Претражи Живе Речи Утехе

Ових дана, по Србији, пролазе многи лажни учитељи и пророци – индијски гуруи. Иду по Србији и хоће, наводно, да обучавају наш народ љубави. Ми имамо љубав која је у Православљу. Савршену веру и савршену истину. Нису нам потребна лажна учења нити лажни учитељи. Они су вукови у јагњећој кожи. Представљају се да су фини. Долазе у оделу јагњећем. У тој лажној хуманој науци, а у ствари су вуци грабљиви. Желе да придобију људе за своје учење и да их одвоје од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Када се овако нешто дешава, пастири словесног стада устају; као кад пастири устају да бране своја стада од вукова који их нападају. Тако и духовни пастири бране своје стадо од духовних вукова, лажних учитеља и пастира. А има их много. Представљају се као фини и хумани, а баве се ко зна чиме све. Иако истичу да је духовност њихова главна делатност, ко мало боље истражи њихово деловање, видеће да су ту примарни земаљски послови, нејасни и нечасни интереси. Зато се морамо чувати, браћо и сестре. Морамо препознавати ко је истински пастир. Да знамо свога пастира - свештеника у својој парохији, епископа у својој епархији; и свога патријарха који је на челу наше светосавске Цркве. То су наши пастири које је Бог поставио да нас воде и руководе, а не други који ће нас водити странпутицом и путем духовне погибли. Извор: Епархија зворничко-тузланска

25/08/2021 Patmos Пише: Небојша Лазић, теолог Интернет и друштвене мреже преузимају примат као водећи медији савременог свјета. Све што је људима потребно сада се налази на један клик од њих, све што им треба сада траже на интернету па и Бога. Сваки хришћанин јесте апостол Цркве Божије и дужан је да спасоносну реч шири и другима. „Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!“ Данас су ти кровови интернет и друштвене мреже, одатле данас одзвања у васиону оно што пишемо, радимо и проповедамо. Апостоли када проповедају Христа одлазе у синагоге, на тргове, Акропољ, одлазе тамо где се окупљају људи и ту шире Јеванђеље, а данас се људи окупљају на мрежама, данас је ту центар размене искустава, знања, незнања и свега осталог што је некада приличило трговима древног света. Тренутно је интернет затрован којекаквим погрешним исповједањима, кривовјерјем, као апостол Павле када долази у Атину и види град пун идола, такав је често интернет. Ми смо дужни да ту проповедамо оног њима непознатог Бога. Хришћани морају увек и свагда да сведоче реч Божију, али не да је конзервирају него осавремене. Јеванђеље морамо да приближимо људима, да им спасење учинимо доступним. Прво је потребно исправити бенигне ствари народа на интернету. Почети од тога да је „амин“ литургијска ријеч и користи се у богослужењима, а не у коментарима. Као и да не постоје натписи на иконама, нити неке молитве из манастира Тумане, Острога или Хиландара. Потребно је људима писати текстове, тумачења Јеванђеља те апостолску мисију ширити почевши од сваке парохије, сваког дома, свих теолога. Чему телогија ако ће остати само мртво слово на папиру, ако неће сведочити живу веру, ако нећемо бити апостоли свог доба. Када су Светог Порфирија Кавскокаливита питали да ли је телефон у то време новотарење и зашто га он користи сатима, одговорио им је да је то средство од Бога дато да ширимо Ријеч Божију. Људи претражују, а наше је да им дамо то што траже, да свједочимо Христа увек и на сваком месту. Српска Православна Црква је свој сајт отворила још 1999. године да би упућивала верне, обавештавала и направила своју мрежу ширења информација. Временом се појављује све више портала, јутјуб канала, налога на разним мрежама које имају за циљ еманциповање верних, свако од њих уграђује своју циглу вере у храм Христов. У исто време разне секте, расколници шире свој рад по интернету, често клеветајући нашу Мајку Цркву, архијереје, свештенство и монаштво. Служе се разним триковима од класичних спинова до упорног понављања неистина, практично Гебелсовим методама, те људе заводе попут оних лажних пастира о којима говори Нови завјет. Ништа мањи нису напада на СПЦ на друштвеним мрежама од напада медија који често наступају као отворено антицрквени. Временом се створила читава мрежа антицрквеног деловања која има подршку у одређеним нецрквеним центрима. Добро је што људи полако схватају да се често дешавају кампање, покушаји политизације цркве и нарушавања јединства и да то нема везе са црквом. Друштвене мреже доносе како изазове за православне тако нуде и читаву једну реалност дјеловања, мисинонарење новог миленијума, изазов савремености наше вере. Велики корак који су сви поздравили јесте отварање налога Патријарха Порфирија на друштвеним мрежама чиме је још једном показао спремност да се ухвати у коштац са савременим изазовима које носи наша садашњост. Младим људима треба ријеч Божија како у цркви и на богослужењу тако и на фејсбуку и инстаграму. Бог нам је дао оруђе које морамо искористити следујући нашег пастира. Са новим патријархом долази ново доба апостолске мисије наше Цркве. На нама остаје као и на онима прије и послије нас да: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мат.28,19)

У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска

Раније се говорило да је море код Шибенику најмање слано, јер је ту ушће реке Крке, а онда су истраживачи отишли на четири метра дубине и открили да је, уствари, овде, море најсланије, ако не претерују, на целом Јадрану. Било је потребно да се неко потруди и мало дубље погледа па да сазнамо да доток слатке воде не мора нужно да значи да ће морска вода бити мање слана. Исто је и у мору људи, могу се састајати и мешати они који се различито крсте, а да опет остане свако свој. Екипа Око магазина била је у Шибенику, овде је седиште наше Епархије далматинске, а Никодим Косовић је први владика који после много времена слободно у мантији корача уским улицама, трговима и обалом. Ово је шетња на коју смо ми, рођени почетком 80-тих година дуго чекали, а прича намерно почиње из улице која се зове Добрић, а крај ће бити узводно уз реку Крку, у манастиру Крка. Уредник: Горислав Папић Аутор: Далибор Жарић Извор: РТС

Послушајте предавање Блаженопочившег Владике Атанасија (Јевтића) које је одржао је у суботу 26. децембра 2015, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу на тему “Православље сабор са свима светима“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Епархија сремска, њен Епископ и верни народ су примили са тугом и жалошћу вест да се у Господу упокојио Високопреосвештени Господин Амфилохије, Mитрополит црногорско-приморски. Тим поводом је у Саборној цркви Светог оца Николаја, Господин Епископ Василије одслужио мали помен уз саслужење ректора богословије протојереја Јована Милановића, те арх. намесника сремскокарловачког јереја Слобдана Вујасиновића и службеника Епархије ђакона Горана Власца. После обављеног помена, Пресовештени Господин Епископ Василије је истакао да је упокојењем Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, Српска православна Црква изгубила великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот. Истакавши да је Митрополит цео свој живот посветио изграђивању Цркве српске у Црној Гори, порађајући људе за веру, подвижнике за монаштво и обнављајући светиње. Подсетио је Преосвећени да су он и остала братија манастира Крке долазили у Црну Гору у младости, и да су где куд могли видети понеког монаха који је покушавао да се избори са потпуним опустошењем вере и Цркве. Подсећајући на богословски допринос Митрополита Амфилохија, истакао га је као добар пример младим богословима. Преосвећени је позвао да наредних дана особито, узносимо молитве за покој његове душе, јер тако, иако онемогућени због ове опаке пандемије, бићемо у јединству са нашим народом и православном браћом у Црној Гори. Нешто раније, помен је по благослову Епископа, одслужен и у капели богословије, на ком су присуствовали сви професори, ученици и особље. Извор: Радио Српски Сион

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...

