Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'против'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 80 results

  1. Оптужбе против Златоустог на сабору ,,код храста,, (фотије, библиотека, кодекс 59) Би прочитан протокол сабора незаконо сабраног против, међу светима, Јована Златоустог, који (сабор) предводећи га отворише: Теофил Александријски, Акакије Веријски, Антиох Птолемаидски, Северијан Гавалски и Кирин Халкидонски, који су се (сви) понајвише непријатељски држали према томе мужу и који истовремено беху и судије, и тужиоци и сведоци. А у актима је обрађено ових тринаест (тачака), но дванаест беху против светога, а тринаеста обухвата оптужницу против Ираклида, којега је он рукоположио у Ефесу, а којега им обарање није успело, пошто су их неке друге (околности или људи?) спречиле. Тужилац против овога Ираклида Магнезијскога беше епископ по имену Макарије. Отворени, пак, непријатељ блаженога Јована и први тужилац (против њега) беше његов ђакон Јован [1]. Он оптужи Златоуста да му је: Нанео неправду, одлучивши га зато што је ударио слугу својега Евлавија; Друго, што неки монах (по имену) Јован, по овлашћењу Златоустога, би ишибан и ,као што каже, одведен и окован заједно са демонизованима; Треће, што је продао много мноштво драгоцености; (црквено власништво) Четврто, што је мермерне (плоче за цркву) Свете Анастасије, које је Нектарије одложио (по страни) за облагање мермером цркве, овај продао; Пето, што вређа клирике (називајући их) нечасним, поквареним, готованима и ветропирима; Шесто, што је светога Епифанија ( Кипарског) називао брбљивцем и човеком демонским; Седмо, што је против Северијана спремио интригу, покренувши против њега декане;[2] Осмо, што је против клира приредио клеветничку књигу; Девето, што је када је сазвао сабор свега свештенства подигао три ђакона: Акакија, Едафија и Јована, оптуживши их да су украли омофор његов, говорећи да су га узели (употребили) за нешто друго; Десето, што је рукоположио за епископа Антонија, ;овека обличенога пљачкаша гробова; Једанаесто, што је сам пријавио Јована,грофа, у побуни војника;[3] Дванаесто, што се не би помолио ни улазећи, ни излазећи из цркве; Тринаесто, што је рукоположења ђакона и презвитера чинио без жртвеника; Четрнаесто, што је на једноме рукоположењу четворицу учинио епископима; Петнаесто, што је примао жене насамо, пошто би (претходно) све избацио напоље; Шеснаесто, што је наследство које је остало од Текле продао преко Теодула; Седамнаесто, што нико није знао на шта су отишли црквени приходи; Осамнаесто, што је рукоположио Серапиона, који је био под оптужбом; Деветнаесто, што се није обазирао на оне заједничаре икумене (лаике) који су по његовој вољи затворени и скончали у тамници, нити се удостојио испратити тела њихова;[4] Двадесето, што је увредио најсветијега Акакија( Веријског) и није му ни речи рекао; Двадесет прво, што је Порфирија презвитера предао Евтропију да га прогна;[5] Двадесет друго, што је и Венерија презвитера предао са увредом многом; Двадесет треће, што се њему једноме купатило подгрева, и да после купања његовог Серапион затвара улаз, тако да нико други не ужива ( у купању). Двадесет четврто, да је многе рукоположио без сведока; Двадест пето, да је јео сам, живећи погубно живот киклопа; Двадесет шесто, да сам тужи, сам сведочи, сам доноси пресуду- а кажу да је то очито по догађајима са протођаконом Мартиријем, и по оним са Проересијем, епископом Ликијским;[6] Двадесет седмо, да је Мемнону ударио ћушку у (Цркви Светих) Апостола, и кад је потекла крв из уста његових, принео му је тајне;[7] Двадесет осмо, да се на Трону разодева и одева, и да једе пастилу;[8] Двадесет девето, да даје паре епископима које је рукоположио, како би преко њих притискао клир. То су дакле главне тачке (оптужнице) против светога, а он ни четврти пут позван није (тамо) дошао, ставивши до знања онима који су га позвали следеће: ,, Ако уклоните отворене непријатеље моје из реда судија, спреман сам и доћи и бранити се, ако ме неко за нешто тужи, а ако не желите то учинити, колико год пута да шаљете (по мене), ништа више нећете успети,,. Испитали су, како су сматрали, од тих главних тачака прву и другу, а затим су почели испитивати о епископима Ираклиду и Паладију Еленопољском;[9] монах Јован, којега је ђакон Јован поменуо у оптужбама против Златоустога, опет придодаде лажну оптужницу, која Ираклида осуђује да је оригениста, и да је ухваћен као лопов у Кесарији Палестинској, како краде хаљине ђакона Акилина, а да га је, веле, Епископ Јован, иако је такав, рукоположио у Ефесу. Кривио је Златоустога како је он ( монах Јован ) многа зла претрпео оригениста ради, и преко Серапиона , и мимо њега од онога ( од Златоустога). А затим, када су те оптужбе биле претресене, би опет испитана девета тачка оптужби, а онда двадесет седма. Затим је Исакије епископ опет оптужио Ираклида као оригенисту, и да свјатејшему Епифанију није прихватљив ни на молитви, ни за заједничком трпезом. А придодао је исти тај Исакије и клевету против Златоустога која обухвата ове оптужбе: најпре ону о више пута поменутом Јовану монаху: Да је изударан због оригениста и стављен у окове; ( због дуге браће) Друго, да блажени Епифаније није хтео имати заједницу ( са њим) због оригениста: Амонија, Ефтимија, Евсевија, Ираклида, Паладија; Треће, да укида гостољубље, настојећи на обедовању насамо; Четврто, да говори како је у цркви трпеза напуњена Еринијама;[10] Пето, да се хвали говорећи у Цркви: ,,жудим,, ,, лудујем,, , и да је дужан протумачити које су то Ериније, и шта значи то: ,, жудим,, ,, лудујем,,. Црква, наиме, не зна за такве ствари; Шесто, што грешницима нуди сигурност поучавајући: ,, ако опет сагрешиш, опет се покај, и колико пута да сагрешиш, дођи к мени и ја ћу те излечити,,. Седмо, што хули на Цркву говорећи да Христос није био услишен када се помолио, пошто се није помолио како треба; Осмо, што лаике подговара да се буне против синода; Девето, што је прихватио Јелине који су многа зла хришћанима приредили, те их држи у цркви и штити; Десето, да прелази у туђе епархије и рукополаже епископе;[11] Једанаесто, да вређа епископе и екпингантима[12] заповеда да буду избачени из дома његовог; Дванаесто, да клирике вређа чудним увредама; Тринаесто, да је силом отео туђе залоге; Четрнаесто, да без синода и мимо воље клира чини рукоположења; Петнаесто, да је оригенисте прихватио, а да је заједничаре Цркве који су дошли са састављеним писмима, ни у тамницу бачеnе, није (отуда) избавио, него кад су умрли у њој уопште се није на њих осврнуо; Шеснаесто, да је иностране робове, који још нису били ослобођени, него били под оптужбом, рукоположио за епископе; Седамнаесто, да се десило да сам тај Исакије много пострада од њега. Од тих ,дакле, оптужби прва,кад би унапред претресена, како су сматрали, више не би испитана, а друга и седма би испитана. А затим наново испитана трећа оптужба, од оних које је поднео ђакон Јован. А у тој главној тачки и Арсакије[13] протопрезвитер, који је наследио самога Златоустога, и Атик презвитер, не знам како, иступише као сведоци те посведочише против Светога, и Елпидије презвитер. Сами посведочише, а са њима и презвитер Акакије и код четврте тачке. Када су, дакле, (те тачке) биле испитане, сами претходно наречени презвитери и још Евдемон и Онисим, тражили су да се убрза са пресудом, те Павле Ираклијски први затражи од сабора да се сви изјасне. И изјаснише се сви за свргавање, како су очекивали, Светога, почињући од Гимнасија епископа, а завршивши са Теофилом Александријским, на броју четрдесет петорица њих. Затим би написана посланица клиру константинопољском да сабор тражи свргавање Светога, а би јављено и царевима. Придодаше још и три клевете, од Геронтија, од Фаустина и од Евгомонија, који су говорили да су неправедно од Јована свргнути ( са епископског трона). Би написан и царски указ сабору. У којима и дванаести чин (тј. заседање). А тринаести, као што је речено, садржи оптужнице у вези Ираклида, епископа Ефеског. [1] Био је то један од двојице ђакона које је Златоусти сменио одмах по доласку у Консантинопољ. Једнога под оптужбом за убиство а другога за прељубу. [2] Декани су били нека врста монашких ,, десетара,, или пак градских службеника који су сахрањивали сиромашне о државном трошку, значење је нејасно. [3] Ради се о такозваној ,,талачкој кризи,,. Поменути Јован био је ћовек веома близак царскоме пару. [4] Неки мисле да се ради о ,,агентима,, које је Теофил послао у Константинопољ да клевећу тзв. ,,дугу браћу,,. [5] О овој и следећој осуди се не зна ништа. [6] Ни о овима се ништа не зна. [7] Понудио му прићешће. [8] О овој Златоустовој навици види код Паладија, Дијалог 8 [9] Писац Дијалога [10] Нема сачувано ништа о овоме. [11] Односи се на његово путовање у Малу Азију да среди црквено стање, и том приликом је сменио епископе за које је сматрао да су рукоположени за новац. [12] Нејасно је да ли вређа и једне и друге или другима заповеда да избаце епископе из дома [13] Млађи брат епископа Нектарија кога је Златоусти наследио на Константинопољској катедри.
