Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'празник'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 177 results

  1. Празник Преподобне мати Параскеве, 27. октобра 2018. године, посебно свечано прослављен је светом архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан у цркви Ружици на Калемегдану. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  2. Празник Преподобне мати Параскеве, 27. октобра 2018. године, посебно свечано прослављен је светом архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан у цркви Ружици на Калемегдану. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. У поноћ је служен акатист Пресветој Богородици док су верници држали упаљене свеће, што је давало свечани тон богослужбеној атмосфери. Око два часа после поноћи започело је служење Свете тајне јелеосвећења, а потом је, у четири сата ујутру, почела прва Света Литургија, док је од осам сати почела Света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније. Епископ Арсеније је, у свом обраћању, након што је сестринству манастира и верницима честитао празник и славу, подсетио окупљене на значај празника Покрова Пресвете Богородице: „Да затражимо Њен благослов и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом.“ Vladika Arsenije - Beseda Djunis (14 10 2018).mp3 http://radioglas.rs/Newsview.asp?ID=23
  4. У поноћ је служен акатист Пресветој Богородици док су верници држали упаљене свеће, што је давало свечани тон богослужбеној атмосфери. Око два часа после поноћи започело је служење Свете тајне јелеосвећења, а потом је, у четири сата ујутру, почела прва Света Литургија, док је од осам сати почела Света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније. Епископ Арсеније је, у свом обраћању, након што је сестринству манастира и верницима честитао празник и славу, подсетио окупљене на значај празника Покрова Пресвете Богородице: „Да затражимо Њен благослов и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом.“ Vladika Arsenije - Beseda Djunis (14 10 2018).mp3 http://radioglas.rs/Newsview.asp?ID=23 View full Странице
  5. У манастиру Студеници 7. октобра 2018. године прослављен је спомен Преподобног Симона Монаха, краља Стефана Првовенчаног. Уочи празника служено је свеноћно бденије, а сутрадан, у недељу, свету архијерејску Литургију служио је Епископ жички г. Јустин. Саслуживали су архимандрит Тихон (Ракићевић), протосинђел Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић), свештенослужитељ из Антиохијске Патријаршије, протојереј-ставрофор Миро Маринковић, протојереји Иван Радовановић и Радоја Сандо, као и гости из Епархије шумадијске свештеници Саша Антонијевић и Милош Ђурић. На славу су дошле сестре из манастира Благовештења Овчарског на челу са игуманијом Михаилом, а било је присутно око 250 верника. Владика се на крају Литургије обратио верном народу и подсетио: -На овом месту се догодило велико чудо. Овде су се измирила рођена браћа Вукан и Стефан захваљујући молитвама Светог Симеона и Саве - „и Господ се смилова на молитву праведника“. Љубав, истину и милост човек може наћи само у Господу, а Он нас учи „узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер јарам је мој благ и бреме је моје лако, и наћићете покој душама вашим“. -Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, тако што ћемо бити милостиви једни према другима. Свима нама који смо у Њему, који се трудимо да задобијемо благодат Божју, Господ даје силу, поучио је присутне епископ Јустин. Извор: Епархија жичка СПЦ
  6. У манастиру Студеници 7. октобра 2018. године прослављен је спомен Преподобног Симона Монаха, краља Стефана Првовенчаног. Уочи празника служено је свеноћно бденије, а сутрадан, у недељу, свету архијерејску Литургију служио је Епископ жички г. Јустин. Саслуживали су архимандрит Тихон (Ракићевић), протосинђел Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић), свештенослужитељ из Антиохијске Патријаршије, протојереј-ставрофор Миро Маринковић, протојереји Иван Радовановић и Радоја Сандо, као и гости из Епархије шумадијске свештеници Саша Антонијевић и Милош Ђурић. На славу су дошле сестре из манастира Благовештења Овчарског на челу са игуманијом Михаилом, а било је присутно око 250 верника. Владика се на крају Литургије обратио верном народу и подсетио: -На овом месту се догодило велико чудо. Овде су се измирила рођена браћа Вукан и Стефан захваљујући молитвама Светог Симеона и Саве - „и Господ се смилова на молитву праведника“. Љубав, истину и милост човек може наћи само у Господу, а Он нас учи „узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер јарам је мој благ и бреме је моје лако, и наћићете покој душама вашим“. -Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, тако што ћемо бити милостиви једни према другима. Свима нама који смо у Њему, који се трудимо да задобијемо благодат Божју, Господ даје силу, поучио је присутне епископ Јустин. Извор: Епархија жичка СПЦ View full Странице
  7. У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  8. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 6. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у Цетињском манастиру у коме се чува света десница Светог Јована Крститеља чије зачеће Црква слави и парастос теологу Петру Пејовићу. У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. ПРЕСВЛАЧЕЊЕ МОШТИЈУ СВ. ЈАКОВА ТУМАНСКОГ- недеља 21. октобар 2018. На молбе многих верника, са благословом Епископа браничевског Г. др Игнатија, на празник Обретења моштију Св. Јакова биће пресвучене мошти Св. Јакова! 09.00- Св. Литургија 10.30- Резање славског колача 11.00- Пресвлачење моштију Св. Јакова Добро дошли!!! Извор: Манастир Тумане View full Странице
