Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православно'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места. Звучни запис предавања На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали. Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена. Извор: Епархија милешевска
  2. На страницама које следе налазе се резултати истраживања дубље прошлости српског народа, доба немањићке Србије. Личности и догађаји, вера, идеје и вредности тога времена оставили су неизбрисив печат на потоњу српску историју, јер прошлост није апсолутно мртва и заувек одвојена од садашњости, и све оно у шта су наше претходне генерације веровале, шта су мислиле, осећале и радиле, тајанственим нитима је уплетено и у наше животе данас. Неозбиљно је и надмено читаву историју мерити својим мерама и своју цивилизацију сматрати привилегованом, уз неизбежну предрасуду да су у средњем веку владали само сујеверје, варварство и мрак. Зато и нашим генерацијама припада право, али и обавеза, да се догађаји и личности немањићке Србије сагледавају и осветљавају новим сазнањима, између осталог, и о томе какав је њихов поглед на рат и ратовање. Васпостављање духовне, идејне, па и сваке друте везе са Немањићима и немањићком Србијом за Србе је од посебног значаја. Оживљавањем вере, идеја и вредности тога времена можемо доћи до увида које, иако заборављени, нису изгубиле на вредности, „као што се на обновљеној икони поново појављују величанствени облици старог писма, које смо изгубили и заборавили, али који су увек били невидљиво присутни и који нас нису напуштали”. Идеја је да се расветле стара мудрост и снага, које су водиле наше свете претке и градиле српску државу у време Немањића, од зависне жупаније до царевине, као и Цркву српску од њене самосталности до патријаршије. Уместо да се те безбројне нити живога и светога предања заветно чувају преношењем с покољења на покољење, наша веза са Немањићима и средњовековном Србијом је као непремостивом провалијом безмало прекинута. Обнављање схватања из наше прошлости не значи откривање превазиђених заблуда, јер философске и политичке идеје, попут уметничких дела, не подразумевају стални напредак кроз време, као што је случај са техничким остварењима. Оне често пркосе протицању времена, које може да наслаже скраму заборава, али не и да избрише њихову трајну вредност. Вера, идеали и вредности из времена немањићке Србије могу поново да заблистају пуним сјајем када се са њих скине та скрама. Могу да послуже као поуздано упориште, као тачка ослонца док трагамо за излазом из савременог ћорсокака, који личи на затвор без зидова. Настојањем да се дође до одређених схватања из прошлости до поимања која су остала невидљива и нема у дубинама времена, намера нам је да се поучимо за садашње и будуће потребе: „Ми се занимамо за начин мишљења и веровање наших предака да бисмо боље разумели наш начин мишљења и веровања ... изучавамо њих да бисмо разумели себе.” Књигу Немањићи и православно предање о рату и ратовању аутора Борислава Гроздића можете купити у свим књижарама Патријаршијског управног одбора. Више информација на 011/3025-102; тел./факс 011/3025-152; 064/800-1828; 064/800-1819, e-mail: [email protected] Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду. Звучни запис предавања (радио Слово љубве) На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи, високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту. Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју. Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма. Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве. Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста. У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима. Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама. Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова. Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава. Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“. Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије. Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини. Коначно, Високопреосвештени Митрополит Иларион закључио је своје предавање са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења. Ђакон др Србољуб Убипариповић Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Представљамо, по нашем мишљењу, јако важну студију на тему протестантског учења и приступа књизи Православне Цркве - Библији. Прота Џон Витерфорд пише: "Зашто сви (ако је Библија довољна и без светог предања) - баптиста, Јеховин сведок, харизматик и методиста - могу да тврде да верују у оно што Библија говори а опет ни један од њих не би могао да се сложи са другим око тога шта Библија каже? Очито, ово је ситуација у којој су се нашли протестанти, и она је лоша по сваком мерилу. На несрећу, већина протестаната је вољна да за ово јадно стање ствари оптужује све сем срж проблема. Учење sola scriptura је од толиког значаја за протестантизам да је њима истоветно одрицању Бога довести то учење у питање, али као што је наш Господ рекао, "свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа" (Матеј 7:17). Ако судимо учењу sola scriptura по његовим плодовима онда нам не остаје ниједан други закључак него да је у питању дрво које се "сече и у огањ баца" (Матеј 7:19)." Од свег срца препоручујемо читање овог дела, који ће вам у многоме помоћи да испуните заповест апостола Петра: "свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде" (1 Пет. 3:15). http://www.svedokverni.org/sola-scriptura-u-praznoumlju-svome-ef-4-17-pravoslavno-preispitivanje-protestantskog-ucenja-protojerej-dzon-viterford/
