Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Профирије примио је 20. августа 2021. године у Патријаршији српској у Београду групу истакнутих уметника и културних посленика. -Данас сам се са блиским пријатељима, истакнутим уметницима и културним посленицима, саветовао како да хришћанске вредности и култура постану саставни део живота младих генерација, истакaо је патријарх Порфирије. Његова Светост је том приликом угостио драмске уметнике Милоша Биковића, Виктора Савића и Ненада Окановића, као и представнике EXIT Фондације Душана Ковачевића и Ивана Петровића. Извор: Инстаграм налог патријарха Порфирија

У данима када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ! Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима! Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове: Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу! Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава! Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу! Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога! Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога! Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!

Сви смо ми браћа, јер нас је саздао један Господар и Творац, и у том смислу смо задобили заједничког Оца. Међутим, то опште братство имамо и у односу на бесловесну, па чак и на неживу (не-осетљиву, не-одушевљену) природу. Осим тога, ми смо један другоме браћа и зато што смо сви потекли од једног, земнородног Адама, и зато што смо једино ми створени по образу Божијем. Ово је заједничко и нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо један другоме браћа и тиме што смо истога рода и што живимо у истом месту. Најзад, браћа смо и по богатству да имамо заједничку Мајку – Свету Цркву и благочашће (побожност), којој је Началник и Савршитељ Христос, истински Син Божији, Који не само да је наш Бог, него је благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Која све нас сабира у једно Тело и чини да будемо удови један другом и Њему Самом. Када се после Свог тродневног васкрсења из мртвих јавио женама које су дошле на гроб, Господ је рекао: Идите, те јавите браћи Мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће Ме видети (Мт. 28; 10). Видите ли како нас је удостојио да Се назове нашим братом? Зато и апостол за Њега каже: Не присаједини се ангелима, него се присаједини семену Авраамову: стога је требало да у свему буде подобан браћи (Јевр. 2; 16-17). Међутим, како је Христос и наш Отац Који нас је препородио кроз свето Крштење и Својом божанском благодаћу, Он Своје ученике назива „децом“ и, одлазећи на спасоносно Страдање објављује да их неће оставити као сирочиће. Тако апостол опет каже: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јевр. 2; 14). Павле је уверен да смо сви ми у Христу једно Тело и каже: А ви сте Тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 12; 27). И као што је тело једно а има многе удове, тако и удови имају једно тело и, премда су многи, чине (образују) једно тело. Тако је и са Христом, будући да смо у једном Духу сви крштени у једно Тело. 3. За нас је, дакле, браћо, била једна бања препорођења и рођења у Богу: једна вера, једна нада, један Бог над свима, кроз све и у свима нама, Који нас је божанском љубављу сабрао око Себе и учинио да будемо удови један другоме и Њему Самом. Међутим, дејствовањем лукавога наступила је мржња једних према другима и протерала љубав. Тачније речено, то се није догодило само једном, него се она (мржња) више пута понављала, уништавајући наше јединство у љубави једних према другима и према Богу. Она не само да заједничке удове града разлучује једне од других и чини да буду као одузети (парализовани), него те стране (странке, партије) супротставља једне другима и подстиче саплеменике не непомирљиве раздоре, пометње и нереде. Постигавши да саплеменици постану противници и учинивши да град изгледа тако као да су њиме загосподарили непријатељи, подстакла је (та мржња) град да сажаљева самога себе, да према себи самоме постане злонамеран и непријатељски расположен. Будући у том мрском положају, постао је (град) самоме себи загонетка. 4. Ко су ти што пустоше град, што понекад руше куће и отимају оно што је у кућама? Ко су ти што махнито прогоне господаре ових кућа и гаје погубна (смртоносна, убиствена) осећања према њима, немилосрдна и нечовечна? Зар то нису сами житељи овога града?! Ко су они што трпе тако велико безумље и урлике, нападе и насртаје? Зар то нису они исти житељи овога града, од којих се он (град) некада наслађивао толиким добрима? О, какво страдање! Авај, каква велика несрећа! Град војује сам са собом, заратио је са собом самим, гази се својим сопственим ногама, руши се својим сопственим рукама, одзвања својим сопственим узвицима. Оно што је код њега добро бива презрено, док оно што је неплеменито и рђаво злосрећно преовладава. Зар ова болест која вас је задесила није много гора од оне коју су имали одузети (раслабљени, парализовани) описани у Еванђељу? Колико су ова злодела гора и штетнија од њиховог неделања? 5. Ви, међутим, немојте да се срдите што ово чујете. Ја вам то не говорим зато да бих вас кудио, него да бисте, ако сада будете трезвени, познали своју болест. На тај начин ћете потражити разлог због којег сте у њу пали и пожелети оздрављење а затим се побринути и за своје исцељење, да га задобијете и сачувате када вам Бог подари и оснажи то исцељење, као што је учинио и са онима раслабљенима (парализованима, одузетима). Он их, дакле, није само исцелио, него им је дао и снагу, како би сваки од њих устао са одра на којем је лежао и несметано могао да корача. 