Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православне'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 270 results

  1. У организацији Православног центра за младе Митрополије дабробосанске ''Свети Петар Дабробосански'' из Источног Сарајева 7. новембра 2018. године у Административном центру Владе Републике Српске у Источном Сарајеву отворена трећа Конференција српске православне омладине. На конференцију су стигли млади из Републике Српске, односно БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске. Отварању скупа присутвовали су Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, градоначелник Источног Сарајева г. Ненад Вуковић, начелници општина Источне Илиџе и Источног Новог Сарајева, који су и поздравили сабране и пожелели им успешан рад, као и угледни професори Филосовског и Богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, локално свештенство Источног Сарајева и други гости. Конференција ће трајати до 11. новембра 2018. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  2. САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква
  3. Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf) САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. У Московској патријаршији изразли су забринутост за стање душевног и духовног здравља представника Константинопољске патријаршије Архиепископа телмиског Јова, који је изјавио да канонска Украјинска православна црква више не постоји. „То је веома алармантна изјава Архиепископа Јова. Ако је потребно, ми смо спремни да помогнемо лијечењу сабрата или упућивању њега у неку од семинарија наше Цркве“, казао је РИА Новостима прес-секретар Патријарха московског и све Русије свештеник Александар Волков. Архиепископ Јов је претходно у интервјуу украјинском бироу Би-Би-Сија изјавио да, по његовом мишљењу, након решења о отпочињањеу процеса додјеле аутокефалије неканонским црквеним структурама у Украјини, Украјинске православне цркве више нема. По његовим ријечима, сви архијереји на Украјини сада су, де факто, архијереји Константинопоља и дужни су да чекају његову директиву о даљим дејствима. Осим тога, архиепископ није искључио разматрање тренутног статуса Руске православне цркве „ако Васељенски патријархат сматра да је то неопходно“. Извор: Православие.ру
  7. У Московској патријаршији изразли су забринутост за стање душевног и духовног здравља представника Константинопољске патријаршије Архиепископа телмиског Јова, који је изјавио да канонска Украјинска православна црква више не постоји. „То је веома алармантна изјава Архиепископа Јова. Ако је потребно, ми смо спремни да помогнемо лијечењу сабрата или упућивању њега у неку од семинарија наше Цркве“, казао је РИА Новостима прес-секретар Патријарха московског и све Русије свештеник Александар Волков. Архиепископ Јов је претходно у интервјуу украјинском бироу Би-Би-Сија изјавио да, по његовом мишљењу, након решења о отпочињањеу процеса додјеле аутокефалије неканонским црквеним структурама у Украјини, Украјинске православне цркве више нема. По његовим ријечима, сви архијереји на Украјини сада су, де факто, архијереји Константинопоља и дужни су да чекају његову директиву о даљим дејствима. Осим тога, архиепископ није искључио разматрање тренутног статуса Руске православне цркве „ако Васељенски патријархат сматра да је то неопходно“. Извор: Православие.ру View full Странице
  8. Коментаришући наводе да ће Цариградска Патријаршија дати аутокефалност тзв. Украјинској Православној цркви, јеромонах Игнатије Шестаков, гостујући на радију „Источник“, каже да је Руска Православна црква прекинула евхаристијско служење са Цариградском Патријаршијом, да то није добро, посебно не за вернике који живе у расејању. Оца Игнатија питамо који је интерес Цариградске Патријаршије да подржава тзв. Украјинску Православну цркву, затим колико је народ пометен и збуњен оваквим исходом ситуације и како ће се ови проблеми одразити на православни свет у будућности.