  7. У великој дворани Московске духовне академије, 16. октобра 2019. године, одржана је пленарна седница Сверуске Покровске научно-богословске академске конференције Савремено православно духовништво. Основни циљ ове конференције био је богословско разматрање феномена православног духовништва, како у историји Цркве, тако и данас. Епископ звенигородски г. Питирим, ректор Московске духовне академије, обратио се присутнима поздравним речима. Архиепископ бојарски г. Теодосије, викарни епископ Кијевске митрополије, изложио је реферат на тему „Православно духовништво као актуализација свештеничке, пророчке и царске службе Спаситеља Господа Исуса Христа“. Излагање др Наталије Сухове, професора Катедре опште историје Цркве и историје Руске Православне Цркве на Православном универзитету Свети Тихон, било је посвећено проблему академског монаштва од 1890. до 1910. године и питањима духовног руковођења „учених монаха“ од стране стараца (духовникâ). Протопрезвитер Александар Задорнов предочио је присутнима тему „Духовно руковођење као концепт руске религијске философије у делима Николаја Константиновича Гаврјушина, професора Московске духовне академије“. Професори Алексеј Пентковски и Денис Макаров дотакли су се теме поукâ и првобитних текстова житија руских светитеља. Игуман Дионисије Шленов, професор Московске духовне академије, говорио је о смислу израза духовни отац (πνευματικὸς πατήρ) у византијској православној традицији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. У оквиру свеправославне прославе 8 векова аутокефалности Српске православне цркве коју је почетком септембра у Лос Анђелесу организовала Епархија западноамеричка, окупљене Архијереје и сабрани верни народ поздравио је Митрополит њујоршки Архиепископије северноамеричке Антиохиске Патријаршије г-дин Јосиф. Он је том приликом истакао да "овом прославом славимо Бога који је дао да Црква у Србији постане зрела и достојна аутокефалности, али да она као и свака друга Црква преживљава тешке моменте и изазове, нарочито на Косову и Метохији", но да српски наорд не треба никада да се осећа запостављено и заборављено јер је у Господу све могуће. "Погледајте шта се догодило у Европи. Цела Европа је својевремено била уништена, али сада све европске земље добијају независност и постају веома моћне државе. Косово је Србија и припада Српској Цркви. Када смо били на Косову осетили смо Божије присуство и тамо смо појали песме хвале Господу на православни начин. Нико, дакле, ни једна сила на земљи не може променити историју Божије моћи. Косово је православно и остаће православно заувек. Црква Србије не може живети без срца. Косово је срце Српске Цркве. Косово је на уму Српске Цркве. Можда се у овом моменту осећамо слабим и мислимо да не можемо учинити ништа, и сматрамо да је Косово припало некоме другоме, али, верујте ми, имајте веру, будите радосни, имајте јаку веру и Косово ће остати срце и ум Српске Цркве" - поручио је Митрополит Јосиф. Он је рекао да је Србију до сада посетио три пута. Први пут за време блажене успомене Патријарха Павла, када је још увек био јерођакон у Солуну те да је тада имао прилику да служи са Светим Патријархом Павлом у београдском Саборном Храму. "Када сам боравио у Србији, посећивао сам цркве и манастире у многим градовима, и често би видели како свештенослужитељ служи Свету Литургији са малом грудом од двадесетак верника. Наше учешће на Литургији је управо то што од нас тражи Свети Сава, тј. да служимо Литургију сваки дан. Да ли имамо стотине и стотине људи на Литургији, или, пак само пар њих, Литургија је Литургија. To je благослов за свештенослужитеља, али и за свакога који је присутан на Литургији. Свети Саво је дао у задатак Српском народу, свештенству, архијерејима и лаицима да служе Свету Литургију сваки дан, јер не можемо живи да будемо, не можемо бити јаки и истрајни људи без свакодневног Светог Причешћа" - нагласио је Митрополит Јосиф и додао да "Света Литургија, није, уколико нам се свиђа ми дођемо, а уколико нам се не свиђа, ми не дођемо. Замислите, шта се догодило у првих 800 година самосталности Српске Цркве. Сви Срби треба да буду поносни што имају Светог Саву као свога Просветитеља и Славу Српске Патријаршије" - поручио је Митрополит. Високопреосвећени Митрополит Јосиф изразио је дивљење живописом Храма Светог Саве у Сан Габриелу истакавши да је украшавање храмова наш одговор на обавезу чувања наше вере, посебно у овом времену када наша браћа и сестре на Косову страдају и бивају протерани. "Могу само да подсетим шта се дешава у Сирији и на Косову. У Сирији су покушали да оснују исламску државу; уништили су манастире, цркве, оскрнавили наше иконе, и све што је свето, и видите шта се дешава сада. Црква се обнавља, јер нико не може победити Православље. Православље није књига, није налепница или пак неки слоган. Православље је начин живота. Ви би сте волели да будете као Свети Сава и деца Светог Саве, зато будите у Цркви, помозите ваше свештенике, помозите вашу Патријаршију. Задржите веру у овој вашој генерацији и многим будућим генерацијама. То је оно што Свети Сава тражи од свију вас" - поручио је Митрополит Јосиф и закључио: "Нека би Бог благословио Српску Патријаршију. Нека би Бог благословио и наставио да благослови Српску Цркву и нека би Бог заштитио Цркву и земљу Србију неповређену и заштићену против сваке зле силе". Извор: Телевизија Храм
  9. Православно васпитање деце тема је од изузетне важности, поготово у данашње време када је породица угрожена, растрзана разним искушењима. Свети Теофан Затворник пише: „Постоји нека нама несхватљива веза душа родитеља са душама деце“. Радио Слово љубве АЕМ, имајући у виду и одговорност црквених медија у овој области, ће реемитовати емисију „Филигран“ у продукцији Радио Беседе, аутора др Ивице Живковића, која се бави овом темом – Православним васпитањем деце. Емитоваћемо 20 емисија од укупно 45, по избору самог аутора, а нашим слушаоцима препоручујемо да преслушају и све емисије на радију Беседа . „Филигран“ се емитује четвртком од 10 часова, почевши од 23. маја, када ћемо емитовати ексклузивни разговор са др Ивицом Живковићем. Извор: Радио Слово љубве
  10. Млади научници са Уралског федералног универзитета и Више школе економије проучавају да ли интернет утиче на православно хришћанство, и како се друштвене установе и друштвене праксе могу обликовати у условима широко распрострањених медија. Пројекат „Друштвени медији као чинилац ширења Православља у данашњој Русији“ добио је подршку Руске фондације за основно истраживање за 2019-2021. годину. „Медији су постали један од покретача промена у савременом друштву. Цркве и религије почивају на традицији, преношењу знања преко књига, обреда и на различитим облицима општења лицем у лице. Занимљиво је видети да ли су друштвени медији изменили православне традиције или не,“ објаснила је Екатерина Гришајева, руководилац пројекта, професор Одељења друштвене философије УФУ. Истраживачи планирају да погледају заступљеност православног хришћанства у медијима као двосмерни процес: како комуникативне способности интернет-окружења обликују православне ставове, обичаје и односе, и како православно друштво прихвата интернет да би задовољили његове потребе. Да би то постигли, они проучавају блогове људи који обликују слику хришћанства на Јутјубу, Вконтактима, Инстаграму, Фејсбуку; анализирају популарне видео блогове свештеника Андреја Ткачева, Дмитрија Смирнова, Евгенија Попиченка, друштвене мреже верних. Интервјуи са лицима која иду у цркве такође су део овог плана. Истраживачи тврде да се данашњи верски обреди врше на интернету: преко видеа може се гледати читања библијских текстова на интернету, емитовање уживо верских служби, постоји могућност да се наруче понекад верске услуге преко интернета, итд. Верске вође користе друштвене мреже као платформу за свој мисионарски рад. „На пример, у Јекатеринбургу, 21 од 53 парохија има своју страницу да друштвеним мрежама,“ каже Екатерина Гришаева. Све већа присутност друштвених медија у Православљу привлачи пажњу Московске Патријаршије Руске Православне Цркве.