Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'постао'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На Светој Гори, у Хиландару, пре 17 година, крстио се и примио свету тајну православља. Монаси су му наденули име Сава. Сава Хиландарски. На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки. А још као студент, пре готово четрдесет година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепотом Студенице, Жиче, Грачанице... Овде је пронашао другу домовину. Мићитака и Србија. Веза која, каже, никада неће бити покидана. - За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа - започиње своју причу овај професор историје уметности. - Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела. Икона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере. Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом. - Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности - без дилеме процењује овај стручњак. Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи крај Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова. Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију "Хиландар" Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића. А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца. - У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије - примећује проф. Сузуки. - Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући. Иако му је пола душе у Србији, наш саговорник ипак има јапанске навике. У минут тачан и много вредан. Зато је уз свој редовни посао, професора историје уметности на Универзитету Окајама, себи наметнуо још један - на универзитету предаје српски језик. - Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим - самокритичан је. - Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 и 30 у групи. А једне године било их је више од стотину. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да га уче. Мада многи и не знају где је Србија. Тешко је разликују од Сибира и стално питају је ли тамо много хладно. А последњих година, студенти у Јапану, захваљујући професору Сузукију, из прве руке могу да сазнају више о нашој земљи. Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе. Баш као они данас у Окајаму, Сузуки је седамдесетих први пут дошао у Београд. Крштење на Хиландару - На Хиландар нисам отишао са планом да се крстим. Али док сам тамо боравио, пожелео сам да то урадим - присећа се Мићитака Сузуки. - Мислио сам да нисам спреман, јер нисам знао молитве, ни да се правилно прекрстим. Ђакон ми је рекао: "Вера у Бога је довољна. Све остало ћеш научити". И. Мићевић; Вечерње новости
  2. Послушајте предавање одржано у оквиру ONLINE школе вјеронауке при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Предавање на тему “Зашто је Бог постао човјек?“одржао је ђакон Александар Лекић са Цетиња, а заинтересовани учесници су предавање могли да прате преко ZOOM апликације. Извор: Радио Светигора
  3. У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић. Звучни запис беседе По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима: “Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”. Извор: Епархија шумадијска
  4. Гостовање Његовог преосвештенства Епископа пакрачко-славонског г. Јована на телевизији PRVA у емисији Јутро - 30. новембра 2020. https://www.facebook.com/manastirjasenovac/posts/1108698449563286
  5. Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Интервју са Митрополитом загребачко-љубљанским др Порфиријем: Човек је односом према другима, природи и Богу постао родитељ и произвођач свих вируса! Литургијско време Васкрса и седмице која му претходи најбогатије је ритуалима и обредима који евоцирају Христову муку, смрт и васкрснуће. Kако сте се ове године припремали и како доживљавате те дане уз празне цркве, како католичке, тако и православне? Сигуран сам да нема свештеника, па ни верника, коме у овим данима осећања нису помешана. Са једне стране свесни смо да хришћанство није тек једна од многих религија него је космичка и васељенска истина која почива на неразоривом сусрету Бога и човека у личности Богочовека Господа Исуса Христа. Та истина је, рекох неразорива, непроменљива, стална и трајна. Из те перспективе лакше се суочавамо са чињеницом да смо, ево тек пре који дан Цвети, раскошан празник сав у сусрету и прожимању Бога са људима, са децом, цвећем, животињама, свим живим бићима, са васцелом природом, која је исто као и човек створена за вечно постојање, да смо на такав празник, служили без учешћа верника, чак без хора. Али, са друге стране, ми знамо да су се са нама молили не само наши верници, него да целокупна творевина слави Господа и учествује у ономе што је Свети Максим Исповедник назвао „космичком литургијом“. Целокупна творевина Божија тежи сусрету са својим Творцем, и не само Творцем, него и загрљајем Оца који грли својим рукама, по Светом Иринеју Лионском, творевину која је створена за бесмртност. Ове године, као и прошлих, уз редовна литургијска богослужења, пазили смо на време у нади да га искупљујемо Литургијом, истовремено свесни комплетне флуидности постмодерног света, јер по мом дубоком уверењу данас ситуација изгледа као кад слеп човек додирује сурлу слона и каже да је слон змијолик. Мислим да нам измиче стварност, догађаји смењују друге догађаје, треба нам много Соломонове мудрости у овој стварности. Тешко доживљавам празне цркве, како православне, тако и католичке. Молим се Богу да превазиђемо ову пандемију и да поново будемо еклисија, што значи сабор, скуп и радост. Између осталог добар сте познаватељ црквене историје. Пада ли Вам на памет иједна ситуација из црквене прошлости слична овој данашњој? Не треба дубоко ронити по дубоком кладенцу прошлости, како би то рекао Томас Ман у свом делу Јосиф и његова браћа. Сетимо се само да су време власти совјета, не само храмови били затворени и да није служена света Литургија, него су свештеници робијали у Сибиру, мучени, стрељани. Слично је страдала Српска Црква у појединим периодима и областима у време ропства под Турцима, затим за време тзв. НДХ и слично. Или дубље у историји, због куге је у време цара Јустинијана била затворена црква Христовог гроба, што се поновило и у XIV веку. У многим епидемијама, али и ратовима је било тако. Црква је распета током историје, а то је њен modus vivendi и modus cognoscendi. Свети Максим Исповедник каже: „Све видљиво везано је за крст“. Она је, како каже Блез Паскал, у агонији од краја света и века. Сам Христос је рекао: „А када дође Син Човечији, ко зна да ли ће наћи веру на земљи“? А опет у Еванђељу стоји и да „што је човеку немогуће, Богу је све могуће“, тако да нам остаје поуздање и жива вера у живога Бога. У католичкој цркви су особито присутни и снажни обреди и обичаји везани уз Христов гроб, крсни пут, клањање крсту... У Новом завету сви су се његови најближи ученици, осим једног, разбежали и никога није било под крстом. Верници се овог пролећа нису разбежали, него им је саветовано, па и наређено од световних и црквених власти да остану у својим кућама. На какве Вас мисли потиче та симболика? Не бих упоредио узвишене пасије Господње са ситуацијом која нас је задесила. Радије бих искористио прилику коју сте ми љубазно дали да изразим понос што се наше друштво