Даница Црногорчевић, дјевојачки Никић, данас је једна од најпопуларнијих вокалних солисткиња и интерпретаторки духовне и етно музике из Црне Горе. Рођена је у Бару, љубав према духовној музици се појавила у дјетињству, на часовима вјеронауке, а озбиљнији и смисао у циљу истраживања етноса српског народа појавио се током средњошколског образовања. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Помозимо снимање нових песама и спотова Данице Црногорчевић Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду! Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота! У интервјуу за портал Катера Даница Црногорчевић је говорила о љубави ка етно и духовној музици, пјевању о Косову и Метохији и Црној Гори, која протеклих годину дана се бори за очување Српске православне цркве и њених светиња. *Када се родила љубав ка етно и духовној музици у Вашем животу? Даница Црногорчевић: Помаже Бог драги читаоци! Љубав према етно музици се пројавила нешто мало касније од љубави према духовној, те сам похађајући вјеронауку и као дијете активно одлазила на литургију, а поред пробуђене вјере пробудила се и љубав према духовној музици. Што се етно музике тиче, та љубав, или уопште спознаја традиционалне музике десила се у основној школи. Касније у средњој се она обликовала и добила много озбиљнији смисао у циљу истраживања етноса нашег народа, и не само нашег, него и народа и култура осталих земаља Балкана па и шире. Завршила сам музичку школу у Београду, што је такође обликовало моју свијест о класичној музици као нечему што је заиста битно за развој осјећаја за музику уопште па слободно могу рећи и за развој умних способности, јер музика је на неки начин уско повезана са многим наукама које учимо у школи, а касније које користимо у свакодневном животу. *Колико је било потребно уложити времена и труда до издавања првог албума? Даница Црногорчевић: Заиста је требало много труда и времена свакако, мада када човјек посједује довољно новца онда све то брзо иде, у овом мом случају није тако било, те смо муж и ја имали доста мука око издавања. Доста млади нашли смо се у ситуацији да тражимо спонзоре који ће бити вољни да помогну и хвала Богу што нас је тако брзо упутио на праве људе. Наш митрополит Амфилохије, који је игуман манастира Острог, је благословио да управо тај манастир буде издавач што је за мене била велика част. За други ЦД је већ доста лакше, зато што имамо пређашње искуство и сада знамо гдје су грешке које више не би требало понављати. Све иде доста брже што се тиче снимања и издавања, једино је опет проблем новац који покушавамо да скупимо, али даће Бог да ускоро буде и то готово. Додуше данас се ЦД-ови ријетко купују, али свакако да ме то неће спријечити да издам и други албум. Ускоро објављујем још једну духовну нову пјесму која ће се такође наћи на другом албуму уз прелијепи спот. То је наша пјесма, која је настала као компилација супруговог и мог рада, управо тако је настала и већ позната нова пјесма „Весели се српски роде“ која је за само мјесец дана прикупила више од пола милиона прегледа, што је за ову врсту музике јако тешко. *Како изгледају припреме за наступе и концерте, и које од њих бисте до сад издвојили као посебне, оне којима се највише поносите или које најљепше памтите? Даница Црногорчевић: Најљепши су они концерти и наступи којима ви некоме чините добро, у смислу хуманитарних акција. Они највише испуњавају. А оне које највише памтим то су наступи по Русији, у Москви, Санкт Петербургу, затим посебан наступ у Оптини Пустињи, која је свето мјесто нашег православља, наступ у Шпанији такође памтим као нешто што се издваја по самој организацији и спознаји разних других култура и музике, затим још један диван наступ у Румунији, у граду Таргу Мурешу, ће ми остати увијек у сјећању због људи који су доживјели нашу православну музику на један несвакидашњи начин са сузама у очима и великом хришћанском радошћу у души. Заиста ти људи имају јаку вјеру и да сви људи у Божијим храмовима функционишу као једно, то сам имала прилику само тамо да видим и нигдје више. *Какве емоције наступе онда када пјевате о Космету, Црној Гори, Србији, када пјевате Господу и колико бивате испуњени на и послије таквих наступа? Даница Црногорчевић: Што се и да видјети од традиционалних пјесама највише ме испуњавају управо оне које су посвећене нашем распетом Косову и Метохији. Са посебним осјећајем изводим пјесме које су посвећене Косову и Метохији из разлога што је то наша духовна колијевка коју не смијемо заборавити, а камоли занемарити. Наше најзначајније светиње, ћивоте светитеља, цркве и манастири се налазе на том подручју. Посебно треба истаћи народ који је пострадао и који је протјеран, а који и данас вапи за својим домовима и својим ближњима о којима нема трага ни гласа. Али ипак бих у први план издвојила појање духовне музике, конкретно псалама у цркви, на Богослужењу, као и саму Литургију. То се и не доживљава као наступ, то је молитва која испуњава и грије срце необичним пламеном наше вјере Православне. Управо због тога што је атмосфера молитвена и пјесма, односно појање, потпуно је предано Господу, човјек све више добија снаге и воље и зато се не може уморити па макар пјевао сатима. А обичан наступ црпи доста енергије због непосредног контакта са људима и превеликом еуфоријом коју саме пјесме односно ритам или текст неке одређене пјесме носе са собом. *Како је настала идеја за пјесму „Православље Црном Гором блиста?