“ У августу 2018. Синодско одељења за односе Цркве са друштвом и масовним медијима објавило је документ „Видео блогови свештеника Руске Православне Цркве: смернице,“ намењен да усмерава радњама свештеника блогера.“ Очекује се да ће у првој години студија млади научници радити на истраживању методологије, одређивати специфичности православне комуникације у друштвеним медијима, анализирати стуктуру православних обреда и водити интервјуе са свештеницима и члановима православних заједница. Резултати ће бити представљени у научним чланцима. Извор: Српска Православна Црква
  11. Гост Јутарњег програма био је др Владимир Антић, доцент на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Говорећи о православном богослужењу, наш саговорник је најпре указао на старозаветне јудејске корене комплетног богослужбеног система наше свете Цркве, а потом је говорио о значају дневног молитвеног ритма у животу православних хришћана. У разговору са нашим гостом, дотакли смо се и проблематике у вези с немогућношћу свакодневног присуства свих верника богослужењима у храму. Извор: Радио Беседа
  12. У овој епизоди емисије "верске недоумице" одговарамо на најчешћа питања везана за Православно монаштво и то: 1. Како се постаје православни монах? 2. Да ли постоје услови, који треба да се испуне, пре ступања у монаштво? Гост емисије је протосинђел др Клеопа Стефановић настојатељ манастира Ваведење и професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Београдске богословије.
  13. Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Ово је један од разлога зашто је 2001. г. Грчка православна архиепископија у Америци основала Саветодавни одбор по научним и технолошким питањима, са његова три пододбора за питања енергије, екологије и економије. И док, отуда, укључивање православних јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама у ова размишљања можда представља новину, мада то није први пут да о овоме дискутујемо. На делање на еколошким питањима позвани смо и, штавише, то нам је заповеђено, на самом почетку књиге Постања, у којој су нам старање о природи и однос према Божјим створењима изложени у виду налога. А овај снажан библијски нагласак водио је у литургијску свет да је Бог Дух Свети „свудаприсутан и све испуњава“, чиме стичемо визију да је Бог осветио сву твар и тиме позвао људски род на преображење. На крају крајева, Бог све одржава, а не човек. Међутим, такође све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштовати Бога који прожима сву твар. Околни свет и Црква Истичемо да се космос није променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијом скупином приоритета и ставова, другом скупином приоритета и снага које превладавају у нашем свету и времену. Понекад се ова схватања сукобљавају с православним погледом на свет. На пример, често се сусрећемо са окошталим појмом индивидуализма, који је стран нашем богословљу и предању. У Православној цркви увек смо наглашавали да живимо и постојимо као људска бића заједнице и да се спасавамо као чланови заједнице која је Црква. Исто тако, често се сучељавамо са гледиштем да је Бог одвојен од света, уместо да Бог воли свет и да је Бог свудаприсутан. Такво настојање подстиче неку врсту материјализма или секуларизма где се свет схвата на утилитаристички начин у складу с механистичким моделом какав нам је нудило Доба просвећености. Такав материјализам пориче унутарњу суштинску лепоту и вредност света, проповедајући свет без Бога и Духа његовог, чиме апсолутно десекрализује и ниподаштава сву твар. Као резултат тога, Бог се прогони у забито далеко небо, и тако је сасвим уклоњен са земље и удаљен од ње. Отуда не можемо више казивати да ствари буду „и на земљи као на небу“. Наравно да се овакво гледиште радикално разликује од богословља и његове примене. Најзад, ако се одвојимо једни од других и од Бога, и ако изолујемо овај материјални свет од небеске стварности, онда неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству, које нас просто гони да тражимо испуњеност свог живота у томе да се има, а не у томе да се буде. Сходно томе, стицање материјалних добара постаје циљ по себи, не због тога што су нам оне неопходне за наше постојање и живот, него што су привлачне за наш идентитет и статус. Ствари нису више вредне по себи или за ближње, него су ту једино за нашу корист и задовољство. Очигледне су негативне последице таквога става по околину у којој живимо. Но, сад се дубље посветимо овом питању. Еколошке последице услед погрешних приоритета Да ли све ово заиста прети нашој околини данас. Ма како било претешко стално се враћати на ову тему, њене еколошке последице су очигледне. И у обичном животу сви ми опажамо те претње природној средини и често доживљавамо и последице од мношта еколошких учинака, не само у нашој држави, него и, и то нарочито, у другим земљама у које многи од нас често путују и у којима је еколошка свест мање изражена. У такве ударце на човекову средину спадају: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Године 2008. били смо сведоци огромног излива угљене прашине у Тенеси; 2010. доживели смо страхотни излив нафте у Мексичком заливу; 2011. г. катастрофалне последице од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; 2012. били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у Пакистану, а што се тиче нас овде ближе, имали смо смртносне ударце циклона кад је ураган Катрин погодио Њу Орлеанс 2005, а ураган Сенди опустошио Њу Џерси 2012, као и последњих деценија многобројне разорне пожаре у Калифорнији. Ту недавно објављени Научни извештај о климатској