Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православне'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 270 results

  1. Српска православна Црква је од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или сами конструисали вести које нису из правог извора. Како би проблеми на тим пољима били решени, пре десет година је основано синодално одељење које се бави савременим технологијама, а током последње две године урађени су значајни помаци који и техничким решењима и практичним препорукама штите интегритет Српске православне Цркве на интернету. Ми смо овога јутра са Александром Арсенином говорили о Централном регистру интернет домена СПЦ, као и о једној значајној новини – доменском опсегу rel.rs. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  2. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У овогодишњој поруци поводом Дана заштите животне средине 1. септембра Васељенски патријарх Вартоломеј је истакао да је „живот Православне Цркве примењена екологија, опипљиво и недодириво поштовање према природној околини“. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Пајсије Ларенцакис (крштено име Димитрије) рођен је у Ираклиону (Крит). Дипломирао је на Атинском богословском факултету. Замонашен је и рукоположен за јерођакона 1998. године у манастиру Светог Ђорђа Епаносифи, а за јеромонаха 2000. године. Новоизабрани епископ је делао у православној Критској Архиепископији (1998-2001, 2006-2015), у Митрополији Петре и Хиронисоса (2001-2006) и у Александријској Патријаршији (2015-2016), а од 2016. године у Аустријској Митрополији. Носиће звање титуларног епископа апамејског. Извор: Српска Православна Црква
  5. Досадашњи архијерејски заменик за грчке православне вернике у Мађарској биће хиротонисан 20. октобра 2018. у Бечу. То је архимандрит Пајсије Ларенцакис, кога је Свети и Свештгени синод Васељенске Патријаршије у Цариграду изабрао за архијереја. Хиротонија ће се одржати у Саборној цркви Свете Тројице у Бечу. Пајсије Ларенцакис (крштено име Димитрије) рођен је у Ираклиону (Крит). Дипломирао је на Атинском богословском факултету. Замонашен је и рукоположен за јерођакона 1998. године у манастиру Светог Ђорђа Епаносифи, а за јеромонаха 2000. године. Новоизабрани епископ је делао у православној Критској Архиепископији (1998-2001, 2006-2015), у Митрополији Петре и Хиронисоса (2001-2006) и у Александријској Патријаршији (2015-2016), а од 2016. године у Аустријској Митрополији. Носиће звање титуларног епископа апамејског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Владици Силуану саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Крушић, парох никшићки и сабраћа острошке обитељи јеромонах Владимир и јерођакон Роман. После причешћа вјерног народа, Владика Силуан је у краткој бесједи заблагодарио Богу, Светом Василију Острошком Чудотворцу, Митрополиту Амфилохију и Острошкој братији на дару служења литургије на овом светом мјесту. “Часни оци, преподобни народе Божији, узносимо хвалу Господу, Светом Василију и благодаримо Високопреосвештеном Митрополиту Амфилохију и братији ове свете обитељи на предивном богослужењу. Захваљујемо Богу на оволиком броју вјерног народа који се причестио Светим тајнама Христовим. Такође, узносимо хвалу и благодарност што смо стигли да се поклонимо моштима Светог Василија, овде у манастиру Острогу, гдје и није лако стићи. Са великим емоцијама смо стигли овде, да се поклонимо светињама и светим местима. Захвалимо се Господу на богослужењу које смо успели сви заједно да служимо овде. Благодаримо и оцима са којима заједно служисмо литургију, као и свима вама који сте учествовали у Светој литургији, и који долазите у ово предивно мјесто на поклоњење Светом Василију. Благослов Господњи и благослов Светог Василија да буде са свима вама са данашње предивне службе Божије”, казао је у бесједи Владика Силуан. После литургијског сабрања, Владика Силуан, монаси и монахиње који су дошли са њим још једном су се поклонили и помолили Светом Василију Острошком, а јерођакон Роман их је упознао са историјатом манастира. Владика Силуан са пратњом јуче је обишао и Цетињски манастир, сједиште митрополије црногорско-приморске и друге светиње Црне Горе. Извор: Радио Светигора
  7. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острога г. Амфилохија, у суботу 25./12. августа 2018. године, на празник Светих мученика Фотија, Аниките и других, Свету архијерејску литургију у Горњем Манастиру Острог, служио је Епископ Силуан из Румунске православне цркве. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владици Силуану саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Крушић, парох никшићки и сабраћа острошке обитељи јеромонах Владимир и јерођакон Роман. После причешћа вјерног народа, Владика Силуан је у краткој бесједи заблагодарио Богу, Светом Василију Острошком Чудотворцу, Митрополиту Амфилохију и Острошкој братији на дару служења литургије на овом светом мјесту. “Часни оци, преподобни народе Божији, узносимо хвалу Господу, Светом Василију и благодаримо Високопреосвештеном Митрополиту Амфилохију и братији ове свете обитељи на предивном богослужењу. Захваљујемо Богу на оволиком броју вјерног народа који се причестио Светим тајнама Христовим. Такође, узносимо хвалу и благодарност што смо стигли да се поклонимо моштима Светог Василија, овде у манастиру Острогу, гдје и није лако стићи. Са великим емоцијама смо стигли овде, да се поклонимо светињама и светим местима. Захвалимо се Господу на богослужењу које смо успели сви заједно да служимо овде. Благодаримо и оцима са којима заједно служисмо литургију, као и свима вама који сте учествовали у Светој литургији, и који долазите у ово предивно мјесто на поклоњење Светом Василију. Благослов Господњи и благослов Светог Василија да буде са свима вама са данашње предивне службе Божије”, казао је у бесједи Владика Силуан. После литургијског сабрања, Владика Силуан, монаси и монахиње који су дошли са њим још једном су се поклонили и помолили Светом Василију Острошком, а јерођакон Роман их је упознао са историјатом манастира. Владика Силуан са пратњом јуче је обишао и Цетињски манастир, сједиште митрополије црногорско-приморске и друге светиње Црне Горе. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. У архипастирској бесједи послије причешћа, Митрополит Амфилохије је казао да је за све православне хришћане, и оне који овдје живе као и за оне широм свијета, Причешће Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа суштина живота. „Зато је велики благослов да и у овом граду постоји православна заједница, ова света обитељ Пресвете Богородице трудом архимандрита Томаса и његове братије и свих вас који сте примили вјеру православну, изворну вјеру Светих апостола, Христову вјеру“, нагласио је владика Амфилохије. Подсјетивши вјерне да је отац Томас, православни Белгијанац, овај манастир поклонио Епархији буеносајреској, Митрополит је истакао да је велики Божији дар, радост што ће са благословом архимандрита Томаса, Епископ храма, ове обитељи, Епархије, бити новоизабрани владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. „Овај манастир и његова имовина припадаће Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, нашој Српској православној Цркви. За сада ће наш отац Рафаило бити надлежан за ову обитељ, а ако Бог да, послаћемо из Црне Горе двојицу монаха (јеромонаха и ђакона) који ће бити у овом манастиру и који ће наслиједити оца Томаса“, рекао је Митрополит и додао да је ова светиња велики благослов за читав град Ајакучо. На крају владика је благословио све присутне и њихове породице истакавши да они чувају ову светињу – Манастир Пресвете Богородице утјешитељке, а она њих и све нас. Архиепископ цетињски Амфилохије је стигао у Ајакучо у навечерје празника Светога апостола Матије и Светога мученика Антонија. У Манастиру Пресвете Богородице утјешитељке оних који пате, срдачно је дочекан од Перуанаца, православних житеља који чувају овај манастир и одржавају његову економију површине 32000м2. Високопреосвећени је одмах по доласку одслужио Вечерњу а након тога обишао манастирско имање и разговарао са мјештанима овог краја, познатог као мјесту гдје се 1824. године одиграла одлучујућа битка за независност Перуа. Манастир Пресвете Богородице утјешитељке је подигао отац Томас – православни Белгијанац, клирик Московске патријаршије, који је усљед нарушеног здравља морао да се врати у Белгију. Архимандрит Томас је отворио сиротиште и школу кроз коју се крстило и прошло много перуанске сирочади. Након што је сазнао да Епархија буеносајреска српског Патријархата успјешно спроводи православну мисију на овом континенту, отац Томас је одлучио да манастир и сво имање поклони овој Епархији. У Перуу ће Митрополит Амфилохије боравити до 25. августа а у недјељу 26. августа Богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, допутовао је 17. августа у Буенос Ајрес, гдје ће 2. септембра обавити устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића). У пратњи Митрополита Амфилохија су старешина подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. Своју посјету Латинској Америци Архиепископ цетињски Амфилохије завршиће 10. септембра посјетом Аргентини. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на празник Светога апостола Матије и Светога мученика Антонија, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Пресвете Богородице утјешитељке у граду Ајакучо у Перуу. Митрополиту су саслуживали архимандрит Рафаило (Чепрњић), протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. У архипастирској бесједи послије причешћа, Митрополит Амфилохије је казао да је за све православне хришћане, и оне који овдје живе као и за оне широм свијета, Причешће Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа суштина живота. „Зато је велики благослов да и у овом граду постоји православна заједница, ова света обитељ Пресвете Богородице трудом архимандрита Томаса и његове братије и свих вас који сте примили вјеру православну, изворну вјеру Светих апостола, Христову вјеру“, нагласио је владика Амфилохије. Подсјетивши вјерне да је отац Томас, православни Белгијанац, овај манастир поклонио Епархији буеносајреској, Митрополит је истакао да је велики Божији дар, радост што ће са благословом архимандрита Томаса, Епископ храма, ове обитељи, Епархије, бити новоизабрани владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. „Овај манастир и његова имовина припадаће Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, нашој Српској православној Цркви. За сада ће наш отац Рафаило бити надлежан за ову обитељ, а ако Бог да, послаћемо из Црне Горе двојицу монаха (јеромонаха и ђакона) који ће бити у овом манастиру и који ће наслиједити оца Томаса“, рекао је Митрополит и додао да је ова светиња велики благослов за читав град Ајакучо. На крају владика је благословио све присутне и њихове породице истакавши да они чувају ову светињу – Манастир Пресвете Богородице утјешитељке, а она њих и све нас. Архиепископ цетињски Амфилохије је стигао у Ајакучо у навечерје празника Светога апостола Матије и Светога мученика Антонија. У Манастиру Пресвете Богородице утјешитељке оних који пате, срдачно је дочекан од Перуанаца, православних житеља који чувају овај манастир и одржавају његову економију површине 32000м2. Високопреосвећени је одмах по доласку одслужио Вечерњу а након тога обишао манастирско имање и разговарао са мјештанима овог краја, познатог као мјесту гдје се 1824. године одиграла одлучујућа битка за независност Перуа. Манастир Пресвете Богородице утјешитељке је подигао отац Томас – православни Белгијанац, клирик Московске патријаршије, који је усљед нарушеног здравља морао да се врати у Белгију. Архимандрит Томас је отворио сиротиште и школу кроз коју се крстило и прошло много перуанске сирочади. Након што је сазнао да Епархија буеносајреска српског Патријархата успјешно спроводи православну мисију на овом континенту, отац Томас је одлучио да манастир и сво имање поклони овој Епархији. У Перуу ће Митрополит Амфилохије боравити до 25. августа а у недјељу 26. августа Богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, допутовао је 17. августа у Буенос Ајрес, гдје ће 2. септембра обавити устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића). У пратњи Митрополита Амфилохија су старешина подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. Своју посјету Латинској Америци Архиепископ цетињски Амфилохије завршиће 10. септембра посјетом Аргентини. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Тема 19. свеамеричког Сабора „За живот света“ узета је из истоимене књиге Александра Шмемана. О историји писања ове књиге, коју цене многи хришћани (а преведена је на српски), учеснике Сабора упознао је син оца Александра Шмемана Сергеј. У свом уводном поздраву митрополит Тихон је истакао да је у многим списима Светог Тихона, патријарха сверуског, док је он био Епископ у Северној Америци од 1897. до 1907. године, често споменут исказ да треба бити „учесник Тела Христовог“. Блажењејши Тихон је нагласио да је овај став актуелан и данас. У име РПЦ Сабору се обратио епископ Флавијан нагласивши да Руска Црква никада није оскудевала у молитвеном општењу са својом вољеном сестром - Православном Црквом у Америци. Он је подсетио да је прошле године одржана 100-годишњица Помесног сабора у Москви и избора сверуског патријарха Тихона. „Напори и подвизи светитеља Тихона, заједно са таквим подвижницима вере и побожности какви су били преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије, митрополит московски, представљају драгоцени допринос нашем заједничком духовном наслеђу. У дане када се одржава заседање Свеамеричког сабора узносимо срдачне молитве за очување и умножење спасоносног сејања многих руских мисионара по њиви светог Православља на америчком континенту. Епископ Флавије је учесницима Сабора пренео молитвене поздраве сверуског патријарха Кирила. Извор: Српска Православна Црква
  11. Овај Сабор је одржан од 23. до 27. јула 2018. у Сент Луису, у држави Мисури, после свечаног молебна који је савршио митрополит све Америке и Канаде Тихон. У заседању су учествовали сви чланови Светог Сабора ове Цркве, архијереји, представници свештенослужитеља и мирјана из целе Северне Америке. Отварању су присуствовали архијереји Васељенске, Александријске, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, као и Финске Аутономне Православне Цркве. Московску Патријаршију је представљао Епископ череповецки и белозерски Флавијан. Тема 19. свеамеричког Сабора „За живот света“ узета је из истоимене књиге Александра Шмемана. О историји писања ове књиге, коју цене многи хришћани (а преведена је на српски), учеснике Сабора упознао је син оца Александра Шмемана Сергеј. У свом уводном поздраву митрополит Тихон је истакао да је у многим списима Светог Тихона, патријарха сверуског, док је он био Епископ у Северној Америци од 1897. до 1907. године, често споменут исказ да треба бити „учесник Тела Христовог“. Блажењејши Тихон је нагласио да је овај став актуелан и данас. У име РПЦ Сабору се обратио епископ Флавијан нагласивши да Руска Црква никада није оскудевала у молитвеном општењу са својом вољеном сестром - Православном Црквом у Америци. Он је подсетио да је прошле године одржана 100-годишњица Помесног сабора у Москви и избора сверуског патријарха Тихона. „Напори и подвизи светитеља Тихона, заједно са таквим подвижницима вере и побожности какви су били преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије, митрополит московски, представљају драгоцени допринос нашем заједничком духовном наслеђу. У дане када се одржава заседање Свеамеричког сабора узносимо срдачне молитве за очување и умножење спасоносног сејања многих руских мисионара по њиви светог Православља на америчком континенту. Епископ Флавије је учесницима Сабора пренео молитвене поздраве сверуског патријарха Кирила. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Причу која следи испричао је министар за интеграције једне од европских земаља и добар је пример те неусаглашености: „Исламски вођа… је јавно изнео тврдњу да је хомосексуалност болест. То је узроковало негодовање… не толико због његовог мишљења – свакоме је дозвољено да има сопствено мишљење – већ зато што се ради о јавно исказаном мишљењу верског вође. (…) Хомосексуалци су се осетили угрожено и ја сам се као задужен за европске интеграције осетио обавезним да разговарам са исламским свештенством и муслиманским вођама и објасним им какав утицај такве изјаве имају на толеранцију, прихватање и поштовање међу грађанима и различитим народима.“ Ово је, по мом мишљењу, типичан пример колизије између становишта религиозних вођа, са једне стране, и стандарда модерног секуларног друштва, са друге. У вези са тим приметне су три ствари. Пре свега, горе поменути министар задужен за европске интеграције поима сексуалност као општеприхваћен феномен, и било какав негативан или критичан став према томе се сматра „издвојеним мишљењем“. Друго, сматра се да ако верске вође могу да имају издвојена мишљења, тј. она која нису у складу са стандардима савременог секуларног друштва, она им неће бити забрањивана, али га не смеју изражавати јавно. Треће, када се мањине осећају „угрожено“ услед изјаве неког верског вође, сматра се да им је потребна заштита, и државне власти су у обавези да „воде дијалог“ са верским вођама по том питању. Дакле, видимо да верске вође са својим издвојеним мишљењима могу да делају приватно, али не и јавно: кад год пређу границе свог гета и искажу становишта која се не слажу са јавним мишљењем, секуларне власти морају да интервенишу. Погледајмо сад шта Руска Православна Црква каже о истом том питању у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве (XII, 9): „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. (…) Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку. Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма“, а поготово као предмет поноса и пример за подржавање. Управо због тога Црква осуђује свако пропагирање хомосексуализма.“ Како би ове тврдње могле да одговарају западним секуларним стандардима? Да ли ће државне власти бити у обавези да интервенишу и „воде дијалог“ са лидерима Руске Цркве како би их убедили да своје мишљење задрже за себе? Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве није приручник за приватну употребу: то је јавни документ у којем Руска Црква отворено и експлицитно исказује своје становиште. Језик тог документа се разликује од језика секуларног друштва: помињање греха, на пример, не налазимо у секуларном речнику. Па ипак, Црква верује да има пуно право да јавно искаже свој став не само када је истоветан са општеприхваћеним мишљењима, већ и када се не слаже са њима. Постоје и многи други ставови који су изражени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве који не одговарају секуларним стандардима. Примера ради, Црква се противи абортусу као „смртном греху“, сматра га једнаким убиству, и тврди да „сваки насртај на живот будуће људске личности, од тренутка зачећа па надаље, јесте злочин“. Црква се, такође, противи такозваном „сурогат материнству“, као и било каквој врсти вантелесне оплодње, сматрајући их „противприродним и морално недопустивим“. Клонирање се посматра као „несумњиви изазов самој природи човека, изазов лику Божијем уграђеном у њега, од којега су неодвојиви слобода и јединственост личности“. Фетална терапија се сматра „апсолутно недопустивом“. Еутаназија „обликом убиства или самоубиства“. За промену пола се тврди да је „побуна против Творца“ коју Црква не признаје: при чему ће особа која је то учинила приликом приступања крштењу бити крштена „као припадник или припадница у полу у којем је рођена“. Претпостављамо да ће их, све док Православна Црква овакве ставове користи само за сопствену употребу, модерно друштво толерисати (сличне ставове има и Римокатоличка црква). Међутим, шта ако одређена држава усвоји нека од ових становишта и начини их делом свог законодавства након европских интеграција? Зар се то неће сматрати извитоперењем уобичајених европских стандарда? До сада је свака европска земља имала право да доноси сопствене норме vis-à-vis људском моралу. Од суштинског је значаја да у новој Европи свака земља и даље има право на то, и да се ниједан појединачни стандард не намеће свим члановима увећане Европске уније. Једнако је важно да цркве и верске заједнице имају право да изразе своја становишта о моралним питањима не само приватно већ и јавно, а да не буду оптужене да се уплићу у утврђене норме или да угрожавају права мањина или промовишу дух нетолеранције. Цркве морају за себе да обезбеде право да следе сопствене канонске традиције, бирајући њих уместо секуларног права у свим случајевима у којима се преклапају или где постоји очигледна контрадикторност међу њима. Према књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, „у случајевима када људски закон потпуно пориче апсолутну божанску норму и мења је у њену супротност, тада он престаје да буде закон и постаје безакоње, ма каквим се правним формулацијама маскирао“ (IV, 3). Стога: „У свему што се односи искључиво на земаљски поредак ствари, православни хришћанин обавезан је да се повинује законима, независно од тога колико су они савршени или пак неуспешни. Када, међутим, захтеви закона угрожавају вечно спасење, када закон налаже одступање од вере или извршење неког несумњивог греха према Богу или ближњима, хришћанин се позива на подвиг исповедништва ради правде Божије и спасења своје душе за вечни живот.“ (IV, 9) Очито да је непослушност грађанском праву екстремна мера коју би одређена црква требало да примењује само у посебним околностима. Таква могућност се не може искључити ако одређени систем вредности постане једини важећи у Европи. Како би се избегле овакве ситуације, европско законодавство мора да буде довољно свеобухватно и допусти да у њему буду представљена разна становишта, укључујући и традиционалне ставове водећих европских верских заједница. IV „Срце Европе“ и међуконфесионална солидарност Жак Делор, тадашњи председник европске комисије, 1992. године је рекао: „Нећемо успети са Европом ослањајући се искључиво на темеље правне експертизе или економске умешности… Ако у наредних десет година не будемо успели да Европи дамо душу, духовност и смисао, игра ће бити завршена.