Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'против'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 79 results

  1. Миле моје форумашице и форумаши, осетно је одсуство писања о. Горана, па желим да искористим тај предах за још коју могућу смерницу осим оних које су до сада изнете. Успутна референца ка критиковању: https://www.brainpickings.org/2014/03/28/daniel-dennett-rapoport-rules-criticism/ You should attempt to re-express your target’s position so clearly, vividly, and fairly that your target says, “Thanks, I wish I’d thought of putting it that way. You should list any points of agreement (especially if they are not matters of general or widespread agreement). You should mention anything you have learned from your target. Only then are you permitted to say so much as a word of rebuttal or criticism. Покушаћу, тренинга ради, да се придржавам ове четири ставке уверен да не могу превише да шкоде у форумској комуникацији, макар дошле и од самога Дена Денета. Кец „Теорија еволуције је и у супротности са неким природним законима. На пример, други закон термодинамике, поред осталог, указује и да сви системи у универзуму теже да пређу у стање веће неуређености, ентропију и да се та неуређеност повећава у сваком процесу. “, из петиције професора Рончевића Заправо, одмах фејлујем јер нисам у стању да ово изразим јасније од изнетог. Став је да је теорија еволуције, као биолошка теорија неодржива јер не почива на фундаменталнијем физичком закону, тј. он је подрива, протви јој се и руши је. Двојка Идеја је сасвим ок, ако смо већ утрвдили да је штогод тачно и важеће, зашто то нешто не бисмо користили да тестирамо ново, непроверено и сумњиво? Тројка Грешке се јако лако праве. Могу да се сакрију иза потпуно безазлених речи и да остану неприметне и да неосетно скрећу ток мисли на погрешну страну. Нисам упознао никог ко жели да буде у заблуди у вези са нечим до чега му је стало. Четворка Одмах да метнем линк ка „само теорија” причи : http://www.teorijaevolucije.com/samoteorija.html да бисмо прескочили део о разлици између никакве теорије и гранитних закона и да би нам надаље било јасно да су нам теорије све што можемо да имамо. Интересантно је застати и запитати се, како то да се већ неко није досетио да теорију еволуције насуче и разлупа на други закон термодинамике? Хајде онда да видимо шта вели та термодинамичка теорија: Ево га и транскрипт жваке коју су нам продали на јутубу, а који сам ја извукао за вас, али ме мрзи и да га преводим за вас, гуглајте – транслејтујте, сналазите се : Шта ви драге форумашице и форумаши мислите о јајима, фрижидерима, изолованим системима и термалном крају свемира?
  2. „Кампања за легализацију раскола, коју сада покрећу одређене украјинске политичке снаге и медији – то је чиста пропаганда с којом Патријарх Вартоломеј нема никакве везе“, рекао је Митрополит Амвросије током сусрета с Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, објављено је на сајту Запорошке епархије Украјинске православне цркве Московског патријархата. Одговарајући на питање запорошког архијереја да ли Патријарх Вартоломеј жели да потпише у блиској будућности томос о аутокефалности Цркве у Украјини, представник Константинопоља је одговорио да нема такве намјере и православне вјернике посавјетовао да не насједају на пропагандистичке трикове медија. „Док год нема мира и јединства у Украјини, док год се не нађе пут за исцјељење раскола, све док се не покају они који су учинили рану раскола на тијелу Мајке Цркве – говорити о томосу је прерано“, казао је Митрополит Амвросије. Истовремено, истакао је чињеницу да Патријарх константинопољски „једино жели да помогне решавању питања раскола, а не стварање још једног раскола“, стоји на сајту Епархије. Представници двију цркава сусрели су се током недавно завршених торжестава у грчком граду Верија посвећених спомену на Светог апостола Павла.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Патријарх константинопољски Вартоломеј нема никакве везе са „кампањом за легализацију раскола“ у Украјини и нема намјеру у блиској будућности да потписује томос о аутокефалији, а супротне тврдње су „чиста пропаганда“, изјавио је члан Светог синода Васељенске патријаршије Митрополит корејски Амвросије. „Кампања за легализацију раскола, коју сада покрећу одређене украјинске политичке снаге и медији – то је чиста пропаганда с којом Патријарх Вартоломеј нема никакве везе“, рекао је Митрополит Амвросије током сусрета с Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, објављено је на сајту Запорошке епархије Украјинске православне цркве Московског патријархата. Одговарајући на питање запорошког архијереја да ли Патријарх Вартоломеј жели да потпише у блиској будућности томос о аутокефалности Цркве у Украјини, представник Константинопоља је одговорио да нема такве намјере и православне вјернике посавјетовао да не насједају на пропагандистичке трикове медија. „Док год нема мира и јединства у Украјини, док год се не нађе пут за исцјељење раскола, све док се не покају они који су учинили рану раскола на тијелу Мајке Цркве – говорити о томосу је прерано“, казао је Митрополит Амвросије. Истовремено, истакао је чињеницу да Патријарх константинопољски „једино жели да помогне решавању питања раскола, а не стварање још једног раскола“, стоји на сајту Епархије. Представници двију цркава сусрели су се током недавно завршених торжестава у грчком граду Верија посвећених спомену на Светог апостола Павла. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. На полигону „Рајевски“ у Новоросијску припадници Војске Србије и оружаних снага Руске Федерације и Белорусије реализују заједничку вежбу „Словенско братство 2018“. Педесет припадника наше Специјалне бригаде, 300 белоруских и 600 руских војника, од 19. јуна дo прекјуче,увежбавали су различите сегменте вежбе ради припремa за коначну реализацију вежбе која се реализује од 26. до 28. јуна на полигону у Новоросијску. Постројавањем јединица из Русије, Белорусије и Србије на полигону „Рајевски“ у току јучерашњег дана, реализована је церемонија отварања вежбе „Словенско братство 2018“, која је отпочела предајом рапорта генерал—потпуковнику Александру Вјазникову, заменику команданта Ваздушно десантних снага Руске Федерације за мировне операције и снага за брзо реаговање. Сценариом вежбе планирано је извођење противтерористичке акције у насељеном месту, уз извршење специјалног десанта, и пружање помоћи цивилном становништву. На вежби учествују падобранске, противтерористичке, диверзантске јединице уз помоћ авијације и других видова и родова војске. Током вежбе, падобрански састави трију армија решавају задатке који су приближни реалним борбеним ситуацијама и увежбавају методе и поступке у тактици противтерористичке борбе. Вежби у Русији присуствује и делегација Војске Србије коју предводи заменик команданта Копнене војске генерал-мајор Желимир Глишовић, а у којој су и бригадни генерал Зоран Величковић и потпуковник Иван Стојанић. Сарадња између Оружаних снага Руске Федерације и Војске Србије је започета извођењем вежбе „Срем 2014“, која је реализована на полигону „Никинци“. У 2015. године, вежба је организована на територији Руске Федерације под називом „Словенско братство 2015“ и на њој су поред оружаних снага Руске Федерације и Војске Србије први пут учествовали и припадници оружаних снага Републике Белорусије. Претпрошле године, трилатерална вежба „Словенско братство 2016“ је изведена на нашој територији, док је прошле године домаћин вежбе била Белорусија.
  5. Драгана Милошевић

    СПЦ против бисте бога Перуна

    Јавна расправа о постављању споменика у Врњачкој Бањи била је полемична посебно због биста и споменика историјским личностима и боговима фото: М. Дугалић Врњачка Бања – Нема спора о томе да се у Врњачкој Бањи, поводом обележавања 150 година организованог бављења туризмом, мора наћи спомен-обележје Павлу Мутавџићу, намеснику кнеза Милоша Обреновића који је, као окружни начелник, са неколико виђенијих људи 1868. године основао „Фундаторско друштво кисело-вруће воде” у Врњцима. Од тада је и започето озбиљније бављење бањским лечењем и понудама за одмор и забаву у Врњачкој Бањи. Тај предлог, истакнутог културног радника Бошка Руђинчанина, као и онај да се у овој бањи нађе биста Миодрага Б. Протића, познатог сликара и оснивача Музеја савремене уметности у Београду, рођеног у Врњачкој Баљи су у поодмаклој реализацији то јест при крају сложене процедуре одлучивања. политика.рс Ево и целог текста:
  6. Црногорски покрет је у пријави навео да је Митрополит Амфилохије у септембру на литургијама на Цетињу и Црмници повезивао Црногорце са воловима, а Црногорце католичке и исламске вјероисповести са атеистима, те да је изјавом у вези са враћањем крста на подгоричку Сахат-кулу увриједио муслимане и турску државу, са намјером да посије сјеме раздора између подгоричких муслимана и православаца. У пријави Црногорског покрета наведено је да су волови „синоним за менталну заосталост“, те да је Митрополити Амфилохије тим поређењем намјерно нарушио углед националног имена Црногорац. Основно државно тужилаштво је образложило рјешење о одбацивању кривичне пријаве Црногорског покрета на основу транскрибованих излагања. У образложењу пише да се, у цјелини цијенећи, овакви Митрополитови наводи не могу сматрати јавним излагањем порузи било којега народа, већ управо позивом на мир, толеранцију и међусобно поштовање људи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Основно државно тужилаштво на Цетињу одбацило је кривичну пријаву Црногорског покрета против Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија за кривично дјело повреда угледа народа, мањинских народа и других мањинскиих националних заједница и кривично дјело изазивање националне, расне и вјерске мржње. Црногорски покрет је у пријави навео да је Митрополит Амфилохије у септембру на литургијама на Цетињу и Црмници повезивао Црногорце са воловима, а Црногорце католичке и исламске вјероисповести са атеистима, те да је изјавом у вези са враћањем крста на подгоричку Сахат-кулу увриједио муслимане и турску државу, са намјером да посије сјеме раздора између подгоричких муслимана и православаца. У пријави Црногорског покрета наведено је да су волови „синоним за менталну заосталост“, те да је Митрополити Амфилохије тим поређењем намјерно нарушио углед националног имена Црногорац. Основно државно тужилаштво је образложило рјешење о одбацивању кривичне пријаве Црногорског покрета на основу транскрибованих излагања. У образложењу пише да се, у цјелини цијенећи, овакви Митрополитови наводи не могу сматрати јавним излагањем порузи било којега народа, већ управо позивом на мир, толеранцију и међусобно поштовање људи. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Представници Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве (ЦЕПИС) имали су састанке са представницима Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС), у циљу успостављања континуиране сарадње и борбе против секташтва на интернету. Шта је том приликом договорено и од ког је то значаја за СПЦ говорио је Александар Арсенин - стручни сарадник ЦЕПИС-а, који је био гост Радија Беседе. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице
  9. Светска здравствена организација каже да у свету данас постоји више од 48.000.000 зависника од различитих наркотика. Стопа смртности од те болести је једнака стопи смртности коју имају оболели од рака другог или трећег степена (Извор). Како пише на Руском порталу Лента.ру, у разговору са Татјаном Клименковом, директором националног Истраживачког центра Наркологије Руске Федерације. Створена је вакцина која спречава зависност од тешких дрога. Кад говоримо о опијатима као што су морфијум и хероин, али у будућности научници се надају да ће проширити ову листу и на друге наркотике. Татјана каже да је "у развоју превазиђена веома озбиљна фаза". Ако тестови буду успешни, вакцина се може давати тинејџерима као део превенције злоупотреба дрога. Јевгениј Бриун, независни психијатар-нарколог Министарства за здравље Русије, каже да је током протеклих година, укупан број зависника-наркомана у Русији смањен за 2%. Као и да су мање шансе данас да се тинејџери заинтересују за дрогу или да не прихватају тестирање на наркотике. У овој вакцини се налазе антитела добијена од коњске крви. Експерименти на животињама су показали да је лек активан годину дана након што је примењен на пацијенту. У почетку је потребно интегрисати лек у крвоток, а у будућности ће се тело само сетити овог антигена, након чега ће самостално почети да производи антитела.