промени и њеним последицама, издан у септембру 2013. г. од стране Међународног панела о климатској промени, на којем ја радила стотина научника из десетак земаља, истакао је неколико тачака забринутости у виду поразних закључака по питању климатске промене, као што су: глобално загревање, подизање морског нивоа, све већа концентрација угљенмоноксида и отапање ледених санти. Људски утицај на климатску промену је очигледан из читавог низа осматрања и анализа, мада је сасвим могуће да је људски чинилац био доминантан узрочник приметног загревања и да бива све јачи почев од средине 20. века. Премда скептици наводе да клима иначе показује различите понашање, дугорочни трендови као да су препознативи, те да нема разлога за неко самозадовољство. Срећом Православна црква има на челу Његову Све-Светост васељенског патријарха Вартоломеја, који је потпуно свестан ових проблема, и у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то предузео као значајну ставку своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао осам међународних конференција, пет летњих семинара и, досад, један Скуп на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље и апеловао на људе вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе светске политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. На последњем његовом еколошком симпосиону, одржаном у Њу Орлеансу у октобру 2009.г. на тему „Велика река Мисисипи: успостављање равнотеже“, Његова Светост је нагласио да су „људи проширили своју владавину над природом до те мере да су апсолутне границе нашег постојања прекорачене. У потрази за грађевинским дрветом изгубили смо трећину својих шума у свету, претварајући их у пољопривредне оранице, а не помишљајући на то да су ови џиновски сунђери добављачи свеже воде и кисеоника“. Шта су наши одговор и задатак? Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. Закључак На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. У предговору књизи „Озелењивање православне парохије“, коју је објавило Православно удружење Преображења Господњег, Његова Светост васељенски патријарх Вартоломеј је истакао: „Од самог почетка своје свештеничке службе надао сам се и молио се да разне еколошке иницијативе Васељенске патријаршије имају за плод стварање истовремено и ‘зелених парохија’ и ‘зелених свештеника’ широм света.“ Искрено сам уверен да ми овде у САД имамо изванредну прилику да удовољимо том позиву о заштити човекове средине. Избор је на нама. Хоћемо ли ослушнути Реч Божју и послушати је? Хоћемо ли се доказати као одговорни пристави? Свет мотри на нас. Свет очекује. А време лети. Парафразирајући св. апостола Павла, можемо рећи: „Ево, сад је најпогодније време, сад је дан спасења човекове средине“ (ср. 2 Кор 6,2). *Предавање грчког архиепископа Димитрија на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration). Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
  14. Поводом Дана очувања животне средине 1. септембра - Гледиште архиепископа Димитрија на еколошка питања* Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Ово је један од разлога зашто је 2001. г. Грчка православна архиепископија у Америци основала Саветодавни одбор по научним и технолошким питањима, са његова три пододбора за питања енергије, екологије и економије. И док, отуда, укључивање православних јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама у ова размишљања можда представља новину, мада то није први пут да о овоме дискутујемо. На делање на еколошким питањима позвани смо и, штавише, то нам је заповеђено, на самом почетку књиге Постања, у којој су нам старање о природи и однос према Божјим створењима изложени у виду налога. А овај снажан библијски нагласак водио је у литургијску свет да је Бог Дух Свети „свудаприсутан и све испуњава“, чиме стичемо визију да је Бог осветио сву твар и тиме позвао људски род на преображење. На крају крајева, Бог све одржава, а не човек. Међутим, такође све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштовати Бога који прожима сву твар. Околни свет и Црква Истичемо да се космос није променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијом скупином приоритета и ставова, другом скупином приоритета и снага које превладавају у нашем свету и времену. Понекад се ова схватања сукобљавају с православним погледом на свет. На пример, често се сусрећемо са окошталим појмом индивидуализма, који је стран нашем богословљу и предању. У Православној цркви увек смо наглашавали да живимо и постојимо као људска бића заједнице и да се спасавамо као чланови заједнице која је Црква. Исто тако, често се сучељавамо са гледиштем да је Бог одвојен од света, уместо да Бог воли свет и да је Бог свудаприсутан. Такво настојање подстиче неку врсту материјализма или секуларизма где се свет схвата на утилитаристички начин у складу с механистичким моделом какав нам је нудило Доба просвећености. Такав материјализам пориче унутарњу суштинску лепоту и вредност света, проповедајући свет без Бога и Духа његовог, чиме апсолутно десекрализује и ниподаштава сву твар. Као резултат тога, Бог се прогони у забито далеко небо, и тако је сасвим уклоњен са земље и удаљен од ње. Отуда не можемо више казивати да ствари буду „и на земљи као на небу“. Наравно да се овакво гледиште радикално разликује од богословља и његове примене. Најзад, ако се одвојимо једни од других и од Бога, и ако изолујемо овај материјални свет од небеске стварности, онда неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству, које нас просто гони да тражимо испуњеност свог живота у томе да се има, а не у томе да се буде. Сходно томе, стицање материјалних добара постаје циљ по себи, не због тога што су нам оне неопходне за наше постојање и живот, него што су привлачне за наш идентитет и статус. Ствари нису више вредне по себи или за ближње, него су ту једино за нашу корист и задовољство. Очигледне су негативне последице таквога става по околину у којој живимо. Но, сад се дубље посветимо овом питању. Еколошке последице услед погрешних приоритета Да ли све ово заиста прети нашој околини данас. Ма како било претешко стално се враћати на ову тему, њене еколошке последице су очигледне. И у обичном животу сви ми опажамо те претње природној средини и често доживљавамо и последице од мношта еколошких учинака, не само у нашој држави, него и, и то нарочито, у другим земљама у које многи од нас често путују и у којима је