“ Господин Делор је вероватно имао на уму потребу да се препозна духовна димензија европских интеграција, а не да се осмисли нека нова „европска духовност“. Заиста, Европа има душу и вековима дугу духовну традицију. Та традиција мора поново да се открије и врати Европи у добу када су све традиционалне вредности доведене у питање. Још један бивши председник европске комисије, господин Жак Сантер, тврдио је да је „Европа надахнута хуманизмом заснованим на сопственом јудео-хришћанском наслеђу“ и да „то треба да се одрази на декларацију о основним људским правима“. Слажући се у основи са оваквим поставкама, желео бих да назначим да значај јудео-хришћанског наслеђа није лимитиран на формирање хуманистичке цивилизације: и јудејско и хришћанско предање је живо предање, и њихов значај, заједно са исламским и традицијама других народа, мора се препознати сам по себи. Хуманистички „заједнички именитељ“ се не сме применити на све традиције без разлике, јер њихови системи вредности нису увек у складу с њим. И док европске цркве и религијске традиције имају различите ставове о савременим проблемима, уједињене су у захтеву на право на очување, јавно изражавање и примену сопственог система вредности, остајући истовремено витални део процеса европских интеграција. Већина хришћанских европских цркава, преко Конференције европских цркава и Римокатоличке бискупске комисије европске заједнице су већ формулисале заједничке предлоге у вези са црквама и верским заједницама око конститутивног законодавства Европске уније: „Европска унија признаје и поштује право цркава и религијских заједница да се слободно организују у складу са националним правом, сопственим уверењима и статутима, и да следе своје верске циљеве у оквирима основних људских права. Европска унија поштује нарочити идентитет и допринос цркава и религијских заједница јавном животу и одржава структуралан дијалог са њима. Европска унија поштује и не гаји предрасуде према статусу цркава и религијских заједница земаља чланица у оквиру њихових националних права. Унија једнако поштује статус философских и неконфенсионалних организација.“ Ови чланови, који су били поднесени Конвенцији за будућност Европе, ради укључивања у адекватне одељке будућег европског устава, одражавају заједнички ум (the common mind) римокатолика, православних, протестантских и осталих хришћанских цркава. Верујем да се солидарност међу хришћанима Европе мора постићи и више испољавати при напретку процеса образовања заједничког европског система вредности. Хришћани ће само заједно са представницима других традиционалних конфесија у Европи бити у могућности да заштите сопствени идентитет, изборе се са „милитантним секуларизмом“ и супротставе се другим изазовима савремене цивилизације. Руска Православна Црква је спремна да сарађује како на међуконфесионалном и међурелигијском нивоу, тако и на политичком, социјалном и осталим нивоима, са свима који нису индиферентни према будућем идентитету Европе и са свима који верују да су традиционалне религиозне вредности интегрални део тог идентитета. * * * На крају, желео бих да поставим следеће питање: да ли градимо сасвим секуларну и атеистичку Европу, у којој ће Бог бити избачен из социјалне сфере и религија сатерана у гето приватног живота, или ће нова Европа постати истински дом различитих религија бивајући истински свеобухватна и плуралистичка? Сматрам да то питање треба да поставе европске цркве и верске заједнице и да политичари треба да дају одговор. Око тог питања је потребно водити дијалог између верских заједница и европских политичких институција. Извор: Теологија.нет
  13. III Традиционалне вредности и секуларни стандарди Вратио бих се сада европским интеграцијама и изнео поједина запажања која се тичу могућих практичних последица уколико би се секуларни систем вредности наметнуо Европској унији. У ситуацији када верске заједнице немају никакве повластице, колизије и сукоби између религиозних институција, са једне стране, и секуларног света, са друге, јесу неизбежни. Ове колизије ће се одвијати на разним нивоима и у вези са различитим питањима, али није тешко предвидети да ће се у већини случајева водити око питања људског морала и различитог разумевања тог питања од стране религиозних заједница и савременог друштва. Већ постоји огроман раскорак између система вредности присутним у традиционалним религијама и онога који је карактеристичан за секуларни свет. Причу која следи испричао је министар за интеграције једне од европских земаља и добар је пример те неусаглашености: „Исламски вођа… је јавно изнео тврдњу да је хомосексуалност болест. То је узроковало негодовање… не толико због његовог мишљења – свакоме је дозвољено да има сопствено мишљење – већ зато што се ради о јавно исказаном мишљењу верског вође. (…) Хомосексуалци су се осетили угрожено и ја сам се као задужен за европске интеграције осетио обавезним да разговарам са исламским свештенством и муслиманским вођама и објасним им какав утицај такве изјаве имају на толеранцију, прихватање и поштовање међу грађанима и различитим народима.“ Ово је, по мом мишљењу, типичан пример колизије између становишта религиозних вођа, са једне стране, и стандарда модерног секуларног друштва, са друге. У вези са тим приметне су три ствари. Пре свега, горе поменути министар задужен за европске интеграције поима сексуалност као општеприхваћен феномен, и било какав негативан или критичан став према томе се сматра „издвојеним мишљењем“. Друго, сматра се да ако верске вође могу да имају издвојена мишљења, тј. она која нису у складу са стандардима савременог секуларног друштва, она им неће бити забрањивана, али га не смеју изражавати јавно. Треће, када се мањине осећају „угрожено“ услед изјаве неког верског вође, сматра се да им је потребна заштита, и државне власти су у обавези да „воде дијалог“ са верским вођама по том питању. Дакле, видимо да верске вође са својим издвојеним мишљењима могу да делају приватно, али не и јавно: кад год пређу границе свог гета и искажу становишта која се не слажу са јавним мишљењем, секуларне власти морају да интервенишу. Погледајмо сад шта Руска Православна Црква каже о истом том питању у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве (XII, 9): „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. (…) Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку. Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма“, а поготово као предмет поноса и пример за подржавање. Управо због тога Црква осуђује свако пропагирање хомосексуализма.“ Како би ове тврдње могле да одговарају западним секуларним стандардима? Да ли ће државне власти бити у обавези да интервенишу и „воде дијалог“ са лидерима Руске Цркве како би их убедили да своје мишљење задрже за себе? Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве није приручник за приватну употребу: то је јавни документ у којем Руска Црква отворено и експлицитно исказује своје становиште. Језик тог документа се разликује од језика секуларног друштва: помињање греха, на пример, не налазимо у секуларном речнику. Па ипак, Црква верује да има пуно право да јавно искаже свој став не само када је истоветан са општеприхваћеним мишљењима, већ и када се не слаже са њима. Постоје и многи други ставови који су изражени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве који не одговарају секуларним стандардима. Примера ради, Црква се противи абортусу као „смртном греху“, сматра га једнаким убиству, и тврди да „сваки насртај на живот будуће људске личности, од тренутка зачећа па надаље, јесте злочин“. Црква се, такође, противи такозваном „сурогат материнству“, као и било каквој врсти вантелесне оплодње, сматрајући их „противприродним и морално недопустивим“. Клонирање се посматра као „несумњиви изазов самој природи човека, изазов лику Божијем уграђеном у њега, од којега су неодвојиви слобода и јединственост личности“. Фетална терапија се сматра „апсолутно недопустивом“. Еутаназија „обликом убиства или самоубиства“. За промену пола се тврди да је „побуна против Творца“ коју Црква не признаје: при чему ће особа која је то учинила приликом приступања крштењу бити крштена „као припадник или припадница у полу у којем је рођена“. Претпостављамо да ће их, све док Православна Црква овакве ставове користи само за сопствену употребу, модерно друштво толерисати (сличне ставове има и Римокатоличка црква). Међутим, шта ако одређена држава усвоји нека од ових становишта и начини их делом свог законодавства након европских интеграција? Зар се то неће сматрати извитоперењем уобичајених европских стандарда? До сада је свака европска земља имала право да доноси сопствене норме vis-à-vis људском моралу. Од суштинског је значаја да у новој Европи свака земља и даље има право на то, и да се ниједан појединачни стандард не намеће свим члановима увећане Европске уније. Једнако је важно да цркве и верске заједнице имају право да изразе своја становишта о моралним питањима не само приватно већ и јавно, а да не буду оптужене да се уплићу у утврђене норме или да угрожавају права мањина или промовишу дух нетолеранције. Цркве морају за себе да обезбеде право да следе сопствене канонске традиције, бирајући њих уместо секуларног права у свим случајевима у којима се преклапају или где постоји очигледна контрадикторност међу њима. Према књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, „у случајевима када људски закон потпуно пориче апсолутну божанску норму и мења је у њену супротност, тада он престаје да буде закон и постаје безакоње, ма каквим се правним формулацијама маскирао“ (IV, 3). Стога: „У свему што се односи искључиво на земаљски поредак ствари, православни хришћанин обавезан је да се повинује законима, независно од тога колико су они савршени или пак неуспешни. Када, међутим, захтеви закона угрожавају вечно спасење, када закон налаже одступање од вере или извршење неког несумњивог греха према Богу или ближњима, хришћанин се позива на подвиг исповедништва ради правде Божије и спасења своје душе за вечни живот.“ (IV, 9) Очито да је непослушност грађанском праву екстремна мера коју би одређена црква требало да примењује само у посебним околностима. Таква могућност се не може искључити ако одређени систем вредности постане једини важећи у Европи. Како би се избегле овакве ситуације, европско законодавство мора да буде довољно свеобухватно и допусти да у њему буду представљена разна становишта, укључујући и традиционалне ставове водећих европских верских заједница. IV „Срце Европе“ и међуконфесионална солидарност Жак Делор, тадашњи председник европске комисије, 1992. године је рекао: „Нећемо успети са Европом ослањајући се искључиво на темеље правне експертизе или економске умешности… Ако у наредних десет година не будемо успели да Европи дамо душу, духовност и смисао, игра ће бити завршена.