Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'празник'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Манастир Ватопед, у коме се чува глава Св. Јована Златоустог прославио је његов празник у духу светогорског благољепија. Празничном службом је началствовао митрополит Халкиде Хризостом, коме је ово и имендан. Свештени манастир Ватопед чува лобању Светог Јована Златоустог. У част великог васељенског учитеља цркве у Ватопеду се сваке године служи празнично бденије са архијерејском Литургијом као круном свих богослужења. На лобањи Светог Јована Златоустог остало је нетрулежно уво на које је Свети Апостол Павле шапутао Златоустом док је писао тумачења посланица. Извор: Светогорске стазе
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у подгоричкој цркви Светог Ђорђа под Горицом. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да данас прослављамо оне који су у нашем роду Господа прославили – Свете краљеве Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и Светог Варнаву Хвостанског. Звучни запис беседе „Они су за Њим ходили и Њему служили и Њему јединоме се поклањали. Данашњи владари, они жртвују за себе, за своје угодности, за своју власт све и сва. И своју душу жртвују, и свој народ тврдећи често да они то служе народу. А уствари служе себи и својим страстима. А некадашњи владари, хришћански владари, они су жртвовали и своју власт, и своје здравље, и сами себе су жртвовали за Христа Господа. Ево краља Милуитина, који богатство које му је Бог дао, као владару онога времена, није трошио на наџаке и на буздоване, и на уживања и на своја задовољства и властољубље. Четрдесет храмова је краљ Милутин саградио, и манастира, од којих многи и дан-данас постоје“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да су неки од тих храмова срушени у наше вријеме. „Чак су опстали у вријеме турске окупације, али су их срушили данашњи моћници и силници овога свијета. Храм у Мушутишту на Косову, само њега да поменемо, је срушен. Остао је кроз сву историју сачуван, а бомбе НАТО пакта су га срушиле у ово наше вријеме“, подсјетио је он. Митрополит Амфилохије је додао да је краљ Милутин све што је имао приносио Богу. „И служио је народу своме и служио је Богу своме. И оставио је за собом дивни спомен и дивне светиње. А његов брат Драгутин, не само што је служио Господу, него је, попут својих предака, Светога Симеона Мироточивога и Светога Саве, и осталих светих Немањића, постао и монах Теоктист. Потпуно је себе принио Господу на дар краљ Драгутин. Тиме је показао да је прави хришћански владар био, попут цара Константина и цара Јустинијана у прадревна времена“, казао је Владика. Казао је и да је Свети исповједник Варнава Хвостански, као млад епископ 1947. године посвједочио Христа и да су га због тога затворили титоисти. „Рекао је у својој првој бесједи да су милиони оних који су пострадали за Христа у Русији. И због тога су и код нас побили хришћане у то вријеме. И зато је био затваран, да би на крају пострадао 1964. године Врнава Настић, дивни изданак нашега рода“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством освештао Светогеоргијевску гостопримницу у новосаграђеној црквеној згради која се налази поред цркве Светог Ђорђа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Епископ рашко-призренски г. Теодосије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су на празник Светог Арсенија Сремца са свештенством Свету службу Божију у манастиру Пећка патријаршија. Доносимо интегрално бесједу Владике Методија коју је изговорио на крају богослужења у Пећкој патријаршији: Драга браћо и сестре, сретан вам празник Светога Арсенија и слава и празник Васкрсења Христовога које прослављамо! Благодаримо Његовој Светости Патријарху Иринеју који нам је дао благослов да овдје служимо и да се окупимо, и Митрополиту Амфилохију који ми је благословио да овдје дођем и да будем с вама и да служим са дивним Владиком Теодосијем, и са милом мати нашом Харитином и њеном љубављу и молитвом, њених сестара, и њиховим гостољубљем. Сваки празник, а поготово црквени празник, извире и рађа се из осјећаја слободе. А не само што се рађа из осјећаја слободе, него он изражава и отјеловљује ону човјекову дубинску жеђ за истинском слободом. А овдје, наравно, није ријеч о овој спољашњој, привидној слободи грађанској или политичкој, него о оном најдубљем осјећају живота као слободе. И сваки празник који је израз те слободе су врата која нам отвара улаз у један нови, духовни, узвишени простор – простор благодати Божије. И ми смо сви свјесни да смо ограничени у свакодневном животу и да смо робови простора и времена. И да смо скучени, и својом генетиком, и поднебљем, и климом у којој живимо, и тим неумољивим током живота који иде ка једноим неумитном завршетку. И сваки човјек, иако осјећа да има неку релативну слободу у тој ограничености, сваки човјек који је осјећа, префињен је и има ту духовну узвишеност свјестан је да је то само привидна и ограничена слобода у овоме животу. И да само Бог и вјера у Њега даје истинску слободу – оно чему је наше људско биће призвано. Томе нас уче сви светитељи Божји и следбеници Христови, као што је и Свети Арсеније, између осталих. И шта је то најдивније, чему се дивимо и што гледамо у свима њима? То је та радост, љубав и дубоки мир који су они стекли благодаћу Божјом. А истински циљ нашега живота јесте задобијање те благодати Духа Светога. А само у Цркви, кроз свете тајне, овдје гдје смо се ми данас сабрали, људско биће се храни истинском храном. А то су нестворене Божанске енергије које примамо кроз свете тајне, на првом мјесту кроз Тијело и Крв Христову којом се причешћујемо на свакој Светој литургији. Зато је свака Света литургија празник и васкрсење. А тиме и празник Светог Арсенија празнује васкрсење Христово, јер је он васкрсао благодаћу Божјом. И не само што нас Свети Арсеније повезује, који је из Срема, из простора данашње Војводине, и који је као монах жички и наследник Светога Саве, архиепископ српски дошао у ове просторе и поставио сједиште Архиепископије српске, потоње Патријаршије, и чије су мошти данас у Црној Гори, у манастиру Ждребаонику, који својим животом повезује све крајеве нашег народа гдје год се данас налази и живи. Он је показатељ те свеобухватне и дубоке благодатне Божанске енергије која све окупља, сабира и обједињује у једно тијело, које је Црква, чија је глава Христос. И хвала Богу што нас је сабрао овдје да се сви овако дивно окупимо, Богу помолимо, Светоме Арсенију, да се Христовим тајнама причестимо и да прославимо Христа Бога нашега са Оцем Његовим и Светим Духом у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије началствовао светом архијерејском Литургијом. Дана 30. октобра 2019. године у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима служено је празнично бденије уочи спомена Светог Петра Цетињског, дивног светитеља који је пре 235 година у том храму хиротоносан за Митрополита црногорског од стране Митрополита карловачког Мојсија Путника. Свечаним бденијем началстовао је протојереј Стојан Билић, парох новосадски, уз саслужење протојереја Сретена Лазаревића, архијерејског намесника румског, јереја Милорада Бојчића, пароха голубиначког, и протођакона Слободана Вујасиновића. Антифоним појањем бденије су украсили ученици Карловачке богословије, некадашњи и садашњи. Сутрадан, на празник, Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије началствовао је светом архијерејском Литургијом у поменутом храму. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Богословије у пензији; протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина сремскокарловачке Саборне цркве; домаћин сабрања јереј Станко Лакетић; протођакон Слободан Вујасиновић и ђакон Горан Власац. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом на Цетињу данас, 31. октобра, прослављен је празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, који је крсна слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Звучни прилог радија Светигора -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету службу Божију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Високопреосвећеним Архиепископом сарајевским и Митрополитом дабробосанским Хризостом и Преосвећеном господом епископима: милешевским Атанасијем, полошко-кумановским Јоакимом, рашко-призренским и косовско-метохијским Теодосијем, бихаћко-петровачким Сергијом, буеносајрески и јужно-централноамеричким Кирилом, захумско-херцеговачким Димитријем и умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Саслуживало је свештенство и монаштво уз молитвено учешће великог броја вјерног народа, док су за пјевницом одговарали ђаци Цетињске богословије. Учесници данашњег сабрања имали су и велику радост – рукоположење у чин ђакона Павла Божовића, новинара Радио Светигоре и вјероучитеља при Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У пастирској бесједи након читања Јеванђеља, владика умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије је казао да је данас у Цетињском манастиру велики сабор апостола и њихових наследника у част Св. јеванђелиста Луке и апостолског наследника Св. Петра Цетињског, као и да је Црква неразлазни сабор који је БогоОтац кроз Сина Свога сазвао да се никада не разиђе: „И данас је ово сабор који се не разилази и он је предокушај Царства небескога. Света литургија је уствари Царство небеско на земљи са есхатолошким димензијама до краја вијека и свијета и томе свједочи и овај сабор.