  9. Коментаришући наводе да ће Цариградска Патријаршија дати аутокефалност тзв. Украјинској Православној цркви, јеромонах Игнатије Шестаков, гостујући на радију „Источник“, каже да је Руска Православна црква прекинула евхаристијско служење са Цариградском Патријаршијом, да то није добро, посебно не за вернике који живе у расејању. Оца Игнатија питамо који је интерес Цариградске Патријаршије да подржава тзв. Украјинску Православну цркву, затим колико је народ пометен и збуњен оваквим исходом ситуације и како ће се ови проблеми одразити на православни свет у будућности. View full Странице
  10. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. У Руској Православној Цркви је демантована вест о томе да се тренутно наводно разматра питање припреме посете Папе римског Фрање Москви. „У вези с још једним питањем псеудоинсајда диванских и других незналица: питање посете Папе римског Русији није на дневном реду,“ – написао је шеф синодалног Одељења за односе између Цркве и друштва и медија Владимир Легојда у понедељак ујутру на свом Telegram-каналу, преноси Интерфакс. Као што је саопштено, у понедељак су се у руској блогосфери појавиле информације и припреми за посету папе Фрање Москви. По речима Владимира Легојде руководилац Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев) није разматрао дату тему ових дана у току свог сусрета с кардиналом Куртом Кохом који руководи Папским већем за унапређење хришћанског јединства. Са своје стране, митрополит Иларион који се дан раније у Ватикану срео с понтификом у интервјуу за италијански лист „Месађеро“ је изјавио да ће се питање ове посете решавати у току билатералних разговора Римокатоличке цркве и Московске патријаршије. Притом није прецизирао ни рокове посете, чак ни време за почетак разматрања овог питања. Извор: Православие.ру
  13. У Руској Православној Цркви је демантована вест о томе да се тренутно наводно разматра питање припреме посете Папе римског Фрање Москви. „У вези с још једним питањем псеудоинсајда диванских и других незналица: питање посете Папе римског Русији није на дневном реду,“ – написао је шеф синодалног Одељења за односе између Цркве и друштва и медија Владимир Легојда у понедељак ујутру на свом Telegram-каналу, преноси Интерфакс. Као што је саопштено, у понедељак су се у руској блогосфери појавиле информације и припреми за посету папе Фрање Москви. По речима Владимира Легојде руководилац Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев) није разматрао дату тему ових дана у току свог сусрета с кардиналом Куртом Кохом који руководи Папским већем за унапређење хришћанског јединства. Са своје стране, митрополит Иларион који се дан раније у Ватикану срео с понтификом у интервјуу за италијански лист „Месађеро“ је изјавио да ће се питање ове посете решавати у току билатералних разговора Римокатоличке цркве и Московске патријаршије. Притом није прецизирао ни рокове посете, чак ни време за почетак разматрања овог питања. Извор: Православие.ру View full Странице
  14. „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Гостујући у јутарњем програму TV HAPPY протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, указао је на духовни значај светиња Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. "Дужни смо да сачувамо чист образ, али да сачувамо оно што смо наследили од наших предака, а то су наше косовско-метохијске светиње", истакао је прота Велибор. У другом делу емисије, отац Велибор се у канонско-правном погледу осврнуо и на актуелна дешавања између Васељенске и Руске Патријаршије, која потресају нашу Свету Цркву. Благодарећи TV HAPPY доносимо видео запис емисије: „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Стотинама година народ подрумијског краја у Тројчинданској литији за крстом Светог Јована Владимира износи по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен у ово вријеме: 2005. године црква Свете Тројице на Румији је обновљена. Технички, она је урађена како је то тада било могуће. Ходећи стопама завјета својих предака, вјерници Бара и околине ових дана су одлучили да материјализацији тог завјета дају пуни смисао и Румијску цркву су, великим