еколошка свест мање изражена. У такве ударце на човекову средину спадају: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Године 2008. били смо сведоци огромног излива угљене прашине у Тенеси; 2010. доживели смо страхотни излив нафте у Мексичком заливу; 2011. г. катастрофалне последице од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; 2012. били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у Пакистану, а што се тиче нас овде ближе, имали смо смртносне ударце циклона кад је ураган Катрин погодио Њу Орлеанс 2005, а ураган Сенди опустошио Њу Џерси 2012, као и последњих деценија многобројне разорне пожаре у Калифорнији. Ту недавно објављени Научни извештај о климатској промени и њеним последицама, издан у септембру 2013. г. од стране Међународног панела о климатској промени, на којем ја радила стотина научника из десетак земаља, истакао је неколико тачака забринутости у виду поразних закључака по питању климатске промене, као што су: глобално загревање, подизање морског нивоа, све већа концентрација угљенмоноксида и отапање ледених санти. Људски утицај на климатску промену је очигледан из читавог низа осматрања и анализа, мада је сасвим могуће да је људски чинилац био доминантан узрочник приметног загревања и да бива све јачи почев од средине 20. века. Премда скептици наводе да клима иначе показује различите понашање, дугорочни трендови као да су препознативи, те да нема разлога за неко самозадовољство. Срећом Православна црква има на челу Његову Све-Светост васељенског патријарха Вартоломеја, који је потпуно свестан ових проблема, и у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то предузео као значајну ставку своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао осам међународних конференција, пет летњих семинара и, досад, један Скуп на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље и апеловао на људе вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе светске политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. На последњем његовом еколошком симпосиону, одржаном у Њу Орлеансу у октобру 2009.г. на тему „Велика река Мисисипи: успостављање равнотеже“, Његова Светост је нагласио да су „људи проширили своју владавину над природом до те мере да су апсолутне границе нашег постојања прекорачене. У потрази за грађевинским дрветом изгубили смо трећину својих шума у свету, претварајући их у пољопривредне оранице, а не помишљајући на то да су ови џиновски сунђери добављачи свеже воде и кисеоника“. Шта су наши одговор и задатак? Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. Закључак На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. У предговору књизи „Озелењивање православне парохије“, коју је објавило Православно удружење Преображења Господњег, Његова Светост васељенски патријарх Вартоломеј је истакао: „Од самог почетка своје свештеничке службе надао сам се и молио се да разне еколошке иницијативе Васељенске патријаршије имају за плод стварање истовремено и ‘зелених парохија’ и ‘зелених свештеника’ широм света.“ Искрено сам уверен да ми овде у САД имамо изванредну прилику да удовољимо том позиву о заштити човекове средине. Избор је на нама. Хоћемо ли ослушнути Реч Божју и послушати је? Хоћемо ли се доказати као одговорни пристави? Свет мотри на нас. Свет очекује. А време лети. Парафразирајући св. апостола Павла, можемо рећи: „Ево, сад је најпогодније време, сад је дан спасења човекове средине“ (ср. 2 Кор 6,2). *Предавање грчког архиепископа Димитрија на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration). Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Аналитичност би нас одвела ка покушају да целу ову проблематику посматрамо што је могуће обухватније, тј. да појаве својеврсног антиестетизма модерне уметности представимо у што већем броју примера. Идолопоклонство чињеницама одликовало је многе рационалистичке приступе, а резултати таквих напора завршавали су бројним томовима књига чији свет остаје затворен у стихије нужности, потреби да се нешто покаже и докаже, по сваку цену утемељи у границе овог света, времена и простора. Феноменологија (наука о појмовима, ми мислимо пре свега на духовне појмове, у једном ширем смислу) настоји да се вине иза граница чињеница, мада није у супротности са њима, те да их на тај начин дубински сазна и осмисли, па би смо нашу глобализацију проблема сматрали феноменолошким приступом. Кубизам, на пример, био је правац који руши непатворену лепоту материјалног света, желећи да осмисли нови свет, у којем се не виде јасне контуре лепоте. Сликар Пабло Пикасо је на својим платнима стварао свет геометријске конструкције, где је простор духа уништен, где се дух не оваплоћује, а сама материја губи своју тврду форму, снагу и постаје тело које се дематеријализује. Гледано са историјско-уметничког становишта, Пикасова појава је нужна, имајући у виду да му је претходник био велики француски сликар Сезан. Импресионизам је, на пример, растакао тврде материјалне форме и градио меке контуре материјалног света. У том смислу, кубизам је био својеврсна реакција и потреба да се та гњилост материјалне форме ојача геометричношћу тражења скелета материје. Пикасо је применио аналитички принцип разлагања и рашчлањавања материје, у жељи, да се њеним уситњавањем на складне геометријске делове, дође до скелета материје, чврстих форми прикривених размекшаним и гњилим телом. Крајњи исход је стварање скелета материје као привида, а не реалности. Дакле, овим аналитичким поступком, савремена уметност је разапела дух, а тело представила у меканој и распадајућој форми. Наравно да савремено сликарство има и других идеја и решења, где се чине озбиљни покушаји у трагању за изгубљеном духовном лепотом. Прави карактер и могућност естетичког хуманизма, који је карактерисао руску религиозну мисао XIX и прве половине XX века, није од стране православних богослова узет у свеобухватније разматрање, мада су поједини већ изрекли свој суд. Оцењујући богословско и философско дело утемељивача савремене православне естетике о. Павла Флоренског (1882–1937), патролог и историчар руског богословља о. Георгије Флоровски на једном месту пише: „Над руским богословљем надвила се естетичка саблазан…“ (Пути русского богословия, Парис 1983, 498). Нас, овом приликом не интересује опширнија полемика, имајући у виду да је, поводом православног естетизма, непотребно полемисати, као и да су резултати истраживања, православне