6. Шта је био узрок болести оних раслабљених које је исцелио? Њих је било двојица: један је лежао поред Силоамске бање у Јерусалиму и други, којег су носила четворица, у Капернауму. Шта је, дакле, било узрок њихове болести (слабости)? Грех. Господ је једном од њих, видевши његову веру и пре телесног исцељења, рекао: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9, 2). Другоме је, нашавши га после исцељења, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). И као што је код њих грех и из једног и из другог прогнао здравље а њих учинио одузетима (раслабљенима, парализованима), тако је и код вас заједнички грех прогнао љубав и учинио да један другоме постанете непријатељи. Који је други узрок, ако не грехољубива воља, учинио да буде нарушена ваша узајамна веза, односно, љубав према Богу и (љубав) једних према другима? Зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав мношх, каже Господ у Еванђељу (Мт. 24,12) а када се љубав потпуно охлади, не могу се одржати божанска благодат и брига. 7. Да бих вам кроз пример представио садашње страдање, рећи ћу да је душа свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уље а љубав фитиљ на којем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога уља, односно добрих дела, онда нужно пресушује љубав, која као фитиљ постоји у души. Тако се светлост божанске благодати и бриге удаљује од људи који су протерали врлину и учинили да са њом буде протерана и љубав. Када пак међу њима (таквим људима) дође до међусобне пометње, Бог од њих одвраћа Своје лице, о чему пророк Давид каже: Одвратиш лице Своје, и жалосше се (Пс. 104, 29). Тако се услед греха међу нама појављују грађански ратови и нереди, доносећи са собом све видове зла и усељавајући у предводнике побуне и побуњенике началника (кнеза) зла, који их претвара у звери. Неће бити претерано ако се каже да оне у којима се настанио он (кнез таме) припрема да прихвате демонску ћуд. Тако се догађа да онај, који је од почетка човекоубица и човекомрзац, учини да и сам човек постане човекоубица и противник Животодавца Христа, а тим пре непослушан и противан земаљским царевима или духовном оцу, пастиру и учитељу. 8. Обратите се, дакле, на пут Еванђеља Христовог и чврсто га се придржавајте, како би ваше једномислије вечно цветало и било постојано, па ће се и Господ опет обратити ка вама и на вама ће, заједно са миром, отпочинути и благодат божанственог Духа. Онај раслабљени из Јерусалима лежао је поред Силоамске бање која је исцељивала болесне; тако се ни ви никада нисте у потпуности удаљили од Цркве Христове која награђује миром. Међутим, као што онај човек није имао никога ко би му помогао да прими благодат од ове бање, тако ни овде код вас није било пастира који би проповедао мир, сабирао расејане удове и састављао их једне са другима а из Тела Цркве Христове одстрањивао болест и слабост које су се појавиле услед мржње. 9. Сада смо већ ми постављени и са вама смо заједно у Христу, и у Христу вас молимо, као да вас Он Сам моли кроз нас: измирите се са Богом! Познајте своје међусобно сродство, не само по души, него и по телу, које потиче од ваших предака. Сетите се оних пређашњих мирних дана: каквим сте се добрима тада наслађивали, а сада сте их потпуно лишени. Немојте помишљати на зло и немојте пожелети да на зло узвратите злом, него зло побеђујте добром. Пригрлите узајамну љубав, да бисте стекли љубав Божију и да бисте показали своју љубав према Њему, јер они који не воле своју браћу не могу да воле ни Бога, нити могу да, као плод овога (тј. љубави), задобију Његову божанствену благодат и бригу. 10. Браћо, послушајте мене који сам вам сада дошао и који, сагласно заповести Господњој, пре свега свима вама и према свима благовестим мир. Помозите ми у томе и опростите један другом ако је неко некога увредио, као што је и Христос опростио нама, да бисте постали синови мира или, другачије речено, синови Божији. Он и јесте наш Мир који од две стране начинио једну и срушио преграду која нас је раздвајала, победивши непријатељство на Свом Крсту. Он Сам је Својим ученицима рекао – а посредством њих и нама – да, улазећи у неки град или дом, тамо објављујемо мир. У измирењу се и састоји читаво дело Његовог доласка; управо ради тога је, приклонивши небеса, Он сишао на земљу, зато је Давид за Њега и прорекао: Засијаће у дане Његове правда и мноштво мира (Пс. 71; 7); док у другом Псалму опет за Њега каже: Он изриче мир народу Својему и преподобнима Својим, и онима који се обраћају срцем к Њему (Пс. 84; 8). 11. И ангелска химна поводом Његовог Рођења показује да је Он сишао са небеса да би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). Када је извршио домострој спасења, Он је Својим ученицима у наслеђе оставио мир, говорећи им: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14; 27), Мир имајте међу собом (Мк. 9; 50) и: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 35). Последња молитва коју нам је дао усходећи Своме Оцу такође утврђује узајамну љубав: Дај им, каже, да сви једно буду (Јн. 17; 21). 