Претражи Живе Речи Утехе

Дирљивим речима љубави Његово Блаженство Архиепископ Тиране, Драча ис ве Албаније г-дин Анастасије опрашта се од свог врсног ”пријатеља и брата”, ”изузетног духовног воће” и ”просветљеног богословај ерарха”, блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-динаАмфилохија, који се упокојио у Господу јуче ујутро (петак, 30. октобра2020.). Поруку Архиепископа Анастасија преносимо интегрално : + Анастасије Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније поводом упокојења Високопреосвећеног Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија С најдубљим болом смо примили вест о упокојењу блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија. Саучествујућиу дубокој жалости возљубљеног нам народа Црне Горе и Српске Патријаршије, одслужили смо мали помен у капели Свете Архиепископије у Тирани и из дубине душе изражавамо наше саучешће православном народус уседне нам земље. Пријатељска нам помесна Црква у Црној Гори изгубила је изузетног духовног воћу, врсног пастиреначалника, који је, с расуђивање, мудрошћу, доследним животом у Христу и речју по Духу Светом, водио народ Божји у познање Тројединог Бога и у суштинску православну благочестивост. Православна Аутокефална Црква у Албанији остала је, такође, без драгоценог пријатеља и брата, с којим смо деценијама складно сарађивали, увек једнодушни у богословским и пастирски питањима наше Цркве. Православна Црква се опрашта од једног просветљеног богослова Јерарха, беспрекорног кова, просветљене мисли, одлучног и смелог, васељенског православног ума. Учествовао је и стваралачки доприносио у Свеправославним Сабрањима, као и на Светом и Великом Сабору на Криту. Његова трезвеност, бистрина мисли и у љуави смелост говора увек су доносиле добар резултат на међуправославним сусретима и одлукама. Вечан му помен! Господ, Којег је свом душом заволео и Којем је служио са самоодрицањем, нека упокоји његову душу. Увек нас теши вера да ”било да живимо, било да умиремо, Господњи смо”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви поручује рођаку и његовим колегама: “ Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи“ Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви ступови у Беранама, протосинђел Хаџи Јеротеј Калуђеровић, упутио је отворено писмо свом брату од тетке Мијазу, који је запослен у МУП Црне Горе и његовим колегама полицајцима. Писмо преносимо у целости: „Е мој брате Мијазе! Пре тридесет и осам година, као твој брат Омер, заједно смо седели у клупи, читали српске писце, писали и говорили српским језиком код професора Милана Цимбаљевића. А сада, српски језик, из кога је настао црногорски са три нова слова, свима смета. Ако могу Америка и Аустралија, два континента, да говоре језиком друге државе, Енглеске , па им то не смета, зар смо ми нешто већи народ од њих па нам је понижење да говоримо српским , до јуче матерњим језиком. Трагајући за смислом живота, ја сам постао православни монах Српске Православне Цркве. А ти трагајући за хлебом, постао си полицајац црногорског режима. И сада стојимо један наспрам другога, као непријатељи. Пошто само чекаш команду па да удариш по мени, дужан сам да ти укратко објасним шта је то Српска Православна Црква тј. вера, па кад ме будеш ударао да знаш зашто ме удараш. Православна вера је љубав према: Богу Оцу, Који је кроз свога јединородног Сина створио свевидљиво и невидљиво Духом Светим. Који је створио човека ( па и нас двојицу) по своме лику и подобију као разумно биће, саздавши га од праха земаљског удахнувши у њега дух, ум и разум као и слободну вољу, која је услов за постојање љубави. Као што је Бог један у Тројици , тако је и човекова душа тројична од ума, разума и духа, а ипак је једна душа тј. један човек. Као што за некога можемо да кажемо да је уман, за некога да је разуман, а за некога да је духован, тако је онај ко је сав у складу са Богом , и уман и разуман и духован, тј. савршен човек са здравом душом. Љубећи Бога, човек љуби и све што је Бог створио, а то укључује пре свега човека, како пријатеља тако и непријатеља, све живо као и неживо тј. сву творевину Божју. Живећи по Божјим заповестима нама