Претражи Живе Речи Утехе

Вишедеценијско незадовољство БХ грађана корумпираним властима, еруптивно је и масовно избило у феномену "Правда за Давида". Један огорчени и ојађени отац, који је данима узалуд тражио несталог сина, након што је пронађено његов изубијано мртво тијело, и након преседана јавног наступа полиције са прејудицирањем и квалификовањем случаја и патолога који је очигледно послужио као потпора полицијске приче, покренуо је групу људи на протесте. Група је расла и расла да би се дошло до свакодневног митинга стотина људи, а на главном митингу је било 10.000 људи. Споменута прес конференција полиције је послужила да се два дана након проналаска тијела јавности саопшти да је у питању била "задесна смрт" (а на тијелу су ужасне заживотне повреде, по свједочењу патолога на истој тој пресици), те да је младић, без суда и суђења, без елаборације узрока и начина смрти (два дана након открића леша!) био облаћен као ситни лопов, кавгаџија и наркоман, који је након што се кобне ноћи потукао, појео бурек, стигао да опљачка кућу, напије се и надрогира и падне у рјечицу која је канализациони одвод и притом се удави. По њима, то се десило исте ноћи, а тијело је нађено 6 дана касније. Људи можда не би ни обратили пажњу, толико смо огуглали на неправду, безакоње, корупцију, злочине и убиства, да није ове срамне пресице и ужасног њеног цинизма. Фотографије Давидовог мртвог изубијаног тијела су узнемирујуће, кад су се коначно појавиле, јер отац до поновљене обдукције од стране стручњака са ВМА није ни добио фотографије уз налаз прве обдукције. Људи су масовно стали у подршку оцу. Сва три БХ народа су стала уз оца, солидаришући се у родитељској емпатији и грађанској огорчености. Правда за Давида проширила се у Правду за Давида и Џенана, потом у Правду за сву нашу дјецу. Нажалост, задњих година има бар десетак неразјашњених де факто убистава и сумњивих погибија младића у Сарајеву и Бањој Луци, која нису истражена, а која упућују на терор криминалних кругова над становништвом, што је горе, омладином, што заиста указује на пропуст ако не и нешто горе државних служби: полиције и правосуђа. Не рачунајући политичка убиства која се дешавају од краја рата наовамо. Случај Давидовог убиства нема никаквог епилога, 2 и по мјесеца након проналаска тијела и срамног преседана МУП-а. Никакви налази, а све им је било јасно прије него што је тужилац стигао да заприми предмет. Огорчење људи је разумљиво, када она служба која треба да штити закон, поредак, сигурност, мир, служи да заташкава и очигледно прикрива и штити неког, идући тако далеко да лажира крађу, истовремено гарантујући алиби онима с којима се младић потукао и онима који су наводно опљачкани, када тужилаштво кад се напокон огласи не каже ништа друго ни ништа ново, одбијајући да бар оквалификује случај у истрази као убиство, огорчење и сумње расту геометријском прогресијом, и постају јавна ствар. Све више случајева сумњивих смрти израња тражећи расвјетљење и могуће да ће се показати уплетеност органа полиције и других државних органа нажалост, у убиствима и заташкавању убистава у организованом криминалу сплетене нарко мреже и проституције. Све је јавно забиљежено и доступно на Јутјубу: прес конференција полиције и патолога 26.03., први спонтани релативно малобројни скуп на сад већ обнародовано именованом Давидовом тргу (Тргу Крајине у БЛ) 27.03., сахрана на којој је био предсједник Додик, гдје је отац рекао да све зна и да ће убице и саучеснике привести правди, велики митинг 21.04., итд, ванредна сједница Народне скупштине и анкетног одбора НС. Кога занима може доста тога видјети и чути на ФБ групи Правда за Давида која окупља преко 300.000 људи, припадника сва три БХ народа. Давид је као шеснаестогодишњак прорекао своју судбину, дијете које је из радозналости пробало марихуану, у потресној пјесми "Клинац у гету", а потпуно иста је прича, само што младић није дотучен, ова, већ заборављена и без пажње јавности http://151.80.35.113/3906784/narkodileri-u-mupu-srpske - Битан је детаљ око Давидове личности који може појаснити мотиве злочина над њим - то да је учествовао у протестима кад је заташкано ко је стварни кривац за погибију младића у БЛ, Николе Ђуровића, (тј.тадашњи министар полиције), а изгледа да се неопрезно замјерио опасним људима кад је испланирано и монструозно мучен и уморен. Акциона/ протестна група је порасла у покрет и придобила многе интелектуалце и спрема озбиљне планове за многе иницијативе, све до увођења нових закона. Многи новинари и аналитичари и понеки опозициони политичари, коментарисали су случај и потоњи феномен дешавања народа. Власт тј.