  10. Danijela

    Против џина и шејтана

    Nas @Жељко говори у емисији.
  11. Римокатолички бискуп Рејкавика Давид Тенсер и старешина православне ставропигијалне парохије Светог Николаја у Рејкјавику протојереј Тимотеј Золотуски у свом заједничком саопштењу иступили су против еутаназије, а поводом нацрта законског предлога о којем ће се расправљати у парламенту ове земље. Они су се у виду писма обратили овом Парламенту и изразили заједничко гледиште по питању еутаназије. У писму се истиче да било какво убиство или помоћ некоме да самог себе убије не може се сматрати ни добром смрћу („еутаназијом“), нити помоћу при смрти (помоћ некоме ко умире), него је то преступ. „Ни у једном случају не можемо одобрити такве чинове, јер они нарушавају природне законе и противрече основним моралним начелима хришћанства,“ каже се у писму. Аутори писма су такође изразили наду да се о нацрту закона неће расправљати у Парламенту Исланда. Како је изјавио православни свештеник у Рејкјавику, ово заједничко саопштење сведочи да је то само практични плод договора патријарха московског Кирила и папе Фрање у Хавани 12. фебруара 2016. године. На том сусрету предстојатељи двеју Цркава су се договорили о заједничкој подршци традиционалних хришћанских и моралних вредности и притом истакли да су „недопустиви“ еутаназија, абортус, једнополне везе. Извор: Катпрес (превод - Информативна служба СПЦ) Хришћански свет |
  12. Римокатолички бискуп Рејкавика Давид Тенсер и старешина православне ставропигијалне парохије Светог Николаја у Рејкјавику протојереј Тимотеј Золотуски у свом заједничком саопштењу иступили су против еутаназије, а поводом нацрта законског предлога о којем ће се расправљати у парламенту ове земље. Они су се у виду писма обратили овом Парламенту и изразили заједничко гледиште по питању еутаназије. У писму се истиче да било какво убиство или помоћ некоме да самог себе убије не може се сматрати ни добром смрћу („еутаназијом“), нити помоћу при смрти (помоћ некоме ко умире), него је то преступ. „Ни у једном случају не можемо одобрити такве чинове, јер они нарушавају природне законе и противрече основним моралним начелима хришћанства,“ каже се у писму. Аутори писма су такође изразили наду да се о нацрту закона неће расправљати у Парламенту Исланда. Како је изјавио православни свештеник у Рејкјавику, ово заједничко саопштење сведочи да је то само практични плод договора патријарха московског Кирила и папе Фрање у Хавани 12. фебруара 2016. године. На том сусрету предстојатељи двеју Цркава су се договорили о заједничкој подршци традиционалних хришћанских и моралних вредности и притом истакли да су „недопустиви“ еутаназија, абортус, једнополне везе. Извор: Катпрес (превод - Информативна служба СПЦ) Хришћански свет | View full Странице
  13. Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“ 26. Фебруар 2018 - 12:43 Ми, поглавари Цркава који управљамо Светим Гробом и Статусом Кво и другим хришћанским светим местима у Јерусалиму – Грчка Православна Патријаршија, Старатељство (Кустодија) Свете земље и Јерменска Патријаршија – пратимо с великом забринутошћу систематску кампању против Цркава и црквених заједница у Светој земљи флагрантним кршењем постојећег Статуса Квоа. Недавно, систематска и офанзивна кампања достигла је ниво без преседана када је Општина Јерусалим објавила скандалозну збирку упозорења и наредби о преузимању црквених средстава, имовине и банковних рачуна због наводних дугова казнених општинских такси. Корак који је у супротности са историјским положајем Цркава унутар Светог града Јерусалима и њиховим односом према грађанским властима. Ове акције руше постојеће уговоре и међународне обавезе које гарантују права и привилегије Цркава, у ономе што изгледа да је покушај да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму. Највеће жртве у овоме су оне осиромашене породице који ће остати без хране и крова над главом, као и деца која неће бити у могућности да похађају школу. Систематска кампања злоупотребе Цркава и хришћана достигла је сада врхунац пошто се промовише дискриминаторски и расистички закон који циља само на некретнине хришћанске заједнице у Светој земљи. Овај грозни закон је стављен на дневни ред данас на састанку министарске комисије који, ако се усвоји, може омогућити експропријацију поседа Цркве. Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су донесени против Јевреја током мрачних периода у Европи. Овај систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи крши најосновнија, старинска и суверена права, већ деценијама газећи на деликатном ткиву односа између Хришћанске заједнице и власти. Стога, и подсећајући се изјаве Патријараха Локалних Цркава у Јерусалиму од 14. фебруара 2018. године и њихове претходне изјаве из септембра 2017. године, одлучили смо да, као меру протеста, предузмемо корак без преседана и затворимо Цркву Светог Гроба. Заједно са свима Поглаварима Цркава у Светој земљи ми стојимо удружени, чврсти и одлучни у заштити наших права и наше имовине. Нека Дух Свети одговори на наше молитве и донесе нам решење ове историјске кризе у нашем Светом граду. Теофило III, Патријарх јерусалимски Франческо Патон, Старатељ Свете земље Нуран Манугијан, Јерменски Патријарх Јерусалима Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског: Информативна служба СПЦ) фото: Gali Tibbon/AFP/Getty Images
