreen Krstić: Osuditi nasilje u političke svrhe Politički analitičar Nebojša Krstić kaže da je novinrake Gordana Uzelac, koju su divljački napale pristalice Boška Obradovića i nokautirali je, preživela ozbiljan fizički napad i da je tu teškom stanju. -Od 2000. godine uopšte nije zabeležen takav slučaj. Jedna stranka organizuje divljačke proteste, to je potpuno neprihvatljivo u ovom društvu. Ne radi se samo o tome da su novinarke Pinka napadnute, stranaka silom i nasiljem pokušava da utiče na promenu uređivačke politike – rekao je Krstić. Kako je dodao, oni koji danas ćute na nasilje nad novinarkama Pinka, ispred Pinka, neka se ne čude ako se desi ispred Nina, N1, Vremena… - Javnost bi morala da osudi nasilje u političke svrhe, ovo je aspolutno neprihvatljivo – istakao je Krstić. - Veliki izazov za političku scenu Srbije i nadam se da se neće sve stranke obrukati – istakao je Krstić. Stefanović: Ovo je čist fašizam Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da poznaje Gordanu Uzelac, koja je sitna žena i koja nije nikome ništa nije uradila. Autor: Pink.rs/Printscreen youtube On je rekao da je napadač na novinarke D.V. 1972. godište iz Lučana, koji joj je prišao i nokautirao je, ona je otišla u UC. -Ovo lice će biti predato tužilaštvu, ovo je čist fašizam u teoriji kako ga knjige opisuju, kažu da se stvara negativna medijska atmosfera, da vi je stvarate, ljudi poput Obradovića, stamatovića, jankovića, Jeremića - istakao ej Stefanović, ističući da jedna televizija ima pravo na drugačiji stav. Autor: Printscreen - Jel treba da tučete novinare jer imaju drugačije mišljenje od njihovog stava i tako se kreira atmosfera mržnje - zaključio je on. http://pink.rs/vesti/39998/zveri-iz-dveri-brutalno-pretucene-novinarke-tv-pink-stoka-iz-dveri-sprovodi-fasizam-gordani-uzelac-konstatovan-tezi-potres-mozga
×
×
  • Create New...