Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'преподобни'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 1. „Највећа човекова обавеза је да љуби Бога, а затим да љуби ближњег. Ако Бога љубимо онако како доликује, очуваћемо и све остале Његове заповести. Ми, међутим, не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога али не и за друге и за то ћемо дати одговор. Бог који је сав Љубав неће нам опростити ту равнодушност у односу на ближње.“ 2. „Добар хришћанин најпре љуби Бога а затим и човека. Преобилна љубав излива се и на животиње и на природу.“ То што ми, савремени људи, нарушавамо животну околину, показује да немамо обиље љубави. Можда имамо љубави према Богу? На жалост, немамо. То показује сам наш живот. 3. Старац је написао животопис св. Арсенија Кападокијског који се прославио својом великом љубављу. Старац Пајсије о томе пише: „Живот овог оца био је свет и сличан великом генератору којег је покретала велика и свеобухватна љубав Божија. Она је на чудесан начин преносила благодат Божију не само хришћанима него и муслиманима, не само верујућима него и неверујућима.“ 4. „Ко се услед чисте љубави труди ради ближњег, њему и сам замор представља одмор. Онај ко љуби једино самога себе и ленчари, замара се и својим неделањем.“ Ми смо дужни да обратимо пажњу на оно што нас подстиче на дела љубави. На то нам је указивао и о. Пајсије: „Трудим се ради другога услед чисте љубави и ништа друго немам у виду.“ Многи испољавају љубав само према неким људима и на тај начин их потчињавају себи. 5. „У љубави према ближњем скрива се наша велика љубав према Христу. У нашем страхопоштовању пред Богородицом и светима поново се скрива наше велико страхопоштовање према Христу.“ Тиме се хришћанска љубав одржава и квалитативно разликује од љубави инославних. 6. Милостиња је израз љубави. Савремени хришћани готово да су заборавили ту врлину. Старац опомиње не само на њену неопходност него и на њене духовне плодове: „Духовну промену до које долази у души или оно ликовање срца које изазивају милостиња и добро дело учињено ближњем не може ти дати ни најбољи лекар, чак и кад би му дао врећу долара. Нека пензионери жртвују своје време и новац да би спасли незаштићену децу из неке пропале породице.“ Старац је и други пут говорио на исту тему: ‘Ако би човек добро испитао душевну корист и унутрашњу радост коју још у овом животу осећа макар и због најмањег доброчинства учињеног ближњем, тад би молио ближњег да прими то доброчинство и био би му захвалан. Промену до које долази у души и радост коју осећа срце милосрдног човека кад пружи комадић хлеба сиротоме, не може дати ни највећи лекар, чак и да му платите читавом врећом долара.“ Преподобни старац Пајсије Свеотгорац View full Странице
  2. 1. „Највећа човекова обавеза је да љуби Бога, а затим да љуби ближњег. Ако Бога љубимо онако како доликује, очуваћемо и све остале Његове заповести. Ми, међутим, не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога али не и за друге и за то ћемо дати одговор. Бог који је сав Љубав неће нам опростити ту равнодушност у односу на ближње.“ 2. „Добар хришћанин најпре љуби Бога а затим и човека. Преобилна љубав излива се и на животиње и на природу.“ То што ми, савремени људи, нарушавамо животну околину, показује да немамо обиље љубави. Можда имамо љубави према Богу? На жалост, немамо. То показује сам наш живот. 3. Старац је написао животопис св. Арсенија Кападокијског који се прославио својом великом љубављу. Старац Пајсије о томе пише: „Живот овог оца био је свет и сличан великом генератору којег је покретала велика и свеобухватна љубав Божија. Она је на чудесан начин преносила благодат Божију не само хришћанима него и муслиманима, не само верујућима него и неверујућима.“ 4. „Ко се услед чисте љубави труди ради ближњег, њему и сам замор представља одмор. Онај ко љуби једино самога себе и ленчари, замара се и својим неделањем.“ Ми смо дужни да обратимо пажњу на оно што нас подстиче на дела љубави. На то нам је указивао и о. Пајсије: „Трудим се ради другога услед чисте љубави и ништа друго немам у виду.“ Многи испољавају љубав само према неким људима и на тај начин их потчињавају себи. 5. „У љубави према ближњем скрива се наша велика љубав према Христу. У нашем страхопоштовању пред Богородицом и светима поново се скрива наше велико страхопоштовање према Христу.“ Тиме се хришћанска љубав одржава и квалитативно разликује од љубави инославних. 6. Милостиња је израз љубави. Савремени хришћани готово да су заборавили ту врлину. Старац опомиње не само на њену неопходност него и на њене духовне плодове: „Духовну промену до које долази у души или оно ликовање срца које изазивају милостиња и добро дело учињено ближњем не може ти дати ни најбољи лекар, чак и кад би му дао врећу долара. Нека пензионери жртвују своје време и новац да би спасли незаштићену децу из неке пропале породице.“ Старац је и други пут говорио на исту тему: ‘Ако би човек добро испитао душевну корист и унутрашњу радост коју још у овом животу осећа макар и због најмањег доброчинства учињеног ближњем, тад би молио ближњег да прими то доброчинство и био би му захвалан. Промену до које долази у души и радост коју осећа срце милосрдног човека кад пружи комадић хлеба сиротоме, не може дати ни највећи лекар, чак и да му платите читавом врећом долара.“ Преподобни старац Пајсије Свеотгорац
  3. Православља сладост нектар премудрости, оче преподобни, излио си у срца верних као богатство; животом својим и учењем показао си се жива књига Духа, Јустине Богомудри, моли Христа Бога Логоса да ологоси оне који Те поштују. Житије преподобног и богоносног оца нашег Јустина Ћелијског Епископ новосадски и бачки др Иринеј: О преподобном Јустину ћелијском Епископ Атанасије (Јевтић): Беседа о преподобном Јустину Ћелијском Акатист преподобном Јустину Ћелијском Звучни записи беседа преподобног Јустина Ћелијског Фотографије из детињства и младости Благоја Поповића Фотографије архимандрита Јустина из манастира Ћелије Фотографије професора архимандрита Јустина (Поповића) Одломци из дела преподобног Јустина Ћелијског Рекли су о Светом ави Јустину... Филм о преподобном Јустину ћелијском Свечано прослављење новоканонизованих преподобних Јустина Ћелијског и Симеона Дајбабског Јерођакона Силуан (Мракић): Антропологија Преподобног Јустина Поповића Радио Светигора: Преподобни Јустин Ћелијски Пренос моштију преподобног Јустина Ћелијског Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије(Јевтић): Пренос Моштију преподобног Јустина Новог Ћелијског Звучни запис беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на дан преноса моштију преподобног Јустина ћелијског, 2014. лета Господњег Кондак преподобном Јустину Ћелијском: Богочовечно живот свој си оврлинио,као мерило свега имао си Богочовека; достигао си Њиме висину богословља, и сада се Њиме на сву вечност наслађујеш. Подај благодат твојим светим молитвама, нама који са вером кличемо: Радуј се, оче преподобни! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. Извод из химнографије празника Преподобног Стефана Пиперског Када си божествени глас Еванђеља Христовог, чуо, свет си оставио и крст на раме узео, и за Христом следовао, тесни пут испосника си радосно прешао, и у заједници сабора ангела се нашао, богомудри Стефане; са њима се моли за све који твој спомен славе. (Прва стихира на Господи возвах) Настанио си се у самоћи, вођен Христом преблагим, преподобни оче Стефане, и тамо се дан и ноћ учио Закону Господњем, зато си духовним плодовима уродио Христу Богу; њега моли за све који са вером притичемо кивоту твојих моштију, да нам подари благодат исцелења, и просвети душе наше. (Друга стихира на Господи возвах) Када је благодат Духа Светога твоје срце обасјала, тада си прекрасно станиште животворне Тројице постао; њоме поучен блажени Стефани, ти си храм сазидао храм; по небеској стази си ходио уздржањем, постом и молитвом; тиме и сада чувај све који твој спомен славе. (Трећа стихира на Господи возвах) Ревнитељу за православље, наставниче чистоте и вере, путовођо свима који траже спасење, блажени оче Стефане, ти си погубне страсти постом обуздао, и јуначки си над природом својом господарио, похитао си да лоше покориш бољем, и да телом послужиш души, зато си постао боготражитељима учитељ, и правило врлина; а сада на небесима гледаш Свету Тројицу, зато је моли за све, који са вером и љубављу прослављају тебе. (Слава на Господи возвах) Прославимо Стефана, на земљи ангела, а на небу човека, украс целог света, узор врлина и похвалу испосника, јер је засађен у дому Господњем и процвао као кедар, и у усамљеној пећини Пиперској блиста подвигом и правдом. (Прва стихира на литији) Некада неплодна пустиња се сада испунила мноштвом народа, који окружује кивот преподобног Стефана, и духовно се радују и кличу: Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. (Слава на литији) Преподобни Стефане, ти си душевне страсти из корена почупао, и телесне жеље души покорио, и зато се од Христа Бога благодатним чудесима испунио; њега моли да подари душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Тебе оче Стефане славимо као наставника свога побожног народа, јер смо тобом ходити правим путем научили, блажен си јер си Христу служио, а демонску силу си изобличио, сабеседниче ангела, у заједници са преподобнима и праведницима, са њима се моли Господу, да помилује душе наше. (Слава на стиховње) Као подражатељ древних Светих Отаца, заволео си испоснички живот, постом, молитвама и сузама заливан, себе си оградио. Зато и по престављењу твоме, тело твоје је објављено цело и мирисно, које са љубављу целивамо, Стефане оче наш: моли Христа Бога да се спасу душе наше. (Тропар) Ходите сви изданци Православља, који живите у Скендерији, да због светог Стефана, који се у ова последња времена као свећњак вере показао, похвалимо Христа Бога нашега, и ка Њему завапимо: Избави нас од непријатеља наше вере, да у миру запевамо: Алилуја. (Кондак) Од побожних родитеља, као добар род си постао, оче Стефане, јер си заповести Христове од младости заволео; од сладости светских си се удаљавао, постом, и бдењем, а молитвама неућутним си славословља Пресветој Тројици узносио за свој многострадални народ; зато и ми величајући Пресвету Тројицу, Бога нашег, кличемо ти: Радуј се земни ангеле и небески човече, јер си чистим животом ангеле задивио, а људе научио да угађају Богу; Радуј се светило пуно божанске благодати који блисташ чудесима и снагом обасјаваш душе људима; Радуј се стални молитвениче за душе наше и код Господа заступниче, јер се непрестано молиш за све нас, твоје ближње. (Икос) Данас је заблистао спомен твога празника, преподобни Стефане, и блиста светлошћу твојих врлина, па обасјава верне спасоносним чудима, зато тебе славимо, и животворну Тројицу величамо, која нам је дала из нашег рода таквог свога угодника. (Прва стихира на хвалите) У целој Црној Гори, по селима и градовима и околним земљама, прочула су се твоја чудеса, преподобни оче Стефане, и кроз тебе је народ сазнао, за цркву на Зборној Главици и Пиперску Ћелију; зато и ми окупљени око кивота са твојим моштима, са љубављу служимо спомен твој и усрдно ти говоримо: моли Господа да спасе све нас, и подари целом твоме народу победе над противницима, а душама нашим велику милост. (Слава на хвалите) Преподобни Стефан Пиперски - светитељ миомирисних врлина Из књиге ”Житија Светих за Месец Мај” (Преподобног Јустина Новог Ћелиског Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи, од сиромашних но побожних родитеља, Радивоја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског — Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање… Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина — свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује“. Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче. Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри“, и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут. То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде. Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан. Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и пастом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима. Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе“, који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња. У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља. Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела. На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки Да постанеш свет, бре ! Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је рекла за старца Порфирија, и ја сам почео да га посећујем. Имао сам тада VW golf, зелене боје, и паркирао сам га подаље од Светитељеве колибе, пошто је било много паркираних кола, и доста народа који је чекао да прича са Светитељем. Чим сам изашао из аута видео сам на растојању, две мени непознате госпође, које су ме гледале и корачале према месту где сам био. Чим су се приближиле рекле су ми: – Ајдете, ајдете унутра код Старца… чека вас. – Па, како ме чека? Како ме зна? Правите грешку… – Сада смо изашле од Старца јер нам је рекао : „Ајде, идите ви и да кажете овоме што долази сада у зеленом ауту, да уђе преко реда код мене, јер га чекам… Ми смо тражиле по свим паркираним аутима, но нисмо нашле ниједан зелени. И чим се твој ауто појавио иза ћошка, схватиле смо да си то ти. Заиста, није постојао други зелени ауто, и са великом неизвесншћу сам ушао у колибу. Узео сам његов благослов, и он ме упита, као да ништа није знао : – Реци ми шта желиш? Због чега си дошао код мене? – Шта да радим, Старче мој, да постанем бољи? – Да постанеш свет, бре…! – Ја, последњи грешник? Да постанем свет овако бедан? – Да бре… то је уметност и вештина, али пре свега благодат Божја. – Како да постанем свет? – На Омонији се може постати светим много лакше и брже него у Катунакију. Подвижника у пустињи мучи ђаво, док на Омонији, ако се предаш љубави за ближње, освећујеш се. Ако волиш све људе, и ако примиш у себе Христа и Њиме испуниш своје срце, тада у теби не остаје места за зло и оно одлази. Без стрепње и страха… Благошћу, стрпљењем и љубављу долази Божанска благодат. Ако то желиш и на Омонији се освећујеш. Светитељ ми је дао и друге драгоцене личне савете, те отидох радостан. Спасао ме је Навешћу вам један врло снажан тренутак из мог живота. Једном сам био сам у кући, и осећао се веома лоше. Доспео сам у тешко стање, у велико разочарање, да сам био спреман да покушам … У том тешком тренутку зазвонио је телефон, и не размишљајући, јавио сам се. На срећу што сам се јавио, пошто је био Светитељ, и са живахним гласом ме ободри: „Шта радиш? Где си? Ајде устај сад! Устани да идеш до мора да ухватиш мало свежег ваздуха…! И чекам те што брже можеш да дођеш да те видим, да се поразговоримо“. Живео сам тада на Палео Фалиру и у томе тренутку сам плакао, плакао… да би на крају нешто изнутра снажно ме подстакло, те устадох и отидох у шетњу до мора, као што ми је рекао Светитељ. Послушао сам, Слава Богу, отишло је све, и ја се растеретих. Тако ме је спасао. После сам био у недоумици, јер нит сам му дао број телефона, нит сам му поменуо моје презиме. Нарочито је на мене оставило утисак то што ми је у једном временском тренутку телефонирао и давао ми савете. Очигледно је било да ме је „пратио“, „гледао“ и знао све о мени. Убрзо сам га посетио, и са очинском љубављу саветовао ме је. Када смо завршили, док сам се спремао да одем, рекао је својој нећакињи Јелени а старици Феронији, која је у том тренутку била ушла у келију: – Узми његов број телефона да га имамо. Напиши великим словима на једној хартији, да могу да га видим. – Али Старче, пошто сте ми телефонирали…, рекао сам ја. – Пусти то, и реци ми твој број телефона. Сазнао сам да је понекад телефонирао не узевши телефон у своје руке, и не окренувши неки број телефона. Проповедаћеш Једном сам отишао у манастир и видео сам неимаре где раде. Једни су копали, други су вукли материјал, трећи зидали… већина њих су доприносили добровољним радом, из благодарности према Светитељу. Тако је и мени дошло, одједном, жеља и жар да и ја нешто урадим, да допринесем… и то сам рекао Светитељу: – Желим и ја да идем да помогнем! – Бре, ниси ти за то. Не можеш ти…немаш ти ту снагу. Ниси ти ти за такве ствари. Тебе ћу ја учинити ловцем људи[1]…! Осећао сам се здравим и снажним за рад и нисам разумевао смисао његових речи, док после много година нисам постао свештеник, духовник и проповедник. Тада сам покушавао да са „мрежом“ исповести и проповеди приводим људе Богу, спасењу њихових душа. Другог пута сам га посетио сам и разговарали смо. У једном тренутку ми рече: „Ти треба да причаш, да проповедаш Реч Божју. Нећеш престати да причаш, пошто ти способност да увераваш“. Тражио је од мене да припремим проповед на причу о блудном сину, и док сам одлазио, узео је једну књигу од високопреосвећеног г. Пантелејмона Фостина, и поклонио ми је. Књигу сам оставио на полици, не отворивши је, (по промислу Божјем) и почео сам да читам Нови Завет и друге књиге како бих се припремио, што брже, за тражену ми проповед. По први пут сам се бавио тиме, био сам неупућен и неискусан, али стрпљив, и после кратког времена сам га опет посетио. Када сам ушао у келију, затражио је да позовем и госпође које су га послуживале, како би и оне чуле моју проповед. Све време док сам изражајно читао беседу, он је тихо плакао. Неизмерно је волео Христа, и истовремено је волео све нас… толико много. Био је толико осећајан и умилан. Када сам завршио, ганут ми је рекао. Тако ће те гледати народ када будеш проповедао, када будеш говорио о Христу. Тада нисам схватао на шта је тачно мислио, али после много године, када сам почео да проповедам, гледао сам народ како је био дирнут и одушевљен, и тад сам се сећао његових пророчких речи. Моје проповеди су се допадале народу, и по позиву сам ишао и у иностранство. Поучавао сам речи Божјој у Аустралији, у Швајцарској и другде. Много сам путовао у Енглеску, једно време сам и боравио тамо. Пошто сам за све своје одлуке узимао благослов од Светитеља, питао сам га: – Старче, када идем у Енглеску, да одем до Есекса да видим старца Софронија ( Сахарова). – Да, наравно, наравно да идеш, да идеш. И када си у авиону и путујеш, да мислиш на мене, јер те тамо „налазим“ много брже. Да говориш „Христос Васкрсе“ и ја ћу те одмах наћи! Имао је тај велики благодатни дар. У сваком тренутку нас је гледао ма где се налазили, као да је свевидећи. Када сам први пут посетио старца Софронија[2] и причао му о старцу Порфирију са одушевљењем ми је рекао следећу потресну ствар: долази, долази, разговарамо се, причамо… Он је веома велики Светитељ. Састајемо се и много говоримо. Као што је он, не постоји други у читавом свету. Светитељ, наравно, никада није путовао у Енглеску, али благодаћу Божјом је био преношен где је желео. Рекао ми је и много чега другог, што је указивало на то колико је много ценио Светитеља и колико га је волео. Са Светитељевим благословом, у том периоду, исповедао сам се код старца Софронија. Различити догађаји 1. Једном сам посетио свештени манастир Филотеј на Светој Гори где ми је баштован дао један мали благослов из врта. Док сам му благодарио, одговорио ми је: „Када пада киша не благодаримо облацима…!