  14. Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“ 26. Фебруар 2018 - 12:43 Ми, поглавари Цркава који управљамо Светим Гробом и Статусом Кво и другим хришћанским светим местима у Јерусалиму – Грчка Православна Патријаршија, Старатељство (Кустодија) Свете земље и Јерменска Патријаршија – пратимо с великом забринутошћу систематску кампању против Цркава и црквених заједница у Светој земљи флагрантним кршењем постојећег Статуса Квоа. Недавно, систематска и офанзивна кампања достигла је ниво без преседана када је Општина Јерусалим објавила скандалозну збирку упозорења и наредби о преузимању црквених средстава, имовине и банковних рачуна због наводних дугова казнених општинских такси. Корак који је у супротности са историјским положајем Цркава унутар Светог града Јерусалима и њиховим односом према грађанским властима. Ове акције руше постојеће уговоре и међународне обавезе које гарантују права и привилегије Цркава, у ономе што изгледа да је покушај да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму. Највеће жртве у овоме су оне осиромашене породице који ће остати без хране и крова над главом, као и деца која неће бити у могућности да похађају школу. Систематска кампања злоупотребе Цркава и хришћана достигла је сада врхунац пошто се промовише дискриминаторски и расистички закон који циља само на некретнине хришћанске заједнице у Светој земљи. Овај грозни закон је стављен на дневни ред данас на састанку министарске комисије који, ако се усвоји, може омогућити експропријацију поседа Цркве. Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су донесени против Јевреја током мрачних периода у Европи. Овај систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи крши најосновнија, старинска и суверена права, већ деценијама газећи на деликатном ткиву односа између Хришћанске заједнице и власти. Стога, и подсећајући се изјаве Патријараха Локалних Цркава у Јерусалиму од 14. фебруара 2018. године и њихове претходне изјаве из септембра 2017. године, одлучили смо да, као меру протеста, предузмемо корак без преседана и затворимо Цркву Светог Гроба. Заједно са свима Поглаварима Цркава у Светој земљи ми стојимо удружени, чврсти и одлучни у заштити наших права и наше имовине. Нека Дух Свети одговори на наше молитве и донесе нам решење ове историјске кризе у нашем Светом граду. Теофило III, Патријарх јерусалимски Франческо Патон, Старатељ Свете земље Нуран Манугијан, Јерменски Патријарх Јерусалима Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског: Информативна служба СПЦ) фото: Gali Tibbon/AFP/Getty Images View full Странице
  15. У ретком кораку који није виђен три деценије, црквени великодостојници оптужили су Израел за „систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи“. Поглавари Грчке Православне, Јерменске Апостолске и Католичке Цркве, који заједно руководе великим делом у Старом граду Јеруслаима, жалили су се на планове градских власти да модификују изузеће од верског пореза за који су рекли „да је покушај у циљу да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму“. Посебно, они су се жалили на „дискриминишући и расистички закон“ који разматрају израелски законодавци, а који би омогућио да држава конфискује црквену земљу. „Овај одвратни закон је стављен на дневни ред састанка министарске комисије, који би, ако би се прихватио, омогућио да дође до присвајања црквене земље,“ рекли су великодостоници у изјави у недељу. „Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су били усвојени против Јевреја у време тамног периода у Европи.“ Они су додали: „Као мера протеста, одлучили смо на овај корак без преседана којим ћемо затворити Цркву Светог Гроба.“ Још није јасно колико дуго ће црква бити затворена. Црква, која привлачи хиљаде поклоника широм света, није затворена из политичких разлога још од 1990. године када су велика дрвена врата била закључана један дан као симболично противљење присуству јеврејских насељеника који су се уселили у оближње хришћанско коначиште. Предлагачи новог закона о земљи кажу да ће он ограничити Цркви могућност да продаје своју земљу приватним купцима, који могу да држе у неизвесности власнике кућа који тамо живе а у вези њиховог закупа. Јерусалимске локалне власти кажу да се изузимање од пореза до сада погрешно примењивало на комерцијалне некретнине у власништву Цркве, као што су ресторани и хотели, а који се не смеју изузети ако нису богослужбено место. Извор: The Guardian ( са енглеског Информативна служба СПЦ )
  16. Старешине Цркве Светог Гроба, која се сматра најсветијим местом у хришћанству, закључали су њена врата у знак протеста против новог пореза и прописа израелског законодавства који ће омогућити да власти конфискују црквену земљу. У ретком кораку који није виђен три деценије, црквени великодостојници оптужили су Израел за „систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи“. Поглавари Грчке Православне, Јерменске Апостолске и Католичке Цркве, који заједно руководе великим делом у Старом граду Јеруслаима, жалили су се на планове градских власти да модификују изузеће од верског пореза за који су рекли „да је покушај у циљу да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму“. Посебно, они су се жалили на „дискриминишући и расистички закон“ који разматрају израелски законодавци, а који би омогућио да држава конфискује црквену земљу. „Овај одвратни закон је стављен на дневни ред састанка министарске комисије, који би, ако би се прихватио, омогућио да дође до присвајања црквене земље,“ рекли су великодостоници у изјави у недељу. „Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су били усвојени против Јевреја у време тамног периода у Европи.“ Они су додали: „Као мера протеста, одлучили смо на овај корак без преседана којим ћемо затворити Цркву Светог Гроба.“ Још није јасно колико дуго ће црква бити затворена. Црква, која привлачи хиљаде поклоника широм света, није затворена из политичких разлога још од 1990. године када су велика дрвена врата била закључана један дан као симболично противљење присуству јеврејских насељеника који су се уселили у оближње хришћанско коначиште. Предлагачи новог закона о земљи кажу да ће он ограничити Цркви могућност да продаје своју земљу приватним купцима, који могу да држе у неизвесности власнике кућа који тамо живе а у вези њиховог закупа. Јерусалимске локалне власти кажу да се изузимање од пореза до сада погрешно примењивало на комерцијалне некретнине у власништву Цркве, као што су ресторани и хотели, а који се не смеју изузети ако нису богослужбено место. Извор: The Guardian ( са енглеског Информативна служба СПЦ ) View full Странице
