Претражи Живе Речи Утехе

Послушање духовнику: где је граница? У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије. Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г. Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим. Догађа се, да људи слушају беспоговорно и некритички прихватају неке „благослове“, а да при томе чак не знају да свештеници нарушавају правила и прописе, и да чак духовници у неким случајевима немају право да саветују нешто одређено. Дакле, Синод је прописао: „Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учествовања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења“. Овде је реч заправо о канонски неоправданим поступцима. Ја никако не призивам на непослушност свештеницима. Међутим, важно је знати степен своје одговорности. У документу је означена основна лична одговорност, адекватна одговорност сваког човека, коју нико, па чак ни свештеник, нема право да злоупотребљава. Посебно је овде истакнуто: насупрот човековој вољи. Даље се каже: „Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и канонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46). Десио се случај, да се на консултацију обратила жена поводом своје неоправдане агресије на дете (а она је свога сина од годину и по дана тукла због чега је сама много патила), али никако није могла да се исконтролише и реши овај проблем, и зато је дошла код психолога. Када је психолог почео да разјашњава шта се догађа у њеној породици, са каквим догађајима би овакво понашање могло да буде повезано, показало се да јој је њен духовник наложио да не ступа у супружанске односе са својим мужем током читавог периода трудноће и дојења детета (а по речима овог свештеника, она је требало да доји сина до његове треће године). Дакле, млади супружници, који живе у једној соби, спавају у једној постељи 9 месеци трудноће и током 1,5 живота детета нису имали супружанских односа, јер је жена следила свештениковом завету. Може се претпоставити да је муж почео да је вара, јер мало ко од младих мужева може издржати тако дуго уздржање, и при томе по неразумљивим за њега разлозима. Покушавао је да „допре“ до жене, говорећи: „Покажи ми, где су таква правила написана?“ Али жена није могла да му одговори, и главни њен аргумент је био да је тако свештеник рекао, и она не може да га не послуша. Другим речима, плодови такве „побожности“ су били суров однос према детету, породица на граници распада, и муж, који ју је почео да вара. Код мене на консултацијама се врло често јавља такво питање: „А ко је код вас глава породице – муж или свештеник? И где, у којим црквеним књигама је записано, да је глава породице – свештеник, а не муж?“ Олга Михајловна Красникова Говорим тако емотивно о овоме, јер описани случај далеко од тога, да је једини. Шта више, врло је много таквих ситуација, када „благосиљају“ (знаци навода овде нису случајни!) чак и домаће насиље. Принуђавају жене да трпе од мужа и физичко и сексуално насиље, јер јој је речено да се не сме разводити. Али, ако би било потпуно немогуће разводити се (иако ми знамо да у цркви постоје канонски разлози, по којима се развод допушта), тада код нас не би благосиљали други и трећи брак. Важно је да људи буду довољно трезвени, а пастири да буду опрезнији у својим упутствима. Читамо даље: „Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет“. Неретко, морам да учествујем у оваквим дијалозима: А зашто сте се Ви удали? Свештеник ми је благословио. А да ли сте волели свог изабраника? Не, нисам га волела. Али ако је свештеник благословио – значи да је то моја судбина, то јест воља Божија. А потом се због нечега код нас православни људи разводе… Читала сам Пајсија Светогорца и врло ми се допало како он описује случај, када су код њега долазили млади људи, да моле благослов за брак. Он пише, да је најпре посматрао, како се они односе једни према другима, и покушавао је да појми, да ли су они сами у себи донели ту одлуку, то јест да ли стварно желе да ступе у тај брак, и ако би осетио да је ова одлука већ донешена, онда ју је тек благосиљао. У супротном случају, он их је саветовао да још размисле. За мене је ово врло важан пример тога, како пастир с једне стране може врло тактички, а с друге стране врло одговорно да се односи према благослову за брак, зато што се у пракси сусрећу и потпуно другачији случајеви. На заседању Свештеног Синода 28. децембра 