“ ( него Богу). Тако смо се упознали. У једној од наредних посета ми се поверио, да је био одлучио убрзо да напусти манастир и да се врати у свет, зато што је био веома обесхрабрен и уморан од многих и непрекидних искушења. Причао сам му о старцу Порфирију и колико ми је много помогао у животу. Следећег јутра док сам га поздрављао, дао ми је једно затворено писмо за Светитеља. Светитељ му је послао такав одговор, да је одах изменио мишљење. Светитељевом молитвом га је одмах оставило искушење и умирио се. Данас монахује у једној келији на Светој Гори, потпуно умирен монашким животом. 2. Одвео сам, једном, команданта ратног ваздухопловства код Светог Порфирија. Ја сам чекао напољу испред келије, и затим мало, чуо сам га како плаче, плаче, много, и кад је изашао напоље био је „други човек“. Рекао ми је: – Он је свет, свет…, аа!!! – Шта се догодило? Шта ти је рекао? – Рекао ми је све о моме животу…! Чак и дугмади на Phantom[3]-у је знао, а правио се како ме пита. Светитељ, између осталог, подробно му је говорио о америчким ратним авионима и бомбардерима, што је мог пријатеља веома одушевило. 3. Када бих га понекад питао понешто говорио ми је : „Пусти то, пусти…“ и схватао сам да не треба да чујем или сазнам о томе. Расуђивањем и љубављу желео је да ме заштити. Много пута је понављао веома радосно следећу реченицу : „Гле, шта нам се догодило…! Гле шта нам се догодило“! Једном ми је рекао : „Ах, да ниси толико осетљив, био би веома, веома добар. Добро је бити осетљив. Али, много осетљив… то је болест!“. Осетљив човек треба да преиначи осетљивост у служење Богу, у љубав, у славословље…еда не би постао жртва своје осећајности. Ђаво увек покушава да је искористи, да би нас одвео у тугу, или још горе у очајање. После старчевог уснућа 1. Три или четири године по упокојењу Светитеља, био сам рукоположен за свештеника са именом Кирило. Једног дана сам са полице из библиотеке узео књигу коју ми је Светитељ поклонио приликом мојих првих посета њему, отприлике пре десет година. То је било тада када ми је говорио да ће ме учинити „ловцем људи“. На велико изненађење констатовао сам да ми је на првој страници био написао следећу посвету: „Оцу Клименту уз много молитава, старац Порфирије“, и доле датум. Светитељ је знао моју будућност. Било је потресно. Била је промисао Божја да посвету прочитам након мог рукоположења. Да сам раније видео посвету, вероватно бих осећао да ме је Светитељ подстакао на то. Док сада знам да је то био мој слободан избор за свештену службу, коју је Светитељ предвидео. Упркос моме одушевљењу, убрзо ме је напало маловерје и питао сам се: „Зашто је старац написао Климент. Он који је све видео, који је све знао… како није видео да ћу заменити име, и да ћу се звати отац Кирило. Зар то није могао видети?“. Светитељ ме није оставио дуго времена без одговора. И једног дана кад сам отишао да се поклоним у његовом манастиру, сестра Исидора ( сада покојна) чим ме је видела у раси, приближила ми се и рекла: „Ви сте отац Кирило?“ Сећам вас се од пре, као лаика, када сте долазили код Старца. Када сте одлазили, једанпут, Старац ми је рекао: „Овога ћемо једног дана назвати отац Кирило. Старац никад није правио грешке, никад…!“. Ово ми је све учинио Светитељ, и заволео сам га свом душом. 2. Служио сам у Цркви Светих Архангела, у улици Ерму на тргу Монастираки, на 200. метара од Омоније. Два пута недељно сам исповедао, од јутра до вечера, отприлике шездесеторо људи дневно, и увек сам снагу налазио мислећи на речи изговорене из светих уста: … „И на Омонији, ако се предаш љубави за ближње… освећујеш се“. Долазило ми је много наркомана. За њих сам служио посебно Свете Литургије. Једног дана ми дође један младић, син вишег војног официра, у бедном стању. Био је толико дрогиран да није имао никакав додир са околином, нисам знао како да му помогнем. Отишао сам и донео иконицу Светитеља, и чим ју је видео викнуо је: „Ааа…! Старац Порфирије!!!“ Одмах је дошао себи и отиде. Много раније пре његове канонизације, увек бих га помињао на отпусту Божанствене Литургије говорећи : „Преподобног Порфирија Кавсокаливита, преподобног…и остало.“, и никад нико од верника се није успротивио и рекао ми :„ Ма шта то причаш? Не постоји такав Светитељ“. Данас када се суочавам са озбиљним здравственим проблемима, не сећам се свих чудесних догађаја које сам доживео у близини Светитеља, док је био жив а и по његовом уснућу. Међутим, одлучно могу да кажем да је Свети Порфирије за мене СВЕ. Он је моја душа, разлог због кога живим. Не мислим толико ни на браћу, ни на оца, ни на мајку… колико мислим на Светитеља. Чини се да претерујем, али то је истина. Не постоји дан, ни час, а да макар на кратко се не сетим његовог лика. Освојио је моје срце, веома дубоко. [1] „ И рече Исус Симону: не бој се, од сада ћеш људе ловити.“ Лк.5,10 [2] Игуман свештеног манастира Светог Јована Претече, Есекс. Мудрац нашег врeмена. Сматра се за великог богослова, подвижника и писац наше епохе. Човек богословља, али и богопознања. Он је богослов „Нетварне Светлости“. Био је духовно дете Светог Силуана светогорца. Упокојио се 11.7.1993. [3] Врста борбеног авиона. Прим.прев. ПРЕВОД СА ГРЧКОГ: РЕДАКЦИЈА ПОРТАЛА ПАТМОС (patmos.rs) ИЗВОР: Учинићу те ловцем људи PATMOS.RS Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки Да постанеш свет, бре ! Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је...
  6. Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки Да постанеш свет, бре ! Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је рекла за старца Порфирија, и ја сам почео да га посећујем. Имао сам тада VW golf, зелене боје, и паркирао сам га подаље од Светитељеве колибе, пошто је било много паркираних кола, и доста народа који је чекао да прича са Светитељем. Чим сам изашао из аута видео сам на растојању, две мени непознате госпође, које су ме гледале и корачале према месту где сам био. Чим су се приближиле рекле су ми: – Ајдете, ајдете унутра код Старца… чека вас. – Па, како ме чека? Како ме зна? Правите грешку… – Сада смо изашле од Старца јер нам је рекао : „Ајде, идите ви и да кажете овоме што долази сада у зеленом ауту, да уђе преко реда код мене, јер га чекам… Ми смо тражиле по свим паркираним аутима, но нисмо нашле ниједан зелени. И чим се твој ауто појавио иза ћошка, схватиле смо да си то ти. Заиста, није постојао други зелени ауто, и са великом неизвесншћу сам ушао у колибу. Узео сам његов благослов, и он ме упита, као да ништа није знао : – Реци ми шта желиш? Због чега си дошао код мене? – Шта да радим, Старче мој, да постанем бољи? – Да постанеш свет, бре…! – Ја, последњи грешник? Да постанем свет овако бедан? – Да бре… то је уметност и вештина, али пре свега благодат Божја. – Како да постанем свет? – На Омонији се може постати светим много лакше и брже него у Катунакију. Подвижника у пустињи мучи ђаво, док на Омонији, ако се предаш љубави за ближње, освећујеш се. Ако волиш све људе, и ако примиш у себе Христа и Њиме испуниш своје срце, тада у теби не остаје места за зло и оно одлази. Без стрепње и страха… Благошћу, стрпљењем и љубављу долази Божанска благодат. Ако то желиш и на Омонији се освећујеш. Светитељ ми је дао и друге драгоцене личне савете, те отидох радостан. Спасао ме је Навешћу вам један врло снажан тренутак из мог живота. Једном сам био сам у кући, и осећао се веома лоше. Доспео сам у тешко стање, у велико разочарање, да сам био спреман да покушам … У том тешком тренутку зазвонио је телефон, и не размишљајући, јавио сам се. На срећу што сам се јавио, пошто је био Светитељ, и са живахним гласом ме ободри: „Шта радиш? Где си? Ајде устај сад! Устани да идеш до мора да ухватиш мало свежег ваздуха…! И чекам те што брже можеш да дођеш да те видим, да се поразговоримо“. Живео сам тада на Палео Фалиру и у томе тренутку сам плакао, плакао… да би на крају нешто изнутра снажно ме подстакло, те устадох и отидох у шетњу до мора, као што ми је рекао Светитељ. Послушао сам, Слава Богу, отишло је све, и ја се растеретих. Тако ме је спасао. После сам био у недоумици, јер нит сам му дао број телефона, нит сам му поменуо моје презиме. Нарочито је на мене оставило утисак то што ми је у једном временском тренутку телефонирао и давао ми савете. Очигледно је било да ме је „пратио“, „гледао“ и знао све о мени. Убрзо сам га посетио, и са очинском љубављу саветовао ме је. Када смо завршили, док сам се спремао да одем, рекао је својој нећакињи Јелени а старици Феронији, која је у том тренутку била ушла у келију: – Узми његов број телефона да га имамо. Напиши великим словима на једној хартији, да могу да га видим. – Али Старче, пошто сте ми телефонирали…, рекао сам ја. – Пусти то, и реци ми твој број телефона. Сазнао сам да је понекад телефонирао не узевши телефон у своје руке, и не окренувши неки број телефона. Проповедаћеш Једном сам отишао у манастир и видео сам неимаре где раде. Једни су копали, други су вукли материјал, трећи зидали… већина њих су доприносили добровољним радом, из благодарности према Светитељу. Тако је и мени дошло, одједном, жеља и жар да и ја нешто урадим, да допринесем… и то сам рекао Светитељу: – Желим и ја да идем да помогнем! – Бре, ниси ти за то. Не можеш ти…немаш ти ту снагу. Ниси ти ти за такве ствари. Тебе ћу ја учинити ловцем људи[1]…! Осећао сам се здравим и снажним за рад и нисам разумевао смисао његових речи, док после много година нисам постао свештеник, духовник и проповедник. Тада сам покушавао да са „мрежом“ исповести и проповеди приводим људе Богу, спасењу њихових душа. Другог пута сам га посетио сам и разговарали смо. У једном тренутку ми рече: „Ти треба да причаш, да проповедаш Реч Божју. Нећеш престати да причаш, пошто ти способност да увераваш“. Тражио је од мене да припремим проповед на причу о блудном сину, и док сам одлазио, узео је једну књигу од високопреосвећеног г. Пантелејмона Фостина, и поклонио ми је. Књигу сам оставио на полици, не отворивши је, (по промислу Божјем) и почео сам да читам Нови Завет и друге књиге како бих се припремио, што брже, за тражену ми проповед. По први пут сам се бавио тиме, био сам неупућен и неискусан, али стрпљив, и после кратког времена сам га опет посетио. Када сам ушао у келију, затражио је да позовем и госпође које су га послуживале, како би и оне чуле моју проповед. Све време док сам изражајно читао беседу, он је тихо плакао. Неизмерно је волео Христа, и истовремено је волео све нас… толико много. Био је толико осећајан и умилан. Када сам завршио, ганут ми је рекао. Тако ће те гледати народ када будеш проповедао, када будеш говорио о Христу. Тада нисам схватао на шта је тачно мислио, али после много године, када сам почео да проповедам, гледао сам народ како је био дирнут и одушевљен, и тад сам се сећао његових пророчких речи. Моје проповеди су се допадале народу, и по позиву сам ишао и у иностранство. Поучавао сам речи Божјој у Аустралији, у Швајцарској и другде. Много сам путовао у Енглеску, једно време сам и боравио тамо. Пошто сам за све своје одлуке узимао благослов од Светитеља, питао сам га: – Старче, када идем у Енглеску, да одем до Есекса да видим старца Софронија ( Сахарова). – Да, наравно, наравно да идеш, да идеш. И када си у авиону и путујеш, да мислиш на мене, јер те тамо „налазим“ много брже. Да говориш „Христос Васкрсе“ и ја ћу те одмах наћи! Имао је тај велики благодатни дар. У сваком тренутку нас је гледао ма где се налазили, као да је свевидећи. Када сам први пут посетио старца Софронија[2] и причао му о старцу Порфирију са одушевљењем ми је рекао следећу потресну ствар: долази, долази, разговарамо се, причамо… Он је веома велики Светитељ. Састајемо се и много говоримо. Као што је он, не постоји други у читавом свету. Светитељ, наравно, никада није путовао у Енглеску, али благодаћу Божјом је био преношен где је желео. Рекао ми је и много чега другог, што је указивало на то колико је много ценио Светитеља и колико га је волео. Са Светитељевим благословом, у том периоду, исповедао сам се код старца Софронија. Различити догађаји 1. Једном сам посетио свештени манастир Филотеј на Светој Гори где ми је баштован дао један мали благослов из врта. Док сам му благодарио, одговорио ми је: „Када пада киша не благодаримо облацима…!“ ( него Богу). Тако смо се упознали. У једној од наредних посета ми се поверио, да је био одлучио убрзо да напусти манастир и да се врати у свет, зато што је био веома обесхрабрен и уморан од многих и непрекидних искушења. Причао сам му о старцу Порфирију и колико ми је много помогао у животу. Следећег јутра док сам га поздрављао, дао ми је једно затворено писмо за Светитеља. Светитељ му је послао такав одговор, да је одах изменио мишљење. Светитељевом молитвом га је одмах оставило искушење и умирио се. Данас монахује у једној келији на Светој Гори, потпуно умирен монашким животом. 2. Одвео сам, једном, команданта ратног ваздухопловства код Светог Порфирија. Ја сам чекао напољу испред келије, и затим мало, чуо сам га како плаче, плаче, много, и кад је изашао напоље био је „други човек“. Рекао ми је: – Он је свет, свет…, аа!!! – Шта се догодило? Шта ти је рекао? – Рекао ми је све о моме животу…! Чак и дугмади на Phantom[3]-у је знао, а правио се како ме пита. Светитељ, између осталог, подробно му је говорио о америчким ратним авионима и бомбардерима, што је мог пријатеља веома одушевило. 3. Када бих га понекад питао понешто говорио ми је : „Пусти то, пусти…“ и схватао сам да не треба да чујем или сазнам о томе. Расуђивањем и љубављу желео је да ме заштити. Много пута је понављао веома радосно следећу реченицу : „Гле, шта нам се догодило…! Гле шта нам се догодило“! Једном ми је рекао : „Ах, да ниси толико осетљив, био би веома, веома добар. Добро је бити осетљив. Али, много осетљив… то је болест!“. Осетљив човек треба да преиначи осетљивост у служење Богу, у љубав, у славословље…еда не би постао жртва своје осећајности. Ђаво увек покушава да је искористи, да би нас одвео у тугу, или још горе у очајање. После старчевог уснућа 1. Три или четири године по упокојењу Светитеља, био сам рукоположен за свештеника са именом Кирило. Једног дана сам са полице из библиотеке узео књигу коју ми је Светитељ поклонио приликом мојих првих посета њему, отприлике пре десет година. То је било тада када ми је говорио да ће ме учинити „ловцем људи“. На велико изненађење констатовао сам да ми је на првој страници био написао следећу посвету: „Оцу Клименту уз много молитава, старац Порфирије“, и доле датум. Светитељ је знао моју будућност. Било је потресно. Била је промисао Божја да посвету прочитам након мог рукоположења. Да сам раније видео посвету, вероватно бих осећао да ме је Светитељ подстакао на то. Док сада знам да је то био мој слободан избор за свештену службу, коју је Светитељ предвидео. Упркос моме одушевљењу, убрзо ме је напало маловерје и питао сам се: „Зашто је старац написао Климент. Он који је све видео, који је све знао… како није видео да ћу заменити име, и да ћу се звати отац Кирило. Зар то није могао видети?“. Светитељ ме није оставио дуго времена без одговора. И једног дана кад сам отишао да се поклоним у његовом манастиру, сестра Исидора ( сада покојна) чим ме је видела у раси, приближила ми се и рекла: „Ви сте отац Кирило?“ Сећам вас се од пре, као лаика, када сте долазили код Старца. Када сте одлазили, једанпут, Старац ми је рекао: „Овога ћемо једног дана назвати отац Кирило. Старац никад није правио грешке, никад…!“. Ово ми је све учинио Светитељ, и заволео сам га свом душом. 2. Служио сам у Цркви Светих Архангела, у улици Ерму на тргу Монастираки, на 200. метара од Омоније. Два пута недељно сам исповедао, од јутра до вечера, отприлике шездесеторо људи дневно, и увек сам снагу налазио мислећи на речи изговорене из светих уста: … „И на Омонији, ако се предаш љубави за ближње… освећујеш се“. Долазило ми је много наркомана. За њих сам служио посебно Свете Литургије. Једног дана ми дође један младић, син вишег војног официра, у бедном стању. Био је толико дрогиран да није имао никакав додир са околином, нисам знао како да му помогнем. Отишао сам и донео иконицу Светитеља, и чим ју је видео викнуо је: „Ааа…! Старац Порфирије!!!“ Одмах је дошао себи и отиде. Много раније пре његове канонизације, увек бих га помињао на отпусту Божанствене Литургије говорећи : „Преподобног Порфирија Кавсокаливита, преподобног…и остало.“, и никад нико од верника се није успротивио и рекао ми :„ Ма шта то причаш? Не постоји такав Светитељ“. Данас када се суочавам са озбиљним здравственим проблемима, не сећам се свих чудесних догађаја које сам доживео у близини Светитеља, док је био жив а и по његовом уснућу. Међутим, одлучно могу да кажем да је Свети Порфирије за мене СВЕ. Он је моја душа, разлог због кога живим. Не мислим толико ни на браћу, ни на оца, ни на мајку… колико мислим на Светитеља. Чини се да претерујем, али то је истина. Не постоји дан, ни час, а да макар на кратко се не сетим његовог лика. Освојио је моје срце, веома дубоко. [1] „ И рече Исус Симону: не бој се, од сада ћеш људе ловити.“ Лк.5,10 [2] Игуман свештеног манастира Светог Јована Претече, Есекс. Мудрац нашег врeмена. Сматра се за великог богослова, подвижника и писац наше епохе. Човек богословља, али и богопознања. Он је богослов „Нетварне Светлости“. Био је духовно дете Светог Силуана светогорца. Упокојио се 11.7.1993. [3] Врста борбеног авиона. Прим.прев. ПРЕВОД СА ГРЧКОГ: РЕДАКЦИЈА ПОРТАЛА ПАТМОС (patmos.rs) ИЗВОР: Учинићу те ловцем људи PATMOS.RS Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки Да постанеш свет, бре ! Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је... View full Странице