дијелом, обложили управо тим каменом који су њихови преци износили управо ради тога. Румијској цркви је, злонамјерно, политичком злоупотребом, у црногорској јавности приписано да је пореметила „барски међувјерски склад“. Та тврдња не почива ни на каквом доказу, она је крајње произвољна, у суштини – неистинита. Радови на цркви Свете Тројице на Румији нијесу никаква нова градња. Њима се не мијења ни габарит ни облик цркве. Основна замјерка црногорских политичара и дијела црногорске јавности да је она изграђена од лима овим радовима је услишена (не зато што се цркве не граде од лима, него зато што један дио људи у Црној Гори то не разумије). На Румији ових дана ништа није рађено у тајности. У племенитом послу санације и уљепшавања Румијске цркве учествује велики број људи, углавном младих православаца из Бара, поносно хвалећи се да се својим трудом надограђују на труд и вјеру својих предака. Румијска црква је завјетна црква многих генерација житеља Бара и околине (срушили су је Турци 1571. године). Она је жива црква, у њој се Литургија, на корист многих вјерника који им присуствују, служи преко године редовније него у неким градским храмовима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Стотинама година народ подрумијског краја у Тројчинданској литији за крстом Светог Јована Владимира износи по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен у ово вријеме: 2005. године црква Свете Тројице на Румији је обновљена. Технички, она је урађена како је то тада било могуће. Ходећи стопама завјета својих предака, вјерници Бара и околине ових дана су одлучили да материјализацији тог завјета дају пуни смисао и Румијску цркву су, великим дијелом, обложили управо тим каменом који су њихови преци износили управо ради тога. Румијској цркви је, злонамјерно, политичком злоупотребом, у црногорској јавности приписано да је пореметила „барски међувјерски склад“. Та тврдња не почива ни на каквом доказу, она је крајње произвољна, у суштини – неистинита. Радови на цркви Свете Тројице на Румији нијесу никаква нова градња. Њима се не мијења ни габарит ни облик цркве. Основна замјерка црногорских политичара и дијела црногорске јавности да је она изграђена од лима овим радовима је услишена (не зато што се цркве не граде од лима, него зато што један дио људи у Црној Гори то не разумије). На Румији ових дана ништа није рађено у тајности. У племенитом послу санације и уљепшавања Румијске цркве учествује велики број људи, углавном младих православаца из Бара, поносно хвалећи се да се својим трудом надограђују на труд и вјеру својих предака. Румијска црква је завјетна црква многих генерација житеља Бара и околине (срушили су је Турци 1571. године). Она је жива црква, у њој се Литургија, на корист многих вјерника који им присуствују, служи преко године редовније него у неким градским храмовима. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Мирна и званична посетa Његовог Блаженства патријарха Јована X од 11. до 19. октобра 2018. године Београд, 19. октобар 2018. - Ова историјска посета, прва откако је православни антиохијски патријарх Теодосије VI посетио Београд, остварена је у контексту тешких и болних околности са којима се суочава Православна Антиохијска Црква у Сирији, Либану и на Блиском Истоку, а и с обзиром на кризу с којом се суочава Православна Црква данас, када се убрзано дешавају ствари на начин који узнемирава и који би могао проузроковати трајне штетне последице по свезе општења, мира и јединства између браће. 1. Ова посета је била важна братска прилика да се браћа састану и да Српска и Антиохијска Црква загрле једна другу и проуче разна питања која су заједнички чиниоци у њиховом служењу и сведочењу Цркве у данашњем свету у кризи. Такође, то је била прилика да се обави братска консултација између обеју Цркава о начелним православно-црквеним питањима и о средствима како да се избегне продубљивање расцепа између браће, као и о захтевима потребним да се консолидују усредсређени процеси и задобије консензус међу Православним аутокефалним помесним Црквама. 