Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'порфирија'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На Међународној конференцији под називом „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“, која је одржана 12. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, прочитана је и поздравна порука Његове Светости Патријарха српског Порфирија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије Епископ моравички Антоније. ***** Његовом Блаженству, Блажењејшем Онуфрију, Митрополиту кијевском и све Украјине Кијев Ваше Блаженство, Драги нам у Христу Сабрате и Саслужитељу! Срдачно поздрављамо Ваше Блаженство као и организаторе, учеснике и госте Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“. Света Христова Црква представља посебну духовну небоземну реалност, у којој сваки људски чин, свој дубоки смисао проналази у Божанском. Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину. У исто време, оно поседује и неисцрпни тајанствени смисао, као што су и остала својства, захваљујући којима се Црква препознаје као Једна, Света, Саборна и Апостолска. Управо благодарећи тој чињеници, саборност Цркве је била, она јесте и биће у сва времена једна од најважнијих тема, како за православну еклисиологију, тако и за историју и канонско право. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа. У исто време, то је и велика тајна коју је Пемудри Бог усадио за остварење пуноће времена, да са све састави у Христу (Еф 1, 10). У својим радовима, преподобни ава Јустин Ћелијски наглашава, како је управо Дух Свети „Ујединитељ свију душа свих Хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве“. Преподобни Јустин нарочито подвлачи то да „ то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве“. Смиривши се пред Богом, човек задобија нови живот у Христу, и – по речима преподобног Јустина, све што поседује такав човек „једног је срца, једне душе са свима светима: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот“*. Из свега овога произилази да извор саборности представља сарадњу Бога и човека који негује своје срце, док су плодови јачања саборности умножавање међусобне љубави – заповеђене од стране Бога, а о чему пише и Свети апостол Павле: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26). Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету. Директне последице те кризе јесу и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску православну цркву. Сва искушења, у којима се нашао православни народ у Украјини, нимало нису лака. На основу закона црквеног битисања, јединства и саборности, ми итекако саосећамо са нашом браћом. Када се релативно недавно српски храмови претварани у рушевине, и када је на хиљаде Срба прогнано са својих огњишта, Украјинска православна црква је духовно била са нама, тако да смо увек осећали молитвену подршку Кијева – мајке свих руских градова. Исто то се поновило и прошле године, када сте Ви лично допутовали у Подогрицу, како бисте заједно са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, стали на чело литија за заштиту светиња српског православља у Црној Гори. Подршка расколницима, претње и насиља, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља, не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква светиеља Саве је признавала и признаје на тлу Украјине само једну канонску Цркву – Украјинску православну цркву, која се налази под омофором Вашег Блаженства – древни део великог Московског Патријархата, чији се извор налази у благодатним водама „Крстионице кијевског Крштења“. Будући испуњени саборном свешћу Цркве, причешћујући се из једне Чаше и пребивајући у међусобној љубави, молимо се Господу за престанак свих невоља на тлу Украјине, искрено верујући да ће Господ дати народу Своме снагу, и да ће Господ благословити народ свој миром (Пс 28, 11). Нека би благослов Божији био на свим учесницима и гостима ове међународне научне конференције, како би оставила важан траг у православној богословској мисли, и као таква послужила јачању међуцрквених односа. Са љубављу у Господу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Извор: Подворје СПЦ у Москви
  2. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије началствоваће, у уторак, 16. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, поводом прославе празника Обновљења храма светог великомученика Георгија – славе Града Новог Сада. Пренос свете архијерејске Литургије биће емитован на сајту Информативне службе Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег, изговорена у храму Светог апостола и јеванђелистаЛуке на Кошутњаку. У име Оца и Сина и светога Духа. Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, чији спомен данас славимо. Славимо Светог Луку који је један од четворице јеванђелиста, који је био образован, био је лекар, а био је - предање каже - и сликар, иконописац, али пре свега био је онај који је веровао у реч Божју, који је прихватио Јеванђеље Христово и који га је даље проповедао и сам записао у речи и искуство Цркве везано за Исуса Христа, Сина Божјег, и то тако што је изложио све догађаје хронолошки, онако како су се низали везано за оваплоћење Сина Божјег и уопште за Његову личност и Његово деловање. Данас смо чули одломак из Јеванђеље који је наставак од претходне недеље и уопште да бисмо разумели Реч коју слушамо на Светој Литургији, Реч Јеванђеља, потребно је увек да повезујемо са оним што је претходило и оним што следи. Најпре је Господ сакупио ученике своје, дванесторицу апостола, и онда им открио истиниту и праву веру, да би потом показао шта је то истинит и прави живот. Те две реалности су неодвојиве, истинита вера и исправан живот. Теологија богословља и духовност су неодвојиви. Понекад неко мисли да је довољно да чита књиге, да зна да исприча и опише истине, догмате наше вере, а да при том сматра да уопште није важно да улаже духовни труд, да се труди да има истинит, честит и чист живот. Заборавља да је тело наше храм Духа Светога. С друге стране неко мисли да треба само да се држи формалног спољашњег испуњавања заповести Божјих, онако како он то разуме, на свој начин, по своме моделу, а да при том не води рачуна о истинитој и чистој вери. Дакле, права вера производи прави православни живот, а православни начин живота ништа није друго него пројава истините и праве вере. Те две реалности су међусобно органски спојене - дакле богословље, теологија, познавање вере и начин живота, подвиг, тј. духовни живот. И управо данас, апостол и јеванђелист Лука нам у једној реченици износи и праву веру и прави живот. Златно правило начина постојања нас православних хришћана, оних који су део Христовог тела, који су део Цркве, а то златно правило, потпуно ново, које ствара нови свет и новог човека, нову Земљу и ново небо, јер јесте правило које нас везује органски, нераскидиво за Спаситеља нашега, Господа Христа, то правило гласи: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима, јер ако љубите оне који вас љубе шта сте велико учинили какву хвалу очекујете. Ако чините оно што и вама други чине, ако позајмљујете другима очекујући да ће вам вратити то што сте им позајмили, ако удружујете интересе, чините нешто да бисте имали добит у истој мери у којој има неко други, све то чине и они који не морају бити везани за Христа, који не морају веровати на православни начин и који не желе да живе по православном духу, по начину животу које нам открива Јеванђеље Христово. Уосталом, сав наш свет људски, увек је то тако било, а ми смо сведоци својих времена и данас тако јесте, највише чини водећи рачуна о свом интересу, и појединац и заједница, што наравно јесте људски, али често чак запостављајући интерес другога. Међутим, и онда кад се поштује интерес другога да би се остварио свој интерес, ако се остаје на тој тачки још увек смо далеко од овога златног Христовог правила, правила које нам открива јеванђелиста Лука: Како хоћете да вама људи чине, чините тако и ви њима. Све што желите себи, желите и другима. Притом, наравно, јеванђелист Лука мисли на ближње по хришћанском смислу те речи, када говори о другоме, не у смислу речи како је веровао старозаветни човек или пак антички човек, а често и ми људи овога времена, који више живимо духом Старог завета и духом многобожачког човека. Под ближњим не подразумевам оно на шта нас упућује Јеванђеље, не подразумевам онога кога нам открива Христос Бог. У Старом завету други, ближњи јесте припадник истоме народу и припадник истој вери, а у античком свету ближњи је онај који припада истој култури. Правила на основу којих се гради и развија начин постојања човека изван Цркве с једне стране јесте управо правило старозаветно – око за око, зуб за зуб. Дакле, не оно што желимо да чине нама други да и ми њима чинимо, него обрнуто, оно што нама други учине узвратимо им истом мером. То је важило и за антички свет, који је говорио: Свако ко није Грк јесте варварин, дакле, туђин и странац и нема право и није достојан да учествује у ономе што припада тој античкој, хеленској, јелинистичкој култури. Како хоћете вама да чине људи чините и ви њима јесте, браћо и сестре, позив на љубав и то љубав која надилази људска права, љубав која је преображај, преображај свега онога што смо добили од Бога као дар, као узрастање у томе. И у том смислу то није романтичарски поглед на живот и на свет. То је животни став који јесте пре свега подвиг, који јесте жртва, који није једноставан, који је болан. Итекако нас боли кад нас било ко вређа, а нарочито када нас вређа неправедно, без разлога. И лако би било узвратити мером за меру остали бисмо на истом нивоу, али смо позвани не на природни начин постојања, него на натприродан начин постојања, на преображај. То није могуће ономе који није утемељен на Христу. Апостол Павле, како и читаво Јеванђеље, сву своју проповед гради око теме вере. Дакле, онај који верује у Христа, распетог и васкрслог, он зна да је распеће и крст саставни део његовог живота, али зна не само да је то увод у васкрсење, у победу, већ да је у крсту и распећу, у жртви садржана радост и лепота васкрсења и да ту већ постоји победа, а она ће наравно у пуноћи, у савршеном свом облику бити достигнута кроз заједницу у Христу, у Царству Небеском. Апостол Павле инсистира на вери, зато што се он највише обраћао многобошцима, говорећи им да је важна вера. Апостол Јаков пошто се по правилу обраћа хришћанима из јудејства, онима који су били изабрани народ, дакле чували су праву веру, говори о томе да вера није довољна него да су потребна и дела, дела вере, то јест дела љубави. И управо та вера љубави садржана су у реченици која је лајт мотив данашњег одломка Јеванђеља по Луки, али која је истовремено и златно правило, која је начин постојања, која је, како се то каже, нови етос хришћански, а то је да не гледамо на то шта нама други чине, него да гледамо шта од нас Господ тражи, да Њега питамо, да слушамо и послушамо Његову реч. И да онда све што чинимо другима ближњима, од најближих ближњих, унутар породице, што муж чини жени и обрнуто жена мужу, што родитељи чине деци и обрнуто деца родитељима, што чинимо било ком човеку, да стојећи пред Богом Њега питамо и Њега послушамо шта то он хоће да ми ближњем учинимо независно од тога како се он опходио према нама. Дакле, није важно у контексту тајне нашег односа са Богом и тајне спасења шта су нама други учинили, него да ми њима чинимо оно што бисмо пожелели да су они учинили нама, чак и онда када су учинили против те наше жеље. Јер све што чинимо било коме, свакоме човеку, природи, самоме себи, ми заправо чинимо Богу. Зато је важно да вера наша буде вредност која обликује наш живот, вера у Христа, Његово Јеванђеље, Његова правила живота, Његов закон, који ће често бити у сукобу са правилима живота која формира човек без Бога. Често ће бити у сукобу и у томе ће бити и крст и распеће и тешкоћа нас хришћана, да с једне стране јесмо у свету део једне заједнице која се труди да испуњава и ону заповест, заповест Христову, Јеванђеље Павлово које нас подсећа да треба да поштујемо и спољашњи поредак. Дакле, неће увек бити једноставно да вером која обликује наш живот се уткамо у правила која владају око нас али изнутра, да у себи живимо по закону Христовом и да собом тај закон и та правила и вредности сведочимо громогласно убедљиво без полемике, без наметања, без гнева, без агресије у односу на било шта или било кога који је око нас, него да изнутра преображавајући вером себе обогаћујемо се Христом, молитвом, постом и свим другим врлинама. Мењајући себе видимо и све око себе другачијим, а онда промењени благодаћу Божјом да и други људи могу наћи утеху у нама или макар препознати благи глас Јеванђеља Христовог и Његову спасоносну реч. Нека би Господ дакле дао да имамо истиниту и праву веру браћо и сестре али да та вера обликује наш живот и да онда имамо и дела која оживљавају нашу веру како бисмо могли управо онако као што је то чинио апостол Лука да проповедамо Јеванђеље Божје, да славимо Једнога у Тројици, Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Ваше Преосвештенство, драги Владико, домаћине Бањалучке епархије и духовни пастиру Цркве Христове на овим просторима, Мало је рећи да сам данас испуњен радошћу, радошћу у Духу Светоме и у Господу нашем Исусу Христу и у Богу Оцу, што сам дошао у овај дивни град, у ову благословену земљу. Ова земља је благословена пре свега молитвама, вековним молитвама и сузама и крстом и страдањем православних Срба на овим просторима. Радујем се што сам дошао у овај град, у ову Епархију, као што сам се радовао и много пута раније, јер сам увек долазио са свешћу да долазим међу своје, да долазим у свој дом, код своје браће, код оних са којима сам једно у вери, једно у Господу нашем Исусу Христу, из којег свако друго јединство, које се гради и које происходи, јесте јединство које је нераскидиво, јединство које има свој почетак овде у историји, али које се продужује у сву вечност. У овај град и у ову благословену земљу, међу своју браћу, увек сам долазио и долазим, пре свега да се у љубави сретнем са вама, али и да се утешим вером вашом, јер ако је овде ишта живо, ако овде ишта буја и расте и даје истинске и праве плодове то јесте Црква Христова. Не треба много памети и не треба много способности за запажање да бисмо уочили шта се све за само неколико деценија десило на овим просторима. Онда када је изгледало да је Црква Христова не само скрајнута из живота људи, него да је потпуно укинута и да нема шансе и могућности да се икада појави на сцени, онда када је то тако изгледало одједампут сила и љубав Божја се пројавила. Зато, браћо и сестре, вашим животима, вашом вером Господ је показао да је Он Бог љубави и да је Он Бог који чини чуда. Господ Бог чуда чини баш тамо где се изгубила свака нада, али се није изгубила вера у Господа. То што се овде, на овим просторима, у Републици Српској и шире, десило чудо да се вера из пепела пробудила - и не само пробудила него и показала да је Господ жив у овом народу - јесте доказ да је Црква Христова на овим просторима нешто што никада није ни престало да има своју снагу, да има своје плодове, да јесте пут и јесте начин да се Бог покаже живим. Зато смо и ми данас смо дошли да се вашом вером утешимо, али исто тако да том и таквом вером потврдимо и покажемо да је Црква тело Христово, тело које сачињавамо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и да сваки човек јесте непоновљив и да сваки човек има свој посебан дар и печат, али и да није свако добио тај дар по својој мери да би промовисао и афирмисао и искључиво само себе. У Цркви Христовој ништа није дато да буде појединачно, да одваја и издваја било кога, па макар и најмудријег и најпаметнијег и најспособнијег из тела које се зове Црква. Дарови су нам дати баш због тога да бисмо кроз своју посебност и кроз своје различитости могли да ступимо у хармонију јединства, могли да изграђујемо јединство. Тако је било у Старом Завету, тако је и у Новом Завету. Од апостолских времена до данас то је истина на којој почива Црква. Да бисмо градили и изграђивали јединство у Христу потребно је ставити понекад по страни и оно што можда мислимо да је боље од онога што други каже, потребно је пројавити и показати смирење како бисмо сви заједно могли ићи даље пре свега у добру и у врлини, у спознаји својих дарова и својих талената зашто су нам дати, у спознаји себе како бисмо онда могли да будемо заиста пример за углед, да будемо добри и да будемо корисни и другима. Велики апостол народа, апостол Павле каже: Молим вас браћо именом Господа нашега Исуса Христа да нема раздора међу вама, да будете утврђени у једној мисли и у једноме разуму, да кад год је потребно пројавите и покажете смирење ако то служи изграђивању јединства и Тела Христовог. Ако смо једно у врлини, ако смо једно у вери и ако су нам правила Јеванђеља и речи Христове закон по којем живимо, онда нема шансе да ћемо и ако имамо супротне ставове, супротна мишљења, различите идеје бити заувек поларизовани. Управо различито сагледавање сваке идеје, сваке теме па и сваког проблема са различитих гледишта може допринети јединственом и најспасоноснијем решењу и за свакога од нас, али пре свега за заједницу, за оно што се зове Црква, а онда и за оно што из јединства вере извире, као јединство народа. Није могуће успоставити било коју врсту напретка, било коју врсту међусобног разумевања, па самим тим ни градити кроз веру јединство Цркве и јединство народа ако нема молитве. Зато, браћо и сестре, ми смо дошли да се овде заједно Богу молимо, да нам Бог да разума, разума просвећеног вером и љубављу Христовом. Без молитве