“ Да ли је заиста тако данас када гледамо на ова дешавања у Црној Гори? Даница Црногорчевић: Када је сав овај тако рећи „хаос“ наступио на подручју Црне Горе, пуно пјесама на ту тему су ми слали људи не бих ли отпјевала неку која је посвећена литијама. Међутим, конкретно ова пјесма која се у почетку звала „Црква Света“ , касније смо је именовали „Православље Црном Гором блиста“ на приједлог мог супруга, је дошла до мене директно од ствараоца те пјесме, Дајане Петровић из Ваљева. Она је иначе оснивач и члан групе „Нектарија“, која иза себе има мноштво квалитетног духовног стваралаштва. Када ми је послала ту пјесму, примила сам је као и остале, онако са једном дозом интересовања али нисам пуно очекивала, док ми срце, слушајући је, само није задрхтало. Онда сам знала да је управо то та пјесма која ће бити мој „поклон“ за цјелокупну ову ситуацију која се сада дешава. Ова пјесма је другачија од осталих пјесама које су везане за компилацију пјесама „Не дамо светиње“ управо зато што се може издвојити из контекста овог времена и слушати се и у будућем периоду када ако Бог да све ово прође у најбољем могућем реду. Да! Заиста је тако! Заиста Православље блиста, не само сада, него оно блиста могу слободно рећи последње три деценије у пуном смислу те ријечи, јер када би сте обратили пажњу на то колико је само светиња овдје обновљено благословом и трудом нашег митрополита Амфилохија, не би сте могли да повјерујете који је то број цркава обновљен, колико је монаштва обновљено, колико је само велелепних храмова саграђено, па шта је то осим блистање Православне вјере на овом простору, а и то блистање се преноси шире и даље. Да не помињем буђење народа и праве вјере у њиховим срцима. Тако да оно што је вијековима било уткано у наше бивствовање на овом простору српског народа, сада је само добило још већи сјај, и зато ова „одбрана једне једине апостолске цркве“ ће бити само јача и јача, што више буду ударали то ће више и јачати наше оружје молитве и вјере. А свима је кристално јасно да је Божија увијек посљедња. *На скуповима широм Црном Горе понајвише се пјева о Косову и Метохији? Шта је заједничко Космету и Црној Гори у овим тешки тренуцима српске историје? Даница Црногорчевић: Готово да не постоји „скуп“ гдје се не опјева наше Косово и Метохија. Као што сам и рекла распето Косово и Метохија, распета је сада и Црна Гора. Нису успјели да са Косова и Метохије убију дух православља и униште српске вишевјековне светиње, тако ни овдје неће моћи да убију тај дух. То је оно што је тренутно заједничко у овим тренуцима, а да не помињем и залазим у историјски смисао нашег заједништва као и то да је Метохија припадала Црној Гори, а и важно је поменути то да су црногорски митрополити егзарси (чувари) светог трона Пећкога. *Да ли Вас можемо очекивати у неком будућем периоду у Источном Сарајеву и Републици Српској? Даница Црногорчевић: Већ три године заредом планирамо мој долазак управо у Источно Сарајево, али никако се није дало, била сам у другом стању оба пута, а сада сам и по трећи пут у благословеном стању. Јесте лијеп разлог, али свакако да ћу имати у виду да узвратим једним лијепим концертом за народ Источног Сарајева. Биће ми велика част и задовољство! Извор: Катера

Доносимо нову песму и спот ђаконице Данице Црногорчевић "Православље Црном Гором блиста". Музика и текст: Дајана Петровић Аранжман: Александар Ковачевић Кавал: Милош В. Николић Интро: Протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић Клавир: Александар Ковачевић Пратећи вокали: Слађана Ковачевић, Југослав Кипријановић, прота Миодраг Поповић, Милош В. Николић. Снимљено и миксано у „АК Sound“ студију, Београд 2020. године. Продукција видеа: ИВАНГРАД студио, Беране. Такође, захвалност дугујемо Срећку Радовићу који је потпомогао снимање ове пјесме у студију „Светигора“, Подгорица Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо документарни филм "Црна Гора - битка за Православље"у реализацији украјинске телевизије "Интер ТВ". Вашој пажњи топло препоручујемо овај филм:

Једна од специфичности Православне цркве у Аустралији јесте та што, за разлику од других хришћанских вероисповести, њену историју у великој мери одређује тзв. дијаспора,. Реч „дијаспора“ користим намерно, јер она већ деценијама одражава стање на терену, долазак усељеника. У већини случајева усељеници су се у великој мери или интегрисали у тамошње друштво или асимиловали до те мере да културу својих матичних земаља у дијаспори доживљавају као нешто далеко од њих. При свему овоме, дијаспоралне заједнице су и даље значајне, па ни у Аустралији није изузетак. Приликом пописа становништва 2016. г. у савезној држави Викторији показало се да су 170.446 лица овако или онако грчког порекла. Мелбурн, највећи град Аустралије, важи за највећи грчки град изван Грчке. До стварања православне дијаспоре долазило је углавном у одговору на геополитичке околности: глобалне и регионалне кризе проузроковале би таласе исељавања. Знатан број избеглица и прогнаника доспео је у Аустралију. Углавном се историја Православља у Аустралији може поделити на три фазе: почеци усељавања, међуратно доба и доба после Другог светског рата. Рани почеци и међуратно доба Пре 20. века у Аустралији је живео незнатан број православних. После британског насељавања овог континента 1788. г., према записима, четири руска брода упловила су пред колонијом Нови Јужни Велс. Наводи се да је приликом такве бродске посете 27. марта 1820. г. први пут одслужена васкршња јутарња служба, што је можда уопште прво православно богослужење у Аустралији. Године 1898. почела је изградња грчке православне цркве у месту Сари Хилс (Surry Hills), предграђу Сиднеја. Неколико година касније ударен је темељ цркви Благовести у источном делу Мелбурна. Једна мала православна заједница постојала је у улици Спринг Стрит (Spring Street) у Мелбурну. Није имала свештеника, а финансијски помагао ју је руски конзул у Мелбурну. После Првог светског рата настао је пораст православног становништва у тој земљи. Ратом изазвани изгони људи из матичних земаља, а нарочито после Руске револуције, присилили су их да крену у бели свет и потраже нову домовину. Мањи њихов број је доспео у Аустралију, где су настале мале православне заједнице. Односи између појединих заједница нису били увек хармонични. Залагање у том смислу грчког архиепископа Христофора (Кнетиса) локална грчка заједница није поздравила. Напетост између заједница, које су саме себе организовале, и епископа који су им наметали свој ауторитет, обележавала је даљу историју ових заједница. Првобитни конфликти у Грчкој архиепископији ублажени су свакако негде у време службовања митрополита Тимотеја (Евангелинидиса) од 1931. до 1947. године. Па и у руској заједници долазило је до напетости између духовне и световне власти. Први руски свештеник у Сиднеју био је Инокентије Зеришев, који је опслуживао малу руску парохију