естетике уопште, дали сасвим поуздане резултате. Навешћемо неколико занимљивих места из дела Ф. М. Достојевског, припадника православног естетизма XIX века, да се покаже његова вера у лепоту, као израз својства божанског бића и подобија одухотвореног створеног света. У роману Идиот он пише: „лепота ће спасити свет“; а у роману Браћа Карамазови његов јунак старац Зосима вели: „ми не схватамо, да је живот рај“ (лепота – М. Л.). Како истиче богослов и одлични зналац руске религиозне мисли и културе о. В. Зјењковски, Достојевски је размишљајући о значају хришћанства у уметности, био окренут естетици. Према истом аутору овде се запажа утицај Шилера и његово културно величање естетичког начела у човеку и вера у јединственост лепоте и доброте. Проучавајући древне изворе православног естетизма, можемо слободно рећи да је Шилер био сасвим добра инспирација Достојевском. О лепоти Достојевски пише: „Лепота и стваралаштво представља саставни део човека… човек је жедан лепоте, безусловно је прима у себе, а само зато што је она лепота.“ На другом месту каже: „лепота је саставни део сваке здравине… она је хармонија, гаранција спокојства“. Даље, о. В. Зјењковски изводи закључак: „Естетичка преживљавања су по својој суштини мистичког карактера само уколико уздижу нашу душу ка Богу.“ Најстарија молитвословља и целокупна литургијска химнографија не само што поткрепљују наведене мисли Ф. М. Достојевског, него оправдавају духовни смер новоправославне естетике. У средњевековном „Акатисту Исусу преслатком“, на пример, у трећем икосу каже се: „Исусе красото пресветла“; затим у четвртом икосу: „Исусе свеколике творевине украситељу“; итд. Једном речју, целокупно средњевековно црквено књижевно стваралаштво врло убедљиво подупире естетичка схватања Ф. М. Достојевског као и теоријски заснованa мисао о. П. Флоренског. Српски преводи литургиско-химнографске садржине, као и оригинално стваралаштво (житија и службе Србима светитељима), то недвосмислено показују. Списи познатих светоотачких богослова, дају нам сасвим довољно основа за схватање православног естетизма библијски утемељеним. Кападокијски богослов Св. Василије Велики (IV век) у свом чувеном делу Шестодневу, пише о вези више лепоте и уметности: „… постоји некакав уметнички Ум, који је видљиве ствари украшавањем довео у поредак…“ О односу Бога и створеног света исти аутор казује: „Прославимо највећег Уметника, који је премудро и уметнички створио свет, и на основу лепоте видљивог познаћемо Онога који лепотом све превазилази.“ На основу анализе овог богословског дела, које је имало огромног утицаја на развој православног схватања, такође и списа који је у средњем веку преведен и на српскословенски језик, могла би се написати темељна студија о православној естетици, као и основе за теорију православне уметности. Богословски естетизам карактерише и схватање Св. Григорија Нисијског (IV век). У егзегетском спису О стварању човека (наставак Шестоднева његовог брата Св. Василија Великог), о лепоти човека као Божијег подобија каже: „Божанствена лепота није у спољашњим цртама, ни у пријатном складу лица, нити у било каквом чулноопажајном исијавању, него се она сагледава у неизрецивом блаженству врлина.“ У духу естетизма, о истом пише и Преп. Максим Исповедник (580–662) у спису Мистагогија: „Сам Бог биће Све, подједнако у свима који се спасавају блистајући као Првообразна и Првоузрочна Лепота, у онима који су се у Њему уподобили кроз врлине и виђење благодати.“ Лепоту човековог богоподобија, велики православни мистичар Преп. Симеон Нови Богослов (942–1022), у једној од својих божанствених химни овако описује: „Веселим се и радујем када помислим о назначењу и слави који су ми дати од Бога, видећи себе свецело улепшаним нематеријалном одећом, као анђео Господњи. На тај начин, та радост у мени распаљује љубав према Ономе, Ко је даје и мења ме и уздиже ка Богу.“ Духом истог естетизма, мада на специфичан начин, одликују се подвижнички списи, пре свих најутицајнијих аутора православног монаштва: Преп. Јована Лествичника (око 579 до после 654 године) у делу Лествица и Преп. Исака Сирина (VII век) у делу Подвижничка слова. Лествичник о лепоти човековог духовног лика, на једном месту вели: „Када је срце весело и лице човеку засија. Када је сам човек тако прожет љубављу Божијом, тада се и споља, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе.“ О небеској лепоти Исак Сирин пише: „Чистота ума је савршенство пребивања у небеском сазерцању, без страсти побуђени смо духовном силом горњих лепота, безбројним чудима небеског света.“ Као што се из наведених примера види, православни естетизам је духовна радост благодатног живота у Христу, који је Лик највише Лепоте, а човек је биће призвано да се обожи, и тако украси и стекне непропадљиву душу и преображено тело. Такође, и првосаздана материја призвана је да дође у поредак преображења своје супстанције, те тако постане део лепоте и доброте видљивог света, који на тај начин потврђује лепоту и доброту Творца, или Уметника, како пише Св. Василије Велики. На основу нашег увида у древне светоотачке литургијске и монашко-подвижничке списе, и што је за српску традицију веома битно, сагледавањем средњевековне оригиналне књижевности, може се рећи да је суштину питања православног схватања лепоте, и уопште, појма естетичког тешко подвргнути формалној дефиницији или неком засебном одсеку истраживања и схватања. Погрешно је сматрати да се појам лепоте може објектизовати и везати за одређено својство божанског бића и бића створеног света. Пре би се могло рећи да је лепота и духовна радост бића благодетна енергија која извире из светотројичног божанског бића, која се разлива и дарује Божијем створењу, те се тако потенцијално украшава целокупна творевина. Човек својим врлинским подвигом приноси целокупну психофизичку енергију бића, која се „наитијем“ благодати Светога Духа распламсава и преображава у квалитет новог и украшеног бића. Дакле, Бог је виша Лепота, а животом у Христу све се преображава и постаје подобно тој Лепоти. Да би се избегла прелест интелектуализма, који има потребу да од свега гради систем појмовног мишљења или да начини Биће објектом и тако створи непробојни зид између Бога (објекта) и човека (субјекта) и на тај начин живу веру начини искључиво колективном мишљу, потребан је и корак на личном опиту и личном доживљају. Љубав, осећање и жеђ да се човек истински сроди с Богом даје огромну снагу и покреће све органе човековог бића. Тако отворено и истинско биће пријемчиво је за Бога. Тада се заправо догађа некакав унутарњи процес повезивања разједињеног и буђења замрлог, што мења и преображава, тада се друкчије мисли и расуђује, тада је целовит човек укључен у пуни живот, тада се догађа стваралачки процес новог погледа, који све посматра с вером, и рађа се ново преображено посматрање свега. Наиме, та перцепција и примање Бога и створеног света, мења пријемнике, тј. чула, и доживљај постаје примање енергије доброте и лепоте божанства. Извор: Теологија.нет