или наша друштва, све оне државе у којима ја живим, радим, Богу се молим и која пламено волим, што смо се ми Срби, Хрвати, Словенци, браћа наша муслимани у Босни, и друга наша браћа и сестре са овог подручја, веома свесно, одговорно, човекољубиво, што значи и богољубиво суочили са овом пандемијом, коју ја и не само ја, доживљавам као прави рат са невидљивим, подмуклим и опасним непријатељем. И зато што смо имали такав приступ, зато што разумно извршавамо препоруке и наређења медицинске струке и политичких власти, сви заједно и свако посебно веома, веома добро пролазимо. Жртве су, у односу на друге земље, које углавном имају боље развијену медицинску инфрастркутуру, битно, битно мање. Мени, и свима нама у Српској Правосланој Цркви је тешко, зато што се упокојио веома нам драги владика ваљевски Милутин, скромни, љубазни монах, аскета али и врли и достојанствени организатор живота Цркве. Умро је и један вероучитељ из Ваљева, млад, снажан човек. Са друге стране са великом тугом примам вести о трагедији коју доживљајвају Италијани, Французи, Шпанци... Преминуо је и умировљени љубљански надбискуп. Наше државе су, упркос материјалним ограничењима и тешком наслеђу, ипак веома одговорно и спремно заштитиле своје становништво. То ме чини срећним и поносним. Иако је „лудост за овај свет“ који у злу лежи, хришћанство није само јуродство, него откривена Премудрост Божја. Није се узалуд Црква дистанцирала од, иначе, песника и паметног човека Аполинарија Лаодикијског, који нам је сервирао антрополошки минимализам и негацију ума и разума код човека у његовој историјској делатности. Саветујемо заиста мере опреза према коронавирусу. Свако време има своје бреме. Зараза, потрес, хладноћа... па онда још и некаква пустињска прашина у ваздуху... има људи који су склони библијским асоцијацијама, виде у свему знакове апокалипсе која се ближи или је већ почела. Што кажете верницима који тако размишљају? Шаље ли Бог још увек - као у Старом завету када му то није било страно - од спржене Содоме и Гоморе и "египатских зала" до опшег потопа - пошасти на земљу као казне и опомене? Познато је да се различита најсложенија општедруштвена и лична егзистенцијална питања у заоштреном виду јављају у доба великих криза, каква је садашња. У нашем поколењу се први пут сусрећемо са тако наглашено израженим феноменом, а томе је допринео више од другог карактер кризе – суочавање са непознатим, нечим што сеје смрт, а уз то невидљивим непријатељем. Страх човеков, као хајдегеровска онтичка категорија, страх од смрти, болести, немаштине, страх од понављања већ преживљених криза, страх за децу и младе нараштаје и многа друга питања и трауме које се у народу сасвим природно и законито пројављују, код оних духовно можда преосетљивих пројављују апокалиптична предвиђања краја света, и слично. Појединци пак, све што се дешава доживљавају као да су у узбуркано море бачени без појаса за спасавање. Пре бих рекао да је реч о опомени него о казни. Опомене су, пак, израз изричите бриге, љубави и старања Божијег о човеку. Међутим, Бог је после Потопа дао ону прелепу дугу као наду, симбол и завет. И сами знате да иза свега тога постоји егзодус, али ако се дотакнемо књиге пророка Исаије видећемо она дивна, продуховљена обећања Боија у 54. глави која говори о страдалном слузи Јахвеовом: „Весели се, нероткињо која не рађаш, запјевај и покликни ти, која не трпиш мука од порођаја, јер пуста има више ђеце него ли она која има мужа, вели Господ“. Бура великих и утопијских је било, и не можемо олако да говоримо о крају историје. Френсис Фукујама је олако, као што и видите, означио крај историје. Ако је ово крај историје или „задњег ђаво носи“, последњи стадијум историјског развоја, онда нисмо духовна цивилизација. С друге стране, већина осталих Божјих створења и сама планета Земља као да је одахнула у тренутку када су се људи умирили, зауставили или барем успорили своје свакодневне, а често за читав еко-систем погубне интервенције и експлоатацију... Kолико је у православном свету присутна "еколошка теологија" какву особито од почетка свог понтификата афирмише папа Фрањо? То што сте поменули да је пандемија помогла природи да одахне од људске експлоатације, заправо терора, је веома драгоцен путоказ људском роду за будућност. То говори да Ви јасно уочавате да у овим невољама треба да препознамо Божје допуштење и промисао који нас упућује на промену понашања, деловања, на преумљење. Вирус корона и сваки други вирус је у најмању руку и педагогија Божја. Опомена да смо изопачили своје достојанство. Kако? Мало би нам било страница да побројимо све. Једном речју, ми људи смо својим начином живота, својим међусобним односима као и односом према природи, суштински постали једини вирус у величанственој хармонији творевине Божје. Свима и свему наносимо неправду, све реметимо. Природи узимамо душу, отимамо јој елементарне састојке без којих она престаје бити предивно, мирољубиво наше станиште. Брани се, свети нам се, опомиње нас, позива на промену става, да се опаметимо. Међусобно смо, уместо браћа, људи, један другоме сметња, непријатељ, вук. Ми смо родитељи и произвођачи свих нама непријатељских вируса. Заборавили смо Бога, заборавили смо чак и да смо Га заборавили. Ево још једне прилике да се вратимо себи, једни другима и Богу. Бојим се да лекцију нећемо научити. Папа Фрања, али и Васељенски патријарх Вартоломеј и не само они, с правом упозоравају на страхоту еколошке катастрофе. Папа нам указује на борбу за социјалну правду, за очување творевине, која се води у Латинској Америци, која је под јаком стегом империјалистичког капитализма. Мало су познати они интелектуалци из језуитског реда који су уклоњени, па и страдали у Латинској Америци. И у томе, поред осталог, видим значај и допринос данашјег римског епископа. Папа стоји сам на огромном и празном Тргу Светог Петра. Осим хршћанских, празне су муслиманске и једрејске богомоље. Али, нису суспендоване иране само све јавне манифестације религијског живота, него су затворене и све културне институције, дакле и сви "цивилни" облици духовног живота. Све се то сада одвија само на телевизији и у виртуалним "катакомбама". "Допуштено" је само оно што служи очувању голе људске физичке егзистенције. Је ли пандемија довела до тријумфа голог разума и науке? Игра ли "духовна надоградња" икакву улогу у борби за голи живот? Бојите ли се последица и закључивања како се, ето, очито може без свега што нам је сада ускраћено? Вреди ли уопште још увек она библијска изрека "не живи човек само о хлебу..."