при „Руском дому“ који се тада налазио у George Street-у у градском центру. Васкршња богослужења су услед великог броја усељеника одржавана у већим дворанама; овај пут је о. Инокентије изазвао мали скандал зато што је васкршње јеванђеље на вечерњи прочитао и на есперанту. Руски усељеници су хтели да и у својој новој земљи у богослужење унесу делић своје „изгубљене“ отаџбине, те ову новотарију нису одобравали, па је о. Инокентија ускоро потом наследио архимандрит Методије, који је до тада пастирствовао у Бризбејну. Све у свему, било је више таквих конфликата у раном животу Православне цркве у Аустралији, јер се наилазило на неке отежавајуће околности. Приоритети духовних лица нису се увек подударали с приоритетима световних лица. Уз то, морало се рачунати са особитим карактерима људи који су потицали из различитих крајева матичних земаља. Није постојао приручник како поступати с неком новом ситуацијом у дијаспори, па су свештеници поступали импровизовано, често правећи грешке. 30-их година 20. века, можда услед сурових услова живота за време светске економске кризе и из разлога што су се усељеници од пре Првог светског рата у међувремену већ били интегрисали, побољшани су односи између православних заједница и на видику су били плодови краћег времена стабилности. Крајем међуратног раздобља поједине православне заједнице већ су се приближавале једна другој. Поводом 950 година од крштења Руса, 1938. године, руска заједница је предложила да се подигне црква посвећена св. Владимиру, но овај се подухват није могао остварити услед недовољних финансијских средстава и светског рата на помолу. Године 1942. купљено је имање са зградом која је претворена у цркву, у којој се и данас служи и позната је као руска црква св. Владимира. Освећена је уз заједничко учешће руских и грчких верника, чиме се приказало јединство двеју Цркава упркос етничкој разлици. Само 30 година касније о. Анатолије Гилхенко, ондашњи старешина цркве, овако је изразио своја осећања: „Тога дана молили смо се сви ми заједно – наши просветитељи Грци и ми, руски народ, које су они просветлили пре 950 година“. Пораст православних верника после Другог светског рата После тог рата избеглице и усељеници приспели су у Аустралију у огромном броју, па је тиме православно становништво значајно бројчано повећано. Усељенички бум довео је тих година на овај континент 170.000 православних лица. Разлози за усељење били су разнолики, али су то била углавном ратом покренута лица са свог огњишта, док су други разлози били специфични већ за сваку етничку групу. Рецимо, неки Руси су нагрнули због комунистичког прогона, а други народи из економских разлога. За Православље у Аустралији ово је значило пораст броја цркава и црквених организација какав се не памти. Међутим, није се могло ни помислити да над свима њима буде надлежан један епархијски архијереј. Године 1946. архимандрит Теодор (Рафалски) основао је у Сиднеју парохију за Русе. Првобитна црква светог Владимира више није могла задовољити верске потребе све већег броја православних, па је 50-их година подигнута нова, саборна црква у Стратфилду (Strathfield), у сиднејском предграђу. Временом је код свих етничких заједница из традиционално православних земаља настајала посебна јурисдикциона организација. У овом тренутку своје парохије овде имају Цариградска патријаршија, Антиохијска патријаршија, Српска патријаршија, Московска патријаршија и Румунска патријаршија. С православног богословског гледишта, према којем је у једном граду један архијереј, по светом Игнатију Богоносцу, овакво јурисдикцијско стање збуњује. Углавном, свака етничка група живи засебе и издвојено, те је и узајамна сарадња суздржана. Наредних година настављен је пораст православног становништва захваљујући даљем имигрирању. Грци, Руси, Либанци, Сиријци, Румуни, Бугари, Срби и други православни верници доспели су силом прилика на овај континет. Антиохијска заједница је због рата у Либану доживела значајан пораст. И као раније код Грка, однос између „старих“ и „нових“ усељеника није увек био без трзавица. Ове трзавице између различитих етничких усељеника имају тенденцију да трају дуго и остану карактеристика усељеничких заједница у Аустралији. Углавном се може рећи да увећање броја парохија не потиче од њиховог унутарњег сазревања, него углавном од спољних догађања и тиме условљених миграционих кретања, којима се црквене организације временом прилагођавају. Услед миграција настале су и неке социјалне потребе етничких група, што је водило подизању важних етничких инфраструктуралних објеката какви су школе и старачки домови. Православље у Аустралији данас Православна црква у овој земљи делује углавном како је делала после Другог светског рата. Међутим, изменио се састав епископата, јер су у међувремену умрли старији архијереји. Године 2018. устоличен је митрополит Василије (Кодсаје) као нови архијереј Антиохијске архиепископије за Аустралију, Нови Зеланд и Филипине након што је умро митрополит Павле (Салиба), који је био епархијски архијереј почев од 1999. г. Јуна 17, 2019, у Сиднеј је стигао новопостављени архиепископ Макарије (Гринизакис) да преузме службу првојерарха Цариградске митрополије. На свом доласку изјавио је: „Припадам Аустралији“, што је сигнализовало нови и визионарски приступ развоју Православља у Аустралији. Његов претходник на катедри архиепископ Силуан (Харкијанакис) био је у тој служби дуже од 40 година. Нови аустралијски јерарси, као српски епископ Силуан који је и рођен и школован у Аустралији, представљају смену генерација у вођењу појединих православних јурисдикција у тој земљи. Све у свему, односи између православних великодостојника је веома срдачан, а однос између Грчке и Руске архиепископије је, упркос новонасталим охладнелим односима између Цариграда и Москве, сасвим исправан. Дакле, можда услед својих одвојених локалних егзистирања недавни прекид општења између Цариградске и Московске патријаршије није знатно нарушио стање на локалном нивоу. Из часописа Religion in Kirche und Gesellschaft, бр. 10/2019. превео протођакон Радомир Ракић Извор: Инфо-служба СПЦ

Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.

Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: "Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље". "Како да не, изволите!" И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао... И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: "Оче, дозволите ми нешто да урадим..." У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: "Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем..." И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: "Православље – радост вере и вера радости". Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости. Хајдемо прво да дефинишемо Православље, веру и радост. За Православље многи кажу: живот у Христу. Јесте, живот у Христу, живот са Христом, али би најтачнија дефиниција ипак била да је Православље сам живот. Увек се буним, негде дубоко у себи, па тој побуни дајем и одушка када о томе говорим, да ствари у животу делим. Јер, отуда та наша шизофрена подвојеност да ствари делимо на оно што је световно и оно што је духовно. А Бог ту поделу не жели. Јер је све, заиста све, створено као добро, и све је створено, а човек поготово – као круна стварања, да непрестано емитује ту радост. Јер, Бог је човека из љубави и из радости створио, да буде исто то – биће љубави и биће дијалога. Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо "у једну Свету, саборну и апостолску Цркву". Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: "Христос воскресе, радости моја!" Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Београда, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: "Само си ми још ти у животу требао..." Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то? На формалност, на изнуђени смех, који ће показати да имамо јако доброг зубара, али од тога ништа даље и ништа више. Што се нас тиче, нешто ту ипак није у реду. Зашто? Зато што не умемо да доживимо радост, при једном обичном, свакодневном сусрету. Зашто? Покушајте да одговор пронађете сами. Радост је реч којом се у Светом Писму описује Царство Божије. У 16. псалму, Псалмопесник пева овако: "Показаћеш ми пут животни, обиље је радости пред лицем Твојим, утеха у десници Твојој је довека". А Св. апостол Павле у Посланици Римљанима пише: "Јер, Царство Божије се не састоји у јелу и пићу, него у праведности и миру, и радости у Духу Светоме". Радост се веома често, а погрешно, повезује или чак и идентификује са срећом. Међутим, ако покушате да дефинишете срећу, врло брзо ћете доћи до закључка да оно што је за вас срећа, за неког другог може да буде трагедија. И зато, у Св. Писму на јако малом броју места ћете наћи реч срећа. И ако видите ту реч, то је онда једноставно преведено као срећа, али у изворним језицима наћи ћете нешто друго. Наћи ћете радост, наћи ћете весеље, наћи ћете благодат, наћи ћете милост и блаженство. Није узалуд наш Господ у "Беседи на Гори" говорио: "Блажени су чистога срца", а не: срећни су, весели су, задовољни су. "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом" – а не: весели сте. Наравно, не можемо тада бити весели ако нас гоне, али радосни – још како можемо бити. Једна од најлепших молитава, коју читамо свакога дана током овог периода, а централна тема је радост: "Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме. Крсту се Твоме клањамо, Христе, и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога бога не знамо, Твојим се именом именујемо. Приђите сви верни и поклонимо се Светоме Христовом Васкрсењу. Јер, ево, дође с Крстом радост свему свету. Благодарећи свагда Господу, појмо Његово Васкрсење, јер претрпе Распеће и смрћу смрт разруши". Дакле, Крст као радост свему свету. Православље није ништа друго него радосно хришћанство. Хришћанство које вазда исповеда Васкрсење Христово и које живи радошћу Васкрсења. Историјски гледано, хришћанство је загрљено радошћу. Пут нашега Господа је омеђен радошћу. Које су биле прве речи које је Арханђео Гаврило упутио Пресветој Богородици, тада још Дјеви Марији, у граду Назарету, када је рекао: "Радуј се, Благодатна!" Не: срећна, не: весела, већ – благодатна! "Радуј се, Господ је с тобом! Јер благословена си ти међу женама". Дакле, почетак нашега спасења, а тако управо пева тропар на празник Благовести, тачно 9 месеци пре Божића, пре Рождества Христовог, тропар тог празника почиње речима: "Данас је почетак нашега спасења". Дакле, почетак нашега спасења је у радосном поздраву Архангела Гаврила. А затим, анђео који се јавља пастирима, када се Богочовек оваплотио, када се Христос родио као човек на земљи и када су "пастири који чуваше стражу", како Јеванђелист пише, били збуњени, јавља им се Анђео и казује следеће речи: "Не бојте се, јер, гле, јављам вам велику радост, која ће бити свему свету. Јер, оно што вам се данас роди – Спаситељ је, Христос Господ". Радујте се... А исто то небројено пута понављамо свих ових дана, када певамо онај дивни пасхални ирмос, ирмос празника Васкрсења: "Анђео клицаше, Ангел вопијаше: Радуј се! Радуј се, Благодатна! И паки реку: Радуј сја! И опет кажем: Радуј се!" Дакле, Благовести – радост. Божић – радост. Ускрс – радост, највећа. Господ Исус Христос, пред Своје страдање, пред Своје Распеће, говори о радости Својим ученицима. И то је садржај оног првог, најдужег од свих 12 јеванђељских читања, која се читају на Велики четвртак увече. Каже на једном месту наш Господ, а Јеванђелист Јован је забележио у 14. глави, 1. стих: "Нека се не узнемирава срце ваше. Верујте у Бога и у Мене верујте". Нека се не узнемирава срце ваше... И онда ћете видети да је разлог, тако често, одсуства радости, оне праве, делотворне радости, управо у претераној узнемирености. А можемо ли својом узнемиреношћу било шта да изменимо? Можемо ли своју или, пак, ситуацију неког кога волимо да изменимо тиме што ћемо бити узнемирени? Узнемиреност, у одређеној мери, јесте нормално стање човекове душе. Али, ако се оно претвори у нешто што је стално, ако је то стална узнемиреност, која постаје напетост, која се претвара у нервозу, како онда човек може заиста да осети радост? На моменте – да, на моменте ћете бити весели, не радосни, зато што ћете бити са људима које волите, зато што ћете попити чашу доброг вина, зато што ћете појести јело које волите, зато што ћете уживати у некој посебно доброј чоколади..., али све је то још увек далеко од праве, истинске радости. Дакле, и пријатељи, и љубав – овоземаљска само, и добар залогај, и добра капљица, и добар провод, добар филм – све то може да буде весеље, задовољство које пролази. Кад-тад прође. Ни много чоколаде, ни много вина, ни много добре хране, ни много добрих филмова, ни много осталог задовољства не може да се претопи у трајно задовољство. И кад-тад човек остаје празан и пита се: а шта сад? Зар још вина? Зар још меса? Зар још, зар још, зар још...? И у томе управо видимо разлог, један од разлога, толико рисутне празнине и недостатка оне истинске радости. Узнемиреност, дакле, одгони радост. Јер, на њиви узнемирености права радост не ниче. И није нимало случајно што је Васкрсли Господ, појавивши се пред Својим апостолима, прво одагнао узнемиреност и страх од њих, рекавши: "Мир вам!" Знајући да узнемирено срце не може да се радује. "И тек се онда ученици", како Јеванђелист каже, "обрадоваше, видевши Господа". Настављамо даље са том дивном одом радости, коју Господ пред Своје страдање – дакле, у нимало веселим околностима – саопштава Својим ученицима. "Ово сам вам говорио да Моја радост буде у вама и да се ваша