Претражи Живе Речи Утехе

Поводом празника Рођења Господа Исуса Христа, на Првом програму Радио-телевизије Војводине емитован је Божићни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Снимак интервјуа, који је емитован на Бадње вече, у среду, 6. јануара 2021. године, доступан је у наведеном видео-запису. Срдачно благодаримо Радио-телевизији Војводине на уступљеном видео-материјалу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице

Испољавање ове страсти многи људи оправдавају физиолошким разлозима, такозваном “нервозношћу”, која је последица патњи и неприлика које су их задесиле, напетошћу савременог живота, тешким карактером рођака и ближњих. Иако такви разлози често постоје, ипак не могу да служе као оправдање за ову, по правилу, дубоко укорењену навику да своју раздражљивост, срџбу и лоше расположење искаљујујемо на ближњима. Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот, доводе до свађа обично због глупости, изазивајући узвратну мржњу, жељу за осветом и злопамћење, озлојеђују срца добрих људи који се у принципу воле. А како заразно дејство има испољавање гнева на младе душе, разједајући у њима Богом дану нежност и љубав према родитељима! Ми можемо и дужни смо да осећамо гнев само према својим гресима и недостацима. Нил Синајски саветује да човек “буде кротак с људима, али борбен с непријатељем нашим, јер се у томе и састоји природно коришћење гнева, да бисмо се одлучно супротставило древној змији.”

Бивша секретарица председника општине Брус постала је симбол за храброст жена у борби против сексуалног узнемиравања Током две године рада, 15.000 порука са телефона председника општине Брус стигло је његовој бившој секретарици Марији Лукић. Доказе за наводе о сексуалном узнемиравању, претњама и мобингу које је трпела од бившег надређеног Милутина Јеличића, Марија је уз тужбу приложила суду, а један део претходно је објавила на свом Фејсбук профилу у марту 2018. године. Убрзо потом, контактирала су је четири мушкараца и, уз претње ликвидацијом, натерала да у њиховом присуству обрише објаве спорних порука са друштвених мрежа, каже Марија за ББЦ на српском. „Рекли су да ми је 'глава на пању' и тражили да пред њима склоним поруке што сам одмах и урадила. Позивали су се на државни врх, на ДБ, на врх СНС-а. Уплашила сам се", прича у телефонском разговору. Суђење првом човеку Бруса, који је уједно и повереник Српске напредне странке за ту општину, а који је негирао све оптужбе, почело је 5. фебруара након два одлагања. Међутим, судија Младен Типсаревић је забранио присуство новинарима, објавило је Удружење новинара Србије. Како би показали солидарност са Маријом али и другим жртвама сексуалног узмениравања на послу, корисници друштвених мрежа на интернету су покренули кампању уз хештег #PravdaZaMarijuLukić. Image Copyright @[email protected] Јеличић је Марију Лукић, према њеним речима, пољубио у уста против њене воље, додиривао, стављао руку на груди, захтевао сексуални однос као услов за напредовање на послу и вршио друге радње сексуалног узнемиравања. Суђење Милутину Јеличићу "Јутки" одржава се у Основном суду у Брусу упркос Маријиним захтевима за изузеће због потенцијалне пристрасности. Ова одлука деморалише Марију јер се брине какву ће пресуду донети суд ако се већ на самом почетку крши Закон о кривичном поступку који прописује да је главни претрес јаван. Јеличић је негирао оптужбе и тврдио да је Марија Лукић сама себи слала поруке са његовог телефона, који је наводно „нестао" неколико дана пре него што је објавила њихов садржај на друштвеним мрежама. „То је немогуће, јер у то време нисам ни била у Брусу, већ у Београду", рекла је Марија. Додала је и да је дала сагласност суду за проверу базних станица и листинга мобилног телефона, као и да је Јеличић на главном претресу изнео низ других нелогичности. Међу порукама које је Марија објавила налази се и десетак у којима јој се Јеличић извињава што ју је „против њене воље пољубио", али и тврдње да га штити председник Србије и СНС-а Александар Вучић. Image Copyright @[email protected] Марија каже да су је, после њеног иступања у јавности, контактирале и друге жене које тврде да их је Јеличић сексуално узнемиравао. Њен