Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'прича'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Владика Атанасије. Епископ је Владика. Онај који надгледа, брине о поретку, познаје границе. Разборити зналац, зна све стазе, не треба крчити нове, све је уцртано и утабанао, само их треба од растиња и корова очистити. Извјесност је потребна, мора се доћи путељком, уређеном пречицом. Стазом са мапама за шетаче. Али има и други пут, владичин тијеснац, узак, сломивратан, самокован на којем га мораш сустопице пратити док се не оснажиш да сам поведеш и почнеш да крчиш у непознато. Натраг ка Оцима или напријед ка Синовима и Кћерима. Епископ или Владика. Није исто. Сјећам се како се неки сухозид испод тврдошке цркве градио, један од оних зидова са којих ће се и касније повриједити, па су тада млади искушеници, од којих ће многи остати и замонашити се у манастиру, а неки ће отићи и напустити га, зид слагали по замишљеним симетричним мјерилима, зид се мора сапети, крш љути уредити, а владика је све рушио и градио асиметрично, говорећи да је у основи свега створеног асиметрија, потребан је глас камену а не шпалир у који ће се војнички постројити херцеговачки трећепозивци из чатрња, порушених кућа, клачника, гомила и убала. Потребан је гласу слух, потпора, одзив, утјеха. Знао сам тада да Владика није исто што и Епископ. Не барем овај. Владика је у Херцеговини, а епископ у Аркадији. Владика, ако је владика а не епископ, увјек је одсамљен у ријечи коју дјетињи, непокоран, несамјерљив, изглобљен, оштар и несаломљив, неприлагодљив. Светини стран. Није да га не воле, прихватају његове шале и доскочице, мудра ријеч његова прене их и затекне у оној зуњености у којој, како каже Ахматова, осјетите „блискост људи као завјетну црту“. Нешто задато али непознато, које се лако не открива а још теже се носи, али кад се назре, не да вам мира, знате да нема повратка, пут није више исти као када сте кренули. Закорачили сте преко прага. Чувена Платонова катавасија, почетна реченица његове Државе коју је преко тридесетак пута мијењао прије него што је започео свој спис о пећинским људима са: Сиђох у Пиреј. Први слабашни екстаутеринални глас: Дођох у Тврдош. А тамо вас дочекује гостопримац Цркве, монастириот, онај који носи и држи манастир, он је манастир и гдје се год нађе створи се око њега невидљиви портал црквених зграда, утвара, антиминса и плаштаница, октоиха и паримејника који заиграју на тргу ту пред вама, и таман када кренете да закорачите у тај свијет чујете његов глас из манастирске табље: Бежи бре, слепац један – и већина се тргне, устукне, удаљи, повлачећи се понесе исто оно што је и донијела: себе а остави растужен глас који је чула. Слепац је, не онај који је изгубио очњи вид, већ онај који не види то што и кога гледа, очи човјека „које виде а залуду виде“. Али они који се охрабре и закораче, пренебрегну заповјест, пређу и прекораче границе, прогледају и виде Владику и чују његов ободрен и радостан глас: Ево човека. Обузме вас тада расцвјетала маина у којој топлина heimlich-а, тог непознатог додира који се дрхтавицом у тијелу јавља, и нагони вас на чудне покрете блискости другом дому у који сте ступили. Желите да пригрлите глас који вам се обраћа, хоћете да му саопштите нешто и таман да заустите чујете: Ћути бре, мутави. Слепац и мутави. Али остале су руке које хоће да пригрле. Кажу када је Петрарка добио на дар од неког залуталог грчког монаха један од Хомерових списа, усхићен га је у рукама као дрхтуравим крестама претурао између од узбуђења ознојених дланова, књигу на њему непознатом језику је на крају радостан привио на груди и толико дуго и снажно је стискао да су безмало удављена и зарозана слова и цијеле ријечи искакале из снажног загрљаја, наглавце падајући на земљу својим остарјелим и подераним тијелима. Касније је, скупивши их, те репате писанице, издужене од топлине загрљаја, посадио у стап из кога ће исциједити Спис о самотном животу. То је она ријетка самоћа у којој се сам не борави, јер се из манастира не полази већ се у њега долази. Нико се не рађа као хришћанин, само је један Прворођени. Владика је монах. Не можеш га пригрлити, већ је у загрљају. Загрљају свјетова. Прича о Човјеку и прича о свецу. А између ових прича има оно што се зове живот записан у биографијама или хагиографијама. Исти живот, само је смјер различит, у једном имамо обиље живота и ничег живог, а у другом све је живо. Пулсирајуће живо. „Ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета“ – каже један други Владика. Раније, док сам дежурао код Свеца у Горњем Острогу, волио сам док сједим под тријемом, да посматрам како пристигли и отежали од брига поклоници, надошли на манастирско прело из ко зна којих крајева, запосједају скоро падајући као отпало лишће простране степенике, скидају своје товаре и празна бурила која су вукли све до свечевих ногу. Некад бих упитао некога нешто. Реци ми, старамајко, што долазиш код Свеца, је ли он жив? Живљи него ја и ти. Како то, објасни ми. Када сам приступила свецу он је цијели моj живот видио и знао. А има ли светитеља који су живи као ја и ви, мајко? Погледала ме, слијепог и мутавог, и прије него што је замакла у горње одаје, прекрстивши се упитала ме: Зар не знаш ти? Мучило ме касније недељама да ли ми је старица одговорила или ме само пропитивала мене који нијесам био вичан ни дјелу ни ријечи. Нијесам јој успио одговорити, али ме ово подсјетило на причу из Лавсаика, која ми је остала нејасна и непрозирна, и сад док ово пишем нијесам сигуран да је умијем прочитати. Кратка прича, свега једна реченица. Пренесена из Руфиновог казивања, приписана неком Ави Исаији. „Исаија им рече: Шта је необично, браћо, ако нас сретне човјек, који ће нам испричати живот сваког од нас.“ Ништа више, можда је и било и дуже верзије овог записа, али за њега не знамо, остала је само ова реченица. Човјек, неки човјек сретне другога човјека и цијели његов живот зна. Ништа необично, вели Ава. Као кад се у небеској механици сусретну планете луталице у равној еклиптици, и само на час застану нетремично се укрштене погледају, и лијено корачајући планетарним пропланцима удаљавајући се, настављају своје соларне несанице. Сунчеви светитељи. Човјеков човјек. Мора да је била рана јесен, јер у Грчкој не можете лако одредити које је годишње доба, она се преливају и пресијавају, једно у друго се облизнују, као што исто тако не знате ни које је доба дана, јер се ноћ попут бога из машине спушта изненада, као каква баница навлачећи своју мркосиву застор-хаљину на позорницу за ноћна бића. Али знам да је било негдје у митрополији Тебе и Ливадије, на неком од многобројних теолошких скупова који су се одржавали тих дана. Већ сам двије године живио у манастиру Успења пресвете Богородице у Пенделију надомак Атине и пошто нијесам имао ни докумената, ни новца, исто толико нијесам био ни кући. У међувремену ми се родила кћерка Дивна Марија. Нијесам знао како изгледа, недостајали су тада паметни телефони и интернет везе. Заглавио сам био у мореузу носталгије, исушеном каналу у којем нијесам могао ни остати, али ни из њега изаћи. И како су почели узвишени и свечани говори, док сам сједио у дну прозрачене сале, до мене су допирале само искидане реченице, тек њихови опиљци, важни теолошки појмови. Обремењени знаци и слова божанске стварности који су силазили са катедре ударали су ме у мојој уморној расејаности, а ја сам, хватајући их, од њих вајао лице и тијело мога тијела, моју Дивну Марију. Кад бих чуо ријеч „хомоусија“, помислио бих да је њено чело моје чело, нос мора да има на мајку, а очи на бабу. За њом је дошла ријеч енергија, и ја сам напрегнуто ловио мирис њене коже у зраку, и замишљао њен осмјех. И све тако цртао бих од катафатике њене уши, од исихазма њене груди, од кенозе њена кољена, и таман када сам исцртао моје сићушно удаљено теолошко биће које је сада са мном било, на ред је дошао да говори Владика. Херцеговачки. Испочетка помало успорено и затајено, циједећи ријечи на неком његовом унутрашњем жрвњу, а како је вријеме одмицало, подизао је тон и гестикулација је постајала све динамичнија, као онај хук који долази из утробе земље, кога се сјећам из седамдесетдевете, прије него што ће земљотрес скоро порушити моју стару кућу у Бјелопавлићима. Дивна Марија је сјела поред мене и обоје смо пратили то видљиво невидљиво збивање које се догађало ту пред нама. Када је почео Владика да говори о ономе у чему и ко је, о светости, читава ствар је у тој драми откривења Бога кроз човјека кулминирала. Поменуо је Превлачке мученике и њихове шупље кости, и могли сте скоро да видите неку мистичку калцификацију која се догађала у његовим рукама, које су их као држале и како су под њиховом тежином благо потонуле. Требало је још визуализовати њихово мироточење