1998. године уз председавање Патријарха Алексеја II, РАЗМАТРАЛО СЕ о учесталим у последње време случајевима злоупотребе од неких пастира поверене им од Бога власти да „везују и дреше“ (Мт 18, 18). Обавештење: У последње време су учестали случајеви злоупотребе у духовничкој пракси, који се негативно одражавају на стање црквеног живота. Неки свештенослужитељи, добивши од Бога у светој тајни Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају, да овакво право означава потпуну власт над људским душама. Заборављајући да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, такви пастири преносе особени монашки појам беспоговорног подчињавања послушника старцу на узајамне односе мирјанина и његовог духовног оца, на тај начин грубо се мешајући у унутрашње проблеме личног и породичног живота паројихана, те подчињавају себи исте, заборављајући на богомдану слободу, на коју су призвани сви хришћани (Гал 5, 13). Овакви недопустиви методи духовног руковођења се у неким случајевима претварају у трагедију за парохијана, који своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа. Неки духовници објављују грађански брак незаконитим или захтевају развод брака супружника, који су проживели много година заједно, али због ових или оних разлога се нису венчали у храму. Догађа се, да духовник настоји на разводу брака супружника, од којих један није православне вере. Неки монаси-духовници забрањују својим духовним чедима ступање у брак и принуђавају их на примање монашког пострига, наводећи као разлог, да је монаштво тобоже изнад брака. Неки пастири-духовници не допуштају да се причесте људи, који живе у «невенчаном» браку, поистовећујући такав брак са блудом, те и забрањују својим духовним чедима ступање у други брак, због тога што се други брак тобоже осуђује од Цркве; такође забрањују брачним паровима развод у том случају, када је због ових или оних околности породични живот постао немогућ за супружнике. Присутни су и случајеви, када пастир «не благосиља» овом или оном свом парохијану да се жени или удаје из љубави, већ им предлаже да «по послушању» ступе у брак са особом коју препоручује сам пастир. Такође су присутни и случајеви када пастир забрањује парохијанима да се обраћају лекарима за медицинску помоћ и ометају своју паству у испуњавању својих грађанских дужности – учешћу у изборима, служење у оружаним снагама. Неки пастири намећу пастви једне или друге политичке погледе. Неки духовници сматрају да је учење у световним школским институцијама «непотребно» или штетно за спасење. Овакви захтеви не само да нарушавају право сваког хришћанина на самостално доношење одлука, већ су и у супротности са текућим законодавством. Учестали су случајеви стварања од стране појединих пастира таквих црквених заједница, у којима се живот гради на ауторитету самог пастира, поткрепљиваном негативним односом према Свештеноначалству, а такође и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири су заборавили на то, да је њихов задатак да воде људе ка Богу, а не да групишу парохијане око самих себе. У парохијама такве врсте ствара се атмосфера личне искључивости, несједињиве са духом саборности, на којој се заснива Православна Црква. Сходно наведеном – ОДЛУЧЕНО ЈЕ: 1) Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учестововања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења. 2) Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и какнонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46). 3) Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет. 4) Истаћи недопустивост негативног или надменог односа према браку, подсетивши свештенослужитеље на правило I-ог Гангријског сабора: „Када неко одбацује брак и жену верну и побожну, са мужем својим сјединившу се, гнуша је се и одбацује је, као немоћну да уђе у Царство, анатема нека буде“. Нарочито истаћи, да је примање монаштва дело личног избора хришћанина, и не може се савршити „по послушању“ једном или другом духовнику. 5) Напоменути монахујућим о недопустивости, сходно 21-м правилу Гангријског сабора, да „доживљава подвижништво као повод за гордост“, и „узноси се духом над онима који живе просто“ (то јест у браку) и „насупрот Писмима и црквеним правилима уводи новине“. Правило 10 истог сабора гласи: „Ако се девствујући ради Господа буде гордио над онима који живе у браку, анатема нека буде“. 