  17. Истраживање научника са престижног америчког универзитета „Стенфорд“, предвођена доктором Роналдом Левијем, показала су да је вакцина против рака уклонила туморе из тела мишева, чак и у фази метастазе. Истраживање спроведено на мишевима, тако што је вакцина директно убризгавана у масу тумора, успешно је елиминисале све трагове малигних ћелија из тела животња, а требало би да буде успешна у лечењу многих врста ракова, укључујући и оне који се појаве спонтано. Мишеви су генетски модификовани да спонтано развију туморе. Вакцина је имала успеха и у уклањању метастазираних ћелија раширених по телу, наводи се на званичном сајту универзитета. Научници верују да би коришћење вакцине на локалном нивоу могло да служи као јефтина терапија за рак, без нуспојава карактеристичних за хемотерапију. Вакцина се састоји од два агенса, а мишеви су обично реаговали након једне дозе, а највише након две дозе вакцине. „Када искористимо ова два агенса, примећујемо елиминацију тумора широм тела. Овакав приступ не захтева да се пронађу специфичне мете захваћене тумором и не захтева читаву активацију имуног система, нити мењање имуних ћелија пацијента“, рекао је доктор медицине и професор онкологије на Стенфорду, Роберт Леви. Према његовим речима, вакцина се разликује од постојећих имунотерапија због тога што се вакцина користи на локалном нивоу и стимулишу се ћелије захваћене тумором, уместо читавог тела. „У мишевима, приметили смо невероватне ефекте широм тела, укључујући и нестанак тумора из тела животиња“, рекао је Леви. У даљем наставку истраживања, очекује се да ће се вакцина тестирати на 15 пацијената са лимфомом, а уколико се проба покаже успешном, Леви верује да ће вакцина бити успешна у борби против много врста тумора. „Не верујем да постоји ограничење који бисмо тумор могли потенцијално да лечимо“, рекао је Леви. Истраживање је објављено у јануарском издању Сајенс транслејшнел медисин. http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/481/zdravlje/3027713/stenford-vakcina-protiv-raka-uklonila-tumore-u-misevima.html
  18. Како сазнајемо, овај лов у мутном одвијао се ни мање ни више него у канцеларијском простору директора болнице и високог функционера ДПС-а Илије Ашанина, гдје су запослени болнице увођени један за другим и врбовани да дају свој потпис.   Подсјетимо да је срамну петицију покренула преко интернета група грађана средином јануара. Њоме се тражи изричито укидање власништва Српске православне цркве над црногорским манастирима и црквама.     У образложењу петиције, између осталог, стоји да је „независна и међународно призната Краљевина Црна Гора 1918. године окупирана и анексирана од Србије“. Међу потписницима петиције налази се и Лав Лајовић, самопрокламовани џедај и члан НВО Црногорска православна црква, али и име Анте Павелића вође усташког покрета, зликовца и једног од најближих сарадника Адолфа Хитлера. О бескрупулозним манирима организатора говори и податак да је од времена успостављања јавне петиције више јавних личности морало да демантује наводе организатора да су потписали петицију. Међу онима који су упутили јавни демант су предсједник ГП УРА Дритан Абазовић и предсједник Скупштине Црне Горе Иван Брајовић.   Након данашњих сазнања, видимо да се организатори нису зауставили на давању лажних података већ су за своје пљачкашке намјере искористили простор јавне институције. Након овог скандала јасно је да ће јавност Црне Горе, која великом већином припада окриљу СПЦ, осудити овај злочиначки атак. Међутим, оно што иста јавност с неизвјесношћу очекује јесте реакција надлежних органа поводом ове криминалне радње. Фото: Ју тјуб Извор: Портал ИН4С
  19. Портал ИН4С сазнаје да су активисти НВО Црногорска православна црква данас прикупљали потписе за скандалозну петицију за укидање власништва СПЦ над манастирима у Црној Гори у просторијама Опште болнице у Никшићу. Како сазнајемо, овај лов у мутном одвијао се ни мање ни више него у канцеларијском простору директора болнице и високог функционера ДПС-а Илије Ашанина, гдје су запослени болнице увођени један за другим и врбовани да дају свој потпис. Подсјетимо да је срамну петицију покренула преко интернета група грађана средином јануара. Њоме се тражи изричито укидање власништва Српске православне цркве над црногорским манастирима и црквама. У образложењу петиције, између осталог, стоји да је „независна и међународно призната Краљевина Црна Гора 1918. године окупирана и анексирана од Србије“. Међу потписницима петиције налази се и Лав Лајовић, самопрокламовани џедај и члан НВО Црногорска православна црква, али и име Анте Павелића вође усташког покрета, зликовца и једног од најближих сарадника Адолфа Хитлера. О бескрупулозним манирима организатора говори и податак да је од времена успостављања јавне петиције више јавних личности морало да демантује наводе организатора да су потписали петицију. Међу онима који су упутили јавни демант су предсједник ГП УРА Дритан Абазовић и предсједник Скупштине Црне Горе Иван Брајовић. Након данашњих сазнања, видимо да се организатори нису зауставили на давању лажних података већ су за своје пљачкашке намјере искористили простор јавне институције. Након овог скандала јасно је да ће јавност Црне Горе, која великом већином припада окриљу СПЦ, осудити овај злочиначки атак. Међутим, оно што иста јавност с неизвјесношћу очекује јесте реакција надлежних органа поводом ове криминалне радње. Фото: Ју тјуб Извор: Портал ИН4С View full Странице