и Владика је најприроднијим покретом на свијету, оним у којем се ријеч и биће стапају у једно тијело, без да гледа захватио бочицу са водом са стола, на којој су биле исцртане плавичастим кардиограмом контуре врхова Олимпа, и сву њену испуњену унутрашњост изручио. Кренуло је мироточење. Водени расад који се стрмоглавце обрушавао из окруњене стакленице напрслим гроздовима капљица топио је хартију на столу која се спремала да прхне и одлети, а коју су ужурбано склањали зачуђени симпосијанти, дежмекасти монаси и богослови и углађени атински професори ненавикли на такве ствари. Обичан покрет који је у својој нестварној једноставности постао светачки необичан, натприродан. Као кад Свети Сава из Свете Земље, узима са неког прашњавог друма камичак, преко кога су прешли толики ини, и шаље га кир Спиридону, игуману Студенице, да му буде, како каже у писму, на „многе потребе, и да га носиш при себи“. Дивна Марија ме је ухватила за руку и изашли смо из сале, испуњени мирисом превлачког цвијећа којег још могу и сада да дозовем. Потребан је свијету једноставан покрет руке из срца, спасовдански покрет, који ће се разумјети из оног свељудског – credo, ut intelligam – којим започиње најважнију химну бесједу нашега народа Свети Сава, дан послије крунисања Стефана Првовјенчанога. Да бисмо разумјели то што смо чули и видјели, каже нам, морамо приклонити „богољубива срца наша“, јер оно срце наше има свој засебан живот „само од себе се радује, само од себе тугује“. Срце за слијепог и мутавог. Нема часне ријечи у заумбрежју гласова ако га срцем не потврдимо. Одговарајући на питање Јелене Балшић о стању душе послије смрти, Никон Јерусалимљанин нам открива да је престо нашега бића заправо срце које се последње распада а прво ствара. Нова cultura animi, на коју нас упозорава Хуан Луис Вивес када први пут употријебљава ријеч култура мислећи њоме његовање срца. Владику сам опет видио следећега пролећа, у пасхалним данима, када сам га заједно са његовим духовним чадима сачекао на аеродрому у Солуну. На широком угланцаном аеродромском тргу ишараном праменовима механичких тоцила, над којим су се као гнијезда уздизали алуминијски акцелератори, о које су се расипали македонски сунчани навиљци, размиљели су се модерни имигранти, апатриди и бескровници попут јата чиопа које већину времена проведу у ваздуху, човјеколики протони који су сав свој живот свели на следећи лет, приземљени уз чегртаву буку сударали су се, насрћући једни на друге у страху да не остану предуго у том простору принудног дома. Чекали су своју пасху коју ће им разгласом објавити. Њихово јеванђеље. Ми смо чекали Владику. Кроз царске аеродромске двери почели су да пристижу путујући вјерници. Као свадбена поворка, сишли са античких рељефа ти тијаси, мимоилазили су нас тражећи позната лица и негдје на средини угледали смо Владику. У рукама је носио ушушкана у валовитој картонској кутији туцета црвених васкрсних јаја која је, чим нас је угледао, почео да дијели уз Христос Анести. Стигла је наша Пасха у црном и црвеном. Зачуђени сапутници, застајали су и сликали, мислећи какви егзотични живуљци се могу излећи из ишараних јаја. Исти они који су малоприје на заједничком лету посматрали знатижељно како чудни човјек у црној хаљини у свом крилу држи као драгоцјен пакет тако обичну ствар која им је изгледала попут загонетке, а која је била сувише једноставна да би је могли ријешити. „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао, ако ми се обраћаш из дубине срца…“ – записат ће Бела Хамваш у свом ратном дневнику из септембра 1943 године. Дневник о свецу и Човјеку новембра 2019. https://teologija.net/vladika-atanasije-prica-o-slepcu-i-mutavom/
  2. Прича о проти Живану Маринковићу је и историографија једног од најтежих периода наше цркве, пре, за време и после Другог светског рата. Ипак, то доба изродило је по оцу Саши Антонијевићу, пароху бресничког храма, неке од најзначајнијих личности и духовника наше свете цркве. Звучни запис разговора Прота Живан Маринковић је један од њих. Дугогодишњи ректор Богословије у Призрену, отац Живан Маринковић је водио ову школу, у његово време богословско-учитељску у тешким и турбулентним временима, пре почетка Другог светског рата и годинама распада Краљевине Југославије, за време окупације и у послератним комунистичким временима. Рођен у Брзану, преминуо је у Крагујевцу а сву своју имовину и кућу у нашем граду завештао је цркви. Како каже отац Саша прота Живан Маринковић сав свој живот посветио је цркви и свом народу. Образован у Паризу и једно време вероучитељ у Београду свештеник Живан Маринковић, пуно је писао и објављивао и преводио и то не само за црквену и богословску публицистику. Протонамесник Саша Антонијевић, парох у Храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници приљежан је историчар цркве и црквених збивања и објавио је више историографских радова о историјату наше цркве и Епархије шумадијске. Његов рад о проти Живану Маринковићу објављен је 2019. године приликом прослављања стогодишњице Храма Свете петке у Лапову, тако да је тема наше данашње емисије „Изазови историје” не само животпис проте Живана Маринковића, већ и прича о патријарху Димитрију Павловићу, као и историјат лаповске цркве и призренске Богословије чију је библиотеку и ризницу за време окупације у Другом светском рату сачувао баш отац Живан Маринковић. Извор: Радио Златоусти
  3. Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао: „Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!’“ Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст. Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“ Роб му одговори: „Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!“ Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу. Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи. На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља. Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба. Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“ Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?“ Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов. Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху. Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби. Моли Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје. И немој бити уплашен. Бог никада не греши! Знаш ли зашто је ова порука за тебе? Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке… Извор: Епархија жичка
  4. У прилогу можете погледати видео запис и причу о манастиру Пресвете Богородице – Рустово, и о чудотворним иконама које се налазе у овој паштровској светињи. Кроз историју овог манастира и њених светиња водила нас је монахиња Теодотија. У прилогу је коришћено појање духовних пјесама које поју монахиње манастира Рустово са професорицом пјевања Софијом Јевремовић. Емисија је снимљена са благословом игуманије манастира Рустово, мати Теодоре, коју је реализовао г. Никола Тодоровић, уредник јутјуб канала Todovid, на чему му топло благодаримо. Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У прилогу можете погледати видео запис и причу о манастиру Пресвете Богородице – Рустово, и о чудотворним иконама које се налазе у овој паштровској светињи. Кроз историју овог манастира и њених светиња водила нас је монахиња Теодотија. У прилогу је коришћено појање духовних пјесама које поју монахиње манастира Рустово са професорицом пјевања Софијом Јевремовић. Емисија је снимљена са благословом игуманије манастира Рустово, мати Теодоре, коју је реализовао г. Никола Тодоровић, уредник јутјуб канала Todovid, на чему му топло благодаримо. Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. "Удесило се да смо са руским сељацима, где смо после распоређени, успоставили пријатељство, а мене дају код црквеног клисара, брачном пару без дјеце. Због поштеног обављања сеоских послова много су ме завољели... У кући се није смјело пушити, а на зиду је било много икона светаца. Једном, оду клисар и жена у цркву а ја останем сам и ријешим да запалим цигару. Гледају ме свеци са зида а ја се попнем на столицу и све иконе окренем према зиду. Стигне клисарева жена, види ме да пушим и иконе окренуте, много се наљути и грди ме. Скочим на столицу и вратим како су биле. Увече стиже газда. Жена му рече шта сам учинио а он се слатко насмијао. Кад сам од њих одлазио, дуго су плакали”, казивао је Јован Зековић. http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2020_11///757z468_Cacak---Vukosava-i-Jovan-Zekovic-snimak-1967----pod--album-FOPISNICCKA.jpg Политика Online - Јован прошао 50 држава да би стигао на Солунски фронт. WWW.POLITIKA.RS Ратна повест Јована Зековића (1892–1983), сва је прилика, нема упоредиву. Прошао је 50 држава и половину северне хемисфере да би се о Васкрсу 1918. обрео са српском војском...