  16. У нововековној, а посебно савременој естетици идеја лепоте доживљава трагичну судбину. На ширем плану, модерна уметност ниподоштава лепо и лепоту, њен циљ није откривање лепоте. Чак постоје бројна схватања о постојању превредноване „лепоте“. О чему је реч? Читави уметнички покрети и схватања великог броја уметничких стваралаца одбацио је класична поимања и идеју довршености. Термин „изражајност“ у нашем естетичком речнику заменио је лепоту. Заправо, „изражајно“ би се односило на уметничка дела која сугеришу више но што су способна да „изразе“, или се своде на психологистичко откривање душе уметника итд. Корени свргавања лепоте класичних естетских схватања антике, средњевековног хришћанства и ренесансе почињу у XII веку уобличавањем естетике као сфере философије. Последице овог својевременог антиестетизма показаће своју маску у XX веку. Поједини мислиоци XVIII века, пресудно су утицали на званично потискивање лепоте, због потребе да се ослободе ауторитета, жеље да крену испочетка. Резултат тога је да се исконски појам лепоте потисне на периферни план „новог духа“ уметности. Аналитичност би нас одвела ка покушају да целу ову проблематику посматрамо што је могуће обухватније, тј. да појаве својеврсног антиестетизма модерне уметности представимо у што већем броју примера. Идолопоклонство чињеницама одликовало је многе рационалистичке приступе, а резултати таквих напора завршавали су бројним томовима књига чији свет остаје затворен у стихије нужности, потреби да се нешто покаже и докаже, по сваку цену утемељи у границе овог света, времена и простора. Феноменологија (наука о појмовима, ми мислимо пре свега на духовне појмове, у једном ширем смислу) настоји да се вине иза граница чињеница, мада није у супротности са њима, те да их на тај начин дубински сазна и осмисли, па би смо нашу глобализацију проблема сматрали феноменолошким приступом. Кубизам, на пример, био је правац који руши непатворену лепоту материјалног света, желећи да осмисли нови свет, у којем се не виде јасне контуре лепоте. Сликар Пабло Пикасо је на својим платнима стварао свет геометријске конструкције, где је простор духа уништен, где се дух не оваплоћује, а сама материја губи своју тврду форму, снагу и постаје тело које се дематеријализује. Гледано са историјско-уметничког становишта, Пикасова појава је нужна, имајући у виду да му је претходник био велики француски сликар Сезан. Импресионизам је, на пример, растакао тврде материјалне форме и градио меке контуре материјалног света. У том смислу, кубизам је био својеврсна реакција и потреба да се та гњилост материјалне форме ојача геометричношћу тражења скелета материје. Пикасо је применио аналитички принцип разлагања и рашчлањавања материје, у жељи, да се њеним уситњавањем на складне геометријске делове, дође до скелета материје, чврстих форми прикривених размекшаним и гњилим телом. Крајњи исход је стварање скелета материје као привида, а не реалности. Дакле, овим аналитичким поступком, савремена уметност је разапела дух, а тело представила у меканој и распадајућој форми. Наравно да савремено сликарство има и других идеја и решења, где се чине озбиљни покушаји у трагању за изгубљеном духовном лепотом. Прави карактер и могућност естетичког хуманизма, који је карактерисао руску религиозну мисао XIX и прве половине XX века, није од стране православних богослова узет у свеобухватније разматрање, мада су поједини већ изрекли свој суд. Оцењујући богословско и философско дело утемељивача савремене православне естетике о. Павла Флоренског (1882–1937), патролог и историчар руског богословља о. Георгије Флоровски на једном месту пише: „Над руским богословљем надвила се естетичка саблазан…“ (Пути русского богословия, Парис 1983, 498). Нас, овом приликом не интересује опширнија полемика, имајући у виду да је, поводом православног естетизма, непотребно полемисати, као и да су резултати истраживања, православне естетике уопште, дали сасвим поуздане резултате. Навешћемо неколико занимљивих места из дела Ф. М. Достојевског, припадника православног естетизма XIX века, да се покаже његова вера у лепоту, као израз својства божанског бића и подобија одухотвореног створеног света. У роману Идиот он пише: „лепота ће спасити свет“; а у роману Браћа Карамазови његов јунак старац Зосима вели: „ми не схватамо, да је живот рај“ (лепота – М. Л.). Како истиче богослов и одлични зналац руске религиозне мисли и културе о. В. Зјењковски, Достојевски је размишљајући о значају хришћанства у уметности, био окренут естетици. Према истом аутору овде се запажа утицај Шилера и његово културно величање естетичког начела у човеку и вера у јединственост лепоте и доброте. Проучавајући древне изворе православног естетизма, можемо слободно рећи да је Шилер био сасвим добра инспирација Достојевском. О лепоти Достојевски пише: „Лепота и стваралаштво представља саставни део човека… човек је жедан лепоте, безусловно је прима у себе, а само зато што је она лепота.“ На другом месту каже: „лепота је саставни део сваке здравине… она је хармонија, гаранција спокојства“. Даље, о. В. Зјењковски изводи закључак: „Естетичка преживљавања су по својој суштини мистичког карактера само уколико уздижу нашу душу ка Богу.“ Најстарија молитвословља и целокупна литургијска химнографија не само што поткрепљују наведене мисли Ф. М. Достојевског, него оправдавају духовни смер новоправославне естетике. У средњевековном „Акатисту Исусу преслатком“, на пример, у трећем икосу каже се: „Исусе красото пресветла“; затим у четвртом икосу: „Исусе свеколике творевине украситељу“; итд. Једном речју, целокупно средњевековно црквено књижевно стваралаштво врло убедљиво подупире естетичка схватања Ф. М. Достојевског као и теоријски заснованa мисао о. П. Флоренског. Српски преводи литургиско-химнографске садржине, као и оригинално стваралаштво (житија и службе Србима светитељима), то недвосмислено показују. Списи познатих светоотачких богослова, дају нам сасвим довољно основа за схватање православног естетизма библијски утемељеним. Кападокијски богослов Св. Василије Велики (IV век) у свом чувеном делу Шестодневу, пише о вези више лепоте и уметности: „… постоји некакав уметнички Ум, који је видљиве ствари украшавањем довео у поредак…“ О односу Бога и створеног света исти аутор казује: „Прославимо највећег Уметника, који је премудро и уметнички створио свет, и на основу лепоте видљивог познаћемо Онога који лепотом све превазилази.