“ Господин Делор је вероватно имао на уму потребу да се препозна духовна димензија европских интеграција, а не да се осмисли нека нова „европска духовност“. Заиста, Европа има душу и вековима дугу духовну традицију. Та традиција мора поново да се открије и врати Европи у добу када су све традиционалне вредности доведене у питање. Још један бивши председник европске комисије, господин Жак Сантер, тврдио је да је „Европа надахнута хуманизмом заснованим на сопственом јудео-хришћанском наслеђу“ и да „то треба да се одрази на декларацију о основним људским правима“. Слажући се у основи са оваквим поставкама, желео бих да назначим да значај јудео-хришћанског наслеђа није лимитиран на формирање хуманистичке цивилизације: и јудејско и хришћанско предање је живо предање, и њихов значај, заједно са исламским и традицијама других народа, мора се препознати сам по себи. Хуманистички „заједнички именитељ“ се не сме применити на све традиције без разлике, јер њихови системи вредности нису увек у складу с њим. И док европске цркве и религијске традиције имају различите ставове о савременим проблемима, уједињене су у захтеву на право на очување, јавно изражавање и примену сопственог система вредности, остајући истовремено витални део процеса европских интеграција. Већина хришћанских европских цркава, преко Конференције европских цркава и Римокатоличке бискупске комисије европске заједнице су већ формулисале заједничке предлоге у вези са црквама и верским заједницама око конститутивног законодавства Европске уније: „Европска унија признаје и поштује право цркава и религијских заједница да се слободно организују у складу са националним правом, сопственим уверењима и статутима, и да следе своје верске циљеве у оквирима основних људских права. Европска унија поштује нарочити идентитет и допринос цркава и религијских заједница јавном животу и одржава структуралан дијалог са њима. Европска унија поштује и не гаји предрасуде према статусу цркава и религијских заједница земаља чланица у оквиру њихових националних права. Унија једнако поштује статус философских и неконфенсионалних организација.“ Ови чланови, који су били поднесени Конвенцији за будућност Европе, ради укључивања у адекватне одељке будућег европског устава, одражавају заједнички ум (the common mind) римокатолика, православних, протестантских и осталих хришћанских цркава. Верујем да се солидарност међу хришћанима Европе мора постићи и више испољавати при напретку процеса образовања заједничког европског система вредности. Хришћани ће само заједно са представницима других традиционалних конфесија у Европи бити у могућности да заштите сопствени идентитет, изборе се са „милитантним секуларизмом“ и супротставе се другим изазовима савремене цивилизације. Руска Православна Црква је спремна да сарађује како на међуконфесионалном и међурелигијском нивоу, тако и на политичком, социјалном и осталим нивоима, са свима који нису индиферентни према будућем идентитету Европе и са свима који верују да су традиционалне религиозне вредности интегрални део тог идентитета. * * * На крају, желео бих да поставим следеће питање: да ли градимо сасвим секуларну и атеистичку Европу, у којој ће Бог бити избачен из социјалне сфере и религија сатерана у гето приватног живота, или ће нова Европа постати истински дом различитих религија бивајући истински свеобухватна и плуралистичка? Сматрам да то питање треба да поставе европске цркве и верске заједнице и да политичари треба да дају одговор. Око тог питања је потребно водити дијалог између верских заједница и европских политичких институција. Извор: Теологија.нет View full Странице
  14. Свети Синод својом одлуком позива да се упућују усредне молитве Пресветој Богородици у храмовима и манастирима у епархијама БПЦ- БП против усвајања овог међународног договора у Народној скупштини. Мада је то дело Божје, но правилно решење се доноси усилијама, надахнућима, савешћу и мудрошћу многих људи - свештенства, научника, јавних личности, новинара, правника, представника државних установа, политичара, мноштва благочестивог бугарског народа. Сви они, имајући на уму моралне основе друштва, настоје да сачувају државност и заштите будућност Бугарске - нашу децу, да се заједнички успротиве против увођења по међународном договору појмова и идеологија које нису у складу са традиционалним хришћанским моралом бугарског народа. Испуњавају се речи Сердцеведца - Господа Исуса Христа: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј 18, 20.)! Када искамо од Бога помоћ, треба да му и захваљујемо да не будемо као оних десет губаваца који су од Њега вапили милост и исцељење, али само један од њих вратио се и захвалио (Лк 17,12 -. 19). Зато поздрављамо са захвалношћу и радошћу Решење Уставног суда Републике Бугарске којим је прогласио неуставном такозвану Истанбулску конвенцију и благосиљамо да се у храмовима и манастирима БПЦ-БП у Бугарској и иностранству у данима Богородичиног поста упућују благодарствене молитве Свемилосрдном Богу кад се буде читао молебни канон Пресветој Богородици за добро бугарског народа. Софија, 03.08.2018. Извор: Српска Православна Црква
  15. -Слава Богу за сва његова доброчинства бугарском народу!- Захваљујући Божјем великом промислу, мудрошћу и савешћу већине уставних судија донето је праведно и уставно решење којим се одбацује популарна тзв. Истанбулска конвенција. Свети Синод БПЦ-БП је изразио свој категоричан став против њеног усвајања као супротној православном учењу о стварању мушкарца и жене као слике и прилике Божје и као биолошких бића, а против увођења појмова који су неспојиви са бугарским друштвеним и правним устројством. Свети Синод својом одлуком позива да се упућују усредне молитве Пресветој Богородици у храмовима и манастирима у епархијама БПЦ- БП против усвајања овог међународног договора у Народној скупштини. Мада је то дело Божје, но правилно решење се доноси усилијама, надахнућима, савешћу и мудрошћу многих људи - свештенства, научника, јавних личности, новинара, правника, представника државних установа, политичара, мноштва благочестивог бугарског народа. Сви они, имајући на уму моралне основе друштва, настоје да сачувају државност и заштите будућност Бугарске - нашу децу, да се заједнички успротиве против увођења по међународном договору појмова и идеологија које нису у складу са традиционалним хришћанским моралом бугарског народа. Испуњавају се речи Сердцеведца - Господа Исуса Христа: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј 18, 20.)! Када искамо од Бога помоћ, треба да му и захваљујемо да не будемо као оних десет губаваца који су од Њега вапили милост и исцељење, али само један од њих вратио се и захвалио (Лк 17,12 -. 19). Зато поздрављамо са захвалношћу и радошћу Решење Уставног суда Републике Бугарске којим је прогласио неуставном такозвану Истанбулску конвенцију и благосиљамо да се у храмовима и манастирима БПЦ-БП у Бугарској и иностранству у данима Богородичиног поста упућују благодарствене молитве Свемилосрдном Богу кад се буде читао молебни канон Пресветој Богородици за добро бугарског народа. Софија, 03.08.2018. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Ова традиционална манифестација, која је посвећена очувању српског језика и ћириличног писма, окупиће, како је најављено, бројне уметнике, историчаре, филозофе, лингвисте и духовнике. Биће одржани округли столови о најактуелнијим темама. Манифестација је почела на дан када Црква слави Светог пророка Илију, 2. августа 2018. године, у 9 часова, светом Литургијом у Саборном храму Вазнесења Господњег – цркви Светога Спаса на Топлој. Вечерас у 21 час одржаће се припремно вече на Тргу херцега Стјепана (тзв. Белависта) под називом Пјесан светосавска: Јуначка пјесан народна старијих времена, Пјесан пјесника српских и Пјеснапој народни новијих времена . Јуначка пјесан народна старијих времена почеће поздравним словом песника Радомир Уљаревић и народном песмом Игумане Саво и седам патријар’а из треће књиге збирке Теофила (Богољуба) Петрановића. У наставку, у оквиру Пјесан пјесника српских, своју поезију говориће Новица Ђурић, Милица Бакрач, Ранко Радовић, Милица Краљ, Миленко Шарац, Милутин Мићовић, Бећир Вуковић, Радомир Уљаревић, Будимир Дубак. У трећем делу Пјеснапој народни новијих времена у извођењу Данице Црногорчевић и појци хора Рождество из Бијеле. Свечано отварање Трга од ћирилице одржаће се у петак, 3. августа 2018. године у 21 час, у порти цркве Светога Спаса на Топло и биће посвећено 300 година Топаљске општине – комунитади. Трг ће отворити Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, поздравну реч произнеће градоначелник Херцег Новог г. Стеван Катић а свечано слово о старој топаљској општини казаће др Горан Комар. Одломке из старих топаљских исправа говориће Драгана Влаовић а вече ће употпунити и хор Рождество из Бијеле и Даница Црногорчевић. Слава Херцег Новог, Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, биће прослављена 15. августа 2018. године светом Литургијом, а увече ће, како је планирано, на Канли Кули бити одржано вече руске и српске народне песме и игре. На празник Преобажења Господњег споменоваће се стогодишњица мучеништва последњег руског цара и последњег земљаског заштитника православних хришћана. Трг ћирилице завршиће се 28. августа 2018. године празничном светом Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Савина. На прес конференцији, коју су организовали ИИУ Светигора, Црквена општина топаљско-херцегновска, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење књижара и издавача Црне Горе, којом је и наајвљена ова манифестација, протојереј Никола Тодоровић је казао: -Трг од ћирилице, као значајна пројава животворне српске православне духовности и културе, позива нас и ове године на сва светосавска звона да у свештеној и часној прошлости свога крстоносног народа тражимо и откривамо свјетлост спасења Христовог, живо надахнуће и спасоносне одговоре на многа питања. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић за Дан: Култура надахнута Христом оплемењује и снажи Поводом одржавања петог по реду „Трга од ћирилице“ разговарали смо са једним од оснивача ове манифестације протојерејем-ставрофором и архијерејским намјесником за Херцег Нови оцем Радомиром Никчевићем. Овогодишње издање „Трга од ћирилице“ траје до 28. августа и биће посвећено манастиру Хиландару, Светој царској продици Романов, Светом владици Николају, Светом оцу Јустину, великим српским писцима Шантићу, Матавуљу, Десанки Максимовић и Исидори Секулић. Оче Радомире, сјутра у Херцег Новом почиње културно-духовна манифестација „Трг од ћирилице“, чији је програм већ познат, а који ће окупити бројне културне раднике: историчаре, књижевнике, умјетнике и философе из земље и из иностранства. Какву улогу има ова манифестација у данашњем времену које много не хаје за културу, традицију и духовност? -„Трг од ћирилице“ се одржава по пети пут у Херцег Новом, граду који је на препоруку нашег митрополита Амфилохија, а по благослову патријарха Иринеја добио највише признање наше помјесне Цркве, орден Светога Саве првог реда. То признање је природно припало граду који је током своје бурне и славне историје, а ових дана општина слави своју тристагодишњицу, успијевао да сачува свој језик, своје писмо и свој културни и национални идентитет. Наше духовне и културне вриједности служе као основни принципи нашег свеукупног друштвеног живота. Оне обликују наше карактере, начин размишљања и понашања. Вјера нас учи да разликујемо добро од зла, истину од лажи, регулише наша осјећања стида и поноса… Култура, надахнута Христовом личношћу, оплемењује и снажи. Зато су данас, у вријеме тоталне обезљуђености и пољуљаног или чак и изгубљеног идентитета нашег човјека, овакви програми насушно потребни. Направити нешто добро и корисно за ширу друштвену заједницу је мукотрпан и спор посао који траје годинама, за разлику од уништавања које је брзо и ефикасно. Зашто се „Трг од ћирилице“ одржава баш у Херцег Новом? Постоје ли неки посебни разлози за то? -По благослову наше Цркве прије седам, осам година, добио сам парохију у Херцег Новом и почео дубље