  7. “Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година. “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић. Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију. На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице. “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић. Извор: Радио Светигора
  8. Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори: “ Не како ти хоћеш, него како Бог да! „. Кочијаш прошапта: „Види, како је од раног јутра пијан“. Господин му рече да заустави кочије и позва сељака да сазна шта се догодило. Он му одговори да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао и као молитву понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“. Господин је поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву, музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла а господин му је рекао: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући. А господин се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“. Одједном, долази му његов лични берберин, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, пада му пред ноге и кајући се виче: “ Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш! Демон (бес) ме је преварио! Молим те Христом Богом смилуј се!“ И у једном даху је, збуњеном и затеченом господину, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и закоље. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело замишљао а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“. Обузео га је страх и схватио је да господар све зна а није му било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за опроштај. Господин га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео успут и његових речи „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ сада би лежао мртав, пререзаног врата. Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг. Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа. Његово име је преподобни Серафим Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење. Свети Серафиме моли Бога за нас! https://www.manastirklisina.com/ne-kako-ti-hoces-nego-kako-bog-da-istinita-prica/
  9. “Ми смо за то да се поштују највиши правни акти једне земље, а то је Устав. Ако си прогласио да је крај епидемије и ако си прогласио, како су то наши стари причали, прађедови и чукунђедови, корона фри зону, а нијеси прогласио ванредно стање, нема основа да се прописује до 200 људи. Или је зараза па да сједимо кући и нема јавних окупљања, или нема заразе па има јавних окупљања. Мјера од 200 људи је прекршена гдје год врат окренеш. Нема мјеста, институције, гдје та мјера већ није прекршена, тако да ми просто нећемо да се одвајамо од другог народа”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, синоћ у Никшићу на предавању “Литије-пут спасења”, које је организовало Друштво црногорско–руског пријатељства, преносе Вијести. Говорећи о литијама он је казао да су оне поново покренуте из простог разлога што се ситуација није промијенила од 13. марта када је Влада изнијела став да су “приговори и аргументи експертског тима МЦП-а стручни и на мјесту и да ће они то да размотре детаљно и пажљиво”. Иако је, како је казао, “Бог уредио да су имали довољно времена да проуче њихове приговоре, то се није догодило”. “Ово није прича ни о Србима, ни о Црногорцима, ово је прича о неправди и отимачини. Зато идемо у ове литије јер се ништа није мрднуло. Неки се праве луди, неки заборавни, да смо имали некакве договоре и разговоре. Наше су литије час демократије. Њих су похвалиле све амбасаде, све међународне организације, чак и они који доказано нам добро не мисле. Све смо испите положили, све смо мине заобишли и сад не би смјело да се деси да у недјељу, када се крене у литију, да подлегнемо икаквој провокацији. Ми смо Божији квасац који расте. Борећи се против те неправде ми се не боримо против Црне Горе, што нам кажу, него хоћемо бољу државу, са јасним темељима, са бољим законима”, казао је ректор Цетињске богословије. Казао је да је Црна Гора први катастар добила 1954. године и то “не на основу снимака, него на ријеч”, да је осам година касније урађен катастар на основу авио снимака и да је до 2000. године постојао само посједовни, али не и својински катастар. “Прије неки дан предсједник је рекао да ће да суспендују закон док се не донесе одлука у Уставном суду, а ако треба чак и до Стразбура. Што кажу, таман уз гусле да испјеваш како је то лијепо речено”, казао је свештеник Перовић и навео који су то проблеми због којих не могу да прихвате поменути предлог. Суспензија, како је истакао, у законском систему Црне Горе не постоји нити ико може да је обећа јер се на часну ријеч можда могло 1954, али не и 2020. “Сада нијесмо у 1954. Већ је ријеч отањала многих тако да се нећемо спуштати ни на чију часну ријеч, када су ове ствари у питању”, поручио је протојерј-ставрофор Гојко Перовић. Питао је какве везе премијер и предсједник имају са Уставним судом у нормалној земљи гдје су судска, извршна и законодавна власт одвојене и додао да Уставни суд, који је у в.д. стању и нема предсједника, може да почне да се бави неким послом када хоће, као и да никада не мора да заврши започети посао, док суд у Стразбуру суди само кад почне закон да се примјењује. “Нуде суспензију закона до одлуке суда који дјелује само ако закон ради. Па зар стварно мисле да смо толико луди? Знам да мисле да смо лудачки покрет, али да смо толико луди да нам у једну реченицу споје три-четири немогуће ствари. Још јуче предсједник каже – ми им нудили но они неће. Зауставићемо се онда када се у Скупштини изгласа нови закон, без овога чуда. Ми можемо овако годинама”, казао је прота, преносе Вијести. Према његовим ријечима не боли их што неко крши каноне, нити предсједник мора бити крштен и мора поштовати каноне, али мора поштовати Устав Црне Горе. А Устав каже, нагласио је, да не може предсједник правити цркву. “А он навалио и још се онако избечио пут нас. Овдје у Никшићу је то рекао и то не могу да заборавим, то ће ми одзвањати чини ми се док сам жив или док он не прође: ‘направићемо ми нашу цркву свиђело се то коме или не’. Е па не можеш тако радити ни један посао, а не тај за који нијеси способан”, поручио је и додао да је Црна Гора секуларна држава, како пише у Уставу, па нити политичар може да уређује цркву, нити поп да уређује Владу. Осврнуо се и на изјаву митрополита Амфилохија који је позвао народ да не гласа “безбожну власт која би отимала светиње”, као и на критике да се црква бави изборима и политиком. “Донијели су закон да би од цркве, која у свим друштвима има слободу дјеловања, направили државну институцију која би била као музеј, министарство вјера. Ваљда у томе виде срећу и будућност овога друштва. Ми као црква нећемо да улазимо у изборну тематику, али после чињенице да предсједник прави цркву, после чињенице да су донијели закон да би се цркви ‘завртале’ уши и да би се цркви наређивало, имамо потпуно право да кажемо, да поручимо народу, ако буде тих избора, ми у то не улазимо, помиње се неки бојкот то нека политичари виде, то није наша тема, али први избори који буду, сад или за десет година – немојте ове који овакве законе доносе, немојте за њих гласати”, поручио