сам Додик су на почетку декларативно подржали оца, да би после почели притисци и оптужбе да је овај спонтани протест некакво рушење државе и власти и обојена револуција. У несретном БХ тамном вилајету, јавно критиковање и позивање на одговорност појединаца и служби се једначи са ударом на институције. Гнојни чиреви народног незадовољства су попуцали и сво огорчење јавашлуком, криминалом, цинизмом испреплетености власти и криминала, бесрамним богаћењем, сиромаштвом народа, стално гурканих у националистичке торове зарад одржавања властитих позиција на власти (''гладни смо на три језика'', а да не бисмо размишљали о томе како криминалци и властодршци подједнако лијепо сарађују, нас ево већ скоро 30 година филују тупавим националистичким страхом и мржњом једних од других, јер ништа друго немају да понуде гладном и обесправљеном народу). И ту нема идеолошких ни националних одредница, сви БХ политичари поратних година су као клонирани и држе се устаљене приче која сигурно пролази. Узроци и мотиви овог народног покрета су много шири и много дубљи од подршке против неправде у једном појединачном или више сличних случајева. Од ратом смо напаћени, гладни, преко обесправљени смо, понижени и на крају безбједносно угрожени аномијом, патологизацијом и криминализацијом друштва, до тога да смо ужаснути поимањем значења појма 'полицијска мафија', и све то тако болно осјећајући на нашој кожи, нашој добробити, нашем животу и смрти. Тако се и сам феномен отргао предвиђању и контроли свих оних који су учествовали организационо и савјетодавно. Да ли је отац изманипулисан престаје да буде битно, оно што је битно, то је да је незадовољство и воља народа стварно и масовно. Неко може дошапнути шта да се ради, којим методама и техникама, али нико не може покренути масе ако оне нису већ дубоко спремне на то. Навешћу неколико вриједних пажње чланака, које нису писали популарни РС блогери Васковић и Радовановић, познати као критичари власти и полиције и разоткривачи многих мутних радњи, криминала и злочина,(који су као и адвокат Томић, од власти окарактерисани као страни плаћеници, а које власти овај гони а они неуморно критикују и подривају). Ззаобишла сам их јер пишу жестоко и острашћено, али су ту написи реномираних јавних аналитичара у РС и других слободних новинара, не упечатљиво антирежимских, који су се непретенциозно, небомбастично, већ рационално, добронамјерно и непристрасно позабавили овим феноменом: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1598608 https://www.glasbanjaluke.net/2018/06/11/dodik-trazi-izlaznu-strategiju-za-proteste-upotreba-sile-bi-mu-nastetila/ http://impulsportal.net/index.php/impuls-teme/impuls-istrazuje/13985-miljan-kovac-pravda-za-davida-uzdrmala-temelje-korumpiranog-sistema

Генерална скупштина Конференције европских Цркава заседаће од 31. маја до 6. јуна у Новом Саду. Учествују: Патријарх Мар Игњатије Јефрем, предстојатељ Сиријско-јаковитске Цркве, Надбискуп кентерберијски Јустин Велби, Епископ бачки г. Иринеј, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Бискуп Петра Босе-Хубер, и други. Генерална скупштина Конференције европских Цркава (КЕЦ) биће одржана на две локације у Новом Саду. Једна је Мастер центар, а друга је хотел Парк. Омладински предскупштински догађај, радионице и састанци Одбора биће одржане од 28. до 31. маја у хотелу Парк. Млади људи (између 18 и 30 година) имају значајну улогу на Генералној скупштини Конференције европских Цркава у Новом Саду 2018. Истражујући надахњујућу тему Генералне скупштине Бићете ми сведоци ови млади људи ће допринети својом визијом за сведочење, правду и гостољубивост, и шта то значи њима као младим хришћанима, активним у развоју позитивне будућности за Европу. Сви пленуми Генералне скупштине биће реализовани у Конгресном центруМастер. У оквиру Конференције биће одржана и три тематска дана: Дан посвећен Сведочењу своје вере, Дан посвећен Гостољубљу као хришћанској врлини а у светлу актуелне мигрантске кризе у Европи, и Дан посвећен правичности и томе колико је она присутна у Европи и њеним институцијама. Такође, црквене добротворне организације из целог света имаће прилику да представе своје поље деловања и досадашња постигнућа. Од српских верских установа, у великој дворани Мастер центра, 31. маја, 1, 2, 4. и 5. јуна, изложбени штанд ће имати Земља живих, Фонд Владика Платон Атанацковић, Привредник, Екуменска хуманитарна организација и Библијски институт. У четвртак, 31. маја, у 13.30 часова, у просторијама Мастер центра у Новом Саду, биће уприличена прес-конференција, на којој ће се обратити: Oтац Хеики Хутунен, генерални секретар Конференције европских Цркава, бискуп Кристофер Хил, председник Конференције европских Цркава, Беате Фагерли, бискуп у Норвешкој и теолог Данило Михајловић из Српске Православне Цркве. Истога дана, у 16.30 часова, у Мастер центру, Епископ бачки г. Иринеј, бискуп Кристофер Хил и председник Владе АП Војводине г. Игор Мировић отвориће свечаност и заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Програм ће бити настављен у вечерњим часовима, тачније од 19.30 часова, у Католичкој порти. Детаљнији програм доступан је путем следећег линка: https://assembly2018.ceceurope.org/sr/ На овом скупу у Новом Саду јавност ће имати прилику да чује и види каква је улога Цркава и чему то у Европи, ових дана, хришћанска Црква може да посведочи. Миграције су нешто са чиме становници Европе имају прилично потешкоћа, имајући у виду актуелна дешавања у Сирији, Ираку, Либану и у свету