да понирем у народни живот и откривам слојеве тог чудесно лијепог и отменог града. Ако узмемо у обзир само једну цркву, цркву Вазнесења Господњег на Топлој у којој служим, зачудимо се колико је вјекова, колико знаменитих личности ту боравило, колико је културе похрањено у њеним зидовима и утврдама око ње. Црква је пуна драгоцјености из 18. вијека које је даровао богати гроф Сава Владиславић, знаменити Хецеговац на двору руског цара који је разграничио Русију и Кину и чија граница још увијек важи. Његова се спомен биста налази на платоу испред цркве. Иза цркве је рестаурирана и обновљена чувена школа Јосифа Троповића, у којој је, поред великог броја калуђера, свештеника и помораца, знања стицао и Свети ловћенски тајновидац велики духовник и пјесник Његош. Школа је, као црквена институција васпитавала и образовала млади свијет дуже од једног вијека, све до отварања државне школе на српском језику 1869. Сада је претворена у музеј који има вриједну и драгоцјену поставку везану за Његошево школовање и вријеме, и широм је отворила врата за посјетиоце. Преко пута Цркве је и знаменита резиденција епископа Љубибратића, народног првака и вођа српског народа. У близини је и кућа нобеловца Иве Андрића у којој је он често боравио и писао, тако да мислим да је само тих неколико чињеница, издвојених из пребогатог ћириличног културног наслеђа овога краја, довољно да се образложи зашто се овај духовни и културни сабор одржава баш у овом граду. С обзиром на то да ова манифестација траје од 2. до 28. августа, неуобичајено дуго за наше прилике, откуд вам снага и спремност да један тако сложен и свеобухватан програм прикажете и испратите до краја? -Данас да би се уништила култура једног народа, не морају се спалити књиге и срушити споменици тога народа, довољна је политичка пропаганда о ретроградности и застарјелости истих, као и назови демократски приступ како је незнање или искривљено знање једних исто тако добро и спасоносно као и пуно и право знање других. Такво размишљање је довело до варварског и скоројевићког гледања на ћирилицу као застарјело писмо, које више и није за употребу у 21. вијеку. При томе заговорници тог гледања заборављају, намјерно или случајно, да су нека од највећих дјела у свјетској књижевности, чији сјај не блиједи кроз вријеме, написана истом том ћирилицом, захваљујући којој смо и ми постали словесан и препознатљив народ међу осталим земаљским народима. Да би се очувала духовна вертикала овога народа, морамо, уз Божју помоћ и благодат, сви бити стрпљиви и вриједни. Тако духовност постаје наша свакодневица, постаје дио нас, одређује начин како да се односимо према другима а и према заједници којој припадамо. Око „Трга од ћирилице“ окупљају се људи од интегритета, уз велику подршку и помоћ нашег митрополита Амфилохија, црквених општина, Министарства за културу Србије, Општине Херцег Нови, средстава информисања и других. Чини се да је више пажње посвећено српској културној историји него савременој култури. Мислите ли да је савремена српска култура достојна својих предака? -Старији слојеви српске културе су прошли кроз временско решето и то је наша класика. Чињеница је да је савремена српска култура, као и народ који је ствара доста расцјепкана и разједињена. Надати се да ће стручна јавност, људи који се баве културом и који је изучавају, једним интегративним приступом успјети да се надограде на ту класику, јер вриједност једног народа је у ствари понајвише вриједност његове духовности и културе. Извор: Српска Православна Црква
  17. Пети Трг од ћирилице у Херцег Новом, који је почео 2. августа и трајаће до 28. августа 2018. године, одржава се у знаку великих црквено-народних годишњица као „поузданих путоказа народног опстанка“: 820 година манастира Хиландара Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, 680 година од упокојења Светог архиепископа Данила Другог, 300 година Топаљске општине – комунитади, 150 година од рођења песника Алексе Шантића, 110 година од упокојења списатеља Сима Матавуља, 120 година од рођења песникиње Десанке Максимовић и 60 година од упокојења списатељице Исидоре Секулић. Детаљан програм 5. Трга од ћирилице на интенрет страници Митрополије црногорско-приморске Ова традиционална манифестација, која је посвећена очувању српског језика и ћириличног писма, окупиће, како је најављено, бројне уметнике, историчаре, филозофе, лингвисте и духовнике. Биће одржани округли столови о најактуелнијим темама. Манифестација је почела на дан када Црква слави Светог пророка Илију, 2. августа 2018. године, у 9 часова, светом Литургијом у Саборном храму Вазнесења Господњег – цркви Светога Спаса на Топлој. Вечерас у 21 час одржаће се припремно вече на Тргу херцега Стјепана (тзв. Белависта) под називом Пјесан светосавска: Јуначка пјесан народна старијих времена, Пјесан пјесника српских и Пјеснапој народни новијих времена . Јуначка пјесан народна старијих времена почеће поздравним словом песника Радомир Уљаревић и народном песмом Игумане Саво и седам патријар’а из треће књиге збирке Теофила (Богољуба) Петрановића. У наставку, у оквиру Пјесан пјесника српских, своју поезију говориће Новица Ђурић, Милица Бакрач, Ранко Радовић, Милица Краљ, Миленко Шарац, Милутин Мићовић, Бећир Вуковић, Радомир Уљаревић, Будимир Дубак. У трећем делу Пјеснапој народни новијих времена у извођењу Данице Црногорчевић и појци хора Рождество из Бијеле. Свечано отварање Трга од ћирилице одржаће се у петак, 3. августа 2018. године у 21 час, у порти цркве Светога Спаса на Топло и биће посвећено 300 година Топаљске општине – комунитади. Трг ће отворити Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, поздравну реч произнеће градоначелник Херцег Новог г. Стеван Катић а свечано слово о старој топаљској општини казаће др Горан Комар. Одломке из старих топаљских исправа говориће Драгана Влаовић а вече ће употпунити и хор Рождество из Бијеле и Даница Црногорчевић. Слава Херцег Новог, Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, биће прослављена 15. августа 2018. године светом Литургијом, а увече ће, како је планирано, на Канли Кули бити одржано вече руске и српске народне песме и игре. На празник Преобажења Господњег споменоваће се стогодишњица мучеништва последњег руског цара и последњег земљаског заштитника православних хришћана. Трг ћирилице завршиће се 28. августа 2018. године празничном светом Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Савина. На прес конференцији, коју су организовали ИИУ Светигора, Црквена општина топаљско-херцегновска, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење књижара и издавача Црне Горе, којом је и наајвљена ова манифестација, протојереј Никола Тодоровић је казао: -Трг од ћирилице, као значајна пројава животворне српске православне духовности и културе, позива нас и ове године на сва светосавска звона да у свештеној и часној прошлости свога крстоносног народа тражимо и откривамо свјетлост спасења Христовог, живо надахнуће и спасоносне одговоре на многа питања. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић за Дан: Култура надахнута Христом оплемењује и снажи Поводом одржавања петог по реду „Трга од ћирилице“ разговарали смо са једним од оснивача ове манифестације протојерејем-ставрофором и архијерејским намјесником за Херцег Нови оцем Радомиром Никчевићем. Овогодишње издање „Трга од ћирилице“ траје до 28. августа и биће посвећено манастиру Хиландару, Светој царској продици Романов, Светом владици Николају, Светом оцу Јустину, великим српским писцима Шантићу, Матавуљу, Десанки Максимовић и Исидори Секулић. Оче Радомире, сјутра у Херцег Новом почиње културно-духовна манифестација „Трг од ћирилице“, чији је програм већ познат, а који ће окупити бројне културне раднике: историчаре, књижевнике, умјетнике и философе из земље и из иностранства. Какву улогу има ова манифестација у данашњем времену које много не хаје за културу, традицију и духовност? -„Трг од ћирилице“ се одржава по пети пут у Херцег Новом, граду који је на препоруку нашег митрополита Амфилохија, а по благослову патријарха Иринеја добио највише признање наше помјесне Цркве, орден Светога Саве првог реда. То признање је природно припало граду који је током своје бурне и славне историје, а ових дана општина слави своју тристагодишњицу, успијевао да сачува свој језик, своје писмо и свој културни и национални идентитет. Наше духовне и културне вриједности служе као основни принципи нашег свеукупног друштвеног живота. Оне обликују наше карактере, начин размишљања и понашања. Вјера нас учи да разликујемо добро од зла, истину од лажи, регулише наша осјећања стида и поноса… Култура, надахнута Христовом личношћу, оплемењује и снажи. Зато су данас, у вријеме тоталне обезљуђености и пољуљаног или чак и изгубљеног идентитета нашег човјека, овакви програми насушно потребни. Направити нешто добро и корисно за ширу друштвену заједницу је мукотрпан и спор посао који траје годинама, за разлику од уништавања које је брзо и ефикасно. Зашто се „Трг од ћирилице“ одржава баш у Херцег Новом? Постоје ли неки посебни разлози за то? -По благослову наше Цркве прије седам, осам година, добио сам парохију у Херцег Новом и почео дубље да понирем у народни живот и откривам слојеве тог чудесно лијепог и отменог града. Ако узмемо у обзир само једну цркву, цркву Вазнесења Господњег на Топлој у којој служим, зачудимо се колико је вјекова, колико знаменитих личности ту боравило, колико је културе похрањено у њеним зидовима и утврдама око ње. Црква је пуна драгоцјености из 18. вијека које је даровао богати гроф Сава Владиславић, знаменити Хецеговац на двору руског цара који је разграничио Русију и Кину и чија граница још увијек важи. Његова се спомен биста налази на платоу испред цркве. Иза цркве је рестаурирана и обновљена чувена школа Јосифа Троповића, у којој је, поред великог броја калуђера, свештеника и помораца, знања стицао и Свети ловћенски тајновидац велики духовник и пјесник Његош. Школа је, као црквена институција васпитавала и образовала млади свијет дуже од једног вијека, све до отварања државне школе на српском језику 1869. Сада је претворена у музеј који има вриједну и драгоцјену поставку везану за Његошево школовање и вријеме, и широм је отворила врата за посјетиоце. Преко пута Цркве је и знаменита резиденција епископа Љубибратића, народног првака и вођа српског народа. У близини је и кућа нобеловца Иве Андрића у којој је он често боравио и писао, тако да мислим да је само тих неколико чињеница, издвојених из пребогатог ћириличног културног наслеђа овога краја, довољно да се образложи зашто се овај духовни и културни сабор одржава баш у овом граду. С обзиром на то да ова манифестација траје од 2. до 28. августа, неуобичајено дуго за наше прилике, откуд вам снага и спремност да један тако сложен и свеобухватан програм прикажете и испратите до краја? -Данас да би се уништила култура једног народа, не морају се спалити књиге и срушити споменици тога народа, довољна је политичка пропаганда о ретроградности и застарјелости истих, као и назови демократски приступ како је незнање или искривљено знање једних исто тако добро и спасоносно као и пуно и право знање других. Такво размишљање је довело до варварског и скоројевићког гледања на ћирилицу као застарјело писмо, које више и није за употребу у 21. вијеку. При томе заговорници тог гледања заборављају, намјерно или случајно, да су нека од највећих дјела у свјетској књижевности, чији сјај не блиједи кроз вријеме, написана истом том ћирилицом, захваљујући којој смо и ми постали словесан и препознатљив народ међу осталим земаљским народима. Да би се очувала духовна вертикала овога народа, морамо, уз Божју помоћ и благодат, сви бити стрпљиви и вриједни. Тако духовност постаје наша свакодневица, постаје дио нас, одређује начин како да се односимо према другима а и према заједници којој припадамо. Око „Трга од ћирилице“ окупљају се људи од интегритета, уз велику подршку и помоћ нашег митрополита Амфилохија, црквених општина, Министарства за културу Србије, Општине Херцег Нови, средстава информисања и других. Чини се да је више пажње посвећено српској културној историји него савременој култури. Мислите ли да је савремена српска култура достојна својих предака? -Старији слојеви српске културе су прошли кроз временско решето и то је наша класика. Чињеница је да је савремена српска култура, као и народ који је ствара доста расцјепкана и разједињена. Надати се да ће стручна јавност, људи који се баве културом и који је изучавају, једним интегративним приступом успјети да се надограде на ту класику, јер вриједност једног народа је у ствари понајвише вриједност његове духовности и културе. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. „Руска Православна Црква дела ради конструктивног доприноса развоју духовних, философских и моралних темеља сарадње између европских народа преко својих верника који живе у различитим државама, као и путем директног дијалога између ауторитета Московске Патријаршије и европских међувладиних институција. (…) Руска Православна Црква је спремна на сарадњу са агенцијама ЕУ на пољу развоја интегралне димензије уједињења Европе. Можемо да учествујемо у дискусији о проблемима међуетничких и међурелигијских односа и у елаборацији наслеђа које би регулисало статус религијских заједница. Штавише, представници Цркве могу да допринесу дијалогу о философским основама закона, комуникацији међу цивилизацијама, заједничкој европској безбедности, превенцији и надилажењу конфликата, социјалним проблемима, етици примењивања савремених технологија, миграцији, итд.“ [види: Europaica, № 1] Руска Црква је, стога, спремна да сарађује са Европском унијом на разним заједничким пољима. Једна таква тема је дискусија о европској будућности која је постављена на Европској конвенцији 28. фебруара 2003. године. Одржавање Конвенције би требало да резултира доношењем законског документа на нивоу читаве Европске уније, неке врсте европског устава, или, како се сада назива „уставним споразумом“. Овај процес је од суштинског значаја за будућност идентитета европског континента. Многе цркве и организације повезане са Црквом су већ изразиле интересовање за дискусију о том документу, јер ће утицати и на њихову будућност. Основно питање које се поставља у вези са документом је на којим вредносним системима ће бити заснован и какво ће место бити додељено религији. Интерес Руске Православне Цркве у дискусији условљен је чињеницом да су неке њене епархије и парохије већ присутне у земљама Европске уније и да ће се њено присуство у значајној мери увећати са ширењем Уније у 2004. години. Штавише, ова дискусија омогућава Руској Цркви сталну могућност да истакне улогу православне традиције у Европи која се уједињује, и да подели своја запажања са европским политичким институцијама. Ширење ЕУ ће појачати значај неколико културних и религијских традиција чији је утицај на процес интеграције и улога у обликовању паневропског система вредности до сада био поприлично ограничен. Православна традиција ће, свакако, бити једна од њих. Заједно са другим помесним православним Црквама, Руска Црква је забринута због неопходности ојачавања духовних и моралних димензија процеса интеграције, што ће омогућити да православно становиште у потпуности буде представљено у уставним документима Европе. За Руску Цркву је неприхватљиво постојање једног идеолошког обрасца, нити једног система духовних и моралних вредности који се може наметнути свим европским земљама. Руска Црква има визију Европе засновану на истинском плурализму, где је разноликост културних, духовних и религијских традиција у потпуности изражена. Та разноликост се, такође, мора рефлектовати у законским документима будућег европског устава. Ако је устав искључиво заснован на принципима укорењеним у западном секуларном хуманизму, са таквим поимањем мира, толеранције, слободе, поштовања људских права, итд, постоји ризик да не буде прихваћен од стране великог броја становника Европе, посебно од оних који припадају одређеној религиозној традицији и имају другачије виђење тих принципа. У складу са становиштем Московске Патријаршије, које је исказано у саопштењу њеног Одељења за спољне везе, донетом на Конвенцији о будућности Европе, западни секуларни модел у нормалним околностима не претпоставља било какву везу између религиозних вредности и социјалног поретка. Истовремено, религиозни фактори су од суштинског значаја у образовању политичких и социјалних учења на многим местима ван западне цивилизације. У неким земљама, као што је Иран, религија је основа не само социјалног поретка, већ и политичке структуре. Постоје подручја, попут Тибета, где религија продире у све нивое социјалног живота, образујући национални идентитет тога народа. Наведени су примери земаља ван Европе, али и унутар ње можемо наћи многе различите ставове о улози религије у друштву. Штавише, утицаји различитих религиозних струјања у Европи постају уочљивији. Стога, Руска Црква поставља следеће питање: „Ако је Европска унија позвана да постане дом многих народа, да ли либерални хуманистички модел политичке структуре има право монопола у њој, само зато што је владајући модел у већини западноевропских земаља и у Северној Америци? Зар не би требало са крајњом озбиљношћу да узмемо у обзир пораст религиозног, конкретно православног као и исламског и неохаризматског утицаја у социјалном поретку? Зар није дошло време да схватимо да друштво које је лишено могућности да појми идеју религиозности као основну и централну може, такође, да буде лишено стабилне будућности? Скорашњи узнемирујући догађаји у Америци показали су колико може да буде опасна колизија два „глобална пројекта“, либерално хуманистичког и радикално конзервативног, који се сматрају јединим алтернативама и имају монополистичке претензије. Потискивање једног од њих од стране другог, које се понекад отворено показује, није решење, него пут ка самоубиству. Зачетници либерално-хуманистичке визије морају истински да прихвате плурализам идеја и становишта свих европских простора, морају признати право различитих заједница да очувају свој културни и духовни идентитет, чије језгро често образује религија.“ Ова основна запажања навела су Одељење за спољне везе Московске Патријаршије да сачини конкретне предлоге који се тичу клаузула које треба увести у будуће конститутивно законодавство Европске уније. Треба посебно нагласити, да многи верници божанске заповести поимају као извор универзалних вредности, док неверујући немају исту полазну основу. Религијске организације треба третирати као представнике посебног сектора друштва; њихова слобода да имају сопствено виђење основних вредности се мора поштовати. Слобода сваког појединца се мора изједначити са конститутивним законодавством Европе у складу са слободом културних и религиозних заједница, које имају право на заштиту сопственог интегритета и очување вредности на којима је засновано њихово постојање. Ширење Европске уније према Истоку, наводи се даље у саопштењу Одељења за спољне везе, не треба да подразумева ширење стандарда који су страни култури и начину живота „земаља кандидата“. Тоталитарна диктатура не сме бити замењена диктатуром паневропских управљачких механизама. У проширеној Европској унији свака култура и нација мора да има слободу испољавања и приступ механизмима доношења одлука. Треба да постоји јасна подела између одговорности и права Европске уније и држава чланица. Свака држава, према званичном становишту Руске Цркве, треба да има право на сопствено законодавство у погледу уређења брака и породице, биоетичких питања, образовних система. Земље православне традиције, примера ради, не прихватају правне прописе који легализују еутаназију, хомосексуалне бракове, продају дроге, вођење бордела, порнографију итд. Штавише, свакој држави би требало да буде дозвољено да развије сопствени модел односа између Цркве и државе: „Законодавство које обезбеђује само право грађанима на остваривање верских слобода ствара услове за „дивљу конкуренцију“ између конфесија. Заједно морамо да створимо такве услове унутар којих демократске слободе појединца, укључујући његово право на религиозно самоопредељење, неће угрожавати права националних заједница на очување сопственог интегритета, оданости сопственој нацији, социјалној етици и религији. Ово је посебно важно када приступамо законодавству које се тиче активности псеудо религија, деструктивних и екстремистичких покрета, као и када смо сведоци нарушавања религиозних слобода од стране традиционалних конфесија, чија експанзија у појединим деловима Европе угрожава јавни и социјални поредак. У многим европским демократским земљама религиозна слобода сваког појединца је у складу са подршком традиционалних вероисповести на правном и социјалном нивоу. Неопходно је да очувамо разноликост модела односа између Цркве и државе које је европско наслеђе током историје, допуштајући различитим земљама и људима да слободно одређују степен међусобног прожимања Цркве и државе, њиховог партнерства у социјалним, хуманитарним, едукацијским, културним и другим подручјима. Како би осигурали овај принцип, важно је да Appendix 11 Амстердамског уговора, који покреће питање одређивања статуса религијских организација који искључиво одређују националне владе, укључимо у нови документ Европске уније.“ Горе наведене тврдње показу да је Руска Православна Црква озбиљно узела у разматрање питања која се односе на будућност Европе и њихов утицај на конститутивне документе Европске уније. Међутим, дијалог између Руске Цркве и европских политичких институција је само почетак. Надајмо се да ће дијалог бити на корист и једнима и другима, и да ће самој Цркви користи блиска сарадња са европским политичким институцијама. За Руску Цркву која је још увек у процесу самодефинисања, уз поштовање савременог друштва, такав дијалог је од суштинске важности. Говорећи о доприносу Руске Правословне Цркве „Европском пројекту“ највише сам усредсређен на теоријска питања која су повезана са будућим европским уставом. Али постоји и низ практичних питања која се тичу и Руске Цркве и европских институција. Новоотворено представништво Московске Патријаршије у Бриселу ће, стога, имати двоструки задатак: учествовање у теоријским дискусијама које су већ у току у Европској унији и јачање практичне сарадње између Руске Цркве и европског друштва. Приоритети су, такође, међухришћанске и међурелигијске активности, као и контакти са западном штампом. Извор: Теологија.нет