адвокат Боривоје Боровић каже за ББЦ да тужбе које су неке од ових жена поднеле против Јеличића никада нису завршиле на суду услед одуговлачења и застарелости поступка. Кривични поступак против Јеличића најпре је покренуо суд у Крушевцу где је криминалистичка управа претходно саслушавала Марију Лукић због поменутих претњи особа за које се тада испоставило да су од раније познате полицији, рекла је она. Притисак траје Након подизања тужбе за полно узнемиравање и недозвољене полне радње, Марија Лукић је остала без посла, а локал њеног супруга је затворен. Марија је због објављивања СМС порука и подизања тужбе примила низ претњи на друштвеним мрежама поред оних уживо - о којима је раније писала и у отвореном писму институцијама, објављеном на сајту организације Аутономни женски центар. Претње примљене преко Фејсбука пријавила је полицији у Брусу захтевајући заштиту. Изостала је заштита надлежних органа, иако се, како каже више пута писмено обраћала чак и председнику Вучићу, председници координационог тела за родну равноправност Зорани Михајловић и председнику извршног одбора СНС-а Дарку Глишићу. https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-47242917?fbclid=IwAR2nTE0pKHa6MkyjKVY1xU-fG0WdJGZi0yQIB0Svz4G161ZLxdc7lJ39GNk

Први светски рат званично је почео 28. јула 1914. када је Аустроугарска објавила Србији рат, пошто је српска влада одбила да прихвати захтеве Аустроугарске. По броју жртава, Велики рат је шести најсмртоноснији сукоб у историји. 1. Непосредан повод за избијање Првог светског рата био је Сарајевски атентат у коме је Гаврило Принцип усмртио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију који су били у посети Сарајеву. Међутим, прави узрок лежи у затегнутој војно-политичкој ситуацији између великих европских сила којима је само био потребан разлог да запуцају. 2. Недељко Чабриновић, осамнаестогодишњи припадник организације Млада Босна, један је од седам чланова који су спремали атентат на Франца Фердинанда. Први атентатор који је срео поворку са аутомобилима био је Мухамед Мехмедбашић, међутим није преузео никакву акцију јер је, како је касније тврдио, иза њега стајао полицајац и плашио се да ће бити ухваћен. Ред је дошао на Недељка који је бацио ручну бомбу, међутим, возач трећег аутомобила, у ком је био царски пар, приметио је то и нагло убрзао, а бомба је десет секунди касније експлодирала испод точка четвртог аутомобила и ранила два човека који су били пратња. Тада је Чабриновић прогутао цијанид и скочио у реку Миљацку међутим, његов покушај да одузме себи живот није био успешан: цијаниду је истекао рок, а Миљацка је била дубока десетак центиметара. Убрзо је ухапшен и наводно је изговорио: Ја сам српски херој. Гаврило Принцип можда не би имао прилику да пуца на Франца Фердинанда да је возач престолонаследника и његове супруге био обавештен о промени путање. Пар је наставио улицом Франца Јозефа кад их је спазио Гаврило који је стајао у близини једне кафане. Возач је схватио да треба да иде другим путем и кренуо да окрене ауто, а Принцип је то искористио и са метар и по удаљености пуцао пиштољем у Франца Фердинанда и Софију. Царски пар остао је на месту мртав. Недељко Чабриновић, Данило Илић и Гаврило Принцип на суђењу 3. Прва жртва у Првом светском рату био је шеснаестогодишњи Душан И. Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије који се с пушком у рукама придружио четницима Јована Бабунског и страдао од непријатељског метка у Савамали која се тада налазила на граници са Аустроугарском. 4. Најмлађи учесник у Првом светском рату и најмлађи подофицир свих времена био је Момчило Гаврић из Трбушнице код Лознице који је у рат ушао са осам година. Његову породицу побили су припадници хрватске домобранске 42. дивизије, а он је смрт избегао јер у то време није био код куће. Пошто је остао без икога, пронашао је српску војску која га је прихватила у своје редове. Момчило Гаврић је био поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свету у току Првог светског рата. Био је учесник Солунског фронта где је и рањен. После церске битке, 1914. године, са осам година је стекао чин каплара, а војвода Живојин Мишић га је на Кајмакчалану, 1916. године, у десетој години унапредио у чин поднаредника. Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпија и Јелене Гаврић. У почетку Првог светског рата имао је непуних осам година. Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из хрватске 42. домобранске пешачке дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу. Оставши и без породице и без дома, пошао је на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Када им је испричао шта се догодило војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу, а он је постао војник у њиховим редовима. Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу. После рата похађао је гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, а затим је завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Оженио се Косаром са којом је радио у фабрици хартије „Вапа“ у Београду. Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице.[4] За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ, због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“. Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“. По најмлађем савезничком војнику у Првом светском рату Момчилу Гаврићу добила је име улица у Београду, у насељу Степа Степановић. Преминуо је у Београду, 28. априлa 1993. године. Момчило Гаврић и мајор Стеван Туцовић/ Фото: Ристо Шуковић, објављена у „У борби за ослобођење 81914-1918), Сарајево 5. Српска хероина Милунка Савић отишла је у рат маскирајући се у мушкарца, а њен пол је откривен тек кад је рањена. Први светски рат Милунки је донео титулу најодликованије жене у историји ратовања, Милунка Савић била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је девет пута, а због њене неизмерне храбрости Французи су је прозвали српском Јованком Орлеанком. Упамћена је као жена са највише одликовања у историји ратовања. Милунка Савић рођена је на Видовдан, 28. јуна 1890. (или 1892.) у селу Копривница у близини Новог Пазара и била је најстарије дете Раденка и Данице Савић који су поред ње имали још троје деце: Миону, Славку и Милана. Пошто је у октобру 1912. године објављен Указ о мобилизацији, Милунка је одлучила да притекне у помоћ отаџбини. Како војска није примала жене, одлучно одлази у Београд са исеченом косом и увезаним грудима и пријављује се под именом Милун Савић. Скоро годину дана се борила преобучена у мушкарца, а њен пол су открили болничари кад је рањена у Брегалничкој бици. Године 1914. Аустроугарска објављује Србији рат и Милунка се добровољно јавља на служење отаџбини. У Великом рату се посебно истакла као део чувеног Гвозденог пука. У Колубарској бици показала је изузетну способност као бомбаш и ту за вишеструко херојство добија Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године тешко је рањена у главу у Македонији и тако повређена се повлачила преко Албаније, да би се након неколико месеци опоравка спремна вратила на Солунски фронт и учествовала у биткама за слободу. Посебно занимљива чињеница је да је у бици на Црној реци успела сама да зароби 23 бугарска војника. За своју храброст Милунка је награђена највишим одликовањима, међу којима су два француска ордена Легије части и медаља Милош Обилић. Једина је жена у историји која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. 6. Прва победа Савезника у Првом светском рату одиграла се око планине Цер у августу 1914. године. За победу српске војске најзаслужнији је генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије који је након битке унапређен у чин војводе. Убрзо после ове битке композитор Станислав Бинички написао је чувену српску патриотску песму Марш на Дрину. 7. Церска битка остаће упамћена и као прва битка која се водила и у ваздуху. Дотад су се борбени авиони користили највише у извиђачке сврхе и за бацање граната на трупе на земљи, а Церска битка била је савршена прилика да се испроба ваздушна борба. Српски авијатичар Миодраг Томић полетео је са аеродрома у селу Јевремовац да би се изнад Мишара срео са аустроугарским пилотом. Непријатељ је почео да испаљује ватру, а како Томић није био наоружан, морао је да се спасава наглим понирањем. После тог догађаја сви авиони српске и аустроугарске војске били су опремљени митраљезима, чиме је отворено ново поглавље у историји рата. Миодраг Томић, командант Аеродрома Београд/ Илустровани лист, 1928. 