је ректор Цетињске богословије СПЦ је и твоја кућа Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је одговарајући на питања објаснио своју недавну изјаву која се ових дана појавила на појединим порталима да “Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска”. Како је казао на трибини на којој се причало о разним темама, одговарајући на једно питање везано за назив цркве, поменуто је и то питање о коме се говорило “језиком теологије, а не литија”. “Рекао сам да је проблем са националним именима. Нијесам мислио да је никакав проблем са именом Српске православне цркве. Сматрам умјесним све оне примједбе које кажу да данас у Црној Гори није ни мјесто ни вријеме да причамо о проблему националних назива. Не мислим да је то забрањена тема, него тренутно је црква на антиуставном и непристојном удару државе. Српски народ и српско име је на удару школа, медија, идеологија. Када то ријешимо и када напад на српско име и Српску цркву престане, онда можемо на неком столу причати о универзалним проблемима православља, међу којима јесте и тај проблем националних подјела”, појаснио је свештеник Перовић. “Како да се СПЦ, као једина канонска црква, одбрани од овога напада државе који је неуставан. Треба сваком грађанину Црне Горе који је вјерник, православац, а каже да није Србин, рећи – СПЦ је и твоја кућа. А он каже, како ћу ја кад је српска. Па треба ли ја у Црногорско народно позориште ако има нека добра представа, да не идем ако сам рецимо Србин, или у Црногорску академију наука. Име наше државе је Црна Гора. Не ни Србија, ни Република Српска. Доста грађана је то схватило као своје национално име. Значи ли то да ако нам се држава зове Црна Гора сви морамо бити Црногорци по нацији. Име Црне Горе не обавезује никога. Тако ни име СПЦ не обавезује ко неће да буде Србин, већ обавезује да учествујеш у богослужењима по црквеним канонима”, казао је отац Гојко. Подсјетио је и на резултате последњег пописа у Црној Гори гдје се 45 одсто становништва изјаснило да су Црногорци, 29 одсто да су Срби, нешто мање од 43 одсто говори српским језиком, а црногорским скоро 37 одсто. “Ко не зна, ко дође са стране и погледа те спискове рећи ће да Црногорци говоре српским, а Срби црногорским језиком. За мене, Гојка Перовића, свештеника СПЦ-а, Србина и Црногорца истовремено, јер ја то не умијем одвојити, све да ме неко наћера и силне паре да, ја то не знам одвојити, то је све спојено, онако како ја знам”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Прича о Гаврилу Кујунџићу, наставнику музике, аутору и композитору култних песама, својеврсних химни Ораховцу, Великој Хочи, Призрену, Косовским Божурима, Метохији Гаврило Кујунџић је рођен 22.маја 1954. године у Ораховцу, а прича о његовом уласку у свет музике почиње од времена када је уписао Нижу музичку школу “Вук Караџић“, Одсек за хармонику, код професора Александра Грковића у Ораховцу. Звучни запис емисије Љубав према хармоници га је повела тада и није га напуштала до данашњег дана. После основне уписао је Средњу музичку школу у Призрену, где је први пут у припреми за матуру почео сам да пише и компонује. Од основе преузете из старе призренске пјесме “Разгранала грана јоргована” настала је Гаврина прва песма “Призренска ноћ” посвећена Призрену, граду цара Душана, Бистрици, Шадрвану, младалачким жељама у гимназијским данима проведеним у њему. Прерађену верзију те песме је касније снимио Ранко Шемић у студију РТВ Београд, а после обнове Богословије у Призрену 2011. године о. Иларион је песму препевао у химну Призренске богословије. У то време настанка Призренске ноћи, Гаврило се прикључио оркестру Браће Карић из Пећи. Свирали су у хотелу Метохија, и ниједан празник на Космету није могао да прође без њих. Са Карићима је свирао од 1974. до 1979. год. када је отишао у војску у Сарајево. Укључио се у војнички оркестар и написао и компоновао песму ,,Југославија на Балкану,,. У сећању му је остало гостовање у једној ТВ-емисији у оквиру припрема за олимпијске игре у Сарајеву, када је најмање 30 позива гледалаца било са молбом да се поново изведе његова песма. После војске, због немогућности да у родном месту нађе посао запослио се у Рожају у СИЗ- у за културу. Тамо је радио са децом у хору и фолклору две године. Али, Ораховац га је вукао назад па се вратио и основао свој оркестар који је свирао на весељима у Ораховцу, Призрену, Ђаковици. У то време лепог живота настала је његова песма ,,Ораховцу башто рајска,, у којој је осликан Ораховац од сунца које је над њим сијало, преко зрења најлепшег грожђа, вина које је текло као река и камена уклесаног у калдрму, до становника и њиховог гостопримства. Песма је снимљена у РТВ Приштини у извођењу Живорада Младеновића, али су снимци 1998.год. уништени. У том лепом периоду живота се Гаврило оженио и добио двоје деце. Писао је песме за своје друштво, а уз звуке његове хармонике најлепше их је певао, сада покојни, његов друг Младен Стојановић. Ти лепи дани су нестали нападом терористичке тзв. УЋК на Ораховац 1998. године. У Гаврилову душу као и у душама свих Срба овога краја, урезао се сваки тренутак са те границе између живота и смрти. Од тренутка када је први метак са брда испаљен на уплашени српски народ, па преко дана када су му сестрића Александра убили снајпером, гаврило је почео да пише и компонује своје нове родољубиве песме. 1999. године Гаврило почиње да ради као наставник у школама Светозар Марковић у Великој Хочи и Вук Караџић у Ораховцу и са двадесеторо школске деце наступа на Светосавској академији у Никшићу. Од митрополита Амфилохија његов хор добија име ,, Косовски божури“. Убрзо потом са драмском уметницом Иваном Жигон оснива ансамбл деце са Косова и Метохије, које ће на наступима широм света проносити истину о Косову и Метохији кроз култне Гаврине песме: Дечји пркос, Ој Косово душо Србинова, Ораховцу башто рајска, Метохијо моја, Ђенерале, Велика Хоча, Косовски божури, Русија моја љубимаја и многе друге… наступали су пред бројном публиком и многим значајним личностима из Цркве (Патријарх српски Павле, Патријарх московски и све Русије Алексеј) и држава Путин, Медведев,…)…Више од 150 хуманитарних концерата одржаће широм Србије и света у сарадњи са Фондацијом Делије и помоћи да се обновљају светиње на Косову и Метохији… О делу његовог живота и догађајима који су условили настанак само неких песама са Гаврилом Кујунџићем разговарамо у емисији Косметска кандила. Извор: Радио Светигора
  11. Радмила Петрушић са сином Данилом Петрушићем који је и написао текст Радмила Петрушић, рођена 16. децембра 1948 у Пећи. Била је наставник српског језика и живела је у Пећкој Бањи до 1999. године. заједно са супругом Михаилом, синовима Данилом и Гораном. Радмила је свој радни век почела далеке 1968. године у вароши Врела (етнички албанско место) у коме је предавала српски језик Албанцима 31 годину, уједно она је била у већини година једина православна особа која је тамо радила и нон-стоп водећи вербалне "ратове" са албанским крвницима и сецесионистима. Рада је била прави пример храбре и сигурне у себе жене, уједно поносне Српкиње, која се увек водила крилатицом "Све за Србију, Србију низашта"! Иначе, њен род Маровићи доселили су се у Метохију у давна времена из Брскута (Kучи) Црна Гора. Иако је цели радни век провела радећи са Албанцима, они никад на њу нису гледали благонаклоно и пријатељски, већ супоротно од тога гледајући је увек " испод ока"... Када је НАТО напао СР Југославију, супруг Михаило (рез. официр), синови Данило и Горан добијају позиве да бране домовину и бивају распоређени у своје ратне јединице. Како се радило о доказаним српским родољубима, они изазов прихватају са задовољством. Јуна месеца 1999. после потписивања Кумановског споразума, албански терористи и фашисти "ОВК" својеврсним сплетом околности заробљавају је у својој кући, заједно са девером Луком Петрушић (из Подгорице) и мужем од своје заове Мишом Вујачић, око 21 сат навече 1999. одводе их у Врела где је Радмила радила и ту сви троје завршавају животе на суров начин. Када су терористи упали у Радмилину кућу у Пећкој Бањи (група између 5 или 6 војника на челу са командантом Ељезијем који је дошао из Новог Села близу Пећи, вероватно из исте породице Ељезај Авнија), или пак можда и лично он који је убио легендарног комаданта Видомира Шалипура - Муњу, што је врло занимљиво... Радмила је одлично говорила албански језик, покушавала је да им објасни да ником ништа није скривила, међутим то је било узалуд, командант Ељези је хвата за косу и на силу је угурава у ауто њеног девера Луке, затим и самог Луку и Миша. Занимљивост и спецификум приче добија на значају још више у следећем случају, Радмила је са собом када је ухапшена узела са собом своју женску ташну, за коју су терористи знали и нису је претресли. У њој се управо налазио њен лични пиштољ 7,65 мм " Црвена застава" популарна "седмица" , као и једна бомба М75. да јој се нађе ако затреба, а ова идеја је била лично њеног сина Данила, који јој је рекао: - "Мајко, од хлеба се одвајај, али од овога никако"... Та мудрост њеног сина ће доћи на наплату само пар дана од њиховог растанка, када ће Радмила убити из пиштоља двојицу терориста, међу њима и команданта Ељезија. Приликом уласка у ауто Ељезај је сео да вози Лукину "Ладу", Радмила је седела иза њега на задњем седишту, а поред ње још један терориста, остали су ушли у Мишов "Опел", а један је узео да вози трактор. Када су стигли на руб вароши Врела, наилазе на пункт других терориста "Овк", то је било око 21,30 навече, из кола у којима је Рада била излази само терориста који је седео до Раде, а командант Ељезај остаје на место возача, Рада такође остаје у колима, из других кола терористи извукују Луку и Миша, почињу да их бесомучно туку, то је сад већ била група од око десетак терориста... Гледајући Рада шта њима раде и мислећи тек каква смрт њу чека, вади полако из ташне пиштољ (био је увелико спреман и репертиран са пуним шаржером и метком у цев) и са једним метком у потиљак убија команданта Ељезаја, затим отвара врата и ка групи терориста који су били увелико "запослени", испаљује остатак из шаржера и са три метка у уста убија још једног терористу (непознато име). Албански терористи су одговорили рафалом из аутомата и тешко је рањавају, прилазе јој, везују је за врат рањену, конопом па затим за аутомобил, и тако је вуку асфалтом да би јој испала душа на најстрашније муке... Рада не хајућу за свој живот, онако измучена и рањена псује албанску мајку терористима непрестано, они је у завршном чину њеног живота везују онда и за ноге, па потом за други аутомобил и идући тако полако аутима у супротним смеровима један од другог полако је растржу док се није глава од тела одвојила... бацају је у јарак поред пута. Луку и Миша су одмах искасапили и раскомадана тела разбацали у више различитих праваца да би скрили на тај начин трагове злочина! Убијени терористи од Радине руке, имали су грандиозну сахрану, уз огроман број људи и владало је велико огорчење код свих, како то да их једна жена поубија... Радмилино тело никада није пронађено, јер гробови хероја не постоје! Овим херојским подвигом, мученичком смрћу, Радмила Петрушић је несумљиво себе сврстала у народне хероја наше миле отаџбине Србије. О њој су писане разне народне песме. Такође, никад нису нађена тела Луке и Миша. Радино је сунце одавно угашено, али једна искра и даље највећим сјајем сја, која ће служити многим генерацијама као пример како се чувају, част, образ, вера и отаџбина. Иако нажалост није дочекала ниједно унуче, Рада данас има шесторо унучади од своја три сина: Данило, Горан, Милија. http://www.zlocininadsrbima.com/BombZlocin.aspx?Naslov=Прича-о-херојству-неустрашиве-Српкиње:-Раде-Петрушић-из-Пећи
  12. Ова тема је отворена са намером да се обавештавају форумаши, који желе да нађу свог животног сапутника, на молебанима које организује наша црква. Обавештаваћу вас о датумима молебана и окупљања када се служи акатист Блаженој Ксенији. И обавештавати вас о посећености. Лепо се обуците. Не очекујте чудо, да ћете се тај дан одмах скрасити већ причајте, размените контакте и оставите себи и тој особи неко време да се упознате. Свештеници ће разговарати са заизересованима у црквеној сали. После службе нам се обавезно придружите. Ако не нађете тај дан животног сапутника не одустајте већ наставите са доласцима. Ако се и у неком другом граду служи молебан, овде нас можете обавестити о томе.
  13. „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/
  14. За седам година брачни пар Тамара и Далибор Стефановић из Лесковца добили су петоро деце, два дечака и три девојчице, божјом вољом како обоје кажу. Симеон има 7 година, Христијана -5, Јустин -3, Марија 1,5 годину, а Крстиња 4 месеца. „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/ View full Странице
  15. У Јеванђељу по Луки има једна прича о десеторици губаваца, који су молили Христа да их излечи. Христос је услишио њихову молбу, излечио их је и они су отишли пресрећни. Само се један од њих вратио да се захвали Господу. Исус упита: „Зар се не очистише сви? А гдје су деветорица? „ Сетимо се само колико смо се пута ми понели као она деветорица губаваца? Овоме нас учи и једна мала прича: Анђелима Господ даје различита послушања. Један анђелчић је стално летео између неба и земље, а други је беспослен седео на облаку. Пролазећи поред њега анђео упита: „Зашто ти брате ништа не радиш?“ „Моје је послушање да Господу доносим поруке захвалности: „Слава теби Боже! Хвала Ти Боже! Благодарим ти Господе! Таквих порука је мало или ни мало, па седим и чекам. А које је твоје послушање?“ „Ја преносим Господу молбе: Помози Боже! Спаси Боже! Дај ми Боже! Сачувај ме Боже… и тако редом. Молбе стижу сваког трена, па једва стижем да их пренесем Господу.“ Да ли се сећамо Господа кад нам је добро? Сетимо ли се да прославимо Бога и да се захвалимо за здравље, оздрављење, породицу, успех у животу и школи; за децу, и приходе, или је због нас онај анђео још увек беспослен. Незахвалност је велики грех и то према Богу, и према људима. Најчешће се ни Богу ни људима не захваљујемо. Лепа реч, свако добро дело учињено из љубави, заслужују захвалност; најпре Господу на милости, а потом и човеку који нам је неко добро учинио. Малу реч: хвала, тешко нам је да изустимо, па се она данас скоро и не чује. Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2019.