  2. Извор: https://www.academia.edu/35401260/Свети_Јован_Дамаскин_Расправа_Сарацена_и_хришћанина  
  3. ТЕКСТ 55261526.pdf Извор: https://www.academia.edu/35401260/Свети_Јован_Дамаскин_Расправа_Сарацена_и_хришћанина View full Странице
  4. Стотине авиона које су прекриле небо иду директно једне на друге. Пилоти су добили своје задатке, топови и митраљези су запети, непријатељ је испред — као на длану. Секунда, и беспрекорна геометрија борбених редова се ломи, моментално урањајући у хаос ваздушне битке. Пре 76 година, 16. децембра 1941. године, код Стаљинграда је почела офанзивна операција на Дону, током које су снаге југозападног и левог крила Вороњешког фронта напале осму италијанску и трећу румунску армију, под командом фелдмаршала Ериха фон Манштејна. Обе стране ангажовале су за битку 400 до 500 разноврсних авиона. Црвена армија је за две седмице пресекла непријатељски фронт у ширини од 340 километара, уништила 11 дивизија противника и стигла до позадине групе донске армије. Успех је постигнут у великој мери захваљујући ефикасним пилотима совјетске авијације. Следи приказ најжешћих битака које су се одиграле у ваздуху у прошлом веку. Три битке Једна од највећих ваздушних битака Другог светског рата догодила се изнад Кубања у периоду од априла до јуна 1943. године, у јеку битке за Кавказ. Немачка страна, користећи бројчану предност у авијацији, ангажовала је око 1.200 авиона да би сломила офанзиву Црвене армије. Совјетски Савез је подигао у ваздух око 1.050 летелица. Совјетски асови борили су се како на новим ловцима, тако и на добро провереним авионима из претходних битака. Против авијације Луфтвафеа борили су се авиони ЛаГГ-3, Ла-5, Јак-1Б, Јак-7, као и амерички Р-39 „аерокобра“ и Р-40Е „китихоук“ и британски „спитфајер Mk.V“. Напади на копнене циљеве извођени су углавном из бомбардера Пе-2, јуришних авиона Ил-2 и Ил-4. Немци су се уздали у своје чувене „месере“ — Бф-109, у модификацијама Г-2 и Г-4, као и у ловце Фв-190. Основа немачке бомбардерске авијације били су авиони Хе-111 и Ју-88. Совјетска историографија дели битку изнад Кубања на три велике ваздушне битке. Прва је вођена од 17. до 24. априла у области Мисхакоа. Снаге Вермахта су уз снажну подршку авијације покушале да униште групацију 18. армије — полетело је 450 немачких бомбардера и 200 ловаца. Супротставило им се 500 совјетских авиона, међу којима и 100 бомбардера. Немачка страна успела је да сачува иницијативу у ваздуху, али је совјетска авијација успела да оствари свој главни задатак — да спречи непријатељске бомбардере да организовано бомбардују одреде совјетске војске. РИА НОВОСТИ „Иљушин“ Ил-2 био је јуришни бомбардер и један од најзначајнијих совјетских борбених авиона. Друга велика битка догодила се од 28. априла до 10. маја изнад станице Кримске. О њеној жестини говори и чињеница да је за три сата офанзиве немачка авијација извела више од хиљаду и по летова. Последње велике ваздушне борбе одиграле су се у периоду од 26. маја до 7. јуна у области станица Кијевске и Молдаванске. У три битке је Совјетски Савез изгубио око 750 авиона, Немачка око 1.100. Ваздушне борбе у Кубању совјетска историографија оцењује позитивно, с обзиром на знатну штету нанету немачкој авијацији на целом фронту. Совјетски пилоти су притом прошли кроз одличну школу током битке за Кавказ, израдили су низ ефикасних тактичких шема, научили да се боре у новим борбеним условима. Директан пут у самоубиство Једна од највећих ваздушних битака у тихоокеанској арени Другог светског рата била је Битка за Маријанска острва 19. и 20. јуна 1944. Пета флота америчке војне морнарице ступила је у борбу с моћном Императорском флотом Јапана која је имала девет „пловних аеродрома“. Американци су наступали са снагама од 12 носача авиона. Хиљаде америчких авиона кренуло је против 750 јапанских летелица. У овој бици је Императорска флота претрпела разарајуће губитке. За два дана Американци су изгубили 123 авиона, али су уништили више од 600 противничких летелица и потопили три носача авиона. До оваквог жалосног резултата Јапанаца довели су техничка несавршеност њихових ловаца и низак степен обучености посаде. Огромне губитке авијације Јапанска империја више није могла да надомести. У октобру 1944. године, током битке у заливу Лејте, која се сматра највећом поморском битком у историји, четири јапанска носача авиона нису могла да ступе у борбу само зато што за њих није било авиона. Пропаст на Маријанским острвима и нагли дефицит у авијацији делимично су заслужни за стварање одреда камиказа у јапанској флоти. „Црни уторак“ Жестоке ваздушне борбе запамћене су и у Корејском рату. Један од највећих пораза америчка стратешка авијација претрпела је 30. октобра 1951. године од совјетских авиона. Тог дана, који је у САД касније назван „црним уторком“, 21 тешки бомбардер Б-29 „стратофортрес“ у пратњи 200 ловаца полетео је према аеродрому Намси. Да би пресрела ову армаду у ваздух су се винула 44 совјетска МиГ-15. Ловачка ескадрила је веома заостајала за бомбардерима, тако да је полетела са закашњењем. Б-29 је у одређеној етапи летео с минималним покривањем. То су користили и совјетски асови. Двадесет два пара „мигова“ прошла су у јеку битке кроз проређени низ америчких Ф-86 и напала стратешке бомбардере. Оборено је дванаест „летећих тврђава“ и четири ловца, док су преостали бомбардери били принуђени да атерирају. По сведочанству пилота једног од Б-29, који је учествовао у нападу и касније пао у заробљеништво, у свим авионима који су издржали напад МиГ-15 било је убијених и рањених. Совјетска страна је у овој борби изгубила само једног ловца. Двоје против двадесет осам Шестог октобра 1973. године 28 египатских авиона МиГ-17 и МиГ-27 напало је израелску авио-базу Офира на Синајском полуострву недалеко од Шарм ел Шеика. На аеродрому је у том моменту био само један дежурни пар ловаца Ф-4 „фантом 2“ с посадама — по једним пилотом и навигатором у сваком авиону. Израелским авионима помогла је чињеница да их противнички ловци једноставно нису схватили као значајну опасност и да су почели да бомбардују писте и инфраструктуру базе. Пар се винуо у ваздух и одмах је египатским авионима наметнуо маневарску битку на близину. Велику помоћ израелским пилотима пружио је ракетни комплекс МИМ-23, који се налазио у авио-бази. Током шестоминутног сукоба, два „фантома“ су успела да оборе четири од седам ловаца и да се одрже до доласка појачања — четири израелска „миража“. Након тога су „мигови“ прекинули напад и полетели према планинама. Према мишљењу многих аналитичара, Ахилова пета египатских авиона у овој бици био је веома велики терет у виду бомби — њихови пилоти нису рачунали на озбиљан отпор противника. Египћани су, ипак, нанели приличну штету Израелцима: уништили су ракетни систем на аеродрому и погодили најмање три писте.