? Привремена је празнина тргова и места где се људи окупљају. Све ће то поново оживети, јер Бог може и од камења „подићи децу Аврааму“. У овом тренутку, до даљег, разумно је састајати се у Виртуелној Агори, јер се и на интернет, друштвене мреже и сви облике општења односе оне речи из Постања, виде Бог да је добро. Наравно уколико их користимо на добро. Јасно је да ништа не може заменити поглед очи у очи, додир. Ништа не може заменити свету евхаристију. Литургија и свето причешће, не могу се доживети у виртуленој сфери. Још је један од старих пустињака из древноотачког Патерика рекао: „Видео си лице брата свог, видео си Бога свог“. Не видим да би нешто могло да замени живу интерперсоналну и међуљудску комуникацију. Али, морамо препознати мере Божје педагогије, како бисмо што пре могли да заборавимо на појмове као што је социјална дистанца који ми се узгред буди речено не допада. Физичка дистанца да, али и на тој дистанци срцем морамо остати близу једни другима, носити бремена једни другима, ако хоћете бити солидарни, што социјална дистанца нужно не подразумева. Kатолици су добили на ХРТ-у свакодневни термин за телевизијско богослужење. Јесте ли размишљали или можда предлагали такву могућност барем недељом за православне вернике у Хрватској? Настојимо да, за сада скромним техничким средствима преко интернета омогућимо верницима да свакодневно учествују у богослужењима. Сада, пошто је Саборна црква на Цвјетном тргу веома оштећена у земљотресу, богослужења обављамо у капелици у склопу црквене гимназије на Светом Духу. Са истог места, уз Божју помоћ, својим ограниченим снагама упућујемо и реч наде и утехе. Снимамо једном камером и емитујемо на интеренту. Задивљујуће је колико људи прати богослужења и нашу скромну реч. То сведочи да смо жедни Бога. Поготово у оваквим критичним и турбулентним периодима. Наравно, увек смо спремни за сарадњу са јавним медијима. ХРТ-ом и другим. Захваљујем Вам на овом питању. С друге стране, некада су људске и верске заједнице у оваквим ситуацијама редовно тражиле и проналазиле кривце за колективне несреће у појединим мањинским групама. Због епидемија куге често су широм Еуропе страдали Јевреји. Kако је данас? Јесмо ли просвећенији, напреднији и хуманији? То је питање које свако треба себи да постави. Надам се да смо напреднији и хуманији. Жао ми је због свих хришћанских погрешака, од убиства неоплатоничарке Хипатије, па на даље кроз већ поменути дубоки кладенац даље и ближе прошлости. Што се тиче колективне кривице мањина, увек постоји један мали тамни брат у нама, како каже Kарл Густав Јунг, који пројектује сопствене фрустрације и недостатке на друге. Антисемитизам постоји и тамо где нема Јевреја. По реплици из филма Брод лудака, уз бициклисте су негде кривци Јевреји, а негде други мањински народи или верске групе. Зиновјев је 1999. године, у свом чувеном интервјуу Фигароу приметио да у савремено доба по одлуци светских моћника читави народи и државе могу бити уништавани, па и уништени, уколико медији од њих направе такве дежурне кривце, какви су Јевреји били у време нацизма. Чини ли вам се да ауторитарности склони политичари и политике без превише отпора, па чак и уз аплаузе, прелако успевају у суспензији многих основних људских права и грађанских слобода? Питање има много, много слојева. Одговор зависи од друштвеног и историјског контекста који посматрамо. Одговор на Ваша два реда захтевао би не једну дисертацију. На многа питања би требало претходно одговорити. Да ли је, опет по Зиновјеву, пад комунизма означио и пад демократије? Следствено: да ли живимо у демократском или постдемократском друштву и где су ту људска права, која ја не занемарујем у пракси. Али, да не околишам, у односу на актуелну пандемију и мере државних власти ради заустављања заразе и мање жртава, бићу задовољан ако ме приметите у маси која аплаудира Пленковићу и Јанши и њиховим владама и свакоме ко одговорно настоји и успева да, у складу са медицинским препорукама, заштити народ. Са тим немам никакав проблем, иако још једанпут морам да нагласим да са великим духовним болом служим литургију без присуства народа. Јасно је да ограничавање кретања ограничава привремено и грађанске слободе. Али, реците ми које решење је боље. Можда нам у Ломбардији могу нешто препоручити. Kако се ваша помесна Црква припрема за потпуно извесну економску кризу која следи? Припремате ли и ви неке социјалне мјере? Социјалне и привредне последице пандемије тешко је предвидети. Наша Црква у Загребу је у земљотресу претрпела велику штету на храму и другим непокретностима од којих се издржавају све наше активности, гимназија итд. Дакле, за нас Загрепчане је double trouble, дупла невоља, као у оној старој блуз композицији коју Клептон сјајно изводи. Моји свештеници нису чекали процене штете, ко ће, а ко неће остати без посла. Само су наставили да већ четврту годину за редом онима који су најугроженији достављају помоћ. У тренутном контигенту распоређујемо десет тона хране и средстава за хигијену. Борићемо се и даље. И нама ће требати помоћ, пре свега да поправимо храм на Цвјетном тргу, друге непокретности. Полако. Ми често кажемо: Даће Бог! И тако буде! Очекујете ли да ће се у свету уопште, па тако и у црквама променити однос према материјалном богатству и сиромаштву, солидарности, социјалној политици? Ми морамо да постанемо бољи. Ми морамо да се вратимо неким вредностима које су незаменљиве, као што је састрадална љубав, или, ако хоћете, емпатија. Потребна нам је једна нормална социјална политика, о којој су говорили руски религиозни мислиоци, као што је Владимир Соловјов, отац Сергије Булгаков и други, посебно римска катедра која је у својој еванђелској експликацији увек обраћала посебну пажњу према социјалној политици и једнакости. Откровење и Црква су упућени на свет, и треба водити једну хришћанску политику, јер изворне хришћанске вредности су афирмација људске личности и његових економских и духовних права. Требало би да се чешће враћамо на Лукино Јеванђеље које се, више него остали новезаветни текстови, осврће на социјалне теме. Верујем да је у њему одговор на Ваше питање. Вирус се понаша врло "екуменски" и не прави ама баш никакве разлике међу људима ни по једној основи, па ни националној и верској. Очекујете ли да ће пандемија помоћи да дуготрајније завлада осећај једнакости и солидарности међу људима и да ће се побољшати однос према мањинама, а Вас питам посебно за хрватске грађане српске националности? Сматрам да нас невоље уједињују, како је рекао и Ернст Ренан. Притом је мислио на националну државу. Волео бих да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан свуда па и у нашој земљи и да нам није потребан некакав тамо вирус да бисмо то освестили. Такође бих волео да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан. Волео бих да хрватски грађани српске националности увек буду третирани као суграђани без икакве предрасуде и дискриминације. Све ране рата дају се зацелити уколико нам је будућност а не прошлост приоритет. Молим се да живот крене даље, тамо где небо и земљу спаја хоризонт, где се додирујемо, а знамо ипак да је нама потребна држава која ће бити сервис личних и индивидуалних слобода, а самим тим и среће појединца и заједнице. Што мислите, је ли једна оваква (пан)демија могла угасити сву ону мржњу, страхове преточене у агресију и напослетку ратове деведесетих међу нашим народима и државама, кад већ хршћанска љубав није помогла? Жао ми је због ратова 90-их година међу нашим народима и државама. Бојим се да смо тражили много пута основе у међусобним односима у ономе што је архајско и примитивно, а не у хришћанској љубави. Мислим да нам хришћанска љубав налаже ону доцта спес (учену наду) да превазиђемо националне, верске, па и друге поделе, и да узгајамо онај идеал јединства у различитости. Да нам Јеванђеље и љубав били основни животни покретач не бисмо се са болом освртали на 20. век и све оно што нам је донео и однео. Можда је и пандемија неки знак, путоказ, паримеј ка некој бољој будућности. Kоје поуке извлачите из ове пандемијске непогоде, ви лично као човек и верник и као црквени пастир, епископ и митрополит? Kао што Тојнби каже да је историја истовремено изазов, ову непогоду такође схватам као изазов за све људе, она изазива на видело све што у нама вреди или не вреди, да постане видљивије, јасније. Ако смо добри, да будемо још бољи, ако, пак, нисмо, да се покајнички суочимо са својим манама, ако смо верни, да додатно по љубави постанемо христолоики. Црква се често посматра као заједница која има пирамидалну структуру. Ја као верник и као црквени пастир, дакле, епископ и митрополит, волео бих да та пирамидална структура буде окренута, да ја служим, а да моји верници уместо мене дају одговоре у вашим гласилима. Волео бих да, као што се каже у Литургији, дамо добар одговор на величанственом Христовом Суду који ће бити коначна процена како нас појединачно тако и света у целини. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. http://www.sedmica.me/45gz3453/ ... Манолис Сарис и владика Атанасије Познати грчки физичар, свјетски стручњак за свемирске технологије, проф. др Манолис Сарис, примио је недавно свештенички чин у манастиру Пентели крај Атине, уз присуство четири епископа и нашег умировљеног владике Атанасија (Јевтића) који о томе пише у последњем броју „Светигоре“. Неколико дана после хиротоније, Манолис је почео да служи у манастиру Симонопетре у Атини, а ишао је да служи литургију и у Вриулама, својој постојбини, родном мјесту свог оца. Вриуле су данас у Турској. Отац му се звао Теодор. Мајка Анастасија рођена у Цариграду. Обоје су избјегли у Грчку 1923. године. Манолис је студирао у САД, гдје је и докторирао, а по повратку у Грчку предавао је предмет Електромагнетска теорија на Демокритовом универзитету у Тракији (1977-2012). Објавио је 200 научних радова. За редовног члана Атинске академије наука изабран је 2003. године. Супруга му је Евантија Скура, филолог, са којом има петоро дјеце. Најмлађи син му се зове Јустин, по св. Јустину (Поповићу). Манолис Сарис је био дугогодишњи пријатељ Јустина (Поповића), али и српског народа коме је пружао подршку, и доносио хуманитарну помоћ, у вријеме грађанских ратова у Хрватској и Босни, те током НАТО бомбардовања. Ево што је рекао приликом рукоположења у чин презвитера: „Почевши од св. Јована Богослова па кроз вјекове све до св. Максима Исповедника, свети Оци Цркве громогласно су објављивали да је творевина – запис Самоиспостасног Логоса. Највећи дио живота провео сам покушавајући да као научник прочитам бар један мали дио тог записа, те пјесме коју је написао Беспочетни Логос – Христос. Истраживао сам космички простор Земље и бавио се свемирском технологијом. Међутим, као у свим својим трагањима, човјек се као икона Божија, не зауставља само на површини и феноменологији, него допире до дубоких гносеолошких и онтолошких простора. Оно за чим коначно трага јесте „Логос бића“ – свељудско питање које се дискретно пројављује изван сваке утилитарности и корисности. Као научник, дивим се привилегији људског ума да теоретски формулише и преформулише свој универзум, али као Малоазијац (поријеклом) гласно узвикујем: Не следујући измишљеним бајкама, већ поставши лични видиоци Логоса (Јев. Лука 1,2), окусили смо цариградски укус (укус Полиса) једне задивљујуће културе (православне, византијске) која открива све крајеве земље: од Сместишта Несместивог до Земље Живих, једину Ријеч (Логос) говорећих и говореног, и Ум (Ноус) умијућих и умственог (онога о чему се умује) и стиже све до оне свељудске жудње Живота живих и оживотвораваних, Који (Христос Логос) је и свима све, и јесте бива, за све оно што постоји и што ће постојати. Славословим Бога Светога Који ме је својим неиспитаним Промислом довео довде, да уђем у Свети Олтар и да приступим страшном Жртвенику самога Логоса. Господе и Боже мој, у Твоје руке предајем душу и тијело своје. Молитвама свих Светих смилуј се на мене биједног, Господе, и учини ме каквим хоћеш и како хоћеш, како желим и како не желим. Амин.“
  8. Свети Сава, рођен као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, будући и принц и просветитељ, монах, дипломата, књижевник, стуб је наше духовности и културе. Савином заслугом у Никеји 1219. године од васељенског патријарха Манојла I и византијског цара Теодора I Српска црква добија самосталност, а Свети Сава постаје њен први архиепископ. Звучни запис беседе Поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, данас, 1. октобра 2019. године, свештенство, монаштво и верни народ Епархије шумадијске, предвођен својим владиком, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу, прославио је овај велики јубилеј. Прослава је почела светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење свештенства и монаштва Епархије шумадијске, и уз присуство чланова Епархијског управног савета, председника градских општина, директора школа у Тополи и верног народа. У својој беседи владика Јован подсетио нас је на значај овог јубилеја назвавши га даром Божијим: “Велики је ово дар Божији који је произашао из молитве према Богу и љубави Светога Саве према роду српском. Добијањем аутокефалности Цркве једнога народа, потврђује се да је тај народ дорастао и постао зрео да крене путем спасења, да крене путем Божијим и задобијањем Царства Божијега. Сабрани у овом светом храму ми смо испуњени неизрецивом радошћу и светим осећањима, што је Господ удостојио баш нашу генерацију Срба да се окупимо око Светог Престола Божијега и да као народ епархије шумадијске прославимо овај велики и Свети јубилеј... Наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова после добијања самосталности, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља, толико јасну призму за посматрање наше историје и толико етичке свести да се у њој лик Светог Саве може огледати као у чистом огледалу. Зато овај јубилеј говори не само о Светом Сави него и о нама који напрежемо све своје духовне снаге и сакупљамо их као светлост у сочиву да би што потпуније сагледали и доживели горостасну личност духовног родитеља српског народа”. Након Свете Литургије на платоу испред храма Светог Георгија на Опленцу одржана је академија на којој је на тему “Духовно наслеђе Српске Православне Цркве и српска култура данас” говорио председник Матице српске проф. др Драган Станић. Одломке из књиге Светог владике Николаја “Молитве на језеру” говорио је управник позоришта “Јоаким Вујић” из Крагујевца. Својим дивним појањем свечаност су увеличали чланови хора “Успење Пресвете Богородице” при Саборном храму у Крагујевцу и Културно-уметничко друштво “Опленац” из Тополе. Свечаност је завршена трпезом љубави у ресторану “Језеро” у Тополи где је Епископ доделио архијерејске грамате захвалности покровитељима свечаног ручка. Извор: Епархија шумадијска