9. Србија је велику победу у Првом светском рату скупо платила. Процењује се да је у рату изгинуло од 1.100.000 до 1.300.000 људи што је чинило једну трећину укупног становништва или 60 одсто мушке популације. 10. Крај Првог светског рата донео је и крај четири велике силе: Аустроугарске монархије, Отоманског царства, Руског царства и Немачког царства. 11. Од 2012. у Србији се 11. новембар обележава као Дан победе у Првом светском рату. Тог дана 1918. године генерали двеју зараћених страна потписали су у једном железничком вагону у француском граду Компијену примирје, чиме је у пракси завршен Велики рат. Овај датум обележава се специјалним амблемом који се састоји од зелене траке која подсећа на Албанску споменицу и једног љубичастог цвета имена Наталијина рамонда. Наталијина рамонда је ретка и угрожена врста која расте само у Србији, Македонији и северној Грчкој. Ову биљку је у околини Ниша пронашао др Сава Петровић 1884, а описао ју је Јосиф Панчић. Цвет, који је име добио по краљици Наталији Обреновић, има једну одлику: чак и кад се потпуно осуши, довољна му је кап воде да би оживео, баш као што је био случај са Србијом у Првом светском рату. Наталијина рамонда/Фото: commons.wikimedia.org Извор: http://hronograf.net/2017/11/11/dan-pobede-11-zanimiljivih-cinjenica-o-prvom-svetskom-ratu/

Крај 1920. године био је прилично буран у младој држави. Од маја је на челу владе био Миленко Веснић. Овај дипломата од угледа, бивши министар правде, представник Србије на конференцији у Версају, а што је најважније, политички неутралан, требало је да води државу неоптерећен партијским борбама и зађевицама. И успевао је у томе, у две владе. Донет је закон о изборима за уставотворну скупштину, а избори су одржани у новембру те године. Једна од кључних личности у Веснићевој влади био је министар финансија Коста Стојановић, познат као непоткупљив човек. Толико, да му је поверено да, заједно с министром унутрашњих дела, Милорадом Драшковићем, окупи одбор који је имао да се позабави размерама корупције у ратним годинама. Припремали су Закон о провери имовине ратних профитера. О том закону убрзо је почело да се шушка по целој држави. Поготово међу онима којих се тицао. А било их је онолико. Годинама је избијала афера за афером, поготово око набавке материјала за војску. Преко песка у брашну и картонских ђонова на цокулама многи су стекли огромно богатство. А познато је да се за први милион не пита. Стојановић и Драшковић намерили су да питају за сваку пару, а не за милион. И деловало је да ништа не може да им стане на пут. Тако незгодног министра у владу је узео и Никола Пашић. Иако је Стојановић био стари радикал, разишао се с Пашићем неколико година раније, да би постао самосталац, па потом демократа. Није престао да оптужује Пашића и друштво око њега за невиђену корупцију, али је ипак пристао да уђе у владу. Тврдио је да су Србију уместо Турака и Аустријанаца окупирали корупционаши. И он је озбиљно намерио да им стане на пут. Сумњив крај Влада је почела с радом 1. јануара 1921. године. Већ 3. јануара стигла је вест да је Коста Стојановић преминуо на радном месту. Званично, једноставно се срушио. Знало се да је тешко болестан, а новинари су то приписали исцрпљености услед потпуне преданости тешким дужностима. Околности никада нису до краја утврђене, а остале су приче да је непосредно пре смрти попио шољицу кафе. Породица је сумњала да је отрован, што и није далеко од памети, када се зна чиме се бавио. А после његове смрти обустављена је свака истрага. Убрзо по сахрани почело је да се говорка да је Коста Стојановић за собом оставио некакве мемоаре. Да је у њима објашњавао узроке слома 1915. године, да није штедео никога. Догађаји су се низали, на мемоаре се заборавило. У наредним годинама и деценијама тешко да је то више икога занимало. Усвојена је званична верзија, обоготворени су Пашић и војска, каснијим победама потирана је и избрисана катастрофа пораза из 1915. године. Лоше одлуке су заборављене, а ретко ко се усудио да доводи у питање генијалност Пашића. Тако све до 2012. године, када