  5. александар живаљев

    Петиција против новоусвојених образовних закона

    Peticija protiv novousvojenih obrazovnih zakona Mi, dolepotpisani akademici, profesori, istraživači i građani Republike Srbije, zahtevamo: Da se prihvati inicijativa Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (NSVO) i Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) upućena resornom ministarstvu u vezi sa izmenom Zakona o visokom obrazovanju. Da se hitno zaustavi implementacija ovog i drugih novousvojenih obrazovnih zakona i uz pomoć akademske zajednice započne rad na izmenama ovih zakona da bi se na taj način predupredile negativne posledice njihove primene. Obrazloženje Zakonom o visokom obrazovanju drastično je smanjeno učešće univerziteta u radu regulatornih tela odgovornih za obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja, a u korist izvršne vlasti. Ovim značajnim umanjenjem prethodno dostignutih standarda autonomije univerziteta, pravci razvoja visokog obrazovanja postaju predmet političkih dogovora umesto meritornih odluka zasnovanih na kritičkom dijalogu i promišljanju unutar zajednice univerziteta. Nedavno usvojenim Zakonom u Srbiji je bitno derogirana uloga univerziteta, njihovih nastavnika i studenata, koji u svakoj savremenoj državi predstavljaju vodeću intelektualnu snagu u definisanju pravaca društvenog razvoja. Iz ovih razloga snažno podržavamo inicijativu KONUS, SANU i NSVO za obrogaciju Zakona o visokom obrazovanju. Usvajanjem i drugih obrazovnih zakona (Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakona o izmenama i dopunama zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, Zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Zakona o izmenama i dopunama zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, Zakona o dualnom obrazovanju) u Narodnoj skupštini Republike Srbije u toku septembra i oktobra ove godine, smanjen je uticaj struke i njenih nezavisnih tela na donošenje obrazovnih politika i praćenje njihove realizacije, ugrožena su prava učenika na kvalitetno obrazovanje i uveden je niz mera koje se mogu politički zloupotrebiti na štetu samog obrazovnog sistema i društva uopšte. Svi navedeni zakoni usvojeni su po hitnom postupku. Umesto suštinskog dijaloga sa stručnom javnošću, koji bi imao za cilj pronalaženje najboljih zakonskih rešenja u skladu sa strateškim dokumentima Republike Srbije, kao i domaćim i međunarodnim standardima, sprovedeni postupci javne rasprave predstavljali su formalno poštovanje pravne procedure uz minimalno uvažavanje stavova struke. Imajući u vidu važnost i kompleksnost obrazovnog sistema, šteta koju će usvojeni zakoni napraviti može biti neizmerna i nenadoknadiva ukoliko se ne zaustavi njihovo sprovođenje. ПОТПИСНИЦИ: http://www.upi.rs/peticija.php?page=potpisnici УДРУЖЕЊЕ ПРОФЕСОРА И ИСТРАЖИВАЧА У ОСНИВАЊУ
  6. Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски).   Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”). И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему. Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције. Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара. Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу. Фото: mic.org.rs Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”. У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици. Али, то није био крај… Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари. Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана). Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”. Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве. Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”. Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става! Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”. Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере. А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему. Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми. Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба). Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено… Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче. И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве. Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем. Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”.   Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана
  7. Данас је у ”Куриру” пренета, у сасвим скраћеном облику и са претенциозним и пропагандистичким насловом, изјава монахиње и сликарке Ефимије (из манастира Ишон у Француској, а при СПЦ), дата јуче у ”Блицу”. Мати Ефимија/Фото: Ненад Павловић, Политика Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски). Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”). И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему. Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције. Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара. Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу. Фото: mic.org.rs Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”. У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици. Али, то није био крај… Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари. Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана). Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”. Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве. Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”. Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става! Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”. Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере. А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему. Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми. Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба). Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено… Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче. И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве. Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем. Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”. Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана View full Странице
  8. Славољуб Муслин, од понедељка и званично бивши селектор селекције Србије, налази се у Француској одакле је, за "Вечерње новости", говорио о разлозима због чега неће водити "орлове" на Светском првенству у Русији. Чињеница је да изабрани тим Србије није одушевљавао током квалификација – али када то па јесте, упитаће се са правом неко. На другој страни, веома ретко игра велика такмичења, а овога пута је изборио пласман на Светско првенство, највеће од свих великих такмичења, и то као првопласирана екипа у својој групи (тешкој, средње тешкој или лакој, беспредметно је о томе дискутовати). Међутим, Славољуб Муслин неће наставити пут са играчима уз које је провео претходних 18 месеци. Зашто? "Ја сам свој задатак испунио. Србија иде на Мундијал као прва у групи. Подсећам да су многи за нашу екипу говорили да су у њој губитници, иако су неки од играча у прошлим квалификацијама за ЕП у Француској били нешто млађи и играли у много бољим клубовима. Затим, константно се помиње да смо играли у слабој групи. Подсећам да сам Србију преузео у мају прошле године, када је она била 56. на Фифа ранг-листи", рекао је Муслин за "Новости". Србија је, сматра чаршија, или барем део новинара истиче да то сматра чаршија, играла слабије у другом делу квалификација. Посебно, рецимо, у последњем мечу против Грузије, иначе одлучујућем за пласман. "Подсећам да је Србија једина селекција у групи која је оба пута победила тај тим. Грузија је узимала бодове Аустрији у Бечу, Велсу у Кардифу и Ирцима у Тбилисију. Подсећам и да је Француска пред крај квалификација изборила пласман у Русију тесном победом над Белорусијом, а да су у претпоследњем колу са онаквим тимом играли само 0:0 са Луксембургом код куће", додао је Муслин. У Србији се бившем селектору спочитава и одабир формације (готово да је немогуће одлучити се одакле почети са објашњавањем колико је ово банално и бесмислено). Славољуб Муслин је покушао... "У фудбалу не постоји добар или лош систем, већ само онај који доноси резултате. Чињеница да смо у квалификацијама давали у просеку два гола по мечу довољно говори о нашем систему. Три нападача су нам била више него продуктивна", рекао је Муслин. Сергеј Милинковић-Савић, сматрају утицајни новинари у Италији, јесте најкомплетнији везни играч Серије А, најкомплетнији који је играо у елитном рангу италијанског фудбала још од одласка Пола Погбе у Манчестер јунајтед. Зашто није играо за Србију? "Менаџер Милинковић-Савића (Матеја Кежман) води у жутој штампи хајку против мене. Налазио је за саговорнике неке бивше фудбалере да тврде како Сергеј мора да игра. Тог менаџера можда некако и разумем, јер жели да заради велике паре на Сергејевом трансферу. Ја и данас тврдим да је Милинковић-Савић добар играч, али је код мене предност имао Тадић, који је у последњим квалификацијама био трећи најпродуктивнији европски играч", објаснио је Муслин. Србија је земља шест милиона селектора, али највећи број њих своје мишљење износи у кругу пријатеља, на улици, можда у кафићу. Веома су ретки они који то раде директно, са јасном жељом да утичу на вољу селектора. Али их има... "Никада у каријери нисам дозволио тако нешто и никада се то неће догодити. Не постоји теоретска шанса да ми менаџери, чаршија и полусвет састављају тим", закључио је Муслин, који је напослетку честитао играчима на заједничком успеху и пожелео им срећу у Русији. РТС/Вечерње Новости
  9. Preporučujem sledeći članak: Sullivan SG et al. Low interim influenza vaccine effectiveness, Australia, 1 May to 24 September 2017. Eurosurveillance 22, 17-00707 (2017); http://dx.doi.org/10.2807/1560-7917.ES.2017.22.43.17-00707 Suština je sledeća: U sezoni gripa koja se završava na južnoj hemisferi, a očekuje se kod nas, efektivnost vakcine protiv gripa bila je 33%. Zaštita od A(H3) bila je slaba (10%), a znatno bolja je bila za A(H1)pdm09 (50%) i za B (57%). Prilažem i deo originalnog teksta. Dakle, uspešnost vakcinacije predstojeće sezone zavisiće od toga koji tip virusa influence bude dominirao. Vaccines effectiveness estimates Go to section... Vaccine effectiveness (VE) was estimated following a case–control test-negative design, where VE is estimated from the odds ratio (OR) comparing the odds of vaccination among test-positive and test-negative patients. The limitations of this design have been discussed at length [10,11]. Estimates were adjusted for week of specimen collection (cubic spline with 4 knots), and age group (spline with knots at 5, 15, 35, 65, 75 years). VE estimates are shown in Table 2. Overall VE was 33% (95%CI: 17 to 46). This estimate appeared to be skewed by the very low estimate for A(H3), which was 10% (95%CI: -16 to 31), whereas estimates were higher for A(H1)pdm09 (VE: 50%; 95%CI: 8 to 74) and B (VE: 57%; 95%CI: 41 to 69). VE for A(H3) 3C.2a viruses was 5% (95%CI: -51 to 40), while the estimate for 3C.2a1 was 19% (95%CI: -42 to 55). For patients vaccinated in the 2016 season, VE for A(H3) was 3–4% regardless of whether they were also vaccinated in 2017. In contrast, the highest VE point estimates for influenza B were observed among those vaccinated in both 2016 and 2017.
  10. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.  
  11. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. View full Странице
  12. Преводећи и тумачећи старогрчке митове и сам је за живота постао својеврстан мит. Исписао је хиљаде страница о античкој филозофији, уметности и етици, али је највише поштовао три личности које нису написале ни једно једино слово. Необично и значајно писмо стигло је у јануару 1922. године из Њујорка у Београд: „Поштовани Господине, Прочитао сам Вашу расправу ’Философија панхуманизма’, и радосно Вам признајем да сам био очаран Вашим филозофским мислима и Вашим песничким речима којима сте изразили Ваше врло лепе мисли. Ја нисам филозоф од струке, него сам физичар и математичар, али као сваки човек који се бави испитивањем природних појава ја се покаткад упуштам и у чисто филозофску анализу света. Та ме је анализа довела до закључака који су умногоме слични Вашој филозофији. Али признајем да их ја не бих могао обући у онако лепо одело као што сте Ви учинили, јер Ви нисте само филозоф него и песник. Ви се позивате не само на ум него и на срце. Ја Вас уверавам да је тај Ваш дични позив нашао најодушевљенијег одјека у моме срцу и у мојој души...” Писмо је упућено Милошу Н. Ђурићу, тридесетогодишњем професору филозофије и класичне филологије у Земунској реалној гимназији, а написао га је Михајло Пупин, славни научник и професор теоријске физике Универзитета Колумбија у Њујорку. Уз мноштво врлина због којих је деценијама био изузетно цењен, Професор Ђурић био је и веома скроман човек: никада није помињао своју преписку ни са Пупином ни са другим значајним мислиоцима широм света. Софија против мракољубља Не, није грешка: реч Професор сасвим је оправдано написана великим словом. Од многих угледних професора Београдског универзитета само је Милош Н. Ђурић за житеље Београда био једноставно Професор, годинама једна од живих знаменитости града. У том обраћању садржано је искрено поштовање према његовом знању, човечности и храбрости, чак и оних који никада нису слушали његова позната предавања. За студенте је био и остао чика Миша, очински близак и племенит, правичан и омиљен, по многоме јединствен ум у српској мисли и култури. Професор Ђурић, наш највећи хелениста, најпознатији је као врстан преводилац „Илијаде” и „Одисеје”, човек који је свом народу даровао Хомера. Зато је за њега речено: „Да није урадио ништа више сем та два величанствена превода, и то би било сасвим довољно да га славимо.” Често се каже да је он сам више превео и написао него што су многи прочитали. Говорио је да „срећа није постигнуће циља, већ путовање ка циљу” и да „права срећа може бити само властити рад”. Следећи ове мисли Ђурић је за 55 година оставио иза себе 32 књиге превода најзначајнијих дела античких и других писаца, филозофа, научника. Преводио је са грчког, латинског, енглеског, немачког и руског језика. Без његовог преводилачког подвига наши љубитељи књижевности вероватно не би читали оно чиме су човечанство обогатили Есхил, Софокле, Еурипид, Аристофан, Платон, Аристотел, Ксенофонт, Епикур, Лукијан, Сенека, Плутарх, Тукидид, Херодот... „Толико је срастао с древним временима антике и толико је упио у себе дух јунака с којима је деценијама живео да је и сам постао као они”, рекла је за Милоша Н. Ђурића Исидора Секулић. Професор Ђурић увек се залагао да се пише и изговара философија а не филозофија, јер ова сложеница, која је нама дошла посредством немачког језика, потиче од две грчке речи: filos – вољен и sofia – мудрост. Зофиjа значи мрак. Дакле, тврдио је Професор, појам са „з” не означава љубав према мудрости већ према мраку, или, како је он у шали говорио, то је мракољубљe! Напомињући увек да је „човек човеку светиња” и да је „човек у срцу исти као пре 5.000 година”, залагао се за „светску културу која повезује цео глобус”. Бавио се филозофијом, историјом и културом не само балканских и европских, већ и далеких народа, највише Индије и Кине. О њима пише још тридесетих година 20. века, кад са енглеског јeзика преводи „Национализам” славног Рабиндраната Тагора и обимну расправу „Ум царује” Вила Дјуранта. Са немачког преводи (стварајући притом за наш језик и науку нову, стручну терминологију) „Психолошке типове” Карла Густава Јунга и „Познавање човека” Алфрeда Адлера. Управо то велико знање из психоанализe Профeсор Ђурић примењује у тумачењу античког човека, па су и због тога његови радови о овој тематици тако упечатљиви, живописни и јасни. Као жесток борац за чистоту језика, студентима и преводиоцима често је понављао сопствено језичко становиште:„Идите увек на кладенац!” Олимп за под главу Готово цео живот, непуних седам деценија, провео је у учионици: у њу је ушао као седмогодишњи дечак, а напустио ју је као легендарни седамдесетпетогодишњи академик, хуманиста и просветитељ. Ретки су ствараоци који су успели да своја филозофска, уметничка и морална начела рада и живота сједине у складну општељудску и непролазну целину као што је то учинио Ђурић. Целокупно његово дело саздано је на дубоком уверењу да су за човека најважнији људскост, слобода и морал и он од тога никада није одступио, чак ни кад је доживљавао личне трагедије, понижења и неправде. А његова чудесна преданост зову и поруци древних митова јавила се у раном детињству, далеко од Олимпа и грчких острва, и њу ће за сав живот понети дословно с прага родне куће. У њој је Милош, рођен 14. јануара 1892. године, био прво од десеторо деце Николе и Теофаније Теје Ђурић. Никола Ђурић тада је службовао у селу Бенковац код Славонске Пожеге. Иако провинцијски учитељ, био је веома образован. Писао је приче за децу, приповетке и позоришне комаде, уређивао часописе и преводио с енглеског и грчког, измећу осталог, и Еурипида. Породица се често сели и Милош се школује у Славонском Броду, Пожеги и Загребу, где у класичној гимназији полаже матуру 1911. године. Филозофију и класичну филологију студира у Загребу и на Филозофском факултету у Београду. Ту је и дипломирао 1920. године. Докторску тезу „Проблеми философије културе” брани у Загребу 1929. године. Полувековни и плодоносни рад професора који је оплеменио и бројне нараштаје ђака и студената, почиње још пре дипломирања, 1916. године, у сремскомитровичкој Реалној гимназији. Младалачко писање љубавних сонета замењује потпуна посвећеност народној поезији, филозофији, историји и превођењу. Још 1925. године приређује четрнаест томова српских народних песама и два тома приповедака. „Један од првих мојих превода био је Софоклова ’Антигона’, објављен 1922. године”, сећао се. „Тај превод, међутим, завршио сам још 1914, кад сам имао 22 године, и предао га Јовану Скерлићу да га објави у ’Српском књижевном гласнику’. Скерлић је то и намеравао, али је све прекинуо рат.” Кад је Сунце најлепше Његови ђаци или студенти били су многи наши познати писци, научници, преводиоци, глумци... Свако од њих могао је да исприча о њему бар неколико анегдота које такође осликавају научну, просветитељску и људску појаву Милоша Н. Ђурића. У разним тешким околностима призиван је питањем: „Шта би сад рекао Професор?” А он се још памти како увек са старинском ташном, кишобраном и шеширом жури од стана у улици Стевана Сремца ка Филозофском факултету. Корачао је увек брзо, иако је притом препознатљиво вукао ноге – доживотна последица смрзавања у студени Бањичког логора... Међутим, то његовом неуморном духу није сметало да са студентима пешачи по Авали и Стражилову, тим часовима знања и мудрости у природи. Тада би Професор лично за све доносио две велике кутије сендвича и колача. Следили би сати његовог надахнутог казивања о музама и боговима, етици, вину и митолошким лепотицама. На полугласну примедбу једног студента да лепа Хелена, због које је избио Тројански рат, и није била баш тако млада, професор Ђурић је одмах упитао: – А кад је Сунце најлепше? – Наравно, на заласку – одговорио је студент. – Дакле? – враголасто се насмешио Професор. – Мој младићу, нису о њеном савршеном лику и обличју говорили одушевљено само момци као ти, већ и старији људи. А кад старци казују о лепоти – то је нешто! У учионицу је улазио с прикривеним осмехом плавих очију и седао на столицу испред студената – никад за катедру. Све је знао поименце, пратио шта студенти пишу и објављују, заустављао их на улици, давао примедбе, похвале, упутства. „Иди за својом искром и нећеш погрешити”, саветовао је. „И не заборави: мудрост се патњом стиче.” Увек „у потрази за добрим људима”, благ, незлобив и добронамеран, жестио би се и зевсовски грмео на глупост, лењост и незнање: сматрао је крајњим неваспитањем ако би се студент појавио на испиту неспреман. Некима је био и најпоштованија званица на свадби, одржавши тада свечану здравицу на – латинском! Предавао је и на некадашњој Позоришној академији. После говора о старогрчким трагедијама, замолио би будуће глумце да му нешто одрецитују. Они су знали за његову „слабост” – казивали су Професору омиљене стихове Лазе Костића: Снове снивам, снујем снове, снујем снове бисерове, у сну живим, у сну дишем, ал’ не могу ситне снове, не могу их да напишем. Посвета на трагедијама У лето 1941. године власт у окупираном Београду тражи од угледних интелектуалаца да потпишу злогласни „Апел српском народу” којим се строго захтевају „ред и послушност”. Кад је у свечаној сали Ректората прозван да и он стави свој потпис, Професор Ђурић је устао и мирно кренуо ка излазу. – Стани, Милоше, хоћеш ли да ти скину главу? – покушао је шапатом да га задржи познати композитор, диригент и професор Музичке академије. – Лако је теби, мој колега, ти својим студентима предајеш у дипле свирати, а ја мојима прeдајем етику!” – чуо се гласан одговор. По повратку кући, седамдесетпетогодишњи отац Никола рекао му је да је знао да ће поступити баш тако. Тада су се видели последњи пут. Милош је ухапшен и спроведен у логор на Бањици. Ту, окружен смрћу и језивим патњама невиних, почиње да на прокријумчареним комадићима хартије кришом пише знамениту „Историју хеленске књижевности”, своје животно дело , које у коначном облику износи 800 страна! О боравку у логору говорио је ретко и нерадо. Само му се често враћао призор како ујутро броји капуте оних који су те ноћи били бесповратно одведени. У јесен 1944. године мобилисан је и осамнаестогодишњи Растко М. Ђурић и упућен на Сремски фронт. Ђурић продаје клавир да би голобрадом сину купио ципеле „гојзерице” и топлу одећу. Страшне битке трају целу зиму и пролеће, исто толико и бесана стрепња у дому Ђурићевих. Само четири дана пре коначног пробоја фронта и месец дана пре дана победе, најмлађег Ђурића занавек прекрива гранатама разрована тамна сремска земља. Очајни отац данима по доскорашњем бојишту узалуд тражи његов гроб... Три године касније објављене су „Одабране трагедије” Есхила, Софокла и Еурипида, са посветом: „Сени свога јединца Растка М. Ђурића, свршеног матуранта, који у одбрани отаџбине јуначки погибе 8. IV 1945. године, посвећује своје преводе Милош Н. Ђурић”. Његово име носи једна улица у Београду на Карабурми, а бронзани лик, рад вајара Миодрага Живковића, налази се на Калемегдану, међу другим великанима српске историје и културе. У децембру сваке године додељује се за најуспелији књижевни превод награда „Милош Н. Ђурић”. На Професоровом столу остало је последње дело са насловом „Да ли је Афродита Милоска лепа и кад је нико не гледа?” Иван ЛОНЧАР
  13. Инцидент на протесту покрета Двери субота, 16. сеп 2017, 14:54 -> 16:28 Извор: Танјуг На протесту покрета Двери Бошка Обрадовића испред зграде телевизије "Пинк" физички су нападнуте две новинарке те телевизије. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је да је нападач на новинарке приведен. Новинарке Мара Драговић и Гордана Узелац нападнуте су током протеста на којем је било и других инцидената, пљувања и увреда упућених запосленима у тој телевизији. Протест испред зграде телевизије "Пинк" Министар Небојша Стефановић је на ТВ Пинк изјавио да је нападач на новинарке приведен и да ће бити предат надлежним органима. На снимку Пинк телевизије забележен је тренутак када се један од учесника протеста у трку залеће ка Мари Драговић, али га је зауставио припадник обезбеђења телевизије. Он је, међутим, након тога, док су га удаљавали, у пролазу, с леђа ударио Драговићеву по глави. Драговићева је рекла да су она и још један колега "у једном тренутку видели да Гоца Узелац лежи склупчана на плочнику и унели су је у зграду". Додала је да је сама добила јак ударац у главу. Протесту Двери придружиле су се и организација Здрава Србија Милана Стаматовића, синдикат "Слога", а најављени су и припадници војног и полицијског синдиката. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872344/incident-na-protestu-pokreta-dveri.html ZVERI IZ DVERI! BRUTALNO PRETUČENE NOVINARKE TV PINK! Stoka iz Dveri sprovodi FAŠIZAM! Gordani Uzelac konstatovan TEŽI POTRES MOZGA Pristalice pokreta "Dveri" divljački su napali novinarke TV Pink Gordanu Uzelac, koju su nokautirali i Maru Dragović, koju su udarili u glavu s leđa. Izvor: Pink.rs, Foto: Printscreen pre jednog sata pre 8 minuta Jedna od napadnutih novinaki Dragović napadnuta je sa leđa i udarena u potiljak, a Uzelac je nokautirana. Autor: Printscreen -Kolega i ja smo stajali ispred vrata, moglo se naslutiti da sve ide u tom pravcu u jednom trenutku smo videli da Goca leži sklupčana na pločniku i uneli su je u zgradu, mi smo se pomerili ka ogradi, jak udarac sam osetila u glavu - istakla je Dragović. Autor: Printscreen Glavni i odgovorni urednik TV Pink Goran Gmitrić rekao je da TV pink traži hitno privođenje počinilaca. Autor: Printscreen -Ne verujem u slučajnosti, Goca je nokautirana u hitnoj je, a Mara čeka da ode odavde, u potiljak je dobila pesnicu, ja očekujem da li će reagovati novinarska udruženja, ovo je divljački i brutalni čin da su novinare na zadatku napali - naglasio je Gmitrić, dodajući da je ovo užasan događaj. Autor: Printscreen - Čekamo da se oglase oglase novinarska udruženja. Oko se ne oglase pokazaće da postoje novinari za odsterl, i da imamo zaštićene medvede – rekao je Goran Dmitrić. Kako je dodao, Dveri imaju odrede batinaša koji se obračunavaju sa neistomišljenicima. Autor: Printscreen Autor: Printscreen Direktor "Srpskog Telegrafa" Saša Milovanovoć zapitao se gde je bila policija tokom ovog događaja i rekao da nije bilo privatnog obezbeđenja da bi bilo haosa. On je istakao da tome mora da se stane na put, da bi naše društvo moglo da ide dalje. Napad snimljen Na snimku Pink televizije zabeležen je trenutak kada jedan od ueesnika protesta napada i obara Gordanu Uzelac. Zabeležen je i momenat kada se drugi učesnika protesta u trku zaleae ka Mari Dragović, ali ga je zaustavio pripadnik obezbeđenja televizije. On je, međutim, nakon toga, dok su ga udaljavali, u prolazu, s leđa udario Dragović po glavi. Protestu Dveri inače pridružile su se i organizacija Zdrava Srbija Milana Stamatovića, sindikat Sloga, najavljeni su i pripadnici vojnog i policijskog sindikata. Autor: Pink.rs/Printscreen youtube Vesić: Ovo je skandal Autor: Printscreen Gradski menadžer Goran Vesić poručio je da je napad na novinarke Pinka tokom protesta Dveri ispred zgrade Televizije Pink da je skandal. - Ovo što su uradili Boško Obradović i Stamatovic je ne samo bruka za grad, nego krivno delo za koje mora da se ogovara – istakao je Vesić i dodao das u na taj način samo pokazali kakvu politiku vode. - Kada su u stanju da udare ženu koja je novinarka, šta bi bili u stanju da urade da su na vlasti – istakao je Vesić. - Šta očekujete od Dveri koja su fašistička stranka, Obradović je poznat po nasilju. Imate pojačanu agresiju ko dela opozicije - rekao je Vesić. - Taj koji je udario novinarku, da će boiti u zatvoru, ali su odgovorni i organizatori. Želim u ime Beograda da se izvinim novinarkama, to su ljudi koji ne pripadaju Beogradu. To je njihova politika - ako udare novinara, mogu i političkog protivnika. Imate novinare prvog i drugog reda, građane prvog i drugog reda. Ne daj Bože da vode Srbiju, pretvorili bi je u koncetracioni logor – rekao je Vesić. Vučićević: Ovo što se danas desilo je čist Autor: Pink.rs/Printscreen youtube Glavni urednik dnevnog lista "Informer" Dragan J. Vučićević rekao je da ako se nešto hitno ne preduzme da se boji još težih posledica. Autor: Pink.rs/Printscreen youtube -Ovo što su danas uradili ovi iz Dveri to je čist nacizam i fašizam, ovaj što se zaleće ima 100 kg, a Goca ima 160 cm i 50 i nešto kilograma, to su kukavice i siledžije - istakao je Vučićević, dodajući da su to isti oni koji su 5.oktobra koji su linčovali Komrakova. Oni bi tukli, linčovali i kačili oko bandere. Autor: Printscreen Krstić: Osuditi nasilje u političke svrhe Politički analitičar Nebojša Krstić kaže da je novinrake Gordana Uzelac, koju su divljački napale pristalice Boška Obradovića i nokautirali je, preživela ozbiljan fizički napad i da je tu teškom stanju. -Od 2000. godine uopšte nije zabeležen takav slučaj. Jedna stranka organizuje divljačke proteste, to je potpuno neprihvatljivo u ovom društvu. Ne radi se samo o tome da su novinarke Pinka napadnute, stranaka silom i nasiljem pokušava da utiče na promenu uređivačke politike – rekao je Krstić. Kako je dodao, oni koji danas ćute na nasilje nad novinarkama Pinka, ispred Pinka, neka se ne čude ako se desi ispred Nina, N1, Vremena… - Javnost bi morala da osudi nasilje u političke svrhe, ovo je aspolutno neprihvatljivo – istakao je Krstić. - Veliki izazov za političku scenu Srbije i nadam se da se neće sve stranke obrukati – istakao je Krstić. Stefanović: Ovo je čist fašizam Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da poznaje Gordanu Uzelac, koja je sitna žena i koja nije nikome ništa nije uradila. Autor: Pink.rs/Printscreen youtube On je rekao da je napadač na novinarke D.V. 1972. godište iz Lučana, koji joj je prišao i nokautirao je, ona je otišla u UC. -Ovo lice će biti predato tužilaštvu, ovo je čist fašizam u teoriji kako ga knjige opisuju, kažu da se stvara negativna medijska atmosfera, da vi je stvarate, ljudi poput Obradovića, stamatovića, jankovića, Jeremića - istakao ej Stefanović, ističući da jedna televizija ima pravo na drugačiji stav. Autor: Printscreen - Jel treba da tučete novinare jer imaju drugačije mišljenje od njihovog stava i tako se kreira atmosfera mržnje - zaključio je on. http://pink.rs/vesti/39998/zveri-iz-dveri-brutalno-pretucene-novinarke-tv-pink-stoka-iz-dveri-sprovodi-fasizam-gordani-uzelac-konstatovan-tezi-potres-mozga