  9. У суботу, дана 28. септембра 2019. године, светом архијерејском Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим (Ђермановић). Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), протојереји-ставрофори Мирко Николић (Епархија зворничко-тузланска) и Мирослав Гаврић (Eпархија бихаћко-петровачка), протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји Владан Симић и Милош Стојановић (Епархија бачка), протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, протојереј Дајан Трифиновић (Епархија зворничко-тузланска), протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, ђакон Александар Билић (Епархија бачка) и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим рукоположио је на светој Литургији господина Војислава Николића у чин ђакона. Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија на којој смо на првом месту заблагодарили Богу за сва добра која нам је дао. Вечерашњи празник и попразништво упућују нас на Тајну живота у Цркви Божјој која је увек крстоваскрсна. Крст који смо добили светом Тајном крштења требамо увек носити достојно људског бића, то је симбол нашега спасења и води нас ка Царству Небеском. Носити Крст Христов није лако. Тешко је људском разуму схватити дубину и суштину Тајне Крста Господњег. Ову Тајну нису могли схватити стари Јелини, Римљани, нити било који народ који је разумом покушао да схвати Тајну Крста. Крст који је био саблазан постао је образац нашега спасења, али путоказ и нашем роду. Крст нас обнавља, препорађа нас и узводи ка Царству Небеском. Данас смо у светом храму имали један велики догађај, увођење у свету Тајну свештенства. Велика је Тајна примити благодат Светога Духа да бисмо служили Цркви Божјој. У лику оца Војислава пројавила се благодат Светога Духа и он може бити слуга Олтара Божјега и онај који схвата која је суштина служења Цркви Божјој. Први степен је ђаконство, можда најлепша служба у којој се учимо да будемо задњи. Али свакако, служећи Господу задобијамо венац вечнога живота. То није служење у данашњем смислу речи, него служење Господу на првоме месту. Служење свештеника служење је Господу, а не овоземаљским пожудама. То је жртвовање за Господа. То је суштина свештеничког служења у којој видимо смисао. Све остало је бесмисао и материјализам који нас одваја од заједнице са самим Господом. Не смемо да се одвојимо од благодати коју смо добили светом Тајном свештенства, од Светога Духа који је надопунио све недостатке које као људи имамо и удостојио свакога од нас служења Олтару Божјем. Ја се надам да ће у личности оца Војислава бити лик доброга пастира који ће знати да је служење Цркви и Олтару Божјем управо жртвовање. То треба да буде суштина живота и пуноћа служења Цркви Божјој. Све остало ће нас одвојити од љубави и Цркве Божје. Ако је Христос наш Путеводитељ и Пастироначалник нашега живота онда Он треба бити и наш Узор и Пример. Дубоко се надам и верујем да у његовој личности постоји благодатни дар који је примио достојан тог чина и служења. Ово ће бити на добро наше Цркве и нашој Епархији ће просијати као онај који носи Крст Господњи који му је дат. Познавајући његову душу, његов живот и његову породицу знам да ће бити добар пастир и добар слуга Олтара Цркве Божје. Надам се да ће наша Епархија добити благодат која нам је потребна овде да будемо служитељи, они који ће својом личношћу пре свега сведочити Христа. Нека је благословен данашњи дан и наше служење у Осијеку, у овој благодатној заједници у коју је увек лепо доћи. Наша заједница овде јесте мала, али је христоваскрсла. После свих недаћа и тескоба уздигла се и украсила свој храм како би се људи који се сабирају са свих страна могли дивити лепоти. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. Велика и дивна светиња древни Самоград код Бијелог Поља, чији је храм посвећен Светом Пантелејмону, прославио је молитвено и свечано своју славу. Свету архијерејску Литургију, на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, 9. августа 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Јоаникије. Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха епархија Црногорско-приморске и Будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ тог краја. Сабранима речима пастирске беседе обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови: -Господ је преко преобраћеног Савла ширио хришћанство у свим крајевима васељене. Сијао је сјеме спасоносне ријечи Божје, оснивао Цркве, постављао Епископе, а неколико вјекова касније ријечи Благовијести Божје дошле су и до овог освештаног мјеста. Нажалост, ово мјесто било је и заборављено, али, хвала Богу, обнавља се и поново се овдје пјева спасоносна пјесма Богу. Као што је додирнуо срца многих људи у свим временима, тако је Господ додирнуо и срце младића Пантелејмона који је живио у Никомидији, чија је мајка била хришћанка, али се прерано упокојила, па је он био васпитан као незнабожац. Он је, ипак, задржао чистоту срца, коју Господ тражи од нас. -Срце Светог Пантелејмона распалило се љубављу према живом Богу и постао је Његов служитељ. Изучио је медицинске науке и помагао људима више од свега љубављу, молитвом и благодаћу Пресветог Духа. Хришћанство је у то вријеме било забрањена и гоњена религија. Кад су тадашње власти сазнале да је он хришћанин окомиле су се својом мржњом на њега, па је био мучен имена ради Христовог, али Свети Пантелејмон је био свјестан тога да ни по коју цијену не смије да се одрекне своје вјере. Спремност Светог великомученика Пантелејмона да својим животом посвједочи вјеру уједно је порука свима нама да вјера није само узвишено размишљање или осјећање, већ кретање ка Богу, живи однос са Богом и другим људима, поручио је протосинђел Евстатије. Сабрање је поздравио Преосвештени Епископ г. Јоаникије говорећи о древном Самограду у коме су старе светиње, подигнуте у славу Божју, вековима служиле и певале у славу Божју. Слава манастира Самограда прослављена је ломљењем славског колача. Празник је уједно и имендан настојатеља манастира, монаха Пантелејмона. На првом Тргу од ћирилице одржан је песнички час на којем је беседио Веселин Матовић, стихове су говорили Милица Бакрач и Рајко Палибрк, а уз гусле Самограду је певао Мијат Недовић. Извор: Српска Православна Црква
  11. Представници свих парламентарних група у Румунији једногласно су на свечаној седници изгласали закон којим је Дан Светог Саве постао званично признати празник у овој земљи. На позив румунског парламента седници поводом свечаног проглашења Савиндана за званични празник присуствовао је епископ будимски Лукијан, саопштила је Епархија темишварска. Говоре су пре гласања одржали српски посланик Славољуб Аднађ, иначе иницијатор овог закона, државни секретар за сарадњу са црквама и верским заједницама Виктор Опасхи, представници владе и парламента који су пружили подршку за усвајање закона. У оквиру радне посете Букурешту, владика Лукијан посетио је село Клежан код Букурешта. У овом месту, као и у околним селима у Влашкој равници, како се подсећа у саопштењу, налазе се задужбине капетана Мише Анастасијевића: Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, као и Занатска школа, тада највећа у Европи, копија београдског Капетан-Мишиног здања, која је данас, нажалост, у рушевинама. Надлежни архијереј састао се и са потомцима Срба који су из Шумадије у ове крајеве дошли са Капетан-Мишом и који, како се истиче у саопштењу, и дан-данас говоре српски језик. Политика.рс
  12. @Александар Милојков браво Ацо! Мање од тебе нисмо очекивали! Кажи, како је било? Како је твоја о бл. Августину прошла?