  19. II На који начин Руска Православна Црква може да допринесе „Европском пројекту“? Речи господина Продија указују на то да је интерес за сарадњу између европских политичких институција и Руске Православне Цркве узајаман. Али који је посебан допринос Руске Цркве „Европском пројекту“ и на који начин би се наша Црква старала о његовом примењивању? Ова питања је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Алексеј упутио господину Продију 3. октобра 2002. године, у писму сачињеном приликом отварања мисије Руске Православне Цркве у представништву Европске уније у Бриселу: „Руска Православна Црква дела ради конструктивног доприноса развоју духовних, философских и моралних темеља сарадње између европских народа преко својих верника који живе у различитим државама, као и путем директног дијалога између ауторитета Московске Патријаршије и европских међувладиних институција. (…) Руска Православна Црква је спремна на сарадњу са агенцијама ЕУ на пољу развоја интегралне димензије уједињења Европе. Можемо да учествујемо у дискусији о проблемима међуетничких и међурелигијских односа и у елаборацији наслеђа које би регулисало статус религијских заједница. Штавише, представници Цркве могу да допринесу дијалогу о философским основама закона, комуникацији међу цивилизацијама, заједничкој европској безбедности, превенцији и надилажењу конфликата, социјалним проблемима, етици примењивања савремених технологија, миграцији, итд.“ [види: Europaica, № 1] Руска Црква је, стога, спремна да сарађује са Европском унијом на разним заједничким пољима. Једна таква тема је дискусија о европској будућности која је постављена на Европској конвенцији 28. фебруара 2003. године. Одржавање Конвенције би требало да резултира доношењем законског документа на нивоу читаве Европске уније, неке врсте европског устава, или, како се сада назива „уставним споразумом“. Овај процес је од суштинског значаја за будућност идентитета европског континента. Многе цркве и организације повезане са Црквом су већ изразиле интересовање за дискусију о том документу, јер ће утицати и на њихову будућност. Основно питање које се поставља у вези са документом је на којим вредносним системима ће бити заснован и какво ће место бити додељено религији. Интерес Руске Православне Цркве у дискусији условљен је чињеницом да су неке њене епархије и парохије већ присутне у земљама Европске уније и да ће се њено присуство у значајној мери увећати са ширењем Уније у 2004. години. Штавише, ова дискусија омогућава Руској Цркви сталну могућност да истакне улогу православне традиције у Европи која се уједињује, и да подели своја запажања са европским политичким институцијама. Ширење ЕУ ће појачати значај неколико културних и религијских традиција чији је утицај на процес интеграције и улога у обликовању паневропског система вредности до сада био поприлично ограничен. Православна традиција ће, свакако, бити једна од њих. Заједно са другим помесним православним Црквама, Руска Црква је забринута због неопходности ојачавања духовних и моралних димензија процеса интеграције, што ће омогућити да православно становиште у потпуности буде представљено у уставним документима Европе. За Руску Цркву је неприхватљиво постојање једног идеолошког обрасца, нити једног система духовних и моралних вредности који се може наметнути свим европским земљама. Руска Црква има визију Европе засновану на истинском плурализму, где је разноликост културних, духовних и религијских традиција у потпуности изражена. Та разноликост се, такође, мора рефлектовати у законским документима будућег европског устава. Ако је устав искључиво заснован на принципима укорењеним у западном секуларном хуманизму, са таквим поимањем мира, толеранције, слободе, поштовања људских права, итд, постоји ризик да не буде прихваћен од стране великог броја становника Европе, посебно од оних који припадају одређеној религиозној традицији и имају другачије виђење тих принципа. У складу са становиштем Московске Патријаршије, које је исказано у саопштењу њеног Одељења за спољне везе, донетом на Конвенцији о будућности Европе, западни секуларни модел у нормалним околностима не претпоставља било какву везу између религиозних вредности и социјалног поретка. Истовремено, религиозни фактори су од суштинског значаја у образовању политичких и социјалних учења на многим местима ван западне цивилизације. У неким земљама, као што је Иран, религија је основа не само социјалног поретка, већ и политичке структуре. Постоје подручја, попут Тибета, где религија продире у све нивое социјалног живота, образујући национални идентитет тога народа. Наведени су примери земаља ван Европе, али и унутар ње можемо наћи многе различите ставове о улози религије у друштву. Штавише, утицаји различитих религиозних струјања у Европи постају уочљивији. Стога, Руска Црква поставља следеће питање: „Ако је Европска унија позвана да постане дом многих народа, да ли либерални хуманистички модел политичке структуре има право монопола у њој, само зато што је владајући модел у већини западноевропских земаља и у Северној Америци? Зар не би требало са крајњом озбиљношћу да узмемо у обзир пораст религиозног, конкретно православног као и исламског и неохаризматског утицаја у социјалном поретку? Зар није дошло време да схватимо да друштво које је лишено могућности да појми идеју религиозности као основну и централну може, такође, да буде лишено стабилне будућности? Скорашњи узнемирујући догађаји у Америци показали су колико може да буде опасна колизија два „глобална пројекта“, либерално хуманистичког и радикално конзервативног, који се сматрају јединим алтернативама и имају монополистичке претензије. Потискивање једног од њих од стране другог, које се понекад отворено показује, није решење, него пут ка самоубиству. Зачетници либерално-хуманистичке визије морају истински да прихвате плурализам идеја и становишта свих европских простора, морају признати право различитих заједница да очувају свој културни и духовни идентитет, чије језгро често образује религија.“ Ова основна запажања навела су Одељење за спољне везе Московске Патријаршије да сачини конкретне предлоге који се тичу клаузула које треба увести у будуће конститутивно законодавство Европске уније. Треба посебно нагласити, да многи верници божанске заповести поимају као извор универзалних вредности, док неверујући немају исту полазну основу. Религијске организације треба третирати као представнике посебног сектора друштва; њихова слобода да имају сопствено виђење основних вредности се мора поштовати. Слобода сваког појединца се мора изједначити са конститутивним законодавством Европе у складу са слободом културних и религиозних заједница, које имају право на заштиту сопственог интегритета и очување вредности на којима је засновано њихово постојање. Ширење Европске уније према Истоку, наводи се даље у саопштењу Одељења за спољне везе, не треба да подразумева ширење стандарда који су страни култури и начину живота „земаља кандидата“. Тоталитарна диктатура не сме бити замењена диктатуром паневропских управљачких механизама. У проширеној Европској унији свака култура и нација мора да има слободу испољавања и приступ механизмима доношења одлука. Треба да постоји јасна подела између одговорности и права Европске уније и држава чланица. Свака држава, према званичном становишту Руске Цркве, треба да има право на сопствено законодавство у погледу уређења брака и породице, биоетичких питања, образовних система. Земље православне традиције, примера ради, не прихватају правне прописе који легализују еутаназију, хомосексуалне бракове, продају дроге, вођење бордела, порнографију итд. Штавише, свакој држави би требало да буде дозвољено да развије сопствени модел односа између Цркве и државе: „Законодавство које обезбеђује само право грађанима на остваривање верских слобода ствара услове за „дивљу конкуренцију“ између конфесија. Заједно морамо да створимо такве услове унутар којих демократске слободе појединца, укључујући његово право на религиозно самоопредељење, неће угрожавати права националних заједница на очување сопственог интегритета, оданости сопственој нацији, социјалној етици и религији. Ово је посебно важно када приступамо законодавству које се тиче активности псеудо религија, деструктивних и екстремистичких покрета, као и када смо сведоци нарушавања религиозних слобода од стране традиционалних конфесија, чија експанзија у појединим деловима Европе угрожава јавни и социјални поредак. У многим европским демократским земљама религиозна слобода сваког појединца је у складу са подршком традиционалних вероисповести на правном и социјалном нивоу. Неопходно је да очувамо разноликост модела односа између Цркве и државе које је европско наслеђе током историје, допуштајући различитим земљама и људима да слободно одређују степен међусобног прожимања Цркве и државе, њиховог партнерства у социјалним, хуманитарним, едукацијским, културним и другим подручјима. Како би осигурали овај принцип, важно је да Appendix 11 Амстердамског уговора, који покреће питање одређивања статуса религијских организација који искључиво одређују националне владе, укључимо у нови документ Европске уније.“ Горе наведене тврдње показу да је Руска Православна Црква озбиљно узела у разматрање питања која се односе на будућност Европе и њихов утицај на конститутивне документе Европске уније. Међутим, дијалог између Руске Цркве и европских политичких институција је само почетак. Надајмо се да ће дијалог бити на корист и једнима и другима, и да ће самој Цркви користи блиска сарадња са европским политичким институцијама. За Руску Цркву која је још увек у процесу самодефинисања, уз поштовање савременог друштва, такав дијалог је од суштинске важности. Говорећи о доприносу Руске Правословне Цркве „Европском пројекту“ највише сам усредсређен на теоријска питања која су повезана са будућим европским уставом. Али постоји и низ практичних питања која се тичу и Руске Цркве и европских институција. Новоотворено представништво Московске Патријаршије у Бриселу ће, стога, имати двоструки задатак: учествовање у теоријским дискусијама које су већ у току у Европској унији и јачање практичне сарадње између Руске Цркве и европског друштва. Приоритети су, такође, међухришћанске и међурелигијске активности, као и контакти са западном штампом. Извор: Теологија.нет View full Странице