12. Нека, дакле, не отпаднемо од отачке молитве и нека не будемо одбачени из наследства Небеског Оца, нити лишени печата и знамења припадности Њему, као и усиновљења, благослова и учеништва, како не бисмо отпали од обећаног (вечног) живота и били удаљени од духовне брачне ложнице и стога од Самог Оца, началника (господара) мира, зачули: „Не познајем вас, идите од Мене, јер сте узроковали мржњу, непријатељство и саблазни“. Да нам се не би догодило да тако пострадамо, Он је посредством Својих светих ученика и апостола целом свету послао мир. 13. Због тога су они у својим беседама и посланицама мир ставили пре сваке друге речи, говорећи уместо увода: Благодат вам и мир од Бога. И ми смо, као служитељи у овој служби, објавили мир одмах по доласку к вама и заједно са Павлом говоримо вам: Старајте се да имате мир са свима и светост, без којих нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). Ако без мира са свима нико неће видети Бога, зар ће онда у будућем веку видети Бога онај који није у миру чак ни са својим сународницима? Напротив, неће ли тада чути: Нека се узме безбожник, да не види славу Господњу (Ис. 26,10)?! Нека вам се не догоди да чујете те страшне речи, него се посредством мира, љубави и једномислија измирите и саберите у једно и нека, према Његовом слатком обећању, и Он буде међу вама – наш Господ Исус Христос, Који ће нам олакшати терет садашњег живота, а када дође време, подарити вечни живот, славу и Царство, 14. Којега нека се сви ми удостојимо и нека га задобијемо благодаћу и човекољубљем Дароватеља мира, Бога и Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! Архимандрит Андреј (Конанос) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Шта вреди, браћо моја, ако ја будем вечито говорио, а Бог вечито ћутао? Могу ли ја одбранити правду Божију, ако је Бог не узме под своју заштиту? Могу ли ја доказати Бога безбожницима, ако се Бог буде крио? Могу ли Га ја омилети синовима Његовим, ако је Он равнодушан према патњама њиховим? Не; ништа од свега тога ја не могу. Моје речи немају крила, да би могле уздићи Богу све пале и отпале од Бога; нити моје речи имају огња, да би загрејале охладнела срца деце према Оцу њиховом. Моје речи нису ништа, ако оне нису слаби одјек и неразговетно понављање онога, што Бог својим моћним језиком говори. Што је шуштање шљунка на обали према страховитој рици океанској, то су речи моје према језику којим говори Бог. Како ће моћи чути шуштање шљунка преливеног пеном разјарене стихије онај човек, који је глув према рици океана? Како ће видети Бога у мојим речима онај, ко не може да га види у природи и животу? Како ће једва чујне речи људске убедити некога, кога громови нису у стању убедити? Како ће се огрејати на једној варници неко, ко је оставио огањ иза себе? Не ћути Бог, браћо, но говори гласније од свих бура и громова. Не напушта Бог правду, но прати је у њеном страдању и лагано узводи на престо. Не зависи Бог ни од чије добре воље, но чини све зависним од своје добре воље. Јадан би био Бог, који би зависио од адвокатске заштите једног смртног човека. Не излазим ја пред вас да штитим Онога, чију заштиту ја тражим дан и ноћ. Не излазим ја, убожјак један, да тражим од вас, убожјака, потпору Бога и Божије ствари. Не; него, напротив, излазим с предлогом, с молбом, заиста с молбом, да сви ми потражимо потпору себе и своје ствари у Бога, једино у Бога. Није то ради Бога но ради нас. И понављам: није то ради Бога но ради нас самих. Јер Бог ће бити подједнако велики, величали Га ми или понижавали. Бог ће бити светао, ма колико таме бацали ми на Његово име. Бог ће постојати, ма цела земља кроз сва уста својих створења и кроз све вулканске кратере јекнула: нема те Боже! Постојаће Бог, светао и велики као и данас, и онда, кад зраци сунчани буду узалуд тражили и једног живог човека на земљи, и кад буду место живих миловали само гробове мртвих. Боже, вечито светли и вечито велики, буди потпора нама као што си потпора толиким Сунцима у простору! И Сунца би се угасила без Твога погледа и претворила на мах у закисла, мрачна ватришта, – како ми да светлимо без Тебе? Како ћемо ми, брaћo моћи љубити своје непријатеље без потпоре Божије? Гле, ми нисмо учинили ни први корак на том путу. Ми нисмо још научили да љубимо ни своје пријатеље. Још мање: ми нисмо још научили да љубимо ни сами себе. Како ћемо љубити своје непријатеље? Христове речи о љубави према непријатељима, ево, још лете по свету од уста до уста, но још никако не могу да нађу пута од уста до срца. Ми не љубимо своје непријатеље. Зар то није очигледно, без доказивања? Ми љубимо само оне који нас љубе, и позајмљујемо само онима који нам могу вратити, и чинимо добра само онима који нам се могу двоструко одужити. Ми љубимо себе и пријатеље своје. Ми љубимо своје ближње, своје најближње, у буквалном смислу речи. Наши даљни далеко су од наше љубави. Наше срце лепи се за оно за што и наше очи. Очи наше су путовођ и нашем срцу. Ми мислило само, да љубимо себе и пријатеље своје. Ми се и у томе варамо; јер ми себичност називамо љубављу према себи, и љубакање љубављу према својим пријатељима. У самој ствари ми не љубимо ни себе ни своје пријатеље, исто онако као ни своје непријатеље. Јер у ономе што ми љубављу називамо нема најбољих елемената љубави. А најбољи су елементи љубави: познање, поштовање и жртвовање. У нашој љубави према себи нема ни познања, ни поштовања, ни жртвовања. У нашој љубави према пријатељима нашим такође нема тога трога. Наша љубав састоји се само из својих нижих елемената. Наша љубав према себи и својима ништа друго није до појачана и покварена у исто време инстинктивна љубав животињска. А оно што љубав људску чини узвишенијом и светлијом од љубави питоме и дивље живине, то је познање, поштовање и жртвовање. Познање себе и пријатеља својих први је елеменат узвишене и светле божанске љубави. Човек, који је о себи