  14. Година је 1999. Од 535 чланова Kонгреса, како Представничког дома, тако и Сената, гласа се о бомбардовању Југославије. Сви гласају за, сем једног конгресмена. Републиканац др Рон Пол тада је изашао за говорницу и изнео прегршт моралних, људских и политичких разлога против таквог бестијалног чина. Данас, 18 година касније, у ексклузивном разговору за „Блиц” каже да би поново поступио исто. - Сећам се тога веома добро. Сви су ме гледали као да сам луд и питали: Зашто то радиш? Знаш ли шта се тамо дешава? Шта добијаш тим једним гласом? Ја сам им рекао да свака прича има две стране медаље, а да САД не треба да се мешају у унутрашње ствари других земаља. Србија своје проблеме треба да решава сама. Противио сам се из моралних разлога, противио сам се јер бомбардовање суверене земље крши амерички устав, противио сам се због здравог разума. Где год се умешамо, као по правилу крене по злу, а много људи буде убијено. Ако баш сматрамо да је неопходно да интервенишемо, онда то мора да буде урађено уз подршку народа, као и оба дома Kонгреса. Знате, институције попут НАТО и УН стално причају како народ све треба да одлучи, а заправо заузимају стране све време. Kод њих се ништа не ради зато што “народ тако хоће”. Хоће ли САД можда променити однос према Србији и Kосову? Најављен је и сусрет Вучића и Трампа? Искрено се надам да хоће, али реалност је мало другачија. Нисам превише упућен у данашњу српску политику, признајем, али мислим да ће тешко таквом региону као што је Балкан бити дозвољено да сам одлучује о својој судбини. Први светски рат је вођен како би све земље држале судбину у сопственим рукама. А на крају рата, велике силе су селе за сто и нацртале мапу. Данас се мало тога променило. Велики сте критичар Доналда Трампа. Где видите САД на крају његовог мандата? - У хаосу. Врло је могуће да ћемо бити у рату, као и у лошој економској ситуацији. Његова протекционистичка политика, милитаризам, проблема је прегршт. Kритикујем Трампа јер сматрам да нема ништа да понуди, али га не кривим за економску катастрофу и рецесију која ће нас следеће године неминовно погодити. За то је крив наш систем. Огромно трошење, још већи дугови, начин на који функционишу Федералне резерве, порески систем... ништа од тога није створио Трамп. Међутим, он учествује у том систему, што води ка катастрофи. Превише тога нагурано је испод тепиха. Мислите ли да ће Трамп бити „импичован“? Мислим да би многи волели да га свргну. Иако сам веома критички настројен према Трампу, морам да споменем да је прилично одвратно шта раде његови непријатељи. Да се разумемо, никада не бих гласао за Трампа, али када видите шта раде они с друге стране политичког спектра, схватите да су далеко гори од њега. То је права трагедија, што можемо видети и по друштвеним поделама. Јаз никада није био дубљи. Трамп, колико год лош био, макар је пробао да изазове статус кво у Америци, због чега је, и не могу да верујем да ћу ово изговорити, био жртва бруталне кампање. У једно сам сигуран, Трампови непријатељи су све само не анђели. Поменули сте НАТО. Шта мислите о недавном проширењу, са Црном Гором као најновијом чланицом? Снажно се противим томе. То је још један разлог за критику Трампа, који је причао једно у кампањи, а сада ради потпуно супротне ствари. НАТО нас увлачи у невоље. Не мислим да Алијанса служи сврси мира, већ активно ради на ширењу антагонизма, што најбоље видимо на примеру Русије. Kаква би требало да буде америчка политика према Москви? Иста као и према Србији и свим другим земљама, а то је да будемо посвећени миру и добрим трговинским везама. Шта ако неке од тих земаља можда не третирају своје становнике онако како ми мислимо да је исправно? Па пазите, ни ми нисмо цвећке. Онда кад ми будемо савршени, тада можемо да критикујемо друге. Русија није савршена. Ја сам мислио да је распад СССР био нешто најбоље што се свету десило јер су тензије нестале. Али, чак и тада, у време најгорег антагонизма, Kенеди и Хрушчов су разговарали телефоном и решили Kубанску кризу. Ови данас чак ни не разговарају са лидерима земаља који им не одговарају. САД имају још неколико фронтова, а поједине је отворио и сам Трамп? У праву сте. Погледајте Иран. Људи ни немају нуклеарно оружје, а ми јуримо да их „казнимо“ и у потпуности разоримо односе. Исто смо урадили и са Садамом Хусеином. Измислили смо гомилу лажи о оружју за масовно уништење, распалили мржњу и изазвали катастрофу. Ја се борим против таквих ствари. Мислите ли да би ствари у САД биле боље или горе да је победила Хилари? Не би било много другачије. У кампањи је деловало као да ће Трамп бити бољи, јер је причао о окончању ратова, повлачењу војске... Међутим, наш систем је далеко комплекснији. Имамо нешто што се зове дубока држава, а чине је људи иза завесе, који држе новац. Они су ти који праве оружје, контролишу политичаре. Можда је Трамп и био искрен у кампањи, али је морао да промени мишљење када је видео шта му стоји на путу. Лично, никад не бих гласао за Хилари, а ни за Трампа. Хоће ли доћи тренутак када ће неко попут вас или вашег сина Ранда постати председник САД? Обојица сте били кандидати? Надам се, али не мислим да ће то бити ускоро. Мораш променити начин схватања код људи. То сам покушао и кад сам гласао против бомбардовања ваше земље. У САД је толико ушанчен један политички начин размишљања да се другачији став по правилу дочекује на нож. Ја видим и знам да ће наша спољна политика доживети пропаст, да ће се кејнзијански модел економије срушити као кула од карата, као што сам предвидео и за 2008. Ја само покушавам да убедим амерички народ и политичку елиту да постоји другачији модел. Ми сада имамо владавину корпоративизма која неретко подсећа на фашизам. Наду ми улива огроман број младих људи који схвата да је нешто труло у нашем систему и жели то да промени. http://www.blic.rs/vesti/politika/ekskluzivno-za-blic-bivsi-americki-kongresmen-govorili-su-mi-da-sam-lud-kada-sam-bio/jc053r1 Одавно не прочитах реалнији интервју од неког америчког политичара.
  15. Римокатоличка Црква Мађарске против вештачке оплодње 4. Септембар 2017 - спц.рс Бискуп Андрас Верес, председавајући Мађарске бискупске конференције, упозорава на негативну страну вештачке оплодње. Приликом In-vitro оплодње (IVF) зачеће „није резултат природног односа између мушкарца и жене“, казао је пре неколико дана поменути бискуп, сходно саопштењу дневних новина „Magyar Nemzet“. За Римокатоличку Цркву ова метода је „неприхватљива“, рекао је Верес: на крају крајева многи од произведених ембриона из in-vitro оплодње не би били употребљени и морали би да буду замрзнути или уништени. Верес је ову праксу назвао „грехом“, чија би тежина и степен подношљивости зависили од нивоа свести приликом опредељивања за in-vitro оплодњу. Свештеник нипошто не може да у било ком случају саветује бездетним брачним паровима да користе вештачку оплодњу. „Највећи део католичких брачних парова који су учествовали у програму in-vitro оплодње, чинили су ово из незнања“, додаје председевајући бискуп. Распрострањеном и честом алтернативом бискуп је означио усвајање деце. Често се дешава да „бездетни“ парови неколико година након одлуке да усвоје дете (децу), добију сопствено дете, запазио је бискуп из Ђера. Разлог овоме налази се у чињеници да, бринући се о усвојеном детету, „унутрашња тешкоћа или препрека“ бива преброђена. Мађарска годишње финансира шест хиљада in-vitro оплодње програма за жене до 45 година. Извор: kathpress.at (превео јереј Никола Баловић, парох у Фелдкирху)
  16. Војвода7

    Медији против власти

    Шта мислите шта се крије иза напада Курира на власт, а ево малоприје читам и коментаре на Блицу, сви коментари су против власти, а доскора нису хтјели да објаве нити један..... ~Ponizeni penzioner : SNS je najveci manipulator na srpskoj politickoj sceni. Glas naroda se ne cuje, OTVORIMO DIJALOG O TOME! ~Eurotičar : Ne možete više da lažete narod. Najgora vlast u Evropi. Samo je pitanje vremena kada ćemo vas smeniti. A onda, na sud. Pukli ste. ~sta ce ona tu : Ova Ana je potpuno nebitna osoba, služi samo da izgovara hvalospeve Vučiću. KURIROV SPECIJAL - VUČIĆ LAŽIMA OKUPIRAO SRBIJU! ZAŠTO NEMA TV DUELA SA OPOZICIJOM? VUČIĆ VOLI DA PRIČA SAMO SA SOBOM! Preko puta želi samo istomišljenike, ulizice i novinare fikuse http://www.kurir.rs/vesti/politika/2887243/zasto-nema-tv-duela-sa-opozicijom-vucic-voli-da-prica-samo-sa-sobom-preko-puta-zeli-samo-istomisljenike-ulizice-i-novinare-fikuse
  17.   Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на  кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања.  Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити  одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10).     У Београду, 07. 06. 2017. године                                   Проф. др Здравко Пено                                                                                     редовни професор Богословког факултета                                                                                    Универзитета у Источном Сарајеву                                                                                                [1]    ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2]    ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,  1, 96, PG90, 981 C. [3]    ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4]    ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5]    ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6]    ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8]    ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9]    ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10]  ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14]  ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15]  ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D.