6) Инсистирајући на неопходности црквеног брака, напоменути пастирима о томе, да се Православна Црква с уважењем односи према грађанском браку, а такође према таквом браку, у коме само једна од страна припада православној вери, што је сагласно с речима светог апостола Павла: „Неверујући муж се освећује женом верујућом, а жена неверујућа се освећује мужем верујућим“ (1 Кор 7, 14). 7) Напоменути пастирима о томе, да се у своме односу према другом браку Православна Црква руководи речима апостола Павла: „Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио; и девојка ако се уда, није сагрешила…Жена је привезана законом за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу“ (1 Кор 7, 27-28, 39). 8) Напоменути пастирима о неопходности очувања особене целомудрености и посебне пастирске опрезности при разматрању са парохијанима питања, повезаних са овим или оним аспектима њиховог породичног живота. 9) Посебно указати на недопустивост за пастире стварања око себе таквих заједница, у којима је присутан опозициони и критички однос, како према вишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама. 10) Истаћи недопустивост коришћења црквеног амвона ради проповеди ових или оних политичких погледа. 11) Призвати епархијске Владике да обрате посебну пажњу на то, како се од пастира поверених им епархија остварује духовно образовање пастве. Појачати контролу над строгим испуњавањем од пастира прописа и норми Православне Цркве, које се тичу различитих аспеката духовничке праксе. 12) Призвати верујуће Православне Цркве да се обраћају своме надлежном архијереју у свим случајевима, када је пастир-духовник прекорачио дату му од Бога власт да „везује и дреше“. Напоменути православној пастви о томе, да савети духовника не смеју да противрече Сватом Писму, Светом Предању, учењу Светих Отаца и канонским прописима Православне Цркве: у случају да се такви савети разликују од указаних прописа, предност треба давати последњима. У вези са овим обратити пажњу на речи преподобног Симеона Новог Богослова о томе, како је потребно да се граде односи између духовних чеда и духовника. „Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанска Писма, а посебно практична дела Светих Отаца, да би упоређујући са њима оно, чему те учи учитељ или предстојатељ, ти могао видети ово, као у огледалу, и упоређивати, и оно што је сагласно са Божанским Писмима примати изнутра у задржавати у мисли, а лажно и туђе откривати и одбацивати, да се не би прелестио. Јер знај, да је у ове дане много прелеститеља и лажних учитеља. 13) Епархијски предстојатељи би требало да ове одлуке предоче свештенослужитељима, монасима и мирјанима Руске Православне Цркве. Превео: Небојша Ћосовић https://poznajsebe.wordpress.com/2018/04/24/poslusanje_duhovniku_gde_je_granica/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Поменуо је скоро владика Давид, да нас је непослушање избацило из раја, а владика Атанасије је говорио о испраним мозговима. Послушање Господу, Цркви, владици, свештенику, ближњем (који је такође Христос) је неопходно, са друге стране Црква није само заједница слободних него и у слободи прекаљених и освећених. Дешава се да се послушање које ослобађа извргне у поробљавање, у повлашћивање, у утицај. Дешава се да духовници говоре за кога гласати. Често хришћанин не смоје да свједочи оно чему га учи савјест, или оно што мисли из страха да би могао да претрпи санкције, дође у немилост и слично, па је и то један од разлога са псеудониме. Утицај не мора да буде лош, он је често и природан, професори, ментори, старци, али се понекад окрене у групашење, фратријашење, парацрквене организације у којима се не очувава увјек канонска кичма цркве. Мјешају се инославни утицаји и људи смо грешни. Тако умјесто вјерности Господу ми бивамо вјерни групи и једина заповјест је вјерност групи, а једини грјех грјех против заједнице, а што се успут читав контекст изгубио то нема везе. То некад дође до тога да се у интересу групе лаже.... дакле у интересу "Цркве" заборављамо Господа, а добијају се и нови "чинови": По милости Божијој бот

„Послушање рађа смирење, смирење - покајање, а покајање - љубав. Почетак послушања је неосуђивање и повиновање. Његова средина је неверовање себи, стремљење ка одсецању своје воље како у великом тако и у малом“. Архимандрит Рафаил (Карелин) Да ли се послушање може дефинисати као потчињеност и покорност? Коме један православни хришћанин може да буде послушан? Може ли да одбије послушност Епископу или духовнику? О овим и другим темама, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. Емисија је емитована 14. децембра 2017. године. Извор: Радио Беседа View full Странице