много мислио и себе много кушао, може доћи до познања себе. Но треба бити врло опрезан у том испитивању себе. Од најмање погрешке у самопознању може доћи лажан закључак, а од лажног закључка и лажна љубав према себи. Треба се навићи рашчлањавати, анализирати. Јер од правилне анализе себе, човек ће доћи и до правилне синтезе. Свака неправилност у процени себе, свети се више него на квадрат. Шта помаже цео дан правилног и опрезног хода по Алпима, ако се предвече учини само један омашан корак над провалијом? Најважнија питања, на која један млад човек мора правилно одговорити, да би себе познао, те да би му цео будући живот био правилан и здрав, јесу: – Ко сам ја? – Колики сам ја? – За шта сам ја? Сваки човек не може се посветити философији. Но једно зрно философије потребно је сваком животу људском као со јелу. Схвати ли човек своје биће као један производ случајно заталасане материје, као бесвесну и бесциљну игру елемената, он ће имати најнижи појам о себи и о своме назначењу. А од величине појма о себи зависи и величина идеала једнога човека, величина мисли и осећања и делања његовог. Схвати ли пак човек своје биће као резултат и наставак једне уметничке целисходности и творачке мудрости општевасионске, он ће тад имати о себи највиши појам, подређен једино појму Бога. Друто питање намеће се сваком човеку: Колики сам ја? Једно клупче желатинске љигавости и слабости излази на Сунце под именом човек. Сама немоћ, сама слабост, сузе, и сањивост! Туђом помоћи то се клупче одвија, на туђим рукама диже се ка Сунцу. Без своје заслуге оно дели хлеб с осталим светом, без своје жеље оно постаје учасник животне драме и животне плате. Још малено, то клупче упија својом душом као сунђером сав свет около себе на два очна прозорчића. Но душа је његова тако малена, да му све појаве изгледају бескрајно велике. Детету се родитељ његов и сви одрасли људи чине као титани, као богови. Кад се дигне до просечне висине свих људи човек онда мења свој појам о величини. Он не тежи више за величином ма кога одраслог човека но за величином само извесног броја великих људи, који му се чине у историји као Сунца међу звездама. И сравњујући себе са великим људима и са својим идеалом величине, он себе пита једнога дана неизоставно: Колики сам ја? И ту је одмах опасност, да се не превари, да не учини омашан корак над провалијом. Оцени ли правилно своју величину, онда је пронашао и себе и пут, којим треба да иде. А не оцени ли? Већина људи не оцени правилно своју величину, те живи у оптичкој обмани. Већина види себе у много већим размерама него што је. Живећи у једној обмани такви људи чине све, да и друге обману. Не испадне ли им то за руком, – а то никад не испада за руком – они се осећају несрећним витезовима, који су се јавили не у свом времену и не у свом друштву. Као да је потребно да сви људи буду велики и генијални! Као да Богу за његову историјску драму нису потребни исто тако и мали људи! Као да би свет могао постојати без говедара и ковача и чистача улице! Бог је и поделио људима неједнаку меру даровитости, да би због те неједнакости било сталног кретања у људском животу. Нико није крив што није дошао у свет са већим даром. Но крив ће бити и љуто кажњен онај ко не види свој дар у његовој правој мери, и ко се не потруди да с тим што му је дато оправда свој опстанак и изврши своју мисију. И треће питање: За шта сам ја? То је питање о познању своје мисије у овоме свету. Сваки човек долази у овај свет с нарочитом мисијом. Како многи не верују у ово! Сви смо ми Божији посланици и посленици. Сви! Ковачки посао је једна нарочита, богодуховена мисија, као и дрводељски, и књижевнички и државнички. Без ковачког посла не би било културе, ни египатске, ни европске, нити икакве. Народна машта доделила је једном од олимпијских богова ковачки посао. Није, дакле, небу угодно само краљевање и саветниковање, но и ковање гвожђа, и стругање дасака, и плетење асура. На страшном суду неће Бог рећи: Седи ти што си носио круну мени с десне, а ти што си држао чекић мени с леве стране, но даваће првенство и награду према боље схваћеној и извршеној мисији на земљи. На жалост много је међу нама оних који целог свог века не сазнаду своју мисију. Много је малоумних, који опет осећају призив за све мисије. Много је гордих, који не радећи ниједан посао критикују све послове. Многе трпи Бог једино из милосрђа, спремајући и шаљући друге посланике и посленике за исту мисију, која је онима била намењена и на њима пропала. Много је напућених и у себе заљубљених, који једва чекају да им се постави питање: За шта си ти? – да би могли гласно рећи: За све! Много, премного је оних, који не знају ни ко су, ни колики су, ни за шта су, а који говоре о љубави према себи. Много је премного оних, који себе нису нашли, а себе заволели. Уображење своје воле они, а не себе. Илузија им је слатка, њу љубе, а не себе. Много је оних, који праве лонце, а мисле за себе да су вајари. Много је оних, који су постали државници, а требали су бити трговци. Сви они говоре о љубави према својим непријатељима, док међутим још ни себе не љубе, јер нису познали себе, нити су нашли најбољег себе. Њихова је љубав лажна, јер се односи на лаж у њима, а не на истину. Кад лончар љуби вајара у себи, његова је љубав према себи лаж. А ко љуби себе лажно, тај љуби лажно и своје пријатеље. А чија је љубав према себи и пријатељима лаж, тога је љубав према непријатељима два пут већа лаж. Но не сачињава узвишену и свету љубав само познање. Уз познање треба да дође