2. Разговори између двеју Цркава били су потхрањивани високим степеном духа заједништва, љубави, мира и отворености и на тај начин су почивали на истинским црквеним начелима која треба разлучити од унилатерализма и приступа потхрањиваних интересом, а која чињеница је породила консензус и хармонију између двеју Цркава. Две делегације су размотриле сличне облике живота у историјском опиту сваке, Српске и Антиохијске Цркве, с обзиром на то да би се свака од њих могла сматрати за „сведочећу“ Цркву и мученичку Цркву која и даље, упркос тешкоћама и страдањима, сведочи о Истини и о Христу у свом аутентичном историјском друштву и у свету. Разговори су обухватали међусобне односе између двеју Цркава и начине како да се они развијају и унапређују. Потврђена је важност обнављања међусобних црквених односа, као што су, на пример, погледи на богословско школство, академску и културну сарадњу и друго. Две Цркве су истакле да ће се мирна посета коју ће се Његово Блаженство патријарх Иринеј учинити Антиохијској Патријаршији остварити у времену пред нама. 3. Две делегације су размотриле сталне напоре која Српска Црква предузима на свим нивоима како би очувала своје историјско, духовно и национално наслеђе, нарочито на Косову и Метохији, које је историјско извориште Српске Цркве. Обе делегације су истакле важност подршке овом напору, сходно начелима о људским правима, мирној коегзистенцији између цивилизација и религија и у складу са међународним законима и поретком, а с озбиром на значај српског наслеђа за историју и егзистенцијалну свест Српске Цркве, њене садашњости и будућности. 4. Антиохијска и српска делегација размотриле су тешко и болно стање с којим се Антиохијска Православна Црква суочава у Сирији и Либану и у другим државама и друштвима Блиског Истока, која пате од убистава, тероризма, разарања, присилног расељавања становништа, емигрирања и разних облика политичке и друштвене нестабилности, што погађају људе у њиховом достојанству, слободи и у свакодневном животу. Две делегације су поново истакле чињеницу да је хришћанско антиохијско присуство на Истоку аутентично, да иза себе има две хиљаде година постојања и да тамошњи хришћани нису и не могу се сматрати мањином у овом региону него су народ са историјским изворним атрибутима који живи у државама и друштвима и интегрални су део историјског, друштвеног ткива овог региона и антиохијског простора. Они и надаље остају тамо и строго су везани за своју земљу и своје сведочење у овом централном региону света. 5. Две Цркве су снажно истакле важност подршке Антиохијској Цркви у свему ономе што ће ова апостолска Црква и даље чинити у њеном сведочењу спасења на Блиском Истоку, у томе да народ остане на свом огњишту и буде партнер при изградњи грађанске државе која православне хришћане чини једнакима, са истим правима и обавезама које имају и други грађани. Обе Цркве сматрају да је једино могуће решење да се на миран начин окончају све трагедије држава овог региона, да се остане у дијалогу и у прихватању другога и његове различитости, као и у започињању отвореног дијалога и неговању мирне коегзистенције између свих страна обезбеђивањем једнаких права и обавеза међу грађанима. Више него икада, промовисање мира и уважавање верске различитости јесу два значајна чиниоца за ширење мира широм Блиског Истока. 6. Обе Цркве жале због трајног и најдубљег ћутања поводом отмице двојице јерараха из Алепа, митрополита Павла Јазигија и митрополита Јована Ибрахима. Већ дуже од пет година свет као да је заборавио овај значајан хуманитарни случај. Обе Цркве упућују апел свим локалним, регионалним и међународним инстанцама и организацијама да хитно предузму даље праћење овог предмета, да открију судбину двојице јерараха и учине све што је могуће да они буду ослобођени и да се врате у своје епархије и међу своје вернике. 7. Обе Цркве, Српска и Антиохијска, жале због сукоба између Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије услед одлуке ове друге да изабере и хиротонише архиепископа Катара који се налази у историјској канонској црквеној јурисдикцији Антиохијске Патријаршије, а што још није разрешено. Две Цркве изражавају жаљење и због тога што последице овог сукоба по цело Православље нису узимане у обзир на време код свих других Православних Цркава без обзира на ставке у договору постигнутом у разговорима двеју Цркава у јуну 2013. г. у присуству и посредовањем Васељенске Патријаршије и грчког Министарства спољних послова, а који договор је документован код споменутог Министарства и у дописима Васељенске Патријаршије, чиме се признало да постоји договор и његове ставке. 