уопште. Такође, хришћанско поимање питања правде, како оне унутрашње, тако и оне економске правде, у смислу поседовања довољно средстава за живот - биће постављено пред учеснике догађаја. Процес консултација КЕЦ-а о будућности Европе имаће средишњу улогу у разговорима на Генералној скупштини у Новом Саду. Биће представљен нацрт поруке Скупштине на тему будућности Европе. Омладина и различите Цркве ће поделити своја виђења, узимајући у обзир искуство у Европској унији и ван ње, и одржаће се дијалог између протестантских и православних гледишта. Припремљен је и видео снимак КЕЦ о будућности Европе. Лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно је осмишљен тако да је његов централни мотив мост. То је био предлог да би се сви присутни подсетили страдања нашег народа током НАТО бомбардовања 1999. године. То је био један од разлога који су допринели да се, током вишедневног заседања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, организује једна врста молитвене шетње од једног новосадског моста до другог, како бисмо се сви подсетили неправедне трагедије која је задесила српски народ. Према програму Генералне скупштине, 3. јуна, у послеподневним часовима, учесници овог догађаја ће одржати молитвену шетњу од моста Дуге до новог Жежељевог моста, као један символ мира и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе. Конференција европских цркава представља међународну организацију која посредује у међурелигијском дијалогу и заступа интересе Цркава пред међународним институцијама као што су Европска Комисија и Европски Парламент. Наведено Удружење броји 114 Православних, Протестантских, Англиканских и Старокатоличких Цркава из свих земаља Европе, као и још четрдесет националних савета Цркава и организација у партнерству. Српска Православна Црква је чланица ове међународне организације. Руска Православна Црква је 2008. године замрзла своје чланство у Конференцији. Римокатоличка Црква није чланица, али сарађује са Конференцијом на неким пројектима. Конференција европских Цркава је основана 1959. године и има канцеларије у Бриселу и Стразбуру. Ово је први пут да Конференција европских Цркава посећује Балкан, тачније Србију и Нови Сад, по питању одржавања Генералне скупштине. На овом догађају, који ће бити одржан од 31. маја до 6. јуна, у Српској Атини, заједнички ће бити разматрана библијска тема Бићете ми сведоци, уз додатне осврте и коментаре актуелних појмова правде, сведочења и гостољубивости из перспективе европских хришћана. Улога КЕЦ-а је да повеже Цркве и обезбеди њихов заједнички глас пред европским институцијама о најважнијим питањима која су од њиховог узајамног интереса. Од тренутка када је КЕЦ основан, у време Хладног рата, када је тежиште његове мисије било на повезивању хришћана Истока и Запада, па све до данас, прилике, како у друштву тако и у самим црквама, значајно су се промениле. Пред различитим изазовима, као што су секуларизам, пораст сиромаштва, корупције, урушавање глобалних климатских услова, кршење основних људских и верских права, Конференција европских Цркава тражи начин како да успостави комуникацију и донесе одредбе које ће саму организацију учинити ефикаснијом и тако испунити њен циљ, а то је да она буде призната и искоришћена као платформа која ће олакшати комуникацију, пружити неопходне информације и експертизу Црквама чланицама на локалном, регионалном и националном нивоу. Највише управно тело КЕЦ-а је Скупштина и одржава се на сваких 5 година. Ове године, домаћини Генералне скупштине су Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији, укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији. Учешће Српске Православне Цркве у раду ове европске платформе односило се и односи се на случајеве по питању прогона Архиепископа охридског Митрополита скопског г. Јована, односа Цркве и државе у Црној Гори, поштовања верских слобода и људског достојанства, положаја Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, као и по питању имовинских права. Током протеклих година Конференција европских Цркава је, у више наврата, подигла свој глас и посредовала код владе БЈР Македоније да се обезбеди фер суђење Архиепископу охридском Јовану и одбрана са слободе. Скупштина КЕЦ-а на заседању у Будимпешти 2013. године, позвала је комесара за људска права при Савету Европе и специјалног представника ЕУ за људска права да хитно размотре случај Митрополита Православне Охридске Архиепикопије, који је више година неправедно провео у затвору у Идризову. Конференција европских Цркава је апеловала на „прекид злостављања српске, ромске и других заједница" на Косову и Метохији, истичући да "скрнављење древних светиња представља губитак за културно и духовно наслеђе читавог света". У организацији Конференције европских Цркава, Радне групе Европског парламента за антирасизам и различитости, Верске комисије за мигранте у Европи и Митрополије загребачко-љубљанске, 2016. године у Православној гимназији у Загребу, одржана је Међународна конференција на тему Верске мањине као део културно разноврсних