и поштовање, други главни елеменат достојне љубави. Човек треба да уме поштовати себе и поштовати пријатеље своје. Но не може човек поштовати зло у себи; и разбојник зна да је само добро за поштовање. Не може пак човек поштовати добро у себи, ако није сазнао, шта је и где је у њему добро. Познање је, дакле, основ и поштовању. Имао неко њиву, коју није могао никад довољно искрчити од трња. Докле ћу се ја борити с тим проклетим трњем? – рече домаћин и омрзе своју њиву. С досадом копаше он ипак једнога дана жбун трња у њиви, док мотика не звекну и не одскочи од стена. Срдња домаћина према немилој му земљи још већма порасте. Но кад дознаде да су стене испод трња сребрне, прође га и срдња и досада. И поче домаћин ценити трновиту њиву више него све остале, због сребра које беше у њој. Тако и један човек може изгледати себи као њива под трњем. Па ипак он може и волети себе, премда љубав та према себи биће вазда помешана с презрењем себе. Он се може хвалисати пред људима, но у самоћи он ће сам себи бити одвратан, јер зна да је лагао људе и зна да лаже себе, љубећи на себи оно што није за љубав. Он не може поштовати себе, јер није за то нашао разлога у себи, није пронашао жицу сребра у трњаку своје душе. Тако и љубав према пријатељима, ако није заснована на поштовању, као и познању, брзо се обраћа у презрење и одвратност. Како је мало код нас праве, идеалне љубави међу пријатељима! У већини случајева пријатељство није засновано на сродности душа, на познању и поштовању, него на случајној симпатији и на себичном рачуну. Саслушајте ово писмо, које ће вам послужити као најбољи доказ овога што ја говорим, и као највернија илустрација лажне пријатељске љубави. Писмо ово, које сам добио пре два дана, гласи: – „Желео сам доћи к Вама, да Вам се лично исповедим и тражим Ваш благослов за решење пред којим стојим. За благослов! Опростите ми цинизам, који је испунио моју душу од дна до врха. Ја стојим пред самоубиством. Зато не треба благослов ни разрешење, јел’те? Уосталом мени је цео свет дао разрешење на то – одвратношћу, коју је улио у мене према свима и свему. Мени су сви људи одвратни, одвратни до смрти, и ја ево сад дишем слободније, од како сам се тврдо решио да умрем и бар код смрти нађем заштите и мира од најодвратнијих ми створења на земљи – од људи. Чудићете се, знам, јер ово што пишем стоји у потпуној контрадикцији према ономе што сам Вам лично говорио. Ја сам Вам говорио, да имам пријатеља, које ценим и волим. Говорио сам Вам зло о другим људима, но о пријатељима ништа сем похвале. Све је била лаж, сад Вам смем истину рећи. И онда кад сам Вам похвале за похвалама о својим пријатељима низао, ја сам их презирао, као што их и сад презирем, и као што цео свет презирем. – На рачуну је било засновано цело наше пријатељство. Тај рачун је био чисто материјални, новчани, без ичега моралнога и духовнога. Ми смо имали као неки клуб. Није могао проћи дан, а да се не састанемо. Ево већ 12 година! Но никад, ниједног дана – то је оно што хоћу да Вам исповедим – ни о чему се другом није говорило међу нама до о новцу, интригама, и узајамним гадним услугама у јавности и иза јавности. Ми нисмо презали од средстава, нико од нас није хтео знати за морал и милосрђе. Таквим радом ми смо стекли богатство, дошли до положаја и задобили један реноме, који смо сваки дан вешто подржавали пискарањем по новинама и узајамним хвалисањем по журовима. Неки су од нас чиновници државни: они су брзо добијали класу за класом; неки су трговци: они су добијали лиферацију за лиферацијом. Неку су народни посланици: они су добијали шта су хтели. Ухватили смо били везе свуда: са министарствима, са новинарима, са војском, са банкама, са франмасонима. Увече смо се, с планом разилазили по разним кафанама, да би чули шта се о нама говори, и да би један о другом проговорили што год похвално. Слали смо и своје жене по кућама и забавама с нарочитим задатком, да шпијунирају цео свет и да нас хвале, причајући о нашој запостављености и нашем патриотизму. Кад је избио рат ми смо највише лармали, но нико од нас није отишао тамо где се могло погинути. После рата нашли смо се опет, сви здравији и богатији него што смо пре били. И цео свет нас још увек сматра за патриотичне и честите људе. Ми смо дотле отишли на овоме лажном путу, да је повратак за нас сасвим немогућ. Моји пријатељи утолико су ми постајали одвратнији уколико су бивали готовији да ме помогну у мојим прљавим амбицијама и тежњама. Сваки је од нас надметао се са осталима у вештини интригирања и лажи. За нас је постало немогуће говорити о ма каквој идеалнијој ствари, о ма чему душевном, хуманом, општечовечанском. Само рачун, и рачун! Никад о Богу, нити о души, нити о помоћи ближњим! Никад у цркву! Уосталом нико од нас не верује у Бога. Некад сам веровао и у Бога и у душу. Сад не. Сад кад стојим пред самоубиством ја не верујем у Њега. Ах, сви су људи гадни, но од мојих пријатеља нема ништа гадније! И црви, који по ђубрету гмижу, нису ми тако несносни као моји пријатељи. Они су сасвим дотукли моју душу у замену за то, што сам ја њима помагао да и они своју дотуку. Хтео бих да одем још на један састанак. Зову ме непрестано. Пало им у очи моје одсуство. „Болестан сам“ – слагао сам их. Хтео бих да одем да им кажем истину у очи пре него што умрем. Не знам, да ли да то учиним. Колебам се. Пљунуо бих их, згазио бих их! Учинили су ме ситим и богатим, но увели су ме у један пакао лажи, саме лажи, да не могу да дишем. Имам трбух велики, но немам душе. И моја жена и деца – сви су затровани као и ја. Све је изгубљено. Ја сам свој живот прокоцкао. Ако заиста нађем нешто после смрти, што Ви зовете Богом, и ако ми се буде судило, рећи ћу истину: најео сам се, напио сам се, накрао сам се, и налагао сам се. То је сав мој живот. Осећам неодољиву потребу, да и пре смрти некоме кажем истину. Мислио сам да то кажем њима, подлацима. Али колебам се. Тешко да би имао куражи. Изабрао сам Вас. Па и Вама, ето, само овако, написмено. Ако можете одвраћајте друге од оваквог живота. А мене презрите и заборавите.