није могуће ниједан педаљ себи додати а камоли решавати суштинске проблеме смисла свога постојања, али смисла и путева постојања заједнице. Молите се непрестано јесте позив Христов, јесу речи апостола која су нама упућене. Наравно да су нам потребни мудрост, вештине, знања, способности, али све то смо од Бога добили као дар да употребимо на добро Цркве Христове и народа свога. Али, ако не дајемо простора Богу и Његовој благодати, ако мислимо да све од нас зависи, да све можемо, да можемо без саветовања са браћом, али пре тога без молитве као темеља нашега постојања и отварања простора благодати Божје да она дејствује са нама и да ми дејствујемо у њој, а када год је то потребно да благодати Божја онда дејствује и уместо нас, ако не осећамо потребу за Божјом помоћу, онда смо унапред потписали себи неуспех. Зато је важно да свака наша мисао, сваки наш покрет, све што чинимо започиње молитвом и поверењем у Бога да нас Он није оставио. Ви сте најбољи могући доказ за то. Народ ових крајева јесте доказ да Бог није оставио свој верни народ. Кад је било тешко, када је изгледало да је све порушено, из те пустоши ми данас где год кренемо, из готово сваке тачке види се торањ на коме су звона која подсећају и позивају на молитву. Види се храм Божји. Толики манастири, који су били порушени и није се знало место њиховог постојања, данас су не само подигнути као зграде него и жива места молитве. Ви сте, браћо и сестре, дакле, најбољи могући доказ себи али и другима да Бог не оставља свој верни народ. Он зна наше путеве, он понекад шаље искушења. Најчешће их шаље онда када ми хоћемо да деламо само по својој вољи. На питање, када је тешко у животу појединца и свакога од нас, одговор је - онда када постоји раскорак између онога што Бог за нас хоће и онога што бисмо ми хтели. Тешко је када немамо смирења и не молимо се Богу да нам Он открије своју вољу. Али, кад год прихватимо вољу Божју не само да имамо мир у души него онда заиста идемо напред и растемо у сваком добру, растемо у Христу, али и у свакој благодети од овога света. Растемо и онда када, негде у дубини својих душа, не разумемо зашто нам се нешто дешава, ми знамо да је то што јесте - јесте од Бога. Зато смо Богу благодарни и знамо да је то пут или можда кривина која ће нас извести опет на прави пут. Вером и молитвом, вером православном и молитвом Господу нашем Исусу Христу да окупљајмо се увек у храму Божјем, у Цркви Христовој. Ту у храм Божји доводимо и васпитавајмо своју децу. Тада неће бити много труда потребно да се бринемо о својој деци, о будућности свога потомства и свога народа ако смо њима успели да посведочимо јеванђељску веру и јеванђељске вредности. Тако смо им дали чврсту основу, чврст темељ, на коме онда све остало може да се гради. Тако смо им у руке дали компас, уз помоћ којег ће, и кад им иде све од руке, остати смирени и скромни, неће се преузносити и упадати у самољубље и гордост који су корен свакога греха и сваке странпутице. Али и када им не иде све од руке, неће падати у малодушност него ће знати да је Господ жив са нама и међу нама. Радујући се још једампут што сам дошао овде, Ваше Преосвештенство, драга браћо и сестре, у Бањалуку, у престоницу Републике Српске, молим се Господу да дâ истинске и праве вере православне из које ће се развијати истински православни хришћански живот, који ће онда вас и све нас водити познању Бога, а из тог познања водиће познању самога себе. Из познања Бога ми знамо ко смо и као појединци, а и као народ. Из тог познања себе и поштовања себе, љубави према својим даровима и својим талентима уз помоћ којих смо зрео народ и способни смо да развијајући плодове својих талената препознајемо и обогаћујемо друге. Кроз ту спознају себе и кроз развијање својих дарова, будући зрели, са истим поштовањем сусрећемо друге и другачије ма ко били, ма које вере били, ма ком народу припадали. Ми их препознајемо као од Бога створене и нама дате суседе да кроз наше јединство градимо и јединство са другима и тако све до осећања свечовечанског и свељудског јединства које је могуће остварити искључиво и само у једноме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, којег ми славимо овде у светом храму Божјем, али славимо га и тако што гдегод да се нађемо знамо да све увек почиње од Њега, да се Њему враћа, да из храма излази из свете Литургије и молитве и да се том храму опет враћа, где је дакле Један у Тројици Господ и Спаситељ наш Исус Христос слављен заједно са својим Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у Скупштини у Источном Сарајеву. Видео запис обраћања доносимо благодарећи Телевизији Храм.
  6. Говор Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Тргу "Србија" у Источном Сарајеву. Видео запси доносимо благодарећи Телевизији Храм.
  7. Треба читати Јеванђеље и учинити га својим животом. Заповести Божје су благе. Заповести Божје кад их творимо чине нас снажнима, одважнима, неустрашивима! Када живимо Јеванђељем Христовим онда идемо путем сигурности, пре свега наше унутрашње духовне, а ако хоћете, и психолошке сигурности. У име Оца, Сина и Светога Духа. Благодаћу Божјом окупили смо се данас у овом предивном светом храму посвећеном Пресветој Богородици да одслужимо свету Литургију као тајну Царства Небеског, као тајну присуства Божјег међу нама, као тајну спасења и тајну вере и заједнице Цркве. Окупили смо се и поводом тридесет година од почетка архијерејске службе вашег духовног оца и пастира, Митрополита дабробосанског господина Хризостома. Његова служба управо значи служење спасењу народа Божјег овде, у овом дивном граду и храму где су столовали бројни православни митрополити од Николаја Мандића, митрополита овога града и овога простора, а који је био рођени ујак Николе Тесле и који је не само упућивао молитве за њега него му истински помагао у његовом школовању и духовно и материјално, преко Светог Петра Дабробосанског, митрополита светитеља Божјег, затим недавно митрополита Николаја Мрђе и ево данас митрополита Хризостома. Данас смо чули свето Јеванђеље о жени Хананејки, која тражи помоћ од Христа. Зове се Хананејка јер потиче из Ханана, из тирских и сидонских крајева који су били северно од Палестине и у којима су живели многобошци, васпитани и одрасли на грчкој философији и грчкој култури. И ова данашња прича је слојевита: видимо жену која тражи помоћ од Христа, а он јој одговара да није послан онима који не припадају изабраном народу. Међутим, она је упорна и вели: Тачно је да ја не припадам изабраном народу и може бити да ме они који припадају изабраном народу сматрају недостојном да се зовем човеком и као некога који је подобан животињама, али и животиње су, каже Хананејка, творевина Божја и оне су достојне макар да се хране мрвицама са трпезе оних који су изабрани. И тада Господ, реторички да се изразимо, бива поражен и исцељује њену кћер вером ове жене. Ова прича, браћо и сестре, најпре у првом свом слоју, устима самога Господа казује да су све крајности нешто што одудара од аутентичног Јеванђеља и позива људима да живе по вери. Самозатвореност, неспремност да се изађе из својих оквира, затвореност за комуникацију, спречавање да неко ступи и уђе у наше просторе је нешто што је страно Јеванђељу, али и, са друге стране, из ове приче се види да је важно држати се принципа, односно да је важно држати се Господа и имати вере у њега, јер свака врста уопштеног успостављања комуникација и стварања некаквог општења на темељима романтичарских и идеалистичких погледа на свет, где се све релативизује, напросто опет није нешто на шта Господ позива. То није у Јеванђељу и по Јеванђељу, потребан је чврст камен темељац, потребно је држати се онога што је чињеница, онога што је истина. За нас хришћане то је Господ и то је реч Његова. Дакле, жена Хананејка није из изабраног народа, а чланови изабраног народа су сматрали да Месија треба да дође само њима. Сматрали су да само они треба да буду спасени како и у духовном смислу те речи, али и у спољашњем. Сматрали су чак да сви остали народи, по Божјој вољи, њима треба да буду покорни. Таквог су месију очекивали и зато сви они који нису припадали изабраном народу, ни по свом биолошком статусу, а ни по духовном, сматрани су од стране изабраног народа и најпре од њихове елите да су већ по себи непријатељи и да не само да треба избегавати сваку комуникацију са њима, него чак није било препоручљиво улазити у њихове крајеве, а камоли поделити ишта што се зове добром са таквим људима. Ево, сам Господ Христос долази у крајеве тирске и сидонске, у места где живе они који не припадају изабраном народу, они који се требају сматрати непријатељима и ту приступа једна жена, скромно, отворене душе, са огромним поверењем које је равно спознаји да је спасење у Христу. Она му прилази и тражи да Господ исцели њену кћер. А Господ различито у односу на све друго што говори у Јеванђељу, наступа крајње оштро, искључиво и вели: Нисам дошао вама који нисте изабрани и не приличи да се оно што припада изабранима са њихове трпезе баца псима. То је груба оштра реч коју Господ упућује овој жени која му приступа скромно и са поверењем. Наравно, Христос има своју педагогију, има начин на који открива истину, поступно, постепено. У овом случају Он говорећи овако грубе речи само хоће да укаже како изгледа формалистички приступ живоме Богу, како изгледа спољашњи приступ Богу и било којој вредности. Он говори језиком управо оних који су сматрали да Бог припада само њима и да су они малтене власници Божји и да они да прописују Богу како Он треба да поступа и односи се према творевини и сваком човеку који је створен као слика и прилика Његова. Господ у овом тренутку говори грубо хотећи да укаже на грубост, на неосетљивост оних који су формалисти и који мисле да је довољно само припадати изабраном народу. И ми често, браћо и сестре, мислимо да је довољно то што смо крштени, да је довољно то што смо Срби и да ће онда Господ препознати себе у нама и да ће без истинске, живе делатне вере увести нас у Царство своје. Неопходно је да будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Неопходно је да препознамо живога Бога као спаситеља, али ми Њему треба да се уподобимо. Ми требамо да се саображавамо Његовом Јеванђељу, Његовој Речи, Његовој Истини, а не Њега себи и читав свет око нас нашим параметрима и критеријума. Своје параметре и критеријуме треба да преобразимо у Христу, да узрастемо са њима у Њему, да растемо у меру раста висине Христове како каже апостол Павле, како бисмо могли примити Њега и њиме упознавати себе и општити са ближњима. Дакле, Господ овим речима критикује оне који су формалисти и, у исто време, у овом Јеванђељу показује шта је неопходно за нас. Када је Господ, рекао грубу реч, жена Хананејка показује још дубље смирење и вели: Можда не познајем у потпуности истину, можда не знам до краја Јеванђеље Божје, можда нисам у потпуности део тела Његовог и Цркве Његове, али и ја чезнем за спасењем стојећи споља, чезнем за истином и правдом и имам поверења у Бога да ће он наћи пут да дотакне моје срце; да упознам у пуноћи истину и будем спасена. Господ у њеној упорности, у њеном неодустајању од потребе за љубављу, за истином и лепотом препознаје оно што је неопходно да јој се Он пројави. Препознаје поверење, препознаје њену веру и онда чини чуда говорећи: Нека буде како ти хоћеш. Нека буде по вери твојој! Ево, браћо и сестре, одговора на многе недоумице и питања које имамо. Зашто ми се нешто дешава у животу? Зашто имам утисак да ме је Бог оставио? Зашто нисам бољи? Зашто ме људи не воле? Зашто уопште имам крст као темељ свог живота на који немам одговор и тежак ми је? Одговор на ово питање, браћо и сестре, јесте вера као предуслов свих других одговора на сва друга питања, вера као поверење у љубав Божју. Он боље од нас зна који су путеви нашег спасења, нашега сазревања, путеви који нас воде откривању истине, правде и смисла нашег постојања. Све уосталом, браћо и сестре, почива на вери и на поверењу. Да ли смо ишта сазнали, да ли смо једно знање усвојили ако нисмо имали вере и поверења? Од најмањих ногу у школи када учимо слова, зашто би слово А било А, само зато што то каже учитељица. Не, за мене је А постало истина, чињеница, јер сам имао поверења у то што ми је рекла учитељица. И све друго, сви односи заједница, љубави између мужа и жене, између свих чланова породице и у концентричним круговима шири се око нас онда када имамо вере и поверења. Али та наша вера мора да буде крстолика. Није довољно да имамо вере и поверења у људе, безброј пута смо били тако изневерени и остали скамењени од онога што се десило у нашем сусрету са другим, били често губитници, повређивани, али и сами повређивали другог. Ако је наша вера крстолика тј. ако пре свега наш живот почива на вери у Бога, на вери у Христа, онда ће наша вера и поверење и све наше активности, свако дело, па и реч бити прожети том вером. Тако ћемо у кристоликој вери пронаћи смисао у сваком тренутку свог постојања, у сваком сусрету са сваким човеком, сваки педаљ ове земље биће нам по једно ново и мало откривење истине Божје. Вера није, браћо и сестре, само пуко интелектуално, рационално уверење да постоји некаква скривена велика моћна сила. Вера је баш оно што је показала Хананејка у односу на Господа, поверење у Бога и препуштање себе Његовој вољи и Његовом суду. Таква вера међутим мора бити делатна, јер вера без дела је мртва. А како делатна? Једноставно, браћо и сестре. Треба читати Јеванђеље и учинити га својим животом. Заповести Божје су благе. Заповести Божје кад их творимо чине нас снажнима, одважнима, неустрашивима! Када живимо Јеванђељем Христовим онда идемо путем сигурности, пре свега наше унутрашње духовне, а ако хоћете, и психолошке сигурности. Не постоји то што нас може помутити. Зато, ево, данас окупљени овде, браћо и сестре, да знамо да је систем вредности који црпимо из Јеванђеља Христовог често у неспоразуму са системом вредности који је смишљен по духу и сили мудрости овога света. Не смемо никада себи дозволити да тај систем вредности Јеванђеља саображавамо систему вредности овога света, него смо позвани да преображавамо систем вредности овог света и претварамо у Јеванђеље Христово, чинећи заправо све око нас увек новим, увек савременим. За нас не постоји дилема да ли се Црква модернизује. У начину свога постојања Црква је увек савремена, користи све механизме и методе и технике од овога света. Црква је, штавише, често покретач развоја, али оно што нас једино чини увек новима и обнавља јесте вера у Христа, јесте живи Бог. Без Христа, без вере у Њега, без Његовог система вредности сваки дан смо све старији и ближи пропасти смрти, потпуној дезинтеграцији. Са Христом, сваки нови дан је новина и постајемо све млађи у Христу Господу. Нека би Он молитвама Пресвете Богородице, данас када смо овде окупљени, дао сваком од нас живу и чврсту веру у Њега и да без Његовог промисла ништа неће бити, али да понекад, као што је у овој причи Хананејка изменила чврсти став Христов, могли бисмо рећи и Његов промисао у датом тренутку, да и ми чврстом вером коју молимо од Господа да нам је да и својим животом можемо мењати свет у себи и свет око себе. Честитамо још једампут тридесет година службе архијерејске и педесет година монашке службе нашем и вашем Митрополиту и духовном оцу. Нека му Господ да дуг и здрав и плодан пастирски рад да на челу ове помесне Цркве заједно са вама води чврсто ка Царству Небеском које је већ овде и сада у овој светој Литургији присутно међу нама и које није ништа друго слављење Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа сада и увек у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Ваше Високопреосвештенство, преосвећена господо и браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, мало би било да кажем да је данас моје срце испуњено истинском радошћу, радошћу духовном, радошћу у Богу што сам по благослову и позиву Вашег Високопреосвештенства данас заједно са свима вама овде, под сводовима овог предивног храма сазданог у славу и част Пресвете Богородице и што сам у овом, опет морам рећи, предивном граду Сарајеву. Сарајево је град, који опточен планинама делује затворен у себе, а заправо од почетка свога настанка он је веома широкогруд град, отворен на све четири стране света, у који су долазили људи из различитих крајева, са различитим искуствима, доносили дарове у њега, а исто тако обогаћени из њега одлазили. И не само да је то град у који се долазило и одлазило са свих страна, са различитим печатима, личним, идентитетским, културним, духовним и сваким другим, него је то пре свега град јединствен по гласу и лепоти управо оних који су у различитости кроз векове овде живели и не само укрштали и прожимали своја искуства, своје културе и своје духовности, него су свако полазећи од свога посебног печата рађали јединствене плодове који су носили управо у себи богаствто и лепоту различитости, а опет показивали јединство призива Божјег да сви једно будемо. Град Сарајево, дакле, кроз векове јесте отворен град, а православни хришћани, православни Срби, у овом граду у најмању руку од четрнаестог века живе и моле се Богу. О томе сведочи други храм тзв. Стара црква која је посвећена Светим Архангелима. И други народи, они који исто тако верују у једнога Бога али на другачији начин, том једном Богу се моле овде уназад много векова и не само да су засновали своје постојање него истински су уградили себе и оно што јесу у овај град, у међусобно прожимање, у истинску и праву духовну и културну заједницу. Мало је таквих градова у свету, у Европи готово да их нема. На само неколико десетина