  20. Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују:   1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке;   2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и   3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи.   Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња?   О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља.   Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства!   Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем.   Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти.   На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин.   Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају.   Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота.   Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште.   Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима.        Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу.   Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати?   Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода.   Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће:   1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти;   2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима.   На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота.   Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце.   Извор: Православие.ру
  21. Родитељи отпочињу борбу са грехом који живи у детету. И премда је тај грех лишен тачке ослонца, он ипак делује, настојећи да овлада детињим телесним и душевним снагама, како би нашао себи чврсто упориште. Ово се, међутим, не сме допуштати, те ваља детиње снаге отимати из руку греха и предавати их Богу. Али, како ово деловање не би било без основа, већ утемељено на разумном познавању његовог значаја и предности, потребно је јасно спознати за чим жуди грех који је остао у детету, чиме се храни, преко чега успева да човеком овлада. Основни покретачи који увлаче у грех јесу својеумље, односно љубопитство (знатижеља) у уму, својевољност – у вољи, самонаслађивање – у чувствима. Стога душевне и телесне снаге које се обликују и развијају ваља тако водити и усмеравати да не доспеју у ропство угађања плоти, радозналости, својевољности и самонаслађивања, јер то је јарам греховни, него, напротив, учити дете да се удаљава од њих и да их побеђује, чиме ћемо их, заправо, колико год је то могуће, обеснаживати и обезвређивати. То је главно руководеће начело, коме ваља саобразити читаво васпитање. Зато ћемо у даљем излагању размотрити најглавнија дејетва тела, душе и духа. Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују: 1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке; 2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и 3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи. Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња? О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља. Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства! Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем. Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти. На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин. Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају. Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота. Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште. Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима. Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу. Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати? Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода. Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће: 1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти; 2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима. На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота. Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце. Извор: Православие.ру View full Странице
  22. Житије   О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. г. за време прогона хришћана мученички скончао под Марком Аурелијем,  јер је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких учења, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир.   Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses  (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо после оригинала.   На овоме месту радо бисмо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „FontesChristiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde.Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и после открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. године.    Дело се састоји од пет књига које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века.   Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је  у катедрали Saint-Jean(Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и мошти су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили.   Учење (богословље) Иринеја Лионског   У богословљу Светог Иринеја Лионског централна су следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама.   Средиште богословља св. Иринеја, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“ који је створио свет. Св. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном историјом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спасења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је Нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, истичући опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Господу Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га св. Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека.   Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.   Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина.   Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем.   Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодности имао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватне обнове.   протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)     Извор: Српска Православна Црква