се омогућава да смо у љубави, миру и заједници са Богом, а самим тиме и са свима људима као и са свом творевином. Јер што је човек ближи Богу то је ближи људима, и обратно, што је даљи од Бога даљи је од људи. Сваки човек који се роди, има у својој души усађену потребу за заједницом са Богом. Што цар Давид сликовито каже: Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему“. Човек који искрено осећа ту жеђ за Богом, и искреним срцем тражи Бога, који у свему види мудрост Божију и диви јој се, који воли сваког човјка без обзира на нацију, веру или боју, који не уме да мрзи непријатеље већ и њих воли, али као некога за кога зна да није у праву па његово незнање толерише, а њега воли као човека, који не чини ништа што би нанело зло било коме у било ком погледу, који се труди да чини само добро подједнако и пријатељима и непријатељима, који верује и поштује свакога човека, који кад му удариш шамар окрене ти и други образ да му удариш и други шамар, ако ће те то чинити срећним, који ако му тражиш у зајам новац или нешто друго не тражи да му вратиш, који ако му тражиш кошуљу да ти и хаљину, који ако му кажеш да ти помогне један сат помогне ти цели дан, који ако ти учини добро посрами се ако га за то похвалиш, који ако га мрзиш уклања се од тебе са болом у души јер је узрок твоје несреће, који свима чини добро а сматра то за ништа јер је дужан да тако чини, који не прави разлику између лепих и ружних, између богатих и сиромашних, између учених и неучених, пријатеља и непријатеља, већ их све воли подједнако без разлике, који ни у мислима не прима помисли о прељуби јер зна да тако прља и помрачује своју душу, а душа покреће тело па самим тиме прља и тело, који мрзи на лаж а радује се истини, који све даје да учини другога срећним а не тражи ништа за узврат, све трпи и све сноси и свему се радује, ради љубави која му даје снагу и силу да живи. У таквом срцу Бог може да се усели и да се огледа као у огледалу. Наравно, да би човек постао овакав, потребан је велики труд и много молитве Богу да га очисти од греха и преобрази да може да твори вољу Божју. Ако се роди човек који има један добар део ових наведених врлина, и ако Бог види његову настројеност да тежи ка усавршавању, тј. да жели да има чисту душу, родио се он ма где па макар и у некој забити, Бог ће наћи начина да га доведе на прави пут, тј. на пут ка Богу. Сада брате Мијазе, када знаш о чему се ради, лакше ми је да примим батине од тебе. Као што је Господ Исус Христос са крста рекао: Оче опрости им јер не знају шта чине. Тако и ја могу да кажем за вас: Господе Исусе Христе опрости им јер не знају шта чине и кога гоне. Ово није борба за власт, јер нама је Бог заповедио да поштујемо сваку власт, што и чинимо. Ово је борба против неправедног закона који гази верску слободу и омогућава држави да отме светиње. Докле ће нам се стране силе смејати. Докле ће цепкати и делити наш народ и правити од њега нове: Вере, нације и партије и тако изазивати грађанске ратове који трају већ вековима. Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи. Покажимо свиту да смо храбри и јединствени и да више нико не може да манипулише нама. Будимо светлост и пример свету, да виде како је лепо кад сва браћа живе заједно. Зато позивам све људе добре воље и чисте савести, свих вероисповести, нација и свих политичких опредељења, да нам се придруже у борби за слободу вере, за истину и правду, и покажемо свету да је љубав према Богу и човеку сила коју нико не може разорити“. Протосинђел Јеротеј Калуђеровић, Манастир Ђурђеви Ступови Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је 18. октобра 2019. године свечаној прослави уприличеној поводом обележавања Дана Галерије Матице српске и 172-годишњице од оснивања ове плодоносне институције културе. Свечану седницу отворила је др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, након чега је др Владимир Симић, историчар уметности и аутор изложбе КРАЧУН, беседио о Теодору Крачуну, једном од најзначајнијих српских уметника 18. века. Изложбу је званично отворио г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе. Негујући традицију доброчинства и пријатељства са