или стотина метара размака налазе се богомоље које припадају различитим црквама и различитим религијама, богомоље у којима се сабирају људи који се обраћају Богу. Одавде, од наше православне цркве, на стотину или неколико стотина метара налази се и католичка црква, ту је и џамија, ту је и синагога. И све те вере потичу из истог корена, из љубави Божје, из стваралачке силе Божје, из Онога који је створио свет благодаћу својом и човека као круну света, као икону своју, који је створио народе, како вели апостол Павле: све народе од исте природе, и свим народима одредио времена и границе да се крећу кроз историју само са једним јединственим циљем, а то је да би сви народи и они који чине те народе упознали Бога, њега једнога Творца, за кога исти апостол Павле каже да је Он ту међу нама, да није далеко од нас. То је дакле циљ постојања народа, постојања појединаца и личности унутар тих народа, да упознамо Бога, да упознамо вољу Његову. И зато овај град и ови простори нуде чврсто искуство и оквире у којима сви знају не само да треба да препознају и прихватају једни друге, него сви знају да је други дат као могућност за прослављање Бога, за упознавање себе самога, а кроз сусрет са Богом и спознају себе самога, да је други шанса за раст, за раст у Богу као појединац али и као народ и као заједница свих. Овде постоје чврсти оквири за то, а знамо опет да је много пута било да нисмо препознавали једни друге, не само у смислу познанства међу народима, већ нисмо познавали једни друге, ни себе унутар једног народа, нисмо познавали и препознавали себе ни унутар једне породице, а често нисмо препознавали ни сами себе, тј нисмо знали ко смо и шта смо управо стога што смо заборављали на овај позив и призив апостола Павла, на опомену и на упутство зашто постојимо као личности и зашто постојимо као народи. Ако мислимо да постојимо да бисмо се затворили у себе, у своју љуску, да бисмо се затворили у кулу од слоноваче без могућности да из ње излазимо и без могућности да нам у њу неко долази, онда заправо не само да нисмо препознали призив Божји, глас Његов, него онда нисмо добро ни чули тај позив. Много пута падали смо појединачно и сви заједно. Али исто тако историја овога града, историја ових простора нас учи да смо после сваког промашаја и једностраног и заједничког пада опет налазили начина да препознамо једни друге, да смо потребни једни другима и да можемо да идемо даље. Стога не треба да нас чуди што смо међусобно толико прожети и комшијски и културно и економски и политички, али и родбински често. Ништа то засигурно није случајно. Све је то израз промисла Божјег, давање љубави Његове да бисмо Њега упознали као једнога истинитог Бога, Спаситеља нашег Исуса Христа, Сина Божјег, који је дошао у свет да успостави са нама заједницу, да покаже да дистанца и јаз није оно због чега постојимо. Он не само да је премостио јаз између људи, између онога што није толико далеко међусобно, по својој природи, по ономе што јесте, него је дистанцу и јаз између створеног и нествореног премостио и учинио да можемо бити учесници онога што није створено, да можемо бити учесници Царства Божјег, лепоте и богаства будућега века већ овде и сада. То све међутим није нешто што нас чека у апстрактној, недодирљивој удаљености. Све то итекако јесте реалност дата да њом живимо овде и сада искључиво и онда када је реч Божја закон по којем живимо. Зато смо створени и као личности и као појединци, понављам, и као народи. Од једне природе, понављам, вели апостол Павле, дати су нам времена и границе. Нисмо ми они који одлучују о томе колики је то временско-просторни оквир који нам је дат да бисмо упознали Њега, Бога јединога и живог. Упознавајући себе, препознавајући своје дарове и своје таленте, познавајући свој идентитет који без Бога не постоји, препознајемо и своју различитост, знајући да она није дата као тачка раздвајања него као тачка која је одскочна даска која нас баца у сусрет ближњем, а то може бити управо онај који опет има свој посебни печат, свој дар као своју одскочну даску која треба да га катапултира нама у загрљај. Браћо и сестре, није чудо што је овај храм посвећен Пресветој Богородици, а Стари храм Светим Архангелима. То је поука, порука и задатак нама православним хришћанима који живимо овде, поука и порука Пресвете Богородице, која је истовремено наш покров и наша заштита и заступница пред Богом, као и пример за углед. Њена порука и поука срочена је у једној јединој реченици када је била суочена са немогућим, али заиста са немогућим, са оним што не само да надилази и превазилази њене снаге и њене капацитете, него и са оним што превазивази њену и уопште људску природу, а то је да Она постане место, пећина, простор кроз који нам Бог долази у свет. Реченица којом на немоћ своје природе и свог ума пред том тајном јединства и сусрета са Богом изговара јесте: Нека буде по речи Твојој Господе. Ако је то полазна тачка нашега постојања онда неће бити никаквих недоумица, непознаница и дилема у нашим животима. Унапред ће нам све бити јасно, а пре свега чињеница да је Бог међу нама, да је Бог у нама, да Дух Свети станује у нама и да је наше биће, наше тело, наше постојање дато као храм Божји, али и позвано да постоји и непрестано се остварује и реализује као храм Божји. То није могуће никако другачије осим испуњавањем заповести Божјих, јеванђељских заповести, пре свега заповести Божје о љубави читавим својим бићем према Њему, једином живом у Тројици Богу, али на исти начин и управо због тога и љубави према ближњем, а то је заправо сваки човек. Зато, браћо и сестре, Свети Арханђели, коме је посвећен Стари храм, створени из љубави Божје да служе људима и Богу непрестано, беспоговорно и неуморно, истовремено треба да нам буду пример за углед, да будемо увек спремни да желимо, да хоћемо да наш став буде став послушања, а истовремено љубави у односу на Бога. Свакако да ће нам свакодневница бити испуњена падовима, слабостима, грехом, неспоразумима. Међутим, ако имамо чврсту одлуку и будемо спремни да маколико немоћни и слаби никада нећемо да одустанемо од опредељења да нам Свети Архангели буду пример за углед, сигурно је да ће увек Бог бити са нама и баш онда када будемо свесни своје немоћи и својих слабости. Радујем се, Ваше Високопреосвештество, што смо данас по Вашој љибави и промислу Божјем сабрани под сводовима ове светиње. Управо због тога што овај град има залог љубави и заједнице као задатак имамо да не дозволимо да нас предупређује неко, и то мислим на све људе који живе овде, да нас учи и показује и указује на то да треба да будемо верни речи Божјој, речи Христовој. Не треба да дозволимо да неко споља насилно показује и указује на то да као они који верују у Бога треба да будемо отворени једни према другима, да разговарамо једни са другима, да размењујемо искуство и љубав међусобно, што је много више од једног спољашњег, политичког и често политиканстког дијалога. Треба да оставимо високе и високопарне речи и високосветске политике и теорије и да се спустимо на најнижу могућу тачку вере у Бога, ми - вере у Христа и свако други - вере којом верује на свој начин, јер нема те вере у Бога која је уткана овде у саме корене и темеље овога града а да не упућује на то да је сваки човек Богом створен и да нико не постоји без оног другога и да не постоји онај који може речи да му други није потребан. Довољно је да се спустимо на веру обичног, једноставног човека, да се спустимо на дно своје душе, да не тражимо споља решења, него ту у себи, у молитви да чујемо глас Божји, да чујемо реч Његову која ће засигурно рећи с једне стране: Буди то што јеси. Ти мораш знати ко си и мораш знати свој посебан печат, мораш знати да си непоновљив, али исто тако мораш знати да је свако непоновљив и да се у сазвучју непоновљивости и у букету различитости испевава хармонија космичка као песма у славу Божју. Нека су молитве Пресвете Богородице са свима вама. Наше молитве, наша љубав и све што стоји до нас биће увек са вама до крајњих могућих граница, до спремности да све што имамо делимо са вашом љубављу и исто тако да све што и јесте ваше по љубави Божјој и по Христу постаје и наше. Долазићемо овде у духу Јеванђеља, у духу мира и љубави, љубави и мира Христовог, да се утврђујемо у вери и да опет по истом апостолу Павлу тешимо једни друге вером међусобно. Нека молитве Пресвете Богородице закриљујују свакога од вас, ваше породице, ваше пријатеље, сроднике, комшије. Нека молитве Пресвете Богородице буду и са онима који не желе да буду са нама или не могу да буду са нама данас овде, да молитве одобровоље, омекшају наша срца и срца свих људи и Њене молитве да учине да мир овде и свугде буде алфа и омега, почетак и крај наших хтења, жеља и напора. Нека молитвама Пресвете Богородице живи Господ Један у Тројици, Отац и Син и Свети Дух, како слављен од Ње и Светих Архангела и свих светитеља Божјих буде прослављан и од нас, овде и сада и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ Видео: Телевизија Храм
  9. Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа хумског Јована (Станојевића), викара Епископа диселдорфског и немачког. Извор: Телевизија Храм
  10. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на хиротонији викарног Епископа марчанског Саве (Бундала) У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо архијереји, браћо и сестре, благодаћу Божјом, благодаћу Духа Светога, и ове недеље смо имали догађај који је догађај Цркве као што је уосталом све у Цркви Христовој, без обзира да ли је видљиво сабору или не, увек свесаборни догађај Цркве. И онда када чинимо наизглед појединачне ствари, када правимо појединачне кораке, ако су у славу Божју, ако су у Духу Светоме, онда су то црквени, односно, саборни догађаји. И све оно што чинимо макар и више нас сабраних на неком месту, а није у духу Јеванђеља, није у заједници са Христом и у заједници са Духом Светим, онда је то аутономно и појединачно, онда то није црквено, независно од тога колики је број оних који учествују у таквим догађајима. Ми смо данас, обасјани радошћу Духа Светога, имали хиротонију, у чин Епископа са титулом марчански, епископа Саве. Он је изабран као викарни Епископ Архиепископа београдско-карловачког. То значи да ће у периоду који је пред нама са једне стране учествовати у свему ономе што чини Архиепископ Београдско-карловачке архиепископије, али исто тако имати своја посебна задужења која ће бити и у складу са потребама Цркве, али наравно у складу са оним што су његови таленти и дарови. Ваше Преосвештенство, драги Владико, од срца у име сабраних Отаца Архијереја и читавог народа Вам честитамо и молимо се Богу да Вам Господ да своју благодат да упути Ваше мисли, Ваше поступке, Ваше кораке да све што будете чинили као Епископ буде на изграђивању тела Цркве, Тела Христовог. Ви сте потекли из Босне и Херцеговине, из Републике Српске. Ту сте се родили и одрасли у побожној породици. Учили сте школу у Цетињу, у Београду, у Атини, у Женеви, у Москви и све то, ми добро знамо, допринело је да Вам богословље није не само непознато, него да Вам је Господ дао да разумете Тајне Његове по мери Његовог дара, али и у складу са трудом и напором који сте до сада урадили. Поред Вашег богословског знања, чињеница да сте посетили разне земље и народе и да сте провели одређени број година свог живота међу другим народима у другачијим културама, сигурно је допринела - ми то знамо јер сте заједно са нама провели више година у Загребу - да успете да разумете Тајну Христову као Тајну Спасења читавог људског рода, као Тајну Бога који је дошао у овај свет да спасе и људски род, али и сваког човека појединачно, јер сви су створени као слика и прилика Божја, тј. свима је дато да буду житељи Царстава небеског, али то зависи, колико год да је дато благодаћу Духа Светога, и од слободне воље и напора са којим се учествује у Тајни Христовој. Поред честитки и сазнања које је потврдио Сабор наше Цркве да можете бити Епископ Цркве, треба да знате да је Црква Тело Христово, да то знате из срца и читавим бићем, као и што добро знате, да то буде садржај Вашега живота, као и да Црква није од овога света, али јесте у овом свету. То значи да ће бити много тренутака у епископској служби, као и у служби сваког свештеника, као и у животу сваког хришћанина, када ће јасно и гласно, громогласно, и у Вашем животу, као и у животу свакога хришћанина, да одјекну речи Христове: Ако Вас свет мрзи знајте да је мене омрзао пре вас, или: Када би били од овога света, свет би своје љубио. Другим речима, биће много тренутака, а Црква Христова се на свим меридијанима данас суочава са том реалношћу, када ће свет хтети да Црква потпуно постане овај свет, да се поистовети са овим светом не да би га спасила и уздигла, не да би га преобразила у Цркву, него да би прихватила, како се то данас модерно каже, систем вредности овога света. Ви ћете бити прихватљиви и омиљени, ако хоћете, ако будете показали како се разумете у мудрост овога света прихватајући без осуђивања све што припада садржају живота људи који су определили за систем вредности овога света. Тада ћете не само бити прихватљиви него и хваљени, али онога тренутка када се будете опредилили за лудост која, по апостолу Павлу, није од овога света, за лудост крста Христовог - како каже апостол Павле: Реч о Христу тј. крсту јесте лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо - онога тренутка када будете хтели да кажете: Да, али ја стварно верујем у Бога! Ја стварно верујем у Христа Распетог и Васкрслог! – е ту може бити да ће онда настати почеци изазова, јер лудошћу крста Господ је мудрост овога света поразио и показао славу и немудрима. Дакле, Ваш задатак ће бити да проповедате Христа, али Христа Распетога и Васкрслога, једнима саблазан, а другима лудост. Са ових неколико речи само хоћу да Вам кажем да радост данашњег дана треба да буде залог за спремност, за хватање у коштац са чињеницом да је систем вредности - да опет употребим ту реч - јеванђељски нешто што је дијаметрално супротно систему вредности човека без Бога, човека овога века. И у сусрету са тим системом вредности биће потребно трпљење, биће потребно распеће, али ми добро знамо да управо у тајни Христа већ је садржана и тајна васкрсења и тајна победе, победе истине, победе радости, победе живота, победе вечности, победе вечнога живота над пролазношћу и над смрћу, победе богочовечанских вредности над антропоцентричним вредностима, не победа у смислу тријумфа и радости над онима који су поражени, него победа која је и за њих перспектива и спасење, али у исто време и одговорност Вас као Епископа за све људе и сав свет. Нека Вам Господ да ту снагу да растете у духу и љубави и славу у Христу, у Христовој ствари, како бисте служећи Њему служили Цркви и народу Божијем и служили спасењу света. Честитам у име читавог Сабора наше Цркве, свесаборног народа у овом светом храму и читаве наше Цркве и са радошћу изговоравам речи: Прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем. Аксиос! Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Блажењејши Архиепископе охридски Јоване, Високопреосвећена господо митрополити, Преосвећена браћо епископи, сабрани из свих крајева света и из других независних, суверених држава на овим просторима и из читавог света, браћо свештеници, часни монаси и драге сестре монахиње, али пре свега и изнад свега, а то обухвата и све поменуте, обраћам се вама, браћо и сестре, православни хришћани! Дошли смо у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки корени племена Васојевића, у земљу из које је, из тих корена, израсло стабло са богатом крошњом и са још богатијим плодовима. Стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима, али и народним, ако хоћете, како се то данас каже, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. То, међутим, значи, кад кажемо православном, да је, у самој својој суштини, реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове! Који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су, који знају који им је циљ. Али баш зато што све то знају, бивају управо, као народ јеванђељски, и као народ хришћански, православни, способни да могу, у истој мери, на исти начин као што препознају себе и воле себе, да препознју и воле и поштују другога, у свим његовим димензијама. Било да се ради о комшијама, било да се ради о суграђанима, било да се ради о житељима једне те исте државе, без обзира ком народу припадају, да ли су Бошњаци, да ли су Црногорци, да ли су Хрвати, да ли су било који други народ, и, наравно, да ли су Срби. Све то скупа, баш зато што потиче из овог васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да, познавајући себе и своје, не буду потпуно затворени у себе, него са Христом отворени за другога и другачије, чак и онда када се на други начин моли Бог. Јер Бог је тај који процењује да ли смо, чули у Светом јеванђељу речи самога Христа који вели: ,,Син човечији није дошао да суди, него да се свет кроз Њега спасе.” То је корен ових простора и Васојевића, то је и плод који је никао и који краси ове просторе, али и нашу Цркву, а кроз њу и читаву васељену, плод који је поникао на овим просторима. Браћо и сестре, небо нас је данас обасјало, изобилно, сунцем и сунцем правде и мира, Господом нашим Христом, јер смо служили Свету литургију у Његово име за спасење света. Али нас је Господ обасјао и сунцем тварним, створеним, да покаже да се данас са нама сабира на овом месту светом, али исто тако и радују, и небо, као што се радују и сви они што су на небу и као што се радујемо сви ми који смо на земљи. Јер у Цркви Христовој нема граница, не постоји ништа индивидуално и појединачно. Све је саборно, све се у Христу сабира. И све је позвано и онда када је, изван, да тако кажем, граница Цркве, да се у Христу Богу сабере и препозна као јединствено. Да сви, данас обасјани небеским и земаљским сунцем, осећамо космичку хармонију која струји на небу, али је уцртана и у ова брда која нас опкољавају, штите, али истовремено и упућују на небо. У ову земљу и ову светињу, ту је уписана мисао Божија. То јест, благодат Божија је свугде и у сваком делу творевину, и у нама људима и у земљи и на небу. Данас смо служили Свету литургију и имали велику радост да, ево, браћо и сестре, будемо сведоци и учесници устоличења новог духовног оца, пастира Будимљанско-никшићке епархије, господина Методија. Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодаћу Духа Светога и саборских отаца наше помесне Цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде, на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, у месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем, иако постоји другачији и различити, присутан је Бог. А онда си растао у овом поднебљу, духовно стасавао у скуте блаженопочившег великог пастира Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха, Митрополита Амфилохија, у Цетињском манастиру. А онда, из те светиње, школовао си се и у другим помесним Црквама, а исто тако посећивао и западне земље. Све то заједно, ми знамо, је додатак на оно што у нашој души постоји као семе, као покретач, као оријентир живота, а то је вера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао у овај свет и који је глава Цркве, тела Христовог. Ви добро знате, као што, браћо и сестре, и сви ми знамо, да Црква Христова није од овога света, али јесте у овоме свету, зато што овај свет без Цркве не постоји, боље рећи, нема смисла. Они којима Црква смета јер им смета систем вредности који Црква сведочи, хтели би или да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би и Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света. У овом свету је да преображава свет и да га претвара у Цркву! Ми, браћо и сестре, као хришћани, јесмо грађани градова и села, али смо исто тако и житељи Царства небеског, горњега Јерусалима, кроз Цркву. Ми јесмо у историји, али смо, исто тако, учесници и мета-историје, вечности, опет кроз Цркву и Свету литургију! Имамо, као људи, свој почетак, а имамо, дабоме и свој крај. Али у Христу, оно што има почетак постаје беспочетно, јер Господ наш нема почетак. И оно што је у Њему и са Њим постаје бескрајно и вечно, јер је и Он вечан. Црква дакле, браћо и сестре, није у овом свету да би решавала социјалне проблеме или психолошке проблеме појединаца и група. Није ту да би решавала политичке проблеме, да би учествовала у расправама, у неспоразумима, у наметању у томе ко је у праву, а поготово није ту да би заузимала ову или ону страну, јер Црква је целина. Црква је саборна. Све оно што се не разуме међусобно, све оно што замера једно другоме, све оно што се супротставља у односу на друго, све оно што се може назвати половима, странама и странкама, па ако хоћете и државама, у Цркви Христовој, у Богу, у Христу у јединоме, позвано је, али има и шансу, да се сусретне и да буде једно, остајући различито. Баш као што су Света Тројица један Бог, а тројица: Отац, Син и Свети Дух, три личности, али једно. Па и ми људи, једна природа човечанска и људска, једна и јединствена, а толико личности, толико породица и толико народа, све то Господ позива у једно и јединствено. И не само да позива, него све то има шансу у Њему да нађе јединство. Нарочито, поменуо сам синоћ и рећи ћу опет, постоје они који не разумеју шта је Црква. Мисле да је то политичка странка, па кажу: ,,Па ћемо оруђем и методама које ми користимо њих потчинити себи.” Да, може бити, за тренутак, да тако јесте. Али Дух дише где хоће. Цркву конституише Дух Свети и кад се најмање надаш, имаш шансу да препознаш своју грешку, али и биваш поражен, ако си мислио да Цркву можеш ставити под своје ноге, јер њој ни врата врага одолети не могу. Дакле, пре свега, они који мисле да су Црква као и они, у најмању руку су се преварили и преварени су. Али и они увек имају шансу да у Христу, који је дошао да спасе овај свет, који није дошао да суди, пронађу себе, а то је опет ствар њихова и њиховог односа са Богом. У сваком случају, нема Црква амбиције, јер ако има издаје себе! Ако има, онда није Христова! Да буде таква у стварању граница овога света. Једино што је непролазно је у томе да смо људски род и да смо личности. Све остало је релативно. И нећу подсећати шта постоји, а да неће имати крај, а колико тога је било моћног и силног, а да му се данас не зна ни траг? Александар Македонски, када је умирао, а нема већег владара и земаља које су биле од његових, па је рекао: ,,Оставите ми једну руку да вири из гроба, да виде сви да све што сам имао сам узео и да ништа не остављам за собом.” Дакле, Црква у овоме свету, због тога што је, како каже наука, човек базично и, пре свега, биће религијско. Биће које има најсуштаственију, најсуштинскију и најдубљу потребу за Богом! А то значи биће које је свесно да има свој почетак, да је створено, али неће да има свој крај! И зна да не може превазићи границу краја собом, јер је створено биће. Управо из тог разлога Црква постоји: да би сведочила, али и да би била простор могућности превазилажења смрти и, већ сада и овде, учествовања у вечном животу и вечности. Црква, дакле, постоји зато што је то простор смисла. Не да није важно све ово што смо претходно поменули – то је саставни део наших живота и то је важно, баш све што сам поменуо. Међутим, ако све то нема Христа, постаје бесмислено, али у Цркви добија свој смисао, своју улогу може да одигра на најбољи могући начин, на корист оних које заступа, а самим тим и на добро читавог света. Драги Владико, ви данас постајете епископ ове епархије и многи ће од Вас очекивати оно због чега Црква није у овоме свету. И многи ће очекивати то што не можете да им пружите, или чак што сматрате да не треба да им пружите. Ви ћете, ми верујемо, као епископ из сабора наше Цркве, пре свега знати да је Христос почетак и крај Ваш. Ви ћете увек Њега питати шта је то што требате у датом тренутку да учините да би Христос био посведочен. Да би био нада и простор у коме свако може пронаћи утеху. Ви ћете знати да, ма колико били позвани да дате одговор људима, пре свега и после свега даћете одговор живоме Богу. Иако тај одговор буде у сагласју са оним што је Бог замислио за Вас и о Вама, онда ће тај одговор бити најспасоноснији и за све оне који од Вас, све што се може замислити, очекују и траже да испуните ово или оно. И онда, када буду тражили нешто што није у духу Јеванђеља, Ви ћете знати, као што знају светитељи Божији и сам Господ, да и тада они чезну за Христом, за вечношћу и за љубављу! Имаћете, засигурно, много пута разлога да оправдано будете незадовољни, да оправдано критикујете, да оправдано се супротстављате онима који Вас, евентуално, нападају и прозивају. Али знаћете да све то требе истрпети, да се треба спустити на крст Христов, а то значи распети, ако треба, и своје осећање да сте у праву. Ако то што ћете бити у праву ствара раздоре, продубљује сукобе и удаљује људе међусобно, дакле, ако је то што сте у право, а будете морали да га се одрекнете и распете на крст Христов, доприноси разумевању, успостављању мира, успостављању заједнице између различитих појединаца и група, ако то буде, дакле, доприносило међусобном разумевању, Ви ћете, засигурно, бити не само утешени, него и истински обрадовани чињеницом да сте могли да жртвујете своје право за љубав и заједницу и радост и пуноћу унутар Цркве наше, али и шире од тога, међу свим људима којима сведочите Христа распетога и васкрслога. Ја Вам од свега срца, заједно са архијерејима наше Цркве, нашег сабора, али и читавог православног света, читаве Православне цркве, молитвено желим да Вас Господ укрепи управо у смирењу, у спремности да служите, а да не судите, да служите спасењу, да служите заједници са Христом, а то значи изграђивању заједнице међу људима. Да сведочите мир, не само мир који је потребан на унутрашњем плану свакоме од нас, без кога, како је синоћ Митрополит Јоаникије рекао, није могуће постићи било који други мир, него да благовестите миру свих људи. У њиховим породицама, међу сродницима, по градовима и селима, миру у овој благословеној земљи, Црној Гори, славној и великој, која је, иако како песма каже ,,мала”, толико дубока, широка и висока да у себе може сместити читавог Христа, а то значи све што је Божије и све што је људско. Која у себе може да смести и смешта толико тога различитог: и реке, и брда и планине, недостижне врхове, али и сиње море и равницу плодну, а пре свега, у исто време кршног и необузданог, праштајте на слову, али и дивљег и питомог, и широког и дубоког, спремног и на бој и на сузе човека хришћанског и сваког другог човека, па и муслиманског човека и онога који себе ставља изнад границе и простора сваке вере. У овој брдовитој, равној, морској, вечно шировитој земљи, било је, има и биће места за све. Знам да имате љубав. Нека Вам Бог да стрпљење и снагу да заиста служите, а не судите. Сведочите, Црквом Христовом, распетог и васкрслог Христа. Нека Вас Господ благослови! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У име Оца и Сина и Светога Духа! Преосвећени брате Дамаскине, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Благодаћу Божјом, Преосвећени брате, данас си рукоположен, хиротонисан за најузвишенију службу у Цркви Христовој, у службу епископску, а та служба јесте служба на месту и обличју Христовом. Из породице свештеничке, драги Преосвећени Владико, поникли сте и то у временима и на месту кад нимало није било једноставно и лако бити хришћанин, а камоли свештеник и члан свештеничке породице, То је било време када је име Христово не само било прогањано него је изгледало и да је потпуно заборављено. Бог, наравно, има своје путеве и свој план, своју промисао и никада не оставља Цркву своју. Када је Црква највише на распећу, онда заправо сведочи најснажнију силу. Када делује пораженом, онда пројављује победу. Поникавши у свештеничкој породици наставили сте да учите богословске науке, кроз богословију, кроз факултет, и овде у нашим земљама, али и у иностранству. Када је дошао тренутак да бирате свој животни пут Ви сте се определили за монашки живот. И све то заједно, Ваше рођење, Ваше одрастање и Ваше школовање била је, сада се види, припрема за оно у шта сте данас узведени. Учили сте се у свештеничкој породици, од свога оца и мајке, учили сте се и у амбијенту у коме сте расли шта то значи трпљење, шта то значи подношење поруга, исмевање. Потом сте се, наравно, учили богословским наукама у разним школама и свакако круна тих богословских наука је монашки постриг и монашки живот у манастиру. У манастиру, у општежићу, научили сте се засигурно ономе што је једна од најважнијих порука Јеванђеља, али и једна од најважнијих вредности архијерејске и пастирске службе, поред наравно примарне службе - свете Литургије за спасење света. Та друга служба јесте крштавање људи и увођење у Цркву Христову у име Оца и Сина и Светога Духа, а онда и изграђивање Цркве и изграђивање Тела Христовог у духовном смислу те речи, у конкретном животу. Да би то било могуће, Ваш претходни живот засигурно је учинио све да будете и спремни и достојни за ту службу. У архипастирској служби важније од свега је слушати. То сте учили и у монаштву и у школама и у породици. Важније од свега је бити смирен, важније од свега је ненаметати своју вољу другоме, важније од свега је не бити спреман да критикујеш, а то сте засигурно научили у монашком животу. Да ли сте у заједници са братом, сигуран сам да знате да више зависи од Вас него од њега. Лако је наћи разлоге да будете нерасположени према другом. Лако је наћи разлоге да кажете: Нећу да се уплићем у његов живот, он неће комуникацију са мном. Али знам да је неком, ко је живео у општежићу, важније од свега да сачува заједницу са братом и не само да прогута неправду, то што брат није у праву, него да се истински смири пред њим. Зашто? Зато што то није вештина људска. То није способност коју стичемо, то је сам Господ наш Исус Христос. И онда када слушамо и спремни смо да идемо на тај начин, а Ви добро знате детаље таквог начина живота, онда ћете и Ви бити истински пастир који врши службу Христову и свету Литургију, али и прима све у свој загрљај. Дакле, важније од свега је да служимо у послушању, у крајњем послушању које је сам Господ наш Син Божји показао према своме Оцу, али не у послушању тако да је то било против Његове воље, него је то била и воља Његова. Ја Вам желим од срца да као викар Епископа бачког - на месту на коме сам и ја био скоро пуних 15 година, са другом титулом, титулом Епископа јегарског, а Ви такође носите титулу једне епархије која је била на територији данашње Мађарске, титулу Епископа мохачког - у близини Епископа бачког будете, а сигуран сам да ћете то бити, отворени много више него што сам био ја, али и да будете спремни да чујете не само реч поуке него да се учите и примером служења Цркви и то кад тело и снаге дозвољавају, али и онда када по нашим људским мерилима снаге нема. Сигуран сам, такође, будући да по благослову Епископа бачког боравите у манастиру Ковиљу, да ћете и у тој заједници наставити природан органски начин живота којим сте до сада живели и једнако имати могућности да служите свету Литургију, али и да служите братству у коме се налазите, како би оно расло, јер оно само може расти љубављу и молитвом оних који имају виши степен и већу одговорност служења. Нека би Вас Господ благословио сваким својим благословом и дао снаге да носите Крст Христов са радошћу, јер тај Крст је благо бреме и лак јарам. То је Крст који води у предукус тајне Васкрсења, тајне Победе над смрћу, али истовремено и сам по себи Васкрсење и Победа. У том духу, у име Сабора, речи ћу Вам: драги брате, прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово., послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом званичном Инстаграм налогу опроштајно слово посвећено недавно упокојеном саветнику министра за верска питања др Милету Радојевићу. У објави на званичној Инстаграм страници Патријарха Порфирија се додаје: Мој пријатељ Милета Радојевић, убеђени социјалиста и дубоки верник. Најближи сарадник почившег патријарха Иринеја и добротвор многих храмова и парохија. Молићемо се за њега док будемо завршавали послове које смо заједно започели. Бог да му душу прости и настани је у насељима праведних. Извор: Инстаграм Патријарх српски Порфирије
  14. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се данас да служимо Литургију на овоме светом месту тачно осамдесет година од кад је оно постало место најбесомучнијег страдања. Ово место је место на којем су извршени најстрашнији, уму неразумљиви и недоступни злочини које су извршили усташе над недужним људима из српског народа, из јеврејског народа, из ромског народа, али и из хрватског народа. Наравно да је највише било оних који су били православне вере. И све то што су вршили злотвори, вршено је на основу тадашњих закона. Међутим, логика Божја је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат велика. И управо тамо где недужни страдају то место Господ благодаћу својом претвара у свето место, у место молитве. И за нас Јасеновац заиста јесте пре свега место молитве. Из тог разлога никада се овде нисмо сабирали да бисмо се бавили бројкама, математиком, да бисмо се бавили доказивањем ко је коме више зла нанео, јер знамо да је на овом месту, али и на сваком другом сличном месту, изневерен Бог, а осрамоћен човек, осрамоћен људски род. И зато је за нас ово место пре свега место молитве. Увек овде долазимо са дубоким пијететом, као што одлазимо на друга места са истим таквим пијететом где су пострадали други људи, исто тако и та места доживљавамо местима молитве. Отуда, браћо и сестре, као што ништа не бива без промисла Божјег, ништа не треба да нас чуди, јер једино чега се нико не би сетио то је да ће промисао Божји на овоме месту основати манастир, женски манастир који је посвећен Светом Јовану Крститељу, једном од првих страдалника и сведока истине о томе да постоји Бог, да је он Исус Христос Распети и Васкрсли, да је Он Бог љубави, да је дошао да спасе сваког човека, да све призива и позива у познање Истине, да за њега нема Грка и Јеврејина, да за њега нема роба и слободњака, мушког и женског, да заправо постоји један човек, човек за кога се распео и васкрсао Христос, а тај један човек јесте сав људски род и сви ми појединачно као личности које носимо људску природу. Ово је, дакле, место које је Господ одредио надлогично и надумно, парадоксално, да буде место са којег се двадесет и четири часа узноси молитва за читав људски род, за мир у свету. Свака наша Литургија, која јесте Царство Небеско, почиње речима, молитвом: „У миру Господу се помолимо... за мир свега света.. благодат и мир Господа нашега Исуса Христа... - и на крају - у миру изиђимо“. Ово је место на којем се двадесет и четири часа узноси молитва за мир међу људима, за разумевање међу људима, за прихватање љубави Божје и промисла Његовог да сваки човек буде саздан различито са својим личним печатом. Не постоје два човека која имају исти отисак на прсту, од Адама до данашњега дана и до краја света, а сви су, опет, позвани да буду деца Божја. Зато ово јесте место молитве, место на којем се сећамо, место на којем памтимо. Памтимо оне које су пострадали, али истовремено и