“ Појаснио је да је ово сабор у коме кроз апостоле Господ проповједа, а онда кроз њихове наследнике продужује своје Јеванђеље – Благовијест Божија о вјечном животу свега створенога на челу са, као круне свега, човјека. „Бог је створио сву творевину да буде Тијело Христово којем је Он глава вјечна и незамјенљива, а ми смо сви удови – чланови тог Тијела и тако ћемо бити на сву вјечност, како је Господ и предсказао и на Тајној вечери показао практично међу апостолима. На свакој Литургији то чудо непоновљиво се понавља, та есхатолошка стварност да је Црква Дом Очев, Тијело Христово, заједница Духа Светога“, бесједио је владика Атанасије објашњавајући да је зато важно да се окупљамо на Светој литургији и приступамо Хљебу живота и Чаши пића вјечнога. Владика је подсјетио на Жичку бесједу о правој вјери Светога Саве у којој он каже да је наследник апостола и да су нам преко отаца апостоли предали вјеру, а да се то преко њега наставља по истом предању и вјери, и по истом наслеђу: „Зато су епископи наследници апостола и зато поглавари Цркве су у слици и лику и образу Христовоме на земљи“, казао је владика истичући да смо сви чланови тог великог апостолског, педесетничког, Жичкога сабора. Посебно је нагласио да је велика благодат и велико дјело обнова Цетињске, али Призренске богословије, као и рађење дјеце свуда, а посебно на страдално и под окупацијом наше КиМ, које је срце и матица наша, јер кад год Бог шаље једно дијете у свијет Он пројављује, исказају Своју вјеру у човјека боголикога, христоликога и духоноснога. Преосвећени владика Атанасије је подсјетио на дивне дарове које је Бог дао нашем народу, на Св. владику Николаја, Светог Јустина… Са присутнима је подијелио радост да је 2021. године када прослављамо 350 година Светога Василија Острошкога, планирано отварање гроба његове мајке Ане гдје се једном годишње виђа зрак небеске свјетлости, а забиљежана су њена чуда и исцјељења. „Наша је вјера жива, жива је Духом Светим који све оживљава и преноси наше молитве свецима, те их они знају и помажу нам. Дух Свети је душа Цркве која је Тијело Христово, а ми смо чланови, удови живи и зидамо се као живо камење у ту грађевину, како каже апостол Петар“, закључио је умировљени Епископ Атанасије и поручио да они који руше цркве руше своју будућност поистовјећујући се са безбожницима који никада нијесу добро пролазили, као што нијесу ни рушитељи Цркве: Након што су на крају Литуругије благосиљани славски приноси, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је поздрављајући госте, епископе, свештенике, вјерни народ казао да у Цркви Божијој, као што је записао Св. апостол Павле, нема Грка, ни Јеврејина, роба ни слободњака, мушкога ни женскога, него су сви једно, један Исус Христос: „Ево и данас овдје је сабрана Црква Божија из многих крајева и свих страна, и прослављамо име Божије на свим језицима“, рекао је Митрополит изражавајући радост због присуства великог броја браће архијереја, вјерника из Скадра предвођених оцем Николом из Албанске православне цркве, г. Ваљона Дашарамија, представника Министарства за људска и мањинска права Црне Горе, амбасадора Србије и Русије господе: Зорана Бингулца и Владислава Владиславовића Масленикова, као и представника других амбасада. Митрополит Амфилохије је у свом обраћању подсјетио на рушење цркве на Ловћену и замолио представника Владе Црне Горе да пренесе његову молбу, више пута изнијету, да се Црква Светог Петра Цетињског обнови и врати на Ловћен: „Морам да подсјетим кад су рушили цркву на Ловћену једини који је одбио да учествује у томе је Исо Махмутовић из Бијелог Поља. Он, Муслиман био је часнији од Његушана, Цетињана и нека га Алах упокоји на Страшноме суду. То треба да се зна и памти, а Црногорци треба да иду његовим путем и врате Цркву Светог Петра Цетињског која је срушена од ондашњих безбожних властодржаца.“ На светом сабрању је обиљежено и 60 година монашења и ђакоњења умировљеног владике захумско-херцеговачког Атанасија и тим поводом Митрополит је владици поклонио панагију са ликом Христовим, камилавку и икону Светога Петра Цетињскога. Такође, данас је Митрополит Амфилохије Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца одликовао г. Гаврила Принципа из Босанског Грахова, др Алека Рачића из Београда, Ђура Пејовића из Будве и Жељка Чолаковића из Канаде. Послије Литургије у Његошевој сали на манастирском имању Цетињског манастира одржана је празнична акдемија у организацији Богословије Светог Петра Цетињског и Црквене општине Цетиње. Овогодишња академија је посвећена прослави 800. годишњице аутокефалности СПЦ, у коју се, како је истакао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, ова школска установа укључила пуним срцем истичући да је у тих 800 година скоро па 200 протекло у раду ове школе. „Ову Богословију је основао књаз Никола уз благослов Цркве да буде прва државна школа и тада Цркви није сметало да наша Богословија буде у склопу државе. Јесте, то била православна монархија и краљ је био побожни владар, али нашој науци и црквеној просвјети не смета укључење у државне токове. Зато је наша заједничка порука, представника овдје сабраних богословија из Крке, Београда, Фоче, Сремских Карловаца, да се настави са реформом црквеног школства. Мислим да је и воља нашег заштитника Светог Петра Цетињског да наше школе буду доступне свима, а да задрже свој јеванђељски карактер.“ Између осталог, ректор је казао да су Влада и Министарство просвјете Црне Горе упознати и са иницијативом да се Богословска школа Светог Петра Цетињског, као прва средња школа у нововјековној историји Црне Горе, региструје и да има право јавности, као и све вјерске и друге школе. Отац Гојко је истакао посебно задовољство што је један млад образован човјек, Павле Божовић данас на Литургији примио ђаконски чин: „Нека га Бог поживи и да са овим ђаконским чином те дарове од Бога добијене умножи на добро наше Цркве и наше црквене мисије која је сви добро знате у каквим искушењима у Црној Гори, те нам требају нови проповједници и Богу хвала и Светом Петру на том благослову.“ У наставку се присутнима обратио књаз зетски Станко Црнојевић Бушатлија који је истакао да је наша Црква надживјела три царства: Румејско, Турско и Аустроугарско, Млетачку републику, италијанску и југословенску краљевину, Њемачки рајх, комунистичку и социјалистичку Југославију: „Зовемо је српском јер је потекла из српских земаља међу српским племенима која су живела на путу којим је цивилизација дошло са Блиског Истока у Европу и учинила их Западом на Истоку, Истоком на Западу. Зовемо је по Србима који су одржали њен хиљадугодишњи континуитет, а од тога 800 година самосталности, не доводећи у питање ничије национално опредјељење као услов припадности нашој Цркви. Тражећи свој идентитет питам се, може ли бити чвршћег упоришта од Православне цркве и за Црногорце и за Србе.“ Књаз Станко је са присутнима подијелио и своја лична размишљања из 2016. године са обиљежавања 240 година битке на Крусима када је, како свједочи, с поносом устврдио да ја на тој пригоди представљао обје стране у том сукобу. „Као Станко Црнојевић, последњи мушки изданак Ивана Црнојевића, представљам народ који је побиједио у тој славној бици, а као Махмут Бушатлија, последњи мушки изданак Махмут-паше Бушатлије, чија лобања почива у Цетињском манастиру, ја представљам породицу која је битку изгубила. Мудрост Божија и надахнуће нагнало је Светога Петра Цетињског да обавеже потоње генерације да се старају и чувају посјечену главу Махмут-паше, да их подсјећа на његово црногорско поријекло, али и на то како завршавају горди и пријеки владари. Чини ми се да је Свети Петар желио да остави у манастиру и сачува лучу водиљу потомцима Махмут-паше ка њиховим коријенима. Тако је та посјечена глава, свјетлећи под окриљем и у рукама нашег Митрополита Амфилохија, мене позвала на Цетиње гдје је сваки камен био пут ка мојим коријенима“, казао је у празничном слову, између осталог, књаз зетски Станко Црнојевић. У наставку академије је изведен културно-умјетнички програм у којем су, поред осталих, учествовала и дјеца са вјеронауке, хор „Његош“ и дјечји хор „Св. Мардарије Љешанско-либертвилски“. Празнично сабрање је настављено уз славску трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће сјутра, на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и празник Светог Петра Цетињског, са свише архијереја наше Цркве и свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, са почетком у 9 часова. Прослава празника у Цетињском манастиру почеће вечерас свечаним празничним бденијем у 17 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, драги народе и децо Божја, данас смо чули кроз Светописамске одељке да је диван Бог у Светима својим. Заиста је Бог диван у Светима својим и Он је данас овде са нама присутан, када се у молитвама сећамо Преподобне мајке наше Параскеве, која је својим испосничким животом, својим стремљењем и сузама ка Господу прославила, како себе и своју личност, тако и целокупни наш народ, по речима биографа њеног житија. Стога и ми као народ Божији треба да се непрестано угледамо на њу, на њене подвиге, сузе молитвене којима је грејала своје срце и умивала душу да би се Господ уселио у њу и да би она била права охристовљена и обожена душа која је у могућности да прими Небескога Цара у срце и наручје своје. Она је непрестано у својим молитвама вапила ка Господу и њена душа је стремила управо ка Њему. Сам Христос је постао њен педагог, јер никако другачије не би могла да задобије тако велика блага Небеска, каква је добила на крају свога земнога живота. Једино тако, кроз Христа, који је наш педагог, и кроз вршење заповести Божјих, поштујући и живећи Јеванђељем Христовим, она се убројала међу оних пет мудрих девојака, као што смо данас чули у светом Јеванђељу, да светле свету и да преносе ту истиниту реч Јеванђеља. Она је непрестано у свом земаљском животу следила тај испоснички пут, пут који је трновит, пут који води ка Богу, пут који је омеђен различитим мукама и тескобама, али пут којим ми задобијамо венац вечне славе. -Никако другачије ми у овоземаљскоме животу који нас увек одваја од Христа, одваја нас од Цркве Божје, одваја нас од Јеванђеља Христовога, не можемо живети и искати Царство Божје, него том теологијом, тим теолошким основама које су нам оставили наши дивни Светитељи, да ходимо тим путем и да задобијамо врлине. Света Петка је знала да њен живот није овоземаљски, да је њен живот Небески и управо тим и таквим подвизима је она ишла. Тим стопама је ходила, да би задобила вечну славу Небеску, да би у њедра своја примила Христа и да би њена душа била спашена. То и ми требамо, драга браћо и сестре, да чинимо овде на земљи. Да стичемо Небеска блага, да сабирамо у духовне ризнице, да будемо виноградари добри, који непрестано сабирају сва Небеска блага и онда ће Бог препознати да смо народ и деца Божја. Христос нам је оставио две највеће