  16. Добила сам инспирацију и не могу да чекам Осми март. Тачно је да сам се ја као локал патриота и као жена увек дивила једној Ерцовки. Зато што је у прошлом веку као млад правник ставила главу у торбу и каријеру на коцку. Ја сам та, која студентарији пре више од деценије није дозвољавала да је зову Никол Кидман. Ја сам та, која је тада говорила с гнушањем да није фер што јој новине сликају целу фигуру с посебним осњвртом на ноге, а њеним колегама мушкарцима само главу. Ја сам та, која није дозвољавала колегама да професорке старе гарде називају мушкобањастима. Ја сам их звала хајдук женама. Зато што су се пробијале у науци када је женама у целом свету, па и на брдовитом Балкану било тешко. Ја сам та, која сматра Божијим благословом то што јој је прва жена кривичар у нашој земљи пружила руку и одвојила време за њу. Зато што је она та, за коју су колеге и представници народа утврдили да неће плакати и повраћати због кривичних дела против полних слобода и због насиља у породици. Али, мили моји, ја вам се сад не обраћам као она, којој су професионални политичари док јој је младост обећавала да ће променити свет, наденули има Анђелија, јер су сматрали да је Ангелина исувише нежно за мене. Ја вам се обраћам као она за чији псеудоним су прогонитељи хришћана прикачили синтагму верски фанатик. И као проста жена из народа, којој су лепо васпитани вршњаци наденули епитет филозофа, а они малициозни лудака. А заправо хоћу давам кажем да је на мој шашави ум нешто пало. Највећа, најважнија и наравно најсветија особа од кад се пише историја људског друштва није мушкарац већ ЖЕНА. Она је та, која је родила Бога. Она је та, која је женама пре више од два миленијума вратила достојанство, које је Ева пољуљала. Слажем се да треба болесну децу водити у Тумане и у Острог. Али исто тако мислим да се за њих морамо молити Богородици. Она је та, која нас као Мајка, која је гледала патње јединца, која нас је толико волео да је умро за нас, разуме. Оријана Фалачи је још у прошлом веку писала о томе да Исус није само Син Бога Оца, већ и Син Жене, која Га је родила. И знам да ће ме кукољ вербално линчовати. Али ће ме жито разумети. Не тангирам се. Са житом ћу провести вечност, а са кукољом само понеке делове овоземаљског битисања.
  17. Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца. Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости. Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници. На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“ Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој. Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би имали право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести. Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе. Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе, сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13). Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему. Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“ И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе... Протојереј др Љубивоје Стојановић Извор: Пријатељ Божији link
  18. О првим летовима суботичанина Ивана Сарића, који је јучерашњи дан, 16. октобра пре 107година извео први успешан јавни лет авионом. Иако су пре њега, над Србијом и Београдом, ваздухопловну вештину приказивали пред публиком Рудолф Симон и Јан Чермак, Сарић је био први наш конструктор авиона, који је на својој летелици полетео пред својим суграђанима у Суботици. На основу обимне документације која се налази у Музеју ваздухопловства у Београду, као и исказа самог Сарића, које је у разним приликама давао новинарима и историчарима, данас, стотину и више година након тих првих летова, могуће је реконструисати овај историјски догађај. Познато је, наиме, да се пре авијације Иван Сарић (1876-1966, треће дете у породици Паје и Ане Сарић) опробао и био веома успешан најпре као бициклиста, а потом и као фудбалер и возач аутомобила. Јуна 1909. године, тада већ као тридесетчетворогодишњак, учествовао је на аутомобилистичкој трци „Друмовима Француске”. Тада је у Паризу, на једном летелишту, први пут видео авион у лету. Према неким подацима, тада је упознао и славног Блерија, човека који је у свом једнокрилцу први прелетео канал Ламанш. Било је то свега шест година од првих летова браће Рајт, доба кад је тадашњи развијени свет обузела права ваздухопловна грозница, и кад се епицентар истраживања из САД преселио у Европу, пре свега у Француску. Задивљен невероватним призором, о чему је до јуче само слушао и читао, Сарић је донео непоколебљиву одлуку да се и сам окуша у овом „спорту”. И поред строге забране снимања авиона, није могао да одоли искушењу и, користећи тренутак непажње чувара, фотографисао је авион Луја Блерија – „блерио XI”. Исте вечери, по доласку у хотел, пун утисака, почео је да скицира детаље које је запазио са слике авиона. Кад се вратио у Суботицу, наставио је с разрадом и почео да предузима прве практичне кораке. Најважније, истовремено и најтеже, било је доћи до авио-мотора. Његов пријатељ Делфос, с којим је учествовао на аутомобилским тркама у Француској, израђивао је у Келну авио-моторе по лиценци тада чувеног произвођача Анзанија. Још у Паризу обећао је Сарићу да ће му, уколико овај успе да направи летелицу, уступити један мотор. Све остало, на основу оскудне литературе, личног запажања и фотографије коју је начинио у Паризу, одлучио је да уради сам. У породичној кући, у садашњој Улици Отона Жупанчича број 24 у Суботици, скривен од очију јавности, с тајном коју је поверио само својој супрузи, почео је припреме. Купио је дрвну грађу, даске и летве од чамовине изрезао је на потребну величину. Већину металних делова од лима такође је израдио сам. Једино је затезаче наручио из иностранства. Након што је прибавио све неопходне делове, јуна 1909. године почео је да саставља авион који је назвао „сарић бр. 1”. Био је то једнокрилац, распона 8,5 метара. Поред недовољно чврсте ремењаче, главну чврстину крилу давале су челичне жице скупљене у две пирамиде, постављене изнад и испод трупа. Како му се Блериов систем управљања помоћу кривљења крајева крила није допадао, Сарић је покушао да нађе друго решење – на крајевима крила поставио је елероне, које је за крила причврстио шаркама. Труп, дужине 7,5 метара, чинила је дрвена решетка учвршћена оковима и жицама. Стајни трап, по узору на авион „блерио XI”, завршавао се точковима које је скинуо са свог теретног бицикла. У пилотској кабини, у којој је уградио ручицу за гас, као пилотско седиште послужила је плетена баштенска столица. Октобра те године била је завршена елиса а почетком децембра стигао је обећани „анзани” мотор од 25 КС. Одмах га је уградио и пробао. Почетком 1910. године авион је завршен. У мају је, на коњичком тркалишту, почео да гради бараку у коју је намеравао да смести летелицу. Кредит је добио од једне дрваре, а уз помоћ чувара тркалишта направио је хангар у облику слова Т. Средином јуна, на наговор пријатеља, Сарић је одлучио да авион прикаже јавности. Пренео га је у хол тадашњог хотела „Пешта”, касније Суботичко позориште, где је остао изложен неколико дана. Велики број Суботичана похрлио је ка хотелу да види и то чудо које може да лети по ваздуху. Већина их је у неверици одмахивала главом: „То не може да лети.” Коначно, једног јунског јутра 1910. године – не може се са сигурношћу утврдити тачан датум – почео је да испробава авион. Најпре је направио неколико рулања преко дугачке ледине, и тек онда се одлучио на полетање. Први покушај неславно је завршио јер његове помоћнице, које су држале реп авиона задржавајући га док мотор не достигне довољну снагу за полетање – нису имале доњи веш. „При полетању, мотор авиона испустио је велику ваздушну струју, која је подигла сукње мојим помоћницама. Оне су у трену, да би придржале сукње, пустиле авион и ја и летелица смо се насадили на нос”, записао је касније Сарић. Већ следећи покушај био је успешан. Кад је авион постигао потребну брзину, Сарић је повукао палицу ка себи и летелица се одлепила од земље! Прелетео је неколико метара и безбедно слетео. Мада ни сам, у том тренутку, највероватније није био свестан шта је то значило – био је то историјски лет. Следећих дана свакодневно је одлазио на тркалиште, истовремено учио пилотажу и пробао авион. Летео је праволинијски, на висини од око 20 и дужини од око 1000 метара, од једног до другог краја тркалишта. Кад би дошао до краја ледине, окретао би авион и враћао се, слетајући крај хангара. Резултати нису изостали – из дана у дан био је све спретнији и сигурнији пилот. Тек кад је постао потпуно сигуран у себе, одлучио је да направи први заокрет. Међутим, у одлучујућем тренутку погрешна команда одвела га је на нежељену страну. Авион се занео, закачио крошње дрвећа на ивици ледине и пао. Срећом, захваљујући малој брзини и висини, летелица није оштећена, а пилот је остао неповређен. Истог дана поправио је мања оштећења на авиону и наставио с пробним летовима. Одлазио је на летелиште рано ујутру и летео с једног на други крај пољане. Крајем јула доживео је још једну незгоду. У лету му је због недостатка бензина стао мотор и пао је у велику бару, што је донекле ублажило пад. Поново је, уз пуно среће, остао неповређен. Било је то озбиљно упозорење. Схватио је да је постојећи мотор сувише слаб за његов авион. За набавку снажнијег мотора било је потребно много новца, који није могао да издвоји из својих скромних примања. Поново се обратио свом старом пријатељу Делфосу, а овај је обећао да ће му послати јачи мотор. Али, није стизао. У једном тренутку Сарић је одлучио да сам сагради нови.Направио је нацрте и био спреман да се упусти у нову пустоловину. Ипак, у јесен 1910. године добио је нови, јачи мотор. Био је то последњи предуслов да Сарић, коначно, суграђанима покаже своје градитељско достигнуће и пилотску вештину. С члановима спортског клуба договорио се да приреди јавни лет! Почетком октобра, на улицама Суботице, на преко 1000 плаката, најављен је први аеромитинг на Балкану! У недељу, 16. октобра, на коњском тркалишту, Сарић Иван, суботички авијатичар, извршиће више летова на свом моноплану. Око 7000 људи тога дана, око 15 часова, окупило се на тркалишту. Пуне трибине, железнички насип, кровови оближње фабрике… У таквој атмосфери, набијеној очекивањима, с помешаним осећањима среће, страха, наде, чекало се полетање авиона. И мада је дувао јак ветар, иначе највећа опасност за лет крхког авиона, Сарић није желео да одложи наступ и разочара присутне. Полетео је уз бурно клицање. Подигао се на висину од тридесетак метара и облетео круг око тркалишта, око три километра. Публика је остала нема. Кад се лет завршавао и авион почео да слеће, опет га је задесила невоља. Пукао је цилиндар и дим из мотора замаглио му је лице. И опет, као и претходна два пута, имао је срећу. Безбедно је слетео, а одушевљена маса понела га је до трибина где му је председник општине у знак признања преко рамена обавио црвену ленту. О том догађају суботички месечник „Невен” писао је: „Свакоме је познато да се и један синак буњевачке нане већ одавно бави идејом летења. Начинио је својеручно летећи строј, те већ више месеци прави покушаје. Сада му је већ пошло за руком узлетети, па се већ више километара возио у ваздуху у један мах. Дне 16. 10. хоће да се јавно прикаже суботичком грађанству.” Понесен постигнутим успехом, свестан да може боље, јаче и брже, свој конструкторски дух усмерио је ка новом авиону, коме је дао име „сарић бр. 2”. Током 1911. године на том авиону обавио је неколико пробних летова. Међутим, прилике уочи Првог светског рата прекинуле су рад на новом авиону и мотору. Почетком 1914. године Сарић је направио макету – студију двокрилца №3 која се данас чува у Музеју, а развио је и четрнаестоцилиндрични ротативни мотор типа „двострука звезда” снаге 59 кW (80 КС) који је требао да буде погонска група за поменути двокрилац. Такође је конструисао и десетоцилиндрични ротативни мотор снаге 74 кW (100 КС), али ни један од ових пројеката није реализовао. За време Првог светског рата Сарић је послат у аустријску фабрику авиона у Винер Нојштадту, где је конструисао модел хеликоптера који је 1915. године успешно испитан у Будимпешти. Ипак, по завршетку рата, повукао се из јуначке епохе ваздухопловства. Када је 1919. године краљ Александар Карађорђевић на северу Бачке куповао земљу од Дунђерског, посетио је Суботицу где се у Градској кући срео са Иваном Сарићем. На краљево питање којој нацији припада, Сарић је одсечно одговорио: – Ја сам Буњевац „српске вере“! После Првог светског рата, поред чиновничке службе, бавио се и фотографијом, а био је и један од пионира фудбалског спорта у Суботици и то као играч пре, а после као фудбалски радник после Првог светског рата. Љубав према бициклизму, аутомобилизму и авијацији се подразумевала, а последњи пут се у плаве висине, Иван Сарић отиснуо у септембру 1935. године на једном аеромитингу. Сарићев први авион, годинама је чуван на тавану породичне куће, а 1957. године пренет је у Музеј вазухопловства. Музејски стручњаци у шали воле да кажу да је Сарић авион саставио од свега што је нашао у дворишту – ту су се нашли точкови бицикла, делови клавира, стара баштенска столица, каца за млеко, која је служила као резервоар за гориво. Како је зуб времена учинио своје, дрвени делови су били прилично дотрајали, те је група младих конструктора на основу оригиналних металних делова начинила верну реплику, а поред авиона Иван Сарић је музеју поклонио и прве дрвене елисе, макету хеликоптера, слике и преписку са чувеним европским конструкторима авиона. Преминуо је у дубокој старости 23. августа 1966. године. Са супругом Иреном имали су кћер Пирошку и сви су сахрањени на Бајском гробљу у Суботици. Од 1985. године, у Суботици је постављен споменик Ивану Сарићу, рад чувеног вајара Ота Лога, који је реконструисан на 100-ту годишњицу Сарићевог подвига, 2010. године, према нацртима Маје Ракочевић Цвијанов. Симболика читаве композиције, на кој се налази Иван Сарић наслоњен на бицикл, држећи елису авионског мотора је јасна. Суботица и Србија су и на тај начин спасли од заборава лик и дело овог човека, једног од пионира авијације на нашим просторима…. Милан РАКИЋ (на основу текстова и фотографија Јова Симишића, Ј. Лемајић, Мирка Грлице, Музеја ЈРВ)
  19. Само што је јеромонах узео просфору у леву руку, а копље у десну, монах је десно од жртвеника видео умрлу. Она је била тако устремљена да види жртву која се за њу приноси! Само што је честица извађена, на лицу почивше се појавио радосни осмех и она је нестала. Јеромонах је дао у руке монаху просфору, али је монах није могао узети. Јеромонах је питао: " Шта је с тобом? " Монах је, скупивши снагу, испричао виђење. Схватате какву велику силу има проскомидија, колико је она важна за оне који су прешли у други свет. Они се за себе не могу молити, чекају молитве рођака и блиских. Свештеник Николај Серов
  20. Један светогорски монах је добио вест из Русије да је његова познаница умрла. Он је узео просфору, ушао у олтар и дао је јеромонаху који је служио: " Оче помени упокојену " и рекао је име. Само што је јеромонах узео просфору у леву руку, а копље у десну, монах је десно од жртвеника видео умрлу. Она је била тако устремљена да види жртву која се за њу приноси! Само што је честица извађена, на лицу почивше се појавио радосни осмех и она је нестала. Јеромонах је дао у руке монаху просфору, али је монах није могао узети. Јеромонах је питао: " Шта је с тобом? " Монах је, скупивши снагу, испричао виђење. Схватате какву велику силу има проскомидија, колико је она важна за оне који су прешли у други свет. Они се за себе не могу молити, чекају молитве рођака и блиских. Свештеник Николај Серов View full Странице
  21. Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи.