  23. Иринеј Лионски (грчки Ειρηναίος της Λυών), али и Иринеј из Смирне (грчки Εἰρηναῖος ὁ Σμυρναῖος) ‚ рођен око 135, а преставио се око 202, Учитељ Цркве, Епископ у Лугдунуму у Галији (данас Лиону/Француској). Овај светитељ је један од најзначајнијих богослова 2. века и један од првих систематских богослова хришћанства. Красило га је широко и дубоко образовање - владање јелинском философијом и поезијом. Његови списи су у развоју ране Цркве и хришћанског богословља били столп, утвержденије и путоказ целокупном његовом потоњем развоју. Он је архиначалник и прецептор појма „Regula fidei“ („Правило вере“). Православни га прослављају 23. августа, римокатолици, евангелисти, англикани 28. јула. Житије О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. г. за време прогона хришћана мученички скончао под Марком Аурелијем, јер је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких учења, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо после оригинала. На овоме месту радо бисмо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „FontesChristiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde.Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и после открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. године. Дело се састоји од пет књига које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века. Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је у катедрали Saint-Jean(Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и мошти су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили. Учење (богословље) Иринеја Лионског У богословљу Светог Иринеја Лионског централна су следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама. Средиште богословља св. Иринеја, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“ који је створио свет. Св. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном историјом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спасења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је Нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, истичући опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Господу Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га св. Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога. Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина. Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем. Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодности имао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватне обнове. протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  24. Оптужбе против Златоустог на сабору ,,код храста,, (фотије, библиотека, кодекс 59) Би прочитан протокол сабора незаконо сабраног против, међу светима, Јована Златоустог, који (сабор) предводећи га отворише: Теофил Александријски, Акакије Веријски, Антиох Птолемаидски, Северијан Гавалски и Кирин Халкидонски, који су се (сви) понајвише непријатељски држали према томе мужу и који истовремено беху и судије, и тужиоци и сведоци. А у актима је обрађено ових тринаест (тачака), но дванаест беху против светога, а тринаеста обухвата оптужницу против Ираклида, којега је он рукоположио у Ефесу, а којега им обарање није успело, пошто су их неке друге (околности или људи?) спречиле. Тужилац против овога Ираклида Магнезијскога беше епископ по имену Макарије. Отворени, пак, непријатељ блаженога Јована и први тужилац (против њега) беше његов ђакон Јован [1]. Он оптужи Златоуста да му је: Нанео неправду, одлучивши га зато што је ударио слугу својега Евлавија; Друго, што неки монах (по имену) Јован, по овлашћењу Златоустога, би ишибан и ,као што каже, одведен и окован заједно са демонизованима; Треће, што је продао много мноштво драгоцености; (црквено власништво) Четврто, што је мермерне (плоче за цркву) Свете Анастасије, које је Нектарије одложио (по страни) за облагање мермером цркве, овај продао; Пето, што вређа клирике (називајући их) нечасним, поквареним, готованима и ветропирима; Шесто, што је светога Епифанија ( Кипарског) називао брбљивцем и човеком демонским; Седмо, што је против Северијана спремио интригу, покренувши против њега декане;[2] Осмо, што је против клира приредио клеветничку књигу; Девето, што је када је сазвао сабор свега свештенства подигао три ђакона: Акакија, Едафија и Јована, оптуживши их да су украли омофор његов, говорећи да су га узели (употребили) за нешто друго; Десето, што је рукоположио за епископа Антонија, ;овека обличенога пљачкаша гробова; Једанаесто, што је сам пријавио Јована,грофа, у побуни војника;[3] Дванаесто, што се не би помолио ни улазећи, ни излазећи из цркве; Тринаесто, што је рукоположења ђакона и презвитера чинио без жртвеника; Четрнаесто, што је на једноме рукоположењу четворицу учинио епископима; Петнаесто, што је примао жене насамо, пошто би (претходно) све избацио напоље; Шеснаесто, што је наследство које је остало од Текле продао преко Теодула; Седамнаесто, што нико није знао на шта су отишли црквени приходи; Осамнаесто, што је рукоположио Серапиона, који је био под оптужбом; Деветнаесто, што се није обазирао на оне заједничаре икумене (лаике) који су по његовој вољи затворени и скончали у тамници, нити се удостојио испратити тела њихова;[4] Двадесето, што је увредио најсветијега Акакија( Веријског) и није му ни речи рекао; Двадесет прво, што је Порфирија презвитера предао Евтропију да га прогна;[5] Двадесет друго, што је и Венерија презвитера предао са увредом многом; Двадесет треће, што се њему једноме купатило подгрева, и да после купања његовог Серапион затвара улаз, тако да нико други не ужива ( у купању). Двадесет четврто, да је многе рукоположио без сведока; Двадест пето, да је јео сам, живећи