  10. У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је истакао: Данашњи догађај није описан у тексту Светог Писма, јесте предсказан у Старом Завету, али није детаљно описан. У народу се овај празник назива Малом Госпојином, као што се дан њеног уснућа назива Велика Госпојина, Госпођа или Владичица. Свети Оци је називају ,,Првом, после јединога Првог". Зашто је важан данашњи празник? Без Њеног рођења, а и Њено рођење је било чудесно, не би било ни Христовог рођења. Црквени песник каже, а и ми се молимо тим речима ,,да је њеним рођењем засјала светлост целој васељени, јер она враћа Господа у васељену, будући да је Он због људског греха, на неки начин био прогнан из света." Она је та која рађа Живот, нова Ева, а њен Син, Спаситељ света, је нови Адам. У овом празнику, по речима светог Јустина Ћелијског ,,су сажети сви празници и Божић и Васкрс и Спасовдан." Кроз празнике Цркве смо сви позвани да будемо учесници Тајне спасења. Извор: Епархија бачка
  11. На празник Рођења Пресвете Богородице, 8/21. септембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету Литургију у новосадском Саборном храму, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихија, братства храма и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је истакао: Данашњи догађај није описан у тексту Светог Писма, јесте предсказан у Старом Завету, али није детаљно описан. У народу се овај празник назива Малом Госпојином, као што се дан њеног уснућа назива Велика Госпојина, Госпођа или Владичица. Свети Оци је називају ,,Првом, после јединога Првог". Зашто је важан данашњи празник? Без Њеног рођења, а и Њено рођење је било чудесно, не би било ни Христовог рођења. Црквени песник каже, а и ми се молимо тим речима ,,да је њеним рођењем засјала светлост целој васељени, јер она враћа Господа у васељену, будући да је Он због људског греха, на неки начин био прогнан из света." Она је та која рађа Живот, нова Ева, а њен Син, Спаситељ света, је нови Адам. У овом празнику, по речима светог Јустина Ћелијског ,,су сажети сви празници и Божић и Васкрс и Спасовдан." Кроз празнике Цркве смо сви позвани да будемо учесници Тајне спасења. Извор: Епархија бачка View full Странице
  12. "Рођењем и крштењем добили смо највредније што постоји у свим световима и зато нам је одговорност огромна да чувамо то Царево благо", подсетио је игуман Методије, али и додао да смо "немарни - јер ту благодат коју нам је Господ дао прљамо греховним навикама, угађајући страстима". Зато, како је казао, "да нам овај празник Пресвете Богородице буде подстрек да од овога дана исправимо свој живот и то добијено бесцен-благо очистимо покајањем и изменом свог живота, да се, кад нас Господ буде питао, не посрамимо!", закључио је архимандрит Методије. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  13. У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је истакао: Данашњи празник је тужног и покајног карактера, дан у коме се због тога пости, као и на празник Воздвижења Часног Крста, празник који говори о смакнућу и егзекуцији Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. После Пресвете Богородице, главни сарадник у делу спасења јесте Свети Јован, који уједно представља и мост између Старог и Новог Завета. По речима Светог Јустина (Поповића) :,, у њему су сабране све врлине и сви подвизи у Цркви Христовој." Смрт Светог Јована није само страшна него је најстрашније да највећи праведник свога нараштаја страда од најлошијег човека свога времена, човека никаквог карактера... Извор: Епархија бачка
  14. На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 29. август/11. септембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету Литургију у новосадском Саборном храму, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихија, братства храма и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је истакао: Данашњи празник је тужног и покајног карактера, дан у коме се због тога пости, као и на празник Воздвижења Часног Крста, празник који говори о смакнућу и егзекуцији Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. После Пресвете Богородице, главни сарадник у делу спасења јесте Свети Јован, који уједно представља и мост између Старог и Новог Завета. По речима Светог Јустина (Поповића) :,, у њему су сабране све врлине и сви подвизи у Цркви Христовој." Смрт Светог Јована није само страшна него је најстрашније да највећи праведник свога нараштаја страда од најлошијег човека свога времена, човека никаквог карактера... Извор: Епархија бачка View full Странице
  15. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква
  16. Свети свештеномученик Иринеј Лионски (140/145 - око 202), највећи хришћански богословски писац II века; спада у ред оних писаца који остају савремени у свако доба, јер је решавао увек важна питања хришћанске вере и живота. Подаци ο Св. Иринеју које дају древни извори осветљавају само неколико момената из његове биографије. Православна Црква га прославља у молитвама 5. септембра, односно 23. августа. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Потом је из порте храма формирана свечана литија које је прошла главним улицама града Пирота све до центра града и градске општине где је још једном обављен чин сечења славског колача, а присутне су поздравили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и градоначелник Пирота господин Владан Васић. „Желео бих од свег срца да вам честитам вашу славу, овај велики и дивни празник Успења Пресвете Богородице који славимо данас, а који наша браћа Грци називају „летњом Пасхом“ или летњим Васкрсом зато што заправо славимо Њено васкрсење – устајање из гроба и придруживање Сину Њеноме у Царству небескоме“, речи су Владике Арсенија, који у наставку беседе говори о Широј од Небеса, већој од анђела, часнијој од Херувима. Извор: Епархија нишка