друштава. Разматрани су европски и правни стандарди о заштити права верских мањина, актуелни изазови верских мањина у Европи, најбоље праксе праведног поступања са верским мањинама у европској традицији, улога међународних фактора у борби против кршења права верских мањина, као и будућност верских мањина у Европи. Конференција европских Цркава је била једна од заиста ретких међународних организација која је 1993. тражила укидање санкција против Југославије. Ова организације позива све људе и институције на бољу сарадњу, како би се спречио прогон верских мањина, створили услови за миран суживот у различитим друштвима, и на крају, обезбедио стални дијалог између већинских и мањинских Цркава и заједница у целом свету. Претходне скупштине Конференције европских Цркава одржане су у Будимпешти (2013), Лиону (2009), Трондхејму (2003), Грацу (1997), Прагу (1992), Стирлингу (1986), Стирлингу (1986), Чанији (1979), и многим другим градовима широм света. Извор: Епархија бачка Хришћански свет |СПЦ View full Странице

Ovde na forumu često čitam o Božjoj promisli. Razmišljajući o tome, ne mogu a da ne postavim sebi pitanje da li je Božja promisao da pojedina deca trpe zlostavljanje od strane roditelja ili drugih osoba? Ako da, zbog čega su ta deca kriva? Posebno me interesuju žrtve pedofilije. Zašto Bog dopušta da deca dožive tako nešto? Kako objasniti tu pojavu sa teološkog aspekta i kako odraslom detetu koji je bio žrtva istog objasniti da postoji Bog? Vaše mišljenje...

Његова правда је изнад људског схватања правде. Христова правда је прожета љубављу. Правда Божја је неодвојива од љубави и милости Божје. Шта значи поступати по Божјој а шта по људској праведности? Кажемо да је Бог праведан и милостив – како се то двоје може спојити? На ова и друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Емисија је емитована 28. децембра 2017. године. На звучном запису ове надахнуте емисије благодаримо Радију Беседа, Православне Епархије бачке. View full Странице

Приписивање одговорности особи за доживљену несрећу долази од механизма који социјални психолози називају „веровање у праведан свет“ Доступност интернета и могућност коментарисања на информативним сајтовима учинили су да свако ко чита вест може пред виртуелну јавност да изнесе сопствене утиске и мишљења о догађајима. Тако су коментари вести постали права ризница грађе феномена који проучава социјална психологија. Ако прочитамо вест о саобраћајној несрећи, готово је сигурно да ће се појавити мишљење како је возач сам крив за сопствену повреду или смрт, јер је возио под дејством алкохола или преко дозвољенох ограничења брзине. Није немогуће чути или прочитати да су и сапутници делимично одговорни, јер је требало да процене да ли је безбедно возити се с том особом. Потоњи образац је скоро уобичајен ако је реч о жени која је преживела силовање или физичко насиље, поготово ако је била у блиским односима с насилником: претпоставиће се како је могла да препозна ту особину код њега и реагује на време, или је вероватно учинила нешто што је довело до тог чина. Ако се, пак, прича о некоме ко је болестан од тешке хроничне болести, људи ће се често запитати како се та особа храни, да ли вежба и да ли је пушач. ВЕРОВАЊЕ У ПРАВЕДАН СВЕТ Приписивање одговорности особи за доживљену несрећу долази од механизма који социјални психолози називају „веровање у праведан свет“. Ово веровање се базира на претпоставци да је живот уређен на логичан начин, и да се неком немилом догађају увек може пронаћи „узрок“ или „разлог“. Идентификовањем узрока људи имају доживљај да такве догађаје на неки начин држе под контролом: ако претходно не учине нешто од понашања која везују за несрећни исход, они верују да им се он неће ни десити. При овом превасходно одбрамбеном маневру, изоставља се низ ситуација у којима се „узрок“ и „последица“ нису повезали, односно они догађаји које не могу објаснити тиме да је “неко заслужио то што му десило”. Одбрамбеност овакве грешке у расуђивању се односи на превладавање страха од неизвесности и непредвидивости животних ситуација. Ако приступамо с веровањем да је нешто могуће предвидети, страх и неизвесност се умањују. Међутим, када добију информације које се не уклапају у ово веровање, ирационални механизми као што су порицање или редефинисање утичу да се и те информације некако уклопе а не наруше веровање да постоји некакав иманентан животни поредак. Данас је за једну врсту ових перцепција устаљен назив “окривљавање жртве”. Некад такав став многима може изгледати сасвим необјашњиво, јер га има и исказује неко ко се лако може идентификовати са жртвом. Ствари постају јасније кад се сагледају путем објашњења да то ум чини како би се одбранио од страха и непријатности да би се несрећа или насиље могли десити и тој особи. На ову тему је урађено много истраживања почевши од седамдесетих година прошлог века. Ради бољег разумевања феномена, провераване су и многе корелације, односно шта је све повезано с тим да је неко склон оваквом објашњавању дешавања. Веровање у вишу правду заједничко је многим