погубно живот киклопа; Двадесет шесто, да сам тужи, сам сведочи, сам доноси пресуду- а кажу да је то очито по догађајима са протођаконом Мартиријем, и по оним са Проересијем, епископом Ликијским;[6] Двадесет седмо, да је Мемнону ударио ћушку у (Цркви Светих) Апостола, и кад је потекла крв из уста његових, принео му је тајне;[7] Двадесет осмо, да се на Трону разодева и одева, и да једе пастилу;[8] Двадесет девето, да даје паре епископима које је рукоположио, како би преко њих притискао клир. То су дакле главне тачке (оптужнице) против светога, а он ни четврти пут позван није (тамо) дошао, ставивши до знања онима који су га позвали следеће: ,, Ако уклоните отворене непријатеље моје из реда судија, спреман сам и доћи и бранити се, ако ме неко за нешто тужи, а ако не желите то учинити, колико год пута да шаљете (по мене), ништа више нећете успети,,. Испитали су, како су сматрали, од тих главних тачака прву и другу, а затим су почели испитивати о епископима Ираклиду и Паладију Еленопољском;[9] монах Јован, којега је ђакон Јован поменуо у оптужбама против Златоустога, опет придодаде лажну оптужницу, која Ираклида осуђује да је оригениста, и да је ухваћен као лопов у Кесарији Палестинској, како краде хаљине ђакона Акилина, а да га је, веле, Епископ Јован, иако је такав, рукоположио у Ефесу. Кривио је Златоустога како је он ( монах Јован ) многа зла претрпео оригениста ради, и преко Серапиона , и мимо њега од онога ( од Златоустога). А затим, када су те оптужбе биле претресене, би опет испитана девета тачка оптужби, а онда двадесет седма. Затим је Исакије епископ опет оптужио Ираклида као оригенисту, и да свјатејшему Епифанију није прихватљив ни на молитви, ни за заједничком трпезом. А придодао је исти тај Исакије и клевету против Златоустога која обухвата ове оптужбе: најпре ону о више пута поменутом Јовану монаху: Да је изударан због оригениста и стављен у окове; ( због дуге браће) Друго, да блажени Епифаније није хтео имати заједницу ( са њим) због оригениста: Амонија, Ефтимија, Евсевија, Ираклида, Паладија; Треће, да укида гостољубље, настојећи на обедовању насамо; Четврто, да говори како је у цркви трпеза напуњена Еринијама;[10] Пето, да се хвали говорећи у Цркви: ,,жудим,, ,, лудујем,, , и да је дужан протумачити које су то Ериније, и шта значи то: ,, жудим,, ,, лудујем,,. Црква, наиме, не зна за такве ствари; Шесто, што грешницима нуди сигурност поучавајући: ,, ако опет сагрешиш, опет се покај, и колико пута да сагрешиш, дођи к мени и ја ћу те излечити,,. Седмо, што хули на Цркву говорећи да Христос није био услишен када се помолио, пошто се није помолио како треба; Осмо, што лаике подговара да се буне против синода; Девето, што је прихватио Јелине који су многа зла хришћанима приредили, те их држи у цркви и штити; Десето, да прелази у туђе епархије и рукополаже епископе;[11] Једанаесто, да вређа епископе и екпингантима[12] заповеда да буду избачени из дома његовог; Дванаесто, да клирике вређа чудним увредама; Тринаесто, да је силом отео туђе залоге; Четрнаесто, да без синода и мимо воље клира чини рукоположења; Петнаесто, да је оригенисте прихватио, а да је заједничаре Цркве који су дошли са састављеним писмима, ни у тамницу бачеnе, није (отуда) избавио, него кад су умрли у њој уопште се није на њих осврнуо; Шеснаесто, да је иностране робове, који још нису били ослобођени, него били под оптужбом, рукоположио за епископе; Седамнаесто, да се десило да сам тај Исакије много пострада од њега. Од тих ,дакле, оптужби прва,кад би унапред претресена, како су сматрали, више не би испитана, а друга и седма би испитана. А затим наново испитана трећа оптужба, од оних које је поднео ђакон Јован. А у тој главној тачки и Арсакије[13] протопрезвитер, који је наследио самога Златоустога, и Атик презвитер, не знам како, иступише као сведоци те посведочише против Светога, и Елпидије презвитер. Сами посведочише, а са њима и презвитер Акакије и код четврте тачке. Када су, дакле, (те тачке) биле испитане, сами претходно наречени презвитери и још Евдемон и Онисим, тражили су да се убрза са пресудом, те Павле Ираклијски први затражи од сабора да се сви изјасне. И изјаснише се сви за свргавање, како су очекивали, Светога, почињући од Гимнасија епископа, а завршивши са Теофилом Александријским, на броју четрдесет петорица њих. Затим би написана посланица клиру константинопољском да сабор тражи свргавање Светога, а би јављено и царевима. Придодаше још и три клевете, од Геронтија, од Фаустина и од Евгомонија, који су говорили да су неправедно од Јована свргнути ( са епископског трона). Би написан и царски указ сабору. У којима и дванаести чин (тј. заседање). А тринаести, као што је речено, садржи оптужнице у вези Ираклида, епископа Ефеског. [1] Био је то један од двојице ђакона које је Златоусти сменио одмах по доласку у Консантинопољ. Једнога под оптужбом за убиство а другога за прељубу. [2] Декани су били нека врста монашких ,, десетара,, или пак градских службеника који су сахрањивали сиромашне о државном трошку, значење је нејасно. [3] Ради се о такозваној ,,талачкој кризи,,. Поменути Јован био је ћовек веома близак царскоме пару. [4] Неки мисле да се ради о ,,агентима,, које је Теофил послао у Константинопољ да клевећу тзв. ,,дугу браћу,,. [5] О овој и следећој осуди се не зна ништа. [6] Ни о овима се ништа не зна. [7] Понудио му прићешће. [8] О овој Златоустовој навици види код Паладија, Дијалог 8 [9] Писац Дијалога [10] Нема сачувано ништа о овоме. [11] Односи се на његово путовање у Малу Азију да среди црквено стање, и том приликом је сменио епископе за које је сматрао да су рукоположени за новац. [12] Нејасно је да ли вређа и једне и друге или другима заповеда да избаце епископе из дома [13] Млађи брат епископа Нектарија кога је Златоусти наследио на Константинопољској катедри.
×