“ Ништа вам речитије од овога писма не може казати шта значи љубав без поштовања. Боље је да човек живи без пријатеља него с пријатељима, које не може поштовати. Живљење с пријатељима, које човек не поштује, то је клизање на поледици, која води у понор. На поледици ухвате се деца за руке и вуку једно друго, да би се лакше и брже клизала. И пријатељство без поштовања је такво клизање по леду, које се никад не завршује друкчије до вратоломством и пропашћу. Трећи елемент узвишене и светле љубави јесте жртвовање. Љубав је олтар на коме се увек мора вршити жртвоприношење. Љубав је божанство, које тражи да увек пред лицем његовим гори жртва, те да се оно види у светлости. Права љубав, божанска љубав, односи се увек на оно што је најбоље у човеку. Ако ја љубим своје уображење, моја је љубав лаж. Ако љубим свога пријатеља због његовог порока, ја љубим лаж. Ако љубим Бога због добитка на лутрији, моја је љубав лаж. А ако ја љубим заиста лаж, ја јој морам жртвовати истину, јер и лажна љубав тражи жртве. Онај ко воли своју сујету, жртвује јој памет; и ко воли своје тело, жртвује му душу, и ко воли новац жртвује му част. И обратно: ко воли разум, жртвује овоме сујету, и ко воли душу, жртвује њој тело, и ко воли част, жртвује овој новац. И љубав према пријатељима стаје скупо. Ја говорим о правој, божанској љубави. Помагати пријатеља у добру и тражити његову помоћ за добро, – само се то зове права пријатељска љубав. Ја желим пријатеља не зато, да он ласка мојим слабостима и затрпава и оправдава моје погрешке, но зато, да ме поправља у злу и подржава у добру. Такво пријатељство је чистилиште, у коме се човек чисти од грубих и ниских навика и склоности. Пријатељство је потребније души него телу. У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. У трпљењу видети пријатеља значи олакшање. На самртној постељи присуство пријатеља улепшава лице смрти. Пријатељство је увек животворни дах анђела, који нас прати у животу, који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо. Какву љубав према пријатељима један човек нуди, такве ће и пријатеље наћи. Свак има онаква пријатеља каква заслужује. Према каквоћи и величини жртве налазе се и пријатељи. Ја се морам отказати свега нискога, да бих могао имати за пријатеља онога, чију висину душевну љубим. И морам се отказати себичности љубећи несебичног пријатеља. И морам се отказати грубости љубећи племенитог пријатеља. Пријатељство је једно школовање. Какво пријатељство онакво и школовање. Некога пријатељство диже к небу, некога вуче у пакао. Пријатељства, које значи заверу против добра, има доста. Таква пријатељства се снују много и у нашој средини. Пријатеље се они, који нити се познају нити поштују нити један за другог жртвују. Пријатеље се људи различите душе, не због душе, него због добити. Пријатеље се људи различитих начела, не због начела, него због богаћења. Због концесија и лиферација, због пљачке и крађе! Пријатељима се зову често привремено и они, који се из дубине душе презиру. Осмејкују се један на другог често они, који осмејцима сузбијају излив мржње један против другог. Ах, ти осмејци пријатељски! Они често значе завесу над паклом. Пријатеље се често људи из кукавичлука; често из бојазни један од друтог; често из сујете; често из досаде. То је привремено и рачунско пријатељство, – највећи коров, који на земљи расте и највећи стид људски! Је ли онда чудо што људи не љубе своје непријатеље, кад, гле, ни пријатеље своје још не умеју да љубе? Је ли чудо што дете, које није научило азбуку, не уме да чита књигу? Како ће љубити човек свога даљњега кад није научио да љуби ни свога најближега? Како ће љубити Србин Немца, кад још Србин Србина није научио да љуби? Како ће незнабошци – Јапанци љубити хришћане – Русе, кад хришћани – Руси не љубе један другог? Све донде неће моћи бити љубави, према непријатељима, док је не буде било међу пријатељима. А све донде је неће бити међу пријатељима, докле се она не сазида на узајамном познању, поштовању и жртвовању. Докле год љубав према пријатељима буде само слушкиња нижих циљева, дотле ће зло господарити светом. Хришћанска љубав иде у круговима. Прво долази љубав према себи, па љубав према пријатељима, па љубав према непријатељима, па љубав према Богу. Христос је узео љубав према себи као мерило љубави према људима и према Богу. „Као што љубиш себе самог“ – вели Христос. Кад би људи имали хришћанске љубави према себи, они би убрзо имали и хришћанске љубави према својим пријатељима, и према својим непријатељима. Но та основна љубав људи, – љубав према себи – још је у већини анимална, себична, прождрљива, нечиста, те је и свака друга љубав, којој је та љубав основ, иста таква. Но доћи ће једно боље време, кад ће се људи љубити више духом и истином, и због духа и истине, и кад ће праве љубави бити онолико колико сад има лажне љубави. Доћи ће време, кад ће пријатељ пријатељу бити свештеник и исповедник, а не само савезник у задобијању богатства и уживања овог света. Доћи