заповести које су у темељима и животима свих наших светитеља, да љубимо једни друге и да љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом. Онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо царско свештенство и народ Свети. -Света Петка је узела Крст свој, ходила је крстоносним путем ка Царству Божјем. У том контексту, драга браћо и сестре, крст који нам је дат и залог који смо примили светом тајном крштења, треба да непрестано носимо у овоземаском животу, да долазимо у цркву Божју, да посећујемо света богослужења, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, јер је то залог вечности, то је залог вечнога живота, који нас узводи од земље ка Небу. Управо тим путем су ишли и светитељи, јер су цео свој живот уподобили науци Христовој, непрестано су се давали за Христа, да би на крају свога овоземаљскога живота били убројани у свете угоднике Божје. То је и нама остављено, да ми овде на земљи, иако смо обремењени свим другим проблемима, ходимо тим истим путем, путем који нас узводи у Небеска насеља, у рајска насеља, где нема плача и туге, већ где је живот вечни и вечна слава Божја. -Нека би Господ дао да молитве Преподобне мати наше Парскеве непрестано бдију над овом светом обитељи која се, Хвала Богу увек умножава, и сваки пут кад долазимо све је више и више народа, то je доказ да је ту Бог и молитва. Ту је управо тај подвижнички пут инспирисан свим овим стазама и долинама око цркве Преподобне наше мајке Параскеве. Нека би Господ дао да ова свештена обитељ узрасте у велику и Богоспасавану обитељ која нас води и која ће бити наш путоказ ка Царству Божјем. Живели, нека вас Бог благослови и свако вам добро подари. Амин. Беседа изговорена на празник Преподобне мајке Параскеве, 2018. лета Господњег у храму Свете Петке на Доброј Води у Вуковару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. По предању, Јерусалимску икону Пресвете Дјеве Марије насликао је Свети Јеванђелист Лука, 48 г. од Рођења Христова, односно, у години када је дошло до Њеног Славног Успенија. До дана данашњега сачувано је неколико њених верних копија. Датум прослављења Јерусалимске иконе је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару. FILE-14a3808686863aa0c36d1e11a8b8ced8.mp4 ПРВА ИКОНА Цар Грка, Лав Велики ову икону је 463. г. пренео из Јерусалима у Константинопољ, где је пребивала скоро пола века у храму Богородице Пиги, тј. Источника. Међутим, нападом Скита на Цариград, икона пројављује своје заступништво – када свенародним молитвом град бива сачуван од уништења; отуда се за време цара Ираклија (575-641) икона преноси у Влахернску цркву у Константинопољ, где остаје око 3 вијека – све до владавине цара Лава VI Филозофа. Крајем 10. вијека, тачније 998. г. константинопољски цар, Василије II предаје ову чудотворну икону на дар Св. Равноапостолном кнезу Владимиру – по примању Свете тајне крштења, женидбе са царевом сестром Аном и освајањем Херсона (Корсуна). Међутим, светиња се ни ту не задржава; кнез је носи са собом у Кијев и дарује је новгородском народу као уздарје – по њиховом масовном обраћењу у хришћанство. Икона се у то име, свечано поставља у Софијски новгородски Сабор и ту почива наредна 4 вијека, све до освајања Новгорода од стране Ивана Грозног – који ће светињу пренети 1571. г. у московски Успењски Сабор. Ту је почивала све до времена Наполеонових освајања – 1812. г. – када је из Успењског Сабора украдена и однета у Париз, где је све до почетка 20. вијека пребивала у катедрали Нотр-Дам. A на месту где је стајала у Успењском Сабору, постављена је њена верна копија, која је узета из московске цркве Рождества Богородице. На тој икони у медаљонима су насликани Свети Апостоли: Петар и Павле, Јован, Лука, Симон, Филип, Матеј, Марко, Јаков, Вартоломеј и Св.мученици Прокопије, Георгије и Меркурије; овде не заборавимо – да је управо Она била онај светли облак који је управљао првим корацима новостворене Цркве, бивајући утеха и радост Апостола и свих верујућих људи. ДРУГА ИКОНА Јерусалимска у Исмајловском сиротишту Благодатна икона у Покровској цркви у Исмајловском сиротишту је заправо копија чудотворне иконе Јерусалимске Богоматере из Успењског Сабора – која је била послана у Цариград 453. г., на дар, великом кнезу Св. Владимиру. Приликом разорења Покровске цркве неколико икона је остало сачувано, међу којима је била и Јерусалимска икона Богоматере, која се отуда преноси у храм Рођења Христовог (који безбожничке власти никада нису затварале) у Исмајлову (Ру). Након обновљења Покровскога сабора икона је 1932. враћена из храма Рождества Христовог. ТРЕЋА ИКОНА Овај Јерусалимски образ Приснодјеве Марије пред којом се молила Марија Египћанка, донет је у Цариград и постављен у храму Премудрости Божије у данашњем Константинопољу – где је почивао од 12. вијека па све до 15. вијека. У житију Св. Марије Египатске које је написао Јерусалимски Патријарх Софроније, каже се да се ради о оној чудотворној икони која је била постављена над улазом у Јерусалимски храм, посвећен Вазнесењу Христовом. Овој Јерусалимској икони која је почивала у храму Премудрости Божије, 1429. г. поклонио се руски старац Зосима – знајући да је то управо она икона, пред којом се молила Св. Марија Египћанка. Такође, остали су подаци да су се ђакон Игњатије и дијак Александар поклонили овој икони ,,на великијех вратах Св. Софије“, а да је ходочасник Данило у Јерусалиму видео празно место, на коме је почивала ова икона. ЧЕТВРТА ИКОНА Јерусалимска Нило Сорска Налази се у Саборној цркви Покрова Пресвете Богородице у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори Атонској. Положена је у кивоту који се спушта над олтарским дверима, на широкој врпци од кадифе, по којој је извезен тропар. На унутрашњој страни иконе налазе се следећи натписи: ,,Посвећује се Руском Светогорском манастиру света икона ова, благовољењем Пресвете Богородице „. Такође, и натпис: ,,Ова света икона, коју је насликао 1825.г. од оваплоћења Бога Логоса, у Великој Русији, у Кривојезерском општежитељном манастиру, грешни јеромонах Никон, који се и данас налази у Нило-Сорском манастиру, који се и усрдно залаже, под посебним утицајем Провиђења Божијега, да ову икону, благодати учесницу, добије Свети Руски манастир Св. Великомученика Христовог и исцелитеља Пантелејмона, који се налази на Светој Гори Атонској, као вечно наслеђе, благовољењем Оца и Пресвете Богородице. Амин.“ Лета 1850. месеца новембра, осмога дана, као што видимо, ово је потписао убоги старац Нило – Сорског манастира, јеромонах Никон. Иза тих натписа налази се портрет о. Никона са свитком у руци на коме је написано: ,,Спомени ме о Владичице Богородице, у усуду Твоме, слугу Својега, Никона !“ И на крају трећи натпис:,,Погледај, Владичице, на усрдно испуњење воље Твоје; благовољењем Твојим удостој ме недостојног судбине оних који ће бити спасени, мајчински за то молећи Твога Сина и свих Творца !“ Из манастира је било послато писмо јеромонаху Никону уз молбу да он по могућности објасни: какав је посебан утицај и благовољење Бога и Царице Небеске постојао у преношењу Свете иконе у манастир ? Отац Никон, у писму од 12. децембра 1852, објашњава:Ту Свету икону Владичице је сликала моја маленкост пре 30 г., када сам ја био још јерођакон и боравио у Кривојезерском малом манастиру (у Костромској губернији), где се налази чудотворна икона Мајке Божије – Јерусалимске, коју сам се ја, недостојан, удостојио да обновим. Због многих чудотворних дејстава, која се до данас дешавају од те иконе, ја сам, немоћи својом, а са свеколиком ревношћу и вером, почео да сликам тачну (осим величине) копију те Чудотворне иконе; и уз помоћ Владичице сам је завршио. Током самог освештавања њеног, десило се знамење и неко је нешто о њој прорекао, што се већ тачно и десило. После тога су се дешавала многа благодатна дејства… Када сам се ја, убоги човек, преселио у манастир преподобног Нила, чудотворца Сорског, који је био скоро сасвим запуштен, – и та света икона је свуда била неодвојива од моје маленкости; а за време искушеништва мога у Иверском манастиру (Новгогорске губерније) то је било једино моје уточиште и једино успокојење за неког ко је био мучен таласима патњи, мелем за срце и душу. Али, шта вреди много причати ? Видео сам ја силу благодатну, која је очигледно пратила ту свету икону – глас, говор… исцељење од болести, спасење од огња и друга чудеса. Ја никада ни на који начин нисам намеравао да се до краја живота растанем са тим спасоносним благом; али Провиђење Бога и Пресвете Мајке Његове учинило је другачије. Верујте, оци свети, и не сумњајте да је та света икона за ваш манастир дарована Провиђењем Божијим и благовољењем Царице Небеске, а подробнији опис тога од моје маленкости немојте тражити. Али, да вас не бих увредио, још мало ћу о томе нешто рећи… Два месеца и нешто више пре преношења иконе, како ми се чини, у полусну сам ја видео, мислим, Свету Гору Атонску. Ја и неко други смо, тобоже, почели да се пењемо на њу. Тај други, који је био са мном, био је мој водич; јер он је, како је говорио, већ боравио на Светој Гори. Дакле, приближавали смо се ми каменитој планини, која се састојала од литица; са каквом смо се муком ми пели на њу – немам ни речи да то опишем. Мој друг се успињао брзо, с неком невероватном лакоћом; док сам се ја, са страхопоштовањем и тешкоћама га пратећи, пео за њим. Најзад смо се домогли неке ивице, и ту је мој руководилац постао невидљив. (Ја претпостављам да је то био мој Свети старац – преподобни Нил Сорски, који је како је то познато из његовог житија, боравио на Светој Гори довољно дуго и са Атоса је скитско Законоправило пренео у Русију, чији је зачетник био у Сорском манастиру.) У томе је и подвиг и страх: изгледало је да уопште није могуће попети се по каменим литицама, међутим ја сам се одлучио да се попењем, и некако сам се брзо нашао на равнини крај врата храма. Радост, помешана са страхом и страхопоштовањем, преплавила је моју душу и срце. Ту сам ја непосредно угледао, пре свега, Жену необичне лепоте, која је седела на престолу близу самог улаза. Она је била обучена у одећу белу као снег. Њен поглед је био крајње љубазан и умилан. Она је, видевши ме, рекла: „Прими ово, потребно ти