културама, и проналази се по народним изрекама. Код нас се може препознати у пословици “како посејеш, тако ћеш и пожњети”, и изреци “шта је тражио, то је и добио”. Иако је веровање у праведан свет заједничко многим културама, постоје неке правилности: значајно су чешће у друштвима где постоје велике економске и статусне разлике . На пример, у истраживању у неколико земаља које је извео Фурнам 1993. године, највиши резултати добијени су у Јужноафричкој републици и Индији, а најнижи у Великој Британији и Израелу. Истраживања су показала да су припадници виших слојева у тим друштвима склони у већој мери да сиромашне опажају као одговорне за своју финансијску ситуацију. Придајући особине лењости, неиницијативности или несналажљивости особама ниског економског статуса, они на извансвесном нивоу превладавају туробност екстремних разлика међу њима. С друге стране, особе нижих економских слојева на основу животног искуства у већој мери опажају непредвидивост животних ситуација и да постоје бројни чиниоци на које не можемо да утичемо. ПРЕДРАСУДЕ С друге стране, истраживања показују да се културолошке разлике могу пронаћи и међу становницима исте државе (САД), уколико су они различитог порекла: испитаници Азијати су показали мање склоности веровању у праведан свет, него они који нису азијског порекла. Овакав налаз се објашњава тиме да колективистичке културе имају више разумевања за ситуационе чиниоце, па стога мање приписују индивидуалну одговорност за догађаје. Неки аутори су повезивали особине личности са склоношћу ка овом веровању: они су поставили тезу да особе које имају десничарске ставове и ауторитарну структуру личности, свој доживљај света као пуног претњи, ублажавају чвршћим уверењем да су жртве несрећа саме одговорне за преживљене догађаје. Осим тога, пронађене су позитивне корелације с религиозношћу. Овакви резултати указују да се веровање у праведан свет може комбиновати с другим ставовима или предрасудама, и бити појачано њима. Једна од тема у којој је овај начин мишљења посебно истакнут су заразне болести, нарочито AIDS. Оболели од сиде и заражени вирусом HIV стално се сусрећу с предрасудама и дискриминаторним понашањем заједнице, где се одржава веровање да су сами одговорни, па чак и криви за своју болест. Неретко се уз то испољавају предрасуде према сексуалној оријентацији или болестима зависности. Да предрасуде и веровање у праведност света иду руку под руку, показало се и у реакцијама на велике елементарне непогоде, као што су били цунами 2004. године који је захватио неколико азијских земаља, или велики земљотрес на Хаитију 2010. године. Ове догађаје неретко су пратили коментари да су се становници морали боље осигурати градњом кућа, будући да живе на ризичном тлу. Прављена су и поређења с Јапаном, где су земљотреси мање разорни због феноменално пројектованих грађевина. У оваквој перцепцији, занемарује се низ фактора као што је, на пример, степен развијености земље, док је учитавање одговорности изражено и вероватно појачано етничким и расним стереотипима. На крају, теоретичари се слажу у томе да је веровање у праведан свет функционалан и здрав механизам суочавања с трауматичним догађајима. Показало се да особе које ово веровање примењују на себи, боље подносе стрес и мање су склоне депресији. Заиста, његова одбрамбеност је неспорна, и већ у самој дефиницији садржи објашњење да служи у превлађивању неизвесности и непредвидивости света. Међутим, као начин опажања других, ова грешка у тумачењу догађаја може бити кобна по жртву трагичног догађаја или злостављања. Било да је у питању шира јавност или у одређеним професијама које раде са жртвама, веома је важно подизати свест о погешном опажању узрочности приликом насиља или катастрофа, како би се спомињана правда заиста и достигла. http://elementarium.cpn.rs/teme/verovanje-u-bolji-svet/

Jela Mijailović Bože napadaju nam Vladike i crkvu nemogu da verujem ko širi ove priče!!!! Like · Reply · 1 hr Стослов љубави Niko al bas niko ne napada nikog. Ovo su dijelovi zapisnika sa sjednice Svetog arhijerejskog Sinoda koji pokazuju odlucnost da se stane u kraj problemima koji su uzrasli. Like · Reply · 44 mins

Волео бих да чујем мишљење атеиста у вези са личношћу др Ентони Флуа. У продужетку дајем текст који је изашао својевремено у Геполитици.Наравано,прилазим теми крајње дефинисано и потпуно фокусирано на личност др Ентонија,апсолутно не потенцирајући нити фаворизујући креационистичку причу насупрот теорији еволиције,иако сам свестан чињенице да би неко могао поставити то питање видевши текст у којем стоји име Мирољуба Петровића.Не...желим само да чујем мишљење оних који боље од мене познају личност др Ентонија Флуа,како о његовом философском раду,тако и о његовој својевремено веома битној улози у атеистичким научно-фислософским круговима.Хвала свима који би могли нешто подробније да ми кажу а пропо ове несумњиво важне личности.Хвала! Признајем: Постоји Бог! Како је водећи светски атеиста др Ентони Флу постао религиозан Вест која је шокирала велики део научне заједнице. Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма" - др Ентони Флу. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „Сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји“. пише: Мирољуб Петровић Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма". Реч је о др Ентонију Флуу, професору филозофије на најпознатијим светским универзитетима, аутору бројних књига које оспоравају религију, од којих је најпознатија "Бог и филозофија" - књига која је имала бројна издања. Професор Флу је био идол свим светским атеистима а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. Велики успон атеизма у савременом свету довео је до формирања бројних клубова атеиста, а икона сваког од тих клубова био је проф др Ентони Флу. А онда се десило нешто неочекивано, шокантно... На недавној дебати са једним религиозним научником др Флу је износио познате атеистичке аргументе, а онда му је супротна страна упутила два питања: (Прво питање): "Господине Флу, ја у руцим држим Библију. Где је настала ова књига?" Др Флу је одговорио: "Настала је у штампарији, наравно." Онда му је религиозни научник приговорио: "У овој књизи се налази информација, што значи да је књига настала у уму писца, а не у штампарији. Да ли се слажете?" Др Флу се сложио: "Да, у праву сте, та књига је настала у уму писца." А онда је уследило питање на које др Флу није знао да одговори: (Друго питање): "Господине Флу, пошто сви живи организми имају у себи веома сложену информацију, записану у генима, у чијем уму је настала та информација?" Дуготрајно ћутање др Флуа било је шокантно за његове атеистичке симпатизере, па је разговор скренут на другу тему, а поменуто питање остало је неодговорено. Током девет месеци након дебате др Флу је размишљао о питању на које није знао одговор. Његов мото, којим је учио студенте током више година, гласио је: "Треба следити чињенице без обзира на то куда те оне одведу." И тако су чињенице одвеле најпознатијег светског атеисту до закључка који је изнео на конференцији за штампу која ће изазвати прави земљотрес у великом делу научне заједнице. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: "Даме и господо, поштовани пријатељи, сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји. У најновијем издању моје књиге 'Бог и филозофија' писаће да су сва моја досадашња дела превазиђена." Шок је био потпун. Неверица није силазила са лица и усана армије светских атеиста. Када је ова вест одјекнула у светским медијима, у исто време кренула је лавина коментара атеиста да др Ентони Флу "није тако мислио", да су медији "лоше пренели његову изјаву" итд. Онда је др Флу поново изашао пред камере и поново потврдио своје јасно опредељење да Бог постоји и да је то научна чињеница која је јасна и необорива. Али, као што смо сведоци да у овом свету постоји она страна која агресивно приказује светлост као таму, црно као бело, а слатко горко, тако је настављена агресивна кампања у бројним медијима да др Флу није изјавио да је постао религиозан, да га "религиозни фанатици погрешно интерпретирају" и да је атеизам једини прави пут у животу. Др Флу је онда сео и написао аутобиографску књигу "Признајем: Постоји Бог!“ - Како је најортодокснији светски атеиста променио свој став". У тој књизи он описује своје одрастање у религиозној породици, своје скретање у атеизам под утицајем атеистичке литературе и дугогодишњи рад на месту професора филозофије на бројним светским универзитетима као најватренији промотер атеизма у свету. А онда, уследио је преокрет под утицајем јасних научних чињеница. У својој књизи др Флу, као маестрални филозоф и логичар, показује како је најпознатији светски еволуциониста, Др Ричард Докинс, потпуно погрешно објаснио феномене у природи, и злоупотребио свој утицај као професор биологије на Оксфордском универзитету. Књига даље обрађује и друга питања у вези с односом науке и религије, и науке и атеизма, и представља прави уџбеник здраве логике и једноставног научног резоновања. Као религиозан човек, др Флу цитира библијски текст и каже: "Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко." Развој науке бацио је ново светло на безбројна чуда природе која потврђују тврдњу да је овај свет створен и да није могао настати случајно, како тврди савремена теорија еволуције. Археологија, геологија, астрономија и друге научне дисциплине показале су да постоји потпуни склад између савремених научних открића и извештаја датих у Библији. Творац не само да је створио овај свет, већ је човеку дао јасна упутства за квалитетан и успешан живот, записана у Библији. Чињеница је да не постоји штета коју човек може да изазове а коју Творац не може да исправи. Истински религиозни људи, као др Ентони Флу, свесни су те чињенице и храбро наступају у одбрани онога што је истинито и животно важно. Онај који је створио човека у стању је то поново да учини, и након његове смрти, а за оне који су упорни у побуни и деструкцији не постоји ниједан доказ који би могао да их покрене у позитивном смеру, као што Творац каже: "Овима могу и мртви да устају из гробова, али неће веровати."