“ На основу анализе овог богословског дела, које је имало огромног утицаја на развој православног схватања, такође и списа који је у средњем веку преведен и на српскословенски језик, могла би се написати темељна студија о православној естетици, као и основе за теорију православне уметности. Богословски естетизам карактерише и схватање Св. Григорија Нисијског (IV век). У егзегетском спису О стварању човека (наставак Шестоднева његовог брата Св. Василија Великог), о лепоти човека као Божијег подобија каже: „Божанствена лепота није у спољашњим цртама, ни у пријатном складу лица, нити у било каквом чулноопажајном исијавању, него се она сагледава у неизрецивом блаженству врлина.“ У духу естетизма, о истом пише и Преп. Максим Исповедник (580–662) у спису Мистагогија: „Сам Бог биће Све, подједнако у свима који се спасавају блистајући као Првообразна и Првоузрочна Лепота, у онима који су се у Њему уподобили кроз врлине и виђење благодати.“ Лепоту човековог богоподобија, велики православни мистичар Преп. Симеон Нови Богослов (942–1022), у једној од својих божанствених химни овако описује: „Веселим се и радујем када помислим о назначењу и слави који су ми дати од Бога, видећи себе свецело улепшаним нематеријалном одећом, као анђео Господњи. На тај начин, та радост у мени распаљује љубав према Ономе, Ко је даје и мења ме и уздиже ка Богу.“ Духом истог естетизма, мада на специфичан начин, одликују се подвижнички списи, пре свих најутицајнијих аутора православног монаштва: Преп. Јована Лествичника (око 579 до после 654 године) у делу Лествица и Преп. Исака Сирина (VII век) у делу Подвижничка слова. Лествичник о лепоти човековог духовног лика, на једном месту вели: „Када је срце весело и лице човеку засија. Када је сам човек тако прожет љубављу Божијом, тада се и споља, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе.“ О небеској лепоти Исак Сирин пише: „Чистота ума је савршенство пребивања у небеском сазерцању, без страсти побуђени смо духовном силом горњих лепота, безбројним чудима небеског света.“ Као што се из наведених примера види, православни естетизам је духовна радост благодатног живота у Христу, који је Лик највише Лепоте, а човек је биће призвано да се обожи, и тако украси и стекне непропадљиву душу и преображено тело. Такође, и првосаздана материја призвана је да дође у поредак преображења своје супстанције, те тако постане део лепоте и доброте видљивог света, који на тај начин потврђује лепоту и доброту Творца, или Уметника, како пише Св. Василије Велики. На основу нашег увида у древне светоотачке литургијске и монашко-подвижничке списе, и што је за српску традицију веома битно, сагледавањем средњевековне оригиналне књижевности, може се рећи да је суштину питања православног схватања лепоте, и уопште, појма естетичког тешко подвргнути формалној дефиницији или неком засебном одсеку истраживања и схватања. Погрешно је сматрати да се појам лепоте може објектизовати и везати за одређено својство божанског бића и бића створеног света. Пре би се могло рећи да је лепота и духовна радост бића благодетна енергија која извире из светотројичног божанског бића, која се разлива и дарује Божијем створењу, те се тако потенцијално украшава целокупна творевина. Човек својим врлинским подвигом приноси целокупну психофизичку енергију бића, која се „наитијем“ благодати Светога Духа распламсава и преображава у квалитет новог и украшеног бића. Дакле, Бог је виша Лепота, а животом у Христу све се преображава и постаје подобно тој Лепоти. Да би се избегла прелест интелектуализма, који има потребу да од свега гради систем појмовног мишљења или да начини Биће објектом и тако створи непробојни зид између Бога (објекта) и човека (субјекта) и на тај начин живу веру начини искључиво колективном мишљу, потребан је и корак на личном опиту и личном доживљају. Љубав, осећање и жеђ да се човек истински сроди с Богом даје огромну снагу и покреће све органе човековог бића. Тако отворено и истинско биће пријемчиво је за Бога. Тада се заправо догађа некакав унутарњи процес повезивања разједињеног и буђења замрлог, што мења и преображава, тада се друкчије мисли и расуђује, тада је целовит човек укључен у пуни живот, тада се догађа стваралачки процес новог погледа, који све посматра с вером, и рађа се ново преображено посматрање свега. Наиме, та перцепција и примање Бога и створеног света, мења пријемнике, тј. чула, и доживљај постаје примање енергије доброте и лепоте божанства. Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. Дакле, питање као из наслова. Глобализације, интеграције, миграције и остале "ЦИЈЕ"... Пред нашим очима, готово ухватљиво се дешавају промене. Код православних кршћана, један од интегративних фактора је и "национ". Да ли ће тако бити у сразу са променама и за два десетљећа (и даље) нпр. Не сумЉајући у речи апостола и самог ИСХС, шта за вас (и да ли) значи национално одређење Цркве? Како даље? Извол`те...
  18. Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика
  19. Клуб „Кана Галилејска” на форуму „Живе речи утехе” има више од 2.500 чланова који траже сродну душу са којом би склопили хришћански брак Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика View full Странице
  20. Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији
  21. Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим? Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији View full Странице
  22. Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме - да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије. Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем. Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“ Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије. Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије. Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...