  18. Др Здравко Пено, редовни професор на Богословском факултету "Свети Василије Острошки" Универзитета у Источном Сарајеву, управо је објавио (http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/stav/930-2017-07-27-06-38-00) наставак своје аргументације против Дарвинове теорије еволуције и њеног "усаглашавања" са црквеним учењем. Поштујући заинтересованост читалаца Поука за ову тему, доносимо прилог професора Пена у целини, при чему сматрамо да нисмо позвани да судимо ни њему, ни карактеру првобитног Апела наставника и сарадника Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који професор Пено критички процењује. Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10). У Београду, 07. 06. 2017. године Проф. др Здравко Пено редовни професор Богословког факултета Универзитета у Источном Сарајеву [1] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης, 1, 96, PG90, 981 C. [3] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10] ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14] ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D. View full Странице
  19. Први пут данас чујем за ово, занимљиво... Ако неко зна више, напишите. The Allied intervention was a multi-national military expedition launched during the Russian Civil War in 1918. The initial goals were to help the Czechoslovak Legion, secure supplies of munitions and armaments in Russian ports, and re-establish the Eastern Front. After winning World War I, the Allies militarily backed the anti-Bolshevik White forces in Russia. Allied efforts were hampered by divided objectives, war-weariness after they just finished greater conflict, and a lack of domestic support. These factors, together with the evacuation of the Czechoslovak Legion, compelled the Allies to withdraw from North Russia and Siberia in 1920, though Japanese forces occupied parts of Siberia until 1922 and the northern half of Sakhalin until 1925.[3] https://en.wikipedia.org/wiki/Allied_intervention_in_the_Russian_Civil_War
  20. Анђелковић, Радун: Срамна хајка против СПЦ због Брнабићке Од ВИДоВДАН-11. јуна 2017. Срамна хајка против СПЦ због Брнабићке У низу медија покренута је безочна кампања против Српске православне цркве. На агресиван начин СПЦ се осуђује што се противи да Ана Брнабић постане председница владе Србије. Наводно, СПЦ иза кулиса притиска Вучића да се определи за неко друго кадровско решење због сексуалне оријентације министарке. Да ли је тако или не – немамо довољно информација. Из јавно изречених ставова представника СПЦ не делује нам да је тако. Међутим, и да јесте – па шта? Црква има право да изнесе свој став јавно или се бори за његово уважавање у кулоарима власти тихо, у вези са свим битним друштвено-политичким питањима! Некоме то значи, некоме не. И то је легитимно. За део грађана СПЦ је само „невладина организација“ те њени ставови за њих немају тежину. Ипак, за већину Срба, уверени смо, СПЦ је и даље темељна национална институција. Срби вековима нису имали своју државу. Док су чамили под отоманском и хабзбуршком окупацијом – суочени са покушајима покатоличавања и исламизације, те на тај начин однарођивања – чувар националне идеје била је Српска црква. Она нас је одржала и хвала јој! Очувала је традиционалну етику, култ државности и ослободилачки полет. Плод тога је била обнова српске државности. Модерна српска држава је, без претеривања, дете Српске цркве и црквено-народне традиције. Није обрнуто! Уз сво уважавање концепта секуларне државе, то увек морамо да имамо у виду. Било који властодржац, данас јесте сутра га неће бити. Идеологије и странке пролазе. Државна уређења се смењују. Али СПЦ остаје и чува душу нашег народа. Зато нико нема право да омаловажава тај стуб нашег националног, верског и државног идентитета. Ко жели да се залаже за оног или овог кандидата за премијера – његово је право. Ко је против њих – важи исто. Тако је када се ради о грађанима Србије, али неко себи даје за право да поменуто право ускраћује Српској православној цркви. Срамота! Авет титоизма лебди над Србијом и исијава из многих који се заклињу и у некакве европске вредности. Лично али и у име редакције сајта Видовдан одлучно осуђујемо такву праксу и примитивне, тоталитарне насртаје на СПЦ. Никоме не смемо дозволити да омаловажава нашу најважнију историјску и националну институцију! Апелујемо на све национално свесне и одговорне грађане да се одлучно одупру харанги против СПЦ ако се она настави, те из перспективе односа према Српској цркви сагледају и оцене понашање водећих српских политичара. Како се они односе према СПЦ, тако се, између осталог, и ми поставимо према њима! Драгомир Анђелковић и Бранко Радун
  21. Блажени патријарх Јерусалимски Теофил присуствовао је, 5. јуна 2017. године, празничном пријему у Руској Духовној Мисији, поводом храмовне славе главне руске саборне цркве у Светој Земљи – Тројицког сабора у Јерусалиму. Том приликом патријарх је дао изјаву поводом све учесталијих активности расколника и украјинских власти против Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, и изразио подршку верницима канонске Цркве у Украјини. На Тројичиндан патријарх Теофил је началствовао Божественом Литургијом у Тројицком сабору Руске Духовне Мисије у Јерусалиму, где је свечано обележена 145. годишњица од освећења Тројицког сабора, преноси Служба за комуникације Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Најблаженијем владици саслуживали су митрополит Капитолијадски Исихије, архиепископ Константински Аристрах, архиепископ Севастијски Теодосије, митрополит Јеленопољски Јоаким, начелник Руске Духовне Мисије у Јерусалиму архимандрит Александар (Јелисов), чланови и клирици Мисије, свештенство представништва Румунске Православне Цркве при Јерусалимском Патријархату, као и ходочасници из Руске Православне Цркве, који имају црквени чин. Богослужење је извршено на црквенословенском, грчком и арапском језику. Појао је хор сестара Горњенског женског манастира из Јерусалима. Након последњег благослова Божествене Литургије, Најблаженији патријарх Теофил честитао је празник начелнику Руске Духовне Мисије, сабору јерарха, бројном свештенству, парохијанима и ходочасницима. Потом је уследио Крсни ход, према здању Руске Духовне Мисије, уз икону Пресвете Тројице и појање празничног тропара. У седишту Мисије је за све госте празничне трпезе био уприличен свечани пријем. «Јединство Цркве је дар Светога Духа и ми смо позвани да га чувамо и оснажујемо. Рушење тог јединства је тежак злочин. Најодлучније осуђујемо оне који предузимају кораке против парохија канонске Православне Цркве у Украјини. Не подсећају нас свети оци узалуд да је рушење јединства Цркве, тојест раскол – најтежи грех. Нека Свети Дух, Који је на овај дан сишао на ученике Христове, просвети наше умове, срца и нека нам пружи снаге да сачувамо драгоцени дар јединства Цркве, који нам је поверила Божанска промисао», — рекао је патријарх Теофил на пријему. Извор
  22. александар живаљев

    Вакцина против маларије

    Jučerašnja Politika je donela vest o primeni prve vakcine proti malarije. Reč je o sažetoj informaciji koju je pre oko pet sedmica objavio BBC (v. niže). Suština je u sledećem: - Od malarije oboleva preko 200 miliona ljudi godišnje, a smrtnost je oko dva na hiljadu. - Vakcina mora da se da u četiri doze (bez četvrte je učinak vrlo slab). - Inferiornija je od drugih vakcina, jer zaštitni efekat jedva dostiže 40%. - Biće vakcinisano oko 375.000 dece uzrasta 5-17 meseci, a isto toliko će ih činiti kontrolnu grupu. - Vakcina je bila efektna (delovala je u eksperimentalnim uslovima), ali sada treba pokazati da li je i efektivna (pre svega, da će imati visok obuhvat četvrtom dozom u praksi). Malaria: Kenya, Ghana and Malawi get first vaccine By James GallagherHealth and science reporter, BBC News website · 24 April 2017 has been tested extensively in more than 15,000 children The world's first vaccine against malaria will be introduced in three countries - Ghana, Kenya and Malawi - starting in 2018. The RTS,S vaccine trains the immune system to attack the malaria parasite, which is spread by mosquito bites. The World Health Organization (WHO) said the jab had the potential to save tens of thousands of lives. But it is not yet clear if it will be feasible to use in the poorest parts of the world. The vaccine needs to be given four times - once a month for three months and then a fourth dose 18 months later. This has been achieved in tightly controlled and well-funded clinical trials, but it is not yet clear if it can be done in the "real-world" where access to health care is limited. It is why the WHO is running pilots in three countries to see if a full malaria vaccine programme could be started. It will also continue to assess the safety and effectiveness of the vaccination. Dr Matshidiso Moeti, the WHO regional director for Africa, said: "The prospect of a malaria vaccine is great news. "Information gathered in the pilot programme will help us make decisions on the wider use of this vaccine. "Combined with existing malaria interventions, such a vaccine would have the potential to save tens of thousands of lives in Africa." The pilot will involve more than 750,000 children aged between five and 17 months. Around half will get the vaccine in order to compare the jab's real-world effectiveness. In this age group, the four doses have been shown to prevent nearly four in ten cases of malaria. This is much lower than approved vaccines for other conditions. Malaria vaccine: How good is good enough? It also cuts the most severe cases by a third and reduces the number of children needing hospital treatment or blood transfusions. But the benefits fall off significantly without the crucial fourth dose. Ghana, Kenya and Malawi were chosen because they already run large programmes to tackle malaria, including the use of bed nets, yet still have high numbers of cases. Each country will decide how to run the vaccination pilots, but high-risk areas are likely to be prioritised. Despite huge progress, there are still 212 million new cases of malaria each year and 429,000 deaths. Africa is the hardest hit and most of the deaths are in children. The pilots are being funded by: Gavi, the Vaccine Alliance, the Global Fund to Fight Aids, Tuberculosis and Malaria, Unitaid, the WHO and GSK. Dr Seth Berkley, the chief executive of Gavi, said: "The world's first malaria vaccine is a real achievement that has been 30 years in the making. "Today's announcement marks an important step towards potentially making it available on a global scale. "Malaria places a terrible burden on many of the world's poorest countries, claiming thousands of lives and holding back economies. "These pilots are crucial to determining the impact this vaccine could have on reducing this toll."