институцијама, установама и појединцима, седница је завршена доделом захвалница Клуба пријатеља Галерије Матице српске онима који су током протекле године учествовали у програмима Галерије и допринели њеном успешном раду на очувању националне уметности. Поред осталих, захвалнице су уручене Епархији бачкој Српске Православне Цркве и Радио Беседи Епархије бачке. Овогодишњи Дан Галерије Матице српске посвећен је једном од највећих српских сликара 18. века, Теодору Крачуну, чији опус представља врхунац српског барокног сликарства. Концепт изложбе је заснован на научној студији о Теодору Крачуну проф. др Мирослава Тимотијевића, а аутор изложбе је др Владимир Симић, професор Филозофског факултета у Београду. Током трајања изложбе биће приређена стручна предавања и вођења, као и представљање монографије Теодор Крачун. Изложба КРАЧУН је отворена до 23. фебруара 2020. године, у Галерији Матице српске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Важна основна искуства за мене су криза протестантског библијског принципа, губитак односа живота према теологији уопште и посебно према библијској науци, „нестанак“ Бога из нашег животног света и све веће самозапуштање Цркве у већем делу Западне Европе. Црква ми је важна. Моја ерминевтика се стално окреће око Цркве. (U. Luz, Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments, Neukirchen-Vluyn: 2014, VI) Др Улрих Луц (Ulrich Luz), професор емеритус на катедри за Нови Завет Теолошког факултета Универзитета у Берну, упокојио се у недељу, 13. октобра 2019. године, у 82. години живота. Рођен је 23. фебруара 1938. године у селу Менендорф на Циришком језеру у чувеној породици Луц, из које је потекла и Елизабет Луц која се за време Другог светског рата нарочито ангажовала на помоћи размене писама између чланова насилно протераних јеврејских породица. Одраставши у родном селу, Луц је 1956. године завршио Слободну циришку гимназију. Потом је студирао протестантску теологију на универзитетима у Цириху, Гетингену и Базелу. Од 1963. до 1968. године радио је као асистент код Едуарда Швајцера (Eduard Schweizer) на Теолошком факултету Циришког универзитета. На истом факултету, 1967. године, одбранивши дисертацију Das Geschichtsverständnis des Paulus („Схватање историје код апостола Павла”), стекао је звање доктора теолошких наука, а затим је, 1968. године, завршивши процес хабилитације, стекао услове за универзитетску професуру. Од 1968. до 1969. служио је као свештеник Реформатске Цркве Цирих Зебах (Zürich Seebach). Животни пут га је потом одвео у Јапан, где је од 1969. до 1971. био ангажован као гостујући професор на Интернационалном хришћанском универзитету Токио (International Christian University Tokyo). Евангелички теолошки факултет Георг-Аугустовог универзитета у Гетингену изабрао га је 1972. године за редовног професорa на катедри за Нови Завет. На овом месту остаје до 1980. године, када се враћа у родну Швајцарску, где је на Теолошком факултету Универзитета у Берну изабран у звање редовног професора и где остаје до пензионисања 2003. године. Импресивно научно дело професора Луца обележиле су три главне теме: Еванђеље по Матеју, историја раног хришћанства и библијска ерминевтика. У оквиру 1968. године покренутог пројекта Евангеличко-католичког коментара Новог Завета (Evangelisch-Кatholischer Kommentar zum Neuen Testament) Улриху Луцу је поверено писање тумачења Еванђеља по Матеју, чији је први том (Мат. 1 – 7) угледао светлост дана 1985. године, да би последњи, четврти, био објављен 2002. године. Монографије попут Die Jesusgeschichte des Matthäus („Историја Исуса по Матеју”, 1993) и Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments („Богословска ерминевитика Новог Завета”, 2014) сврставају се у капитална дела новозаветникâ немачког говорног подручја. Улрих Луц је наследио Едуарда Швајцера у уредништву Евангеличко-католичког коментара, а било му је поверено и уређивање научних часописа попут Evangelische Theologie, Judaica и New Testament Studies. Од 1997. до 1998. председавао је удружењем Studiorum Novi Testamenti Societas (SNTS). Био је гостујући професор на универзитетима у Преторији, Риму, Нишиномији. Добитник