  13. Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. Извор: Радио Источник
  14. Тема људских права је више него актуелна. О њој се говори са различитим поводима, намерама и из различитих углова. Утемељена је на слободи човека. Као таква она има порекло у давној прошлости. Ипак, као уставно гарантовано право човека везује се за модерну. Анализирајући питање људских права Христо Јанарас пише: „Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на философији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од Средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у Средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила ‘људским’, дакле заједничким свим људима без разлике.“ Када се помене реч „просветитељство“ укључује се и помисао на световни карактер чиниоца везаних за њега. Међутим, то је само делимично тачно. Познаваоци ове тематике истичу да сви припадници покрета просветитељства нису били нерелигиозни. Посебно истичу разлику између енглеског и француског просветитељства. Дејвид Литл пише: „Међутим, стварност је много сложенија. Прво, просветитељство није било идеолошки јединствено. Француско просветитељство је, наглашавајући атеизам и антиклерикализам, заиста имало снажан световни призив, али енглеско просветитељство га није имало. Џон Лок, један од отаца модерних идеја о људским правима, је био побожни хришћанин који је бранио слободу верског богослужења и савести, да би се обезбедила чистота религије и да би се држава заштитила од доминације Цркве. Сматрао бих да је ова идеја постала заштитни знак америчког предања религијске слободе, која дакле много тога дугује Локу. Ма колико звучало изненађујуће Лок је као аргумент у прилог забрани самоубиства навео убеђење да људски животи у крајњој линији припадају Богу а не њима самима!“ Посебан разлог промовисању људских права у двадесетом веку био је изазов фашизма. Други светски рат који је разорио велики број држава, уништио мноштво живота на најсвирепије начине, ставио је након наступања мира ову тему на сто међународне политике. На заседању Генералне скупштине Уједињених нација 10. децембра 1948. године усвојена је Декларација о правима човека. Утемељена је на основним вредностима: праву на живот, слободу, разум, савест, веру, равноправности заједничке људске природе. Циљ је био заштита права човека не само од фашизма, већ од сваког политичког покрета који би са позиције власти над људским животима исте под било којим изговором угрожавао и њима манипулисао. До данас под изговором заштите људских права учињено је много добра, али и много зла. Стога је непрестано потребно преиспитивање ове теме. Православље ту не сме остати немо, већ је позвано да предочи своје виђење проблема. У својој студији о људским правима Констадинос Деликонстадис је записао упечатљиву Кантову мисао: „Право је зеница ока Божијег на земљи.“ Основно полазиште хришћанства је утемељење изворишта људских права. Оно се налази у створености човека од стране Бога и постојању Лика Божијег у сваком човеку. Употреба слободе на добро или зло чини да човек поступа у складу са Божијом вољом или против ње. Поштујући законодавство које штити права човека на слободу избора, Православна Црква сведочи да је потребно имати одговорност. Она није пуки избор између добра и зла, већ одлука за стремљење бића ка свом Извору – Богу. Рођење Бога међу људима је чин који има несагледиву важност за тему људских права. Овим догађајем је Бог показао да није престао да воли људе, да и даље промишља о њима и жели да се спасу. Неуништивост Божијег Лика је посведочена, али је човек позван да живећи Христом преображава палу природу узводећи је у богоподобно живљење. Тиме је подвиг и борба са сопственим греховима постала основно поље хришћанског виђења људских права. Могли бисмо рећи да је човеку на овај начин даровано право да постане Бог. Ипак, не по природи, већ по благодати. Ово пројављује важну чињеницу: природа сама по себи није савршена, већ јој треба усхођење и посета Божије благодати да би се усавршавала. Тиме се не потцењује природа, јер она носи печат Лика Божијег. Он може бити избледео, помућен наносима греха, али човек остаје биће које Бог воли и жели да спасе. На човеку је да пројави да ли воли Бога и жели да учествује у Њему. Светитељи су најбољи пример и путоказ шта то значи. У тексту тропара из Чина опела пише: „Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару красоту опет уобличи.“ У савременом свету је много изопачености које се под маском људских права покушавају промовисати као нормалан и достојанствен начин живљења. По речима једног теолога постоји „тиранија маргиналних идеологија“. Не негирајући право избора и не посежући за методама принуде, Православна Црква има мисију да сведочи етос који је из Откривења Божијег добила као дар за живот света. Плачући над сопственим и греховима целог света, призвани смо да будемо светлост свету како би и други видећи веру нашу заволели Бога Кога проповедамо и кроз Њега се мењали у „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). Протонамесник Александар Р. Јевтић Храм Светог Саве, Краљево Извор: Епархија жичка
  15. Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка
  16. Данас, на празник Водвижења Часног Крста, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je Свету архијерејску Литургију у истоименом храму на Новом гробљу у Нишу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Зоран Филиповић, протојереј Александар Ђорђев и јерођакон Некатрије (Ђурић). Звучни запис беседе Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка View full Странице
  17. Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе. Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије. Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје. Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена. Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане. Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе. Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста. Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком. Извор: Српска Православна Црква
  18. Током поклоничког путовања 2016. године по Светој Гори председник Молдавије Игор Додон рекао је да ће покушати да посети Свету Гору сваке године. Он ју је посетио у августу 2017. године и ове године већ је обавио тродневно путовање у Монашку републику у марту ове године. Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе. Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије. Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје. Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена. Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане. Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе. Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста. Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. -Четврт вијека Сабора Светог Архангела Гаврила на Превлаци- Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија, свештенства, монаштва и вјерног народа служио је Свету архијерејску литургију у Свештеној царској лаври Светог Архангела Михаила на Превлаци код Тивта. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести." Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  22. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 17. јуна, предавање под називом "Изградња идентитета - како је Јаков постао Израиљ" одржали су ма Јован Благојевић, теолог и Андреа Костић, психолог. Модератор је Стеван Јовановић. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести." Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  23. Мој отац се упокојио у јулу 2000. године у кућици у викенд насељу, које се налази недалеко од железничке станице. Четрдесетог дана сам сазнао да је у некадашњем малом дрвеном салону намештаја, такође близу те станице, отворен храм – тамо сам и однео намирнице за парастос. Неколико старица за певницом, отприлике толико и на служби, дрвени сталци за свеће ручне израде, иконостас од шпер плоче, алуминијумски путир за Причешће… Млади, мршави, плавооки свештеник гануо ме је искреном службом и упечатљивом, дубинском проповеди. Говорио је спуштеног погледа и помислио сам да чита текст с папира, али преварио сам се, он је «читао» мисли свога срца, потпуно преданог Господу. «Како ће он овде да служи са десет бака, окружен таквом бедом у недовршеном храму?..» ‒ помислио сам тада. Али грдно сам погрешио… Како је успешни кројач постао сиромашни свештеник Док сам возом путовао на станицу Бобрик у близини Кијева, где је у новој цркви 21. новембра ове године требало да буде прослављена храмовна слава у част Архистратига Божијег Михаила, а уједно и прва литургија, сетио сам се давног сусрета са оцем Владимиром Латиником 2000. године. Од тада је прошло већ 17 година… Отац Владимир је имао обичај да уз чај приповеда како је, док је био дечак, у сеоском храму гледао на свештенике као на небеске ангеле. Највише су му се допадале свештеничке одежде. «Најлепша одећа на кугли земаљској, – мислио је мали Вова. – Како бих само хтео да и ја имам такву одећу! Али тако могу да се облаче само свештеници…». Нико га посебно није опремио за пут вере нити му помагао у духовном развоју, али је дечак свим срцем заволео премилог Господа, како је он говорио, и премили Господ је увек био у његовим мислима. А сеоска црква, пред којом је растао, му је изгледала као Небо на земљи. Када је већ стасао, одслужио војни рок и изучио кројачки занат, запослио се у угледној престоничкој робној кући где је добро зарађивао. Оженио се и настанио у Кијеву. У свој омиљени храм је долазио само за велике празнике. Редовно је почео да посећује службе у тешким 90-им, када се распао Сојветски Савез, а у Украјини завладали хаос, сиромаштво и необуздани криминал. Обични људи су из Кијева масовно ишли на запустела газдинства, која су припадала некадашњим комбинатима, да саде кромпир. Бивше совјетске рубље су мењали за сличне шарене омоте слаткиша, а безвредне украјинске новчанице су услед бурне инфлације од десетица, прешле прво у стотке, па у хиљадарке. И отац Владимир је био међу тим људима и са својом младом породицом се вратио на село, код своје тазбине. Добио је сина, почели су да граде кућу и када су чули да се у суседном селу гради црква, почели су да помажу и на тамошњим радовима. Ускоро је он изненадио супругу рекавши јој да намерава да прими ђаконски чин и да ће служити у храму комшијског села. То се убрзо и десило. Нешто више од године служио је као ђакон, док му се председник месне заједнице није обратио са молбом: «А зашто се у нашем Шевченкову не би организовала православна парохија?» И испричао му како се у његовом родном селу, које је потопљено због изградње великог резервоара у Кијеву, некада налазио леп храм са пет купола, посвећен Архангелу Михаилу. «Можемо да га обновимо код нас?» «Као да ме је гром ударио од тих речи!.. – присећао се отац Владимир. ‒ Ко нам други може помоћи да подигнемо цркву до Архангела Михаила, покровитеља небеских ратника!» Како је речено, тако се и збило. Сакупили су потписе, пријавили нову парохију, а председник месне заједнице им је за локацију храма обезбедио малу продавницу намештаја, без грејања, која се налазила на излазу из села, где никада није ни било цркве. Ђакона Владимира су за то време рукоположили у чин свештеника. Почетак новог миленијума се исто није прославио економским напретком. У храм су на вечерњу службу долазиле свега 2-3 старице, а на литургији је испрва присуствовало 10-15 људи. Али је зато у олтару почео да помаже Марко, син оца Владимира, а његов пример су почели да следе и његови другови из школе. Отац Владимир је стрпљиво наставио да служи. У зимско доба електричне грејалице нису спасавале од хладноће, а када је било вруће нису помагали вентилатори. Сељаци су пажљиво процењивали новог свештеника, он је био честа тема разговора, и, као што то обично бива, сплетки. Време је текло: сахране су смењивала крштења, баћушку су звали на освештавање новоизграђених кућа, млади су желели црквено венчање и брижне речи свештеника никога нису остављале равнодушним. После сваке службе отац Владимир је обилазио сељаке и причешћивао старе и болесне. Парохија је полако расла, а свештеник је уживао све већи ауторитет међу мештанима. Вечерима се често заустављао пред пустаром покрај школе. Овде би ваљало подићи храм! Посматрао је ноћно звездано небо, месец у успону, молио се… На опште изненађење верника, пустара на коју су претендовали многи новопечени бизнисмени, наједном је неочекивано дата на коришћење православној парохији. Радост није имала граница!.. Кроз годину су припремили грађевинско земљиште. А појавио се и спонзор, раб Божији Константин: «Хајде оче, барем камен темељац да положомо!» ‒ предложио је. Велика жалост. Искушење вере Камен темељац су положили 2008. године. Читаве године су сакупљали новац како би могли да започну изградњу. Једне јулске вечери је отац Владимир са попадијом Ларисом и њиховим петнаестогодишњим сином маштао о томе какав ће прелеп храм подићи. Сутрадан је у њихов дом стигла страшна новост: њиховог сина јединца, њихову наду, љубав и радост насмрт је ударио воз… Исте вечери затворени ковчег је стајао у кући свештеника, читан је Псалтир за упокојене, а јато његових скрханих вршњака брисало је сузе које су брзо текле по образима: наочити Марко, најбољи фудбалер и друг је погинуо… Испраћај се протезао целим селом, испред школе су читани опроштајни говори, његови другови су звонили школским звонцима – последње звоно које Марко није могао да чује… У ране сате пред свитање журили су у цркву свештеник и попадија, преплављени тугом: отац Владимир је сваког дана служио заупокојену литургију у празном храму. Само Господ зна колико је током тих служби било болних уздаха и тешких суза. Али душу је крепила молитва. Господ је пружао утеху. Некако је после службе задремао и у сну му се јавио његов мили син Марко, водио је за руке двоје деце: «Ово је за вас, тата…». Свештеник се пробудио обливен сузама и узбуђен: «То је немогуће, Марко мој, мама после онколошке операције више не може да има децу…». И прекрстио се с уздахом… Затим су уследила ходочашћа по светим местима и изнова – молитва, молитва, молитва… Кроз годину и више… Да, тачно после годину дана од смрти сина, почетком јула 2010. године, Господ је породици свештеника послао новог сина. Када је попадија остала у другом стању лекари нису могли чуду да се начуде – то је противречило свим физиолошким нормама и показатељима. Али оно што није могуће за човека, могуће је за Бога! Малом су дали име Јероним, у част Блаженог Јеронима Стридонског (†420), који се славио у те незаборавне и срећне дане. На дан тог свеца такође је почела изградња храма и освештан први камен. После тога је председник месне заједнице даровао храму прву партију цигала. «То је добро, ‒ мислио је отац Владимир. – али то је тек капљица у мору! А како ћемо набавити остали материјал за који је потребан огромни новац?» И опет – усиљена молитва. На свакој служби се обраћао већ нараслој пастви са молбом да се што више моле: «Молите се тако јако да небо поцрвени!» ‒ пола у шали, а пола озбиљно је говорио. И једног дивног дана његов познаник је на градилиште довео непознатог младића, који је пажљиво осмотрио објекат. А затим је рекао: «Дајте ми број рачуна и ја ћу вам послати потребну суму.» И хтео је да остане анониман. Опет се отац Владимир уверио да Господ помаже, никада не оставља, значи, што је најважније да Њега никада неће оставити… И то се поновило више пута: у најтежем тренутку, када није више било средстава, Господ је слао нове дародавце. То је заиста било чудо! А тада је стигла и нова милост Божија – попадија је опет у другом стању! Овај пут је девојчица! Крстили су је Ермиона. Сан се показао као пророчки… Украјину је 2014. године ударила нова револуција, избио је грађански рат, дошла је тешка економска криза. Рекло би се да је потпуно нереално очекивати да