ће време кад ће пријатељ пријатељу бити утешитељ и лекар, а не заводитељ и разоритељ душе. Кад дође то време, онда ће тек почети љубав међу људима. Ма како далеко било то време, оно иде и доћи ће. Љубав којом се сад људи љубе води самоубиству. Но кад дође оно време, доћи ће с њим и љубав, која води животу. Још није дошло време љубави према непријатељима, јер још није испуњена ни заповест о љубави према пријатељима. Али ће се испунити и једна и друга заповест, јер ниједна ни друга није људска но Божија. А Божија не може остати неиспуњена. Ја вас не могу, браћо, покренути мојим слабим речима, да испуните Божију заповест о љубави. Но покренуће вас на то Бог, који Сунца покреће. Не могу вам ни снаге дати за праву љубав према пријатељима, ни снаге познања, ни снаге поштовања, нити снаге жртвовања. Ту снагу ће вам дати Онај, који има свемоћ у рукама, и који покреће облаке мислима. Ствар Божија би пропала, кад би зависила од мојих речи и од ваше ћуди. Но ствар Божија ће независно од нас свију успевати и победити. Онај, чијим годинама нема броја и чијем бићу нема краја, не може оставити овај свој дом светски на произвољ нас, слабих створења својих, чији почетак и крај готово се састају у једној тачки, и чије је цело биће једна тачка. Не човек, но Бог је јемац, поуздан и веран јемац, да ће царство љубави доћи на земљу. Бог нам је јемац, да се Сунце неће пре угасити него што види синове земаљске сасвим сличне Оцу њиховом небесном. Гле, кроз кратко време за нас ће се Сунце угасити. Покривени црним плаштом смрти ми ћемо бити скривени од Сунца. Но зашто и нас не би Сунце, за нашег живота, видело као синове врло сличне Оцу нашем небесном? Задајмо реч, да ћемо учинити такво задовољство Сунцу и – о, куд и камо веће задовољство себи и пријатељима својим! Нека нам Отац наш небесни буде потпора у томе, од сад и до века. Само поред Њега пријатељство добија божански нимбус и божански жар. Само је у Њему љубав, само кроз Њега познање и поштовање, и само помоћу њега жртвовање. Слава нека је Њему на висинама, и Његова светлост с нама у низинама! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свечаност - којој су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Епископи жички г. Јустин и зворничко-тузлански г. Фотије; као и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископи рашко-призренски г. Теодосије, нишки г. Арсеније, далматински г. Никодим и моравички г. Антоније, викар Патријарх српског - отпочела је благословом и поздравним словом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја: -Са великом чашћу и радошћу, у име Српске Православне Цркве и српског народа, данас захваљујем двојици јунака, хероја и витезова, за све оно што су учинили за српски народ, чиме су показали своју љубав према нашeм страдалном народу и учинили велико дело које никад неће бити заборављено. Уручујући високо црквено одликовање г. Мариносу Рицудису, Патријарх српски г. Иринеј је подсетио: -Наш драги гост г. Руцидис долази из нама братске Грчке. Наше две земље су вековни пријатељи. Сједињују нас пре свега вера и заједничка историја, почев од времена Светог Саве до дана данашњег. Господин Рицудус је био у ситуацији да учествује у срамном нападу на нашу земљу 1999. године. Као командант војног брода стигао је у Јадранско море, али му савест није дозволила да испуни оно што је био дужан да учини. Вратио се својим бродом из Јадранског мора и отказао послушност. Због тог великог и јуначког дела имао је много проблема. Осуђен је на две и по године затвора. Али пре него што је то учинио посаветовао се са својим духовником који је одобрио његов став. Господин Рицудис је учинио оно што чине велике душе и велике личности. После одслужене казне и после свих искушења имао је толико храбрости да каже: Нисам ја херој, херој је српски народ! То је заиста исповест једног храброг, мудрог и правог хришћанина. Немамо довољно речи да му захвалимо на том чину, зато смо одлучили да га одликујемо орденом Светог цара Константина. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве орден Светог цара Константина, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, додељује г. Мариносу Рицудису за његово истрајно сведочење Христа Васкрслога и делатно исповедање православне вере, нарочито показано његовом жртвеном љубављу према братском српском народу одбијајући да учествује у НАТО бомбардовању Србије 1999. године. Захваљујући на признању, видно дирнут и понет емоцијама, г. Рицудис је поручио:-За мене и моју породицу велика је част да се налазимо на овом светом месту и што сте ме удостојили високог признања Српске Православне Цркве. Нисам могао да верујем да ћу после 18 година, од кад сам одбио да учествујем у рату против српског народа, доживети благодарност и захвалност српског народа и моје православне браће. Велика је част што примам признање од вас - часних и храбрих, од моје православне браће која никад нису престала да штите и чувају своје светиње и света места. Све жртве српског народа, традиција, предање, православље и српска култура били су најзначајније надахнуће за мене. Посебну захвалност дугујем Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који ме је први контактирао и разговарао са мном, као и брату Николи Гачевићу, који ме прати на овом значајном путу. На овом светом часном месту, очима испуњеним сузама радости, узносим наду у име Господа нашег Исуса Христа да нећете бити сами у својој борби и да ће свагда уз вас бити храбри људи из целог света, који ће се жртвоваће и бити са вама и