8. Српска и Антиохијска Црква изражавају велику забринутост због опасности од отуђивања, поделе и издвајања које данас прети помесним Православним аутокефалним Црквама услед једностраних одлука које се тичу основице консензуса и братских односа између ових Цркава и угрожавају њихове свезе јединства и утицај сведочења Православне Цркве у данашњем свету. Две Цркве сматрају да је садашњи историјски тренутак веома тежак и осетљив. Овај тренутак захтева више него икада много мудрости, стрпљења и духовне будности како би се очувао мир Православне Цркве и њено јединство, и спречило да то ескалира, свесно или несвесно, у јаме политичких секира и политичких интереса државâ, а које чињенице ће се одразити на православно сведочење у данашњем свету и ослабити га. Из овог разлога две Цркве изјављују следеће: А. Јединство хришћанског православног света и његов мир предао нам је у наше руке Исус Христос. Стога, две Цркве тврде да је јачање јединства Православне Цркве ствар од велике важности, јер из разлога што је Црква данас изложена разним опасностима и изазовима које јој данашњи свет причињава својим супростављеностима и поделама и својим разним друштвеним и егзистенцијалним утицајима на људе. Б. Није могуће спроводити у животу јединство вере, у опипљивој стварности, и ефикасно сведочити пред људима у данашњем свету растрзаном егзистенцијалним и друштвеним тензијама уколико Православна Црква не пројављује свету своје црквено јединство речима и делима, саборношћу, сагласјем и начином доношења одлука који почива на традиционалном канонском поретку Православне Цркве и на консензусу Православних Цркава без обзира на њихову величину. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а није федерација или конфедерација Цркава које би биле одвојене и независне једна од друге, које би поступале на основу својих интереса и свету давала утисак да је та група Цркава у сукобу, у расправи и у отуђивању једних од других. В. У контексту тога да је данас Православна Црква универзално присутна свуда у свету, православно сведочење захтева, данас више него икада, посебну отвореност, разговоре, размену стручног мишљења и опит предањске канонске саборности између свију Православних Цркава како би оне удружиле своје сведочење у данашњем свету. Из овог разлога две Цркве истичу да интерес Православне Цркве и захтеви за очувањем свеза јединства и општења у братству, љубави и миру између Православних Цркава које су удови једнога тела (Тела Христовог), захтева самокритичко разматрање свих једностраних процеса, одлука, али захтева и озбиљно, делотворно и постепено обнављање духа јединства, сагласја, саборности и примену начела консензуса при приступању и одлучивању по заједничким питањима међу Православним Црквама, међу којима су и одлуке које се тичу црквене аутокефалије, на основу начела православне еклисиологије и канонског поретка. Г. Једино је православна саборност делотворан начин да се избегне да конфликтна питања између Православних Цркава не пређу у чиниоце отуђења, поделе и издвајања међу њима, чиме би се запретило јединству васколиког православног тела. Једино здрава саборност која почива на првом месту на евхаристијској Чаши истог Причешћа јесте основица и подлога. Опасно стање у православном свету, настало услед стања у Украјини, не може и даље потрајати, а да не настане стање трајне поделе између свију чланова Православне Цркве, а што је од штете по свезу мира у православној плироми и по њено сведочење у данашњем свету. Из овога разлога, а с обзиром на хитну потребу да се избегне даља ескалација садашње кризе, српски и антиохијски Патријарх апелују на свога сабрата, Његову Свесветост Васељенског Патријарха, да успостави братски дијалог са Руском Православном Црквом како би се, уз братску подршку и учешће свих других предстојатеља помесних Православних аутокефалних Цркава, разрешио сукоб између Цариградске и Московске Патријаршије и вратила свеза мира у Православној Цркви. ЗА СРПСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ ЗА АНТИОХИЈСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ПАТРИЈАРХ ЈОВАН Х СПЦ