  22. Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије Гондикакис Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. "Politika" 5. septembar 1940. Pogreb vazduhoplovnog kapetana Antona Ercigoja OPROŠTAJ SA HEROJEM NAŠEG NEBA Na pomenu i impozantnom ispraćaju do beogradske železničke stanice učestvovali su komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Mirković i mnogobrojni avijatičari. Za sve rodove oružja i oružane sile, borba i životna opasnost nastaje tek od trenutka stupanja u rat. U vazduhoplovstvu se ratna borba, igra između života i smrti, vodi uvek – i u doba mira. U jednoj od zaraćenih zemalja, za godinu dana pred početak današnjeg rata, sedam stotina pilota palo je na polju časti. I naše vazduhoplovstvo činilo je i čini – uz najviše požrtvovanje naših najboljih mladih ljudi, najvećih idealista i rodoljuba, oficira i podoficira – ovakve žrtve, bez kojih ratna snaga jednog vazduhoplovstva ne može da bude na potrebnoj visini. Surova, najsurovija borba koju čovek može da zamisli, vodi se u vazduhu u savremenom ratu. Samo prekaljeni borci, oni koji su kadri hladno i sa prezirom da gledaju smrti u oči – samo su oni u mogućnosti da prebrode sve teškoće i da se izlože svima opasnostima pri izvršenju teških zadataka modernog vazduhoplovstva. Umeti gledati smrti u oči postaje prva vrlina, prvi uslov svakog vojnog vazduhoplovca. Naši avijatičari svesni su toga prvoga i najvažnijeg uslova, i sa onim istinskim, pravim herojstvom koje je vodilo pre 30-40 godina njihove očeve u surove i opasne borbe za oslobođenje i ujedinjenje – oni su gotovi da poginu za snagu jugoslovenskog vazduhoplovstva, svesni ida od te snage zavisi i sloboda zemlje. Mnogi naši vazduhoplovci dali su, od ujedinjenja do sada, svoje živote za taj uzvišeni zadatak. I prekjuče je pala još jedna žrtva, jedna od najvećih i žaleiših. Pao je, kako smo juče doneli, vazduhoplovni kapetan prve klase pilot-lovac Anton Ercigoj, perjanica našeg vazduhoplovstva, jedan od najhrabrijih, najsmelijih, najlepših vitezova našega neba. Cela javnost treba da zna da ovakvi primeri podižu duh našeg naroda, kao što su ga uvek u istoriji podizali. Stotine mladih mišica pružiće se da čvrstom rukom prihvate ispuštenu palicu palog junaka vazduha. Pružiće se zato što je u našem narodu junaštvo i požrtvovanje za narod bilo uvek jače od straha pred smrću. A kapetan Ercigoj bio je junak. * Juče po podne, posmrtni ostaci kapetana Ercigoja otpraćeni su, u pogrebnoj povorci, iz kapele Vojne bolnice do železničke stanice. Pred kapelom se iskupio, iskreno ožalošćen, veoma veliki broj vazduhoplovaca, aktivnih i rezervnih. Jer Ercigoj, virtuoz u vazduhoplovstvu, otmena i plemenita duha, veliki drug i idealista, bio je omiljena ličnost u našem vazduhoplovstvu. Natpisi na trakama mnogobrojnih venaca koji su priloženi na odar palog heroja govorili su o njegovom značaju u vazduhoplovstvu; na njima se čitalo: "Svome neustrašivom drugu", "Asu kapetanu Ercigoju", "Heroju vazduha", "Heroju jugoslovenskog neba", "Svome hrabrom i neustrašivom komandiru" i tako dalje. Bili su prisutni i komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Borivoje Mirković sa najvišim oficirima Štaba vazduhoplovstva vojske, pretstavnici vojske i ratne mornarice, pretstavnici našeg civilnog vazduhoplovstva na čelu sa zamenikom pretsednika Kraljevskog aero-kluba g. Tadijom Sondermajerom, i mnoge druge ličnosti. Među rodbinom palog heroja vazduha bio je njegov rođeni brat vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Božidar Ercigoj, slomljen bolom. Katolički sveštenik otslužio je pomen pred kapelom, dok su nad Vojnom bolnicom, kao i docnije, za vreme puta do železničke stanice, kružile nebom grupe aviona vojnog vazduhoplovstva. U krugu je bila postrojena i počasna četa šestog vazduhoplovnog puka sa muzikom. Kovčeg je zatim položen na lafet, i kroz grad, Deligradskom i Nemanjinom ulicom do železničke stanice, prošla je duga i impozantna povorka. Oproštajni govor u ime drugova Na peronu železničke stanice, pre no što je kovčeg unesen u vagon koji će posmrtne ostatke palog junaka odneti u rodni Split, održao je govor u ime drugova, vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Kiril Sabadoš, koji je rekao između ostalog: Anton Ercigoj, stoji drugi sleva "Nestalo je Antona Ercigoja, nestalo je obljubljenog i popularnog Tončija. Rođen je u Dalmaciji, čija se kršnost ogledala u njegovoj sportskoj figuri, čija je toplina našla odraz u njegovom druželjubivom srcu, čija je vedrina zračila iz njegovog divnog karaktera i čija se vetrovitost manifestivala u njegovom bujnom, lovačkom temperamentu. Po završenoj srednjoj školi i Vojnoj akademiji, kao pravo dete svoga vremena, stupio je u vazduhoplovstvo, svršio sve škole potrebne za formiranje jednog letača i kao priznati naš as, kao najbolji među najboljima, položio je život u trideset trećoj godini u vršenju svoje službe. Govoriti o Tončiju vrlo je lako. Sve što može krasiti jednoga čoveka, jednog oficira, jednog letača – imao je u punoj meri. Ako se može neko biće nazvati modelom čoveka, oficira i letača, svakako bi se zvalo Tonči Ercigoj. To je bio čovek za koga niko i nikada nije rekao nijednu ružnu reč. To je bio pilot čiji je svaki let bio bravura. Godine 1937. reprezentovao je naše mlado vazduhoplovstvo pred grofom Ćanom. Grof Ćano formirao se kao letač u italijanskom vazduhoplovstvu, jednom od najboljih na svetu, dobio je ratno krštenje u Abisiniji i dobro je poznavao letenje čuvene italijanske "eskadrile smrti". Tonči mu je pokazao ne letenje, nego jezivu igru sa životom, pokazao mu je da srce može u letenju više dati nego ruka. Pokazao mu je rasnu našu odliku: našu hrabrost, naš prezir života i naše puno zalaganje u službi koju vršimo. Zadivljeni grof Ćano nije ostao samo pri čestitanju nego je preduzeo potrebno da kapetan Ercigoj dobije za svoj let Italijansku krunu kao priznanje italijanskog vazduhoplovstva, a naše starešine nagradile su ga Jugoslovenskom krunom. Godine 1938. na internacionalnom mitingu, ponovo je zastupao naše vazduhoplovstvo. Opet je Tonči ponovio svoju igru sa životom, opet je za stručnjake pokazao više no svi stranci, opet je dokazao da smo srcem ispred svih nacija. Ali sudbina ovaj put nije bila naklonjena kao godinu dana ranije. Hiljadu srca je zadrhtalo, hiljadu očiju zasuzilo kada su ga ambulantska kola odvezla u bolnicu. Izišao je iz bolnice još hrabriji, još željniji letenja. Kao komandir odeljenja u lovačkoj školi formirao je nove, mlade lovce. Gde god je bio, prenosio je svoje znanje na druge i sejao ljubav prema letačkom pozivu. Na dužnosti komandira eskadre zatekla ga je i smrt..."
×
×
  • Креирај ново...