се заврши изградња цркве под таквим условима. Усто су се појавили и расколници из Кијевског патријахрата Филарета Денисенка и почели да прете да ће силом заузети храм ако он не буде предат њима! Пуно је времена потрошено на разговор са расколницима и они су на крају одступили. Отац Владимир је уз парохијане на градилишту био од јутра до сутра. Већ је и кров стављен и куполе су готове, инсталирано је грејање, поплочан под. Од раног пролећа 2017. године извођени су појединачни радови, порта цркве је украшавана мозаичким циглама, журили су да заврше све до 21. новембра, Аранђеловдана. Само нек успеју!.. Приближава се храмовна слава – дан Светог Архистратига Божијег Михаила и других Небеских сила бесплотних. Буквално дан пред празник су стигли полијелеј и изрезбарени иконостас. «Сам нам је Архангел помогао!» ‒ задовољно су говорили помоћници оца Владимира. Тог дуго очекиваног новембарског дана ка предивном храму текла је река мештана, а придружили су им се и свештеници и парохијани из суседних села. Празнична икона на аналоју била је украшена сложеним венцем од јесењег цвећа. Баћушка је просто лебдео од надахнућа за време службе. После литургије и благодарног молебана он је са амвона испричао како су тешке биле те године – тих осам година изградње храма. И са захвалношћу се поклонио парохијанима, који су као верно стадо плачући гледали свог омиљеног баћушку. У закључку протојереј Владимир је рекао: «Драга браћо и сестре! Па нисмо ми изградили овај храм, већ Господ. Он нам је дао све по молитвама Архангелу Михаилу. А ми смо само уложили свој скромни труд. Будимо због тога Њему захвални цео живот!» Сергеј Герук С руског Александар Ђокић 11 / 12 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/109040.htm
  24. Како знаш да си постао секташ? Да би неко постао секташ, није неопходно да се формално учлани у неку од постојећих тоталитарних верских секти. Својим односом према групи којој припада, појединац може у секту претворити било коју групу, била она религијског карактера или не - фудбалски клуб, патриотско удружење, идеолошку скупину, политичку опцију, па чак и Цркву. Ово су неки од симптома који би требали да буду звоно на узбуну: Ако сваки разговор који поведеш или у који се укључиш скренеш на причу о твојој секти. Ако верујеш да твоја секта има одговор на свако питање. Ако верујеш да постоји неко у твојој секти ко никада ни у чему није погрешио. Ако верујеш да постоји група људи које је исправно мрзети, и од које не може доћи апсолутно ништа добро. Ако верујеш да у твојој секти нема ничега што не ваља. Ако си убеђен да су сви који не припадају твојој секти глупи. Ако своје ставове формираш само на основу тога што је неко из твоје секте тако рекао. Ако одбијаш да сарађујеш са неким ко је твој неистомишљеник, па макар се радило и о нечему што је од свеопштег добра. Ако чак и добре и исправне поступке твојих неистомишљеника видиш и тумачиш као лоше. Ако сматраш да је исправно одступити од својих принципа ако је то потрбно да спречиш некога од твојих неистомишљеника да оствари његове циљеве. http://katodnacevsvetrpi.blogspot.rs/2011/10/blog-post_04.html
  25. Шестодневни рат између Израела и Арапа 1967. године био је прави полигон на коме су СССР и НАТО тестирали оружје. Откривамо разлоге због којих је поражена Арапска коалиција. Пре тачно 50 година, 10. јуна 1967. године, завршен је најкраћи оружани сукоб друге половине 20. века, а овај рат је ставио на пробу тадашње најнапредније совјетско и НАТО наоружање. Оружани сукоб између Израела и коалиције Египта, Јордана, Сирије, Ирака и Алжира догодио се између 5. и 10. јуна 1967. године. На самом почетку рата, млада израелска држава успела је да уништи највећи део египатске авијације, а затим брзо заузела Синај, појас Газе, западну обалу реке Јордан, Источни Јерусалим и Голанску висораван. Међутим, стратегија и тактика током шестодневног рата заслужују мању пажњу од оружја које је коришћено током овог сукоба. Суштина је у томе да су нови авиони и тенкови које су производили земље СССР-а и НАТО-а имали свој деби на земљи и у ваздуху. И касније је ово оружје коришћено у више десетина сукоба широм света. „У ствари, током Шестодневног рата, совјетска и западна индустрија оружја су покушале да схвате чије оружје је ефикасније, савременије и боље дизајнирано. Пре пола века, као и данас, на то питање нису успели недвосмислено да одговоре“, каже војни аналитичар Андреј Котс. Тенковске битке током шест дана рата су ушле у историју као највеће од краја Другог светског рата. Више од 2.500 лаких, средњих и тешких борбених возила је учествовало у биткама са обе стране. Иако су многи од њих тада сматрани застарелим, у сукобу је учествовао и део тада најсавременијих тенкова. Током раних шезедесетих година, СССР је наоружао Египат и Сирију стотинама тада најсавременијих тенкова Т-55. Совјетски средњи тенк Т-55 Т-55 је први тенк на свету опремљен аутоматским системом за антинуклеарну заштиту и прво совјетско оклопно возило са активним системом заштите „Дрозд“. Његов Д-10T2С топ могао је ефикасно да нападне било које оклопно возило НАТО-а, док је специфичан дизајн омогућавао да се максимално маскира и сакрије у неравним теренима. Тако је Т-55 постао један од тенкова са најмасовнијом продукцијом у историји. У то време, М-51 „Супершерман“, модификована верзија америчког тенка М-4 „Шерман“, сматран је главним адутом Израелских одбрамбених снага. Оклопно возило се могло похвалити моћним топом калибра 105 милиметара, поузданим „Каминсовим“ ВТ8-460 дизел-мотором, аутоматским мењачем и 23-инчним гусеницама. Шерман М-51, Yad la-Shiryon Museum, Израел У блискоисточним условима, „Шерман“ се показао као веома поуздан, али и скроман. Највеће губитке Израелци су имали на сиријском фронту. У борби са совјетским тенковима на Голанској висоравни, изгубили су 160 „Шермана“ и британских „Центуриона“. Сирија је, истовремено, изгубила 73 тенка, укључујући дест тенкова Т-54 и Т-55. Међутим, слаба обученост је била главни недостатак и узрок рањивости Арапске коалиције. Шестодневни рат је још једном показао да чак и већи број модерних тенкова са слабо обученим посадама изгуби дуеле са старијим оклопним возилима у којима су искуснији војници. Поред тога, арапска оклопна возила су стално била мета напада израелских ловаца и бомбардера. Постало је јасно да ће у наредним оружаним сукобима много ближи победи бити онај ко успе да задржи супериорност у ваздуху. Поред тенкова Т-55, Арапска коалиција је је била наоружана и авионима МиГ-21, трећом генерацијом совјетских ловаца и једним од најбољих борбених авиона на свету у то време. Ловачки авион МИГ-21 Главни ривал у овом сукобу му је био француски „Дасо Мираж III“. Међутим, иако су летелице демонстрирале изузетне карактеристике што се тиче покретљивости и брзине, М иГ-21 се показао као ефикаснији у борби због коришћења ракета кратког домета ваздух-ваздух Р-13М, са инфрацрвеним навођењем. Током шест дана рата, Египат, Сирија и Ирак су у ваздушним борбама изгубили 19 авиона МиГ-21. Једног од њих је грешком оборио египатски противваздушни систем С-75, јер је посада мислила да је у питању израелски авион. Са друге стране, Израел је у дуелима са авионима совјетске производње изгубио осам до десет летелица „Мираж“. Са обзиром на апсолутну супериорност Израела у броју борбених летелица, може се рећи да су арапски пилоти одиграли сасвим солидну партију. И опет је искуство Шестодневног рата показало исти образац који је већ познат са борби на копну: недостатак обуке је осујетио технолошку супериорност. „Упркос технолошкој супериорности, пилоти арапске коалиције су били мање вешти од својих ривала и нису могли да ефикасно комуницирају са својим снагама на земљи“, додаје Котс. И као што је познати израелски летачки ас Ејтан Карми рекао у једном од послератних интервјуа: „Рат се могао завршити много другачије да су за командама ’мигова‘ седели совјетски пилоти“.
×
×
  • Креирај ново...