  19. Мирна и званична посетa Његовог Блаженства патријарха Јована X од 11. до 19. октобра 2018. године Београд, 19. октобар 2018. - Ова историјска посета, прва откако је православни антиохијски патријарх Теодосије VI посетио Београд, остварена је у контексту тешких и болних околности са којима се суочава Православна Антиохијска Црква у Сирији, Либану и на Блиском Истоку, а и с обзиром на кризу с којом се суочава Православна Црква данас, када се убрзано дешавају ствари на начин који узнемирава и који би могао проузроковати трајне штетне последице по свезе општења, мира и јединства између браће. 1. Ова посета је била важна братска прилика да се браћа састану и да Српска и Антиохијска Црква загрле једна другу и проуче разна питања која су заједнички чиниоци у њиховом служењу и сведочењу Цркве у данашњем свету у кризи. Такође, то је била прилика да се обави братска консултација између обеју Цркава о начелним православно-црквеним питањима и о средствима како да се избегне продубљивање расцепа између браће, као и о захтевима потребним да се консолидују усредсређени процеси и задобије консензус међу Православним аутокефалним помесним Црквама. 2. Разговори између двеју Цркава били су потхрањивани високим степеном духа заједништва, љубави, мира и отворености и на тај начин су почивали на истинским црквеним начелима која треба разлучити од унилатерализма и приступа потхрањиваних интересом, а која чињеница је породила консензус и хармонију између двеју Цркава. Две делегације су размотриле сличне облике живота у историјском опиту сваке, Српске и Антиохијске Цркве, с обзиром на то да би се свака од њих могла сматрати за „сведочећу“ Цркву и мученичку Цркву која и даље, упркос тешкоћама и страдањима, сведочи о Истини и о Христу у свом аутентичном историјском друштву и у свету. Разговори су обухватали међусобне односе између двеју Цркава и начине како да се они развијају и унапређују. Потврђена је важност обнављања међусобних црквених односа, као што су, на пример, погледи на богословско школство, академску и културну сарадњу и друго. Две Цркве су истакле да ће се мирна посета коју ће се Његово Блаженство патријарх Иринеј учинити Антиохијској Патријаршији остварити у времену пред нама. 3. Две делегације су размотриле сталне напоре која Српска Црква предузима на свим нивоима како би очувала своје историјско, духовно и национално наслеђе, нарочито на Косову и Метохији, које је историјско извориште Српске Цркве. Обе делегације су истакле важност подршке овом напору, сходно начелима о људским правима, мирној коегзистенцији између цивилизација и религија и у складу са међународним законима и поретком, а с озбиром на значај српског наслеђа за историју и егзистенцијалну свест Српске Цркве, њене садашњости и будућности. 4. Антиохијска и српска делегација размотриле су тешко и болно стање с којим се Антиохијска Православна Црква суочава у Сирији и Либану и у другим државама и друштвима Блиског Истока, која пате од убистава, тероризма, разарања, присилног расељавања становништа, емигрирања и разних облика политичке и друштвене нестабилности, што погађају људе у њиховом достојанству, слободи и у свакодневном животу. Две делегације су поново истакле чињеницу да је хришћанско антиохијско присуство на Истоку аутентично, да иза себе има две хиљаде година постојања и да тамошњи хришћани нису и не могу се сматрати мањином у овом региону него су народ са историјским изворним атрибутима који живи у државама и друштвима и интегрални су део историјског, друштвеног ткива овог региона и антиохијског простора. Они и надаље остају тамо и строго су везани за своју земљу и своје сведочење у овом централном региону света. 