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2009 Боже правде… Иако малени бројем и државном територијом, Срби би се као народ имали чиме поносити и похвалити и међу много већим народима европског континента. Могли би се Срби похвалити тиме што су дали велике научнике, књижевнике, спортисте… Још више би се Срби могли похвалити што су те своје великане дали не само себи и своме роду, већ васцелој европској, па и светској цивилизацији. Но, оно највише чиме би се Срби могли похвалити и оно највише на шта би требали да буду поносни јесте њихова, српска Химна – „Боже правде“. Срби су својом Химном превазишли испразно национално самохвалисање. Превазишли су хвалоспеве националним великанима, националним идејама и националној историји. Превазишли су све оне велике ствари које обично опевају многе химне и које стоје као символ бића, достојанства и части многих народа под капом небеском. Уместо земаљских идола и идеала, Срби су за символ свога бића, свога достојанства и своје части изабрали Бога правде. Бог правде не чини само српску Химну једном од најлепших на свету, Бог и правда у српској Химни и Бог и правда у српској историји дају и одговор на велика питања: шта је то правда и шта Бог има са нашом правдом? Постоји ли божанска правда и у каквој је вези правда са Богом? Од многих хришћана ћемо чути тврдње да је Бог праведан, да све што чини, чини по праведном закону. Бог не може да чини оно што није праведно, иначе не би био Бог. Нажалост, ове и овакве тврдње знају да изазову дубоку кризу у човековом животу и у његовом односу са Богом. Неретко се те кризе завршавају кризом вере, сумњом у Божију егзистенцију и коначним негирањем Бога – атеизмом, па и антитеизмом (богоборством). Зашто је то тако? То је тако јер смо поверовали да има Бога и да тај Бог не само да је створио свет, већ тај свет држи у постојању. Бог је присутан у свету, присутан у нашим животима и догађањима кроз које пролазимо. Овај наш став је потпуно исправан. За нас који верујемо у Бога, ово је неоспорна истина. У чему је проблем? Проблем је у овом другом, у правди. Како то? Зар између Бога и правде може бити супротности? Да, може бити супротности онда када вечном и нествореном Богу ставимо у сапостојање и некакве вечне принципе. Чинећи то, Бога приморавамо да делује према тим вечним принципима, иначе му одузимамо право да буде Бог. Ти вечни принципи су позитивна одређења Бога, Његови атрибути без којих Он не може да буде Бог. Бог је Бог, само док поштује те наше вечне принципе којима смо Бога дефинисали: доброту, праведност, љубав, … Тако испада да, поред вечног Бога, постоје и вечни закони, вечни принципи исправног деловања. Ти вечни закони чак логички претходе Богу, јер је Бог дужан да им се повинује. У најбољем случају, ти закони су савечни са Богом, постоје паралелно са Њим. Но, опет је Бог дужан да им се повинује. У противном, Он ризикује да изгуби право да буде Бог. Са оваквим схватањем, нисмо далеко да у току свог живота своју веру доведемо у кризу и да потпуно одбацимо Бога. Тада долази до изражаја добро позната реченица бивших хришћана: „Да има Бога, не би ово дозволио…“ Онда када се наши принципи правде и праведности доведу у питање, неминован је и закључак: „Нема Бога.“ Свет заиста лежи у злу, страдању и несрећи. Када не би било и страдања невиних, онда би оваква слика света и могла лако да се оправда. Управо би се таква слика потпуно подударала са Богом правде. Човек је згрешио и зато трпи праведну казну. Бог је праведан и Он мора да делује по принципима праведности. Зато човечанство мора да буде кажњено, јер је сáмо прекршило норме исправног делања. Чини се да овакав свет, где преступници страдају због своје кривице, потпуно оправдава Бога правде. Али људско искуство наилази на нерешиву енигму страдања праведника, чак страдања невине и безазлене деце. Како то помирити са Божијом праведношћу? Како Бог, будући праведан, може да допусти да једној мајци у наручју умире тек рођено чедо? Зар је оно шта сагрешило? Зар је, својим кратким животом, нарушило принцип праведности? Не, никако. То је дете чедно и безгрешно, једнако као и анђео. Па зашто Бог онда допушта такву неправду? То су тешки моменти искушења у људском животу, где човек треба да реши тај сукоб између Бога и правде. То су тешке, најтеже одлуке, када се човек одлучује између Бога и правде. Очајници ће прихватити правду, а одбациће Бога. Они храбрији, пак, прихватиће Бога, па и по цену да прекрше принцип праведности. Где ли је овде мудрост а где лудост? Многи су трагали за тим одговором, покушавајући да реше овај сукоб између Бога и правде. Једни су лагано и без великог размишљања, снагом просте логике, одбацили Бога. „Бог је мртав“, клицали су наши европски земљаци. Зато Шопенхауеру није било тешко да објасни одакле зло и страдање у свету: „Ово је најгори свет од свих могућих светова!“ Шопенхауер не криви Бога, јер Бога једноставно нема. Јер, како може да Га има и како да Га назовемо Творцем ако је створио најгори могући свет!? Свет и страда јер је најгори. Да има Бога правде, Он то не би дозволио. Неки други, попут Лајбница, хтели су пошто-пото да оправдају Бога, да помире Бога и праведност. Тако су настајале многе европске Теодицеје (Теодикеје, оправдање Бога) које су браниле праведност Божију пред чињеницама најгорег света - света који егзистира далеко ван норми праведности, али за кога се ипак тврди да њиме управља Бог правде. Но, нису само савремени Европљани стајали пред овом великом апоријом. Сукоб Бога и правде мучио је и најстарије хришћане. Многи нису поднели Божији сукоб са правдом. Тако, јеретик Маркион, у другом веку, није могао да нађе ништа праведног и Бога вредног у старозаветној историји. Он тог „старозаветног строгог и неправедног Бога“ није могао да помири са правдом. Зато је Маркион говорио да је то „лажни Бог“. Тако је Маркион сачувао веру у правду, али је изгубио веру у Бога. И било је много Маркиона кроз читаву историју човечанства. Људи су лако жртвовали Бога ради принципа правде. Вратимо се сада Србима и српској Химни – Боже правде. Постоји немали број народа који, живећи своју историју, могу да доживе и овај сукоб Бога и правде. Срби су сигурно један од тих народа. За Србе патња и страдање никада нису долазили у сукоб са Божијом правдом. Управо се ту крије мудрост коју би Европа могла да научи од једног свог маленог народа. Иако верујући да је Бог правде Творац и да је присутан у неправедном свету, Срби се никада нису двоумили између Бога и правде. За Србе је зато било могуће „страдати на правди Бога“, „страдати за правду Божију“ и „страдати по правди Божијој“. Срби су били свесни и онда када страдају властитом кривицом, „по правди Божијој“ и онда када страдају као невине жртве „на правди Бога“ и за „правду Божију“. Ово прво страдање, „по правди Божијој“ а ради властите кривице, разумели би сви народи Европе. Ово друго, страдање невиних и праведних, тешко ко може да схвати. Срби су то схватили и зато након свих праведних и неправедних страдања, признајући и Бога за виновника једних и других страдања - ипак певају: Боже правде! А шта су то Срби схватили (а ако има Срба да то нису, морали би то што пре да схвате), а европска философија није? Срби су схватили да је Један Бог, Бог вечан и беспочетан. Да Њему ништа не претходи, да је нестворен и да је све остало створено и Њему дугује своје постојање. Схватили су Срби да је тај Божији гест стварања, гест неистраживе и неисказиве љубави Божије. Ништа Бога није приморало да створи свет, већ је Он свет створио својом слободном вољом. Чак и сама правда и сама доброта и сама љубав, Њему, вољи Његовој дугују своје постојање. Управо су ту вољу Божију Срби ставили као меру свих мера и као Закон свих закона. Отуда су Срби о правди и неправди просуђивали узимајући вољу Божију као меру по којој ће мерити. Зато је код Срба праведно само оно што је по вољи Божијој, па макар то изгледало на први поглед неправедно. Европска философија је урадила супротно: она је Божију вољу мерила имајући принципе правде као узор. А ти принципи правде нису ништа друго до људска логика коју је Европа хтела да наметне Богу. Зато је Европа судила Богу, те му дала условну пресуду да Он постане праведан ако жели да остане Бог. Будући да се Бог оглушио о такву пресуду, европска философија је коначно пресудила: „Бог је мртав, ми смо га убили!“ Ничеов нихилизам природна је последица оваквог европског интелектуалног суда и овакве пресуде. Срби су, пак, вођени својим светим узорима, схватили мудрост, којој би и европску философију могли поучити. Божија воља је мера свих наших мера, па и мера правде и праведности. Да ли је нешто праведно или не, судимо тако што сагледавамо да ли је то нешто у складу са вољом Божијом. Некада се то коси са нашом логиком, али то су управо тренуци кушања наше вере у вољу и Промисао Божији. Сачувамо ли веру у Бога и Његов Промисао, сачуваћемо и веру у правду. Свом суду, размишљању и закључивању наметнимо Божију вољу за узор, а не изврћимо ствари наопако, те не судимо Богу по нашој логици. У противном, бићемо као и европска философија приморани да бирамо између Бога и правде. У противном, склизнућемо и ми у Ничеов нихилизам. Ове су се мудрости Срби држали кроз све векове. Та их је мудрост и одржала. Зато, после свих ломова, искушења и неправде, поносно певају – Боже правде! Овим се Срби, заиста, требају највише поносити. Александар Милојков