  23. Без много приче у овом уводном делу, у наставку теме ће бити изложени ваздушни потенцијали две најјаче армије на свету. Са чиме то располажу Амери и Руси? Колико је бројно стање њихових ваздухопловстава? Какве су каратктеристике летелица и ракетног наоружања и још много тога... О свему томе и још по нечему у редовима који следе...
  24. У четвртак, 18. маја 2017., Парламент (Врховна Рада) Украјине разматраће два законска пројекта усмјерена против канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије. По првом законском приједлогу владике могу да се постављају само уз сагласност државних власти, а Црква чије је сједиште у "земљи агресору" може да буде забрањена. То практично значи да УПЦ МП може да буде забрањена. Извјесну наду да ово неће бити усвојено, даје мишљење Стручног комитета Раде да је приједлог антиуставан. По другом законском приједлогу, који треба да буде разматран истог дана чланови црквених општина су обавезни да "самоидентификују" своју припадност, што се у канонској цркви тумачи као увод у даље отимање храмова. http://korrespondent.net/ukraine/3850051-deputaty-khotiat-otdat-tserkov-pod-upravlenye-hosudarstva-smy Иначе, по послиједњим социолошким испитивањима (Радио их Институт за социологију Националне академије наука Украјине) из новембра 2016. у Украјини су најбројнији припадници канонске УПЦ МП коју возглављује Блажењејши митрополит Онуфуриј - 36% становника Украјине без Крима и још 2,3% ако се урачунају православни Крима. Четвртина ставника (25%) изјаснило се као сљедбеници "Кијевског патријархата" анатемисаног Дионисенка, 20% становника су унијати - гркокатолици, мање од 5% становништва се изјашњава као припипадници тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве и осталих религија. http://korrespondent.net/ukraine/3778091-nazvana-samaia-mnohochyslennaia-konfessyia-v-ukrayne Иначе, по нешто раније урађеним истраживањима Института за социологију Украјинске академије, чак двије трећине становника се противи мијешању државе у црквена питања.
  25. александар живаљев

    Руска наука против хомеопатије

    Руска наука против хомеопатије 07. фебруар 2017. Олег Јегоров Комисија за борбу против лажне науке при Руској академији наука званично је саопштила да хомеопатско лечење није засновано на науци и да је бескорисно. Научници препоручују Министарству здравља да искључи хомеопатију из здравственог система и да хомеопатске лекове обележи као бескорисне. Илустрација: Getty Images „У научним круговима се хомеопатија данас третира као лажна наука“, каже се у меморандуму Комисије Руске академије наука (РАН) за борбу против лажне науке , објављеном 6. фебруара. „Њена примена у медицини у супротности је са основним циљевима нашег здравства и треба јој се супротставити на државном нивоу“. Руска академија наука није вршила посебну истрагу – документ је заснован на многобројним постојећим научним радовима о хомеопатији. Меморандум је потписало преко 30 нучника и лекара. Аутори документа су уверени да за преко 200 година постојања хомеопатије та врста лечења није доказала своју ефикасност: „У више наврата су предузимани покушаји да се хомеопатија опскрби научном базом. Сви они су били неуспешни“. Научници се обраћају Министарству здравља РФ са молбом да не користи хомеопатске препарате у државним клиникама и да на препаратима у апотекама стоји натпис да њихова клиничка ефикасност није доказана. „Лечити слично сличним“ Хомеопатија се појавила крајем 18. века. Основао ју је немачки лекар Кристијан Ханеман. Он је претпоставио да супстанца која код човека изазива неку болест може служити као лек од те болести ако се примењује у минималним дозама, јер се „слично лечи сличним“, како је формулисао поменути лекар. На томе се и заснива хомеопатија. Наиме, активна супстанца се раствара толико да њена концентрација постаје незнатна. Присталице хомеопатије сматрају да је растворени лек и даље ефикасан, а њени противници су уверени да хомеопатија нема никаквог ефекта. „Најважније је да се хомеопатијом не лечи ниједна иоле озбиљна болест“, написала је новинарка Асја Казанцева у чланку за лист „Око света“. Она наводи да се тај метод лечења у суштини ни по чему не разликује од плацебо ефекта. Заштитници дискутабилног метода из „Националног савета за хомеопатију“ су се побунили и тужили лист, али су изгубили на суду. Хомеопатија је у Русији уносан бизнис. Аналитичка компанија QuintilesIMS процењује да је вредност продатих хомеопатских лекова 2016. године износила 7,32 милијарде рубаља (123 милиона долара), што је за 5,6% више него 2015. године. Офанзива и контраофанзива Меморандум комисије за борбу против лажне науке је најозбиљнији потез против хомеопатије у историји Русије. „То је реакција на општи опскурантизам у медицини и науци и на продор хомеопатије на факултете. То је уједно и реакција на некритичне публикације о хомеопатији у државној штампи“, рекао је за „Руску реч“ кардиолог Артемиј Охотин, шеф терапеутског одељења Таруске болнице. По његовим речима, поједини лекари су и раније критиковали хомеопатију, али сада је била потребна „заједничка и гласна изјава“. Присталице хомеопатије се не слажу са меморандумом. На пример, пословни лист „Коммерсант“ цитира члана професионалне асоцијације лекара хомеопата Земаља заједнице независних држава Михаила Шкољенка, који је уверен да хомеопатија има ефекта. По његовим речима, хомеопатијом су се лечили многи познати људи укључујући и руског императора Николаја Првог и маршала Георгија Жукова. „Хомеопате“ су већ предузеле и озбиљније кораке. Како саопштава пословни лист „Коммерсант“, већ је отпуштен један од аутора поменутог меморандума. То је Денис Рошчин, водећи сарадник Централног научноистраживачког института за организацију и информатизацију здравства. Њему је саопштено да је отпуштен управо због учешћа у припреми документа против хомеопатије. Рошчин, како пише Комерсант, не намерава да тужи институт и, штавише, тврди да му је „драго што се све тако завршило“. Русија није једина земља где су научни кругови скептични према хомеопатији. На пример, Светска здравствена организација је упозоравала на штетност хомеопатског лечења још 2009. године наглашавајући да примена овог лечења уместо лечења заснованог на науци може изазвати смрт. Да ли је сада хомеопатија у Русији изван закона? Меморандум комисије Руске академије наука није правоснажни документ. То је само обраћање Министарству здравља, Федералној антимонополској служби и другим органима власти. Представници министарства су саопштили да ће формирати радну групу у коју ће бити укључени како научници Руске академије наука, тако и стручњаци за хомеопатију. Радна група ће проучити ситуацију и формирати став према хомеопатији. Федерална антимонополска служба је подржала меморандум сматрајући да је он „проверен и одавно очекиван“. Артемиј Охотин сматра да ће Министарство здравља врло вероватно примити препоруке Комисије, али тешко да ће се тиме хомеопатија у Русији искоренити. „Лекари који практикују хомеопатију неће постати стручнији зато што је она забрањена, а код пацијената њена популарност може чак и да порасте захваљујући забрани. Због тога ће прихватање меморандума имати највероватније симболичан значај и биће више доказ принципијелне привржености Министарства здравља науци и научном знању“, рекао је Охотин за „Руску реч“. http://ruskarec.ru/science/2017/02/07/ruska-nauka-protiv-homeopatije_697588
×