  20. На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а по благослову Светог Архијерејског Синода, представници Српске Православне Цркве узели су учешће у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси за време владавине Светог равноапостолног кнеза Владимира (958-1015) од 26. до 29. јула 2018. године у Москви. Високу делегацију наше Свете Цркве чинили су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазили су се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. На позив Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, а по благослову Светог Архијерејског Синода, учешће у свечаностима поводом 1030-годишњице Крштења Руси у Кијеву узео је Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја Српске Цркве у Москви. Опширније о прослави 1030-годишњица Крштења Руси: Торжественом Литургијом испред Саборне цркве Кремља најсвечаније прослављена годишњица Крштења Руса Патријарх Кирил: Један смо народ пред престолом Божјим Епископ Антоније на годишњици Крштења Руси у Кијеву 250 хиљада верника у литији у Кијеву Високе делегације 13 помесних Цркава приспеле у Москву Дванаест православних делегација на прослави 1030-годишњице крштења Кијевске Русије Посланство Српске Православне Цркве стигло у Москву Делегација Српске Православне Цркве у Москви Посланица поводом 1030-годишњице Крштења Русије Стогодишњица страдања Свете царске породице Романов Поводом 100-годишњице погубљења Свете царске продоице Романов, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 17. јула 2018. године торжественом архијерејском Литургијом у руској Светотројичиној цркви на Ташмајдану, после које је преводио величанствену литију београдским улицама до споменика цару Николају у центру престонице. На 100-годишњицу погубљења царске породице Предстојатељ Руске Цркве богослужио испред Цркве на крви у Екатеринбургу и предводио величанствену литију од места мучеништва Светих царских страстотерпеца и њихових верних слугу до манастира Светих царских страстотерпеца у Јанина Јами у дужини од 21 километар. Београд: У славу и част Свете царске породице Романов Екатеринбург: Стогодишњица страдања Свете царске породице Романов Посланица поводом 1030-годишњице Крштења Русије Патријарх Кирил: Овај злочин и данас рањава нашу савест Актуелно Вести из сестринских цркава |
  21. 1030-годишњица Крштења Руси На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а по благослову Светог Архијерејског Синода, представници Српске Православне Цркве узели су учешће у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси за време владавине Светог равноапостолног кнеза Владимира (958-1015) од 26. до 29. јула 2018. године у Москви. Високу делегацију наше Свете Цркве чинили су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазили су се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. На позив Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, а по благослову Светог Архијерејског Синода, учешће у свечаностима поводом 1030-годишњице Крштења Руси у Кијеву узео је Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја Српске Цркве у Москви. Опширније о прослави 1030-годишњица Крштења Руси: Торжественом Литургијом испред Саборне цркве Кремља најсвечаније прослављена годишњица Крштења Руса Патријарх Кирил: Један смо народ пред престолом Божјим Епископ Антоније на годишњици Крштења Руси у Кијеву 250 хиљада верника у литији у Кијеву Високе делегације 13 помесних Цркава приспеле у Москву Дванаест православних делегација на прослави 1030-годишњице крштења Кијевске Русије Посланство Српске Православне Цркве стигло у Москву Делегација Српске Православне Цркве у Москви Посланица поводом 1030-годишњице Крштења Русије Стогодишњица страдања Свете царске породице Романов Поводом 100-годишњице погубљења Свете царске продоице Романов, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 17. јула 2018. године торжественом архијерејском Литургијом у руској Светотројичиној цркви на Ташмајдану, после које је преводио величанствену литију београдским улицама до споменика цару Николају у центру престонице. На 100-годишњицу погубљења царске породице Предстојатељ Руске Цркве богослужио испред Цркве на крви у Екатеринбургу и предводио величанствену литију од места мучеништва Светих царских страстотерпеца и њихових верних слугу до манастира Светих царских страстотерпеца у Јанина Јами у дужини од 21 километар. Београд: У славу и част Свете царске породице Романов Екатеринбург: Стогодишњица страдања Свете царске породице Романов Посланица поводом 1030-годишњице Крштења Русије Патријарх Кирил: Овај злочин и данас рањава нашу савест Актуелно Вести из сестринских цркава | View full Странице
  22. Високу делегацију наше Свете Цркве чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Високо посланство Српске Православне Цркве на московском аеродрому 26. јула 2018. године дочекали су Високопреосвећени Архиепископ јегоревски г. Матеј, викар Патријарха московског, протојереј Игор Јакимчук и Андреј Хошев из Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Сутрадан, 27. јула 2018. године, у Светоданиловском манастиру у Москви, резиденцији Патријарха московског, посланства помесних Православних Цркава које учествују у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси примио је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил. После пријема, чланови делегације Српске Православне Цркве са пратњом посетили су Покровски женски ставропигијални манастир у Москви где су се поклонили моштима Преподобне Матроне Московске. Високе госте из Србије свечано је дочекала игуманија Теофанија са сестринством. Извор: Српска Православна Црква
  23. На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а по благослову Светог Архијерејског Синода, представници Српске Православне Цркве узеће учешће у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси за време владавине Светог равноапостолног кнеза Владимира (958-1015), које ће се одржати од 26. до 29. јула 2018. године у Москви. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Високу делегацију наше Свете Цркве чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Високо посланство Српске Православне Цркве на московском аеродрому 26. јула 2018. године дочекали су Високопреосвећени Архиепископ јегоревски г. Матеј, викар Патријарха московског, протојереј Игор Јакимчук и Андреј Хошев из Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Сутрадан, 27. јула 2018. године, у Светоданиловском манастиру у Москви, резиденцији Патријарха московског, посланства помесних Православних Цркава које учествују у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси примио је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил. После пријема, чланови делегације Српске Православне Цркве са пратњом посетили су Покровски женски ставропигијални манастир у Москви где су се поклонили моштима Преподобне Матроне Московске. Високе госте из Србије свечано је дочекала игуманија Теофанија са сестринством. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  24. У име Братства православне омладине добродошлицу је пожелио свештеник Миајло Бацковић, предсједник, који је подсјетио на почетке овог црквеног удружења младих прије двије деценије: „Млади људи су имали велику жељу да буду дио Цркве и помогну у обнови храмова и манастира. У нашој повељи о оснивању Митрополит је тада пророчки написао ‘оснива се Братство православне омладине Светог Архангела Михаила на Превлаци као обновитељ манастирског општежића’ када на овом светом мјесту није постојао манастирски живот.“ Говорећи о о проблемима младих у овом времену проф. др Владимир Божовић, предсједник Извршног одбора Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, казао је да медији, образовни систем, културни токови и владајуће политичке структуре успостављају и учвршћују основну идеологију 21. вијека – идеологију покорности, ропства: „Духовни темељи побуне, отпора, као и њихови упечатљиви примери су, у овом ГМО времену, главни непријатељи корпоративног ропства. Зато се из образовних програма избацају подстицајне ’неравнине’ духа. Путем агресивних норми такозване политичке коректности, човјек се затвара у вештачки идентитет у ком се умртвљују сви његови природни интелектуални рефлекси.“ Нагласио је да се сада човјечанство своди на духовно анестезирану, пихтијасту биолошку масу која живи искључиво на нивоу физиолошке размјене материје и енергије. „Човјек постаје објекат закона великих бројева, суровог статистичког механизма потрошачког друштва. Све што је изван те бездушне тамнице, притиска се негативним пи-ар (ПР) протезама: анахроно, антицивилизацијско, ретроградно, епско-митоманско… Морамо избацити човјека из хипнотисаног, обездушеног стања и вратити му оригиналне рефлексе и особине – моралне и интелектуалне. Само на тај начин постоји нада да ће човјек избјећи научнофантастични сценарио, по ком машине побјеђују човјека“, казао је проф др Божовић и додао да данас под машинама подразумевамо и све хуманоморфне зомбије који битишу без трунке слободне воље, па сличе програмираним аутоматима са нешто софистициранијим софтвером. Иако је мала је вјероватноћа да ће фабрички роботи победити човјека, огромна је да ће човјек постати робот. Стога нам је потребна, мишљења је проф др Божовић, побуна са смислом. Подсјетио је да у нашој историји нема бољег и упечатљивијег смисла и примјера раскида са ‘земаљском’ инерцијом од смисленог бунта младог Растка Немањића, тог јединственог и чудесног преврата, који је умногоме одредио наш карактер, а тиме и судбину: „Свети Сава је био онај који је одбацио лакоћу пожељног и подразумијеваног друштвеног избора, а тиме и припадајућег статуса. И то не обичног, општедостижног и свакидашњег статуса, већ оног бајковитог, сањаног – принчевског и краљевског. Онај коме је дато да влада изабрао је да служи, онај коме су изјутра припремали свјетлуцави раскош принчевске одежде, пред зору је одабрао монашку ризу.“ Истичући да је из тог избора најмлађег принца, Растка Немањића, потекло много историје, пјесничког надахнућа и финог, а згуснутог духовног ткања, проф др Божовић је рекао да је данас на нама да се надахнемо вриједносном суштином избора принца Растка Немањића. „Тако ће прича о Светом Сави постати истакнута референца о херојским, васпитним, породичним вриједностима, односно о вриједностима уопште. Данас нама је насушно потребна смислена, светосавска побуна природног човјека“, закључио је у надахнутој бесједи проф. др Владимир Божовић. Сабору на Михољској Превлаци обратио се и српско-амерички публициста и историчар др Срђа Трифковић. Он је истакао да тренутно свједочимо крају униполарног свијета и САД као свјетске суперсиле која је свијету хтјела да наметне не само физичку, већи и културну контролу, те да америчка „дубока држава“ покушава да дискредитује изборну вољу обичних Американаца. Пуковник Ненад Кузмановић из Ветерана 63 падобранске бригаде је уручио високо војно одликовање руских Ваздушно десантних снага – Орден Маргелова, Епископу Јовану који је страствени падобранац. Примивши орден сабранима се обратио и преосвећени Епископ Јован (Ћулибрк). Затварајући овогодишње сабрање свештеник Мијајло Бацковић предсједник Братсва се захвалио сабранима и позвао преосвећеног владику Методија да благослови све окупљене. У богатом програму наступили су сопран Маријана Шовран, виолиниста Милан Трипковић, пјесник Мирјана Живковић, гуслар Раде Радовић и Асим Сарван. Посебне аплаузе публике измамила је млада Сара Раичевић из Подгорице са упечатљивим извођењем духовне пјесме „Два анђела шеташе“. Поводом славе уприличена је и трпеза љубави на којој је све присутне, у име свештенства, поздравио протојереј Петар Петровић, парох тиватски. Програм академије је водила др Јелена Пајовић. Сабор православне омладине Црне Горе трајао је два дана 25-26. јула. Првог дана одржана је Трибина о наталитету на којој су говорили Миљан Ћеранић, директор ПСД „Света Србија“, др Вања Милошевић, гинеколог акушер, Весна Даниловић, судија Управног суда у Београду. Другог дана Сабора Његово преосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски Амфилохије уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија и бокоторског свештенства служио је Свету архијерејску литургију. Организатори овог традиционалног окупљања младих православаца су Братство православне омладине Црне Горе и манастир Михољска Превлака. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...