су РТС и „Досије” објавили спис Косте Стојановића под називом „Слом и васкрс Србије”. Рукопис се налазио у Архиву САНУ. А у њему управо оно чега су се сви, од Баје Пашића па наниже, својевремено прибојавали. Стојановић наглашава да слом Србије разматра као друштвену појаву, без заблуда партијаштва, хладне главе и отворених очију. Тврди, основано, да и најбољи народ, поред рђавих управљача, може да пропадне. А наш народ је, и поред добрих особина, како за миран живот, тако и натчовечанске издржљивости за рат, пропао управо због расула и немања плана у влади. И тако од самог почетка рата. Заправо, и пре почетка. Стојановић бележи да је руско посланство у Београду било важније од нашег министарства. Резултат сваке министарске седнице Пашић је реферисао Хартвигу, руском посланику. Зато се ни друге велике силе нису превише бавиле Балканом, сматрале су да је то руско двориште. Држање Србије од самог атентата у Сарајеву било је наивно. Ни јавност ни влада нису слутили да може доћи до сукоба. Избори који су расписани пре атентата нису обустављени, тако да су политичари били далеко од помисли да било шта може да се догоди. Војвода Радомир Путник налазио се у том тренутку на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Би шта би, Србија је нападнута. Ипак, у неравноправној борби с далеко надмоћнијим противником, однела је победе до новембра 1914. године. И тада је до изражаја дошло оно тако типично понашање. Политичари су истакли захтеве Србије, прилично мегаломанске. Војници су уобразили да су без икаквих мана, настало је бусање у груди јуначке. Сви су били убеђени да на Србију више нико не сме ни прст да дигне. А убрзо су на болан начин схватили колико нису у праву. На све то је дошло и потпуно несналажење у дипломатској акцији. У мисије по Европи и свету добрим делом послати су људи којима је то била награда због неких ранијих услуга влади и Пашићу лично. То што немају искуства у дипломатији, или у најбољем случају познају Турску, ником ништа. Дипломате су слале смушене извештаје у Београд, углавном ослоњене на званичне податке, на оне напабирчене из новина, или добијене у разговору с разним смутљивцима. Наши посланици на страни свађали су се с тамошњим министрима иностраних послова, па су тако успели да затегну односе где год да су могли. Ако не затегну, оно да наиђу на подсмех. Рад разних одбора чији је задатак био да раде за нашу ствар у иностранству сводио се на уздизање Пашића и штампање брошурица које нису читали ни они који су их писали. А печатане су најчешће на српском језику. Држала су се предавања на која би дошло по неколико људи, а и они из пристојности. Ретки су били примери да неко успе да пробуди јавно мњење неке велике државе. А и то је био резултат личног напора. Расуло по Албанији Тако смо изгубили и пропагандни рат са Бугарима. Цео свет је био убеђен да смо ми, заједно с Грцима, 1913. године отели Македонију. Другачијем мишљењу није доприносило ни владање ослобођеним крајевима. За разлику од Грчке и Бугарске, које су нове области једноставно припојиле држави, па су се на њих односили устав и закони, Македонијом се владало уредбама. Полиција је била све и свја, чиновници су тамо или ишли по казни, или с намером да дебело напуне џепове. Домаће кметове заменили су људи који ногом нису крочили на терен. И све то уз знање и аминовање Пашића. Његови министри задовољавали су се тиме да обилазе Македонију и Стару Србију у пратњи полицијских власти. Показивали су им Потемкинова села, лепо их гостили, а ове није занимало право стање на терену, такво да се војска из нових области масовно предавала Бугарима 1915. године. Тако је у Бугарској од пребеглих војника створена XI македонска дивизија, која се на Солунском фронту борила против српске војске. Пропуштено је да се удари на Бугаре 1915. године, док су још вршили мобилизацију. Влада је спречила напад, званично на захтев савезника. Утом су напали Аустроугари и Немци преко Саве, па су дивизије послате на север. Неколико дана касније, Бугари прелазе границу на свим тачкама. За катастрофу Стојановић оптужује Пашића. Каже да се ни о чему није мислило. Да влада уопште није веровала у нови напад види се најбоље по