  7. Старац Пајсије Светогорац је један од најзначајних и најуваженијих светогорских стараца 20. века, православни хришћански монах који је протеклих деценија постао једна од најсветлијих личности у Грчкој. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, а велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увек није био званично канонизован. Ево неколико савете за васпитање деце овог мудрог светог човека: 1. Нису крива деца. Данас их држе затворене у становима и немају простора да трче, да се играју. Деца бивају присиљена на немирноћу. Не могу да се крећу, да се испразне. Да би се деца природно развијала потребно им је двориште. Ако уђем у неки стан са децом и видим да је ту све до савршенства уређено, знај да то није добро. Ту деца живе под војничком дисциплином и тако страх улази у њихове душе. 2. Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну с пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж. 3. Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна. 4. Добар учитељ је велика ствар, нарочито у наше време! Деца су празни хард дискови: снимиће се на њих или безвредне песме (шунд), или византијска музика. Посао учитеља је свети посао. 5. Младо дрво везује се на лабаво, а не стеже се жицом, јер се жицом повређује кора младог дрвета, па оно вене и суши се. Младо биће треба сапињати са благонаклоношћу. Младића препуног живости и егоизма не треба смиравати одједном, јер пушта младе изданке, баш као и младо дрво са много сокова. 6. Деца још у колевци “снимају” родитеље. “Копирају” све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти. 7. Родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. У породици, данас, сваки родитељ гледа у свој телефон, свако гледа на своју страну, и како ће дете наћи љубав под таквим околностима. Треба се прво побринути да се деца испуне неким добрим садржајем, а образовање долази после тога. 8. Данас се у цивилизацији догодио један велики скок, родитељи не разумеју децу, а деца родитеље. Требало би свако да се постави на место оног другог и тако би се разумели. Нису крива деца. Бомбардују их са свих страна разним теоријама: ово је право а оно није итд. Тако деца, на крају, не знају шта да мисле. Треба везати децу, али пажљиво и нежно. Ево, ја сам мој парадајз везао канапом, да сам га везао жицом шта би било? Зар га не бих повредио? 9. Сматрам да ће дете које је пошло странпутицом сурови поступци учинити још горим. Говорите с њим о добру и на добар начин и не допустите да примети колико вас жалости што иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, јер ни радост ни патња неће остати непримећене. Ви испуните своју обавезу и посаветујте га, а затим своје дете поверите Богу. 10. Колико год можете, потрудите се да дете не одгурнете од себе, као што сам вам већ рекао, јер би он могао да покида везе и да побегне из породице. Затим се може догодити да он због егоизма неће хтети да Вам се приближи и Ви ћете га сасвим изгубити. 11. Родитељи понекад из превелике љубави чине зло деци. Гуше их претераном пажњом. То је болесна ствар. Видиш, и љубав хоће неку кочницу, неку меру. 12. Неки родитељи много прекоревају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: “Само ти корачај слободно!” Не треба превише да навијамо сат… Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце данас добија мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање. Једном детету треба више “навијања”, а другом мање… 13. Учитељи не треба да гледају само да ли ученици добро знају лекцију, него да узимају у обзир и друге добре особине које поседују деца, као што је благочестивост, доброта, усрдност. Божије оцене нису увек у складу са учитељевим оценама. Може бити да учитељева јединица коју добије дете вреди као петица код Бога, а учитељева петица коју добије друго дете, да вреди као јединица код Бога… 14. Свет је постао лудница. Мала деца одлазе на спавање у поноћ, иако би требало да легну са заласком сунца. Затворена су у многоспратним зградама у бетону и уклапају се у дневни распоред одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? Деца долазе и кажу ми: “Родитељи нас не разумеју”. Долазе родитељи и кажу ми: “Деца нас не разумеју”. Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. И ако сада деца не поштују родитеље и њихова деца касније неће њих да поштују. Јер ако они данас не слушају и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закони. 15. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! “Не дирајте децу!” А деца кажу: “Где још постоји овакав режим?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да униште све системе вредности? 16. “Сад кад су ваша деца још мала, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. То и јесте најдубљи смисао живота.” Старац Пајсије Светогорац: “Поуке божанствене љубави” и “Чувајте душу” Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. Свети Симеон је рођен 1854 .године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. Повезан садржај: Житије Преподобног Симеона Дајбабског Скромни и смирени дајбабски старац Стослов Светог Симеона Дајбабског Мери Едит Дарам о Светом Симеону Дајбабском На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи. Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. “Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим". Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Свети старац Порфирије говорио је о томе какав значај има византијско појање за душу верника, потенцирајући његово исцелитељско дејство. Византијско појање освећује човека без крви и оно је једно важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека. Због тога је старац Порфирије, као мудри лекар душа, учио на следећи начин: „Византијско појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји, а да га не познаје. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет“. Особито за исцелење депресије византијско појање је веома делотворно средство. Ово појање, учио је мудри старац, исцељује депресију. „Једном је (причао је Старац) неко био обузет демоном, цар Саул, и дошао му је Давид и отпевао му [неки псалам] и демон је ишчезао. Понео је псалтир – псалтир је био инструмент. Kада га је обузимао демон депресије, долазио је Давид и појао му уз псалтир и тако је демон нестајао. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Kада науче византијско појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу“. Здрав човек живи у хармонији, а врлина је хармонија, говорио је Старац. „Византијско појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију. Дође му да се разгневи, да експлодира, али се плаши дисхармоније, јер и гнев и сва та греховна стања не носе хармонију. И тако постепено омрзне грех и усваја врлину, која је хармонија“. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. Свети старац Порфирије говорио је о томе какав значај има византијско појање за душу верника, потенцирајући његово исцелитељско дејство. Византијско појање освећује човека без крви и оно је једно важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека. Због тога је старац Порфирије, као мудри лекар душа, учио на следећи начин: „Византијско појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји, а да га не познаје. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет“. Особито за исцелење депресије византијско појање је веома делотворно средство. Ово појање, учио је мудри старац, исцељује депресију. „Једном је (причао је Старац) неко био обузет демоном, цар Саул, и дошао му је Давид и отпевао му [неки псалам] и демон је ишчезао. Понео је псалтир – псалтир је био инструмент. Kада га је обузимао демон депресије, долазио је Давид и појао му уз псалтир и тако је демон нестајао. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Kада науче византијско појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу“. Здрав човек живи у хармонији, а врлина је хармонија, говорио је Старац. „Византијско појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију. Дође му да се разгневи, да експлодира, али се плаши дисхармоније, јер и гнев и сва та греховна стања не носе хармонију. И тако постепено омрзне грех и усваја врлину, која је хармонија“. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  12. Преподобни Јован Дамаскин родио се у престоници Сирије Дамаску, од високородних и побожних родитеља, чија пламена вера у Христа, испробана у опасностима и искушењима, показа се јача и драгоценија од злата, мада испробаног у огњу, ипак пропадљивог. Тешко беше тада време. Арапско житије (Vita) Св. Јована Дамаскина Сарацени беху покорили ту земљу и, заузевши овај славни град, задаваху сваковрсне муке хришћанима: једне убијаху, друге у ропство продаваху, и никоме не дозвољаваху да јавно слави Христа. У то време родитељи Јованови, штићени промислом Божјим, сачуваше се читави и здрави, са целокупном имовином својом; сачуваше они и свету веру. Јер им Бог даде могућност да задобију благонаклоност Сарацена, као некада Јосиф Египћана и Данило Вавилоњана, те злочестиви Агарјани не забрањиваху родитељима светитељевим да верују у Христа и да отворено славе свето Име Његово. Осим тога они Јовановог оца поставише за градског судију и за начелника народних грађевина. Налазећи се на таквом положају, он многа добра чињаше својој једноверној браћи: откупљиваше робље, ослобађаше сужње из тамница и спасаваше их од смрти, и свима паћеницима пружаше руку помоћи. И беху родитељи преподобнога у Дамаску међу Агарјанима као светилници у ноћи, као семе у Израиљу, као искра у пепелу. Сачувани од Бога ради тога, да од њих произађе Цркве Христове светилник, који ће јарко светлети целоме свету, - блажени Јован Дамаскин. Родивши га по телу, они се потрудише да га одмах учине и чедом светлости кроз свето крштење, што беше ствар врло тешка у то време. Јер Агарјани никоме не дозвољаваху крштење. Међутим Јованови родитељи несметано препородише своје дете крштењем и наденуше му име које означава благодат Божију. Јер Јован је јеврејска реч и значи: благодат Божија. Отац детета Јована веома се стараше да своје чедо добро васпита и научи, не обичајима сараценским, нити храбрости војничкој, нити лову звериња, нити ком другом световном занимању, већ кротости, смирености, страху Божјем и познавању Светога Писма. Стога усрдно мољаше Бога да му пошаље човека мудрог и побожног, који би сину његовом био добар учитељ, и добар наставник у врлинама. И би брижни родитељ услишен од Бога, и доби што је желео, на следећи начин. Дамаски разбојници вршили су често и упаде и на копну и на мору у суседне крајеве, узимали у ропство хришћане, доводили их у свој град, па једне продавали на пијацама а друге убијали. Једном они ухватише неког монаха, по имену Козму, благообразног по изгледу, прекрасног по души, родом из Италије, и продаваху га на пијаци са осталим робљем. Они пак робови које разбојници хоћаху да посеку мачем, припадаху к ногама тога монаха и са сузама га мољаху да се помоли Богу за душе њихове. Сарацени, видевши какво поштовање указују монаху осуђени на смрт, упиташе га какав је чин имао у својој отаџбини међу хришћанима. Он одговори: Ја нисам имао никакав чин, нити сам био удостојен свештеничког звања; ја сам само грешни монах, познавалац философије, не само наше хришћанске него и оне коју смислише незнабожачки мудраци. Рекавши то, монах бризну у плач, и плакаше горко. Недалеко пак стајаше Јованов родитељ; видећи старца где плаче, и познавши по одећи да је монах, он му приђе. И желећи да га утеши у тузи рече му. Узалуд, човече Божји, плачеш што губиш овај свет, којега си се ти давно одрекао и за који си умро, као што видим по твоме изгледу и одећи. - Ја плачем, одговори монах, не што губим овај свет, јер сам ја, као што ти рече, умро за свет, и не хајем ни за шта световно, знајући да постоји други живот: бољи, бесмртан и вечан, уготовљен слугама Христовим, који се надам и ја добити благодаћу Христа Бога мог; него плачем зато што одлазим из овог света бездетан, и не оставивши за собом наследника. Зачуди се Јованов родитељ монаховим речима, и рече му: Оче, ти си монах, и посветио си се Богу ради чувања чистоте а не ради рађања деце. Зашто онда тугујеш због деце? - Монах одговори: Ти не појимаш, господине, оно што сам рекао: ја говорим не о телесном чеду и не о земаљском наследству, већ о духовном. Јер, као што сам видиш, ја сам монах убог и немам ништа од ствари овога света, али имам велико богатство мудрости којим се обогатих, много се, помоћу Божјом, од младости моје трудећи. Прошао сам разне науке људске: изучио сам реторику и дијалектику, одлично знам философију, предату од Стагарита и Аристонова сина, проучио сам геометрију и музику, добро сам изучио кретање небеских тела и путеве звезда, да бих преко толике лепоте творевине и њеног премудрог уређења што јасније познао самога Творца. Затим сам савршено изучио и учење грчких и римских богослова о тајнама Православља. Имајући сам таква знања, ја их никоме нисам предао, и чему сам се сам научио ја никога не научих, нити сада могу научити, јер немам ни времена ни ученика; и сматрам да ћу овде умрети од мача агарјанског, и јавићу се пред Господом мојим као дрво неродно, и као слуга који је сакрио у земљу талант господара свога. Ето због чега плачем и ридам. Као што оци по телу тугују када у браку живећи немају деце, тако и ја тугујем и сетујем што не родих ниједног духовног сина, који би после мене био наследник мог богатства мудрости. Чувши овакве речи, отац Јованов се обрадова што обрете давно жељену ризницу, и рече старцу: Не тугуј оче: Бог може испунити жељу срца твога. - Рекавши то, он хитно оде к сараценском кнезу, и припавши к ногама његовим мољаше га усрдно да му поклони роба-монаха. Кнез му изиђе у сусрет: поклони му овај дар, стварно драгоценији од многих других дарова. Родитељ Јованов с радошћу одведе кући својој блаженога Козму, и утеши га намучена давши му удобност и мир. И рече му: Оче, буди господар у мојој кући и учесник свих мојих радости и туга. - Па додаде и ово: Бог ти не само дарова слободу него ти и жељу срца твога испуни. Ја имам ова два детета: један је син мој по телу Јован, а други - дечак кога примих уместо сина, родом из Јерусалима, сироче од детињства, а зове се као и ти, Козма. Стога те молим, оче, научи их мудрости и доброј нарави и настави на свако добро дело; начини их духовним синовима својим, препороди их учењем, васпитај их поучењем, и остави их после себе као наследнике неукрадивог богатства духовног. Обрадова се блажени старац Козма, прослави Бога, и стаде врло марљиво васпитавати и учити оба дечака. А дечаци беху паметни, брзо схватаху што им учитељ предаваше, и напредоваху у учењу. Јован, као орао који се носи поваздуху, достизаше високе тајне учења; а духавни брат његов Козма, као лађа брзо пловећи на угодном ветру, брзо достизаше дубину мудрости. Учећи усрдно и ревносно, они за кратко време изврсно изучише граматику, философију и аритметику, и постадоше слични Питагори и Диофану; изучише они и геометрију тако, да су могли бити сматрани као неки нови Еуклиди. А како се они усавршише у песништву и музици, о томе сведоче њихове црквене песме и стихови. Не изоставише они и астрономију; и тајне богословља одлично упознаше. Осим тога они се од доброг учитеља научише добрим наравима и добродетељном животу, живљењу у врлинама, и постадоше савршени у знању, мудрости духовној и световној. Нарочито Јован показа велики успех, те му се дивљаше и сам учитељ, којега Јован превазиђе у неким областима знања. И постаде Јован велики богослов, о чему сведоче његове богонадахнуте и богомудре књиге. Но он се не горђаше због толике своје мудрости. Као плодно дрво: што више род на њему расте, утолико се више гране његове повијају наниже ка земљи, Тако и блажени философ Јован: уколико више напредоваше у мудрости, утолико мањим он сматраше себе; и умејаше он укроћавати у себи сујетна маштања и угашавати страсне помисли, а душу своју као светилник, напуњен уљем духовне мудрости, запаљивати огњем Божанствене жеље. И учитељ Козма рече једном оцу Јовановом: Ето господине, жеља се твоја испуни: младићи твоји се одлично научише, те већ и мене превазилазе мудрошћу. Таквим ученицима није доста да буду као учитељ њихов. Благодарећи великој памети и непрестаном труду, они потпуно постигоше сву дубину мудрости, и Бог умножи тај њихов дар. Њима више није потребно да их ја учим: они су већ способни да друге уче. Стога те молим, господине, отпусти ме у манастир, да тамо сам постанем ученик и да се научим вишњој мудрости од савршених монаха. Та световна философија којој сам се научио, шаље ме к философији духовној, која је драгоценија и чистија од световне, јер она доноси користи и спасава душу. Чувши то, отац Јованов се ожалости, не желећи лишити себе тако драгоцена и мудра наставника. Ипак се не усуди силом задржати старца да га не ожалости, зато му учини по вољи. И наградивши га богато, он га отпусти с миром. Монах Козма оде у лавру преподобног Саве Освећеног. И тамо поживевши богоугодно до своје смрти, он отиде к Најсавршенијој Премудрости, Богу. Кроз неколико година престави се и отац Јованов. Кнез Сараценски позва Јована и предложи му да га постави за свог првог саветника. Јован се отказиваше од тога, имајући супротну жељу: да служи Богу усамљеничким молитвеним тиховањем. Ипак он би принуђен да се потчини и да се, и против воље своје, прими власти. И доби Јован у граду Дамаску власт већу но што је имао његов родитељ. У то време у Грчкој цароваше Лав Исавријанац, који на Цркву Божију устаде зверски, као лав ричући и пустошећи. Избацујући из храмова Божјих свете иконе, он их предаваше огњу; а оне који православно вероваху и поштоваху свете иконе, он бездушно стављаше на страховите муке. Чувши о томе, Јован се запали ревношћу побожности, угледајући