је десет почасних доктората, носилац Медаље Јана Коменског Карловог Универзитета у Прагу и медаље за библијске науке Буркит (Burkitt) Британске академије хуманистичких и друштвених наука. У историји српске теолошке мисли остаће упамћен као велики пријатељ и добротвор. По сопственој жељи ангажовао се на оснивању Библијског института при Православном богословском факултету Универзитета у Београду, коме је 2015. године поклонио своју целокупну библиотеку и додатни новчани износ за куповину нових књига. Посебно ће се памтити његови напори да и друге институције у свету подрже Православни богословски факултет у Београду. Улрих Луц је био хришћанин и научник. У свом животу и раду несумњиво је спојио академски и црквени идентитет. Његови ученици посебно ће памтити упутства, личне контакте и искрену хришћанску љубав коју је несебично пружао. Вечан му спомен! Милан Кострешевић, Теолошки факултет Универзитета у Берну Извор: Инфо-служба СПЦ

На почетку емисије јеромонах Никон (Кокотовић) игуман манастира Светог Николе у Доњим Брчелима у Црмници, тумачио је Свето Јеванђеље на Девету недјељу по празнику Педесетнице, а затим говорио и о Богородичином посту који је у току. Отац Никон је у наставку одговарао на разна питања на духовну корист наших слушалаца. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Другог уторка по Духовима, 25. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Владики Јовану су саслуживали: протојереј Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и вероучитељ г. Душан Баловић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/stanovo25062019.mp3 У беседи Епископ Јован је рекао: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Сваки од нас браћо и сестре, има свога пријатеља. А имати пријатеља значи имати у њега поверења. Имати пријатеља значи имати истинског сарадника у животу, истинског брата по духу. Имати пријатеља значи поверити се пријатељу. Имати пријатеља, значи за пријатеља треба дати и живот. То је пријатељство. Али пријатељство наше које није везано са Богом, као нашим највећим пријатељем, то пријатељство није тако стабилно, да тако кажем. Није чврсто, није јако, јер није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви. А све што није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви, утемељено је на нашој саможивости. Утемељено је на нашем личном начину живота, који мислимо да је мој начин живота исправан и да то воли Бог. Никако да се окренемо око себе да видимо, да ли то, тај мој начин живота не ремети живот онога поред мене. Имати пријатеља, заиста значи волети. Ми људи често више волимо, што каже наш народ, онога иза брда, али никако да волимо онога који је поред мене. Тако да толико далеко одлазимо, да нећемо чак ни да идемо у Цркву, где иде онај мој комшија. То је заваравање себе и духовна погибао браћо и сестре. Ми не можемо да волимо онога преко брда, ако прво не заволимо овога поред себе. А заволети овога поред себе, значи смирити се и опростити. Кажем, сви ми имамо пријатеље своје, и хвала Богу што је тако. И нас пријатељи воле и ми волимо пријатеље, тако би требало да буде. Та љубав према човеку или пријатељу, не сме да буде емотивна. Та љубав треба да буде као начин живота. Да кроз тај живот ми потврђујемо то”. “Нема веће љубави него да свој живот положимо за ближњег свог. Ко је од нас спреман да положи живот свој, почевши од мене? У мислима хоћемо дати живот за ближњег, е то је мало теже. Али коме је тешко? Ономе ко је саможив. Права родитељска љубав је равна са Божијом браћо и сестре. Али и ту родитељи греше. Давајући превагу љубави свом дететом заборављају на Бога. И забораве да је то дете у ствари дар Божији, а не твоје толико. Дакле, сви ми волимо некога и бивамо вољени. Али нико браћо и сестре, не може нас тако волети, па чак ни отац ни мајка, колико нас воли Бог. И то је Он највише потврдио, што је из те љубави према човеку се родио, живео на земљи, трпео све. Као што и поједини људи данас трпе. Дао живот, за човека, за људе и васкрсао. Е то је оно што је Господ потврдио, да нема веће љубави, да који живот свој положи за другога”. Извор: Епархија шумадијска