радост испуни. И ово је Моја наредба: да љубите један другога као што сам и ја вас љубио. А нико нема веће љубави од ове: да неко поклони свој живот за своје пријатеље". И погледајте како ствари већ постају јасније, како су нам много ближи разлози одсуства радости, а присуства све већег незадовољства и празнине: јер управо не знамо да се понашамо по тим речима, нити их чујемо, а и они који их чују, нису баш увек у стању, или спремни, или вољни, или жељни, да послушају ове речи и да поступе по њима, јер ћемо увек свој живот усмерити ка сопственим потребама, а они који свој живот усмеравају ка потребама других, ти знају да од те радости заиста веће нема, ако ко свој живот положи за другога. А полагати живот не значи неминовно изаћи да вас стрељају за другог, не! Не: умрети за другога – то је једампут учињено за све и за сва времена. Христову смрт не може нико више да понови. Треба живети за друге. Јер, на крају крајева, Богочовек је зато и дошао у овај свет, да би живео, страдао, умро, Својом смрћу победио смрт и тако доказао да је човек, заправо, биће које је створено за живот. Никако не можемо да обиђемо ту кључну реч кад је у питању радост, а то је: љубав. Љубав, која увек укључује једино и само слободу. Све чешће, а што сам старији, покушавам да имам све више стрпљења за оно што деца око мене говоре, деца у мојој парохији, деца на улици, деца мојих пријатеља, мојих познаника, мојих рођака, мојих кумова... И, све те ствари бележим и оне ми увек јако добро дођу. Зато што ти бисери дечијег мудровања јесу заиста бисери за које ми, на жалост, често немамо стрпљења. Причала ми је једна релативно млада бака о свом унуку Михајлу (било је то пре две године), који је у своме забавишту имао девојку... љубав, симпатију. И онда се десило, у пола школске године, да су родитељи његове велике љубави одлучили да се преселе у други део града Београда. Али, то је, наравно, сада други свет јер она сада више неће бити у истом забавишту са Михајлом. И моја добра другарица из младости, бака малог Михајла, пита га, онако, шалећи се: "Па, добро, Михајло, како ћеш ти – назовимо је: Сања – како ћеш ти да пустиш Сању да иде? Она сад иде у други део града, па ће ићи у друго забавиште, па ће се дружити са другим дечацима и девојчицама, па ће неко други да је заволи... А шта ћеш ти?" А мали Михајло каже: "Баки, када воли, онда човек мора и да пусти..." Четири године! Када се воли, онда мора и да се пусти! Је л' чујете, родитељи мале и велике деце?! Када се воли, онда мора да се пусти. А ми сви грчевито држимо, сматрајући да је љубав посесивност, да је љубав нешто што нама припада, а не да је, заправо, стање радости. Пребивати у љубави не значи ништа друго него пребивати у радости. Сетите се малог Михајла и његове заиста бриљантне дефиниције шта љубав, заправо, јесте, односно, каква би љубав требало да буде. Зашто је Свети Серафим Саровски могао онако радосно, до краја искрено, у свакој ситуацији, свакога дана, и кад му је било, људски речено, све потаман и кад му није било све потаман, зашто је могао сваку особу да назове "Радости моја!"? И то поздравом Васкрсења – "Христос воскресе, радости моја!" Па, зато што је, пре свега, Васкрсли Христос био његова радост. А та радост, када се једном у човека усели, она вас никада, никада не напушта. А, с друге стране, зато што је у сваком човеку, ма како он изгледао, ма како добар или зао био, видео икону Божију. Јер, не заборавите, чистима је све чисто. Наставља Господ оду радости и каже Својим ученицима пред страдање Своје: "Заиста, заиста, кажем вам да ћете плакати и туговати, а свет ће се радовати. Ви ћете бити жалосни, али ће се ваша жалост обратити у радост. Жена је жалосна кад рађа, јер је дошао њен час; но, кад се роди дете, не сећа се више муке од радости што се родио човек на свет. Тако сте и ви сада жалосни, али видећу вас опет, па ће се ваше срце радовати, и ту вашу радост не може вам нико узети". Зашто је не може нико узети? Па, зато што је нам нико не може осим Христа ни дати. Све остало, чему Христос није узрок и извор радости, то нам свет даје, али то нам свет и узима. И видите колико вешто, колико перфидно и све перфидније се манипулише управо "радошћу", а заправо искрама задовољства, које су краткотрајне. И управо због тога овај свет, виртуелни, целулоидни свет забаве непрестано измишља нова и нова задовољства, да би једноставно из једног скакали у друго. Воде нас у планинске висове, на мора, на острва, или да видимо овај или онај филм, овај или онај шоу, да бисмо се веселили, да бисмо били задовољни... Да бисмо, у ствари, пропустили оно право и корисно време када бисмо заиста могли да се радујемо. А човек, када је у себи радостан, он и без путовања, и без филмова, и без ових или оних звездица, које нас увесељавају, а заправо би над тим весељем и те како требало плакати, поготово данас, не само овде, него и у читавом свету – када се то све дешава, онда човек не може а да не види узроке правог недостатка радости. И то што Господ каже: "Срце ће се ваше радовати", повезује нас са оним местом из Јеванђеља по Луки, када се Васкрсли Христос, као сапутник, неопажено приближио Луки и Клеопи, двојици од ученика, који су, оног првог пасхалног дана, ишли разговарајући о свим оним догађајима који су се збили у Јеруалиму оних дана, од Великог четвртка па надаље. И Христос их пита: "Зашто сте тако туробни, невесели? Зашто такве мисли улазе у срца ваша?" А они га, изненађени, питају: "Па, зар си ти једини од људи у Јерусалиму који није знао шта се овде десило ових дана?" А Христос, помало наивно, пита: "Шта?", као странац. И они му почеше говорити о свему, о Христу Назарећанину: "А ми смо мислили да је Он тај пророк, да је Он тај који ће избавити Израиљ..." И Христос онда прихвата њихов позив "јер је дан био нагао", како каже апостол Лука, "и близу је било вече", и по ондашњем обичају, госту се увек давало да преломи хлеб и да – ми бисмо рекли данас: прочита молитву пре јела. И кад је Господ преломио хлеб, Он у том моменту постаде невидљив за њих. А апостоли, сви сада на окупу, препознаше оне руке које су, само неколико дана пре тога, на Велики четвртак, преломиле хлеб и рекле: "Узмите, једите, ово је Тело Моје". И тада, Лука и Клеопа један другоме рекоше: "Па, није ли горело наше срце у нама, док нам је успут објашњавао Писма?" Дакле, није ли требало да Га препознамо? Е, то: није ли горело у нама срце наше? – колико пута осетимо да у нама гори срце наше, а не умемо да идентификујемо то? Некад је и добро што не умемо... А ти моменти, те искрице праве радости, и те како нас посећују, и то као благодат Божија, која свакога човека додирује. Поново се враћамо на "Беседу на Гори", онај величанствени, заправо, низ беседа, јер то није била једна беседа, исказана у једноме дану, него, рекли бисмо данас: циклус беседа. После свих оних блаженстава: "Блажени су сиромашни духом", "Блажени су они који плачу", "Блажени су гладни и жедни"... и увек иде обећање на крају – и после оног најтежег дела: "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом, лажући Мене ради" – онда долази највећа утеха: "Радујте се и кличите јер је награда ваша велика на небесима", читамо у 5. глави Јеванђеља по Матеју. А онда, Св. апостол Павле, мудри Св. апостол Павле, који је много тога разјаснио – за неке јако много искомпликовао – али, у ствари разјаснио, у Посланици Галатима, тој крхкој хришћанској заједници, написао је ове речи, када је говорио