је; ти си се изморио“. Укус пријатне сладости не могу вам дочарати. Ту је и рекла Божанска Жена оно необјашњиво и наредила да се уради оно, што и јесте учињено (благовољено и наређено је да се света икона пошаље у Руски манастир Св. Пантелејмона… и остало, што се и десило). Објашњење иде до ове границе… Ту сам ја још видео врх Атоса; до његовог краја није остало још тако много, али је било изузетно стрмо, и голи камен. Пошто је света икона послата на Атос, десило се оно што је обећала благодат Владичице, а тачније: Скит Нило-Сорски је постао самосталан; Црква, у част Светог Претече, која се налази на месту становања преподобног Нила, а која је неосвештана стајала 10 година, освештана је; моја данашња жеља, везано за свету схиму и боравак при храму Претече, где се налазила келија преподобног Нила, на чудесан начин се испунила; и све остало се десило убрзо, благодатном силом и милосрдним Промислом Божије Мајке. На свеноћним бденијима на Богородичине празнике и недељом, после завршетка вечерњег Богослужења, Јерусалимска икона, са почастима која јој приличе, спушта се пред олтарска врата и испред ње се чита Акатист, а по завршетку братија прилазе светој икони по чину, и начинивши метаније, са страхопоштовањем целивају Ону – Која је на њој насликана, тражећи у молитвама од Ње, мајчинско посредовање пред престолом Сина Њеног и Бога. ПЕТА ИКОНА Гетсиманска Ово је Њеном лику највернији приказ који је изобразио Свети Апостол Лука. Налази се у Јерусалиму у Гетсиманском врту, на обронцима Маслинске горе. Тачније, у пећинском храму на месту иза гроба, где је било положено Њено Пречистој Тело по Уснућу и Вазнесењу к Сину и Богу Њеном. Свима је знано да реке поклоника већ вековима хрле не само ка Голготи већ и у храм Успења Богомајке, где почива ова икона (у овом пећинском храму положени су телесни остаци Њених родитеља, Јоакима и Ане и Обручника Јосифа). Управо ту, у породичној гробници у којој је погребена Пресвета Дјева Марија, хришћани су подигли подземни храм до ког води 50 степеника. У овом храму почива Јерусалимски образ Богоматере који најверније дочарава Њен спољњи изглед. Сам храм има облик крста: у центру је Богородичин Гроб (са два улаза), а на крају пећине је олтар. У каменом кивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске – исклесан грчким словима. Чуда Пред овом иконом верни се моле за благословено породично устројство, за здравље и помоћ при рођењу детета, у различитим тегобама и тугама, такође, у ратним опасностима, тескобама и братској неслози. Када се у августу 1866. г. појавила колера у подмосковским селима, житељи су осетили потребу за заједничким молитвама – као јединим средством за избављењем од ове пошасти. Многобројне групе људи су пошле у Исмајлову (Ру) на поклоњење Јерусалимској икони. Време је било лепо и све је погодовало литији око села и до сваког дома. Сви су се једнодушно и усрдно молили да се избаве од убитачне болести, тако да је молитва била услишена а после литије, колера се повукла. Изображење Преподобни старац Пајсије Светогорац говорећи својим блиским ученицима о Мајци Божијој, Коју се он удостојио по Њеном благовољењу неколико пута видети – имајући од тада стално у уму Лик Пречисти Њен – говорио им је да Је Она – управо таква – као што је изображена на Јерусалимској икони, која почива у Гетсиманском врту. Тај доживљај узвишене светости и величине Богомајке који нам је Св. Апостол Лука дао кроз ово изображење, верно описују Св. Епифаније и Никифор Калист, који кажу: ,,Била је раста мало изнад средњег. Боја њеног лица је била као цвет зрна пшеничног, коса Јој је била светло смеђе боје, донекле златаста; очи тамно плаве, поглед продоран, са зеницама боје сличне боји маслине; обрве су јој биле мало спуштене и црне; нос издужен;усне сличне цвету руже, пуне љубазних речи; лице ни округло, ни преуско, али мало издужено, руке и прсти дугачки.“ Сви подаци напред наведени, верно приказују Образ Њен, нараштајима који ће иза Ње доћи. Приметно је да јој је одежда сва у злату, да је просто ‘окупана’ светлошћу са ореолом од белога злата. Стога сав овај спољашњи сјај заправо упућује на савршену смерност и једноставност која исијава из самог погледа Њеног. По даљим наводима Св. Никифора и Епифанија – Њена одећа је увек била скромна; корак јој је био величанствен и чврст; поглед озбиљан и пријатан; реч кротка, изливала се право из срца које није знало за зло; понашање без извештаченост и једноставно. Код Јерусалимске Нило-Сорске иконе коју је изобразио јеромонах Никон приказани су Св. Богооци Јоаким и Ана који као да посматрају славу своје благословене кћери, удостојене да постане Мајка Господа Својег и да Га држи у Свом наручју. Икона је насликана у духу традиционалног староруског начина сликања. Икона је типа Богородице са Христом на руци – у потпуности пресвучена плавом нијансом ; као што је и одежда Богомајке, за коју се иначе сматра да је боја Пресвете Дјеве Марије. По ободима извезени су златни поруби украшени драгим камењем. Овде видимо да се заправо сва лепота Њене божанске душе одсликавала на Њеном лицу, али и да је та спољашња лепота била само прозиран покривач кроз који су се провиделе све врлине непорочне лепоте Њеног разума и душе. Тропар, глас 4 Богодарована Владичице, препрослављена Мати препуна човекољубља, свемилостива Путеводитељко целог света ! Приљежно слуге твоје к Твоме заступништву припадамо и к пречудесноме образу Твојему с умилењем, припадамо, молећи се: молитву топлу Сину Твоме и Богу нашему сотвори, о Свесвета Царице Богородице, од свих болести и туга нас Тебе ради избави, и од грехова сваких ослободи, Царства Свога Небескога наследницима нас покажи… и неизречено као Мати која к Њему има слободу и може све измолити, једина у векове преблагословена. Тропар, глас 3 Уверење Твога представљења и јављање милосрђа Твога икона Јерусалимска, нам Владичице, показа, пред којом из душе наше молитве изливамо и верно Теби вапијемо: погледај, Милосрдна, на људе Твоје, све невоље и туге наше ублажи, утешење благо у срца наша пошаљи и спасење вечно душама нашим, Пречиста, испроси. Фото и звучни запис: Манастир Пиносава Текст: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. октобра 2019. године, на празник Светога Стефана и Преподобне Јелене (Штиљановић), свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Београду. Саслуживали су старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, архијерејски намесник београдски други протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереји Славиша Поповић и Игор Грацун, као и протођакон Дамјан Божић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Уколико замислимо да су , у години коју сада означавамо као 33.год.послије Христа, у Јерусалиму постојале дневне новине, ова реченица била би наслов који се у њима засигурно не би нашао. Када је Исус из Назарета умро стравичном смрћу распећа од руку римске војске, нико га није сматрао херојем. Нико није говорио, док су његово тијело ужурбано спуштали у гроб, да је његова смрт била величанствена побједа, херојски мартиријум. Његов покрет, који је у сваком случају и био нека врста руље сљедбеника, био је готов. Ништа се није промијенило. Још један млађани вођа био је ликвидиран. То је била ствар у којој је Рим био најбољи. Цезар је столовао на свом трону. Смрт је, као и обично, имала посљедњу ријеч. Само што овога пута није. Када су Исусови ученици погледали уназад на онај дан у свјетлости онога што се недуго затим догодило, дошли су до шокантне, скандалозне, апсурдне тврдње да је његова смрт лансирала револуцију. Тог поподнева догодило се нешто што је промијенило свијет и учинило да је до до 6 сати тога мрачног Петка увече свијет постао другачије мјесто. Апсурдно или не, доказало се да су у праву. Било да вјерујемо у Исуса или не, било да оправдавамо његово учење, на страну и то да ли нам се свиђа изглед покрета који још увијек тврди да га слиједи, приморани смо да његово распеће сагледавамо као један од кључних момената у људској историји. Попут убиства Јулија Цезара, оно означава крај једне ере и почетак друге. Исусови први сљедбеници видјели су га као нешто више. Видјели су распеће као пресудан моменат не само у људској историји, већ у цјелокупној причи о Богу и свијету. Заиста, вјеровали су да је оно отвворило нови, шокантни прозор самога значења ријечи „Бог“. Вјеровали су да је овим догађајем једини истинити Бог изненадно и драматично ставио у погон свој план спасења свијета. Видјели су га као дан када је револуција почела. (Н.Т. Рајт, из књиге „The Day the Revolution Began”,стр.3-4, превод Д.Т) Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, у коме се литургијски сјећамо догађаја проналаска Крста Господњег од стране блажене царице Јелене на самом почетку литургијске године (почиње 14.септембра, празник је , као што знамо, 27.), пред нас поставља – уздиже Крст као централу стварност наше побожности. Симболика богослужбених радњи, изношење крста у средину храма, поклањање, кићење и уопште цјелокупна атмосфера богослужења Крстовдана велики је подјсетник на онај час ради кога је Спаситељ и дошао у овај свијет (Јн.12,27), на Његову добровољну смрт која собом освјетљава и даје смисао, попут неког големог светионика, свим оним жртвама и богослужењима заповјеђеним Израелу у Старом Завјету. И Аврамова вјерност у ходу са Исаком ка брду Морији приликом кога исповиједа да ће се „ Бог постарати за жртвено јагње“(1.Мојс.22,8) као и сви јунци, јагањци и грлице о којима читамо као објектима ритуалног жртвоприношења у Храму постају разумљиви као припрема за страдање јагњета Божијег које на себе узима гријехе свијета(Јн.1,29). И тако уколико желите да видите тајну Господњу, погледајте на Авеља исто тако закланога, на Јосифа исто тако проданога, на Мојсија исто тако изложенога, на Давида исто тако прогоњенога, на пророке који исто тако страдаше Христа ради. (Мелитон Сардички/2.в/, О Пасхи) Крсна смрт Христова окосница је и новозавјетног евхаристијског богослужења, садјенутог око Тијела , које се ломи за вас…и Новог Завјета у крви мојој, које се чини у његов спомен, приликом чега СМРТ Господњу објављујете, докле не дође (1.