место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека да се никада, нигде и никоме нешто слично деси, са било које стране, а не дај Боже да бисмо били ми ти који бисмо чинили такве ствари. Наш одговор је дакле, браћо и сестре, молитва, јер молитва просвећује ум. Молитва нас спаја са Богом, али молитва отвара срце наше да оно буде место у којем свако може наћи свој мир, у којем свако може бити оно што јесте, у потпуности и апсолутно, али опет бити наш ближњи и бити наш. И зато, браћо и сестре, ово место јесте место светитеља, овде су пострадали невини људи и ми знамо, вером Цркве наше, да свака невина жртва јесте мученик, сведок љубави Божје. И зато сви они који су овде пострадали надилазе уске оквире припадања било ком народу иако се зна ко су били и постају универзални људи. Они припадају свима. И сигуран сам, то је вера наша, да се они моле за све нас, али више се моле, по љубави према Христу, за оне који су њима зло нанели. Треба ли нама други подстрек и пример? Наш одговор на сваку ружну реч, а камоли на сваки ружан поступак у односу на нас, не злопамћење, не дај Боже освета, не дај Боже улазак у спиралу понављања непријатељстава и зла, наш одговор треба да буде молитва; наш одговор треба да буде праштање, да праштамо и да молимо за опроштај, макар и то понекад не могли да разумемо. Са друге стране, они који чине зло, који чине монструозне злочине - рекао сам много пута и поновићу, рекао сам то, браћо и сестре, много пута не само овде него где год сам био, и у Хрватској, и у Босни, и у Црној Гори, и у Србији на Косову - сваки онај који чини монструозне злочине, који је монструм, он се исписао из сваког народа. Тај не припада никоме, тај не припада људима. Тај је оно што је добио као дар од Бога, логос – ум, обесловесио себе и поистоветио себе бесловесном свету. Дакле, жртве невине и ове јасеновачке су универзалне и наше, али припадају свим људима добре воље. Моле се за читав свет, а нарочито за оне који у злу леже. А насупрот томе, злочинци су се исписали из сваког народа и не припадају ником и ми да се молимо за такве, јер Господње су речи: „Не знају шта чине“. У Цркви смо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну Христа Браћо и сестре, са овог места ћу рећи данас, јер мислим да је то важно. Живимо у свету конфузија и немамо чисте и јасне појмове, а то и јесте циљ злог духа овога света, да нас смути у души и у себи, па онда да будемо смућени међусобно. Црква, дакле, није конституисана по било ком моделу од овога света, а нарочито није, подвлачим, није конституисана и организована по било ком политичком моделу. Црква има своје устројство, она, дакле, није никаква политичка организација. Она се не поклапа ни са каквим политичким интересима и циљевима, не поклапа се, браћо и сестре, ни са каквим ни државним, било које државе циљевима, јер Црква је изнад граница времена и простора, све у себе обухвата, све у себе сажима. Црква је Тело Христово, а Он је без почетка и краја. Он је вечан, дакле, и Црква је вечна. Она има своју унутарњу динамику, она има свој унутарњи поредак. Ми у Цркву не долазимо да бисмо били већи или више Срби, а дубоко сам уверен не иде нико у Цркву да би био већи Хрват, Мађар, Немац или Италијан. Ако иде - промашио је, и ако идемо - промашили смо. И не само то, изгубили смо, јер у овом свету хаоса, у свету без смисла, у свету у којем се разне врсте бесмисла постављају на пијадестал смисла, у Цркву се иде што смо гладни и жедни истине, што смо гладни и жедни вечности, што смо гладни и жедни љубави, што знамо да није довољно да смо се родили, да смо прошли кроз свој живот и престали да постојимо отишавши у апсолутно ништа. Имамо потребу да они које волимо заувек буду са нама. Црква, браћо и сестре, постоји да ми јадни и никакви, грешни, егоистични, цинични, среброљубиви, мрзитељи једни других, дакле, слаби и немоћни, такви какви јесмо, кад одемо у Цркву покушамо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну, једном речју, Христа. У том смислу, Црква, браћо и сестре, нема ама баш никакве везе са било којом врстом политике од овога света. Ми знамо, нарочито данас, да политике никакве везе немају са својим изворним значењем. Политика је постала у античко доба, појавила се као потреба свих људи да учествују у изграђивању јавног добра, а данас политика јесте занимање којима се користе партије. И немамо ништа против тога. Напротив. То је легитимни и легални састав нашег живота, али морамо знати да партије, да странке - како и сама реч каже - јесу део, страна једна, pars partis, латинска реч која занчи део. А Црква је, дакле, Сабор. Према томе, Црква надилази сваку врсту политике и даје могућност свакој политици и свакој странци да поштујући Јеванђеље, крећући се унутар заповести Божјих, и оне добију смисао и служе добру свих и јавном добру. Наша помесна Црква, Српска Православна Црква - осећам потребу и то баш на овоме месту да кажем - јесте аутокефална Црква која има своју канонску јурисдикцију и која је као таква призната од свих других канонских Православних Цркава у сабору васељенског Православља. Доказ је и то што данас међу нама имамо архиепископа Макарија из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископа Катара, као и Митрополита из Руске Православне Цркве. Дакле, припадамо породици Православних Цркава, саборном васељенском Православљу. Српска Православна Црква је призната од свих других Православних Цркава. Та наша јурисдикција, која не зависи од спољашњих околности, државних, политичких и сваких других граница, не може мењати своје границе. Не можемо мењати своју канонску јурисдикцију на основу било каквих спољашњих притисака. Та наша јурисдикција не зависи ни од каквих спољашњих политичких околности, а нарочито не од воље појединаца ма ко да су и ма шта да су умислили, да имају моћ и силу. „Нема те силе и моћи“, речи су Господње, не моје или било кога од нас, „која је дата а није од Бога“. И у сваком тренутку, као што је са свим што је од овога света, она може доћи и долази до свога краја. У Црној Гори су хтели да нас спрече да уђемо у сопствену кућу Дакле, наша Српска Православна Црква је канонска Православна Црква која припада сабору васељенског Православља и којој је дата јурисдикција од тог васељенског Православља. Наравно да нама не смета да се било која група људи организује као молитвена заједница, па чак и да да себи име које хоће. Ми на то не можемо, а и не желимо, да утичемо. Свакако под условом да не угрожава друге. Може да покуша и да отме тај духовни идентитет од нас. То знамо да није могуће и немамо разлога да се на било који начин бранимо од тога. Има, дакле, право свако, и подржавамо, да се организује у молитвену заједницу. Постављам, наравно бар као могућност, као питање сваком: да ли су неке тако организоване групе заиста и молитвене заједнице? Да не одговарам у ваше име, али готово сам сигуран да има одговор свако за себе, уколико је, наравно, добронамеран. Међутим, ми смо дужни да кажемо да на том пољу правимо границе да таква молитвена заједница, ако је заиста молитвена, не припада сабору канонских Православних Цркава које су међусобно повезане једном вером, једним устројством и једним канонским поретком. И с том намером, дужан сам то да кажем, нека не буде схваћено претенциозно, urbi et orbi: неки су хтели у Црној Гори, покушајем да се представи као борба за Цркву, да најједноставнијом заменом теза спрече чист верски чин на силу. Тај „гандијевски мирни отпор“ је на силу спречавао: паљењем гума, бацањем каменица, испаљивањем метака из ватреног оружја - дакле, тај „гандијевски мирни протест“ је хтео да спречи оно што је Уставом загарантовано, оно што је Повељом Уједињених нација загарантовано као темељно право, право на верску слободу, да обавимо један частан и честит верски чин који се вековима у тој кући, у Цетињском манастиру, на том месту, на исти начин обављао, у тој кући у којој је годинама, а и последњих месеци, становао исти онај који је требао свечано да буде устоличен као митрополит. Дакле, заменом теза, на силу, неко је хтео да нас спречи да дођемо у своју кућу хотећи да прикаже да кад ми покушамо, водећи рачуна да никог не повредимо, да уђемо у своју кућу најмирнијим путем, будемо проглашени за насилнике. Одрекли смо се свега, народу рекли да не долази. Какав је само величанствен скуп био у Подгорици! Ко је то пратио видео је да је то миран хришћански скуп, скуп који је сваку јеванђељску реч поздрављао аплаузом и ми смо те људе замолили да не буду на Цетињу, као и госте из читавог света, митрополите и епископе, свештенике, монахе... Нико није дошао, јер смо хтели не само да покажемо добру вољу, неупоредиво више од тога, да покажемо да само молимо да нас пусте у нашу кућу, али некоме одговара да прави полазирације. Знам ја то добро и одавде и са сваког места где сам био. Таман кад видите да два различита, по спољашњим карактеристикама, почињу да праве корак у сусрет један другоме, одмах долази неко коме то смета. Јер ако се разумемо, ако поштујемо једни друге, ако сви радимо за заједничко добро, нема онда онога који може, ослањајући се на стару латинску изреку, да нас завади па да влада. Нарочито онда када тим владањем има потребу да покрије разна непочинства и нечовештва о којима много боље знају они који се баве том врстом послова. Наше је да се молимо и за тог, и молимо се и за њега, и за све те који су били заведени с намером да нас спрече да будемо оно што јесмо, да нас спрече, другим речима, да постојимо. Немамо ми ништа против, можете да протестујете. То је ваше право, али да нас спречавате да постојимо, да се одрекнемо своје душе, то напросто није могуће. Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо И онда оно што је најболније и највећа превара када трудећи се да снисходимо до крајњих могућих граница, неко управо том заменом теза непрестано нас проглашава изазивачима сваког зла и сваког конфликта. Они кажу, Црква, Српска Православна Црква је извор сваког зла. Бојим се, дозволићете ми да се тога сетим на овом месту, да је то добро познати стари метод. Прогласите некога да је извор сваког проблема и свакога зла. Прогласите га апсолутним злом. Дали сте право свакоме да како хоће и кад хоће елиминише то зло. Када сте некога прогласили апсолутним злом, другоме сте дали легитимно право и оруђе у руке да то зло елиминиште без трунке савести и наравно икакве бојазни да може било коме полагати одговорност. Место на којем смо илуструје такав метод и зато хоћу баш са овог места да се обратим свој браћи и сестрама, пријатељима из Хрватске, Хрватима, да ме није много изненадило што се код неких ова замена теза из једне земље пренела на ове просторе и што су неки почели и овде опет изнова да прозивају Српску Православну Цркву извором сваког зла. Али, морам да кажем, да ми је жао да људи који су ме упознали и који имају прилику на хиљаде и десетине хиљада мојих речи да пронађу записане и имају прилику да се увере да ли има дисконтинуитета у ономе што сам говорио и делао - наравно, као слаб и као човек, засигурно да има промашаја, али ко узме те десетине хиљада речи и поступака видеће да никада није била у питању зла намера. Један мој пријатељ, не знам да ли је посумњао или је и он био у хору који су морали тако да поступе, рекао је да има више Порфирија. Три су, вели, Порфирија најмање њему позната. Али постоје записане речи, постоје учињена дела, па нека цени свако колико је Порфирија. Не постоје три Порфирија, а камоли више. Један исти је Порфирије онај који је пред вама, који је у Загреб дошао пре седам година. Онакав какав је био пре тога, и какав је, уз Божију помоћ, позван да остане заувек. Порфирије, који јавно воли Загреб, и Порфирије, додајем, јавно воли и Хрватску. Све људе, без обзира како се моле Богу и ком народу припадају. Све људе Хрватске. Немојте замерити што ћу то рећи, увек и на свакоме месту, и у великим и важним институцијама, као и у малим, увек сам говорио само и само афирмативно о Хрватској, а да ли сам понекад имао разлога да то не чиним? Верујте ми да их је било. Нећу их наводити. Оћутао сам сваки пут. Иако слаб претрпео сам и нисам хтео кад се ватра разгори да доливам уља на ватру ради мира и ради добра свих, увек имајући на уму речи апостола Павла које су наш закон јер ми верујемо у Бога, макар то некима изгледало немогућим, али, ево, заиста верујемо. Каже апостол Павле: „Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо“. Ми, дакле браћо и сестре, апсолутно поштујемо сваку дражаву, не остављамо себи ни трунку права да оспоримо било коме да буде оно што јесте. Да ли је Србин, Црногорац, Хрват, Бошњак, Албанац или било ко, апсолутно поштујемо свакога и подржавамо да свако без страха буде оно што јесте и не треба то да скрива ни од кога: Зато што у скривању онога што јесте, у себе уноси пакао у свој живот. А још ћу једно рећи. Бог овог момента види моје срце и Он зна да ли је то тако као што кажем. И Бог и ови свети мученици, а само ћу Њему дати одговор, као и свако од нас. Ако на том испиту прођемо, ми смо прошли на сваком другом испиту. Рекао сам и поновићу: Загреб и ја се волимо јавно. А сада ћу додати: Хрватска и ја се волимо јавно, ма колико то некоме сметало - његов је проблем. Волим све људе Хрватске без обзира ком народу припадају и то волим из дубине свога срца, из дубине своје душе, без икакве задње намере. Не очекујем за узврат апсолутно ништа не због тога да бих било шта доказивао било коме, него због тога, како рекох, јер верујем у Бога, а знам да нас Бог позива на љубав, на Јеванђеље. То наравно ни у ком случају неће значити да читавим својим бићем не волим свој народ и вернике који су мени поверени. Волећи свој народ, по мери љубави према њему, волим и друге људе. То је закон љубави! Ко каже да воли свој народ, а не даје право другоме да буде оно што јесте и не воли друге народе, тај гарантовано, хиљаду посто, по закону Јеванђеља не воли ни свој народ, не воли ни свога брата, нити свога оца, нити мајку. Од те љубави никада нећу одустати по било коју цену! Нека будем и исмејан и оптужен! Ове ситуације пријатеља, који су посумњали у моју љубав, само ме још више мотивишу да останем веран Христовом позиву на љубав. И ово место свето на којем стојимо на то нас подстиче и подсећа. Никакво извртање чињеница, учитавања, ненамерна и намерна, неће поколебати ни мене ни моју браћу епископе. А знам и за њих, оне који живе овде у Хрватској, да иста осећања деле. Ништа нас неће поколебати, јер Господ је тај који је наша мера и наш критеријум. За оне који из незнања негују такве емоције према нама ми се заиста молимо, а за оне који то чине из знања три пута и сто пута се више за њих молимо. За њих - то је наш одговор, јер они за нас нису одговорни, а ми за њих јесмо, уколико смо хришћани. Ко је хришћанин одговоран је за све и не треба да тражи алиби или оправдања. Још једампут понављам на овом месту: Само нека свако ради свој посао!. Некада давно су се те речи чуле овде. Те су речи показале да је тријумфовала љубав Божја, да је тријумфовала правда и истина. Зато смо се овде сабрали да се молимо светим мученицима, да памтимо, али да се молимо и не злопамтимо. Ја знам да држава Хрватска заједно са њеним властима и огромном већином народа има тај, у најмању руку, демократски капацитет који оставља свакоме да живи у пуној индивидуалној али и етничкој слободи и да оставља простора свакоме да може да се осећа и да се изјасни оним што заиста изнутра јесте, без обзира ком народу припада и на који начин се Богу моли. Држава Хрватска има капацитет да јединство изграђује кроз различитост и да се различитости међусобно обогаћују, да допуњују једна другу. Праштајете што сам одужио, али нисмо овде сваки дан и дужни смо да пошаљемо искрену, а Бог зна да то јесте, поруку љубави и поруку мира и да лажи које се плету о нама једноставно не користе никоме. Оне постоје да би се политички и политикантски изманипулисали да бисмо сви на крају били покрадени, а профит имала само неколицина која не поштује ни Бога ни људе. Господе, Једини Исусе Христе и Сспаситељу наш, молитвама Светих мученика јасеновачких, молитвама свих мученика света без обзира где су, без обзира ком народу припадају, без обзира од кога су пострадали, њиховим молитвама учини да се мир усели у нашу душу, да имајући мир у себи наша срца буду отворена за сваког човека, да без обзира какав је он према нама ми према њему будемо браћа, да без обзира да ли он види нас као своје непријатеље, ми слушајући реч Твоју увек будемо свима браћа и пријатељи, јер једино Твоја благодат и Твоја љубав може нам донети мир, радост, лепоту и смисао постојања. Молитвама Светих мученика јасеновачких Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу следеће садржине: -Ваша Светости, драги нам у Христу брате и саслужитељу, много нас је растужила вест о несрећном случају у коме је живот изгубио најпре раб Божји Александар Мељник, велики пријатељ и добротвор српског народа, а затим је у херојском и братољубивом подвигу пострадао раб Божји Јевгеније Зиничев, велики родољуб племенитог срца. Молимо се Господу да душе њихове настани у рајском насељу где праведници почивају, а Вама, као и члановима њихових породица, нека подари утеху у сећању на њихова славна дела као узвишене примере јеванђељског човекољубља. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа председнику Руске Федерације г. Владимиру Путину поводом херојске погибије Јевгенија Зиничева, министра за ванредне ситуације и цивилну одбрану Руске Федерације. -Уважени господине Председниче, са великом тугом примили смо вест о несрећном случају у коме је херојским подвигом живот изгубио раб Божји Јевгениј Николајевич Зиничев, велики родољуб племенитог срца, који је живео и преминуо бринући се за другог, по речима Спаситеља нашег Исуса Христа: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Молимо се Господу да душу његову настани у рајском насељу где праведници почивају, а Вама, као и члановима његове породице и његовим пријатељима, нека подари утеху у сећању на његова славна дела као узвишене примере јеванђељског човекољубља, наводи се у изјави саучешћа Патријарха српског г. Порфирија. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је изјаву саучешћа породици упокојеног Александра Мељника, носиоца ордена Светог Саве I степена, из Москве. -Драги чланови породице покојног Александра, дубоко нас је потресла вест о несрећном случају у коме је живот изгубио раб Божји Александар Мељник, велики пријатељ и добротвор српског народа, чије се срце саосећало са патњом нашег народа и страдањем православних светиња на Косову и Метохији. Молимо се Господу за покој његове племените душе, а вама, члановима његове породици и његовим пријатељима, нека Васкрсли Господ подари утеху у сећању на његову љубав посведочену добрим делима према свима онима којима је помоћ била потребна, наводи се у изјави саучешћа Патријарха српског г. Порфирија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија за Светигору; разговор је водио главни и одговорни уредник протојереј Никола Пејовић, 4. септембар 2021. љета Господњег Уважени гледоци и слушаоци, помаже Бог! Имамо велику радост да је са нама ових дана Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Ваша светости, помаже Бог, добро дошли и благословите. Бог вам помогао! Бог све нас да благослови молитвама свих светих са црногорских простора којих није мали број од оснивања ове епархије, дакле од времена Светог Саве. Све да нас Господ Бог благослови молитвама светих својих. Ви сте овде били чест гост у претходних 20 година, нити је Црна Гора вама непознаница нити сте Ви странац Црној Гори, али нам данас доносите патријарашке благослове. Изабрани сте и за наследника Светога оца Саве чији отац је управо одавде, из Подгорице, а ваши свети претходници посјећивали су Црну Гору и доносили благослов и учествовали у свим нашим духовним радостима које смо овдје имали. Само да подсјетим да је Ваш претходник светопочивши патријарх Иринеј за десет година своје патријарашке службе чак 15 пута посјетио Црну Гору и то је за нас заиста увијек била радост и позив за још чвршће заједништво у љубави Христовој. Шта за Вас као Патријарха српског значи ова посјета? Као и за све моје претходнике, велики је благослов да дођемо у Црну Гору, њене светиње, да се Богу молимо у тим светињама, радост је да се сретнемо са лепотом Црне Горе, која је толико шаролика, има и брда и планина и тврдог камена, али има и дивних бистрих река, долина и море. Дакле, све оно што је Бог створио као простор у којем човек има могућност да кроз природу, кроз творевину Божју, препозна свога Творца, Црна Гора у себи носи. Али пре свега, и изнад свега, и то не само сада него одувек, од најранијих времена кад бих долазио у Црну Гору, највећу радост ми је пружао сусрет са дивним људима који живе овде у Црној Гори, пре свега са хришћанима православнима, али и са другим људима, независно од тога да ли су верници или не, па чак и независно од тога да ли себе дефинишу као припаднике овога или онога народа. У сваком случају душа човека са ових простора јесте душа која носи у себи дубоку тајну, у најмању руку чежње за смислом, за лепотом живота, за пуноћом. Ми који верујемо у Христа знамо да све то постоји у Христу и у том смислу сусрећући се са људима из Црне Горе увек препознајемо живога Бога у њима, који или чије семе сигурно ће пре или касније заблистати. И на крају крајева, и вечерашњи мој доживљај некако ми јасно и чврсто и снажно управо то и сведочи – да је народ Црне Горе Христов народ и да је то народ Цркве Христове и оно што, ево додаћу, чини ми се да је била и мисија блаженопочившега митрополита Амфилохија, а њу наставља и садашњи нови Митрополит, то је да у Христу сви можемо бити једно и да смо позвани да будемо браћа. Уколико ја на пример Вас не осећам као свога брата, а издајем се или мислим да сам Христов ученик, онда са мном нешто није у реду или обрнуто, ако Ви мене не доживљавате као свога брата у Христу, а ја без обзира на можда и неспоразуме и различитости, Вас видим као свога брата у Христу, ја сам добитник, а ви заправо губите. Губимо у суштини и један и други јер би много боље било да у заједници, па нека буде и тих различитости, имамо Христа не само као спону него као и свој контекст, као оквир унутар којега јесмо, постојимо и крећемо се. Дакле, за мене је долазак у Црну Гору пре свега велики благослов и дар од Бога јер могу да сретам људе из Црне Горе и Србе, и Црногорце, и муслимане, и Хрвате, и Јевреје и многе друге, и да у тој различитости заправо видим присуство благослова Божјег на овој светој земљи. Ако је која Епископија наше помјесне Цркве свједочила распеће и васкрсење Христово, то је била ова Светосавска, Зетска и потоња Црногорско-приморска. Поменули сте вечерас у бесједи духовну пустош на коју је наишао митрополит Амфилохије и 30 година његовог епископског сијања по тој њиви која је увијек, како је он то сам говорио, била само запретена оним тајнама безбожништва које су се овдје нагомилале деценијама. Како ви видите ту улогу блаженопочившег Митрополита у цјелокупној обнови духовног живота у Црној Гори? Митрополит Амфилохије јесто један од апостола наших времена заједно са неколико других великих отаца наше Цркве, пре свега његове духовне браће, међу којима је блаженопочивши Владика херцеговачки Атанасије, Владика бачки Иринеј. То су деца Светога Јустина и духа Светога владике Николаја. И као што је, не само у Црној Гори него и пре доласка у Црну Гору, успео да сведочећи живога распетог и васкрслог Христа, буди веру у многим људима, пре свега у Београду, али и где год би ходио и где год се налазио. А онда када је дошао у Црну Гору, као изданак ове земље, ових простора светих, познавајући душу овога човека, а исто време и распећа кроз које је пролазио овдашњи човек у не тако давној прошлости, он је читавог себе распео са овим народом, уградио се у биће овога народа, али не на, ако смем да кажем, биолошкој основи него на камену темељцу који се зове Христос. И зато је из тог камена темељца, из тог семена вере, коју је посејао блаженопочивши Митрополит на ове просторе, никло духовно дрво са безбројним плодовима. Ми добро знамо колико је свештеника било после Другог светског рата и до доласка митрополита Амфилохија овде, колико је монаха било, колико живих манастира је било, колико храмова. Знамо колико је тога порушено, колико је свештеника побијено, да је изгледало на сваки начин да ће овде једанпут засвагда вера бити искорењена. Напротив, десило се нешто сасвим супротно и то се види у овом народу. Плодови, који су резултат Митрополитовог деловања, његове молитве пре свега, јесу овај живи народ, манастири препуни монаха, мноштво свештеника, обновљени храмови. Овај храм овде у Подгорици – храм Васкрсења Христовога, једном речју, као да симболише све оно што је Митрополит чинио, а то је заправо васкрсење самога Господа, који је овде био распет, делом и подвигом и молитвама покојног митрополита Амфилохија. Дакле, тешко да би неко могао да каже да је реч о истој земљи, да је био пре 40 година овде и да је дошао данас. Сасвим сигурно у духовном смислу те речи, не би успео да препозна ту земљу, а немојте ми замерити ако ћу рећи, да то не буде на гордост хришћанима овде у Црној Гори, имам утисак да је вера, ако уопште можемо веру поредити код једних и код других, у овом тренутку у овом народу живља, снажнија него у неким другим просторима, не само на којима живи наш народ него уопште када говоримо о просторима не само православних него и читавог хришћанства. Овде је вера жива и делатна, и тај точак се, према мом мишљењу, не може вратити уназад. Он може само да осваја срца нова, и нова срца нових људи, и у том смислу напросто сигуран сам, да ће Црна Гора у временима које нам предстоје, бити духовно снажна, јака и у потпуности духовно обновљена. Вечерас сте нам открили Ваше дугогодишње познанство и пријатељство са новоизабраним митрополитом Јоаникијем, шта Вас је натјерало, да тако кажемо, да га предложите за наследника митрополита Амфилохија? Пре свега да кажем да поред владике Фотија са којим сам ишао у основну школу, заједно смо одрасли, касније кроз средњу школу па на факултет, митрополит Јоаникије је међу епископима човек кога најраније и најдуже познајем. Наиме, још док смо били студенти, он је студирао философију, ја сам студирао археологију на Философском факултету у Београду, обојица смо становали у Студентском граду. Ја сам био у соби број 41, сећам се у Првом блоку, у којој је заједно са мном становао и сада отац Драган Станишић, који је такође студирао философију. Тако да се једна група младића из Црне Горе окупљала и код нас у соби, али смо били и у другим собама. За разлику од неких других, који су дошавши у Београд видели прилику да иду по великом граду на разне забаве, ми смо се окупљали и, да кажем сада са ове дистанце гледано, доста наивно размишљали, разговарали о Богу, али у ствари имали искрено потребу за смислом постојања, искрену потребу заправо за свим оним што носи у себи Господ наш Исус Христос. И онда некако спонтано почели смо да пратимо предавања на Богословском факултету и ту смо срели поменуте оце, ја лично сећам се да сам после једног предавања митрополита Амфилохија осетио дубоку потребу да упишем Теолошки факултет или боље рећи спознају, да је мој пут у ствари тај пут, а не пут којим сам ишао до тада. Дакле, познавао сам митрополита Јоаникија из тих времена и већ тада сам упознао човека на којег сам у потпуности могао да се ослоним, човека крајње честитог и поштеног. И наравно после кроз студије на Теолошком факултету, кроз живот у Цркви још боље смо се у Христу упознали. И зашто и како он као Митрополит?! Па напросто, он је био као од Бога дат за то место и за мене није постојала никаква дилема ко је тај који треба да наследи на трону Светог Петра Цетињског блаженопочившег митрополита Амфилохија. То је за мене био митрополит Јоаникије и он је једногласно акламацијом на мој предлог изабран, али да га нисам ја предложио неко би га други сигурно предложио и он би опет био акламацијом, једногласном одлуком Сабора за то место прихваћен. Сигурно да му неће бити лако и ови дани то свjедоче, често нас оптужују као Српску Цркву, нарочито овдје једним дијелом у Црној Гори, да смо ми пропагатори и они који на неки начин спроводе једну идеолошко-политичку, можемо слободно рећи, и националистички политику. Како Ви одговарате на те оптужбе и која је заправо политика Цркве? Одговарати таквим људима мислим да је депласирано и да је то промашај, зато што ти људи добро знају да то није истина, да наша Црква, Црква Христова, Православна Црква, па и Српска Православна Црква и овде и другде, јесте Црква која се не бави никаквим политикама. По себи Црква не може бити ни страначка, ни неко ко подржава једну опцију против друге. Црква је саборна, она је организам који не само да има места за све него је по својој природи организам који грли сваког човека, и нарочито онога који има нешто против ње. Дакле, немамо ми ту шта да одговоримо, ми знамо да то није истина. Овде је конкретно реч о замени теза и ја наравно не бих могао да кажем са које стране дувају ти ветрови који имају потребу за поларизацијама, за сукобима, да би онда остваривали своје интересе. Али, у сваком случају ту постоје, према мом мишљењу, различити фактори, и домаћи и страни, који у Цркви виде непријатеља за систем вредности по којима живи модерни човек који је изван Бога и против Бога. Тај систем вредности, који нам намеће овај модерни свет, он не може да поднесе, не може да изнесе, да истрпи јеванђелски систем вредности. Сам Господ је рекао: Па пре вас су мене омрзли, да мене воле и вас би волели или обрнуто. Значи Христос као истина, као критеријум, као параметар на којем се ми темељимо и у коме се ми огледамо истовремено је и критика извитоперена у систему вредности по којем живи модерни, либерални, са отвореним тржиштем, свет. Погледајте само шта се дешава, не само овде код нас него свугде у свету, где неко сеје најстрашније зло, спреман да жртвује не само једнога човека него читаве народе, али он направи такав систем вредности помоћу којег објасни своме човеку да је то исправно, да је то правилно. Дакле, ако се погрузиш у Христа, онда ти не можеш опстати у Христу уколико не саображаваш и себе и своје биће Христовој заповести у љубави, да љубиш Господа Бога читавим својим бићем, својим срцем, умом, и ближњега свога као самога себе, а притом мој ближњи је сваки човек. За систем вредности овога света постоје позитивни и негативни, за систем вредности овога света на основу тих параметара позитиван и негативан, такозвани или самопрозвани позитиван оправдано може да елиминише у потпуности онога кога је он прозвао негативним. Према томе, одвело би нас далеко да улазимо у анализе и онога што се дешава овде. Нама не преостаје друго, чини ми се да не треба да се губимо у разним тим информацијама и дезинформацијама, што смо информисанији утолико смо конфузнији. Ми треба да поједноставимо ствари и да се распети са Христом, гледајући у Његове васкрсење, молимо Богу за сваку душу. Ми не можемо пристати на то да постојимо ми и они, за нас су сви – ми. И не можемо пристати на то да имамо непријатеље без обзира на то како су они према нама опходе. Него Христом оплемењени, љубављу Његовом, сваки човек је наш брат па и ако се он у односу на нас поставља непријатељски, нека он види са Господом о томе кад дође време, а ми ћемо хтети испружених руку и отвореног срца и њих својом молитвом да загрлимо. Постоји безброј људи, у то сам потпуно уверен, и овде у Црној Гори, који и несвесно, ко зна како заведени управо у недостатку ових човекољубивих, универзалних хришћанских, јеванђелских вредности иду странпутицом. И што му више отвараш срце, што му више показујеш љубав, њему то више смета, али ми не можемо одустати. Пре или касније љубав све покрива, како каже апостол Павле, или љубав Христова надразумна. Дакле, љубав нема логике, љубав значи волим те таквог какав јеси и само у истраној молитви за читав свет, али пре свега за наше непосредне ближње, ја сам сигуран да ће и ово овде бити краткога даха. Нека буде свако ко шта хоће, нека се декларише или у попису изјашњава како се осећа, али нека прихвати и поштује и другога да има ту слободу. Апелујем на православне хришћане да се тако понашају, нека буду оно што јесу, нека се декларишу онако како мисле да треба да се декларишу, али нека прихвате и другога у његовој слободи. Само смо тада Христови. У исто време оно што су показале литије овде, тај величанствени духовни, саможртвени подвиг литија, подвиг љубави кроз литије показао је и доказао, и то треба да нам буде принцип, да не можемо пристати да нам неко узме душу. Ми нећемо никада посегнути насиљем против онога ко хоће да нам узме душу, али напросто молитвом, постом, праштањем, благом речју и јаким аргументима покушаћемо да покажемо, па на крају да докажемо, да душу не може нико да нам узме и да на то никада нећемо пристати, а да у исто време у нашој Цркви – Цркви Христовој – има места и за црног и белог и жутог, има места за све могуће опције, за све могуће погледа на свет, само уколико систем вредности тих погледа на свет није супротан Јеванђељу. Ваша Светости, имао бих још много тога да Вас питам и да разговарам са Вама, али заиста је вријеме које сте издвојили за наше гледаоце драгоцјено у овој згуснутој агенди коју имате у овој дводневној посјети, па ми остаје да Вам захвалим и на Вашој посјети и на дивним ријечима испред Саборног храма Христовог Васкрсења и на овој вечерашњој поуци, која ће сигурно имати одјека код оних који имају уши и који имају очи, а њима је и упућена, па се надамо да ће ова посјета бити оно што и Ваша жеља, мир и радост у Духу Светоме. Хвала вам и благословите. Хвала вама и нека Господ благослови све људе који живе у Црној Гори. Ја се молим за све, независно ко је ко, управо то, како рекосте, за мир, разумевање, љубав и јединство у ономе у чему можемо бити једно. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Честитам, драга браћо и сестре, вама новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Ми смо, браћо и сестре, извршили свето дело послушања Цркви, и, наравно, то значи да ништа нисмо однели и ништа нисмо, не дај Боже, украли. Напротив, извршили смо свето дело устоличења Митрополита да врши службу Христову, а то значи, пре свега, да служи Свету литургију и све оно што из ње извире и што се њој враћа. А Света литургија није ништа друго него тајна царства Божјег у историји и међу нама. Света литургија зато и почиње речима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” То царство није од овога века, али јесте у овоме веку, да преображава овај век и да се ми, у Цркви и кроз Цркву, преображавамо у заједницу са Богом и у заједницу међу собом. Али Света литургија, одмах после увода, има молитву коју изговара ђакон, која каже: ,,У миру Господу се помолимо. За мир свега света Господу се помолимо.” И даље, реч ,,мир” се безброј пута понавља у Светој литургији. ,,Мир свима, благодат и мир Господа нашега, Исуса Христа, да буде са свима вама.” И напокон, мир као реч, али и као тајна, помиње се и на крају Литургије, као позив да у миру изиђемо са Свете литургије. Ту тајну Свете литургије, тајну мира у једном народу, у једној епархији, а овде конкретно у Митрополији црногорско-приморској, у Црној Гори, врши њен предстојатељ, у овом тренутку, Митрополит Јоаникије. Његов задатак и улога јесте управо продужени Христос, као Бог мира. Ако је игде мир потребан, а потребан је наравно свуда, непоходан и потребан је овде, на овим просторима. Зато, служећи Свету литургију, причешћујући и крштавајући народ Божији, Митрополит Јоаникије, то је и сам рекао у својој беседи, трудиће се, уз помоћ Божју, да отупљује оштрице, међу браћом да гради мостове, притом поштујући слободу свакога да буде оно што хоће и оно што јесте, али само, да у истој мјери, свако поштује и прихвата слободу оног другога. Ми знамо да њему неће бити лако, али он има подршку вас, браћо и сестре. Има подршку вашу, али има и подршку читаве наше Цркве. Свег православног нашег народа где год да живи, и, наравно, има подршку све браће архијереја, без трунке резерве. Апостол Павле, позива и њега и нас, али овде, данас важно је, позива Митрополита Јоаникија и подсећа да кад говоре против нас, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо, када хуле на нас молимо се. И трпљење и благосиљање и молитву, желим од свег срца, Вама драги, у Христу брате и саслужитељу, и знајте да смо ми са Вама и нека буду и речи великог Његоша. На Вашем срцу, да се разведри над Црном Гором, да се разведри облак таме, да се зацели и засија љубав и разумиевање и јединство у свему ономе што је неопходно да функционишемо као чесни и цивилизовани, али на крају, и као људи који су хришћани. Нека је благословена Ваша служба, честитам Вам. Сигуран сам да се данас радује читава Црква православна и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божјих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом. Још један пут да сте сви благословени, овде сабрани, ваше породице, ваши пријатељи. Браћо и сестре, да је благословен овај предивни град, ова Богом сабрана, прелепа земља, која има све од Бога. Има уцртану Божанску мисао код себе, коју само ако препознамо, препознаћемо и Бога присутног овде. Нека је благословена ова земља, и сви житељи њени, и ево драги владико, Митрополите, поверавам Вам ово стадо, сигурни да ће те га Ви узети у своје наручје, у достојно принети Богу, сви да сте благословени и живели на многаја љета. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Порфирија на устоличењу Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија - 5. септембар 2021. године, Цетињски манастир Високопреосвећени Владико, браћо архијереји, браћо и сестре, сабору наше Помјесне цркве, Српске православне цркве и прије тога Духу Светоме, а и сагласно вољи народа, изабрани сте за Митрополита црногорско-приморског. То је узвишена и велика служба и велика част, али и велика одговорност јер долазите на трон Светог Петра Цетињског и многих светитеља Божијих до данас. И напослетку, после великог оца Цркве, блаженопочившег Митрополита Амфилохија, да имамо његову молитву и да Господ њему подари царство небеско. Наша Црква је Вас изабрала, и овим свечаним чином ми нисмо дошли било шта да отмемо, било кога да угрозимо и, не дај Боже, било шта да украдемо. Ми смо дошли да извршимо свети чин вашега устоличења на мјесто архијереја ове помјесне, Богом спасаване, епархије, а служба архијереја није ништа друго него служба самога Исуса Христа. То значи да сте ви овде постављени вољом Божијом, прије свега, да служите Свету литургију, а Света литургија није ништа друго него царство небеско овдје међу нама. Зато и почињемо Свету литургију ријечима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” Међутим, већ послије самог почетка Свете литургије, назначена је и ваша мисија, јер свака Литургија почиње прозбом, молитвом: ,,У миру Господу се помолимо.” За мир циијелога свијета Господу се помолимо. А онда безброј пута призивамо мир, мир Божији на сабрани народ и на читав свијет. ,,Благодат и мир Господа нашега Исуса Христа да буде са свима вама” изговарамо ријечи. ,,Мир свима” и на крају завршавамо Литургију са ријечима: ,,у миру изиђимо.” То је, драги Владико, брате и саслужитељу у Христу, Ваш задатак и Ваша служба, али то је, ја Вас добро познајем, и унутарњи трептај Вашега бића које је стопљено и спојено са Спаситељем наших, распетим и васкрслим Господом, Исусом Христом. У тешка времена долазите на ово мјесто, али кад су времена била боља? И зар Вас је неко питао кад ћете се и у ком народу родити и да ли хоћете да дођете на ово мјесто? Све је то промисао Божији, а независно од тешких времена, по ријечи апостола Павла, онда када се уздамо у Христа, а ја знам да Ви то чините, апостол Павле поручује хришћанима од најранијих времена и нама данас, ма колико да су тешка времена, ма колико да су велика искушења, апостол вели: ,,довољна вам је благодат Божија.” То јест, онда када се он Господу у невољи и у муци обраћао за помоћ, Господ лично њему упућује ријечи: ,,Довољна ти је благодат моја. У слабостима твојим сила Божија се препознаје.“ И заиста, ми људи јесмо слаби, али, ја знам, показали и доказали сте до сада да сте јаки, али јаки у Христу, вјером јаки, љубављу јаки, јаки управо оним што стоји у Литургији, а то је да проповједате и проносите мир овде, у овој светој и распетој земљи, јер мир је овде потребнији него било шта. Ваша ће мисија бити, то од Вас сабор наше Цркве очекује, а и читава Православна црква, да отупљујете оштрице, да градите мостове, да не питате ко је ко, како се изражава, ком народу припада, него да, служећи Литургију, свједочите мир и сваког човјека причешћујете, питајући га само за његово име којим је крштен у име Оца, и Сина и Светога Духа и по којем га сам живи Господ познаје. Јер у Цркви, Ви то добро знате, не постоје границе. Не постоје непријатељства, не постоје подјеле, јер Црква је по своме значењу ekklisia – сабор! Она све у себе Христом и у Христу сабира. То је ваш задатак, али ја знам да ћете бити распети. И зато увек слушајте ријеч Христову, која каже: ,,Кад вас псују, благосиљајте. Кад вас гоне, трпите, када хуле на вас, молите се.” И када буду говорили против вас, када вас буду гонили и када буду хулили на вас, увек ћете благосиљати, трпети и молити се за све. То сте чинили до сада и то ћете наставити да чините, сигурно уз помоћ Светог Петра Цетињског, уз помоћ Светог Василија Острошког, уз помоћ свих светитеља Божијих пониклих у Црној Гори, уз помоћ молитава Вашег духовног оца, нашег заједничког учитеља, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Нека би Вам Господ дао снагу Његову, трпељивост Његову, снагу да носите бол свога народа, да носите његова распећа, али на крају и да све што буде међу њима супротстављено, нека легне на Ваша прса, на Вашу душу, а Ви ће те добро знати да клекнете пред овај ћивот да принесете муку свога народа, сваког човјека и свих заједно препустите молитвама Светог Петра Цетињског, а онда он да пусти Господа и благодат Његову да разријешава сваки наш мрак, како би онда заживјела и ријеч Његоша, који каже у Горском вијенцу: ,,Нека се над Црном Гором промијени и развеје мрак.” И нека засија свјетлост, радост и мир овдје, на овом мјесту, мир из овог светог манастира и ове свете обитељи, нека се живи концентричним круговима и нека обасја читаву Црну Гору и све људе у њој. Нека сте благословени и нека Вам Господ да снаге. Аксиос! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, величанствени саборе, ставих неколико реченица на папир да не бих отишао у странпутицу гледајући све вас данас сада овде сабране. Најрадије бих све вас као и све људе Црне Горе сместио у своје срце, закључао у њега, и заједно са вама попео се на Острог и препустио се молитвама Светог Василија Острошког, да он буде тај који нам даје упутства којим путем да идемо, којим речима да општимо једни са другима; или бих се ћутке спустио у крипту у којој су смештене кости великог архипастира и васкрситеља опустошене, мртве Црне Горе, у крипту у којој се налази тело нашег и вашег блаженопочившег митрополита Амфилохија, и да тамо сви у молитви ћутке чујемо шта има да нам поручи, и ако би имао у наше име недоумице, сада их сигурно више у близини Христовој нема. Засигурно зна да су јединство, љубав Христова и мир Христов једини оквир који је природан и нормалан, здрав и исправан за животе сваког од нас појединачно али и за живот свих нас заједно. Ово свето место испред којег стојимо, свети храм посвећен Васкрсењу Христовом, најбоље поручује који је смисао и садржај наше вере, који је смисао и постојање Цркве у свету. Црква не постоји због тога да би решавала на пример економске, социјалне, психолошке, политичке, државне и сваке друге проблеме. Црква о којој сведочи овај храм Васкрсења у свету постоји да бисмо ми дошли у њу и да бисмо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вечни. То је смисао нашега постојања овде, у историји али и у вечности. И само када дотакнемо ту тајну, тајну Крста и Васкрсења Христовог, тада добија свој смисао и све оно претходно. Драга браћо и сестре, величанствени Саборе, утешен вашом вером и љубављу знам да смо сабрани у име Оца и Сина и Светога Духа. За нас је данас празник и ја вам га од свег срца, браћо и сестре, честитам. Овакви дани и овакви догађаји одавно су не само поменути него и описани у Светом Писму, у псалмима Давидовим: Ево дана који створи Господ радујмо се и веселимо се у њему!. И заиста овај дан и овај наш сусрет јесте по нашој вољи и израз је наших најдубљих жеља. Али не само наших. За ове дане и за овај догађај ми смо се молили Богу да добијемо на челу ове древне светосавске епископије достојног архијереја. И Господ је преко Сабора Архијереја Српске Православне Цркве, који се управља Духом Светим, услишио наше молитве. Изашао је Господ у сусрет нашим молитвама и нашим жељама и ми смо за предстојатеља ове велике и важне за нашу Цркву и за читаво Православље епархије добили великог мужа, онога кога смо желели, кога смо измолили, владику Јоаникија. И ја вам на тим испуњеним молитвама и жељама и у своје лично име, али и у име пуноће Српске Православне Цркве и у име пуноће Цркве Христове, честитам. Велика је и силна је наша радост, али ми смо ту радост као православни хришћани спремни да поделимо са свима: са браћом римокатолицима који живе у знаку истог крста Христовог као и ми православни, затим са другом децом Авраамовом: са браћом Јеврејима и са браћом муслиманима, са којима смо исто тако испреплетани широм балканског шара, па и овде у Црној Гори. Свима њима пружамо руку братства и братску радост делимо са њима. Пружамо им не само једну руку којом се рукујемо, него ширимо обе своје руке, ширимо, браћо и сестре, своје срце и све братски грлимо и целивамо. А ако у братски загрљај зовемо њих како тек чезнемо и желимо из свег срца, из дубине своје душе, да у миру и у љубави Христовој загрлимо ону нашу браћу која су нам најближа, која су нам рођена, а која данас нас овде сабране на овом скупу или не препознају или не признају за своју браћу, и називају нас различитим погрдним именима. Ми ту нашу браћу грлимо читавим својим срцем, својом душом, читавим својим бићем и молимо се да колико год не били добре воље према нама да их Господ одобровољи, али и нас и наша срца да прошири до небеса, да у та наша срца они имају улаз, али да из њих никада немају ниједан излаз. Баш њих желимо да примимо већма него било кога другог у братски загрљај, јер ми као православни хришћани знамо да без обзира на то ко како себе доживљава и осећа, како се изражава, како себе види по свом националном убеђењу, без обзира на то коју идеологију, који политички поглед на свет има, и којој странци припада, без обзира на било које и било какве разлике, у Цркви - сви смо једно. Да је Црква, знамо добро, јединствени кров и простор за све нас, кров под који нас када приступимо светој чаши свештеник не пита које смо нације, ко нам је отац, ко нам је мајка, за кога гласамо, где радимо... Не, браћо и сестре, ми Христом просветљени, молитвама Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског просветљени, знамо да за Бога најмање је битно како и на који начин себе доживљавамо уколико смо Христови. Свештеник када му приступимо једино што ће нас питати јесте како вам је име. У које име смо крштени, које смо име на крштењу добили, по чему нас Бог лично препознаје. Да сви једно буду нису речи било кога од овога света, нису речи нас свештеника, па макар били и епископи. То су речи никог другог но до самог Господа нашег Исуса Христа да сви једно буду. а за нас хришћане речи Христове су меродавне. Оне су огледало, оне су наше мерило. Када слушамо реч Његову она ће се претворити и преточити и у наше животе. Та реч Христова поред позива на јединство у исто време је и позив на љубав и позив на мир. Ни једно, ни друго, ни треће није могуће без вере у Христа, без послушања његовим заповестима и без труда да живимо у складу са оним на шта нас Он позива. У том светлу сви људи су позвани да буду наша браћа. У том кључу, у кључу Христовом, у Његовом огледалу, ми немамо непријатеље, без обзира што помућени силама овог света, надахнути интересима себичним и пролазним неки људи, Цркву Христову па и самога Христа, а онда и нас православне хришћане, могу видети као своје непријатеље. То је њихова ствар. Бог нас неће питати шта су они нама учинили, али ће нас питати шта смо ми учинили. Да ли смо посведочили распетог и васкрслог Христа, да ли смо били спремни, баш као што је чинио блаженопочивши митрополит Амфилохије и као што је заједно са њим чинио, чини и чиниће новоизабрани митрополит Јоаникије, који су носили и носе падове и бремена и оних који слушају реч Христову и оних који не слушају реч Христову. Стога позивам и апелујем на све крштене душе у овој Епископији да стану уз овог изабраног митрополита Јоаникија. И као да чујем неки немушти ехо који хоће да каже он није изабран овде. А ја заједно са вама, браћо и сестре, кажем: Изабран је митрополит Јаникије легално и легитимно у складу са учењем светих канона Православне Цркве, онако како се то радило кроз сву историју од дванаесторице апостола, па преко седамдесеторице који су изабрани после њих, до наших дана. Свима је Господ рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца, Сина и Светога Духа. Тако је и кроз свети Сабор Цркве наше, али кроз ваше молитве и вашу вољу, рекао и овом драгом нам изабраном Митрополиту црногорско-приморском господину Јоаникију, рекао је и њему: Иди и поучавај и крсти све људе, сав народ у овом крају, у Црној Гори у име Оца, Сина и Светога Духа, приводи их распетом и васкрслом Христу без обзира како ко гледа на себе. Никаква друга потврда није потребна до избора од законитог Сабора. Али, ако већ неко жели потврду народа у Црној Гори за избор Митрополита новог, ја вас овде сабране питам и очекујем јасан, јединствен и непоновљив гласан одговор: да ли је достојан владика Јоаникије да седне на трон Светог Петра Цетињског? Да ли је достојан? Да ли је достојан владика Јоаникије за митрополита црногорско-приморског? Наравно да је достојан! И то сви треба да знају! Ја, немојте ми замерити што ћу речи лично у првом лицу једнине, вашег новог митрополита добро познајем, пријатељи смо, али много више од тога - браћа смо. Знамо се од студентских дана, али не од студентских дана када смо студирали богословске науке заједно, него много пре тога, када смо се сабирали у студентској соби, у Студентском граду у Београду - он студент философије, а моја маленкост студент археологије, а било је ту још наше браће у истој соби који су данас свештеници. Сабирали смо се и имали смо само једну потребу, само једно питање: не - има ли Бога? - него: ко је тај Бог? Који је тај Бог који може да осмисли сваки наш тамни буџак, да осмисли наше јадне животе, да осмисли историју? Који је то Бог који нам даје све, и себе самога у љубави, али даје и вечност? А онда смо готово паралелно у исто време срели апостоле оних времена и сведоке Христове, духовну децу Светог оца Јустина. Срели смо митрополита Амфилохију, владику Атанасија и владику Иринеја и они су нам не речју својом, него собом, својим постојањем показали да постоји живи Бог, да је тај Бог дошао међу нас да се распне и да се васкрсао и да је тај живи Бог, Исус Христос Господ Наш. После једног таквог сусрета, једног разговора и предавања митрополита Амфилохија, одлучили смо да напустимо студије које смо започели и да упишемо Богословски факултет, хотећи да чујемо живу реч Божју, не слутећи да ће нас Господ слабашне и мале поставити на трон са којег треба да носимо бреме распетог, али на путу васкрсења српског православног народа. И ја сам стога, браћо и сестре, јемац да је ваш нови Митрополит истински човек. Он јесте Србин православни, али је пре тога, за то време и после тога - хришћанин православни. То значи да воли свој српски народ, али у Христу и кроз љубав према свом народу воли сваког човека и све народе света, јер сви су позвани да буду Христос, да буду Црква Његова. За митрополита Јоаникија, као и за његовог духовног оца, а рекох већ нашег заједничког учитеља, блаженог спомена митрополита Амфилохија, важи онај једноставан закључак апостола Павла који је и закључак свих нас: Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу. Драга браћо, вама и свим нашим сународницима и свим људима који живе на овим просторима, постављам питање: Да ли ћемо ми савременици, дозволити да се и даље кроз 21. столеће преносе бесмислени идеолошки сукоби, понављам: бесмислени идеолошки сукоби, да нам на челу стоје жигови и етикете из прошлих времена. И не само то, него да те жигове утискујемо у душе сопствене деце. Потребан нам је само Христос, потребан нам је само Христов печат у срцу, њим да се осењујемо, а онда нека свако по свему другом буде оно што хоће. Разлике су дар Божји, дате су не да би били повод за сукобе, него су дате као дарови Божји да бисмо свој посебан печат развијали како бисмо онда кроз тај печат себе даривали другима, али исто тако кроз свој посебан дар примали друге да бисмо друге собом обогаћивали и другима били обогаћени. Стога и ја, заједно са изабраним митрополитом Јоаникијем и свим нашим архијерејима, молим све у овим светим крајевима да не дозволе да се мржња међу браћом и несреће продужују. Не остављајмо нашој деци хипотеке ни своје, ни наших дедова. Тражимо опроштај и опростимо: ако сам те увредио опрости, а ја теби унапред праштам на свему. То је реч, то је емоција, то је вера нас православних архијереја, то је вера вас православних хришћана, то је вера и вашега новог митрополита. И на крају, нека Господ да - као што је, знам поуздано, у срцу и у души вашег новог митрополита Бог Христос увек на првом месту и онда је све у његовом животу на свом месту – да, браћо и сестре, молитвама свих светих Божјих из ове свете земље, из наше свете Цркве Православне, Господ Христос буде у вашим срцима, у вашим мислима, у вашем бићу увек на првом месту. И онда никада нећете имати проблем да препознате шта је то што треба да буде на другом месту и шта на којем месту треба да буде: Христос Господ је почетак и крај, а све остало биће на свом месту. Благодат и мир Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Духа Светога нека буде са свима вама овде сабранима, са свим житељима овог града, са свим житељима Црне Горе, са читавим светом. Живели, нека вам је срећан празник и нека вам је срећан и благословен нови Митрополит! Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који први пут долази у Црну Гору у том својству, стигао је вечерас око 18 часова испред подгоричког Саборног храма Христовог васкрсења гдје му је приређен свечани дочек у којем учествују архијереји и свештенство наше Српске православне цркве и помјесних православних цркава, вјерни народ из свих крајева Црне Горе. Повезане вести: Његова Светост Патријарх српски Порфирије стигао у Подгорицу Беседа Патријарха српског Порфирија испред Саборног храма у Подгорици Поздравна беседа изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија испред Саборног храма у Подгорици Свјатјејши Патријарх Порфирије у пратњи више епископа и свештенства допутовао је данас, око 13.30 часова, у Црну Гору, а на подгоричком аеродрому дочекао га је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки г. Методије са свештенством Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Свечана доксологија – у присуству архијереја, свештеника, свештеномонаштва наше и осталих помјесних цркава, као и многобројног вјерног народа који се сабрао да дочека и узме благослов од Патријарха српског, а преко њега и свих насљедника Светога Саве до наших времена – служена је на бини испред Саборног храма. Послије свечаног чина доксологије служена је празнична вечерња служба, након које су се сабранима обратили домаћин владика Јоаникије и Патријарх српски Порфирије. Високопреосвећени изабрани Митрополит црногорско-приморски поздравио је госте, браћу архијереје, вјерни народ, све присутне, упутивши Патријарху ријечи добродошлице и благодарности, подсјетивши да је овај велик сабор приређен због доласка Патријарха Порфирија, који први пут као новоизабрани патријарх долази да посјети Црну Гору, да јој донесе мир и благослов: “Ваша светости, Ви као насљедник Светога оца нашега Саве, првога архиепископа српскога, идете његовим стопама, посјећујући свете Божије престоле које је утврдио Свети Сава, и ево дошли сте да и овај свети престо древне Епископије зетске, данашње Митрополије црногорско-приморске, посјетите и утврдите. Ваша света служба је служба помирења и обједињења. Цијела Српска православна црква, српски православни народ и сви они који су у Вашој јурисдикцији, обједињавају се око Вас и око светог патријарашког престола. Са Вама је, Ваша светости, вечерас дошла и пуноћа васељенског православља. И ту пуноћу, као патријарх српски, носите у својој светој служби и своме срцу. ” Изражавајући радост што су се вечерас сабрали архијереји светих православних патријаршија и светих аутокефалних православних цркава из цијелог православља, Митрополит Јоаникије је нагласио да то даје и велику снагу. “Ево, Ваша светости дошли сте, поводом Нашега устоличења као новоизабраног Митрополита црногорско-приморског, да посјетите ову, Светим Савом, утврђену Митрополију, која се прославила светошћу, и Светога Петра Цетињскога и осталих светиња које је сабрала под својим освештаним крововима. И руку Светог Јована Крститеља, и дио Часнога и животворнога крста, и свету чудотворну икону Богородице Филермске, и у земљу Светога Василија Острошкога Чудотворца, са којом се он, као Митрополит херцеговачки, сјединио. Епископију и Митрополију у којој су свој мир нашле мошти Вашега далекога претходника, Светога Арсенија Сремца. Ова епископија и митрополија се прославила светошћу, али и много чиме друго. И књижевношћу и умјетношћу и љепотом наших светиња, а у посљедње вријеме, наш народ, који се објединио у одбрани својих светиња, своје вјере, части, образа и памћења, заблистао је и изашао пред лице цијеле православне васељене, као народ одан својој вјери и својој Цркви”, закључио је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Првојерарх наше Цркве је захвалио на добродошлици, рекавши да би све овдје сабране, најрадије као и све људе Црне Горе, смјестио у своје срце и закључао у њега: “И заједно са вама попео се на Острог и препустио се молитвама Св. Василија Острошког. да он буде тај који нам даје упутства којим путем да идемо, којим ријечима да општимо једни са другима. Нарадије бих се ћутке спустио у крипту гдје је смјештено тијело великог архипастира и спаситеља опустошене мртве Црне Горе. У крипту у којој се налази тијело нашег и вашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Да тамо сви у молитви ћутке чујемо шта има да нам поручи јер и ако је имао у наше име недоумице, сада их сигурно у близини Христовој нема. Засигурно зна да је мир Христов једини оквир који је природан и нормалан, здрав и исправан.” Патријарх српски је нагласио да Црква не постоји због тога да би рјешавала економске, социолошке, државне и друге проблеме већ постоји “да бисмо ми дошли у њу и да бисмо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вјечни”. “Само када дотакнемо ту тајну, тада добија свој смисао и све оно претходно. Драга браћо и сестре, величанствени саборе, утјешен вашом вјером, знам да смо сазвани у име Оца, Сина и Светог Духа. Данас је празник и ја вам га од свег срца честитам. Овакви дани и догађаји описани су у Светом писму”, нагласио је Свјатјејши Патријарх и додао: “Господ је услишио преко Сабора архијереја СПЦ наше молитве. Изашао је у сусрет нашим молитвама и ми смо за предстојатеља Митрополије добили великог мужа, онога ког смо жељели, ког смо измолили, владику Јоаникија. Ја вам на тим испуњеним молитвама и жељама, у своје лично име и у име пуноће СПЦ честитам. То је за нас велика радост коју смо спремни да подијелимо са свима.” Поручио је да сви са овог скупа своју браћу и сестре братски грле и цјеливају, а која данас нису сабране на овом скупу: “Или нас не препознају или не признају за своју браћу и називају нас најпогрднијим именима. Ми ту нашу браћу грлимо читавим својим срцем, својом душом и молимо се да их Господ одобровољи, али и наша срца прошири до небеса, да у та наша срца они имају улазе, а да из њих никада немају ниједан излаз. Баш њих желимо да примимо више него било кога другог у братски загрљај. Јер ми као православни хришћани знамо да без обзира на то како ко себе види и доживљава, како види себе по националном опредјељењу, који политички поглед на свијет има и којој странци припада, сви смо једно. Да је Црква знамо добро јединствени кров и простор за све нас. Кров под који нас, када приступимо, свештеник не пита које смо нације, ко нам је отац, ко нам је мајка, за кога гласамо, где радимо. Ми Христом просвијетљени, молитвама Св. Василија Великог, Светог Василија Острошког, Св. Петра Цетињског, знамо да је за Бога најмање битно, како и на који начин себе доживљамо ако смо Христови”, казао је, између осталог, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије и закључио: “Позивам и апелујем на све крштене душе у овој Митрополији да стану иза овог изабраног Митрополита Јоаникија. И већ као да чујем неки немушти ехо који хоће да каже он није изабран овдје, а ја заједно са вама кажем изабран је Митрополит Јоаникије легално и легитимно у складу са учењем светих канона православне Цркве, онако како се то радило кроз сву историју од 12 апостола па преко седамдесеторице који су изабрани послије њих до наших дана.” Послије богослужења и обраћања Патријарха српског и Митрополита црногорско-приморског, на платоу Саборног храма васкрења уприличен је богат културно-умјетнички програм који је почео пројекцијом документарних филомова: “Литије” и “Митрополит Јоаникије”. У програму су учешће узели: гуслар Ђоко Копривица, фолклорни ансамбл народних игара и пјесама „Ђурђевданско коло” из Подгорице, Даница Црногорчевић, Бранка Зечевић, Фенечки бисери, фрулаш Радован Сукновић, Београдски синдикат и Неверне бебе. Атмосфера испред Саборног храма је величанствена и подсјећа на литијска сабрања која су организована за одбрану светиња. Вјерни народ из појединих дјелова Подгорице, али и других крајева Црне Горе, сабрао се да достојанствено у љубави и слози дочека благословеног који долази у име Господње. У овом величанственом догађају учествују и гости из помјесних цркава: Архиепископ катарски Макарије (Јеруслимска патријаршија), Митрополит тверски и кашински Амвросије (Руска православна црква), Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Украјинска православна црква), Митрополит теронопољски и кременецки Сергије (Украјинска православна црква), Митрополит берлински Марко (Руска православна загранична црква), Митрополит ловчански Гаврил (Бугарска православна црква – БП), Епископ сјемјатички Варсонуфије (Пољска православна црква), Митрополит ђирокастријски Димитрије (Албанска православна црква), Архиепископ кошицки Георгије ((Православна црква чешких земаља и Словачке). Радости овог сабрања доприноси и учешће више архијереја наше Цркве: Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Митрополит дабробосански Хризостом, Епископ сремски Василије, Епископ банатски Никанор, Епископ будимски Лукијан, Епископ британско-скандинавски Доситеј, Епископ жички Јустин, Епископ шумадијски Јован, Епископ зворничко-тузлански Фотије, Епископ милешевски Атанасије, Епископ диселдорфски и њемачки Григорије, Епископ полошко-кумановски Јоаким, Епископ брегалнички Марко, Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ крушевачки Давид, Епископ славонски Јован, Епископ аустријско-швајцарски Андреј, Епископ бихаћко-петровачки Сергије, Епископ нишки Арсеније, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Епископ захумско-херцеговачки Димитрије, Епископ ваљевски Исихије, Епископ диоклијски изабрани будимљанско-никшићки Методије, Епископ моравички Антоније, Епископ ремезијански Стефан, Епископ топлички Јеротеј, Епископ умировљени канадски Георгије, Епископ изабрани марчански архим. Сава ( Бундало), Епископ изабрани хвостански архим. Јустин (Јеремић), архимандрит Методије, игуман манастира Хиландар, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Међу бројним уваженим гостима на свечаном дочеку Патријрха српског су проф. др Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе, са министрима Милојком Спајићем, Јаковом Милатовићем, Младеном Бојанићем, Ратком Митровићем, Александром Стијовићем, Њихова краљевска височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевеић, Њихова краљевска височанства принц Давид Багратион Мухранбатони од Грузије и принцеза Ирина, представници политичког и јавног живота. Због епидемиолошких мјера, које прописује Министарство здравља, вечерња служба и комплетна свечаност одржава се на бини испред Саборног храма. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије је допутовао је у дводневну посјету Црној Гори поводом устоличења Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија. Централни догађај посјете биће Света архијерејска литургија са устоличењем коју ће Патријарх са више архијереја наше и других помјесних цркава служити сјутра у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позвао је све основце, средњошколце, студенте, родитеље и наставнике, све ђаке који похађају верску наставу, као и све оне који похађају грађанско васпитање, на молитву и благослов поводом почетка нове школске 2021/22. године - Света Литургија и призив Светога Духа биће служени у суботу, 4. септембра 2021, у Спомен храму Светог Саве на Врачару, са почетком у 9 часова. Драги ученици основних школа, драги ученици средњих школа, драги студенти, родитељи и наставници, У суботу, 4. септембра, са почетком у 9 часова у Спомен-храму Светог Саве на Врачару служићемо Божанствену Литургију и призив Светог Духа за успешан и Богом благословен почетак нове школске 2021/22. године. Позивам све вас да дођете на молитву и благослов: основце, средњошколце, студенте, наставнике, родитеље... Сви су добродошли - и они који похађају верску наставу и они који не похађају верску наставу него уче грађанско васпитање, јер независно од тога колико смо способни и вешти, колико знања имамо, помоћ је потребна свима, а Бог помаже онима који је од Њега траже. Његова помоћ нам је потребна, пре свега да бисмо остали здрави и весели, да бисмо се дружили и радовали сваком дану; али и да бисмо превазишли и савладали све тешкоће. И сам сам се уверио, нарочито као ђак, да ми је Бог много пута када нисам имао решења помогао, када сам Му се молитвом обраћао. Дакле, сваком је Господ потребан, и због тога ћемо се у суботу, 4. септембра, у храму Светог Саве на Врачару у 9 сати сви заједно обратити Њему, Господу нашем Христу Исусу, да нам пошаље благодат Духа Светога да оснажи наше духовне силе како бисте са успехом завршили разред или положили испите који вам предстоје, и исто тако да би се ваши родитељи, учитељи и професори вама поносили и да бисте са својим школским другарима били увек пријатељи у животима који су пред вама. Ваш пријатељ у Христу, Патријарх српски Порфирије Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  22. Вашој пажњи препоручујемо: Преглед посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој и свечаности поводом седме годишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Историјска посета Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Патријарх Порфирије у Доњем Милановцу: Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће Торжествено прослављена седма годишњица архијерејског служења Епископа Илариона Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Епископ тимочки Иларион се труди да служи „најмањој браћи Његовој” (Мт 25, 40) Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Епископ Иларион је своје биће уткао у биће Цркве, а љубављу и нас призива на свецело служење Цркви Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Отворена званична Фејсбук страница Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Поглавар Српске Православне Цркве jе, узимајући у обзир чињеницу да на Фејсбуку већ постоји неколико налога са његовим именом и титулом у наслову, што сигурно доводи до забуне, чак и до могуће преваре, данас дао благослов да Информативна служба Српске Православне Цркве отвори званичну Фејсбук страницу Патријарх српски Порфирије, у чијем уређивању ће узети лично учешће. Званична Фејсбук страница Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија налази се ОВДЕ. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Отворена званична Фејсбук страница Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Поглавар Српске Православне Цркве jе, узимајући у обзир чињеницу да на Фејсбуку већ постоји неколико налога са његовим именом и титулом у наслову, што сигурно доводи до забуне, чак и до могуће преваре, данас дао благослов да Информативна служба Српске Православне Цркве отвори званичну Фејсбук страницу Патријарх српски Порфирије, у чијем уређивању ће узети лично учешће. Званична Фејсбук страница Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија налази се ОВДЕ. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  25. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 17. августа 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Њену Екселенцију Франсоаз Жакоб, сталног координатора Уједињених нација у Републици Србији и директора Канцеларије Светске здравствене организације у Србији др Маријанa Ивануша. Патријарх Порфирије је у разговору са гђом Жакоб и др Иванушом нагласио значај придржавања епидемиолошких мера и савета лекарâ током пандемије вируса Ковид-19. Гђа Жакоб је упознала предстојатеља Српске Православне Цркве са многобројним активностима Уједињених нација у Србији, а посебно по питању сузбијања пандемије вируса Ковид-19, и захвалила патријарху Порфирију који својим архипастирским радом благотворно доприности побољшању стања у региону по многим питањима. Др Ивануш је упознао Патријарха са опасностима пандемије вируса Ковид-19, која не посустаје упркос великим напорима на њеном сузбијању. Пријему су присуствовали Епископ изабрани марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...