о плодовима Духа Светога, па су људи мислили да је то сада нешто специјално, нешто посебно. А он указује на оно што је њима донекле већ и познато, али оно за чим треба да жуде и за чим треба не тек да чезну и да жуде, него и да се труде око тога. Па каже: "Јер, плод Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, честитост, доброта, вера, кротост, уздржљивост. И против оваквих ствари, каже апостол Павле, нема закона". И, само када прочитате овај низ, видећете да је управо то оно на чему, у већини случајева, сви ми падамо на испиту јер нам недостаје и љубави, и радости, и мира, и дуготрпљења поготово (стрпљења), честитости, доброте, вере, кротости погово, уздржљивости нарочито. А сада, зашто и на који начин је то све повезано са љубављу, видећете иза ове скале, која каже: "Радост је, заправо, весеље љубави". Радости без љубави не може бити. "Мир – мир је поверење љубави. Дуготрпљење или стрпљење је став љубави". Нестрпљив човек не може искрено да воли. "Честитост је увиђавност љубави. Доброта је карактер љубави. Вера – то је трајност љубави. Кротост је уобичајеност љубави, постојаност љубави. А уздржљивост – уздржљивост је победа љубави". Један од савремених отаца Цркве, у правом смислу речи – Старац, из братске нам Еладе, релативно мало познат код нас, Старац Авакум, који је имао надимак Босоноги, светогорски монах, који је, како наш народ каже, променио светом, односно, уснуо у Господу 1978. године, објашњавајући онима који су долазили да га виде и чују, и од њега утеху затраже, овако је објашњавао радост: "Радост је бити у непрестаном односу са Богом. Радост је у јединству са Богом. Радост је стање. Човек се родио да би се радовао, а не да би туговао. Зашто човек тражи радост од идола? А идоли, драги моји, је све оно што вам припрема тако мало празног весеља. Такву назови-радост човек ће кад-тад скупо да плати. Испразни се од погубног садржаја, од погубног весеља, и уселиће се у тебе радост". Е, када бисмо то знали, како да се испразнимо од погубних весеља! Колико нам је снаге потребно, да ли сте приметили некада, бар ви који сте решили, током прве седмице поста или током Страсне седмице – оне недеље од Великог понедељника до Ускрса, да учините онај револуционарни покрет и да угасите телевизор, и да га уопште тих дана не палите – да ли сте осетили колико је то тешко и колико је то напорно? А тиме, у ствари, себе већ празните од погубног весеља, од бескорисног весеља. Бар тада! Господ неће да смо туробни, хоће да смо весели! Када би човек покушао да наброји колико се пута у литургијској химнографији, у песмама Цркве, помињу речи: радост и весеље, томе не би било броја. Једна од најлепших песама, старозаветног је порекла, али певамо је некако најчешће о Ускрсу и свих дана после Пасхе: "Ево дана који је створио Господ, радујмо се и веселимо се у њ!" Али, реците ми, који дан није Господ створио? Да ли треба да чекамо Ускрс, Божић, Крсну славу, па да се онда радујемо пред препуном трпезом, а домаћице успут све то да проклињу, када погледају број тањира који треба опрати, и ту нимало радости нема, признајем. Дакле, ако је радост у томе што ћемо мало боље појести и попити – опет се враћамо на празне садржаје, онда је то један јако жалостан случај. А човек, ако је заиста вазда испуњен радошћу, онда, и тек онда, и храна, и пиће, и све остало имају свога смисла. Јер, "све што чините, са захвалношћу чините", каже апостол Павле. А човек не може да се отвори за ту радост, ако нема поверења да је то тако. А вера данас, за нас би требало да буде поверење. Шта је вера? Вера је човеков одговор на Божија обећања. Вера је гледати новорођено дете, а видети Творца. Вера је увек бити спреман на распеће јер знаш да после Распећа долази Васкрсење. Вера никад не иде против разума јер вера је изнад разума. Вера прима оно што Бог даје. У тој радости, те и такве вере, човек онда може да прима све, али буквално све што животна стаза има пред њим. Није узалуд Евагрије из Понта, један од древних отаца Цркве, спајао и често стављао знак једнакости између молитве и радости. На једном месту је рекао веома кратко и садржајно: "Молитва је плод радости и благодарности". Дакле, човек тек кад осећа ту радост и благодарност у себи, он онда може да се делотворно моли. Дакле, без узнемирености: Боже, дај ми да положим испит!, Боже, дај ми да добијем на лутрији!, Боже, дај ми... – то је богохуљење! Колико год неко дете заиста искрено замоли Бога да га данас наставница не пита, и ту има искрености, и јесте то молитва; и онда се, наравно, јако обрадује када га заиста наставница не пита тога дана. Каже Евагрије даље: "Ако те, док се молиш, никаква друга радост не може привући, тада си заиста пронашао и праву молитву и праву радост". Сви ви који покушавате, у свом дневном циклусу, кад-тад, да одређено време посветите молитви, примећујете и знате, имате то искуство, колико је тешко заиста се концентрисати на молитву. У том моменту када сте рекли: "Е, сада ћу лепо да се молим", одједном примећујете како вас све са стране привлачи. Онда примећујете и оно што иначе у дневном ритму не примећујете. Онда бисте и ово, и оно, само не да сте концентрисани на речи молитве. И када ме неко пита: "Шта да радим у тим моментима? Јер, заиста бих желео да се молим..." Ја који неко малецко, готово никакво молитвено искуство немам, или имам понекад, кажем: "Могу само да вам кажем оно што и ја сам чиним, па када видим да не могу молитву Господњу, Оченаш, до краја да изговорим, а да сам заиста усредсређен на сваку поједину реч, ја се онда непрестано враћам на тај исти текст, док мој ум заиста не буде у стању да то изговара у хармонији са мојим срцем, па ма колико то дуго трајало. Учините тако и ви. И ако се задржите само на тој једној јединој молитви, видећете колико значи та радост ако сте победили своју узнемиреност, своју деконцентрисаност, и ако вас никаква друга радост, како каже Евагрије, у том моменту не може привући. Дакле, увек идите само малим корацима. Немојте пред себе стављати велике захтеве, никада". А Св. Петар из Дамаска, из мало познијег времена, каже: "Природа нас учи радости. Не каже узалуд Псалмопесник", наставља он, "сетих се Господа и обрадовах се". Дакле, ако човек може да се у сваком моменту подсети да смо сви ми у Божијој руци, онда нема разлога да се он не радује. Синоћ сам, на једној вечери у Новом Ссду, у посети код пријатеља, имао неочекиван разговор, а многи моји разговори су неочекивани. Наиме, појавила се у тој породици девојка, 20 година, која је студенткиња и која сада живи код тих мојих пријатеља, заправо, код своје баке. И они су рекли: "Па, хајде сада питај, ево сада имаш прилику да питаш оца Милоша". И она ме је питала оно старо и древно питање, на које нимало није лако дати одговор, и, наравно, нисам ни ја био у стању да дам неки одговор, али сам нешто ипак промуцао. А питала ме је: "Ако је то све тако како Црква каже и ако је то све тако лепо и красно, зашто се онда лоше ствари дешавају добрим људима?" Старо питање, на коме се многа вера оклизнула, па у неких чак и изгубила. Ја сам јој отприлике рекао ово: "Знаш, немамо времена јер ти за 20 минута треба да кренеш на посао". Она ради у трећој смени, у једној продавници. Била је јако, јако узнемирена синоћ зато што су пре две ноћи извршили препад на ту продавницу и два хулигана су њену колегиницу, која је тада радила у тој смени, узели физички са касе и бацили, с обзиром да је то мали простор, са јако