се у томе на Илију Тесвићанина и на имењака свог Претечу Христовог. Извукавши мач Речи Божије, он поче њиме одсецати као главу јеретичко умовање звероподобног цара: јер он разасла многе посланице о поштовању светих икона оним правовернима који му беху познати. У тим посланицама, на основу Светог Писма и древног предања богоносних Отаца, он мудро доказиваше да светим иконама треба одавати дужно поклоњење. Оне пак којима је слао те посланице он мољаше да те посланице показују другој једноверној братији ради њиховог утврђења у православљу. И труђаше се блажени Јован да сву васељену напуни богонадахнутим посланицама својим. Растурене по целом царству грчком, оне утврђиваху православне у побожности, а јеретике бодијаху као бодила. Глас о тим посланицама допре и до самог цара Лава. Не трпећи да ко изобличава његово зловерје, цар позва к себи своје једномишљенике јеретике и нареди им да они, на притворан начин, међу православнима пронађу коју било Јованову посланицу писану његовом властитом руком, и да је узму на прочитање. После дугог паштења, учесници ове злобне замисли пронађоше негде код православних једну посланицу, написану Јовановом руком, лукаво је измолише, па цару у руке предадоше. Цар наложи неким вештим писарима својим да они, гледајући на рукопис Јованов, напишу истим словима тобож од стране Јованове писмо из Дамаска цару Лаву. А то писмо гласило је овако: "Радуј се, царе! и ја се радујем држави твојој ради јединства вере наше, и одајем поклоњење и дужно поштовање твоме царском величанству. Обавештавам те да град наш Дамаск, који је у рукама Сарацена, слабо се чува, и уопште нема јаку стражу; војске је у њему мало, и слаба је. Стога те молим, Бога ради смилуј се на овај град, пошаљи јуначку војску своју. Правећи се као да иде у друго место, нека војска изненада нападне Дамаск, и ти ћеш без муке узети град под своју власт. У овој ствари ја ћу ти помоћи много, пошто је град, и сва ова земља, у мојим рукама". Пошто написа себи од стране Јована такво писмо, лукави пар нареди да од његове стране напишу сараценском кнезу овако: "Сматрам да ништа није боље него имати мир и живети у пријатељству, јер одржавати уговоре мира врло је похвално и Богу мило. Стога и мир, склопљен између нас, ја хоћу да поштено и верно чувам до краја. Међутим неки хришћанин, који живи у твојој држави, честим писмима својим подстиче ме да нарушим мир, и обећава ми предати ми без муке град Дамаск у руке, ако ја неочекивано пошаљем своју војску тамо. Да би се ти уверио у ово што ти пишем, и да би се убедио у моје пријатељство, ја ти ево шаљем једно од тих писама које ми је тај хришћанин писао. У њему који се усудио да ми тако пише, ти ћеш познати издају и непријатељство, и знаћеш како да га казниш". Ова два писма звероподобни цар Лав посла по једном свом врло поверљивом човеку у Дамаск кнезу Сарацена. Примивши их и прочитавши их, кнез дозва Јована и показа му оно лажно писмо, написано цару Лаву. Читајући и разгледајући писмо, Јован рече: Слова на овој хартији личе донекле на мој рукопис. Међутим, ово није писала моја рука, јер мени никада на памет пало није да пишем грчкоме цару. Не дао Бог, да лажно служим господару своме. Јовану одмах би јасно да је ова клевета дело непријатељског, злог, јеретичког лукавства. Али кнез, испунивши се јарости, нареди да невиноме Јовану одсеку десну руку. Јован усрдно мољаше кнеза да се мало стрпи и да му времена да он докаже своју невиност и да обелодани мржњу коју према њему гаји зли јеретик, цар Лав. Али молба његова не би услишена: силно разгњевљени кнез нареди да се казна одмах изврши. И одсечена би Јованова десница, - она десница која утврђиваше правоверне у Богу; она десница која писањем својим изобличаваше ненавиднике Господа, и која уместо мастила, којим се служаше пишући о поштовању светих икона, сада се обли својом властитом крвљу. После одсечења, рука Јованова би обешена на тргу усред града, а сам Јован, изнемогао од болова и од огромног губитка крви, би одведен кући својој. А кад се смрче, блажени Јован дознавши да је кнеза већ прошао гњев, упути кнезу овакву молбу: Болови се моји повећавају, и муче ме неисказано; и мени неће бити лакше све док одсечена рука моја буде висила у ваздуху. Стога те молим, господине мој, нареди да ми се да рука моја, да је сахраним у земљи, јер сматрам да ће ме болови попустити, ако она буде сахрањена. Мучитељ се одазва молби, и нареди да се рука скине са јавног места и преда Јовану. А Јован, примивши одсечену руку своју, уђе у молитвену одају своју, и павши на земљу пред светом иконом Пречисте Богоматере са Богомладенцем у наручју, он одсечену руку своју приљуби на њено место, и стаде се из дубине срца молити уздишући и плачући, и говораше: "Владичице Пречиста Мати која си Бога мог родила, ево десна рука ми је одсечена ради Божанствених икона. Теби је познато шта Лава изазва на гњев; зато ми похитај брзо у помоћ, и исцели руку моју. Десница Свевишњега, која се оваплотила из Тебе, чини многа чудеса ради молитава Твојих; стога молим да Он и десницу моју исцели на Твоје посредовање. О Богомати! нека ова рука моја напише у похвалу Теби и Сину Твоме оно што јој Ти будеш дозволила, и нека писањем својим помогне православној вери. Ти можеш све што хоћеш, јер си Мати Божја". Говорећи то са сузама, Јован заспа. И виде у сну Пречисту Богоматер како са иконе гледа на њега светлим и милостивим очима, и говори: "Ето, рука ти је сада здрава; не тугуј више, него се усрдно труди, као што си ми обећао; и начини је пером брзописца". Пробудивши се, Јован опипа своју руку и виде да је исцељена. И обрадова се духом Богу Спасу своме и Свебеспрекорној Матери Његовој, што Свемоћни учини тако дивно чудо на њему. Па уставши на ноге и подигавши руке к небу, он узнесе благодарност Богу и Богоматери. И радоваше се он сву ноћ са свим домом својим. И певајући нову песму, он говораше: Десница твоја, Господе, прослави се у сили (2 Мојс. 15, 6); десна рука Твоја исцели одсечену десницу моју, и њоме ће сатрти непријатеље који не почитују чесну икону Твоју и Твоје Пречисте Матере, и уништиће њоме, ради величања славе Твоје, непријатеље који уништавају свете иконе. Док се Јован тако радоваше са свима укућанима својим, и певаше благодарне песме, чуше то суседи; и кад сазнадоше разлог те радости и весеља, они се веома дивљаху. Ускоро дознаде за то и кнез сараценски. И одмах позва Јована, и нареди му да покаже одсечену руку. На месту пак где беше рука одсечена виђаше се као црвени конац знак, остављен промислом Богоматере, као доказ да је рука на том месту била одсечена. Угледавши то, кнез упита Јована: Који то лекар и каквим леком тако добро присаједини руку њеноме зглобу, и тако је брзо излечи и оживи, као да она и није била одсечена и мртва? Јован не прећута чудо, него громко рече о њему: Господ мој, Свемоћни Лекар, услишавши преко Пречисте Матере Своје усрдну молитву моју, исцели свемоћном силом Својом ову рану моју, и учини здравом руку, коју ти нареди да се одсече. Тада кнез завапи: Тешко мени! не испитавши клевету ја неправедно осудих и некрива казних тебе, добри човече. Молим те, опрости нам што те ми тако брзо и неразумно осудисмо. Ево, прими сада од нас свој пређашњи чин и пређашње поштовање, и буди наш први саветник. Од овога часа без тебе и без твога савета ништа се у држави нашој радити неће. Међутим Јован, павши пред ноге кнезу, мољаше га дуго да га отпусти од себе и да му не смета да крене путем куда му душа жели: да следује Господу своме са монасима који су се одрекли себе и узели на себе јарам Господњи. Но кнезу се није хтело да га отпусти, и на све могуће начине покушаваше да приволи Јована да буде управник двора његовог и уредитељ васцеле државе његове. И беше међу њима дуга распра: један другога мољаше, и један другога стараше се победити молбом. Најзад, једва надвлада Јован: премда не брзо, ипак он умоли кнеза, те му овај допусти да чини што му душа жели. Вративши се кући својој, Јован одмах, не часећи ни часа, раздаде сиромасима сва своја безбројна имања, и све робове пусти на слободу, а сам са са учеником својим Козмом отпутова у Јерусалим. Тамо поклонивши се светим местима он оде у лавру светога Саве, и моли игумана да га прими као залуталу овцу, и присаједини своме изабраном стаду. Игуман и сва братија распознаше светога Јована, јер он већ беше славан, и сви су га знали, благодарећи његовој власти и угледу и великој мудрости. И радоваше се игуман томе, што је такав човек привео себе у толику смиреност и сиромаштину и хоће да буде монах. Примивши га с љубављу, игуман дозва једнога од братије, и то најискуснијег и најопитнијег у подвизима, желећи му поверити Јована: да га научи духовној философији и монашким подвизима. Али овај одби, не желећи да буде учитељ таквоме човеку који својом ученошћу превазилази многе. Игуман призва другог монаха, но и овај не хте. Такође и трећи, и четврти, и сви остали отказаше се, јер је сваки од њих био свестан да није дорастао да буде наставник таком мудром човеку; притом се стиђаху и његове знатности. После свих би позван неки старац, прост по нарави, али врло паметан; он не одби да буде наставник Јовану. Узевши Јована у своју келију и желећи да у њему постави основ врлинског живљења, старац му пре свега даде оваква правила: да ништа не ради по својој вољи; да своје трудове и молитве приноси Богу као неку жртву; да лије сузе из очију, ако жели да очисти грехе ранијег живота свог. Јер је то пред Богом драгоценије од сваког најскупоценијег тамјана. Ова правила бише постављена као основ за она дела која се обављају телесним трудом. За оно пак што доликује души, старац прописа оваква правила: да Јован не држи у уму свом ништа световно; да не замишља у уму свом никакве неприличне слике, него да ум свој чува неприкосновеним и чистим од сваког сујетног пристрашћа, од сваке страсне љубави и пусте надмености; да се не хвали својом мудрошћу и ученошћу, и да не мисли да може све постићи потпуно до краја; да не жели каква откривења и познање сакривених тајни; да се до краја живота не узда у свој разум као да је непоколебљив и да не може погрешити и пасти у заблуду; напротив, треба да зна: да су мисли његове немоћне, и разум његов погрешив, па се зато старати: не допуштати помислима да се расејавају, него се трудити сабрати их уједно, да би се на тај начин ум просветио од Бога, и душа осветила, и тело очистило од сваке скверни; нека се душа и тело сједине са умом, и буду символ Свете Тројице, и изградиће се човек ни телесан ни душеван већ по свему духован, изменивши се добровољно из два дела човека - тела и душе, у трећи и најважнији, то јест у ум. Прописавши таква правила, духовни отац своме духовном сину и учитељ ученику додаде још и ове речи: Не само не пиши никоме писма, него чак и не говори никоме ни о чему из световних наука. Имај ћутање са расуђивањем; јер ти знаш да не само наши философи уче ћутању, него и Питагора налаже својим ученицима многогодишње ћутање; и немој мислити да је добро у невреме говорити о добру. Чуј Давида шта каже: Мучах и о добру (Псал. 38, 3). А какву од тога он доби корист? Чуј: Запали се срце моје у мени (Псал. 38, 4), тојест огњем божанске љубави, који се у пророку запали богоразмишљањем. Васцело ово поучење старчево паде у срце Јованово као семе на добру земљу, и проклијавши укорени се. Јер Јован, живећи дуго време поред овог богонадахнутог старца, марљиво испуњаваше све поуке његове и слушаше наређења његова, потчињавајући му се нелицемерно, без поговора и без икаквог роптања; штавише, он се ни у помислима никада не противљаше наређењима старчевим. Јер у срцу свом, као на таблици, он беше написао ово: "Сваку заповест оца испуњавати, по апостолском учењу, без гњева и премишљања" (ср. 1 Тм. 2, 8). Та и каква је корист послушнику: имати у рукама посао, а у устима роптање; извршивати наређење, а језиком и умом приговарати; и када ће такав човек постићи савршенство? Никада. И узалуд се такви људи труде, и сматрају да извршују врлину; јер сједињујући с послушањем роптање, они змију у недрима својим носе. Међутим блажени Јован, као истински послушник, све наложене му послове и службе обављаше без икаквог роптања. Једном приликом старац, желећи да испита Јованову послушност и смиреност, сабра много котарица, - а плетење котарица бејаше њихово занимање, њихово рукодеље -, и рече Јовану: "Слушао сам, чедо, да се котарице продају скупље у Дамаску него у Палестини, а ми у келијама, као што и сам видиш, немамо ни најнеопходније. Стога узми ове котарице, па похитај у Дамаск, и тамо их продај. Али пази, немој их продавати јевтиније од одређене цене". И одреди старац цену котарицама далеко већу но што она вреде. А истински послушник се ни речју, ни мишљу не успротиви, нити рече да те котарице не вреде толико, и да је пут далек, он не помисли чак ни то, да је срамота за њега ићи у тај град где га сви знају, и где он раније беше свима познат по својој власти. Ништа слично он не рече, нити помисли, будући подражавалац послушног до смрти Христа Господа. Напротив, рекавши: "Благослови, оче!" он одмах натовари котарице на леђа, и крену хитно у Дамаск. Одевен у подеране хаљине, он хоћаше по граду, и продаваше на пијаци своје котарице. Људи који су се интересовали за котарице, прилазили су и питали за цену. Но чим би чули онако високу цену, ударали су у смех и подсмевање; а неки су чак грдили и вређали блаженога Јована. Познаници блаженога нису га могли распознати, јер је био одевен у просјачке рите он који је некада носио златоткане хаљине, и лице му се било изменило од поста, образи усахли и лепога увенула. Али један грађанин, који некада бејаше слуга Јовану, загледавши се пажљиво у лице његово, познаде га, и зачуди се просјачком изгледу његовом. Но сажаливши се и уздахнувши од срца, он приђе Јовану, као непознатом човеку, и купи све котарице по цени одређеној старцем. Он купи котарице, не што су му оне требале, већ из сажаљења према таквом човеку, који од онолике славе и богатства доведе себе, Бога ради, у такво смирење и сиромаштво. Примивши новац за котарице, блажени Јован се врати к старцу као неки победник из рата, који својом послушношћу обори на земљу непријатеља - ђавола, а с њим и гордост и сујетну славу. Након извесног времена преставио се ка Господу један монах те лавре. Рођени брат његов, оставши сам после братовљеве смрти, плакаше неутешно за преминулим братом. Јован га много и дуго тешаше, али не могаше утешити неизмерно уцвељеног брата. Затим уцвељени брат са сузама поче молити Јована да му за утеху и олакшање у жалости напише неку умилну надгробну песму. Јован то одбијаше, бојећи се да не прекрши заповест свога старца, који му је заповедио да ништа не ради без његовог наређења. Но уцвељени брат не престајаше молити Јована, говорећи: Зашто се не смилујеш на моју ојађену душу и не даш ми макар мали лек у великим патњама срца мог? Да си лекар тела, а мене снашла нека телесна болест, и ја те замолио да ме лечиш, а ти, имајући могућности да ме лечиш, одбијеш да то учиниш, и ја умрем од те болести, зар ти не би одговарао Богу за мене, јер си ми могао помоћи а одбио си? Међутим сада, ја ево силно патим срцем и иштем од тебе малу помоћ, а ти ми је не даш. Но ако ја свиснем од жалости, зар нећеш страховито одговарати за мене Богу? Ако се пак бојиш заповести старчеве, онда ћу ја то што будеш написао сакрити код себе, да твој старац не би сазнао за то, нити чуо. Привољен оваквим речима, блажени Јован најзад написа следеће надгробне тропаре: "Која то сладост живота остаје недирнута тугом?"... "Таштина је све људско што после смрти не остаје"... "Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела!"... и остале, које Црква и данас пева на опелу покојника. Једном када старац оде некуда из келије, Јован седећи унутра певаше састављене тропаре. Кроз неко време старац се врати, и приближујући се келији он чу Јована где пева. Хитно ушавши у келију, он стаде с гњевом говорити Јовану: Што си тако брзо заборавио своја обећања, и уместо да плачеш, ти се радујеш и веселиш певушећи некакве песме? - Јован му исприча разлог свога певања, и објашњавајући да је сузама брата био приморан написати песме, стаде молити опроштај од старца павши ничице на земљу. Међутим старац, неумољив као неки тврд камен, тог часа одлучи блаженога од свота сажића, и изгна из келије. Изгнан, Јован се опомену Адамовог изгнања из раја, које га снађе због непослушности, и ридаше пред келијом старца, као некада Адам пред вратима раја. Затим оде он к другим старцима, за које знађаше да су изврсни у врлинама, и молећи их да отиду к његовом старцу и умоле га да му опрости сагрешење. Они одоше и молише старца да опрости своме ученику и прими га у своју келију; али старац остаде неумољив. Један од отаца рече старцу: Дај епитимију сагрешившем ученику, али га не одлучи од сажића с тобом. - Старац одговори: Ево, дајем му ову епитимију: ако хоће да добије опроштај за своју непослушност, нека рукама својим очисти нужнике свих келија и опере сва смрадна места у свој лаври. Чувши такве речи, оци се постидеше, и збуњени одоше, чудећи се жестокој и несавитљивој нарави старчевој. А Јован, предусревши их и по обичају поклонивши им се, питаше их шта им је рекао његов отац. Они му испричаше о суровости старчевој, али му не смејаху казати шта старац предложи као епитимију; беше их стид говорити о тако стидним наређењима старчевим. Међутим Јован их од свег срца мољаше да му кажу шта му је наложио отац. А кад му они најзад казаше, он се, преко њиховог очекивања, обрадова, и с радошћу прими наложену му епитимију. И спремивши одмах судове и оруђа за чишћење, он поче с усрћем извршивати наређење, дотичући се нечистоте оним рукама које је раније мазао разним мирисима, и прљајући изметом ону десницу која је чудесно била исцељена од Пречисте Богородице. О, дубоког смирења необичнога мужа и истинитога послушника! Међутим старац, видевши такво смирење Јованово, милина му обузе душу, и потрчавши загрли га, и целиваше му главу, рамена и руке, говорећи: "О, каквог страдалца за Христа ја родих! О, заиста је ово истински син блажене послушности"! - А Јован, стидећи се старчевих речи, паде ничице на земљу пред њим као пред Богом и, не превазносећи се због похвалних речи старчевих него се још више смиравајући, мољаше га са сузама да му опрости сагрешење његово. Узевши Јована за руку, старац га уведе у своју келију. Томе се Јован толико обрадова, као да је поново враћен у рај; и живљаше са етарцем у ранијој слози. Након мало времена Владатељка света Пречиста и Преблагословена Дјева, јави се старцу у ноћном виђењу, и рече: Зашто си затворио извор који може точити из себе слатку и изобилну воду? воду, која је боља од оне што је потекла из камена у пустињи; воду, коју зажеле пити Давид; воду, коју Христос обећа Самарјанки. Не сметај извору да тече: јер ће потећи изобилно, и сву васељену залити и напојити; покриће и мора јереси, и претвориће их у дивну сладост. Нека жедни хитају на ту воду; и они који немају сребра чистога живота, нека продаду своја пристрашћа, и подражавањем Јованових врлина нека помоћу њих стекну чистоту у догматима и у делима. Јер он ће узети гусле пророка, псалтир Давида, и састављаће песме нове Господу Богу, и превазићи ће песме Мојсија и кликтања Маријаме. У поређењу са њим ништа ће бити песме Орфеја о којима се говори у баснама; он ће саставити духовну небеску песму, и подражаваће херувимска песмопјенија. И учиниће он да ће цркве Јерусалимске, као девојке с бубњима, певати Господу, објављујући смрт и васкрсење Христово. Он ће написати догмате Православне вере, и изобличиће лажна учења јеретика. Срце ће његово откликтати реч добру, и описати свечудесна дела Царева". Сутрадан изјутра старац призва Јована и рече му: О, чедо послушности Христове! отвори уста своја, да привучеш Духа, и што си примио срцем, то откликћи устима; уста твоја нека говоре премудрост, коју си стекао размишљањем о Богу. Отвори уста своја не ради причања већ ради речи истине, и не ради гатања већ ради догмата. Говори к срцу Јерусалимскоме које Бога гледа, тојест ка умиреној Цркви Његовој; говори не речи празне и у ваздух изговорене, него речи које Дух Свети написа на срцу твом. Узићи на високи Синај Боговиђења и откривења Божанских тајни; и за превелико смирење своје, којим си сишао до последњег дна, узиђи сада на гору Цркве и проповедај благовестећи Јерусалиму. Снажно подигни глас свој, јер много славних ствари рече ми о теби Богомати. А мени, молим те, опрости што сам ти био сметња по својој грубости и из незнања. Целокупан текст житија прочитајте ОВДЕ
  13. У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије празник Преподобног Јоаникија Великог прославља као свој имендан. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки, Господин Јоаникије Мићовић је рођен 20. априла 1959. године у Велимљу (Бањани). Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду 1990. године и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашио се у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990. године. Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. године, а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. године, када је и постављен за в.д. настојатеља манастира Савина. 1. септембра 1992. године постављен је за настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној Цетињској богословији. Септембра 1995. године унапријеђен је у чин протосинђела и постављен за в.д. ректора Цетињске богословије. За викарног епископа Будимљанског изабрао га је Свети архијерејски Сабор на редовном засједању маја мјесеца 1999. године. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског Господина Павла, уз саслужење Митрополита Амфилохија и још 12 архијереја, 3. јуна 1999. године. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног Епископа будимљанског Господина Јоаникија. Свети Архијерејски Сабор на мајском засједању 2002. године изабрао га је за Епископа будимљанско-никшићког, а устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске основане Светим Савом 1220. године. Од избора за Епископа будимљанско-никшићког Епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му Епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је Епархијски лист „СВЕВИЂЕ“ и издавачку дјелатност у Епархији. До сада је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у два мандата: од 2005. до 2007. године и од 2012. до 2014. године. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Православне Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Поводом двадесетогодишњице његове архијерејске службе (1999-2019) изишла је из штампе његова књига "Свјетлост свијетли у тами". Долгоденствуј, преосвећени Владико!
  15. Преподобног Атанасија, достојног бесмртних похвала (јер његово име Атанасије значи: бесмртник), у смртни живот људски уведе град Трапезунт, наукама га обучи Византија, а обитељ Киминска и Гора Атонска принесоше га Богу као пријатан плод. Родитељи Атанасијеви беху високог рода и побожни. Отац му бејаше из Антиохије, мати из Колхиде, а живљаху у Трапезунту. Отац Атанасијев умре пре Атанасијевог рођења, а мати, родивши га и препородивши га светим крштењем, отиде к Богу за својим мужем. На светом крштењу детету би дато име Аврамије. Оставши сироче после смрти родитеља, Аврамија узе да одгаји једна тетка код које живљаше једна благородна монахиња. Још као дете Аврамије показиваше какав ће бити кад одрасте и постане зрео човек, јер, иако мало дете, он се у свему понашаше као паметан и добре нарави човек. Када се са својим вршњацима играо, они га у игри постављаху не за цара или за војводу већ за игумана. И стварно, још од раног детињства он се привикаваше на монашки живот, јер, видећи ту своју одгајитељку монахињу како непрестано пребива у молитвама и пошћењима, он се и сам стараше, уколико је то могуће детету, да је подражава, постећи се и молитве вршећи. Дат у школу, он напредоваше у учењу боље од својих вршњака. И тако растући телом и разумом, он изађе из детињег доба. У то време отиде ка Господу она монахиња што му беше уместо мајке. Поставши на тај начин по други пут сироче, Аврамије искрено оплака своју добротворку као своју матер. После тога он жељаше да иде у Византију ради свог даљег образовања. Бог који се брине о сирочићима испуни му ову жељу на следећи начин. У то време цароваше у Грчкој благочестиви цар Роман. Он посла у Трапезунт једног од својих дворјана ради убирања царских пореза. Овај дворјанин, упознавши благоликог и благоразумног дечака Аврамија, одведе га са собом у Византију, и тамо га повери једном изврсном учитељу, по имену Атанасију, да га научи философији. Ученик за кратко време достиже свог учитеља у учености. Тих година бејаше у Византији један војвода који се звао Зефиназер, који беше оженио свога сина рођаком Аврамијевом. Упознавши се с Аврамијем, он га узе у свој дом. А јуноша Аврамије, иако живљаше у богатом дому који изобиловаше најфинијим јестивима, ипак не напушташе подвижничко уздржање коме се беше научио од своје одгајитељке монахиње. Избегавајући укусна јела, он не хте јести за војводином трпезом, већ глад своју утољаваше невареним зељем и поврћем. Он се стараше да увек буде бодар; зато је, желећи савладати природни сан и одагнати дремеж, пунио леген водом и погружавао лице своје у воду. Мучећи себе на све могуће начине, Аврамије умртвљаваше тело своје и потчињаваше га духу. Због таквог врлинског живота његовог, а и због велике памети његове, Аврамија љубљаху сви, па и сам цар дознаде за њега. И постави цар Аврамија за учитеља у државном училишту са истим правима која имађаше његов бивши наставник Атанасије. Али пошто Аврамијево учење наиђе на веће допадање него Атанасијево, те се к Аврамију сабираху више ученика него к Атанасију, Атанасије стаде због тога завидети бившем ученику свом Аврамију и ненавидети га. Дознавши за то, блажени Аврамије убрзо напусти своју учитељску дужност, не желећи жалостити свога учитеља; и живљаше у дому споменутог војводе, упражњавајући своје уобичајене подвиге. Потом цар нареди војводи да ради неких државних послова отпутује на Јегејско Море. Војвода, који веома љубљаше Аврамија, поведе тамо са собом и њега. Они допловише до Авиде, одатле стигоше у Лимен. Ту Аврамије, видевши Атонску Гору, веома је заводе и помишљаше да се настани на њој. А када наредба царева би извршена и они се вратише дома, дође у Цариград, по промислу Божјем, из Киминског манастира што је поред Атонске Горе, преподобни Михаил, прозван Малеин. Дознавши за преподобног оца и чувши за његово богоугодно живљење, Аврамије се необично обрадова и оде к њему. Пошто се наслади разговором са старцем и доби велику корист од богонадахнутих речи његових, Аврамија обузе пламена жеља да се одрекне света и у иночком чину служи Богу. Ту своју намеру и жељу он откри преподобном Михаилу, и исприча му о себи, одакле је, ко су му родитељи, како је одгојен, и због чега живи у војводином дому. Провидећи да ће Аврамије бити сасуд Светога Духа, преподобни га веома заволе и дуго га поучаваше о спасењу, сејући у срце његово као по доброј земљи и семе речи Божјих, да би оно донело стоструки плод врлина. Док они вођаху духовни разговор, к преподобном Михаилу дође у посету његов нећак Никифор Фока, војеначалник Истока, који касније постаде цар грчки. У току разговора са својим стрицем он примети јуношу Аврамија и упита за њега старца, ко је. Светитељ му исприча све односно Аврамија, и о томе како Аврамије жели да буде инок. Од тога времена Аврамије постаде познат Никифору. После неколико дана преподобни Михаил се врати из Цариграда у своју обитељ. Аврамије пак не беше више у стању да борави усред таштине житејоке, и презирући све светско, он вучен љубављу хитно пође к преподобном, са жељом да постане инок. Стигавши до Киминске обитељи, он се баци пред ноге светом старцу Михаилу, молећи га са сузама да га обуче у иночки образ и тиме присаједини избраноме стаду словесних оваца Христових. Преподобни Михаил с љубављу прими Аврамија; и не одлажући, нити га међу искушенике сврставајући, он га одмах постриже за инока са именом Атанасија као искусног подвижника, јер он знађаше пламену љубав његову к Богу. Иако у тој обитељи не бејаше обичај да се иноцима при постригу облачи власеница, блажени Михаил ипак обуче Атанасија у власеницу, облачећи на тај начин храброг војника Христовог у оклоп против противника. Атанасије мољаше светога старца да му наложи послушање: да само једном једе у току целе седмице. Но премудри наставник, одсецајући вољу свога ученика, нареди му да узима храну сваког трећег дана. И са усрђем прохођаше Атанасије сва манастирска и црквена послушања и монашке подвиге. А слободно од манастирских послова време он провођаше, по наређењу свог духовног оца, у преписивању светих књига. За такво трудољубље он беше вољен од све братије. Тако, у току четири године он се показа савршен у иночком животу. Затим му преподобни отац нареди да живи у безмолвију, молитвеном тиховању, у келији која се налазила у пустињи и била удаљена од манастира једно потркалиште. При томе старац му даде овакву заповест односно поста: да не једе више сваког трећег дана, као што је до тада чинио, него да сваког другог дана једе сув хлеб и пије по мало воде; а наложи му да о Господњим и Богородичним празницима и недељом, почињући од вечера па све до девет сати пре подне, проводи без сна у молитвама и славословљу Божјем. Након извесног времена гореспоменути војеначалник Истока Никифор, нећак преподобног Михаила, вршећи царску службу и пролазећи поред обитељи, наврати к преподобном стрицу свом Михаилу. У разговору с њим он се сети Аврамија и упита: Оче, где је јуноша Аврамије, кога видех код тебе у престоници? - Старац одговори: Он моли Бога за спасење ваше, јер је он сада већ монах, са именом Атанасије. - Том приликом са Никифором беше и брат његов патриције Лав. Чувши о врлинском животу Атанасијевом; они обојица замолише да га виде. Старац им дозволи, и они кренуше к месту Атанасијева безмолвија. Сусревши их, Атанасије разговара с њима духовном премудрошћу, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. И они се толико насладише његовим речима, да жељаху заувек остати с њим, када би им било могуће ослободити се својих дужности и световних брига. Вративши се к преподобноме Михаилу, они му рекоше: Благодаримо ти, оче, што нам показа ризницу, коју имаш сакривену у пољу пастве твоје. Старац онда, позвавши Атанасија, нареди му да гостима опет да коју поуку о спасењу душе. И кроз уста његова благодат Господња дејствоваше толико, да слушаоце његових речи обузимаше умиљење, и они се скрушаваху срцем својим и плакаху. И сам се старац дивљаше благодати учења које излажаше из уста Атанасијевих. Од тога времена војеначалник Никифор и патриције Лав веома заволеше блаженог Атанасија. И издвојивши се насамо са Атанасијем, Никифор му откри своју намеру, говорећи: Оче, ја желим да се склоним од световне буре и, избегнувши житејске бриге, да служим Богу у иночком безмолвију, молитвеном тиховању. Ова моја жеља и намера ојачаше нарочито под утицајем твојих богонадахнутих речи, и имам наду да ћу помоћу твојих светих молитава добити што желим. - Блажени Атанасије му одговори: Господине, наду своју положи у Бога, и Он ће уредити односно тебе по Својој вољи. - Пошто су тако дуго разговарали, војвода и патриције одоше својим путем са великом коришћу по своје душе. Преподобни Михаил имађаше намеру да Атанасија постави после себе за игумана своје обитељи, јер он сам већ беше остарио и приближаваше се крају. Дознавши за то, Атанасије, иако није желео да се растаје од свога љубљеног оца, ипак побеже одатле, бојећи се бремена старешинства; и прохођаше Атонску Гору, посећујући пустињске оце, и примером врлинског живота њиховог побуђујући себе на веће подвиге. Нашавши тамо у каменитим раселинама неколико братије који живљаху недалеко један од другога, он се настани код њих, и стаде подражавати њихов сурови начин живота: јер у њих не беше никаквог старања о телу, не имађаху ни крова, ни хране, нити икакву имовину, него Бога ради радосно подношаху и мраз, и жегу, и глад. Своју глад они утољаваху дивљим зељем које растијаше у тој пустињи; и то јеђаху по мало у одрећени час. У то време преподобни Михаил Малеин отиде ка Господу. Сазнавши за његову кончину, Атанасије плака за њим као син за оцем. А дознаде и то, да ће војеначалник Никифор са братом Лавом патрицијем опет проћи туда, па се побоја да га они поново не потраже. Стога он остави пустињаке, јер их остала братија познаваху и често посећиваху, па се бојаше да га долазиоци не препознаду. И удаљи се у осамљену Атонску обитељ, звану грчки Зигос. Нашавши тамо једнога старца који безмолствоваше, молитвено тиховаше ван манастира у пустињи, он га мољаше да га прими на сажитељство. А да га не би познали по имену, он промени своје име Атанасије у Варнава. Међутим старац га стаде распитивати, говорећи: Ко си ти, брате? откуда си? због чега си дошао овамо? - Атанасије му одговори: Ја бејах морнар, оче, и запавши у опасност дадох обећање Богу, да ћу се одрећи света и оплакивати своје грехе. Због тога се обукох у свети иночки лик, и вођен Богом дођох овде к твојој светости, желећи да наставам с тобом и да ме ти упутиш на пут спасења. Име ми је Варнава. Поверовавши Атанасијевим речима, старац га прими. И пребиваше Варнава са старцем, покоравајући му се у свему као оцу. А након извесног времена он рече старцу: Оче, почни да ме учиш писмености, да бих знао бар мало читати псалтир. Јер док бејах у свету ја се ничему другом не научих сем пловљењу по мору лађом. - Блажени Атанасије се прављаше неписмен, да га не би распознали они који га буду тражили. Старац му онда исписа азбуку и учаше га као простака који се никада учио није. А Варнава се прављаше као да не може да схвати и разуме азбуку. И тако се држаше дуго време. То жалошћаше старца; а понекад га и гнев спопадаше, те он одгоњаше Варнаву од себе. А Варнава му са смирењем говораше: Оче, немој одгонити мене неразумног и бедног, већ ме Бога ради потрпи и помози ми молитвама својим да ми Господ подари разум да научим слова. После тога ученик поче тобож по мало распознавати слова и слогове, те даваше старцу наде за будуће учениково изучавање књиге. У то време славни војеначалник Истока Никифор сазнавши да је Атанасије побегао из Киминског манастира, веома се ожалости, и размишљаше како би га пронашао. У том циљу он написа Солунском судији да отиде до Атонске Горе и тачно се обавести о Атанасију. Прочитавши писмо, судија сместа хитно крену за Свету Гору. Тамо он, дозвавши прота, најстаријег игумана над свима игуманима атонских манастира, распитиваше га о иноку Атанасију, описујући га, према Никифоровом писму, какав изгледа, каквог је раста и какве је учености. Прот са сигурношћу тврђаше, говорећи: Такав муж каквог ви тражите, није долазио на ову гору. Уосталом, додаде он, не знам тачно. Но кроз кратко време у нас ће бити сабор, на коме морају присуствовати сви који живе на овој гори. Ако се дакле инок кога ви тражите налази негде на овој гори, он ће свакако са другима доћи на сабор, и ми ћемо га познати. - И судија се врати у Солун. Тада је на Атону постојао обичај да се братија три пута годишње сабирају у такозваној Карејској Лаври (Протату), и то о празницима: Божићу, Ускрсу и Успенију Пресвете Богородице. Сабирајући се о тим празницима, они их сви празноваху заједно, причешћујући се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове и једући за заједничком трпезом. Када наступи празник Рождества Христова и сабраше се из манастира и пустиножитељних келија сви оци и братија, дође и онај старац, учитељ названог Варнаве, са својим учеником. Прот посматраше братију, тражећи међу њима инока који би одговарао опису Никифоровом. И угледавши таквога, упита га за име. А када чу да се зове Варнава, а не Атанасије, он се поколеба, јер траженоме иноку беше име Атанасије. Но прот ипак реши да то провери према иноковом књижном образовању. И када дође време читању, и књига би предложена, прот нареди иноку, званом Варнава, да прочита сабору одређени одељак. Али Варнава одбијаше, тврдећи да је прост и неписмен. А старац његов, видећи то, осмехну се и, тихо се смешећи, рече проту: Остави, аво, брат је незналица, он још и сада учи да изговара слова и слогове првога псалма. Али прот настојаваше, наређујући Варнави са претњом да чита. Тада блажени Атанасије, видећи да се не може сакрити, и усто притешњен претњом, покори се власти установљеној Богом и стаде читати како је умео. Читао је врло изразито и пријатно, тако да се дивљаху сви што га слушаху. Удиви се, а у исто време и запрепасти се, и старац, видећи и слушајући оно што није очекивао; и стиђаше се због свог учитељства, а и радоваше се, благодарећи са сузама Богу што га удостоји да буде учитељ тако ученог мужа. Тада Атанасије би распознат, и сви се одношаху према њему с поштовањем. А један од најуваженијих отаца, Павле из Ксиропотамске области, пророчки говораше братији о Атанасију: Овај брат који после нас дође на ову гору, испред нас је врлином, и првији ће од нас бити славом у царству небеском, јер ће многима бити отац и наставник на спасење. После тога прот обавести Атанасија да га тражи војвода Никифор са својим братом Лавом. И мољаше Атанасије прота да их не извештава о њему, да се не би лишио Свете Горе. Тада и прот, увидевши да ће бити штета за Атон изгубити таквога мужа, даде му обећање да неће обавестити о њему оне што га траже. Атанасију пак нареди да засебно безмолствује, молитвено тихује у пустињској келији, удаљеној од лавре три потркалишта. Тамо преподобни Атанасије, насамо служећи Богу, храњаше се трудом руку својих: јер, пошто беше краснописац и брзописац, он преписиваше књиге, и у току шест дана, не остављајући притом уобичајено монашко правило, преписивао је цео псалтир; за преписивање књига оци га снабдеваху хлебом. Када преподобни Атанасије живљаше у том безмолвију, у том молитвеном тиховању, у то време гореспоменути Никифоров брат Лав, као војеначалник на Западу, одневши помоћу Божјом и Пречисте Богоматере славну победу над дивљим Скитима, при повратку из рата сврати на Атонску Гору да за победу над непријатељима узнесе благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. После одслуженог благодарења Лав се даде у врло марљиво распитивање о Атанасију, па дознавши где се налази, он похита у његову безмолвну келију. И угледавши Атанасија, Лав се силно обрадова, и грлећи га с љубављу, плакаше од радости. И провођаше дане и ноћи у разговору са њим, наслађујући се богомудрим речима његовим. Видећи велику љубав војводину према Атанасију, иноци молише Атанасија да им издејствује код војводе да им у Карејској Лаври сагради нову пространу цркву, пошто стара бејаше мала и не могаше да смести сву братију. И Атанасије говори о томе војводи. Христољубиви војвода одмах с радошћу даде им мноштво злата и сребра за зидање цркве. Затим опростивши се с Атанасијем и осталим оцима, Лав отпутова у Цариград, и обавести свог брата Никифора Фоку о Атанасију. Од тога времена сви атонски оци стадоше веома поштовати и хвалити Атанасија, и почеше многи долазити к њему ради духовне користи. Међутим преподобни, љубећи молитвено тиховање и на све могуће начине избегавајући људску славу, уклони се оданде и обилажаше унутрашња места пустиње горе Атона; и руковођен Богом он дође на сами крај Атона, на место звано Мелана, које имађаше пространу пустињу и беше далеко од осталих подвижничких жилишта. Начинивши колибу на самом том брду на чијем врху беше висораван, Атанасије се стаде подвизавати, стремећи ка већим подвизима. Испрва лукави непријатељ ђаво, желећи да одагна преподобнога одатле, чињаше му то место немилим, изазивајући у њему помисли које упорно наваљиваху на њега да отиде са тог места. Но храбри подвижник супроћаше се тим помислима говорећи: Претрпећу овде целу ову годину, а по истеку године поступићу онако како Бог буде уредио односно мене. Када прође означено време, у последњи дан те године на подвижника страховито навалише од противника помисли вукући га одатле, и он говораше у себи: Сутра ћу отићи, и вратити се у Карејску Лавру. Затим ставши на молитву он вршаше пјеније трећега часа, и изненада се изли на њега светлост небеска и обасја га, и одмах се растури облак помисли; а он, испунивши се неисказаног весеља и радости, наслађиваше се божанском љубављу у срцу свом, и роњаше сузе из очију. Од тога времена преподобни Атанасије доби дар умилења, и плакао је кад год је желео. А то место које му дотле беше мрско он веома заволе, и живљаше на њему славећи Бога. У то време војсковођа Никифор би послан од цара са војском на острво Крит, којим тада владаху агарјани, муслимани. Не уздајући се у силу грчке војске него иштући молитвену помоћ од светих отаца, Никифор посла једно своје поверљиво лице на Атон лађом, са писмом целоме сабору атонских отаца, у коме их мољаше да се помоле за њега Богу, да му пода вишњу помоћ против агарјана. Поред тога он у писму мољаше да му упуте Атанасија, за кога он беше чуо од свога брата Лава да обитава на Атону. Прочитавши војсковођино писмо, атонски оци узнесоше усрдне молитве за њега. Затим потражише Атанасија у пустињи и на сабор дозваше, па му наредише да иде к војсковођи. Но Атанасије најпре нипошто не хте да иде, али принуђен претњама отаца он најзад једва пристаде. Заједно са њим оци послаше и једног од уважених стараца, кога Атанасије сматрајући као свог учитеља следова му као ученик. И укрцавши се у лађу, они отпловише на Крит. Када стигоше к благочестивом војводи Никифору, овај чим угледа Атанасија притрча му, паде му око врата, загрли га и плакаше од радости, поштујући га као свог духовног оца. Приметивши пак да се Атанасије односи према свом сапутнику, старцу, као ученик према учитељу, Никифор се дивљаше. И оставивши све остале послове своје, војсковођа провођаше време у духовном разговору са преподобним Атанасијем. Притом војсковођа подсети Атанасија на своје давнашње обећање: да се одрекне света и постане монах. И мољаше преподобнога да најпре сагради молчалничке келије у пустињи у којој сам живи. И Никифор даваше Атанасију злата и сребра за саграђење тих келија. Али отац Атанасије, волећи безбрижан и безмолвни живот, одби да узме на себе бригу око подизања келија и не прими злато и сребро, чиме веома ожалости војводу. Пошто тако проведоше заједно неколико дана и насладише се узајамним лицегледањем и пријатељским разговорима, они се растадоше. Атанасије се врати на Атон, а војсковођа оде у рат, и молитвама светих отаца победи агарјане и поново присаједини Крит грчком царству. Убрзо затим војвода Никифор посла на Атон једног од својих блиских људи, по имену Методија (који касније би игуман Киминске обитељи), са златом к преподобном Атанасију, да почне са зидањем келија. Злата беше шест литри. Блажени Атанасије, увидевши Никифорову топлу љубав к Богу и његову добру намеру и познавши да је то дело Божје воље, прими злато и приступи зидању келија. Очистивши споменуто место, он најпре сагради келије за молитвено тиховање Никифору, подиже храм у име светог Јована Претече, а затим у подножју горе сазида дивну цркву у име Пречисте Дјеве Богородице. При постављању темеља цркви, би оваква сметња од завидљивог врага: зидарима се кочаху руке и постајаху потпуно непокретне, тако да их не могаху ни к устима принети. Схвативши да је то дело бесова, преподобни се топло помоли Богу и одагна напаст ђаволску, те тако ослободи радницима руке од укочености. То би почетак чудеса великога оца. Довршивши цркву Пресвете Богородице, преподобни стаде градити келије око ње, и на тај начин изграђивати прекрасну обитељ. Сагради он трпезарију, и болницу, и гостопримницу, усто и купатила за болеснике и госте; мудро подиже и остала здања потребна манастиру. Затим сабра мноштво братије, и прописа строг општежићни устав, Састављен по угледу на древне палестинске манастире; и постаде преподобни Атанасије игуман и пастир новосабраног словесног стада, пријатан Богу и по вољи Пречистој Богородици: јер Она беше виђена где посећује подигнуту преподобним обитељ и цркву Своју. Инок Матеј који се удостоји овога виђења беше подвижник беспрекорног монашког живота, те стога имађаше чисте и просвећене очи срца. Стојећи у црквеном скупу са страхом и богобојажљивом пажњом на јутарњем богослужењу, он угледа Свепресветлу Дјеву где уђе у цркву са два пресветла анђела, један анђео иђаше испрем Ње са свећом, а други иђаше иза Ње; Она пак сама, обилазећи братију, раздаваше им дарове: онима што за певницама стајаху и певаху Она даде по један златник, онима што стајаху на осталим местима у цркви даде по дванаест новчића, онима пак у паперти - по шест новчића, а некима достојнима од братије даде и по шест златника. Матеј који ово виде, и сам се удостоји добити из пречистих руку Њених шест новчића. После овог виђења Матеј оде к преподобном оцу Атанасију и моли га да га одреди међу појце, и исприча светитељу своје виђење. Познавши да је то била посета Пречисте Дјеве Богородице, преподобни отац се испуни велике радости духовне. Односно пак раздавања братији златника он изведе закључак, да су то различни дарови које Она даје свакоме по заслузи: онима што на богослужењу стоје са пламеном молитвом и пажњом даје се већи дар, а они који мање пазе - мање и добијају. Овај пак што је имао то виђење би изједначен са најмањима зато да би, с једне стране, ожалошћен што је лишен већег дара испричао виђење, а с друге - да се не би погордио због изједначености са најдостојнијима, већ да би у смиреноумљу пребивао са најмањима. Црквеним богослужењима преподобни Атанасије посвећиваше сву своју бригу и старање, да би се вршила богодолично и са сваком тачношћу. Стога за време богослужења нико се није усуђивао разговарати, нити из цркве излазити без крајње нужде. Он је стално држао пред црквом два брата, који испитиваху оне што су излазили из ње, и враћаху натраг у цркву оне који су хтели да изађу без довољно оправданог разлога. Поред тога, један брат је ходио по цркви за време читања када је било дозвољено седети и будио оне што су дремали или ућуткивао оне што су разговарали. Други пак брат имао је за дужност да пази кад ко долази у цркву, и о томе подробно и тачно обавештавао преподобнога. Потом је преподобни сам испитивао све, и строго кажњавао оне који из нехата и лењости закашњавају на богослужења. Кратко речено: преподобни се као мудар старешина и увек будни пастир брижљиво старао да грабљиви вук не прождере ниједну овцу из његовог словесног стада. За такву његову душекорисну тачност и ревност у управљању повереном му паством, за превелико усрђе његово у цркви, за богоугодни живот његов, и за велико побожно страхопоштовање његово према Преблагословеној Прионодјеви Богородици, преподобни би много пута удостојен да телесним очима види Њу, многомилостиву према роду људском Матер Божју. Од многих таквих виђења ми ћемо испричати једно. Када свети Атанасије изграђиваше своју лавру, догоди се једне године, по Божјем попуштењу, таква неродица и глад, да се многобројна братија, не подносећи строге подвиге и глад, један по један разиђоше, те свети Атанасије најзад остаде сам самцат, и то без трунке хлеба. Иако беше силан у подвизима и тврд у трпљењу, свети Атанасије би савладан глађу, чврстина духа му се поколеба, и он реши да остави лавру и отиде куда било на друго место. И сутрадан изјутра свети Атанасије, са гвозденим жезлом својим, тешка срца крену путем ка Кареји. Пошто је путовао два сата, њега најзад издаде снага, и таман хтеде да приседне и одахне, одједном се појави нека жена, под дубоким велом, и иђаше му у сусрет. Свети Атанасије се смути и, не верујући својим очима, прекрсти се. Откуда овде жена, упита он сам себе, када је улазак женама овамо немогућ? - Чудећи се виђењу он пође у сусрет непознатој. "Куда ти, старче?" скромно упита непозната старог Атанасија сретнувши се с њим. Свети Атанасије одмери непознату од главе до ногу, погледа јој у очи, па са нехотичним страхопоштовањем обори поглед. Њена скромна одећа, тих девичански поглед, дирљив глас, - све то показиваше да то није обична жена. Ко си ти? - упита старац непознату, - како си наишла овуда? и ради чега хоћеш да знаш куда идем? Ти видиш, ја сам овдашњи монах. Шта тражиш више? - Ако си монах, одговори непозната, онда треба да одговараш друкчије него обични људи, да будеш простосрдачан, поверљив и скроман. Ја желим да знам куда ти идеш; знам твоју муку и све што се с тобом збива; ја ти могу помоћи, али претходно желим да чујем куда ћеш. Зачуђен речима тајанствене непознате, преподобни Атанасије јој исприча своју муку. - И ти то ниси могао поднети? примети непозната. Ради насушног парчета хлеба ти напушташ обитељ, која треба да постане славна за поколења и поколења? Је ли то у духу монаштва? Где је твоја вера? Врати се, ја ћу ти помоћи: све ће ти у изобиљу бити даровано, само не напуштај своју обитељ, која ће се прославити и заузети прво место међу свима овдашњим обитељима. - А ко си ти? упита Атанасије. - Ја сам она, одговори непозната, чијем имену ти посвећујеш своју обитељ, којој повераваш њену судбину и своје властито спасење. Ја сам Мати Господа Твога. Свети Атанасије погледа на њу неповерљиво и сумњалачки, па јој онда рече: Бојим се да верујем, јер се и ђаво претвара у анђела светла. Чиме ћеш ти мене уверити у тачност твојих речи? - Видиш овај камен, одговори непозната: удари у њега жезлом, па ћеш онда дознати ко говори с тобом. Знај још и то, да од сада ја занавек остајем домостројитељка (економка) твоје лавре. - Атанасије удари у камен, и он се распуче као громом ударен, и из његове пукотине тог часа груну хучни извор воде и потече низ стеновито брдо, јурећи све до у само море. Поражен оваквим чудом, преподобни Атанасије се окрену да се баци пред ноге Божанствене Непознате, али Ње већ не беше; Она се као муња сакри од пренераженог погледа његовог. Од тога доба тај извор точи јаку воду све до данас, налази се на два сата хода од Лавре. Преподобни Атанасије, строг и тачан у својим правилима односно цркве, такав бејаше и ван ње. У трапези је био забрањен сваки разговор; за време обеда нико није смео давати другоме брату од свога јела и пића; а ко би разбио и најмањи суд, тај је јавно тражио опроштај од свију. После повечерја нису били дозвољени никакви разговори, и било је забрањено посећивати келију другога. Празнословље је било заборављено; општежиће се строго одржавало; нико се није усуђивао изговорити хладну реч: моје или твоје, јер нас то одваја од блажене љубави; све им је свима било заједничко, као што то наређује свети Василије Велики. А кад би ко нашао неку ствар, он ју је стављао на видно место, да би је лако нашао онај коме је она била дата на употребу. Кратко речено: иноци, руковођени преподобним Атанасијем, провођаху диван и блажен живот. Преподобни Атанасије, чувши да је војсковођа Никифор после смрти цара Романа постављен за цара у Грчкој због многих победа над агарјанима, веома се ожалости, јер он беше узео на себе бригу о манастиру зато што му Никифор обећа да ће бити монах. Тугујући што Никифор не испуни обећање, преподобни смишљаше да остави све и бежи. Припремајући се за бекство, он говораше братији да жели ићи к цару ради уређења манастирских послова. И узевши са собом неке од братије, он стварно крену на пут. Дошавши до Авиде он остави поред себе три брата, а остале врати у манастир, говорећи: Доста су ми ова тројица за пут у Цариград. Када ови одоше натраг у манастир, преподобни Атанасије написа писмо цару, подсећајући га на његово обећање Богу и укоравајући га за сујетну промену прекрасне намере, и обавештавајући га о својој тузи, јер је због њега узео на себе толике бриге. На крају писма он додаде ово: "Царе, ја нисам крив пре Господом Христом за твоју превару. Стога одлазим сада у неко безмолвно место, што сам стално желео и желим; а манастир предајем најпре Богу, па теби, а ти га повери коме хоћеш. Ја са своје стране мислим да је достојан бити игуман инок Јевтимије, изврстан по животу и учитељству". Написавши тако, преподобни не каза својим ученицима шта је написао већ запечати писмо, па изабра једнога од њих тројице, предаде му писмо и посла га цару. А после кратког времена он одасла од себе у манастир и другог ученика по имену Теодота, под изговором да посети братију и види како је у манастиру; сам пак остаде са једним учеником, Антонијем. Са њим Атанасије отплови на Кипар. Тамо, задржавши се неко време у обитељи "Свештених", он замоли игумана да им дозволи живети у најближој томе манастиру пустињи. Добивши што је тражио, он стаде живети Богу у безмолвију, зарађујући храну трудом руку својих, тојест преписујући књиге као и раније. Када монах са писмом преподобнога стиже у Цариград и предаде писмо у руке цару, цар се, пре но што отвори писмо, обрадова. А кад га распечати и прочита, он се силно ожалости, једно - због своје неправде пред Богом, а друго - што је преподобни Атанасије напустио обитељ и отишао незнано куда. Тада и брат монах, сазнавши за садржину писма, стаде плакати и ридати што је изгубио свога оца. Цар одмах написа у обитељ, да управу над манастиром привремено прими Јевтимије. Уједно с тим цар посла наредбу на све стране свога царства, да се пронађе преподобни Атанасије. Та наредба царева стиже и на острво Кипар, и мало је требало па да Атанасије буде пронађен. Али преподобни, сазнавши о томе, одмах узе свога ученика и оде на морску обалу. И ту, по промислу Божјем, нађе лађу, седе на њу, и уз помоћ повољног ветра убрзо пристадоше на другу обалу. Преподобни старац беше у недоумици на коју страну да крене. Мислио је да иде к светим местима у Јерусалим, али пут тамо беше незгодан због тамошње најезде агарјана. Није желео да се склони ни ка грчким крајевима због царевог трагања за њим. И тако, није знао куда да крене. Када се спусти ноћ, преподобни стаде на молитву, молећи од Бога савет и руководство. И би му откривење од Бога и наређење, да се врати на Атон у своју обитељ, која ће се његовим трудом веома проширити и дивно украсити, и многи ће под његовим руководством добити спасење. Добивши од Бога такво откривење, преподобни обавести о њему Антонија, и они одмах кренуше на пут, сувим се враћајући натраг. После многодневног путовања, Антонија заболеше ноге и отекоше, и имађаше силну ватру у њима, тако да више није могао уопште ићи. Тада преподобни, накупивши мало траве које је било око њих, растрља је руком, обложи њоме ноге ученику, покри их лишћем, и превеза својим убрусом. Затим узе болесника за руку и подиже га, и Антоније одмах повика: "Хвала Ти, Христе Боже, што ми олакша болест!" И он путоваше даље као и раније, имајући здраве ноге. Гореспоменути брат Теодот, ?
  16. Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је: “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска
  17. Живот сваког људског бића изаткан је од безброј тајни. У то ткиво уткани су и небо и земља, и добро и зло, и Бог и ђаво. Зато је, уопште, тешко и претешко ухватити у речи чији живот, и казати сву тајну његову. Нема сумње, свачији живот се разлива и прелива преко свих видљивих и невидљивих светова. Поготову живот светитеља Божјих. То важи и за живот Светог Стефана Пиперског. А сви светитељи, без изузетка, сведоче једно, и показују једно: живот им је грађен и саграђен од светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина. При томе, главни градитељ је Дух Свети, а сарадник сам светитељ. А све то бива, и све се то збива у Богочовечанском телу Христовом - Цркви: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи од сиромашних но побожних родитеља, Рад(ив)оја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.[9] У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског - Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање... Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина - свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује" (Мк. 9, 23). Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче. Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри", и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут. То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине. У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде. Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан. Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и постом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима. Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе", који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња. У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља. Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела. На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других. Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења. Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци. Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа.Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава. Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку. Старац Пајсије Светогорац Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. Света Гора прославља преподобног Јеронима Симопетрита сходно одлуци Светог и Свештеног Сабора Васељенске Патријаршије донете 27. новембра 2019. године, којом је Преподобни уврштен у календар Православне Цркве. Преподобни је дошао у манастир Симонопетру у својој седамнаестој години и остао је тамо читавих 43 године, служећи као игуман манастира од 1920. до 1931. године. Затим је 1957. године служио као економ и духовни отац у Метоху Симонопетре, који се налази у подножју планине Химетос, пре него што су изграђена избегличка насеља и извршена агломерација Виронаса и Каисарианија. Тамо је починуо у Господу и ту је погребен. Преподобни Јероним је рођен у селу Рејсдере у Малој Азији. Познат је и под називом „Јован Дјакогиоргис“, а потицао је од сиромашних и побожних родитеља, Николаоса и Марије Дјакогиоргис. Био је „сиромашан од сиромашних родитеља", како је волео да себе назива. Слободно време је проводио у сеоској цркви. Као одрастао човек отишао је на Атос, тачније у манастир Симонопетру (28. октобра 1888), где су се доселили углавном монаси из Мале Азије. Замонашио се 21. марта 1893. г. на Цвети. Дана 11. априла 1920. рукоположен је за јерођакона, 12. априла 12. исте године за јеромонаха, а 20. априла 1920, у недељу мироносица, устоличен је као игуман манастира. Био је игуман у манастиру Симонопетра од 1920. до 1931. године. Реформа календара је извршена 1924. године, а на празник Благовести први пут је служио према новом календару у Метоху Вазнесења Господњег. То је изазвало снажно реаговање у манастиру, тако да му је, када се вратио, група монаха забранила да уђе у цркву на шест месеци. Мирно је издржао забрану не одустајући од става. Оптужен за лоше финансијско управљање, после одлуке коју је донела Светогорска општина, прогнан је у манастир Кутлумуш на шест месеци. Иако је знао име лица које је извршило проневеру, никада га није издао и због тога је трпио последице. Такође се молио за своје оптуживаче и клеветнике. После тога, Општина је признала његову невиност и он је послан у Метох манастира Симонопетре који се налази у избегличком крају Виронас у Атини. Тамо је помагао становницима од којих су многи били његови сународници Мале Азије, а била им је неопходна духовна и материјална попомоћ. Био је посвећен добротворном раду, али манастир га је укоревао, верујући да претерује. Спавао је на столици или у столици и штедео чак и на води. Био је смирен и проницљив човек. Често би посетио Метох Светог Харалампија у Солуну како би исповедао и подржао вернике. У ствари, 1937. године понуђено му је да поново постане игуман, али он је то смирено одбио. Умро је у 86. години живота 7. јануара 1957. године и сахрањен је у Метоху Вазнесења у Виронасу. Његове мошти пренео је његов сународник, архиепископ атински Хризостом II, 1965. године, а присутни чину изјавили су да су мошти миомирисале. Данас су његове мошти похрањене у манастиру Симонопетре, а током прве Божанске литургије после његове канонизације, ковчег са глвом и моштима био је постављен на игуманском престолу као начин да се извину за његово неправедно прогонство. Црква га је прибројала сабору светих 2019. године, и светкује се 9. маја сваке године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Христос воскресе! Ваистину воскресе! Младић побеђује суровог цара Диоклецијана, свемоћног цара. Чиме га побеђује? Не оружјем, него мучеништвом. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Цар је гонио све хришћане. Свети Георгије је тражио Сенат римски и пред њим бранио ту страшну истину. Свети Георгије је био војник, војвода. Двадесетих година је био, и одликовао се својим јунаштвом. Зато га је цар наградио тако младог тим чином. Није био у сагласности са Сенатом, и рекао: Ти гониш невине људе, гониш истину! Цар се запрепастио! Како може млад војвода да то мени каже, у очи да каже? Откуда то теби, Георгије? – Отуда што Христос јесте Истина, Вечна Истина. И ја сам хришћанин. – Цар је наредио да му се одмах суди и да га погубе. Метнули су га на точак страшан и ужасан, а доле су били клинци. Месо се раздвајало, тако да су само кости остале. Георгије није јаукнуо, него се у себи молио Господу да му Он помогне да издржи муке. И тад, јави се Анђео Господњи, заустави точак и скиде га са точка и даде му тело. Цар Диоклецијан се запрепасти, али у свом безумљу није хтео да се поклони том страшном чуду, том необичном сведочанству. Јер, шта је то показало? Показало је то да је заиста Христос васкрсао из мртвих, да је само Он Истинити Бог над свима бићима и над свима световима, да ето, Он као Свемоћни Бог, чини то чудо какво ниједан човек не може учинити. Свети Георгије је посведочио и био велики сведок. Великомученик, каже се, Велики Сведок, Мартир. Великомученик, то јест Велики Сведок – чега? Васкрсења Христовог! Јединог Истинитог Бога Господа Исуса Христа. Но цар у јарости својој нареди да и даље муче Светог Георгија. Тадашњи врачари предлажу цару да се Георгију да најстрашнији отров, за тог великог непријатеља Римске царевине. Цар допусти врачару са најстрашнијим отровима, и рече: Ово је нешто најјаче, ово ће њега савладати. – Свети Георгије се прекрсти и помоли се Господу, и попи први отров, и ништа му не би. Тада врачар даде други страшни отров, и рече: Ако овај отров не отрује Георгија, ја ћу постати хришћанин. Попио је Свети Георгије страшни отров, и није му било ништа. А врачар паде пред ноге Светитељу и поверова у Христа. Бесан цар нареди да се Свети Георгије баци у живи креч. Три дана провео је у јами живог негашеног креча. И трећега дана безумни цар нареди да изваде леш Светог Георгија. Кад су откопали креч, Светог Георгија нађоше живог. Тада цар није знао шта да ради, и нареди да га и даље муче. Један од слуга рече: Царе, ови хришћани уче да њихов Христос васкрсава мртве. Ево, у близини је један гроб, нека докаже истинитост своје вере. – Цар нареди Светом Георгију. Он, помоливши се у себи Господу, рече: Господе мој, ако је воља твоје учинићу то! И одоше на гроб. И Свети Георгије се молио Господу да покаже незнабошцима ту силу Своју, ту истину Своју. И викну мртваца из гроба. Дигну се мртвац и оживе. Цар и даље остаде љут и бесан на Светог Георгија, а његова жена, царица Александра, изрече да је хришћанка. И кад цар је послао Светог Георгија на погубљење да му одсеку главу, и њу су послали. И молила се Господу Христу за њега. То је Света Мученица Александра. Пошто Свети Георгије учини то велико чудо, цар је видео да нема значаја да га погуби. Нареди да му главу одсеку. Шта је Свети Георгије показао тиме? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко. Један је Мученик рекао цару Диоклецијену, који погубљује двадесет хиљада хришћана, и наређује да сваког погубе мачем ако не престане веровати у Христа, то је био Свети Мученик Гликерије: Ми се не бојимо смрти, ми побеђујемо када нас убијате за Господа Христа. – А други Светитељ, Григорије Ниски, изјавио је и писао гонитељима хришћана: Нама је сигурна победа. Ми ћемо сигурно победити вас кроз смрт за Господа Христа. Јер ми не можемо да се боримо са вама непријатељима, али ето, Господ Христос се бори за нас, кроз наше страдање. – Таква је дивна реч и скоро немогуће… (Нејасно пар речи на траци. – Прим. препис.) Не носе никакво оружје, ништа што би могли употребити као оружје. Само трпљењем спасавају душу своју (Лк. 21,19). Не боје се они који су с вером. Бој се онога што убија људскост. (Беседа недовршена, крај траке. – Прим. препис.) 1974. године у манастиру Ћелије
  21. „Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде.“ ПРВА ГЛАВА Прихватање неправде Исправно постављање према неправди – Старче, када ми неко учини неправду срце ми се стеже. – Да ти се срце не би стезало, никада не размишљај ни о томе ко је крив, ни о томе колика је кривица онога ко ти је учинио неку неправду, већ о томе – колико си ти сама крива. Видиш, када се људи свађају, сваки од њих ће рећи да је у праву, само зато што свако узима више права него што му припада, па се зато стално размимоилазе. Оде човек, на пример, у полицију и каже: „Тај и тај ме је претукао“, и подиже тужбу против њега а притом не говори колико је он њега тукао. Када бисмо размишљали о томе да је највећу неправду поднео Христос, прихватали бисмо неправде са радошћу. Иако је Бог, Он је из своје велике љубави сишао на земљу и закључао се девет месеци у утробу Богородице, а потом је тридесет година живео неприметно. Од своје петнаесте до тридесете године правио је столарију за Јевреје. А какав је алат Он у то време могао да има? Тада су се користиле дрвене тестере са некаквим дрвеним зупцима. Давали су му даске и говорили: „Направи ми ово, направи ми оно…“ А како да обради те даске? Глачао их је неком гвожђуријом која се тада користила уместо струга. Схваташ ли како је то било мучно? А после тога – три године страдања! Ради проповеди ишао је босоног, сад овде, сад онде! Исцељивао је болеснике, блатом је отварао очи слепцима, а они су опет тражили знаке. Изгонио је демоне из ђавоиманих, али нажалост, неблагодарни људи говорили су Му како је демон у Њему! И поред тога што се о Њему толико говорило и пророковало, и поред толиких чуда која је сатворио, на крају су Га наружили и распели. Због тога су они који трпе неправде – возљубљена деца Божија. Јер трпећи неправде, они у својим срцима имају Христа Који је трпео неправде; и радују се и у прогонству и у затвору, баш као да се налазе у Рају, јер где је Христос, тамо је Рај. – Старче, може ли човеково бреме да буде веће од онога које он може да понесе? – Бог не би допустио да добијемо бреме које је изнад наших сила. Нерасудљиви људи товаре на своје ближње тешка бремена. Добри Бог често допушта да добри људи падну у шаке злих, како би стекли небеску плату. – Старче, да ли незадовољство има везе са неблагодарношћу? – Да. Може да се деси да неко брине о добру свог ближњег, али да овај то не схвата, па се осећа као неко коме се чини неправда, и изражава своје незадовољство. Не буде ли пазио на себе, такав човек може помишљати како му се чини неправда, и доћи и до дрскости када га због неког пропуста опомену да буде пажљивији. На пример, нека сестра сипа превише отрова у раствор, па тако прскајући маслине, спржи им лишће. Ставе јој примедбу, а она уместо да схвати своју грешку и каже: „Опростите“, осећа се као неко коме је учињена неправда, и плаче. Говори: „Неправедни су према мени. Да су наишли скакавци и упропастили дрвеће, не би ни реч рекли, а пошто сам их ја упропастила – они вичу. Христе мој, само ме Ти разумеш!“, и притом плаче! Може чак да осећа и радост, мислећи да ће због „неправде“ коју трпи стећи плату на Небу, па благодари Христу! То је једно промашено стање, једна велика прелест. Радост од прихватања неправде – Старче, када са радошћу примим примедбу за неки свој преступ, да ли је та радост коју осећам – чиста? – Пази, ако правиш пропусте због којих те грде, а ти не ропћеш већ се радујеш и говориш: „Слава Ти, Боже, тако ми и треба!“, осећаћеш половину радости. Али ако не правиш пропусте и грде те без разлога, а ти то примаш са добром помишљу – осећаћеш сву пуноћу радости. Не кажем да твој циљ треба да буде – трпљење неправди, јер би те у том случају ђаво бацио у гордост, већ да прихваташ неправде када те оне саме по себи сколе, и да им се радујеш. Постоји четири степена у суочавању са неправдама. Неко те, на пример, изудара без разлога. Ако се налазиш на првом степену – узвратићеш му истом мером. Ако се налазиш на другом степену – осетићеш у себи веома велико узнемирење, али ћеш се савладати и нећеш ништа рећи. На трећем степену нећеш се узнемиравати због тога, а на четвртом ћеш осећати неизмерну радост, велико весеље у души. Када човека за нешто неправедно окриве а он докаже да није крив, тиме он добија за право и задовољава се. У том случају он осећа светску радост. Али уколико се са неправдом која му је учињена суочи духовно, са добрим помислима, и не труди се да докаже своју невиност, он осећа духовну радост. Дакле, он тада у себи има божанску утеху и благодари Богу. Знате ли какву радост осећа човек у души када трпећи неправду – не правда себе да би му неко рекао: „Браво“, или: „Опрости.“ И радост коју он осећа онда када трпи неправде, већа је од оне радости коју би осетио када би био оправдан. Они који су достигли овакво стање желели би да заблагодаре људима који им чине неправде, како за сву ону радост коју су им приуштили у овом животу, тако и за ону радост коју су им тим неправдама обезбедили у вечности. Колико се само „духовно“ разликује од „светског“! У духовном животу ствари другачије постојавају. Када задржиш за себе нешто ружно – осећаш се дивно. Када то даш неком другом – осећаш се ружно. Када примаш неправду без роптања, а свог ближњег оправдаваш, у своје срце примаш Христа Који је много пута претрпео неправду. Тада Христос постаје „закупац“[1] твог срца и обитава у њему, испуњавајући га миром и радошћу. Бре, децо, покушајте да и саме доживите ову радост! Научите да се радујете овом духовном радошћу, а не светском. Тако ћете сваког дана празновати Пасху. Не постоји већа радост од оне коју осећаш када без роптања прихваташ неправду. Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде. Знате ли колико сам се радовао када би неко рекао да сам у прелести? Кажем: „Слава Ти, Боже! Овим речима стичем плату, а кад би рекли да сам светитељ – постао бих дужник.“ Нешто слађе од неправде коју прихваташ без роптања – не постоји! Једног јутра неко је покуцао звекиром на врата моје келије. Погледао сам кроз прозор да видим ко је, јер још увек није било време да отворим. Угледао сам једног младића светлог лика. Пошто га је открила благодат Божија, схватио сам да живи духовним животом. Због тога, иако сам био заузет, оставио сам то што сам радио, отворио му врата, увео га унутра, дао му чашу воде и схвативши да се у њему налази сакривено нешто духовно, почео сам пажљиво да га испитујем о томе како живи. „Каквим послом се бавиш, младићу“, упитао сам га. „Ма, какав посао, Оче? Одрастао сам у затвору. Тамо сам провео већи део свог живота. Сада имам двадесет шест година“, одговорио ми је. „Добро, бре младићу, шта си ти то радио па су те затварали у затвор?“, опет ћу ја. Тада ми он отвори своје срце и рече: „Од малена ме је веома болело када бих видео несрећне људе. Познавао сам све страдалнике, не само из моје парохије већ и из неких других. Наш парохијски свештеник са члановима Црквеног одбора стално је скупљао новац и трошио га на изградњу неких зграда, сала, и томе слично, или на разноразно украшавање храма, а притом уопште није бринуо о сиромашним породицама. Не желим да судим о томе да ли су сви ти радови око изградње били заиста неопходни, али видео сам да има много несрећних људи. Почео сам да крадем од новца који је скупљан од приложника. Узимао сам поприлично, али не баш све. Онда сам куповао храну и разне друге ствари, које бих кришом остављао испред кућа сиромашних породица. А како не би неког другог неправедно оптужили за крађу, одмах бих одлазио у полицију и говорио: ‘Ја сам украо новац из цркве и потрошио га’. Ништа више им нисам говорио. Они би ме тукли и вређали, говорили: ‘Пропалицо, лопове…!’ а ја сам ћутао. После би ме ставили у затвор. Овим послом бавио сам се годинама. Читав град од тридесет хиљада становника, па и неки други градови, знали су ме као пропалицу и лопова. А ја сам ћутао и осећао радост. Једанпут сам провео у затвору пуне три године. Понекад су ме затварали ни кривог ни дужног, а када би ухватили кривца, пуштали су ме на слободу. Ако не би нашли кривца, провео бих у затвору онолико времена колико би он провео да су га ухватили. Зато ти и кажем, Оче мој, да сам највећи део живота провео по затворима.“ Пошто сам га пажљиво саслушао, рекох му: „Бре, младићу! Ма колико све то да изгледа добро – није добро, и немој то више никада да поновиш. Слушај шта ћу ти рећи. Хоћеш ли да ме послушаш?“ „Послушаћу те, Оче“, на то ће он. „Иди из свог родног града у тај и-тај град, где те нико не познаје. Побринућу се да се тамо упознаш са неким добрим људима. Запосли се, и колико можеш помажи људима који су у некој невољи, делећи са њима до последњег што имаш, јер то много више вреди. Али и када неко нема баш ништа да пружи једном сиромашку и због тога га срце боли, он му тада даје једну узвишену милостињу – милостињу од крви свога срца. Јер ако човек има и даје милостињу, он осећа радост; али ако нема шта да да – осећа бол у срцу.“ Обећавши да ће послушати мој савет, отишао је од мене радостан. Након седам месеци добио сам једно писмо из затвора Коридалу. У њему је писало следеће: „Сигурно ћеш се изненадити, Оче мој, што ти опет пишем из затвора после толико твојих савета и после толико мојих обећања. Само да знаш да овај пут издржавам казну за коју сам већ био у затвору; дошло је до неке грешке. Сва срећа што нема људске правде; да ње има, духовни људи би трпели неправду јер би били лишени плате на Небу.“ Прочитавши последње речи, остао сам поражен овим младим човеком који је са толико жара приступио духовном животу, и тако озбиљно схватио дубљи смисао живота! Лопов за Христа! Имао је Христа у себи! Није могао да се заустави од радости коју је осећао. Доживео је божанску лудост, празнично весеље! – Старче, да ли је та његова радост потицала од тога што су му се људи подсмевали? – Његова радост потицала је од неправде коју је трпео. То је био један мирјанин који није читао ни Пролог ни Старечник, и премда су га неправедно тукли и држали у затвору, а у граду сматрали за пропалицу, мангупа и лопова, и због тога му се подсмевали, он није ништа говорио, већ се са свим тим суочавао духовно! Млад човек, а да уопште не брине о томе како да се оправда, већ само – како да другима помогне! Велике лопове често никада не затварају, а овог јадничка су за једну те исту крађу затварали два пута, а за неке крађе су га затварали ни кривог ни дужног, док не би нашли правог лопова! Али радост коју је он имао, нису имали ни сви становници града заједно. Тридесет хиљада њихових радости не би могло да достигне његову радост. Зато и кажем да код духовног човека нема простора за тугу. Када љубав узрасте и распали срце божанском љубављу, у њега туга више не може да стане. Велика љубав према Христу надилази болове и патње које долазе од људи. Корист од прихватања неправди – Старче, када ме окриве за нешто за шта ме је оптужила нека сестра а ја нисам крива, не могу да се издигнем изнад тога, па и моји односи са том сестром захлађују. – Стани мало! Шта Црква каже о томе? У који случај то спада? И шта теби највише помаже? Рецимо да се догодило тако како си рекла, и да притом ти ниси крива. Е, ако су ти учинили неправду, ти си на добитку. А и ту ће сестру која је говорила против тебе, желећи себе да оправда, после искушења изобличавати савест; зато ће се кајати, а на тебе ће гледати са више љубави. Два-три добра заједно. Тако ти се пружа могућност да од циганчице постанеш благородна девојка. Када ти Бог даје могућност да постанеш благородна девојка, па и сама да можеш другима нешто да пружиш, зашто хоћеш да останеш циганчица? – Моја помисао настојава на томе да питам сестру како је она то схватила моје држање, па ме је окривила. – Уосталом, зар ђаво може да издржи видевши да имаш неку духовну уштеђевину? Принуђава те да тражиш своја права, не би ли из себе истерала Христа. – Старче, све што желим је да ми ближњи опросте када нешто погрешим. – Шта? Хоћеш да те оправдају? Рецимо да те оправдају; да ли ћеш тиме бити на духовном добитку или на губитку? – На губитку. – А када би имала радњу да ли би волела да си на добитку или на губитку? – На добитку. – Када у материјалним, таштим стварима не желимо да претрпимо штету, колико више треба да пазимо да не претрпимо штету у оном духовном! Људи светског настројења пазе на материјални добитак и не допуштају да се он улудо потроши; па зар је онда исправно да људи који се труде да живе духовно одбаце духовни добитак? Али чак и када људи светског настројења расипају новац, они тиме разбацују само материјалне ствари, док неприхватањем неправди ми разбацујемо оно духовно, небеско. Све потрошимо овде на земљи. Зашто мењамо небеско за овоземаљско? Уосталом, људима светског настројења нису познати духовни принципи, а нама јесу. Постали смо монаси да бисмо стекли оно небеско, а на крају испада да смо, упутивши се ка једном циљу, завршили на неком сасвим другом. За човека светског настројења веома је мучно ако га неправедно казне, претуку или просто отерају. А ми треба све то да тражимо и да трпимо – љубави Христове ради. Да стремимо понижењу, презиру, вређању, јер њима наше душе стичу добитак. Један породичан човек, на пример, жели да се оправда јер му је то заиста неопходно; он мора да мисли не само о себи, већ и о томе како ће да преживе његова сирота деца ако изгуби углед или банкротира. Зато мирјани и имају неко оправдање, али ми га немамо. Када са нама људи поступају неправедно а ми то прихватамо без роптања тада нам они у суштини чине добро. На пример, оклеветају ме да сам починио неки злочин и ставе ме у затвор. Добро. Савест ми је мирна, јер нисам починио злочин, а поред тога имам и плату на Небу. Постоји ли веће добро за моју душу? Не ропћем, већ прослављам Бога: „Како да Ти заблагодарим, Боже мој, што нисам починио тај злочин? Да сам га починио, не бих могао да поднесем грижу савести.“ Тако затвор постаје Рај. Неко ме је без разлога ударио? „Слава Ти, Господе! Тако можда искупљујем неки грех; некада сам и ја неког ударио.“ Неправедно су ме извређали? „Слава Ти, Господе! Прихватам и то ради љубави Твоје, због које си за мене претрпео шамаре и увреде.“ Небеска уштеђевина – Старче, смућујем се када неко не мисли добро о мени. – Баш добро да си ми то рекла! Од данас ћу да се молим да нико нема добро мишљење о теби, јер ће ти то бити на корист, добро моје дете. Бог, промишљајући о нама, допушта да нам људи чине неправде или да нам кажу нешто неосновано – да бисмо искупили неки грех или да бисмо уштедели нешто за други живот. Не могу да разумем какав ви то духовни живот желите? Ви још увек не схватате своју духовну корист и хоћете још овде да будете исплаћене; за Небо ништа не остављате. Зашто тако посматраш ствари? Шта читаш? Евергетинос?[2] Зар тамо не пише шта ти ваља чинити? А читаш ли Јеванђеље? Читај га сваки дан. – Старче, када учиним нешто добро, растужим се ако тај мој поступак неко не похвали. – Добро, јел’ ти тражиш похвалу од Христа или од људи? Зар ти неће много више бити од користи похвала од Христа? И шта ће ти помоћи ако људи и буду обраћали пажњу на тебе? Ако сада добијеш признање за неко добро које учиниш, у другом животу ћеш чути: Сети се да си ти примио добра своја у животу своме.[3] Треба да нас радује када људи не признају наш труд и остављају нас без људске надокнаде, јер све то Бог има у виду и узвратиће нам за наш труд вечном платом. Када већ постоји божанско уздарје, побринимо се да ставимо макар један динар у Божију штедионицу. Требало би да неправду примате као велики благослов, јер тако скупљамо небеске благослове. – Старче, да ли је исправно када човек благодушно прима неправде – али не зато што мисли о Страшном Суду, већ зато што једноставно сматра да је такво постављање добро? – А зар је ту крај? Да неко пази да нешто не чини само да би постао просто „добар човек“, јер тако поступају европејци?[4] Треба да размишља о томе како је он икона Божија и да се потруди да заличи на свог Творца. Буде ли овакве мисли имао као мотив за благодушно постављање према неправдама, корачаће сигурно путем спасења. У супротном, биће у опасности да падне у замку европског хуманизма.[5] Свето лицемерје – Старче, колико има отшелника[6] на Светој Гори? – Не знам. Кажу да их је седам.[7] Последњих година је веома тешко наћи неко тихо место погодно за подвижнички живот. Због тога су неки Оци, још док су на Светој Гори постојали идиоритмијски манастири[8] изналазили један нов начин подвижничког живота. Говорили су, на пример: „Овде не осећам спокојство у души; отићи ћу у неки идиоритмијски манастир да радим, и тако ћу сакупити новац.“ И сви су им веровали. Отишли би у идиоритмијски манастир, радили тамо три-четири месеца и онда тражили велику повишицу. Пошто им повишицу не би дали, говорили би: „Од овог посла нема никакве вајде. Одох ја одавде.“ Узели би мало двопека и напуштали би манастир, да би се подвизавали кријући се по пештерама. А притом су сви мислили како су они отишли да би негде другде радили. И ако би неко питао у манастиру: „Како сте? Да није можда овде био тај-и-тај Отац?“, одговорили би му: „Да, био је. Али што је то неки чудак! Хтео је овде да прикупи новац. Тражио је и повишицу. Калуђер, а тражи повишицу! Какав ми је то калуђер?“ Тако би отшелник стицао корист и од својих подвига и од оптужби манастирске братије. А корист је имао и од лопова, јер би они, сазнавши да тај-и-тај подвижник има новац, одлазили у његову пештеру и тукли га, али на крају ништа не би нашли. – Старче, ако сестра крије неку своју врлину, како онда ја могу да је подражавам? – Није ваљда луда па да је не крије? Светитељи су већи подвиг чинили да би прикрили неку своју врлину, него да би је стекли. Знате ли шта су радили јуродиви? Избегавши прво лицемерје овога света, ступали су у област јеванђелске истине. Али ни то им није било довољно, и зато су ишли још даље – ка светом лицемерју Христове љубави ради. Тада више нису марили за то шта ће да раде са њима или шта ће говорити за њих. Али за тако нешто потребно је веома велико смирење. Док се један човек светског настројења вређа када неко каже нешто против њега, или се смућује ако га не похвале за неко добро које учини, јуродиви се радују када људи имају рђаве помисли о њима. Некада су постојали Оци који су се правили чак и демонизовани, не би ли тако сакрили своје врлине и покварили добре помисли које су људи имали о њима. Када сам живео у манастиру Филотеју[9] у време док је тамо владала идиоритмија, затекао сам ту једног монаха који се некада подвизавао у пустињи Вигла.[10] Схвативши да тамошњи Оци примећују његове подвиге и духовни напредак, узео је благослов од духовника и отишао одатле. Одлазећи из Вигле рекао је: „Дојадило ми је да једем буђав двопек. Одлазим у неки идиоритмијски манастир да једем месо и живим као човек! Нисам луд да останем овде!“ И отишао је у манастир Филотеј, где се правио ђавоиман. Када су његова сабраћа чула да се демонизовао, један од њих је рекао: „Штета! Демонизовао се, јадник. То се могло и очекивати. Отишао је одавде у идиоритмијски манастир да би могао да једе месо, јер му је дојадио буђав двопек.“ А шта је он у ствари радио? Више од двадесет пет година нити је себи припремио храну нити је спавао. Да не би заспао, по целу ноћ би ходао манастирским стазама, носећи са собом један фењер. Када би се преморио ослонио би се мало на зид, и само што би га сан обузео, пренуо би се и неко краће време шапутао: „Господе Исусе Христе…“ После би настављао са умном молитвом; само би му се понекад, и нехотице, молитва отела са усана, па је могла да се чује. Када би се срео са неким сабратом говорио је: „Молим се, молим се не би ли демон отишао.“ Неки млади петнаестогодишњи монах једног дана ми рече: „Ма, пусти тог ђавоиманог!“ На то му одговорих: „Не говори тако! Тај човек је стекао много врлина, а само се прави да је ђавоиман.“ После тога млади монах односио се према њему са побожношћу. Када је подвижник умро, Оци су га нашли са неким папиром у рукама. На њему су била исписана имена све братије, а поред сваког имена налазио се погрдни надимак који им је он наденуо, како би братија одбацила макар и најмању добру помисао о њему, чак и као мртвом. На крају је из његових посмртних остатака почело да се осећа благоухање. Видиш, он је настојао да се сакрије, али га је благодат Божија открила. Због тога не треба доносити закључке о човеку на основу онога што се види, ако већ не можемо да препознамо оно што се у њему крије.
  22. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: Подземни дом Царице небеске: Необична историја једног од највећих светилишта у Црној Гори Скромни и смирени дајбабски старац Jeромонах Исак (Симић): Преподобни Симеон Дајбабски, образац монахујућих последњих времена На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе. Предговор из књиге Преподобни старац Симеон иа Дајбаба, Протојереј Василије, Цетиње 1991. Митрополит Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу? Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац. Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог. Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу. Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих. Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи. Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес. Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу. Преподобни Јустин Ћелијски Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. Ја кадим људе а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо смерно“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника. Старче, да ли сви треба да се причешћују? -Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...