томе што је током септембра 1915. године наређено да школе у целој земљи почну с радом. Да је повлачење преко Црне Горе и Албаније заправо било потпуно неорганизовано, да се то види по бедним комуникацијама, бестрагијама по којима су се наша војска и избеглице спасавале ка Јадранском мору. Телефонске и телеграфске везе биле су у прекиду, што говори да нико није узимао у обзир Албанију. А баш тамо су се запутили. Ову одлуку и наредбу Коста упоређује са злочином. Ако се нешто током повлачења и уредило, има да се благодари искључиво личним напорима. Влада је лутала по Албанији, да би тек по приспећу у Скадар ударила у кукњаву савезницима, да се спасава шта се још спасти може. Али, није пропустила да каже да само она представља Србију и да ће тако бити док земља не буде ослобођена. Војсци и избеглицама говорило се да их на обалама Јадрана чекају савезници, с новим оружјем, оделом и храном. Уместо савезника, нашли су само беду и смрт. Стојановић наводи да се за то време гомила окупљена око владе частила у Скадру. Конзерве и боце ношене су пред очима изгладнелих избеглица у хотеле, где су чиновници одсели. И Коста тврди да је то права слика Пашића и његове камариле. Одвајкада. Колегијалне халуцинације Заправо, Стојановић тврди да је Пашића целог живота занимала само гола власт. Био је вођа против кога се устајало, али који је прихваћен као неминовност. И који је народом владао простим марифетлуцима. Говорио је против чиновника, а окруживао се најгорим и најкорумпиранијим. Заборављао је шта је говорио некада, па је истицао начела која је недавно нападао. Сваку критику приказивао је као шпијунажу, па је током рата чак своје противнике опањкавао савезницима. Тако је многи критичар доспео на списак сумњиваца, па се на границама суочавао са свим могућим невољама, чак и прогоном. Срби су мислили да Пашић вреди у иностранству, док је иностранство мислило да вреди у својој земљи. И ту је Баја деценијама балансирао, као акробата на жици. С које никако да падне. Све то под вечним геслом „Сви нас варају, сви су нам криви”. Расуло у влади видело се најбоље када су стигли на Крф. И то не својом вољом. Сматрали су да ће бити у Солуну, али је Француска окупирала Крф, где су пребацили српску војску. Мало је недостајало да влада заврши у Француској, али су је на наваљивање Пашића и осталих оставили на Крфу. Тамо су се разни чиновници премештали из кафане у кафану, доконали до дубоко у ноћ. Обавештења су добијали из непотпуних и бајатих телеграма с бојишта. Такве су биле и седнице владе. Трајале су сатима. Расправљало би се о светској политици, па би се шириле географске карте. Онда се разматрало стање на бојиштима, уз обавезно критиковање савезничких генерала. Шта они знају? Читали су закаснелу аустроугарску штампу, да би онда ударили у полемику с новинским текстовима. После вишесатне седнице обавезно су следили кафански ручкови. Потом разни приватни договори. Све уз причу како је наша катастрофа заправо велика победа Србије, какве никада и нигде није било у историји. И све би то онда било печатано у „Српским новинама”. Стојановић све то назива „колегијалним халуцинацијама”. На све то савезници су остајали резервисани. Како и не би, када смо стално тражили новац од њих, али смо буџет крили као „најстрожу државну тајну”. А расипало се на све стране. Како то обично бива, „патриотизам је постао маска за најгрубље шпекулације и најодвратније насиље”. Када је Србија коначно ослобођена, влада није била на окупу у Србији. Капитулација Бугарске, распад Аустроугарске и Немачке затекао је Пашића на путу по Европи. Добар део министара још је два месеца после ослобођења остао на Крфу, одакле је заступник министра председника, Стојан Протић, полемисао о уставном праву и Радикалној странци. Избеглице су се гомилале у Галипољу, а да нико из владе није мрднуо прстом како би им олакшао пребацивање у отаџбину. А тешко да се ишта променило и по повратку. И даље се за све питао „прошверцовани медиокритет на месту великог човека”. * * * Колико је Коста Стојановић био поштован, речито је говорила поворка на сахрани. Окупио се готово цео Београд, са све престолонаследником Александром на челу. Најпоштенији српски министар, како су га називали, достојанствено је испраћен на последње путовање. Онај који је написао следеће речи, пре тачно сто година: „Убијајући ауторитет људима и истичући компетентност само једног човека, тиме се унапред истиче, и то, обично, смртна пресуда таквом народу.” ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА Коста Стојановић рођен је у Алексинцу 2. октобра 1867. године. Дипломирао је математику на Филозофском факултету Велике школе у Београду, и то као најбољи студент у генерацији. А студирао је заједно с Михаилом Петровићем Аласом. Школовање је наставио у Паризу, а био је професор у гимназијама у Нишу и Београду. Већ 1905. године постао је професор физичке математике на Београдском универзитету. Наследио га је Милутин Миланковић, 1909. године. Следеће године изабран је за министра народне привреде, а на том месту га је затекао и Царински рат с Аустроугарском. Коста Стојановић је најзаслужнији за победу Србије. Закуп солунске луке његова је замисао, а нашао је нова тржишта за српске производе, руководећи се мишљу да Аустроугарска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије. Тако су наши производи нашли пут чак до Египта. Током рата 1914–1918. године боравио је у Италији, где је покушавао да својим ранијим везама помогне српској ствари. У Ници је 1916. године основао Клуб народних посланика свих клубова, чији је био председник. Секретар је био Бранислав Нушић. Клуб је био опозиција влади. После рата урадио је процену ратне штете и учествовао на Париској мировној конференцији 1919. године, као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је и министар пољопривреде, у влади Љубе Давидовића, залагао се за отварање Пољопривредног факултета. Био је један од потписника Рапалског споразума, којим је утврђена граница с Италијом. Смрт га је спречила да постане члан Српске краљевске академије, мада га је Јован Жујовић предложио за редовног члана још 1919. године. Име овог утемељивача математичке економије и претече кибернетике данас носи једна улица на београдској Палилули. Немања БАЋКОВИЋ, Политикин Забавник, број 3475/2018 Емисија о Кости Стојановићу, из циклуса "Заборављени умови Србије", биће емитована сутра, у недељу 30. септембра 2018. године на РТС 3 у 12:19 сати. Фељтон настао на основу Костиног дела "Слом и васкрс Србије", објавиле су "Вечерње новости" о можете га прочитати овде.

Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк View full Странице

Први циклус емисијâ Светотајинско богословље окончан је двадесетом емисијом која је на програму нашег радија емитована у среду 18. јула. У оквиру емисије Светотајинско богословље верно слушалаштво радија Беседе има прилику да се кроз тумачење Светих Тајни детаљније упозна са значајем Светотајинског и благодатног живота у Цркви Христовој, као и о свим практичним питањима која су везана за начин припреме и савршавања одређених Светих Тајни. Ми смо се овога јутра, у разговору са аутором емисије, катихетом Браниславом Илићем, осврнули на до сада реализоване емисије и истакли значај мисионарења путем медија. Разговор водила Јелана Глушица, музички уредник радија Беседе. View full Странице

Поменом и полагањем венаца и цвећа на гроб наредника Михаила Петровића, јуче је на Новом гробљу у Београду обележена 105. годишњица смрти првог српског пилота и прве жртве у историји српског ваздухопловства. На гроб наредника Петровића цвеће је положио Начелник штаба Ратног ваздухопловства и ПВО пуковник Александар Бјелић, а венце и цвеће су положиле и делегације Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, Ваздухопловне фондације "Михаило Петровић", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", потомци и поштоваоци. Помен првом српском војном пилоту је служио јереј Александар Затезало из Команде РВ и ПВО. Потом је у Команди РВ и ПВО у Земуну, пуковник Бјелић приредио пријем. Поводом годишњице страдања првог српског пилота данас ће у Дому ваздухопловства у Земуну бити отворена изложба „Сећање на ваздухопловне жртве“. Наредник Михаило Петровић, први српски пилот са дипломом, трагично је настрадао 20. марта 1913. у борбеном лету код Скадра у Првом балканском рату. Михаило Петровић је био пилот са дозволом број један. (Ње­го­ва пи­лот­ска дипло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од јуна 1912. године, а код нас број је­дан.) Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године. На Фарманову пилотску школу у Француској се уписао када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за пилотску обуку. Завршне испите је положио месец дана пре осталих из групе. УПВЛПС, ВС фото: Драгољуб Швабић, ВС, УПВЛПС View full Странице