Кор. 11,24-26). (Установу евхаристије са тзв. ријечима установљења које се понављају на свакој св. Литургији налазимо и у синоптичким јеванђељима /Мт.26.26-28;Мк.22.22-24;Лк.22.19,20/.Наведене ријечи из Прве Коринћанима су, по мишљењу многих, прве записане Христове ријечи уопште, будући да се ова посланица историјски углавном датује раније од канонских јеванђеља). Објављивање смрти Господње, која је живоносна, уочљиво је и у парадоксалном стиху православног васкршњег тропара у коме се не каже очекивано, тј. да Христос животом смрт уништи, већ смрћу смрт уништи, такође ставља пред нас обавезу размишљања о дубокој повезаности смрти Исусове и нашег живота у Њему. Исто тако, улазак у заједницу са Христом кроз догађај крштења виђен очима ране Цркве представља крштење у смрт христову…да бисмо и живјели са њиме (Римљ.6,4-8). У иконографском изображавању интересантно је поменути да је један од начина сликања васкрсења био сликање Христа у његовом страдању, пробаданог копљима војника и при том са отвореним очима, тј. живог у страдању, о чему нам свједоче минијатуре из тзв. Рабула Јеванђеља, сиријског јеванђеља из 6.в., као и стихови православне химнографије попут онога смерт бо твоја живот мој. Крсна смрт Христова, коју нам у центар пажње изнова доноси празник Воздвижења, није просто увертира у васкрсење, већ је васкрсење плод крста и не може нити се смије посматрати одвојено од њега, као нека засебна епизода условљена ко зна чиме. Христово страдање је добровољно. Поред свих перипетија, издајства и мржње, поред изопачене логике Синедриона и страха Пилатовог од Цезара, Христос није напросто предан сплетом по њега неповољних околности. Очима вјере и богословља које тај поглед претаче у ријечи, а којима апостол Јован, а за њим и Црква, доживљава страдање, Исусу нико не узима већ Он сам полаже живот свој, јер како каже власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога.(Јн.10,18). Осим што нам доноси откривење истине о јединству воље Оца и Сина, овај стих од историјског Исуса, који је издан и предан као религијско- политичка фигура неприхватљива за средину у времену у коме је дјеловао , тежиште сагледавања усмјерава ка Исусу вјере, Исусу теологије, који искуство доживљено од стране ученика, искуство њега по страдању и смрти опет живога, теолошки формулише. Тако сагледаван, догађај страдања са васкрсењем чини заправо једну неодвојиву цјелину, један пасхални догађај који објављује Божију спасоносну вољу, и собом освјетљава Писмо које говори о њему, ријечима Павловим из 1.Кор. јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен и да устаде трећи дан, по Писму.(15.3,4). Писмо о коме је овдје ријеч јесте оно што ми данас зовемо Старим Завјетом јер се новозавјетни текстови, за које је већ речено да су из оралне у писану форму доспјели највјероватније нешто касније од Павлових списа, као Св.Писмо третирају тек од 2.в.(Иринеј Лионски). Крст Христов као разрјешење драме творевине и као откривење непојмљиве љубави распетога Бога светионик је којим се објашњава све до тада, али и све што историјски гледано долази послије. Сасвим је стога разумљиво да се симбол распећа Христовог, Његов Крст, међу осталим симболима Хришћанства (христограм, знак рибе- ИХТИС, итд) изборио и постао и остао најпрепознатљивији знак хришћанства у историји. Готово да нема мјеста на земаљској кугли (осим у оним крајевима гдје се до слободе ама баш нимало не држи) у којима нећемо видјети знак крста. У дијелу свијета у коме ми живимо крстови су практично свуда око нас, на црквама, ланчићима, зидовима, књигама, неким установама, на тијелима људи у виду тетоважа, на разним печатима, логоима, одјевним предметима итд.итд. Они су како предмет религиозног поштовања тако и најатрактивнији симбол за оне који хоће да се наругају хришћанмској вјери, да укажу на неки проблем или пак да изразе свој бунт и незадовољство због нечега у Цркви или друштву. Узгред буди речено, ови бунтови и скандалозни прикази распећа (од застршујућих слика крста запаљеног рукама припадника Кју Кклукс клана, преко скандалозне фотографије распећа уроњеног у урин из 1989, аутора Андрее Серана, па све до рецимо Мадониних или перфоманса групе П. Рајот..) треба између осталог да буду повод за одговорно размишљање хришћана и процјену разлога за један такав однос, нарочито у срединама са доминантно хришћанском културом. Крст као предмет исмијавања и ниподаштавања хришћана био је познат и у паганском свијету, о чему свједочи о позната карикатура из Палатина у Риму, из предконстантиновске епохе, а која приказује распеће човјека са главом магарца, испод кога се друга фигура моли, уз натпис Алексаменос служи своме богу. Било у позитивном или негативном контексту истицан, свједоци смо да је крст дио свакодневнице, знак на који смо навикли и који има, хтјели ми то или не, мјесто у нашим животима. Ваљало би се запитати да ли у ситуацији попут описане уопште треба подсјећати на крст, када је он, рекло би се, малтене свуда око нас. Сматрам да је управо у тој ситуацији нарочито битно чинити подјсећање, јер у ситуацији у којој је он свуда око нас налазимо се пред искушењем да он буде обеснажен (уп.1.Кор.1,17) тј. да престане да буде Јудејцима саблазан а Јелинима лудост (1.Кор.1,23) и да постане један међу многим у океану рекламних симбола. Интересантно је да готово нико не протестује што примјера ради, бебе или мала дјеца око својих вратова у тзв. хришћанским срединама носе крст, оруђе страшног страдања, резервисаног искључиво за робове и бунтовнике против Цезареве власти на коме су многи Спартаци историје издисали у најстрашнијим замисливим мукама, неријетко скапавајући у болу и по неколико дана. У вишим круговима римског друштва презир према крсту као оруђу за смрт издајника био је толики да се сматрало неучтивим да се он уопште спомиње. Уколико бисмо замислили да дијете око врата као привјесак на ланчићу носи малу реплику гиљотине, месарске сјекире или пак електричне столице, то би свакако било друштвено неприхватљиво. Крст, који је технички гледано исто што и друга оруђа смрти, друштвено је прихватљив. То је свакако зато што је ријеч не тек о крсту као крсту, већ о Христовом Крсту који је за хришћане пасхално откривење распетога Бога и испуњење обећања (чак у оном сврши се које Спаситељ изговара пред саму смрт (Јн19,28) неки виде библијско довршење стварања човјека). Ипак, оно на што ваља указати не иде у смјеру заступања евентуалне забране ношења крста због бруталности сцене коју приказује. Далеко од тога! Намјера је размислити о стању равнодушности када је у питању крст, о опасности од његовог обеснаживања свођењем на један сасвим обичан знак, лишен драматичног садржаја који свагда изнова чини да ријеч о њему јесте лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1.Кор,1,18). Он тиме престаје да буде талисман за испод јастука или неко слично магијско средство заштите од зла, већ улазак у Тајну Христову кроз његову животворну и свагда Духом Светим актуелну крсноваскрсну радост. Оно што такође треба имати у виду када се размишља о крсту јесте и његово секуларистичко кориштење. Под појмом секуларизам овдје је ријеч о секуларизму са негативним предзнаком, ономе кога о. Александар Шмеман види као секуларизам црквених људи а који је изражен ријечима ап. Павла из 2.Тим3,5, имају обличје побожности а силе су се њене одрекли. (Слојевито значење појма секуларизам може се свакако третирати и афирмативно, на основу Спаситељеве тврдње подајте Богу Божије а цару царево(Мт.22,21). Негативна употреба крста у секуларистичке сврхе или на секуларистички начин нарочито је уочљива у настојању да се знаком крста обиљежи национална или конфесионална теритиорија, у случајевима када се он као знак уздиже на раскршћима или брдима хришћанских градова а служи као знак силе и опомена оним другим, а не као знак љубави и помирења неба и земље у Сину Божијем. Кориштење сакралних симбола у секуларистичке сврхе вјероватно је један најодвратнијих израза негативног секуларизма! (Истини за вољу, овог аспекта, назовимо га политичким, онога у коме се крст доживљава као оружје нас против њих, нису у потпуности ослобођени ни наши православни богослужбени текстови). Постављање Часног Крста у центар цркве а тиме и центар наше пажње о празнику Крстовдана има за циљ да обнови како визуелно тако и мисаоно наше надношење над Тајном Страдања Христовог, те да нас подсјети да Пасхални Бог има свој Пасхални народ, Нови Израел, сабран од истока и запада, и од сјевера и југа који ће сјести за трпезу у Царству Божијем(Лк.13,29). Он нас уводи у надумну Тајну Христову, у којој кроз сивило историје са свим неразрјешивим недоумицама слободно изабирамо да се бацимо у амбис вјере са надом да нас кроз провалију страдања све вријеме прати, а на самом дну чека Распети Бог. свештеник Дражен Тупањанин, парох требињски Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  11. У манастиру Светих праведних богородитеља Јоакима и Ане молитвено и свечано је прослављена храмовна слава. У недељу 22. септембра 2019. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету божанску Литургију уз саслужење пароха рутошког и радоинског протојереја-ставрофора Слободана Милошевића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. Звучни запис беседе Честитајући славу сестринству ове свете обитељи али и свима присутнима, Епископ Атанасије је заблагодарио Богу на свим даровима које нам даје: – Благодаримо Богу што нас је довео до овог тренутка живота, што нас је помагао у целоме нашем животу и што обећава да ће нас Он кроз живот водити и даље и у свему помагати. Треба нарочито истаћи да су Свети праведни Јоаким и Ана Христови преци по телу. Јер Христос има и људску природу, не само небеску, Он је спојио небо и земљу. – Сваки празник, када се окупљамо у светоме храму, доноси нам вишеструку корист. Пре свега, кроз причешће се још више зближавамо са Господом Христом и са Његовим светима, али се такође и учимо. Учимо се од Господа Христа, из Светог Јеванђеља кога читамо, из живота светитеља кога тога дана прослављамо. И то је наука и истина која спасава и просвећује за живот вечни. Ја сам Пут, Истина и Живот, говори Господ, али и показује и доказује. Кад је то говорио Господ је исцељивао болесне, васкрсавао мртве, и убедљиво показао да је Он Господ, да је Он јачи од смрти, и сам је кроз смрт добровољно прошао. – Уметност ношења Крста је најважнија и најузвишенија уметност за човека у читавој историји. Живот наш је подвиг, много је страдања, треба све издржати, све поднети. И то не ропски, него победоносно, са љубављу. Крст треба да нас ојачава, чини способним да волимо, да добро чинимо, угледајући се на правог учитеља, на Господа Христа и Његове апостоле. То је основна лекција коју треба да научимо, да волимо Господа Христа и да волимо своје ближње. Да будемо спремни за њих и да страдамо ако то буде требало а не да друге шаљемо у страдање, беседио је Епископ Атанасије. Након трократног опхода око светог храма, узносећи молитве и хвалу Богу и Његовим светима, Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито припремљено од домаћина овогодишње прославе. Сви су се, након молитвеног чина, за заједничком трпезом послужили даровима од Бога послатим а од домаћина припремљеним и послуженим. Свемилостиви Господ ће им за то узвратити сваким добром, срећом, љубављу и миром. Извор: Епархија милешевска