5. Две Цркве су снажно истакле важност подршке Антиохијској Цркви у свему ономе што ће ова апостолска Црква и даље чинити у њеном сведочењу спасења на Блиском Истоку, у томе да народ остане на свом огњишту и буде партнер при изградњи грађанске државе која православне хришћане чини једнакима, са истим правима и обавезама које имају и други грађани. Обе Цркве сматрају да је једино могуће решење да се на миран начин окончају све трагедије држава овог региона, да се остане у дијалогу и у прихватању другога и његове различитости, као и у започињању отвореног дијалога и неговању мирне коегзистенције између свих страна обезбеђивањем једнаких права и обавеза међу грађанима. Више него икада, промовисање мира и уважавање верске различитости јесу два значајна чиниоца за ширење мира широм Блиског Истока. 6. Обе Цркве жале због трајног и најдубљег ћутања поводом отмице двојице јерараха из Алепа, митрополита Павла Јазигија и митрополита Јована Ибрахима. Већ дуже од пет година свет као да је заборавио овај значајан хуманитарни случај. Обе Цркве упућују апел свим локалним, регионалним и међународним инстанцама и организацијама да хитно предузму даље праћење овог предмета, да открију судбину двојице јерараха и учине све што је могуће да они буду ослобођени и да се врате у своје епархије и међу своје вернике. 7. Обе Цркве, Српска и Антиохијска, жале због сукоба између Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије услед одлуке ове друге да изабере и хиротонише архиепископа Катара који се налази у историјској канонској црквеној јурисдикцији Антиохијске Патријаршије, а што још није разрешено. Две Цркве изражавају жаљење и због тога што последице овог сукоба по цело Православље нису узимане у обзир на време код свих других Православних Цркава без обзира на ставке у договору постигнутом у разговорима двеју Цркава у јуну 2013. г. у присуству и посредовањем Васељенске Патријаршије и грчког Министарства спољних послова, а који договор је документован код споменутог Министарства и у дописима Васељенске Патријаршије, чиме се признало да постоји договор и његове ставке. 8. Српска и Антиохијска Црква изражавају велику забринутост због опасности од отуђивања, поделе и издвајања које данас прети помесним Православним аутокефалним Црквама услед једностраних одлука које се тичу основице консензуса и братских односа између ових Цркава и угрожавају њихове свезе јединства и утицај сведочења Православне Цркве у данашњем свету. Две Цркве сматрају да је садашњи историјски тренутак веома тежак и осетљив. Овај тренутак захтева више него икада много мудрости, стрпљења и духовне будности како би се очувао мир Православне Цркве и њено јединство, и спречило да то ескалира, свесно или несвесно, у јаме политичких секира и политичких интереса државâ, а које чињенице ће се одразити на православно сведочење у данашњем свету и ослабити га. Из овог разлога две Цркве изјављују следеће: А. Јединство хришћанског православног света и његов мир предао нам је у наше руке Исус Христос. Стога, две Цркве тврде да је јачање јединства Православне Цркве ствар од велике важности, јер из разлога што је Црква данас изложена разним опасностима и изазовима које јој данашњи свет причињава својим супростављеностима и поделама и својим разним друштвеним и егзистенцијалним утицајима на људе. Б. Није могуће спроводити у животу јединство вере, у опипљивој стварности, и ефикасно сведочити пред људима у данашњем свету растрзаном егзистенцијалним и друштвеним тензијама уколико Православна Црква не пројављује свету своје црквено јединство речима и делима, саборношћу, сагласјем и начином доношења одлука који почива на традиционалном канонском поретку Православне Цркве и на консензусу Православних Цркава без обзира на њихову величину. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а није федерација или конфедерација Цркава које би биле одвојене и независне једна од друге, које би поступале на основу својих интереса и свету давала утисак да је та група Цркава у сукобу, у расправи и у отуђивању једних од других. В. У контексту тога да је данас Православна Црква универзално присутна свуда у свету, православно сведочење захтева, данас више него икада, посебну отвореност, разговоре, размену стручног мишљења и опит предањске канонске саборности између свију Православних Цркава како би оне удружиле своје сведочење у данашњем свету. Из овог разлога две Цркве истичу да интерес Православне Цркве и захтеви за очувањем свеза јединства и општења у братству, љубави и миру између Православних Цркава које су удови једнога тела (Тела Христовог), захтева самокритичко разматрање свих једностраних процеса, одлука, али захтева и озбиљно, делотворно и постепено обнављање духа јединства, сагласја, саборности и примену начела консензуса при приступању и одлучивању по заједничким питањима међу Православним Црквама, међу којима су и одлуке које се тичу црквене аутокефалије, на основу начела православне еклисиологије и канонског поретка. Г. Једино је православна саборност делотворан начин да се избегне да конфликтна питања између Православних Цркава не пређу у чиниоце отуђења, поделе и издвајања међу њима, чиме би се запретило јединству васколиког православног тела. Једино здрава саборност која почива на првом месту на евхаристијској Чаши истог Причешћа јесте основица и подлога. Опасно стање у православном свету, настало услед стања у Украјини, не може и даље потрајати, а да не настане стање трајне поделе између свију чланова Православне Цркве, а што је од штете по свезу мира у православној плироми и по њено сведочење у данашњем свету. Из овога разлога, а с обзиром на хитну потребу да се избегне даља ескалација садашње кризе, српски и антиохијски Патријарх апелују на свога сабрата, Његову Свесветост Васељенског Патријарха, да успостави братски дијалог са Руском Православном Црквом како би се, уз братску подршку и учешће свих других предстојатеља помесних Православних аутокефалних Цркава, разрешио сукоб између Цариградске и Московске Патријаршије и вратила свеза мира у Православној Цркви. ЗА СРПСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ ЗА АНТИОХИЈСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ПАТРИЈАРХ ЈОВАН Х СПЦ View full Странице
  20. 1754. године нишки Митрополит Гаврило, син Николин, изабран је за пећког Патријарха. Његовим избором за пећког Патријарха трон нишке Митрополије постаје упражњен у то време, а према сведочанству многих савременика, дошло је последње запуштење у Пећкој Патријаршији како због великог намета порте али и због силних финансијских обавеза ка турским властима. Након одласка митрополита Гаврила на катедри нишке Митрополије променило се неколико личности о којима ђакон Далибор Мидић говори, али и открива нам историјске детаље и околности како је за нишког митрополита изабран архимандрит и егзарх Антиохијске патријаршије који се звао Игнатије. На крају ексклузивног разговора ђакон Далибор нам открива и зашто се митрополит Игнатије није дуго задржао у Нишу. Извор: Радио Глас
  21. Архивар и ризничар Православне Епархије нишке, ђакон Далибор Мидић, гостујући данас у јутарњем програму Радија Глас, изнео је екслузивно откриће о историјској вези Антиохијске Патријаршије и Православне Епархије нишке. Интересантан податак, са краја 18. века, према речима ђакона Далибора Мидића, „у једна бурна и турбулентна времена постојале су везе између Антиохијске Патријаршије и нишке Митрополије“. Звучни запис разговора 1754. године нишки Митрополит Гаврило, син Николин, изабран је за пећког Патријарха. Његовим избором за пећког Патријарха трон нишке Митрополије постаје упражњен у то време, а према сведочанству многих савременика, дошло је последње запуштење у Пећкој Патријаршији како због великог намета порте али и због силних финансијских обавеза ка турским властима. Након одласка митрополита Гаврила на катедри нишке Митрополије променило се неколико личности о којима ђакон Далибор Мидић говори, али и открива нам историјске детаље и околности како је за нишког митрополита изабран архимандрит и егзарх Антиохијске патријаршије који се звао Игнатије. На крају ексклузивног разговора ђакон Далибор нам открива и зашто се митрополит Игнатије није дуго задржао у Нишу. Извор: Радио Глас View full Странице
  22. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59.
  23. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59. View full Странице
×
×
  • Create New...