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2010 Три иконе будућег века За хришанско монаштво се каже да је настало у IV веку. Међутим, то је само делимично тачно. Тачно је ако под тим настајањем подразумевамо уређење и организацију монаштва и монашког живота у Цркви. Монаштво, пак, као хришћански етос постоји од самих почетака Цркве. Тачније, монаштво постоји у Личности и етосу Богочовека, Господа Исуса Христа, оснивача Цркве. Први Монах у Цркви је сам њен Оснивач. Монаштво није само пуки подвиг једне вере, већ тајанствена пројава истинитог човека. Који је то човек? То је човек који својим етосом пројављује оно истинито, од Бога предзамишљено, назначење човека. Човек по вољи Божијој, будући обожени човек – то је монах. Тај се етос опитује у три завета које монах даје приликом свог пострига и које као монах касније живи. То су завет уздржања, завет послушности и завет сиромаштва, односно нестицања личне материјалне својине. У тим заветима крије се тајанствени етос новога човека. У њима је предокус онога што ће тек бити, у „новом небу и новој земљи“. Три завета су три иконе будућег века. Та три завета први је на Себе узео први Монах у Цркви, Господ Исус Христос. Тим трима заветима је Господ, Нови Адам, излечио три ране непослушања старог Адама. Новог Адама Дух Свети одвео је у пустињу да буде искушан од ђавола, баш као некада старог Адама и Еву у Едемском врту. Након четрдесетодневног поста, Кушач пред Господа излази са првом кушњом: „Ако си Син Божји, реци да камење ово постану хлебови.“ (Мт. 4, 3). Нови Адам на то одговара: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4, 4). То је први завет, завет уздржања. Тим заветом излечује се човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом. Јер, ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт. Човеку је нужно да се нахрани Речју Божијом, како би заиста био жив. Реч Очева, Син Божији је зато и постао човек – да сваки који од Његовог Тела и Крви окуси више не умире него да има живот вечни. Завет уздржања лечи и заблуду да се смртност човекова може излечити природном сексуалношћу и рађањем потомака. Коликогод деце родио неки човек, он никада неће родити себе. Човек рађањем спашава људску врсту, али не и оно ушта смрт директно удара – конкретну људску личност. Тако, први монашки завет, завет уздржања, бива иконом будућег човека јер се већ сада уздржава природног одржавања живота: хране и сексуалности. Монах тиме сведочи да су Тело и Крв Христова „право јело и право пиће“ (Јн. 6, 55). Сведочи и да право обесмрћење није обесмрћење безличне људске врсте, већ обесмрћење људских личности, синова и кћери Божијих који се не жене и не удају „јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења.“ (Лк. 20, 36). Попевши Господа на врх јерусалимског храма, Кушач пред Њега ставља и другу кушњу: „Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: Анђелима својим заповедиће за тебе, и узеће те на руке...“ (Мт. 4, 6). Нови Адам на то одговара: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.“ (Мт. 4, 7). То је други завет, завет послушности. Овим заветом излечује се непослушност старог Адама, његово кршење Божије воље и заповести. Због таквог преступа Адам је задобио вољу супротну вољи Божијој, постао је противник Божији, те је тиме себе и своје потомство одвојио од Живота и уселио у живот привидни и лажни. Таквом Адамовом одлуком човек је постао биће за смрт. Рађање човека постало је, заправо, почетак умирања. Јер, природно, чим се човек роди он почиње да полако умире. Смрт није само тренутак када се душа одваја од тела. Смрт је процес, који може трајати дуже или краће: „У зноју лица свога јешћеш хелб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи.“ (Пост. 3, 19). Нови Адам је, одбијајући да неповерљиво испитује и куша Божију вољу, излечио људску вољу од сатанске, противприродне побуне. Људска воља је поново постала природна и сагласна са вољом Божијом. Тој природној вољи је Господ поучио род људски дајући му образац молитве: „Оче наш... нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи...“. Хтети оно што Бог жели није умањење човека и његове воље, већ управо потпуно остварење и обожење човека. Узимати вољу Божију за своју вољу, значи хтети живети, хтети радовати се и хтети љубити другог. Признање воље Божије је и признање праве слободе и одрицање оне илузије да се слобода може остварити насупрот њеног Извора. Одрицање Бога и Његове воље као извора слободе, значи одлазак у ропство нужности. Човек који живи супротно вољи Божијој бива заробљен нужностима своје створене природе. Једна од најгорих природних нужности је сама смрт. А онај ко је смртан, може ли бити слободан? Не, јер смртник не може а да не умре, хтео то или не хтео. Бити слободан, пре свега, значи бити жив, постојати и моћи слободствовати. Нема слободе у греху, смрти и небићу. Та излечена природна воља човекова је истински будући човеков етос. Послушање које монаштво даје свом духвном оцу и руководитељу, као свој други завет, представља предокус и икону оне будуће и праве слободе, где је човек сав себе предао Богу и где је Бог сав Себе предао човеку, „да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 15) . Попевши Га, потом, на високу гору, показавши Му сва „царства овога света и славу њихову“, Кушач је пред првог Монаха поставио и треће искушење: „Све ово даћу теби ако паднеш и поколниш ми се.“ (Мт. 4, 9). Господ је на то одговорио: „Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи.“ (Мт. 4, 10). То је трећи завет, завет сиромаштва и добровољног одрицања од богатстава и славе пролазног света. Тај завет излечује човеково идолопоклонство. То идолопоклонство није се огледало само у поклоњењу лажним боговима, него и обоготворавању материје и пролазних ствари на други начин. Човек је направио идоле од материјалног богатства, од пролазне људске почасти, достојанства, славе и друштвеног угледа. Све је то постало смисао човековог живота, чему се он поклања служећи том идолу свим својим моћима и умећима. Одрицање од таквих мера вредности, као трећи монашки завет, није презрење материје као такве, нити пак презрење људског знања и труда да овај свет учини лепшим и бољим местом за живљење. Тај завет је одсецање аутономности тих вредности и њихово право и једино одређење у односу са Богом. Несабирање блага на земљи већ на небу (Мт. 6, 19-20), јесте једно истинско богаћење у сиромаштву. То сиромаштво није пуко немање колико је невезивање за богатства и славу пролазног света.Такав завет је једно истинско ослобођење човека. Монах не осећа презир према богатству, знању и слави овога света. То би била јерес манихејства. Знајући да такве вредности нису зле по себи, већ да се могу искористити како на зло тако и на добро у овом кратком животу, монах их не презире већ остаје према њима смирен. То је управо и Христос учинио, кушан овим трећим искушењем: није проклео земаљаска блага већ је остао смирен и окренут према оном највећем благу на небу – поклоњењу Богу Оцу. Јер, то највеће благо је извор и свих осталих блага и радости. Одсецањем Бога као највећег блага, човек је у обмани јер ће убрзо остати и без блага која су Божијом руком дата човеку – смрт ће га нужно одвојити од њих. Такво поимање вредности живота је као када би се човек окрепљивао и радовао бистрој и хладној води каквог потока, а оградио и одбацио његов извор. Такав поток убрзо пресушује и наивни човек остаје жедан. Поглед на свет и његово вредновање у односу са Богом је истина будућег, обоженог човека. Трећи монашки завет, који одсеца славу и богатство овога света као идолатрију, представља трећу икону будућег људског етоса. Садашњи сиромаси јесу богаташи будућег века. Завети уздржања, послушности и сиромаштва јесу три стуба хришћанског православног монаштва. Свој узор и инспирацију имају у првоме Монаху, Новом Адаму – Господу Исусу Христу, Који је образац и истина сваког човека. Као такви, они превазилазе важење само за монахе. Ти завети представљају прозор у гледање будућег, обоженог и обесмрћеног човека. И брачни човек, са својим брачним специфичностима живљења, може окусити ове три богочовечанске врлине, три иконе будућег века. Кроз Господа Исуса Христа, као првог Монаха али и првог Женика невесте Цркве, ове три иконе дате су као мера правог и богољубивог људског етоса. Јер, по речима Светог Јована Златоустог, брак и монаштво су две падине једног и истог брда. Те две падине воде ка једном и истом врху – на високу гору обожења и обогочовечења. Александар Милојков