  12. У петак, 13. септембра, када се наша Црква молитвено сећа Јасеновачких мученика, у манастиру Светог Саве – Нови Каленић код Канбере служена је Света Архијерејска Литургија коју су служили Њихова Преосвештенства Епископи Господин Лонгин и Силуан, високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, високопречасни протојереји-ставрофори Илија Драгосављевић и Јаков Јовић, протођакон Миодраг Томић и јерођакон Нектарије. По благослову Епископа, игуман Методије се обратио беседом у цркви и истакао величину подвига Светог Саве који је многе побудио на жељу за манастиром чак и његове родитеље. Зато треба да подржимо монаштво у манастиру јер кад манастир постане место подвига, то ће бити највећи благослов за нас. Такође игуман је нагласио да је порука манастира Хиландара иста као и ранија порука старца Никанора а то је да љубављу, стрпљењем и разумевањем манастир постане симбол заједништва а то ће бити на радост Светог Саве. Након Свете Литургије и резања колача у част Јасеновачких мученика, Епископи су пред знамењем страдања ових мученика, крстом постављеним на гробљу манастира, служили молебан Српским мученицима. Литургији и молебану, присуствовао је и Његова Екселенција амбасадор Републике Србије у Аустралији, господин Мирољуб Петровић. Епископ Лонгин је у својој беседи после молебана, истакао да смо се помолили пред крстом подигнутим у славу Јасеновачких мученика који су подигла наша родољубива браћа да се сећамо наших предака који су пострадали на правди Бога држећи се своје вере и поновио речи молитве да Господ уразуми све оне који чине зло. Ми не верујемо у смрт, него у васкрсење, победу, светлост и радост и верујемо да су живи наши преци пред Богом, на чију чврстину у вери, доброту и племенитост и спремност да опраштамо треба да се угледамо. Након послужења које су припремиле сестре из Кола сестара, Епископ је још једном истакао да без мучеништва нема светитељства и да је крв мучеништва било семе духовне обнове нашег народног бића, и захвалио Епископу Лонгину и игуману Методију на посети Митрополији у години јубилеја, који су дошли да нас подрже и духовно укрепе. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  13. Дан успомене Светог Петра, Митрополита дабробосанског, свештеномученика и страдалника, свечано и торжествено је прослављен 17. септембра 2019. године у Источном Сарајеву. Свети Петар (Зимоњић) је крсна слава града Источног Сарајева и парохијског храма у Војковићима у Источној Илиџи. У храму Светог Петра Дабробосанског у Војковићима свету архијерејску Литургију је служио Високопреосвећени г. Хризостом, Митрополит дабробосански, уз саслужење протојереја-ставрофора Јадрана Даниловића и Ранка Билинца, протонамесника Бојана Зекића и Душка Лаловића, јереја Бошка Тошовића, Младена Микавице, Дарка Даниловића и Немање Ђуреиновића, као и ђакона Будимира Гардовића и Божидара Васиљевића. -Свети митрополит Петар је био је прави пастир словесног стада свога којег није хтио оставити иако су му усташке власти директно и индиректно поручивале да се привремено склони из Сарајева. Не! Он је био одлучан пастир који зна своје и који живот свој полаже за овце. И уистину он је попут Господа свога Исуса Христа жртвовао себе на голготи страдања почевши у Сарајеву, па преко Јасеновца, Керестинца, Госпића и све до Велебита, односно Јадовна и Шаранове јаме. Знамо да постоји више претпоставки неголи тачних историјских података гдје је он мученички окончао. Преовлађују она сазнања и сведочанства која тврде да је виђен у усташком логору у Госпићу из које су систематски одводили заточенике на Јадовно и тамо их ликвидирали, беседио је митрополит Хризостом. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Део беседе преподобног Јустина Поповића изговорене 1973. године, у манастиру Ћелије код Ваљева, на дан празновања Сабора српских светитеља: Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: „Хајдете, све је готово”. Царство небеско је сишло на земљу, јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек и, гле, Царство небеско спустило се на земљу. А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! Дивни светитељи наши – од Светога Саве до данашњега дана – сви се они одазваше позиву Господа Христа: „Хајдете, Царство небеско је готово, дошло је, уђите у њега”. И дивни светитељи српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. И сви наши светитељи сведоче да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти. Јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. Светитељи српски, васкрсавајући себе из свих својих грехова, побеђујући све грехе и све страсти, очистили су себе и служили Господу и стекли живот вечни још на земљи, стекли истину вечну, правду вечну и то дали српскоме роду, отворили Царство небеско за српски род и народ. Сетите се светога кнеза, великога цара Лазара на Косову. Шта је урадио? Он се определио за Царство небеско и цео народ са њим, сав српски народ – причестивши се, испунивши себе Господом Христом – пошао је на велику голготску жртву косовску и положио живот свој за Царство небеско, за истину вечну, за правду вечну, за живот вечни. То су нам дали наши велики свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу. А ми Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо ко оне рђаве слуге Божје. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи светитеља српских? Гле, и ово је њихова задужбина, светог краља Драгутина и све српске велике обитељи, сви велики манастири су нам од тих великих светитеља Божјих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени српским светитељима, и сами стекнемо Царство небеско, јер Црква Божја на земљи јесте Царство небеско. Нека би Благи Господ, преко српских светитеља, покајао српски народ, у целини га покајао да нађе свој пут у Царство небеско. А наћи ће га идући за свим својим светитељима, ако слуша њихове наредбе, њихове заповести, јер за све њих, браћо моја, важила је једна велика и света истина: свето Еванђеље Христово. Они су живели по једноме правилу: све за Христа, Христа ни за шта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечних Срба, онда да одбацимо у себи сваки грех, да пригрлимо Еванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним светитељима српским, на челу са Светим Савом. Амин. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  15. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, на празник Усековања главе Светог Јована Претече и Крститеља, 11. септембра 2019. године, торжествену архијерејску Литургију у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану служио је Епископ борисогљебски г. Сергије са једанаест свештеника из подручне епархије. Његовом Преосвештенству су саслуживали протођакон Стеван Рапајић и ђакон Владимир Руменић, у молитвеном присуству старешине Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереја Виталија Тарасјева. Епископ Сергије је произнео празничну проповед тумачећи јеванђељски извештај о Ироду и поучавајући верне, и Русе и Србе, који су испунили храм, да се чувају од сваког искушења, да одоле ђавољем лукавству, чине добра дела и буду милосрдни једни према другима. На крају божанске Литургије отац Виталије се обратио епископу Сергију, који је први пут у посети светињама Српске Православне Цркве. „Велике силе покушавају да отму од Србије српски Јерусалим - Косово и Метохију", казао је он и додао да патријарх московски и све Русије Кирил и патријарх српски Иринеј све чине да до те неправде не дође. Протојереј Виталиј је заблагодарио патријарху Иринеју на благослову, али и на очинском односу и непрестанпј подршци Подворју Руске Православне Цркве. У спомен на молитвено сећање отац Виталиј је руском владици Сергију поклонио икону са приказом чуда када је Свети Николај вратио вид Светом Стефану Дечанском. Старешина Светотројичине цркве је, уз то, поклонике из Русије упознао с кратком историјом манастира Дечана на Косову и Метохији. На самом крају поново се обратио епископ Сергије, заблагодарио је Господу на данашњем дану, на молитвеном сабрању у цркви где су се верни причестили. Говорећи о одушевљењу својих свештеника и поклоника који су посетили српске светиње и укрепили се у вери упознајући Српску Православну Цркву, не само преко дела Светог владике Николаја Охридског и Жичког и Преподобног Јустина Ћелијског. Преосвећени Владика је са одушевљењем казивао о српском народу који је пројавио топло гостопримство. Владика је додао да је српски народ, чак и после свих напада и агресија, остао доследан Христу, и да руски народ не може да замисли Косово и Метохију, душу Србије, ван њених граница. Захваливши се свима на гостопримству, уручио је старешини икону Светих кнезова Бориса и Гљеба, који су заштитници подручне му епархије. Поклоничка агенција "Доброчинство" организовала је за поклонике из Русије деветодневни боравак у епархијама Српске Цркве. Поклоници из Русије су авионом слетели у Тиват и потом посетили Котор, поклонили се светињама на Цетињу, Светом Василију Острошком и Симеону Дајбабском. Верни из Русије посетили су манастире Милешеву, Лелић, Ћелије, Раковицу. Посебан утисак на госте из Русије оставио је заветни храм српског народа - храм Светог Саве, где руска рука и душа, заједно са српском, уграђује сваку коцкицу мозаика. За српске медије епископ Сергије каже: „Од детињства сам имао жељу да посетим Србију, која је за нас православне Русе, љубљена, возљубљена земља, земља велике историје и великих Божјих угодника. Србија је за нас светилник, светло које свима светли, и нама руским православним хришћанима Српска Православна црква јесте пример како се следује за Христом. Имали смо велику жељу да посетимо братски српски народ и српске светиње, да се духовно укрепимо, и време које смо провели у Србији и Црној Гори, молитве које смо принели, наше заједничарење са свештенством и духовницима у српским светињама за мене и сапутнике је велико духовно укрепљење. По повратку у Русију ми ћемо свим отачаственицима причати о свим светињама, сведочићемо Истину коју смо овде видели." Торжественој Литургији присусвовали су директор агенције „Доброчинство“ г. Драган Вукић, са сарадницима, проф. Предраг Миодраг, многобројни верни народ и личности јавног и културног живота града. Извор: Инфо служба СПЦ
  16. О празнику Усековање главе Светог Јована Крститеља у емисији Пирг говорио је протојереј Бобан Стојковић, професор Богословије "Светог Кирила и Методија" у Нишу. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас
  17. На празник Успења Пресвете Богородице и Дјеве Марије митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије служио је Божанску литургију у порти испред Саборне цркве Успења Кијевско-печерске лавре. Уочи празника, предстојатељ Украјинске Православне Цркве служио је бденије. Митрополиту су саслуживали настојатељ манастира, митроолит вишеградски и чернобилски Павел, управитељ ук је вицеректор манастира, митрополит вишеградски и чернобилски Павле, митрополит бристолски и броварски Антоније, митрополит нежински и прилушки Климент, епархијски епископ бучански Пантелејмон, епископ вознесењски и првомајски Алексије, епископ Дионисије, епископ васиљсковски Николај, епископ шепетовски и славуцки Јевсевије, владика баришевски Виктор, и свештенство лавре. После Литургије одржана је молитва за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. На крају је уређена литија око храма. Извор: Инфо служба СПЦ
  18. Данас смо се сабрали у овом Светом дому Мајке Божије да започнемо прослављање дана Пресвете Богородице у Земуну у једном од најстаријих језгара наше свештене и Богом чуване Архидијецезе београдско-карловачке. Сабрали смо се на дан њеног Успења, управо на онај дан који је вековима торжествено прослављан са друге стране Дунава и Саве и по коме је Београд и назван Богородичиним градом. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Православље - новине Српске Патријаршије, бр. 1064, 1065-1066 Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Празник Летње Пасхе, како се у Православној Цркви назива Успење Пресвете Богородице, торжествено је прослављен у свим богослужбеним местима Православне Охридске Архиепископије. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован у навечерје празника служио је вечерњу службу у манастиру Успења Богородичног код Прилепа, док је на празникот, богослужио Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице код Скопља. Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким је богослужио у параклису посвећеном Успењу Преосвете Богородице у Охриду, док је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко богослужио у Успенском храму у Цириху, Швајцарска. Његово Преосвештенство Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид је саслужувао на архијерејској Литургији у Богородичином храму у Сан Франциску, САД. Извор: Инфо служба СПЦ
  20. Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије саслуживали су Његовом Високопреосвештенству Митрополиту волоколамском г. Илариону (Алфејеву), који је началствовао светом архијерејском Литургијом у Псковско-печерском манастиру, 28. августа 2019. године, поводом престоног празника наведене свете обитељи у Русији. Председнику Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије саслуживали су и Митрополит псковски и порховски г. Тихон (Шевкунов), настојатељ Псковско-печерског манастира, Епископ моравички г. Антоније, свештенство и ђаконство двеју помесних Православних Цркава. По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, и на његов позив, Епископ бачки г. Иринеј борави на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Часну пратњу владике Иринеја чине: епископи моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког. Делегација Српске Православне Цркве посетила је и Преображењски Валаaмски ставропигијални манастир, који је основан почетком 14. века. Псковско-печерски манастир један је од највећих и најпознатијих мушких манастира у Русији. На месту данашњег манастира, 1473. године освећен је храм Успења Пресвете Богородице. Током своје историје, манастир никада није био затваран. У Псковско-печерском манастиру подвизавао се познати архимандрит Јован Крестјанкин. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  21. На празник Успења Пресвете Богородице одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао старјешина овог Саборног храма, протојереј-ставрофор Драган Митровић уз саслужење: протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Током Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Непосредно пред свету Тајну причешћа сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај велики празник надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета је говорио о узвишеном животу Пресвете Богородице која се са правом назива највећом у роду људском, будући да нико тако у историји рода људског није слушао и држао ријеч Божију и њоме живио: „Ријечи су Господње:Блажени су они који слушају Ријеч Божију и држе је. А ове ријечи се највише односе управо на ону чији празник Успења, Уснућа прослављамо. Јер ако је ико у историји рода људског слушао, држао Божију ријеч и живио њоме – то је Пресвета Владичице наша Богородица.“ Он је у свом даљем обраћању подсјетио да је Господ Пресвету Богомајку удостојио највеће тајне и највећег догађаја: „А то је да преко ње и њеног тијела Господ и Спаситељ наш Исус Христос дође у овај свијет. Да узме људску природу ради нас и нашега спасења да би ми могли да живимо Богом, да се сједињујемо Богом, као и да би Бог могао да дође међу нас и да нас научи и покаже да имамо могућност да Га дотакнемо, да живу ријеч од Њега слушамо и да нам остави по Свом Вазнесењу Цркву Своју као мјесто сједињења са Њим, и Тијело и Крв Његову – Свето причешће да се Њиме сједињујемо.“ Зато је Богородица тако слављена и велика у историји спасења рода људскога. Зато јој је посвећено толико храмова, толико чудотворних икона њених има, као и мјеста и имена њених, толико пјесама – химни испјеваних, и у календару Цркве толико њених празника, казао је отац Мирчета и додао: „Зато је свака хришћанска душа воли и имену њеном се радује, зато што она никога не оставља неутјешенога, ко јој са вјером, са љубављу и са молитвом приступа.“ У наставку свог пастирског слова указао је на то да ми овим празником прослављамо три велика догађаја: ,,Пресвета Богородица се удостојила да роди Спаситеља свијета, не зато што је била другачија од свих људи, него зато што се цијелим својим животом трудила да живи по Богу, да слуша ријеч Божију и да је држи! Зато се и показала њена величина и слава, управо на празник који данас прослављамо – на њено Успеније. А ово је највећи празник Пресвете Богородице, најсвечаније се прославља, зато имамо и пост установљен уочи овога празника. У овоме празнику славимо три догађаја: њено уснуће, њено васкрсење и њено вазнесење.“ Даље је отац Мирчета појаснио да у овом празнику видимо да када је дошло вријеме да Богородица напусти овај свијет она је уснула, упокојила се, међутим, она која је Мајка Божија, која се најприсније сјединила са Христом који је од ње примио тијело људско, није могла бити задржана у смрти, није је смрт могла побиједити! Него је она силом њеног Сина и њеним Сином – васкрсла и узнијела се на небеса. Отац Мирчета је још указао и на то да овај велики празник Пресвете Богородице није само њен празник, већ је празник свих нас: „Овај празник је велики зато што је он празник Пресвете Богородице, али велики је и зато што је ово празник свих нас, зато што оно што је Христос учинио, што се збило са Пресветом Богородицом, та слава очекује и свакога од нас, само ако држимо ријеч Божију и ако њоме живимо! Ето нам поуке овога празника! Ето шта значе и колико оне Христове ријечи из Јеванђеља: Блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је!“ У даљем излагању децидно је отац Мирчета навео да је ријеч Божија неодвојива од Цркве Његове будући да је Црква тијело Христово и заједнице Христова, те је нагласио да је ријеч Божија садржана у Цркви, али је подсјетио и да је Црква Божија, заједница у Христу управо и мјера тога колико ријеч Божију држимо и њоме живимо: ,,Смрт не може побиједити оне који слушају ријеч Божију и држе је! А ријеч Божија је у Цркви Његовој. Ријеч Божија је ријеч Христова. А ријеч Божију, ријеч Христову, држи Света црква Христова, као тијело Његово, као заједница Његова. Зато је важно да хришћани увијек слушају Цркву. Јер Црква не говори мудрост једног човјека или мудрост више људи, него нас Црква поучава Божијом мудрошћу, коју нам је Бог дао ради нас и нашега спасења и која је провјерена животом светих људи – Пресвете Богородице и свих светих од ње па до данашњих дана.“ Протојереј Мирчета Шљиванчанин је казао да ријеч Божију држе они који је слушају, али и они који њоме живе. Дакле они који живе оним што нас учи Црква, а Црква нас учи да требамо живјети Светим тајнама: крштењем, покајањем, миропомазањем, вјенчање, причешћем и свим оним другим врлинама које наша Црква проповједа и којима нас учи: „Људи хришћани су увијек они људи који свијетле на сваком мјесту свога живота том свјетлошћу Јеванђеља и ријечи Божије. Требало би увијек да се препознаје хришћанин – човјек Божији, онај који држи ријеч Божију, ма гдје год ишао. Да људи кажу ово је неки посебан човјек. Не посебан зато што љепше изгледа, или што се љепше облачи, него посебан зато што има љубави, што је најбољи међу нама, а најбољи је зато што вјерује у Христа, што се моли Богу, што иде у цркву, што поштује и што се учи Божијем закону јер га у своме животу држи.