много полица. Како су је бацили, не далеко, али толико грубо и снажно да је она главом ударила у једну металну полицу и завршила је у Хитној помоћи, са не знам колико шавова, али, хвала Богу, преживела је. И када је девојка, о којој је овде реч, то чула и када је разговарала са газдом, и питала: "Добро, шта ја да радим, то може да се деси..." – ово није први пут да се то десило, већ је пети или шести пут за последњих годину дана, у тој продавници, а дешава се у многим продавницама; а није негде у некој дивљини, у веома насељеном је делу Новога Сада. А газда је рекао: "Не брини ништа, ти кад дођеш на посао, видећеш тамо, набавио сам једну огромну челичну шипку". Она, када је дошла на посао, зове газду и пита: "Па, шта ћу ја с том шипком? То је шипка већа од мене, ја не могу ни да је подигнем!" "То ти је за одбрану". Толико о приватизацији у Србији. Но, то није наша тема. Да се вратимо на тему. Мој одговор је отприлике био ово: "Знаш шта? С обзиром на недостатак времена, а ипак осећам да морам нешто да ти кажем... Постоји нешто што се зове: разлика у схватању времена. Време које постоји за нас и које је подложно променама, и време које има своје трајање, свој почетак и свој крај. И постоји једна друга категорија времена. Стари Грци су и једно и друго време називали различитим називима, па је та реч о пролазности била: хронос (отуда и хронологија, дакле, све оно што има свој почетак и свој крај, оно што може да се мери) и, с друге стране, каирос, а то је већ једна друга, много виша категорија, где не важе закони хроноса. Е, видиш, оно што нам је у одређеном моменту тешко, трагично, незамисливо просто, што човек не може да издржи, ако покушаш да се мало удаљиш, чак и из овог хроноса – можеш ли да замислиш да је нечија болест, да је чак нечија смрт, прерана, по нашим мерилима – спречавање нечег много, много горег и тежег, трагичнијег, што би се тој или некој другој особи из круга те особе, за 5, 10, 15 или 20 година, десило". Није нимало лако у тим сферама размишљати, зато што ипак оно што боли је исувише близу. Јер, нечијом смрћу ја сам изгубио брата, пријатеља, оца, мајку, супруга, супругу, дете, не дај Боже. Али, ако то покушам да сагледам из једне друге перспективе – не усуђујем се рећи: Божије јер ја Божију перспективу не знам, нико од нас је не зна – знамо Божије енергије, и једна од њих је управо та радост, која Крстом дође целоме свету. Није хришћанска радост, понављам опет речи апостола Павла, у јелу и пићу, не говорим овде о весељу, него о радости, као о стању духа. И једино тако, после свега овог реченог, једино тако можемо исправно да схватимо оне речи које тако често понављамо, а заправо мало знамо о њиховом смислу и значењу: Срб је Христов, не боји се смрти! Пазите, није то никакав повик неког српског камиказе: "Убиј ме, не можеш ми ништа!" Него је то свест и скрушеност пред Распетим Христом јер знам да Распеће и смрт нису последња реч. Е, видите, због тога су сви мученици заиста, у правоме смислу, сведоци. Јер, колико год да су биле реалне, а још како су биле реалне њихове физичке, а и психичке муке, њихови болови, можда и осећај остављености у појединим моментима, али њих никада није напуштала радост, она исконска радост, која нема везе са весељем, која није оно исто што и задовољство. Значи, Православље заиста није ништа друго до вера радости, ако веру заиста схватимо у овом смислу о коме је говорила ова листа коју сам малопре пренео, шта је све заправо вера. А сада да видимо и овај други део: радост вере. Повезано је све, али ово радост вере ћу вам изнети кроз два примера, који ће се надовезати на први, којим и почех ово вечерашње промишљање, а и ова два, као и претходни пример, сви су повезани са оним изузетно тешким и заиста трагичним можда чак ситуацијама у животу. Нигде нема ни трага од задовољства, као што нема ни трага ни од неког весеља, а ипак и један, и други, и трећи пример сведоче о радости. Радости која је, верујте, и мене и те како обогатила јер се то десило људима којима сам ја, ето, Божијом промишљу и милошћу, био послат, можда управо да бих сведочио о тој радости. Пре пет дана, у прошлу среду, имали смо опело, у нашој јужночикашкој парохији, у нашој новој цркви у Ленсингу, једне дивне госпође, која је једна од оних који, када оду, не могу а да и сам не осетим губитак јер видим да одлазак тих људи, из те генерације, нас увелико чини сиромашнијима. А сада ћете видети и зашто. Дозволите прво једну причу која је врло, врло узбудљива. Родио се, на почетку 20. века, у племену Пејовића – Милош. Пре Првог светског рата, отишао је са 14 година, тачно 1914. године, у Јужну Америку. Па онда, са 16 година, из Јужне Америке, сам, у Америку, у САД. Па, када је чуо шта се дешава већ две године у Србији, он као 16-годишњак, као добровољац, долази да се бори у Првом светском рату на страни Србије. 1918. године тек му је 18 година; Богу хвала, преживео је рат, враћа се назад у Америку. Сам се школовао, сам се просвећивао, односно, Бог га је просвећивао, радио је у железари, на крају је постао чак и шеф смене. Изузетан један човек, имао сам заиста задовољство и привилегију да га упознам. Када сам га упознао, њему је тада било већ 90 година. Познавао сам га две године и сахранио сам га. Године су пролазиле, обавезе, живот; њему је већ било 60 година, ни жене, ни порода. И он онда напише писмо свом куму у Црну Гору и каже: "Молим те да ми пошаљеш једну ђевојку; не инетерсује ме ни слика, ни каква је, ни да ли је лијепа, али да је од доброг рода и поштеног, да је честита, да је човјек и да хоће с неким да дели радост..." И они пронађоше девојку, кум, без иједне размењене слике, без и једног размењеног писма. Ви који седите сатима на Интернету и покушавате да пронађете сродну особу – слушајте! Спаковаше млађану Олгу, па сад, и није била баш тако млађана, али неупоредиво млађа од њега – била је 31 годину млађа од њега. 31 годину! Дође у Америку, Господ их је благословио породом. Верујте, ја сам две год?

Наша вибер заједница Православље Online броји преко 5500 чланова из свих крајева света. Почела је са радом као мала заједница на којој смо делили интересантне догађаје из Цркве, поучне приче и разговарали о вери. Касније, захваљујући симпатичним "Животијевим стикерима" (које можете потпуно бесплатно преузети на вибер страници), заједница је почела веома брзо да расте и достигла је број око 1500 корисника. Како су наступили најновији догађаји у Црној Гори, а везани за безакони "закон" о верским слободама, група се етаблирала као место где могу да се сазнају информације "из прве руке", са сликама, видео-записима и вестима са лица места, где се одржавају литије за одбрану светиња и остали догађаји везани за сутуацију у Црног Гори. Такође, група се показала и као "зрела" и одговорна, тако да су организоване и хуманитарне акције помоћи. Наравно, у својој суштини је и даље страница мисионраског усмерења са освртима на данашњу ситуацију у којој се наша Света Црква налази. Ако користите вибер, можете да нам се придружите. Линк је овде Pridruži se Православље Online Православље Online on Viber INVITE.VIBER.COM Вести и догађаји из Православне Цркве na Viberu

Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек. Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату. Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека. Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу." Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР