Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'права'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија СРПСКЕ безбедносне службе, дошле су до нових сазнања везано за покушај убиства бизнисмена и добротвора СПЦ Миодрага Даке Давидовића, а оперативни подаци до који се дошло вештачењем указују да је највероватније мета напада ипак био владика Јоаникије. На та сазнања указују одређена вештачења која су недавно завршена, а која су се обрађивала више месеци. Уколико се ова сазнања истражитеља поткрепе материјалним доказима, то баца ново светло на читав тај случај. Чекају се још неки налази, тачније, ДНК узорак који је узет са места одакле је пуцано критичне ноћи. На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија. Према информацијама из извора блиских истрази, те особе су под посебном обрадом. Да ли је случајност или нешто друго, да криминалци буду у близини места где је покушан атентат на владику Јоаникија и Миодрага Давидовића, великог донатора СПЦ и противника режима Мила Ђукановића, остаје да утврди истрага. Давидовић је у тренутку рањавања, 10. децембра прошле године, око 21 час, био у кафићу, на међуспрату хотела "Краун плаза" на Новом Београду, заједно са владиком Јоаникијем, епископом будимљанско-никшићким. Он је погођен у руку хицем из снајпера, а према првим сазнањима из истраге, само је сплет срећних околности помогао да не буде убијен. (Борба.ме)
  2. Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације. Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији. Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану. Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког. Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“. Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима). О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници? Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати. А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији... Велики Четвртак, лета Господњег 2020. За Поуке.орг Презвитер Оливер Суботић View full Странице
  3. Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације. Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији. Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану. Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког. Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“. Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима). О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници? Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати. А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији... Велики Четвртак, лета Господњег 2020. За Поуке.орг Презвитер Оливер Суботић
  4. Одговор повереници за равноправност Бранкици Јанковић Нешто више од једног часа по објављивању јучерашњег саопштења Светог Синода да је државном врху упућен предлог и молба да се изврши ранојутарња петочасовна суспензија забране кретања да би православни верници могли да узму учешћа на васкршњем јутрењу и Литургији, на интернет-порталу Blic-а се огласила повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић са насловном поруком: ,,I crkva da se pridrzava mera i preporuka”. Наравно да се ниједним делом своје изјаве није осврнула на чињеницу да је Српска Православна Црква до сада показала највећи могући степен одговорности и да се придржавала свих мера и препорука и да се у храмовима и сада стриктно поштују упутства надлежних органа за сузбијање епидемије, али зато није пропустила прилику да управо Цркву оптужи за наводно непоштовање истих (читај: за ширење заразе). Поред тога, повереница је отишла корак даље у намери да едукује ,,црквене великодостојнике” на који начин треба да брину о својим верницима и да верске обреде, каноне и догмате ускладе са датим мерама, нарочито у погледу присуства верника на Литургији. Ово питање, међутим, Свети Синод је разрешио у складу са државним и црквеним прописима већ на самом почетку епидемије у Србији, о чему су обавештени и верници и целокупна јавност, али, по свему судећи, госпођа повереница не прати обавештења која Црква упућује верницима јер је се то не тиче. Било како било, надам се да ће барем сада погледати ранија саопштења Синода и коначно схватити да Црква не тражи ништа више од онога што је већ примењивала у претходном периоду, поштујући притом све мере заштите и дистанцу међу верницима у храму и на отвореном простору. Проблем је настао – и још увек постоји – јер су због уведеног полицијског часа за дане викенда православни верници онемогућени да узму учешћа у богослужењу, а, како ствари стоје, тако ће бити и на сâм дан Васкрса. Зато је Црква предложила и замолила државни врх да се учини оно што је до сада више пута учињено и што се свакодневно чини из разноразних разлога, осим верских: да се забрана кретања једнократно укине само на Васкрс, и то у трајању од само пет сати (од 5,00 до 10,00 часова). Притом не треба изгубити из вида чињеницу да се свакога дана забрана кретања укида за псе и њихове власнике, а једном недељно и за пензионере. Дакле, Црква и њени верници не само да нису привилегована каста, како ствар поставља повереница за равноправност (!) него су дискриминисани у односу на поменуте друштвене категорије и кућне љубимце. Разуме се да Црква нема ништа против права датих нашим суграђанима јер, треба и то рећи, многи власници паса су управо ових дана искористили своје право за излазак из кућа и посетили своје парохијске храмове, остављајући кућне љубимце да се поиграју ван порте, док они упале свећу и помоле се Богу за своје здравље и здравље својих ближњих. Питам се: како је могуће да се повереница за заштиту равноправности оглашава тек сада, а ћути све време док су права верникâ угрожена до те мере да они нису равноправни чак ни са кућним љубимцима, о којима она изгледа више брине? Да ли се врхунац равноправности за коју се залаже повереница одражава у чињеници да кућни љубимци имају више права од верникâ? Један од најтоталитарнијих режима у савременој историји човечанства запамћен је у нашем народу, а и шире, по пароли ,,Zabranjeno za Srbe i pse”, а заступница Јанковић изгледа да жели да из ове пароле и реалности данашњице избави само псе, а да Србе и даље остави као неравноправне чланове друштва. Бранкица Јанковић даље тврди да су пред законом сви једнаки, али заборавља да је апел Цркве уследио, између осталог, и као последица неједнакости свих грађана у току трајања мера изречених у ванредном стању. Kада би госпођа Јанковић свој посао обављала у складу са законом, основним људским правима и елементарним осећањем за једнакост, правичност и правду, верујем да Црква не би имала потребу да се посебно оглашава и указује на угрожавање права верникâ јер би то у њихово име учинила повереница за заштиту равноправности која је дужна да брани право свих грађана на једнак третман пред законом. Нажалост, она својим поступањем злоупотребљава своју дужност и наноси штету не само Цркви и верницима као јединственом организму, него и целокупном друштву. Уместо да брани права свих грађана, а у том броју и права верникâ, она својом изјавом обмањује јавност и устаје против верникâ и њихових права, лажно приказујући да су Црква и верници привилеговани у односу на друге припаднике друштва и да чак представљају друштвену опасност уколико им се дозволи одлазак у цркву. Сваком грађанину Србије је потпуно јасно да у датим околностима, како због неодговорности појединаца тако и због разумљивих проблема у функционисању система заштите и борбе против епидемије вируса корона, већи ризик представља одлазак у куповину, нарочито после апсолутне забране кретања викендом, или у банку, пошту и друге институције, па чак и одлазак на посао организованим аутобуским превозом, где се ретко поштују мере обавезног растојања и дезинфекције, него одлазак у свете храмове у којима се поштују све прописане мере, па и оне о ограниченом броју људи. Уосталом, држава ниједним својим актом није забранила одлазак у храмове него је дала одређене препоруке Црквама и верским заједницама, али због општеважећег полицијског часа верници су, за разлику од неких других категорија друштва, онемогућени да испуне своје потребе. Госпођа Јанковић се, наравно, није осврнула ни на друштвену одговорност коју Црква заједно са својим верницима показује кроз добротворни рад и помоћ нашим болницама и другим институцијама, укључујући и пензионере и оне који су слабијег материјалног стања, као и оне о којима нема ко да брине. Не! За њу је Црква само реметилачки фактор равноправности (која, иначе, цвета у Србији) јер се усудила да затражи једнакост за православне вернике, и то само за оне који нису у изолацији и самоизолацији тако да не представљају потенцијал за ширење епидемије. На крају, треба рећи јасно и гласно: држава је донела забрану кретања и то је њено право, али исто тако има и одговорност према свим својим грађанима, у овом случају грађанима православне вере. Зато би било поштено да држава јасно стане иза своје одлуке и прихвати чињеницу да у овој ствари не може очекивати подршку Цркве којој су права ускраћена. Сасвим је јасно да је и иначе у току агресивна медијска антицрквена кампања кроз коју се Црква напада са разних страна како држава не би морала да прихвати своју одговорност. Једном речју, ако се Црква и њени епископи и свештеници у јавности прикажу као неодговорни, сви остали биће слика и прилика највишег степена друштвене одговорности. Исто тако, само на другом колосеку, једни ће Цркву тобоже подржавати зарад нечасних политичких поена, а други ће искористити прилику да се са њом коначно обрачунају као са својим исконским непријатељем. Црква се унапред оградила и од једних и од других и, чврсто стојећи уз свој народ, гласно поручује да ће упркос антицрквеној кампањи храмови бити отворени и да ће се у њима служити Богу и на празник Васкрсења Христовог, као и свих претходних дана. Све остало је ствар личног избора: неко више воли да шета кућне љубимце, а неко да своју љубав, наду и све своје страхове преда у руке Свемогућег Бога, Победитеља смрти. У Новом Саду, 14. априла 2020. Протопрезвитер Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Гост емисије "А шта ви мислите" на РАС Телевизији, аутора и водитеља Ратка Дмитровића, био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, парох подгорички, доктор правних наука, координатор Правног савета Митрополије црногорске-приморске. Прота Велибор је изнео шта су наредни потези Српске Православне Цркве у Црној Гори, и шта ће бити са литијама које су постале најлепша слика саборности и делатне љубави у Црној Гори.
  6. У Недјељу православља, дану који нас подсјећа на побједе наше вјере, Бар је кренуо у још једну побједну литију. Молитвено, у духу великопосних дана, након одслуженог молебна Пресветој Богородици, више хиљада Барана описало је символичан круг крећући се од храма Светог Јована Владимира, градским улицама и назад до храма. Литију је предводио парох цетињски који је рођен у Бару јереј Игор Балабан. Уз њега су били игумани ман. Режевећи о. Хризостом, ман. Горњи Брчели о. Никон, ман. Рибњак о. Прокопије, барски свештеници и монахиње ман. Св. Сергија Радоњешког и велики број вјерног народа. Отац Игор се обратио браниоцима кивота и светиња који непопустљиво сваког четвртка и недјеље излазе на улице Бара, стиховима којима се данас прославила Недјеља православља: „Благословен си Господе, Боже отаца наших, и хваљено је и прослављено Име Твоје у вјекове, тим стиховима смо данас прославили велики празник Недјељу побједе, Торжества православља, побједу православља над злослављем иконоборачким. Није то била само борба против икона, него и борба против учења да се Бог оваплотио међу људима, да је Бог постао човјек. Била је то борба и против тога да у свакоме од нас постоји икона Божја. Питамо се кроз вјекове и данас и вазда каква је то икона Божја у човјеку, који је то дио нас за који можемо рећи да је права икона Божја. То је слобода! Слободом нас је Бог обдарио, зато је свако људско биће достојно сваког поштовања јер има ту искру Божју у себи, јер може својом слободном вољом да се опредијели и за зло, нажалост, и за добро. Ви који се окупљате ево веће два мјесеца и више на овим литијама, свједочите како је то кад се човјек опредијели за добро, како је то кад се човјек опредијели за људско достојанство, да се опредијели да поштује и воли себе и друге“. Отац Игор је рекао да има и других слобода које су препознате данас, да нико не може бити ничиј роб и ничије власништво, да ни светиња Божја не може да буде ничије власништво. „Светиња Божја има свамо једног власника и својина је само Једнога истинитога Бога и Његовога Царства Божјега. То је онај ‘страни фактор’, како нам спочитавају ових мјесеци, који се упетљао у ове наше прилике, ‘страни фактор’ је Царство Божје, које они не познају, нажалост. Нека им Бог просвијетли разум да га спознају, да виде тај ‘страни фактор’, како се уплиће у људска питања.“ Бесједник је дао примјер Светог Јована Владимира као некога ко је на прави начин искористио дату му слободу, као и многи мученици наше Цркве који су дали и положили свој живот за друге, за вјеру и отачаство. „Ох, колико је то различито од данашњих владара. Замислите Светога Јована Владимира који је имао овоземљаску власт и почаст, и све је то презрео ради народа свога. Није као неки ишао по свијету и оговарао свој народ… Зар ваша лица, како неки мисле, угрожавају Црну Гору! Дабогда ове литије највећи проблем биле Црној Гори!“ Отац Игор се осврнуо на прави проблем и несрећу која је задесила Црну Гору, на честа убиства наших младих момака, залуталих због безбожја у којем су расли и погрешних вриједности којима су научени. Надахнуту бесједу отац Игор је заокружио оним чиме је почео. „Ми иштемо оно што припада сваком човјеку, слободу, Прво, ону своју хришћанску. Имамо право као хришћани да захтијевамо да наша вјера буде слободна у овој земљи, али кад ти неко узме кућу, не можеш више бити слободан, тако ни наша вјера не може бити слободна ако светиње буду нечије друго“, упозорио је јереј Балабан и додао да имамо још једну слободу, а то је она слобода коју су овдје на овим просторима наши преци задобили и заслужили. То је слобода која нам, како је рекао, не може бити одузета и за коју не можемо, а да се не боримо. За њу се морамо на сваки начин борити и као грађани имамо право да тражимо наша законска права. Такође је позвао да доносиоци закона поштују свој Устав, да не доносе противнародне законе него законе за народ. Хиљаде грла испред Храма Светог Јована Владимира је клицало: „Не дамо светиње!“ Слободан Зековић је на крају посебно поздравио барског адвоката Божидара Чармака, који је синоћ у 3:30 заустављен на путу ка Цетињу носећи крст, са намјером да искаже негодовање због забрањене цетињске литије на Недјељу православља. Сљедећа литија је заказана за четвртак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. На празник Преноса моштију светог Игњатија Богоносца, у уторак 11. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и протојереј Александар Ресимић, гост из Епархије аустријско – швајцарске. Епископ је надахнутом беседом поучио вернике протумачивши Господње речи о томе ко је највећи у Царству Небеском. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље где Господ каже ученицима својим: “Ко хоће међу вама да буде први, да свима буде слуга”. У ствари, најкраће речено, данашње Јеванђеље управо говори о смирењу и љубави. А шта је био повод да Господ изговори ово својим ученицима? Повод је био, браћо и сестре, јер су ученици још увек размишљали људски, умом, а тако су размишљали јер им Дух Свети још није осветио ум да разумеју оно што је много дубље него што можемо ми својим умом да схватимо. Ученици су се препирали између себе о томе ко је ближи Христу. Браћо и сестре, данашње Јеванђеље јесте у ствари основ нашег односа и према Богу и једних према другима. Зашто је то тако браћо и сестре? То је тако зато што Христос не брани да се ми Њему приближавамо, напротив; Христос нам не брани да ми напредујемо у духовном животу, али не жели да се грабимо за првенство, већ да радије смирењем и љубављу управо стичемо оно што је узвишеније. А шта је то узвишено? То је Господ наш Исус Христос. Тачка наше узвишености је тамо где Христос седи са десне стране Бога и Оца, тамо где је наша права домовина, тамо где је наша вечност. Али не заборавимо да вечност нећемо достићи ни на небу ни на земљи, ако не почнемо да је стичемо овде у овом времену. Ако у овом времену посведочимо Христа, задобићемо вечни живот. Оно што ми хришћани треба да знамо јесте да све ово што живимо у овом времену и свету који у злу лежи, јесте наше ишчекивање вечног живота. Христос није само у овоме времену него је у свим временима. Хришћанин није одговоран много за прошлост, али је одговоран за садашњост и будућност. Од овог семена које сада сејемо, зависе они који долазе после нас. Џаба нам је ако знамо и проповедамо Свето Писмо, а не живимо јеванђељским животом”, истакао је Владика Јован. У наставку беседе, Преосвећени Владика је говорио о љубави и смирењу као најузвишенијим хришћанским врлинама које смо дужни да задобијамо: “Оно што је најважније у контексту данашњег Јеванђеља јесте љубав и јесте смирење; љубав чија је тајна у жртви и служењу другима. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Чим се грабиш за првенство, то значи да ниси свестан да заправо и ниси за првенство. Све док тако размишљамо, док се грабимо, можемо и стићи до неког положаја, али ту неће бити среће. Човек који стално мисли да би био бољи на неком другом месту, поред неког другог човека, јесте у заблуди јер човек освећује место. Христос је узео дете и ставио га испред апостола рекавши: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Зашто је Господ казао ово? Зато што дете још није искварено грехом, што дете није заражено грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље. Ако дете има поверење у родитеље, зашто ти човече који си одрастао немаш поверење у Бога? Дете је чистог срца, целим својим бићем. Ко је у ствари највећи у Царству Небеском? Човек смирене вере и смиреног живота, човек задовољан животом. Онај који самог себе уздиже, он ће пропасти, а онај кога други узвисују тај ће се спасти. Људи батргајући се за богатством заборављају на своје спасење, заборављају и на своје ближње. Човек је онолико велики колико служи Богу и ближњима”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска
  8. Додик: Република Српска подржава захтеве Српске Православне Цркве у Црној Гори, а доношење спорног закона о слободи вероисповести непотребан је корак црногорске власти. -Тај закон представља неприхватљиво узурпирање права Српске Православне Цркве што су констатовали и представници других верских заједница у Црној Гори. С тога морамо бити јединствени и заједно стати против било каквог отимања или скрнављења права српског народа и Српске Православне Цркве не само у Црној Гори већ било где, а најважније је да сви ти проблеми буду решени мирним путем и дијалогом. Република Српска и српски народ ће наставити да подржавају захтеве Српске Православне Цркве и верујућег народа у Црној Гори, поручио је 6. фебруара 2020. године г. Милорад Додик, српски члан Председништва Босне и Херцеговине. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Након Молебана Пресветој Богородици, који је, у четвртак 30. јануара 2020. године служен у никшићком Саборном храму, свенародна литија, у којој је, како се процјењује, учествовало око 30 хиљада вјерника, прошла је кроз град Никшић, у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори. Литију је предводило бројно свештенство, а вјерни народ је и ове вечери, протествовао на миран, хришћански и достојанствен начин, пјевајући духовне пјесме, узносећи молитве, носећи у рукама црквене барјаке, иконе и свијеће. На Тргу „Слободе“, најприје, се обратио протојереј Остоја Кнежевић, парох никшићки, који је захвалио сабранима на истрајности у светим молитвама и свештеном ходу, нарочито, монаштву из манастира, који припадају никшићкој општини: Острога, Жупског, Пивског, Косијерева, Бијеле, Подмалинског, Голије, Заграђа, чије молитве „загријавају наше душе и снаже нас у овим светим ходовима“. Поздравио је и гостујуће свештенике, чије присуство јесте доказ да је борба за одбрану Светиња изазвала пажњу јавности и ван граница Црне Горе. „Да поздравимо свештенике, који су дошли да буду са нама: о. Радивоја Панића, о. Славка Лаловића, о. Милорада Средојевића. Ипак, највећи хероји ове вечери су Неђељко Караџић и Радивоје Вуковић, који су, представљајући браћу Дурмиторце, јутрос пошли пјешке са Жабљака, стигли вечерас у Никшић и прошли заједно са нама овим светим ходом. Прикључио им се и Борис Међедовић из Горњег Поља. Нека их Бог благослови и Свети Василије, нека им дарује снаге да у сва времена буду достојни имена хришћанског“, рекао је о. Остоја. Величанственом молитвеном скупу обратио се, потом, отац Никола Пејовић, главни и одговори уредник Радија ,,Светигора“, који је казао да је свуда лијепо бити у литијама, у молитвама, али је, сматра он, највећа радост и највећа част бити у литији у Никшићу , на чему „завиди“ цијела Црна Гора. „Ово је, већ, историја, рекли су неки; ја бих рекао да ово превазилази тај историјски моменат. Ово је Библија, ово су библијски догађаји, а библијски догађаји су они у којима Бог походи народ свој. Ово што се дешава у Никшићу и другим градовима, није ништа друго него чудо Божје. А шта је то чудо Божје – то је када се сусретне човјекова вјера и Божја љубав“, казао је свештеник Пејовић. Поручио је да овај наш литијски ход, није ход ни за каквом идејом, ни за каквом идеологијом, ни за једним човјеком, него да је то ход за Богом, за Божјом истином и Божјом правдом. „Мојсије је 40 година водио народ свој у земљу обећану. Тако су и наши архијереји, ових дана, као боговидци, воде нас у земљу обећану и осјећамо ту радост, то присуство Божје. Све је кренуло тако што је онај код кога, ево, 300 година гредимо, који грије хладне пештере, наша срца, и домове чува, Свети Василије Острошки дошао међу нас, охрабрио нас и рекао нам: Не бој се мало стадо, ја сам са вама. И, ако неко води овај народ, то су Свети Василије, Слава му и милост, и Свети Петар Цетињски“. „Дошао је да нас охрабри, да нам покаже, и оном кишом, да требамо кроз ове литије, кроз ове подвиге, да оставимо и оперемо наше слабости, наше гријехе да би се, у овим данима, пројавила и засијала наша вјера. То је оно што краси ове литије, то је оно што их чини Царством небеским. Господ нам у једној причи каже да је царство небеско као онај квасац. Зато ове наше литије не да се смањују, него нарастају“, бесједио је протојереј Никола Пејовић. Никшићке литије краси и чини препознатљивим велика слика са ликом Светог Патријарха Павла. И то је, истакао је о. Никола, неко знамење. „Он нам, и сада, говори да будемо људи. Учио нас је да је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди. Та његова ријеч данас је посебно важна – да будемо људи, људи Божји и да се молимо за непријатеље наше, јер, по томе Христос зна да смо Његови ученици. Да љубимо једни друге као што љубимо себе, али да волимо и непријатеље наше, а дао нам је Бог да, у овим данима, и то покажемо. Ове наше литије својим достојанством, љепотом, отменошћу, молитвеношћу управо то свједоче“, оцијенио је свештеник Пејовић, додајући да и непријатеље наше позивамо да се прикључе овом крсном ходу, који је ход светлости, а не таме. „Ова наша борба у Црној Гори је она борба коју је Ловћенски Тајновидац описао у „Лучи микрокозма“, борба Бога и сатане, добра и зла, свјетлости и таме. Зато се ми уздамо у Онога Који је рекао да је Он свјетлост и да ко год ходи за Њим неће ходити у тами, него већ има свјетлост живота“. Своје обраћање о. Никола Пејовић завршио је позивом на слогу, међусобну љубав и руковођење поукама наших Владика. „Да будемо сложни, да будемо истинска и права браћа, јер нас наше Владике воде истинским и правим путем. Да се никада не поколебамо и не одвојимо од њих. Они нас воде у коначну побједу, а то је побједа добра, не ни против кога, него побједа да се добро зацари у срцима нашим, да се добро зацари у нашој Црној Гори, да Црна Гора опет буде славна као некада. То је наша борба!“ „Уздамо се у помоћ и молитве наших Владика, које је Господ, у ове дане, удостојио да виде и своју жертву, оно што су сијали свих ових година. Народ широм Црне Горе је печат апостолства Светог Митрополита Амфилохија и Владике Јоаникија! Нека би их Господ укријепио и нас у братској љубави. Да се, увијек, овако сабирамо док год се овај срамни закон не скине са лица Црне Горе. Све до тада поручиваћемо им: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Не дамо светиње!“, казао је о. Никола, чије обраћање је вјерни народ поздравио срдачним аплузом, узвикујући да неће дати светиње. Најављено је да ће молитвени ход, у недјељу 2. фебруара, предводити Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије. Извор: Радио Светигора
  10. „Држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, каже Шијаковић. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Звучни запис разговора Професор београдског Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић рекао је да су последњи догађаји у вези са доношењем Закона о слободи вјероисповијесте објашњење због чега годинама, већ деценијама нема закона о вјерској слободи у Црној Гори. У разговору за Радио-Светигору Шијаковић је рекао да је у процедури закон чији би прави назив требао да буде Закон против Српске православне цркве. „То је један негативан, рестриктиван и дискриминаторски правни акт, који нам, будући да је очигледно такав, даје објашњење због чега до сада законских решења није било. Неко је чекао моменат да овакав закон, боље рећи антизакон донесе. Истовремено је то начин да власт у Црној Гори честита Српској православној цркви, а прије свега Митрополији и Епархији будимљанско-никшићкој осамсто година постојања на том простору. То је њихов начин да упуте честитке за овај велики јубилеј“, каже он. Кад је, каже Шијаковић, у питању законодавство које регулише положај Цркве и уопште вјерску слободу, те ствари су у нормалном свијету већ одавно прилично униформисане. „Постоје стандарди којих су земље дужне да се придржавају, наравно, уз поштовање своје традиције. Овдје немамо ни говора о поштовању тих стандарда, а још мање о поштовању сопствене традиције. Један нормалан закон о слободи Цркве и о вјерској слободи требало би да садржи четири фундаментална начела, која су врло једноставна. Прво је начело вјерске слободе, слободе вјероисповиједања – да нико не утиче на индивидуално, колективно и корпоративно право на слободу вјере. Друго фундаментално право је неутралност државе. Држава по овим питањима треба да је неутрална. И управо то значи да је модерна, демократска држава – секуларна држава. То значи да она не улази у простор сакралног него се та држава креће у простору секуларног, а простор сакралног препушта црвама и вјерским заједницама. Ми видимо да Црна Гора није неутрална држава по овом питању“, објашњава Шијаковић. Шијаковић подсјећа да је треће фундаментално начело једнаки правни третман или паритет када су у питању све цркве и вјерске заједнице. „Видимо такође, да овдје није такав случај, јер неке цркве и вјерске заједнице имају специјалне уговоре са Владом Црне Горе. Митрополија је више пута нудила да и сама потпише уговор, исти онакав какав је Црна Гора већ потписала са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом, али је наилазила на административно ћутање, на администратину опструкцију“, објашњава професор Шијаковић. Четврто начело је, каже он, право на самоодређење. „Црква или вјерска заједница има право да сама одређује свој идентитет, да сама себе организује и да сама управља својим организмом и вјерским пословима. Овдје видимо да то апсолутно није случај. Дакле, у савком случају се ради о кршењу фундаменталних норми, фундаменталних људских права, јер вјерска права су срж људских права“, наглашава Шијаковић. Додаје да када ми као вјерници тражимо поштовање наших вјерских права, онда треба да знамо да смо ми уједно и грађани и да као грађани тражимо и од државе очекујемо да јемчи наша грађанска права. „А вјерско право је срж свих наших права и наше слободе. Видимо да постоји чврста намјера да се то наше грађанско право и вјерско право и слобода погазе“, тврди професор Шијаковић. Шијаковић напомиње да је у крви овдашњих властодржаца такозвано револуционарно право, односно неправо. „Једино у Црној Гори већ од Другог свјетског рата власт нити се мијењала нити је мијењала своју природу, нити своје амбиције. У демократском друштву бисмо очекивали да, након периода комунизма, власт врати имовину онима којима је ту имовину отимала, прије свега Цркви. Јер, Црква има специфичан статус у закону у свим земљама, јер се црквена имовина рачуна као нека врста јавног добра које Црква посједује, којим управља и које није нека приватна својина нити својина која се отуђује итд… Тим прије се увијек даје предност у реституцији црквеној имовини. У Црној Гори не само да то није учињено него имате један апсурдан закон који је донешен о реституцији из ког је искључена Црква. Дакле, доносите закон да вратите имовину која је отета, а експлицитно кажете да то не важи за Цркву. Умјесто да се донесе закон о реституцији црквене имовине, не само Православној цркви него и Римокатоличкој и Исламској заједници као традиционалним на простору Црне Горе, ево видимо намјера је да се доноси нови закон којим се најављује, једноставно речено – отимање оне имовине која није отета. И не само то, него отимање оне имовине коју је Црква успјела да у међувремену увећа, умножи, обнови. Ово је апсурд и ово не постоји ни у једном законодавном систему. Чак и револуционарно право је било блаже и искреније, да тако кажем, и прихватљивије него што је ово како се најављује“, упозорава Шијаковић. Чим неко каже да је држава пројекат, наглашава Шијаковић, то значи да њени пројектанти државу схватају као сопствену имовину. „Они заправо пројектују неки свој простор којим желе да апсолутно владају. И онда долази до оваквих девијација. Сигурно да у свему овоме што се дешава око ово овог закона има идеолошких елемената, има и једне несигурности уопште у томе шта значи управљати једном земљом и непознавања шта је то држава. Јер, ми смо имали прекиде у неком историјском континуитету, па се то изгубило из свијести људи шта то уопште значи држава и која је улога државе. Врло једноставно речено, држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, примјећује он. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Коментаришући ћутање других традиционалних цркава и вјерских заједница у процесу доношења Закона о слободи вјероисповијести, Шијаковић напомиње да су друге Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори заштићене или се осјећају заштићенима уговорима које су склопиле са Владом Црне Горе. „Неки од тих уговора имају већи а неке мањи степен заштите. Вјероватно да постоје увјеравања да се закон неће примјењивати и односити на њих, па онда се не осјећају тангиранима у довољној мјери да би се супротставиле једном оваком закону“, каже он. У вези с тим Шијаковић посебно подвлачи да наша Црква наступа начелно и универзалистички. „И то је оно чиме ми можемо да се поносимо и чиме ми свједочимо своју вјеру. Наиме, ми све што тражимо за себе – тражимо и за друге. И сваку ситницу и детаљ и крупницу коју заговарамо да имамо на њу право, ми тражимо и за друге. И ја мислим да је то једна позиција, не само морално узвишена и не само у складу са нашом вјером, него једна позиција која говори о нашој толеранцији, о нашем уважавању других, о нашем поштовању других вјера и наших сународника, наше браће… Јер, сви смо ми ту повезани, безброј је веза међу нама, тако да, без обзира како год да се понашају други, ми треба да истрајавамо на овом универзализму, на једном општехуманом ставу да ништа не тражимо за себе што не тражимо и за све друге“, наглашава Шијаковић. Шијаковић такође наглашава да Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка и друге епархије наше Цркве у Црној Гори већ годинама, па и деценијама нуде разне правне акте, предлоге закона, уговора држави. „Наша Црква је организовала неколика врхунска међународна скупа на тему вјерских права и слобода. Ти скупови су публиковани и то је ванредно драгоцјена грађа и у теоријском и у практичном смислу кад је ова област у питању. А кад се, с друге стране, окренемо на то шта је чинила Влада Црне Горе за све то вријеме, не можемо показати ни један-једини акт, ни један потез. Није пружен ни мали прст, а камо ли рука да се у заједничком дијалогу, сарадњи и комуникацији дође до једног цивилизованог и нормалног демократског правног акта. Црква ни на који начин, а и ни једна вјерска заједница, није учествовала ни у једној фази израде овог закона“, истиче Шијаковић. Закључује да је тај процес обављен уз игноранцију Цркве и уз један одиозан став према њој. С тим у вези истиче да земље ЕУ, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камо ли о питању вјерског законодавства. „Овдје чак ни о томе није било никакве сарадње, а камо ли о неким другим важним питањима од јавног интереса. Ово је антуиевропско понашање, антидемократско, антицивилизацијско… То су чињенице. Видјећемо куд ће све то да нас одведе“, упозорава Шијаковић Шијаковић је на крају разговора за Радио-Светигору рекао да је дужност свих нас да 21. децембра будемо на великом црквено-народном сабору око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу. „Позива нас наша Црква, позива нас Свети Василије Острошки, слава му и милост, позива нас наша историја, наши преци, позива нас наша савјест, позива нас наше право да будемо слободни људи, слободни грађани… А слободе без вјерске слободе нема. А овај законски акти има једну изричиту намјеру – да погази вјерску слободу и да угрози нормалан живот Цркве. Слобода је један идеал, и томе нас, уосталом, учи и наш Господ: да будемо слободни и да као слободни људи станемо испред Њега. Према томе, дужност је свих нас да се том позиву одазовемо и да на тај начин одговоримо и позиву наше савјести, наше грађанске савјести и наше вјерске савјести“, закључио је Шијаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Изјава координатора Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић поводом информације да је Влада Црне Горе на данашњој сједници утврдила иновирани Предлог закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају верских заједница: „У овом моменту имамо само јавну информацију о утврђивању ”иновираног” Предлога закона и изјаву потпредсједника Владе Зорана Пажина, али не и, како су га крстили, ”иновирани” Предлог закона тако да садржај текста Предлога закона није могуће сада коментарисати. Од момента усвајања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна до 5. децембра, дакле за пет и по мјесеци, нама није приказана ниједна одредба Предлога закона у коју су уграђене препоруке Венецијанске комисије. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке је 27. новембра ове године званично доставио Влади Примједбе на Предлог закона. У том тексту су на 92 странице правно, чињенично и цивилизацијски оспораване бројне одредбе Предлога закона. Одговор на те Примједбе, као ни на оне на Нацрт закона од 2015. године, нисмо добили. Нисам сигуран ни да су их прочитали. Од дијалога није било ни ”д” осим једног састанка 26. новембра у Митрополији на коме су представници Владе на челу са потпредсједником Пажином условљали разговор и покушали да га сведу искључиво на препоруке из мишљења Венецијанске комисије. Јасно смо указали да смо за дијалог, али да се препоруке Венецијанске комисије односе само на неусклађеност Предлога закона са међународно-правним актима. Изнијели смо и став који Пажин и његови сарадници нису хтјели да чују, а то је да сматрамо да је Предлог закона у супротности са Уставом и правним поретком Црне Горе и да се и о томе мора водити дијалог. Предложили смо и да се отвори дијалог о реституцији и обештећењу за одузету црквену и имовину других вјерских заједница послије Другог свјетског рата. Прије тога, потпредсједник Пажин нам је саопштио да су ”доносиоци политичких одлука”, како их је више пута назвао, најважнија питања правне природе прогласили за политичка питања иако она, с обзиром да је ријеч о људским правима, нису и никако не могу да буду политичка и партијска у држави у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе. Мени је, износим лични, а и утисак других учесника, све то више личило на симулацију дијалога, о којој сам раније говорио, и покушај да се задовољи нека минимална форма сусрета, али не и институционални, јавни и конструктивни дијалог о једном тако важном и посве осјетљивом друштвеном питању. Видјећемо наредних дана шта пише у тексту Предлога закона, па ћемо се изјаснити. Лично, очекујем још гора решења у тзв. иновираном тексту Предлога закона од оних која су се 16. маја нашла у Предлогу закона. Нисам пророк, али се види да се спрема до сада невиђена идеологизација и политизација права на слободу вјероисповијести“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Црногорски премијер Душко Марковић изјавио је вечерас да Митрополија црногорско приморска и митрополит Амфилохије не поштују законе Црне Горе али да ће их држава, силом закона "све довести познанији права", као и да ће у случају да Косово поново отвори питање демаркације Црна Гора бескомпромисно бранити своје интересе. Марковић је у интервјуу за РТЦГ рекао и да ће Влада Црне Горе, још неко кратко време наставити разговоре о Закону о слободи вероисповести, а ако не буде сагласности, закон ће предложити Скупштини. Душко Марковић Фото: АП „Онда ћемо силом закона довести познанију права (познавању права) све у Црној Гори, па и МЦП“, поручио је Марковић. Црногорски премијер недавно се састао са митрополитом Амфилохијем, али како додаје, тај састанак није био корак ка усаглашавњу ставова о Закону о слободи вероисповести. Он је поновио став да је Влада припремила добар закон и додао да највише отворених питања и неслагања има са МЦП. „Ја са митрополитом увек оштро полемишем о кључном питању, поштовању закона и државе. Не можете се у једној држави понашати анархично и непоштовати законе и државу“, казао је Марковић. Он је навео да митрополит Амфилохије, са свештенством, не уважава то што је Црна Гора НАТО чланица и европска држава. „Он и даље не жели да прихвати да је Црна Гора независна држава и што је најгоре Митрополија и он не поштују ниједан закон. Питао сам га да ли Ви стварно мислите да држава нема снаге да ваше незаконите интервенције у простору спријечи и сруши. Имамо, можемо то урадити за један дан, за једну ноћ. И крстионицу и цркву на Румији и све друге цркве које градите без сагласности државе. Али не желимо то да радимо, желимо да у дијалогу додјемо до решења“, казао је Марковић. Говорећи о демаркацији границе са Косовом и најави да Уговор о демаркацији може бити поништен, он је рекакао да су ти документи потврдјени и у црногорском и у парламенту Косова, и како је додао на то је питање стављена тачака. „Оно о чему можемо разговарати је повлачење граничне линије у односу на ситуацију на терену за коју нам даје право Споразум о граници. То није питање границе, него питање повлачења граничне линије и ми ћемо у том процесу саслушати њихове, а вероватно ћемо и ми имати наше предлоге“, казао је Марковић и додао да је Црна Гора спремна за дијалог. „Али и наравно спремни смо да бескомпромисно бранимо наше интересе“, закључио је Марковић. МИЛОГОРСКИ ПРЕМИЈЕР ПРЕТИ: Амфилохија и СПЦ ћемо довести познанију права SRBIN.INFO Црногорски премијер Душко Марковић изјавио је вечерас да Митрополија црногорско приморска и митрополит Амфилохије не поштују законе Црне Горе али да ће их држава, силом закона "све...
  13. Митрополит Амфилохије служио парастос краљу Николи Петровићу на тридесетогодишњицу преноса његових земних остатака у отаџбину. Парастос краљу Николи, краљици Милени, принцезама Вјери и Ксенији, на тридесету годишњицу преноса њихових земних остатака у отаџбину, и свим упокојеним члановима светородне лозе Петровића служио је данас у цркви Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће вјерног народа. Појали су ђаци Богословије Светог Петра Цетињског. Након парастоса, Митрополит Амфилохије је рекао да је значајно што данашњи парастос краљу Николи држе професори и ђаци Цетињске Богословије, коју је он основао 1863. године. „Уз помоћ рускога цара основао је ову школу која је темељ свега школства у Црној Гори до данашњега дана. Краљ Никола је изузетна личност у нашој историји, не без разлога назван царем јунака. У своје вријеме је добио и независност Црне Горе и многа друга дјела учинио. А међу најзначајнијим његовим дјелима је ослобођење Косова и Метохије, заједно са његовим зетом, краљем Петром Првоим Карађорђевићем“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је његова химна „Онамо, ‘намо..“ једина права и истинска химна Црне Горе. „Много је значајно да поменемо то његово ослобођење Косова и Метохије у ово наше вријеме, када су се његови наследници у Црној Гори одрекли Косова и Метохије и предали КиМ у руке разбојника, богоубица и братоубица. А прије њих, ових садашњих разбојника, су се нажалост управо наши црногорски титоисти одрекли Косова и Метохије 1945. године и тиме положили темељ овоме што се данас тамо догађа. Ја мислим да је од свих рана које је краљ Никола доживио, и за живота и након упокојења, најдубља управо рана од тога што се догодило и што се догађа са Косовом и Метохијом“, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да се нада да ће и принц Михаило и отали Петровићи, чији су гробови расути по Европи, бити пренесени и сахрањени на дворском гробљу које се налази у Цетињском манастиру. „Поготово синови краља Николе, који су крштени у Цетињском манастиру. Ту су примали и свето причешће. Ту су долазили све док су били овдје, па би била грехота и према њима срамотно да их сахрањују негдје другдје него ондје гдје је предвидио да буду сахрањени њихов отац књаз Никола“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају су сабрани на парастосу отпјевали химну „Онамо, ‘намо…“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. „Патријарх кијевски и све Руси-Украјине Филарет“: Константинопољ је нарушио моја права Фанар је поставио услов, како ја не бих поднио своју кантидатуру у вријеме избора предстојатеља ПЦУ, иако сам ја на то имао право, рекао је Филарет. Такођер, Филарет је нагласио да не само што он има право водити нову вјерску организацију, већ је за то и спреман. Био сам спреман успоставити и водити цркву, али је Константинопољ направио услов, да не смијем испоставити своју кандидатуру. „То значи да су моја права повријеђена. Имао сам право номиновати своју кандидатуру, али Цариград је поставио услов да ако не одустанем, Сабора неће бити. И томос неће бити“, -нагласио је Филарет. Према ријечима „Кијевског патријарха и све Руси-Украјине", он се помирио са том неправдом „због томоса, због аутокефалије“. „Али знам да је наш договор био такав, ја сам хтио и одбити, али сам остао. Речено нам је: Када добијете томос, тада сте Аутокефална црква, радите што хоћете“, додао је „првојерарх Кијевске патријаршије“, Филарет Денисенко. Такоће је истакао да исти тај томос, за који је жртвовао своја права, није допремио ништа у државу Украјину, осим још веће подјеле. СПЖ-Савез Православних Журналиста
  15. У новообјављеном извештају Стејт Департмента о међународним верским слободама за 2018. годину посебна пажња посвећена је нарушавању верских слобода и имовинских права над СПЦ на Косову и Метохији. Доносимо важан део који се тиче манастира Високи Дечани који је споменик светске баштине УНЕСКО и споменик на листи угрожене светске баштине - очигледно и даље на мети не само наоружаних екстремиста који су га годинама нападали, већ и званичних косовских институција које не престају са притисцима на овај манастир стар скоро 700 година: "СПЦ и међународне организације саопштиле су да су дечански општински службеници наставили да одбијају примену Одлуке Уставног суда из 2016. године која потврђује пресуду Врховног суда (Косова) из 2012 да општина треба да врати манастиру више од 24 хектара земље манастиру Високи Дечани. Градоначелник Дечана Башким Рамосај наставио је у току године да говори о овој одлуци као неприхватљивој. Владине институције нису ништа предузеле против њега и општинских руководилаца поводом изостанка спровођења одлуке Уставног суда. НАТО Косовске снаге, познате као КФОР, наставиле су да одржавају безбедност манастира. Дечанска општина је покренула планове за изградњу пута кроз СЗЗ (Специјалну заштићену зону) поред манастира Високи Дечани. Према правним мишљењима ЕУ и ОЕБС-а која су објављена у току године, косовски закон забрањује изградњу транзитног пута кроз СЗЗ. Канцеларија премијера је оспорила ову правну интерпретацију. Још 2014. г. Савет за примену и мониторинг заштићених зона (СПМ) одлучио је да би планирани пут кршио закон. Савет је потврдио да је пут незаконит на свом састанку у априлу." Изворни текст на енглеском језику: Цео извештај на енглеском (део о Дечанима на 7. страни): 2018 Report on International Religious Freedom: Kosovo https://www.state.gov/wp-content/uploads/2019/05/KOSOVO-2018-INTERNATIONAL-RELIGIOUS-FREEDOM-REPORT.pdf Канцеларија ЕУ на Косову је годину дана након доношења одлуке Уставног суда 20. априла 2017. године апеловала да се владавина права мора поштовати: "ЕУ је забринута због континуираног одсуства примене пресуде Уставног Суда из 20. маја 2016. године у вези земљишног спора у случају Дечани. Одлуке косовског највишег правног тела су коначне и морају бити примењене. ЕУ позива власти на свим нивоима да покажу поштовање владавине закона као фундаменталног демократског принципа. Пуно спровођење пресуде треба спровести без одлагања. ЕУ даље осуђује све друге активности које блокирају приступ или на други начин ометају живот у Високим Дечанима" https://eeas.europa.eu/delegations/kosovo/24839/eu-concerned-lack-implementation-constitutional-court-ruling-land-dispute-case-decane_en У последње две године амерички амбасадори у Приштини г. Делави и г. Коснет су више пута давали изјаве захтевајући да се поштује владавина права у случају Дечана. Ови апели су директно игнорисани од стране косовског премијера Харадинаја који остаје чврсто супротстављен овој одлуци заједно са општинским властима. Шеф канцеларије ЕУ гђа. Наталија Апостолова реаговала је пре месец дана новим захтевом за спровођење одлуке уставног суда, али без резултата. Прошлог августа група амбасадора ЕУ са шефовима мисија акредитованих у Приштини одлучно се супротставила изградњи транзитног пута тј. магистрале која Дечане треба да повеже са суседном општином Плав у Црној Гори и која је планирана да прође непосредно поред 700 година старог споменика УНЕСКО. Косовска влада још није одустала од ове идеје и остаје упорна у намери да заврши пут упркос косовским законима по којима је овај пројекат недозвољен и не може га одобрити ни манастир, као ни међународни или локални представници власти. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  16. Саопштење расколничке ”Аутокефалне помесне православне Цркве Украјине” и намеру да се ”сазове помесни сабор Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије објавило је у петак, 14. јуна 201, Одељење за штампу ”Аутокефалне Цркве Украјине”. У наведеном саопштењу објавшњено је да ”помесна Украјинска Православна Црква има пуни статус аутокефалије, што значи пуну административну независност. Она није ”митрополија Васељенске Патријаршије и не припада јој, док одржава исто молитвено општење са Васељенском Патријаршијом као и са другим помесним Црквама”. Такође се наводи да ”због чињенице да је одлуком Помесног Сабора од 15.12.2018, одржаног пре „сабора уједињења“, ”Украјинска Православна Цркве Кијевске Патријаршије престала да постоји као посебна верска организација, па је стога одржавање било каквог догађања у име Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије, посебно у име њених организационих тела (Светог Синода, Архијерејског Сабора и Помесног Сабора) незаконито”. Почасни патријарх Филарет нема право да једнострано сазива ”Помесни сабор УПЦ Кијевске Патријаршије”, јер то није сходно Уставу Православне Цркве Украјине или већ Уставу Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије”, пошто би то водило даљем цепању Цркве, каже се даље у саопштењу. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  17. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у петој недељи по Пасхи Господњој, Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Ова светиња данас је имала имала посебну радост, Митрополит Амфилохије је замонашио Наталију, послушницу ове свете обитељи, која је на монашењу добила име Јелена. Владика Амфилохије је рекао да је Јелена примила ангелски лик и обукла се у све оружје Божије да би била истинска и права Христова невјеста. „Мудра дјева која је припремила своје и кандило и уље – вјеру, и силом Духа Светога се припремила да уђе у ризницу свога женика – Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Господ да је укријепи да оно што је овдје изрекла и обећала оствари и оставарује у све дане свога живота, угледајући се на све свете подвижнице, од мученице Текле па до преподобне матере наше Јелене, до Свете Фотине и Свете великомученице Гликерије које прослављамо данас“, рекао је послије монашења Митрополит. У току Литургије, тумачећи јеванђељску причу о сусрету Господа Христа са женом Самарјанком на Јаковљевом извору, Митрополит Амфилохије је казао да је Господ, иако Јевреји у то вријеме нијесу разговарали са Самарјанима, тражио од Самарјанке – Фотине воду да пије, што је и њу зачудило. Господ говори Самарјанки о води живој и она тражи воду од које никада неће ожедњети. Митрополит је појаснио да је Господ открио сав њен живот, шта је радила и чинила, а и она је, такође, открила да је и код Самарјана била сачувана вјера да ће доћи Месија избавитељ свијета. Чула је и повјеровала да је Он обећани Спаситељ. Владика је нагласио да је жена мироносица Фотина уписана у књигу живота, у памћење Цркве Божије, као она која је почела да свједочи Господа пред Самарјанима и на њену ријеч су се они сабрали око Господа. „Она свједочи Господа кроз сву историју до наших времена, и њено име су примиле многе душе жедне те воде живота. Међу њима је и наша мати Фотина, игуманија манастира Бешка, која је примила постриг монашки прије 30 година. Ево Господ је призвао да служи Господу у овој дрвеној светињи и да се преко ње и сестринства, обнавља сјећање и памћење на ону која је основала ову светињу – Свету Јелену.“ Владика је истакао да се поред Самарјанке данас сјећамо, и преко овог новог монашења, и Свете матере наше Јелене утемељитељке манастира Бешка. Њене мошти почивају у светињи, сијају, зраче и подсјећају на њеног оца Светога великомученика Лазара Косовског, њену мајку Евгенију – царицу Милицу, брата Светога Стефана и сестру Оливеру, која се жртвовала за спасење народа свога и овдје нашла под старе дане свога покоја. Подсјетивши да се данас сјећамо велике и дивне мученице Христове Свете Гликерије која је такође свој живот подарила Господу на дар, Митрополит је казао да је и мати Гликерија, игуманија манастира Ћелија, као дјевојчица од 12 година дошла у ћелијску светињу, а сад је прешла 80. годину и остала вјерна служитељка светињи Божијој Светих Архангела гдје је провела свој живот са великим светитељем нашега доба, Св. Јустином Ћелијским. Високопреосвећни је казао да је ово мјесто чудесно, као и личности које прослављамо. Помолио се да Господ молитвама Свете Фотине укријепи и нашу мати Фотину и мати Гликерију да до последњега свога издисаја служе Христу Богу, као и новопострижену монахињу Јелену да се и она напаја живом водом – науком Христовом, да ходи тим путем који је једини пут којим ходе истински људи на земљи а који је сам Господ. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је благословио и пререзао славски колач поводом имендана мати Фотине, која је, како се присјетио, крштена 1984. године у Ћелијама у Храму Светога Јована Златоустога, кренула овим Божијим путем и монахиња је скоро 30 година. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је мати Фотини пожелио мнагаја и благаја љета и благослов Божији да настави ово свето дијело, служење Господу како је започела већ од дана свога крштења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано. Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини. За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео. Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао. Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба. Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе. Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај. На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи. Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности. Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму? Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године. Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално. Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе. Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу. Светлост и љубав Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић. Живојин Ракочевић Извор: Политика
  19. Представник Украјинске православне цркве при европским међународним организацијама, Епископ баришевски Виктор (Коцаба), обратио се званичницима Уједињених нација, Организације за европску сарадњу и безбедност, Европске Уније и других земаља поводом масовног кршења људских права у Украјини и могуће ескалације верских сукоба. Епископ Виктор је истакао да је УПЦ највећа Црква у Украјини са 12.000 парохија. Навео је да њене храмове и манастире посећују милиони грађана Украјине који воле своју земљу и народ, и непрестано се моле за прекид рата и успостављање мира у отаџбини. Међутим, на велику жалост, православни верници у Украјини постали су жртве политичке игре првих људи државе, који су у те процесе увукли и цариградског Патријарха Вартоломеја, што је већ довело до многобројних сукоба на верској основи. Данас наше храмове, који имају 1000-годишњу историју, заузимају, вернике туку, а државни чиновници присиљавају свештенослужитеље УПЦ да пређу у „нову Цркву“, коју подржава председник Украјине. Служба безбености Украјине, зове наше свештенике на информативне разговоре, а наши архијереји могу путовати преко границе само после претходног информативног разговора. У овом обраћању сагледаћете шокирајуће кадрове како се туку верници и заузимају храмови у присуству сарадника полиције, што је постало свакодневна појава у нашој држави… Милиони верних наше Украјинске православне цркве апелују на званичне личности европских и међународних установа и моле их да снажно подигну свој глас и умешају се у ова збивања у Украјини, и да „сходно својим пуномоћима и мандатима поступите и заштитите праву страну уз помоћ савремених иструмената дипломатије права и правосуђа.“ Представник Украјинске православне цркве при европским међународним организацијама, Епископ баришевски Виктор позвао је све заинтересоване новинаре, бранитеље законитости, чиновнике УН, ЕУ и других земаља да дођу у Украјину и својим очима виде и детаљно испитају тежак положај УПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Тема људских права је више него актуелна. О њој се говори са различитим поводима, намерама и из различитих углова. Утемељена је на слободи човека. Као таква она има порекло у давној прошлости. Ипак, као уставно гарантовано право човека везује се за модерну. Анализирајући питање људских права Христо Јанарас пише: „Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на философији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од Средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у Средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила ‘људским’, дакле заједничким свим људима без разлике.“ Када се помене реч „просветитељство“ укључује се и помисао на световни карактер чиниоца везаних за њега. Међутим, то је само делимично тачно. Познаваоци ове тематике истичу да сви припадници покрета просветитељства нису били нерелигиозни. Посебно истичу разлику између енглеског и француског просветитељства. Дејвид Литл пише: „Међутим, стварност је много сложенија. Прво, просветитељство није било идеолошки јединствено. Француско просветитељство је, наглашавајући атеизам и антиклерикализам, заиста имало снажан световни призив, али енглеско просветитељство га није имало. Џон Лок, један од отаца модерних идеја о људским правима, је био побожни хришћанин који је бранио слободу верског богослужења и савести, да би се обезбедила чистота религије и да би се држава заштитила од доминације Цркве. Сматрао бих да је ова идеја постала заштитни знак америчког предања религијске слободе, која дакле много тога дугује Локу. Ма колико звучало изненађујуће Лок је као аргумент у прилог забрани самоубиства навео убеђење да људски животи у крајњој линији припадају Богу а не њима самима!“ Посебан разлог промовисању људских права у двадесетом веку био је изазов фашизма. Други светски рат који је разорио велики број држава, уништио мноштво живота на најсвирепије начине, ставио је након наступања мира ову тему на сто међународне политике. На заседању Генералне скупштине Уједињених нација 10. децембра 1948. године усвојена је Декларација о правима човека. Утемељена је на основним вредностима: праву на живот, слободу, разум, савест, веру, равноправности заједничке људске природе. Циљ је био заштита права човека не само од фашизма, већ од сваког политичког покрета који би са позиције власти над људским животима исте под било којим изговором угрожавао и њима манипулисао. До данас под изговором заштите људских права учињено је много добра, али и много зла. Стога је непрестано потребно преиспитивање ове теме. Православље ту не сме остати немо, већ је позвано да предочи своје виђење проблема. У својој студији о људским правима Констадинос Деликонстадис је записао упечатљиву Кантову мисао: „Право је зеница ока Божијег на земљи.“ Основно полазиште хришћанства је утемељење изворишта људских права. Оно се налази у створености човека од стране Бога и постојању Лика Божијег у сваком човеку. Употреба слободе на добро или зло чини да човек поступа у складу са Божијом вољом или против ње. Поштујући законодавство које штити права човека на слободу избора, Православна Црква сведочи да је потребно имати одговорност. Она није пуки избор између добра и зла, већ одлука за стремљење бића ка свом Извору – Богу. Рођење Бога међу људима је чин који има несагледиву важност за тему људских права. Овим догађајем је Бог показао да није престао да воли људе, да и даље промишља о њима и жели да се спасу. Неуништивост Божијег Лика је посведочена, али је човек позван да живећи Христом преображава палу природу узводећи је у богоподобно живљење. Тиме је подвиг и борба са сопственим греховима постала основно поље хришћанског виђења људских права. Могли бисмо рећи да је човеку на овај начин даровано право да постане Бог. Ипак, не по природи, већ по благодати. Ово пројављује важну чињеницу: природа сама по себи није савршена, већ јој треба усхођење и посета Божије благодати да би се усавршавала. Тиме се не потцењује природа, јер она носи печат Лика Божијег. Он може бити избледео, помућен наносима греха, али човек остаје биће које Бог воли и жели да спасе. На човеку је да пројави да ли воли Бога и жели да учествује у Њему. Светитељи су најбољи пример и путоказ шта то значи. У тексту тропара из Чина опела пише: „Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару красоту опет уобличи.“ У савременом свету је много изопачености које се под маском људских права покушавају промовисати као нормалан и достојанствен начин живљења. По речима једног теолога постоји „тиранија маргиналних идеологија“. Не негирајући право избора и не посежући за методама принуде, Православна Црква има мисију да сведочи етос који је из Откривења Божијег добила као дар за живот света. Плачући над сопственим и греховима целог света, призвани смо да будемо светлост свету како би и други видећи веру нашу заволели Бога Кога проповедамо и кроз Њега се мењали у „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). Протонамесник Александар Р. Јевтић Храм Светог Саве, Краљево Извор: Епархија жичка
  21. На позив Европског Парламента, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, узео је учешћа у раду конференције на тему "Религијска и људска права унутар Европске Уније – Заједничка одговорност". Конференцију, одржану у Бриселу, у уторак, 04.12.2018. године, поводом 70. годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски Парламент. Обраћање Митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-те годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њезин први члан гласи: „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства.“ Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божијих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу, а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, те као заговор једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет након усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам обузет, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, забринутошћу због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, те покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса измедју прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу, а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, те у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, те нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и светоназорски дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и одмицању од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон, којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама након уласка Републике Хрватске у ЕУ (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, „цивилизација је пре свега воља за суживотом“. Међутим, воља за суживотом представља као обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем определењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Фото: Emilie GOMEZ, Европски Парламент 2018.
  22. Свети синод Украјинске Православне Цркве је одржао заседање 7. децембра 2018. године у Свето-Успењској Кијевопечерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија и истакао је да Патријарх цариградски нема никакво канонско право да сазове било какво сабрање у Украјини (Журнал бр. 41). Ово преноси Информационо-просветитељско одељење УПЦ. Свети синод је такође истакао да патријарх Вартоломеј нема права да на таква сабрања позива архијереје Украјинске Православне Цркве. Планирани „сабор уједињења“ се сматра незаконитим, пошто ће у њему учествовати представници расколничких групација. У вези с тим и на основу Одлуке Сабора епископа од 13. новембра 2018. године епископат, клир, монаси и мирјани Украјинске Православне Цркве немају благослов да учествују у такозваном сабору уједињења, каже се у документима након доношења одлуке Синода. Свети синод посебно скреће пажњу на то да нико од свештенослужитеља или мирјана није овлашћен да представља Украјинску Православну Цркву на овом сабрању. Извор: Православие.ру
  23. Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Смиља Аврамов преминула је данас у 101. години у Београду Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Смиља Аврамов преминула је данас у 101. години у Београду, саопштило је Удружење "Огањ". Смиља Аврамов је рођена 15. фебруара 1918. године у Пакрацу док је Правни факултет завршила у Загребу 1947. године. Докторирала је на Правном факултету у Београду 1950. године, а стручно се усавршавала у Лондону и у САД, на универзитетима Харвард и Колумбија. Од 1973. године до одласка у пензију 1985. године, била је шеф Катедре за медународно право и међународне односе Правног факултета у Београду. Предавала је по позиву и на бројним универзитетима у Европи, Азији и Америци, а од 1980. до 1982. била је на челу светског Удружења за међународно право. Била је један од водећих светских стручњака за проблематику геноцида а током 1991. и 1992. године, као стручни консултант председника Србије Слободана Милошевића, учествовала је на међународним конференцијама везаним за распад СФРЈ. Место и време сахране Смиље Аврамов биће накнадно саопштени. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:752733-Преминула-професорка-међународног-права-Смиља-Аврамов
  24. Програм Државна политика Стање: Успостављење паралелних институција, интензивна партитократија и изостанак јавности у процесу доношења одлука, представљају велики изазов правном поретку Црне Горе. Злоупотреба јавних овлашћења и органа јавне управе, селективност у примјени прописа, неспремност да се процесуирају јавни функционери и њима повезана физичка и правна лица, резултат су неодговорне и криминогене власти. Рјешење: Деполитизација и професионализација државне управе и јавних предузећа. Борба против партијског запошљавања и непотизма. Измијенити Устав у циљу ограничавања реизбора за највише државне функционере. Усвојити Закон о избору одборника и посланика којим би се дефинисао, Уставом загарантован, модел непосредног избора. Желимо омогућити да грађани непосредно гласају за личности, а не за партијске листе. Измијенити изборни закон укидањем одредби којима се даје привилегија појединим етничким групама да могу на изборима освојити мјесто у парламенту по основу ултра-ниског цензуса. Ово се експлоатише, злоупотребљава и због овог се, између осталога, власт не може смијенити деценијама. Тражићемо друге моделе како бисе мањинама омогућио улазак и учешће у раду парламента. Одређене привилегије, као знак наше пуне посвећености да поштујемо и развијамо права мањина понудиће се исцрпно у другим сферама као што су образовна, културна, информативна, привредна дјелетаност и многе друге. Усвојити Закон о Влади и појединачно Закон о министарствима. Усвојити Закон о лустрацији. Построжити казнену политику у областима борбе против корупције и организованог криминала, (производње и промета дрога,) родно заснованог насиља и насиља у породици. Нулта стопа корупције, као у скандинавским земљама Новинарима обезбиједити статус службених лица. Законом ограничити велику концентрацију власништва над медијима. Безбједносна политика Стање: Црна Гора је мимо воље већине грађана - што показују сва поштена истраживања јавног мњења, али и документи Владе Црне Горе процурили у јавност током ефере Депеша - угурана у НАТО алијансу. Одлука је донешена у парламенту, упркос огромној већини грађана (84%) који су жељели да се о том питању одлучи на референдуму. Учлањење у НАТО је дубоко недемократска одлука и процес. Процес доношења стратешких докумената у области безбједносне политике карактерише нетранспаретност и нијесу резултат друштвеног консензуса. С претходним у вези, битно је нарушен интегритет оружаних снага и ресорног министарства, посебно ако се има у виду слабост парламентарне контроле и политизација. Рјешење: Изградити концепт неутралне Црне Горе, по моделу Ирске (користити најбоље праксе осталих пет чланица ЕУ које су неутралне), у складу са Лисабонским уговором, који пружа гаранције за неутрални статус земље. У члану 42/7 Лисабонског уговора ("ирска клаузула") - кровног акта ЕУ - стоји да "ако је нека држава чланица жртва оружане агресије на њену територију, остале државе чланице обавезне су јој пружити помоћ и потпору свим расположивим средствима у складу са одредбама члана 51. Повеље УН-а". Успоставити најбоље односе и са Истоком и са Западом, ради веће безбједности. Двојно партнерство: стратешко партнерство са Русијом и Партнерство за мир са НАТО савезом. Израда Стратегије националне безбједности којом ће се јасно дефинисати изазови/ ризици и с тим у вези, безбједносни приоритети и приоритетне активности. Подизање животног стандарда војног кадра. Јачање регионалне и Пан-Европске сарадње. Оснивање Јадранског хуманитарног центра. Повећање борбене готовости и техничке опремљености Војске Црне Горе. Оснаживање оперативне способности Војске Црне Горе - увођење нових водова. Јачање цивилне одбране увођењем годишњих националних вјежби. Деполитизација, кадровска реорганизација и професионализација Агенције за националну безбједност и Војно-обавјештајне службе. Увести нове појачане сигурносне мјере за гарантовање безбиједности на аеродромима, аутобуским и жељезницким станицама, граничним прелазима. Увести право на добровољно служење војног рока Спољна политика Успостављање пет стубова стратешког усмјерења спољне политике Црне Горе: Регион Специјалне везе са Србијом: Продубљивање веза и интензивирање сарадње у обостраном интересу у свим дјелатностима. Политику према Косову ускладити са политиком коју води Србија док покушава да ријеши тај спор. Црна Гора својим одлукама око Косова не треба да отежава Србији рјешавање тог питања. Залагаћемо се за преиспитивање одлуке о признању Косова као независне државе. Наравно, прихватићемо сваку одлуку коју о том спору прихвати Србија. Најбољи односи са сусједима. Русија Специјалне везе са Русијом у складу са нашим интресима и традицијом. Обнављање пријатељских односа са Русијом; успостављање интензивне сарадње у свим дјелатностима нарочито у области трговине и образовања; од Русије планирамо затражити издашну финансијску подршку за обнову различитих индустријских грана у Црној Гори; реиндустријализација Црне Горе је наш приоритет, а тиме и отварање нових радних мјеста и за то нам је потребна подршка Русије. Укинути санкције Русији. Обновити споразум о повлашћеној трговини са Русијом. Европска унија Евро-реализам: залагање за интеграције у Европску унију, али на принципима достојанства и пуног уважавања. Конструктиван партнер са свима, нарочито са Њемачком и Француском, који су мотори Европске уније САД Конструктиван однос са Сједињеним Америчким Државама Дијаспора Снажно везати дијаспору за матицу. Дијаспору укључити у креирање политике у Црној Гори. Дијаспори омогућити да у парламенту Црне Горе има свог представника. Увести универзални принцип двојног држављанства. Стварање услова за повратак емиграната, кроз изградњу локалне инфраструктуре, отварање нових производних погона, па тиме и отварање нових радних мјеста. Кредитирањем стимулисати развој услужних дјелатности у мјестима одакле су иселили. Осавременити Закон о спољној политици у циљу професионализације дипломатско-конзуларне мреже. Оснажити јавну дипломатију - економска, културна и спортска дипломатија/ активнији приступ у мултилатералним форумима. Јачати економске функције наших амбасада. Погледајте даље: http://markomilacic.me/program
  25. Реч „право“ значи захтев-право једне индивидуе, које је предвиђено од неког опште прихваћеног (и за све обавезног) правног кодекса. Правни кодекс („друштвени уговор“) чини право индивидуалног захтева-права законским, дакле нужним за све. Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на филозофији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила „људским“, дакле заједничким свим људима без разлике. Заштита индивидуалних права постала је симбол модерне културе Запада. Заједно са примањем претходне технологије, прихватање законских обавеза (међународних уговора) индивидуалних права, у модерни се сматра аргументом инкултурације једног друштва. Наравно, земље које су потписале ове међународне уговоре и унеле их у свој правни систем не излазе увек у сусрет обавезама које су прихватиле на себе. Људска права се још мање поштују на пољу међународних односа и стратегије великих сила. То значи да поштовање и заштита права човека остаје етички проблем, а етика увек одмах отвара питање: ко и са којим ауторитетом је одређује, ко обавезује људе да поштују њене одредбе. Можда Бог и његов закон који изражавају верске институције? Са ове тачке гледишта Запад је имао (у тзв. средњем веку) једно изузетно негативно историјско искуство. Верска етика била је повезана у главама људи са стањима социјалне неправде, неравноправности, насилне самовоље, страшним казнама, идеолошким терором. Ово средњовековно искуство одвело је модерну у борбено одбацивање сваког метафизичког утемељења етике и права. Одбацивање метафизике допринело је апсолутном прихватању физике (природе): да се правила и правне одредбе не црпе из претпостављеног „закона Божијег“, којим желе самовољно да управљају верске институције, већ из логике закона природе који су објективни и подложни контроли. Човек је по својој природи логичко биће, разум је физичко својство свакога човека. Сходно томе, етичка правила можемо да црпимо из логичког одређења опште користи и употребљивости. Под претпоставком, наравно, да ће се свака особа обавезати својом индивидуалном вољом овој општој (природној) логици, да ће прихватити последице једног „друштвеног уговора“. Тако је настао појам „природног права“ у модерни, са изненађујућим развојем огранака и струка, као и појам „природног“ права сваке „природне“ индивидуе, без прављења социјалних, класних, економских и других разлика. Религија је подведена под социјалну организацију, постала је приватна ствар, разликовање „светог“ од „секуларног“ (цркве од државе) данас се сматра условом и основном карактеристиком друштава западног типа. Наравно, још од краја 18. века, усред климе ентузијастичке потврде природе и одбацивања метафизике, маркиз Де Сад је упозорио да логика природе није увек у служби врлине, напротив: злочин се налази у самој животној структури човека. Ужас нечовештва, гажење сваког појма права једне особе догодили су се на најупечатљивији начин у току 20. века. Чак и данас, када се већ глобално вођство Запада пропагира као тријумф заштите људских права, праксе геноцида, етничког чишћења, покоља невиних, мучилишта, полицијске владавине и цензуре, често и робовласништва, на дневном су реду међународног терена. Довољно је присетити се страшне трагедије Палестинаца, Курда, Срба, Грка са Северног Кипра, да се схвати да Запад одлучује који људи имају људска права, а којима их по дефиницији треба одузети. Постоји једно горуће питање које теоретичари индивидуалних права остављају отвореним: како и зашто античка Грчка, која је људској историји даровала политику („уметност“ и „науку“ [управљања државом, прим. прев.]), као и врхунско достигнуће демократије, како и зашто уопште није познавала чак ни појам „индивидуално право“? Исто питање важи и за римско право које је суштински утицало на свако каснију кодификацију права у Европи и такође му је непознат појам „индивидуално право“. Треба ли, дакле, да се закључи да се класична антика, којом се Европа толико хвали, није интересовала за заштиту живота, части и достојанства човека? Покушаћу да пружим кратак одговор у вези са оним што се тиче античке Грчке, пошто је то углавном у вези са мојом темом. Радикална новина коју су Грци донели људској историји јесте то да су су-живот преобратили у достигнуће града, нужну (из корисних разлога) саборност у „такмичењу за истину“. Град (πόλις) је онај догађај односа унутар друштва који произлази када је циљ и основа саборности метафизичка а не корисна: опонашање „постојећег бића“, начина постојања „по истини“, начина непропадљивости и бесмртности. Овај начин је „суштински (дакле универзални) разлог“, логичност хармоније и поретка који универзум чини космосом (украсом). Опонашање социјалних односа „по истини“ је уметност и наука политике, начина да се саборност претвара у град. Искључено је да је овај начин индивидуални покушај или индивидуални циљ, већ је по дефиницији он социјални догађај, „заједничко такмичење“. Они који учествују у овом такмичењу јесу грађани: учесници у највећој части да својим животом и својим односима остваре „истину“: начин постојећег бића. „Индивидуална права“ у модерни штите индивидуу углавном од самовољности власти. Али у античкој Грчкој власт су сви грађани заједно („народ“) – „држава“ (власт) припада народу (демократија). Сваки грађанин учествује „у суду и власти“: од тренутка када је грађанин, он је по дефиницији способан за сваку политичку дужност (отуда се грађани на дужности бирају путем извлачења [κληρώνανται], а не путем избора). Пошто је функција „света“ (опслужује истину), она поседује „светост“ и тело грађанина. У античкој Грчкој је незамислива било каква телесна казна или злостављање грађанина (бичевање, ударање штапом, сечење носа и сл), незамисливо да се оскрнави тело грађанина. Незамисливо је и постојање џелата: Сократ који радије иде у смрт него да буде прогнан, сам ће узети и попити отров – нема џелата да изврши смртну казну. Разуме се, дакле, да је обезбеђивање „индивидуалних права“ у потпуности сувишно у старогрчком свету – логика која нема везе са грчком политиком. Нечија част да буде грађанин покрива неупоредиво више привилегија од оних које конвенционално (правним кодексом) штите права индивидуе. Пример античке Грчке олакшава нам разумевање става Православне цркве (а не идеолошког „православства“ наших дана и институција које га заступају) о питању „људских права“. Није случајно да су прве апостолске (основане од апостола Христових) хришћанске заједнице позајмиле од старогрчког политичког догађаја реч „црква“ (ἐκκλησία) да би изразиле и пројавиле свој идентитет – карактеристична разлика од сваке врсте „религије“. Као и у старогрчкој „цркви (= сазиву) народа“ грађани се не окупљају првенствено да би већали, судили, одлучивали, већ првенствено да би конституисали, остваривали и пројављивали град (начин живота „по истини“), исто тако и хришћани: окупљали су се не првенствено да би се молили, богослужили, поучавали, већ првенствено да би конституисали, остваривали и пројављивали на евхаристијској вечери начин постојања „по истини“, непропадљивости и бесмртности: опонашање не више непојмљиве „логичности“ света, него тројичне заједнице личности, заједнице која чини стварно постојање и живот, пошто „је љубав“ (1. Јн 4, 6). Сви који учествују у црквеном догађају, чак и разбојници, цариници, блуднице, блудници, немају потребу да им се обезбеде људска права. То да је неко учесник и заједничар, члан тела цркве значи да постоји само да би волео и био вољен – дакле, изнад сваког захтева да се обезбеди правима „која су нужна за све“. Овај историјски преображај старогрчког политичког догађаја у евхаристијско тело хришћанске цркве има две основне последице. Прва последица: грчки политички прототип представљао је историјску плот у циљу остварења и пројаве радикалне разлике између цркве и религије. Црква је догађај и начин заједничарења личности, начин љубави, дакле: слободе постојања од природе, слободе од природних ограничења времена, простора, пропадљивости и смрти. Насупрот томе, религија је индивидуални догађај, подложан природној нужности човека да обожава и задовољи непознато онострано – она је индивидуална тежња ка индивидуалној вери, индивидуалној врлини, индивидуалном оправдању, индивидуалном спасењу. У првом случају (цркве) индивидуални идентитет се остварује и пројављује путем самопревазилажења и самодавања. Тада говоримо о личности, дакле, о постојању активном, креативној другости, која је плод односа у заједници, љубави и слободи од природног „ја“. У другом случају (природне религије и религиолошких верзија хришћанства на Западу и Истоку) индивидуа тежи своме оправдању и спасењу, које се задобија егоцентричном метафизиком путем врлина, добрих дела итд. Није, дакле, произвољно мишљење да је у историји Европе био доминантан религијски индивидуализам једног религијског (од Карла Великог па надаље) хришћанства које је постало матица апсолутизације људских права у модерни. Тежња ка индивидуалном метафизичком спасењу препустила је своје место, када је била одбачена тиранија метафизике, тежњи ка секуларној (законској) заштити. Тада је настао политички систем тзв. заступничке демократије који је у супротности са старогрчком демократијом (као што је Православној цркви супротно религијско индивидуално хришћанство). Друга последица преображаја старогрчког политичког догађаја у евхаристијско тело хришћанске цркве јесте очување и пројава разлике између метафизике и идеологије. Разни облици „теократије“ немају никакве везе са старогрчком политиком као „такмичењем за истину“, нити са црквеним догађајем изображавања тројичне заједнице. „Теократија“ је употреба метафизике (као највишег ауторитета) да би се свима као обавеза наметнула правила понашања и интереси оних који владају (карактеристичан пример је „свети рат“ – џихад – у исламској традицији или фраза „In God we trust“ на свакој новчаници долара у САД). Међутим, свака употреба метафизике за секуларне циљеве претвара метафизику у идеологију, у илузорни психологизам. У случају старогрчке демократије и Православне цркве догађај заједничарења није могуће потчинити идеолошким тенденцијама и интересима, пошто је његово динамично остварење само себи циљ. Односи заједнице живота су у оба случаја једини циљ саборности, пошто они конституишу начин „постојећег бића“ (чак и када се овај начинодноси на два различита прототипа). Метафизика се потчињава идеологији (са резултатом као што су „теократија“, „милост Бога цара“, папоцезаризам, цезаропапизам, фундаментализам) када се испразни од свог онтолошког садржаја (дакле, од питања постојања, узрока и циља постојећег). Без онтологије метафизика опслужује индивидуалну психологију (даје предност индивидуалним осећањима, чулним „извесностима“, „убеђењима“ која хране его). Психолошке, пак, „извесности“ и „убеђења“ идеологије позајмљују метафизици. Познати аутор Семјуел Хантингтон у својој популарној књизи Сукоб цивилизација (књига са скандалозним историјским нетачностима и упадљивим херменеутичким произвољностима) приписује савременим друштвима, чије се култура некада формирала православним црквеним предањем, немоћ да спроведу принципе заштите људских права. Резултат ове немоћи је, сматра он, тешкоћа у прилагођавању савременим захтевима западних идеологија „плурализма“, тј. „толеранције различитости“. Сигурно је да православно црквено предање не познаје појам заједнице(друштва) као societas, дакле, као „партнерства индивидуа у заједничком интересу“. Такође му је непозната саборност као нумерички скуп незаинтересованих индивидуа, непознато му је људско сапостојање као прости суживот на основу логичких конвенција, непознат му је модел заједнице незаједничарећих индивидуа. Видели смо раније укратко које схватање социјалног и политичког догађаја дели православно црквено предање и какво неограничено вредновање људске личности спада у то схватање. Међутим, у православној библиографији може се срести једногласно разумевање и поштовање принципа заштите људских права које је увела западна модерна. Велико (заједница личности, указивање на личну јединственост, другост и слободу путем заједничарења) не одузима, нити сузбија мање (законску и институционалну једнообразну заштиту сваке индивидуе од самовољности власти и моћи). Ми православни признајемо да општа историјска искуства, као оно западног средњовековља, показују да је заштита права индивидуе огромна ствар и драгоцено достигнуће. Представљало би, међутим, ампутирање историјског сећања и критичког мишљења, ако истовремено не бисмо признали да је, на основу историјских искустава, као старогрчког града или византијске (и поствизантијске) заједнице, заштита људских права про-политичкодостигнуће. Несумњиво је достигнуће, али друштава која још нису доспела (можда ни разумела) полазни и првенствени смисао политике: политике као општег такмичења живота „по истини“, политике која се формира на бази онтологије (а не корисних интереса). Појам „индивидуалног права“ није само продукт филозофије просветитељства и знак распознавања културе модерне. У данашњој историјској стварности индивидуално право се показује као првенствени грађевински материјал за изградњу модерне „парадигме“, нашег начина живота данас. Са становишта политике и економије „социјалне борбе“ и индивидуалних егзистенцијалних проблема (као што је еутаназија), појам „индивидуално право“ подразумева се као критеријум сваког деловања, сваког планирања, сваке опште потврде. Паралелно, богата савремена међународна библиографија наводи и анализира очигледну кризу модерне културалне „парадигме“. Постоји велики број навођења „историјског краја“ многих основних елемента модерне: крај идеологија, крај парламентаризма, крај логике итд. Не ради се овде о теоријском празнословљу. Сваки грађанин тзв. развијених друштава има непосредно, свакодневно искуство брзе декаденције и изопачења основних идеја модерне. Политичка трговина, потчињавање политике законима рекламе, испирање мозгова масе су у суштини поништили „заступнички“ парламентарни систем. Политичари не заступају грађане и њихове интересе већ новчани капитал предизборне пропаганде и интересе финансијера. Сажимање економских и политичких интереса има за резултат на међународном простору застрашујућу социјалну корупцију, која се шири од неморалних средстава информисања у циљу „гледаности“ и „признатости“. Трговина оружјем непрестано омогућава крваве ратне сукобе, а трговина наркотицима уништава цвет младости. Вера у логику „друштвеног уговора“ одавно је престала и чини се да влада само логика сукобљавања интереса. Симптоми тих размера никада нису производ само етичког посрнућа, већ су јасни показатељи краја једне културалне „парадигме“. „Парадигма“ модерне заснована је на индивидуалним „правима човека“. Можда ће једна ка заједници усмерена верзија заштите егзистенцијалне истине и аутентичности човека допринети продору нове културалне „парадигме“. Извор: „Ανθρώπινα δικαιώματα και η Ορθόδοξη Εκκλησία“, in: Εμμανουήλ Κλάψης (ed.), Ορθόδοξες εκκλησίες σε έναν πλουραλιστικό κόσμο. Ένας οικουμενικός διάλογος, Αθήνα: Εκδόσεις Καστανιώτη, 2006, 160-168. Превод: Предраг Драгутиновић.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...