“ Отац Мирчета је на самом крају Свете литургије, најавио да ће у недјељу, 1. септембра у 8 часова, свештенство Саборног храма одслужити током Литургије и молебан за почетак нове благословене школске године, те је позвао све родитеље и дјецу да дођу и присуствују тог дана у што већем броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Празник Успенија Пресвете Богородице, торжествено ће бити прослављен у Архиепископији београдско-карловачкој. У наставку доносимо најаву архијерејских празничних богослужења. Патријарх српски Иринеј предводи празнична богослужења у манастиру Раковица Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће празнично бденије и свету архијерејску Литургију поводом празника Успенија Пресвете Богородице у манастиру Раковица у Београду. Свечано бденије уочи празника којим ће началствовати Његова Светост биће служено у уторак 27. августа 2019. године са почетком у 17 часова у манастиру Раковица. Свјатјејшем ће саслуживати протојереји-ставрофори Игњат Товаревић и Милан Виленица, протојереј Горан Годић, јереј Александар Грујић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Саво Топаловић. За певницом ће на бденију и архијерејској Литургији појати јереји Емил Миловановић, Горан Мијаиловић и Небојша Милићевић и ђакон Марко Стојановић. Прва света Литургија биће служена на дан празника, 28. августа 2019. године у 2 часа и 30 минута (ноћу-ујутру), служиће јереј Љубомир Петронијевић и ђакон Горан Нухановић, уз појање сестара манастира. Друга света Литургија биће служена са почетком у 5 часова и 30 минута (ујутру), служиће протојереј-ставрофор Дмитар Новчић, протојереј СИмо Кличковић и ђакон Драгољуб Лукавац, уз појање сестара манастира. Исповест ће обављати духовници при манастиру и сви придошли свештеници. Трећа света Литургија биће служена са почетком у 8 часова и 30 минута, служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење протојереја-ставрофора Игњата Товаревића и Часлава маринковића, протојереја Николе Гаврића, јереја Радомира Чвора, протођакона Стевана Рапајића и ђакона Сава Топаловића. Вечерња служба на дан празника почеће у 17 часова, служиће духовници при манастиру уз појање сестара, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве. Епископ ремезијански Стефан, викар Патријарха српског на Успеније богослужи у Умчарима Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служиће поводом храмовне славе свету архијерејску Литургију 28. августа 2019. године у храму Успенија Пресвете Богородице у Умчарима, сазнаје радио "Слово љубве". Света архијерејска Литургија почеће у 8 часова, а у продужету службе биће пресечен славски колач и приређена трпеза љубави. Старешина храма, јереј Дејан Тодоровић позива благочестиви народ на прославу празника и литургијско сабрање у овој светињи АЕМ, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.
  23. Велики хришћански празник којим се сјећамо славног и чудесног Преображења Господњег на Тавору када се Христос пред апостолима преобразио и засијао као сунчева свјетлост, саборно, литургијски и освећењем грожђа прослављен је на острошкој гори у понедјељак 19. августа 2019. љета Господњег. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира у присуству више стотина вјерника началствовао је јеромонах Евстатије (Ивановић) игуман манастира на Ободу на Ријеци Црнојевића, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, протојереј Хаџи Милан Танасић из Београда и свештенођакон Дејан Денковић из Куманова. Одговарала је острошка братија. После читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном Христовом преображењу, сабранима је празник честитао о.Евстатије, који је казао да је Преображење велики празник, који се прославља саборно и заједно. -Чули смо у Светом Јеванђељу ријеч самог Бога Оца. Велико је то давање, браћо и сестре. То је највеће давање чути глас Бога Оца који каже „ово је Син мој љубљени, Њега послушајте“ – казао је о. Евстатије. Преображење се осјећа и свједочи посебно у острошкој светињи, истакао је о. Евстатије. -Налазимо се под освим страшним гредама острошким. Наизглед све је сурово, одбија, али кад се приступи другачије, са другом свијешћу, онда се свијест мијења и преображава. Тражећи преображење налазимо га у острошкој светињи – казао је он. Сабрани који посте Богородичин пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Литургијском сабрању молитвено је присуствовао протојереј-ставрофор Милун Фемић, свештеник у пензији, који је управо на Преображење прије 50 година примио свештенички чин баш у острошкој светињи. У част значајног јубилеја, у име острошке братије о. Милуну је честитао о. Сергије и поклонио му икону Светог Василија Острошког. Подсјетио да је о. Милун прије пола вијека на Преображење у острошку светињу дошао ноћу, ходећи по камењу кроз мрачну шуму, баш као апостоли који су трудом и созерцањем долазили до богосазнања. -Баш тако је и прота Милун пипао камен по камен испод својих ногу, да би нашао пут и дошао до ове светиње и примио благослов свештенослужења. Ми му у то име честитамо – казао је о. Сергије уручујућу му поклон. Заблагодаривши на дару и лијепим ријечима, прота Милун је сабранима честитао велики Господњи празник и подсјетио на свој свештенички пут у тешком времену комунизма. Казао је да ипак вјерни народ никада није престао да походи острошку светињу, мјесто гдје се излива велика Божија благодат кроз мошти Светог Василија Острошког Чудотворца. Саслужитељи су потом благосиљали и освештали грожђе, што је древни обичај на овај велики празник у знак захвалности Богу на плодовима које даје земља, а потом га дијелили вјерном народу. Извор: Манастир Острог
  24. На празник Преображења Господњег у храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић, као и гости: протонамјесник Миленко Пијевац из цркве Светог Георгија у Сурдулици – Епархија Врањска и ђакон Игор Вујисић из Епархије западноевропске. Након што је ђакон Игор прочитао Свето Јеванђеље, бесједом се присутном народу обратио отац Младен. „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ријетки су, драга браћо и сестре, свијетли и радосни моменти у току Христовога живота овоземаљскога. А један од тих свијетлих и радосних момената је и данашњи Свети празник кога прослављамо – Преображење Господње. Још један свијетли и радосни догађај у току Његовог живота било је Његово крштење у Јордану. Оба пута се чуо глас са небеса: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој љубљени Њега послушајте.“ Заиста велики дан за нашу Свету Цркву, дан Преображења Господњег. Видимо у Јеванђељу да је Господ са собом узео своја три ученика: Петра, Јакова и Јована, и повео их на гору Тавор гдје се пред њима преобразио. Гдје је свјетлост небеска сишла на Господа, свјетлост која није од овога свијета, непропадљива вјечна свјетлост. И како се и каже у Светом Јеванђељу – Његова хаљина засија и постаде бијела и Његово лице сијаше као сунце. И још се каже да су ту поред Њега били Свети пророк Мојсије и Свети пророк Илија. Затим слушамо како Петар каже да је добро бити ту, да је добро боравити на томе мјесту и онда говори да сачине три сјенице. Једну Мојсију, једну Господу и једну Илији, па да ту бораве. Заиста, тај Петров осјећај и то што је видио, то је нека његова природна реакција на то што је видио. А то је управо Царство Божије које Господ нама дарује кроз своју благодат, кроз свјетлост своју. И зато и нама Господ у Јеванђељу поручује: „Будите свјетлост свијету.“ Не може се град сакрити када на гори стоји. Зато сви ми хришћани треба да будемо свјетлост овоме свијету. Да своје душе преображавамо том Таворском свјетлошћу, непропадљивом, вјечном. Да мијењамо своје животе, како би и друге људе који нису хришћани, или који нису још увијек познали Христа, преобразили и привели Христу. Заиста то је и циљ нас људи овдје на земљи. Циљ је спасење душе, али циљ је да и ми сами који смо спознали Христа, који смо у овоме храму дошли и долазимо да се молимо Богу, да своје душе преображавамо. Преображавамо их и кроз Свето Причешће и кроз овај пост који постимо сада, али смо дужни и да преображавамо и да приводимо Христу и друге душе, друге људе који нису спознали Христа. То је наша света дужност. Колико можемо и како можемо. А моћи ћемо све више ако се ми будемо трудили да своје душе, прије свега, преобразимо. Да се молимо Богу. Ево имамо и сада овај свети пост Госпојински. Лијепа прилика да себе очистимо од гријеха. Да своје мане и своје страсти заборавимо, да се сколнимо од њих и да свој живот преобразимо. Ето, Господ нам је кроз ово Свето Јеванђеље, кроз овај догађај чудесни који прослављамо, Преображење, управо то и назначио и рекао нам колико је важно да ми себе мијењамо. Зато је и дошао у овај свијет. Ријетки су моменти тих догађаја лијепих у Христовом животу. Све друго је било, боравак са грешним људима, исцјељење разних болесника. Па ево и овај догађај који се десио – Преображење Господње. Кад се све то завршило Господ је сишао са горе Тавор и прво што је урадио тамо је наишао на неког бјесомучника кога је исцијелио. Али Господ, како сам каже, није дошао да спашава праведнике него грешнике. Затим је послије овога услиједило страдање Господње, смрт на крсту, али и Васкрсење. И кроз Васкрсење ми смо добили спасење драга браћо и сестре. Зато је важно да нам то увијек буде на памети. Да нам буде на памети да кроз свој лични преображај и сјећање на овај догађај Преображења, и сјећање на Христово Васкрсење знамо и сагледамо свој живот и да научимо да се клонимо и да се чувамо од гријеха и свакога безакоња, како би били спремни и друге душе које не познају Христа да и њих преображавамо и да и њих приводимо Христу.“ Велики број вјерника данас се причестио Светом Крвљу и Светим Тијелом Господњим, а након свете Литургије освештано је грожђе, које је касније уз нафору подијељено вјерном народу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...