Ево и мој земљак Риста доби обележје у Дому ВС У холу Дома Војске Србије данас је откривена спомен-плоча Ристи Марјановићу, првом српском фото-репортеру, аутору фотографија непроценљиве документарне вредности на којима су забележене снага и одлучност Српске војске у Балканским и Првом светском рату. Спомен-плочу су заједнички открили менаџер града Београда Горан Весић и чланови породице Ристе Марјановића. Том приликом Весић је подсетио да се управо данас обележава 99 година од завршетка Великог рата "у коме је Србија, као и увек била на правој страни", али је велику победу платила веома великом ценом. - Ми смо у том рату изгубили 26 процената становништва а од 707 хиљада мобилисаних војника Српске војске, кући се вратило 160 хиљада и то је био демографски ударац од кога се Србија никад није опоравила - истакао је градски менаџер и додао да та велика победа не би била сачувана и не би се данас толико много у њој знало да није било Ристе Марјановића. Весић је додао да је управо он као фотограф овековечио велике победе на Церу и Колубари повлачење српске војске преко Албаније и све значајне епопеје Српске војске у Првом светском рату. Захваљујући његовим фотографијама, у свету су организоване акције помоћи Српској војсци јер управо оне најбоље сведоче какву трагедију је прошао српски народ. - Ристо Марјановић је наставио да ради свој посао и у Другом светском рату је одбио да сарађује са Немцима 1941. године да би три године касније нашем сећању подарио фотографије ослобођења Београда и многе његове фотографије су данас изложене а да није било њих вероватно не бисмо знали многе детаље из те херојске борбе Црвене армије и Народноослободилачке Војске која је завршила ослобођењем нашег главног града 20. октобра 1944 године - рекао је градски менаџер Горан Весић и додао да Риста Марјановић сведочи о једном времену у двадесетом веку када смо као држава учествовали у два светска рата. Он је закључио како нас и данас фотографије тог аутора уче да у будућности никада не треба да доводимо своју земљу у ситуацију да буде разарана и да буде жртва сукоба великих светских сила те су зато фотографије Ристе Марјановића значајне и због тога је веома важно што је војска Србије са градом Београдом донела одлуку да на овај начин чува успомену на њега. Пред избијање Првог балканског рата 1912.године, Риста Марјановић је радио као уредник за илустрације америчког листа Њујорк Хералд за Европу. На фронт одлази као ратни извештач српске Врховне команде где је бележио снимке и извештаје са бојишта које објављују Европске новине.

У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. Помен, коме су присуствовали директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица Карапанџин и запослени у тој установи, служио је главни војни свештеник, мајор отац Слађан Влајић. У својој беседи након парастоса он је рекао да су војници и официри принели највећу жртву у рату за слободу и дали нам светао пример. – Данас као њихови наследници, као они којима је дарована слобода на месту где нас је Господ населио као народ, сећамо се тих див јунака из народа Српскога, који је, бранећи слободу, несебично давао своје животе, да бисмо и ми дочекали да данас живимо живот достојан човека, и да славимо своје славе и називамо се својим именима, али и сећамо се оних који су нам то омогућили – рекао је отац Слађан Влајић. У недељу 12. новембра Медија центар „Одбрана“, прославља своју крсну славу, Светог Краља Милутина. View full Странице

У знак сећања на 11. новембар 1918. године, када је у 11 сати на снагу ступило примирје, у свету се обележава Дан примирја у Првом светском рату. Већна слава нашим славним прецима, нашим див јунацима! Извор: Телевизија Храм View full Странице