у радости и у искушењима. Пример таквих храбрих људи је и наш брат из Француске (Арно Гујон), који је са нама данас. И даље сматрам да нисам достојан овакве части коју сте ми указали. Ту част упућујем вашем народу, њему првоме припадају све награде и најзначајнија одликовања. Потом се приступило уручењу највишег одликовања Српске Православне Цркве г. Арноу Гујону, оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“ из Француске. Његова Светост Патријарх је, том приликом, истакао да је Српска Црква препознала труд и пожртвовање г. Гујона и у знак јавног признања именованом доделила орден Светог Саве првог степена: -Арно Гујон је учинио велико дело према српском народу на Косову и Метохији, оног страдалног дела Републике Србије. Српски народ није страдао само у прошлости, него нажалост и данас пати. Ако данас има народа у Европи који је лишен свих права људских, који нема оно што је најдраже за једног човека - слободу, право кретања и право рада- то је наш народ на Косову и Метохији, који храбро носи свој крст са надом да та искушења неће бити вечна и да ће моћи да живи као сваки други народ. Да ублажи невоље нашег народа, да му помогне у ономе што му је најпотребније да би могао да егзистира, да живи на нашим светим просторима, г. Арно Гујон је учинио велико дело, веће утолико што га је започео са непуних 20 година. Проговорило је нешто у њему и кроз њега, видео је оно што и многи други виде - али неће да знају, видео је патњу народа и заложио се свим својим бићем да му помогне и да му олакша терет живота. Прво је преко наших манастира, а у својој земљи Француској, скупљао прилоге и организовао многобројне хуманитарне акције. Тешко је израчунати вредност прикупљене и допремљене помоћи. Благодарећи њему многи су остали на својим огњиштима да носе терет који носе, опет са надом да то неће вечно трајати. Немамо речи да захвалимо г. Гујону. У име тог народа који је остао и страда и пати на Косову и Метохији, ми Вам захваљујемо за све што чините, за Ваше велико хришћанско дело. Наше су речи слабе, али се молимо Господу да Вама, као и г. Рицудису, подари здравље, и духовно и телесно, и да Ваша дела која чините Он оцени као права хришћанска дела, утолико већа што долазе од пријатеља из иностранства. -Свети Архијерејски Синод, на предлог Епископа рашко-призренског г. Теодосија, додељује г. Арноу Гујону, оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“, орден Светог Саве првог степена за делотворну љубав показану његовим свесрдним и несебичним залагањем у прикупљању и пружању неопходне материјалне и финансијске помоћи за нашу Свету Цркву и страдални народ на Косову и Метохију, као и за истрајно сведочење истине о животу нашег народа у овој српској покрајини, наводи се у одлуци Светог Архијерејског Синода коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић . Изненадивши присутне изванредним знањем српског језика, г. Гујон је бираним речима захвалио на високом признању: -Захваљујем Вам на указаној части и благодарим Епископу рашко-призренском г. Теодосију што ме је предложио за високо признање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве, најбољег сина српског рода и првојерарху Свете Српске Цркве. Све пројекте које реализујемо на Косову и Метохији чинимо у сарадњи са Епархијом рашко-призренском, свештеником Срђаном и протиницом Светланом Стевић из епархијске Хуманитарне организације Мајка девет Југовића. Ово одликовање посвећујем свим жртвама на Косову и Метохији, од косовског кнеза Лазара до Оливера Ивановића. Посвећујем га такође јунацима данашњег доба, а то су Срби са Косова и Метохије који опстају на својим огњиштима у нехуманим условима. Нисам сигуран да сам за 14 година рада променио много у њиховим животима, али су они променили мој живот, поглед на свет и показали ми прави значај слободе и како се борити за њу. Да се нисам сусрео са Србима, давне 2004. године, вероватно не бих био пред Вама у Патријаршији, у центру Београда, носећи орден Светог Саве - вероватно бих био у Паризу, Женеви... Срби су променили мој живот и зато им посвећујем ово признање. Захваљујем и многобројним донаторима који нису заборавили старе везе моје земље са Србијом. Свечаном салом Патријаршије српске из грла неколико десетина присутних проломио се усклик: Аксиос! Достојан!, којим су добитници заслужених признања поздрављени и уврштени у бескрајни диптих великих и незаборавих хероја и добротвора српског народа. Свечаности у Патријаршијском двору, поред чланова породица добитника признања и њихових сарадника и пријатеља, присуствовали су игуман манастира Студенице архимадрит Тихон, шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић, управник Библиотеке Патријаршије српске мр Зоран Недељковић, представници Хуманитарне организације Мајка девет Југовића, председник Удружења киднапованих и несталих са Косова и Метохије г. Симо Спасић, представници удружења избеглих и расејаних са Косова и Метохије, председник Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин гђа Александра Нинковић Ташић, уредник и водитељ ТВ емисије Агапе г. Александар Гајшек и други јавни и културни посленици српске престонице, часно свештенство и монаштво и велики број ТВ и новинских екипа. На крају торжественог сабрања Његова Светост Патријарх г. Иринеј је позвао и из групе присутних издвојио госпође Рицудис и Гујон, посебно их поздравио и благословио, упутивши им речи благодарности за подршку коју пружају својим супрузима у њиховим одговорним мисијама. Извор: Српска Православна Црква