  18. На празник Успења Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Пироту, где је у Саборној цркви данас обележена храмовна и градска слава. Владики је саслуживало свештенство пиротског намесништва и гости свештеници који су дошли да увеличају славље. Како у изјави за радио Глас каже јереј Душко Видачић, храм је био препун верног народа, а одговарање на Литургији је увеличао хор Свети Јован Златоусти. Велики број верујућих хришћана се причестио, а на крају Свете Литургије је пресечен славски колач. Звучни запис беседе Потом је из порте храма формирана свечана литија које је прошла главним улицама града Пирота све до центра града и градске општине где је још једном обављен чин сечења славског колача, а присутне су поздравили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и градоначелник Пирота господин Владан Васић. „Желео бих од свег срца да вам честитам вашу славу, овај велики и дивни празник Успења Пресвете Богородице који славимо данас, а који наша браћа Грци називају „летњом Пасхом“ или летњим Васкрсом зато што заправо славимо Њено васкрсење – устајање из гроба и придруживање Сину Њеноме у Царству небескоме“, речи су Владике Арсенија, који у наставку беседе говори о Широј од Небеса, већој од анђела, часнијој од Херувима. Извор: Епархија нишка View full Странице
  19. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква
  20. Прослава празника посвећеног нашој посредници пред престолом Свевишњег, Пресветој Дјеви Марији, заштитиници капелице на Водици, молитвено је настављена у уторак 28. августа 2018. године служењем свете Литургије којом је началствовао протојереј-ставрофор Мирко Шипка, уз саслужење презвитера Илије Анђелића и протонамесника Рада Шовљанског, умировљеног пароха александровачког. Након литургијског сабрања учињен је трократни опход око храма и одслужен помен за ктиторе и добротворе овог храма и за све до сада преминуле. У поподневним часовима, прослава славе, је настављена служењем Вечерњег богослужења, којим је началстовао умировљени протојереј-ставрофор Мирко Шипка уз саслужење свештенства суботичког намесништва и ђакона Дарка Ивковића. Током вечерњег богослужења извршен је благослов славског колача и жита, принос породице Анђелић. Вечерњем богослужењу присуствовали су представници римокатоличке цркве. Пред крај молитвеног саборовања, архијерејски намесник суботички, протонамесник Миодраг Шипка, уручио је захвалнице Црквене Општине свима који су новчано помогли да се Параклис фрескопише. Прославом празника Успенија Пресвете Богородице уједно је завршен програм овогодишњих Богородичиних дана које већ традиционално организује Српска Правосалвна Црквена Општина суботичка, а која је ове године испуњена духовно-историјским садржајима. Извор: Радио Славословље
  21. Прослава празника започела је служењем празничног бденија, у понедељак 27. августа 2018. године на Водици, којим је началствовао протонамесник Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, уз саслужење ђакона Дарка Ивковића. -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (3)- Прослава празника посвећеног нашој посредници пред престолом Свевишњег, Пресветој Дјеви Марији, заштитиници капелице на Водици, молитвено је настављена у уторак 28. августа 2018. године служењем свете Литургије којом је началствовао протојереј-ставрофор Мирко Шипка, уз саслужење презвитера Илије Анђелића и протонамесника Рада Шовљанског, умировљеног пароха александровачког. Након литургијског сабрања учињен је трократни опход око храма и одслужен помен за ктиторе и добротворе овог храма и за све до сада преминуле. У поподневним часовима, прослава славе, је настављена служењем Вечерњег богослужења, којим је началстовао умировљени протојереј-ставрофор Мирко Шипка уз саслужење свештенства суботичког намесништва и ђакона Дарка Ивковића. Током вечерњег богослужења извршен је благослов славског колача и жита, принос породице Анђелић. Вечерњем богослужењу присуствовали су представници римокатоличке цркве. Пред крај молитвеног саборовања, архијерејски намесник суботички, протонамесник Миодраг Шипка, уручио је захвалнице Црквене Општине свима који су новчано помогли да се Параклис фрескопише. Прославом празника Успенија Пресвете Богородице уједно је завршен програм овогодишњих Богородичиних дана које већ традиционално организује Српска Правосалвна Црквена Општина суботичка, а која је ове године испуњена духовно-историјским садржајима. Извор: Радио Славословље View full Странице
  22. У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је истакао: Успење Пресвете Богородице је централни празник Богородичин. Пресвета Дјева Марија је Мати Господа и Спаса нашега Исуса Христа и самим тим мати и свих нас. Она која је „Мати Живота” данас прелази у гроб, а по речима црквеног песника и по смрти је жива. Данашњи празник, мада Свето Писмо не говори о њему, веома је рано установљен и утемељен у дубинама Светог предања мајке Цркве. Садржај празника је веома богат и садржи читав сажетак нашег спасења. Извор: Епархија бачка
×
×
  • Create New...