Претражи Живе Речи Утехе

У четвртак, 7. октобра 2021. године, у Светосавском дому при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, на позив Црквене општине Бачка Паланка, а у оквиру духовних свечаности „Под покровом Богородицеˮ, др Влајко Пановић, клинички психолог, одржао је предавање на тему „Брак, деца, породицаˮ. Гост предавача, који је том приликом одржао уводно излагање, био је Зоран Луковић, полицијски инспектор и члан Европске федерације за борбу против секти. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гледајући животне околности у светлу садашњости у којој се налазимо, осећамо да смо изложени ономе што је супротно животу по Јеванђељу, у љубави, истини, љепоти и добру. „Ja сам пут истина и живот“ ( Јн. 14, 6) сведочи нам Христос, тај ауторитет који је непобитан у времену и вечности коју нам нуди сам Бог. Молим вас, покажите једни другима љепоту те Небеске Љубави и доброте. Овај свијет је право чудо које је Бог створио. Бог је по својој милости, у наше руке ставио прегршт чудесних дјела. „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме“ (1. Мој. 1, 28). Ви родитељи, говорите увек истину, па ћете показати дјеци својој сјај и љепоту Христовог пута. Чинећи правду показаћете им Сунце Правде. Живећи морално и поштено, научићете своју дјецу најбољем поштењу и моралу. Без колевке нема живота, нема будућности. Колевка је радост читаве васељене. Бог нас позива на одговорност Бог нас позива на одговорност у нашем животу, ма коју дужност обављали, на одговорност у породици, у Цркви, у школи, војсци или полицији, на радним местима и у својим домовима и међу својим вршњацима. Ми смо овде на земљи да бисмо открили оно што нам Бог повјерава. Он жели нашу укљученост у све поре нашег живота да бисмо били срећни и радосни људи. Вјера и нада корачају заједно. Вјерујте у постојање највиших и најлепших идеала. Младима је својствено да идеализују. Вјерујте у Бога Створитеља, у Духа Светога који све покреће ка добру, у Христов загрљај који чека сваког човјека на свршетку његовог живота на овој земљи. Свијет постоји и опстаје захваљујући узорним, добрим и племенитим људима који су снагом своје љубави међу људима, градили мостове, који су сањали и вјеровали и онда када су око себе слушали ријечи подсмјеха и покуде. Данас је потребна искрена верничка љубав без граница Данас је Србији толико потребна наша искрена вјерничка љубав која не зна за границе. Потребно јој је искрено родољубље синова и кћери. Треба сви да се данас запитамо: Зашто смо и да ли смо и колико смо данас спремни да се заложимо и уградимо себе за опште добро човечанства. Питам себе и вас, ослањујући се на ваше младалачко одушевљење и снагу и вјерујем у то, да и поред тога што сваким даном гледамо и слушамо како се олако изврће истина о човјеку, о нашој српској прошлости, како се жртве омаловажавају и минимализују, има у нама снаге да се расеју непријатељи наши. Неки су себи дали право да управљају слободом дјеце 21. века, да истину изврћу и претварају у дневно политиканство и политичке нагодбе. Видимо, породично гнездо се урушава, видимо, како се наше свето и мученичко Косово и Метохија растаче. Морамо ревновати за Бога Зато, драги моји, морамо ревновати за Бога, Род и Отаџбину. За своју породицу. Као вјерници Цркве Христове не можемо да ћутимо кад видимо да се највеће драгоцености нашег народа упропаштавају и тиме се доводи у питање опстанак и смисао љубави. Јесмо ли ми дјеца и потомци Светога Саве, Светих Немањића и Бранковића, Мајке Ангелине, Светог Максима и Јована, који столују у Манастиру Крушедолу, у својој задужбини? Јесмо, свако које крштен и слави свог свеца и поштује своје претке, радећи за своје потомке, племенитог је рода. Бог је љубав. „Будимо људи“, речи су блаженопочившег Патријарха Павла. Бити човек тежак је задатак. Бити човек који ће око себе да шири топлину још је тежи задатак који нам је сам Господ поверио – да будемо људи и у нељудским временима. Љубав према ближњем лако је провјерити – мјером преузимања одговорности за другог. Удаљите од себе дух оптуживања и осуђивања својих ближњих, који трује својом горчином душу и срце и цело наше биће. Нажалост, техника данашњице је све савршенија а ми људи све мање имамо времена једни за друге. Невероватно колико смо удаљени једни од других. Бог је увијек близу, само је човјек далеко. Одвојеност од породичног стола, заједништва у ријечи и делању и у благовању, претворила нас је у индивидуалце. Породица је мали сплав спаса у бродолому живота појединаца и народа Породица је мјесто у којем се нови живот не само рађа, него и прихвата као Божји дар. И сви се радујемо једној светој и многољудној породици. Учинимо молитву за обнову мајчинства и очинства. Ово посебно наглашавамо! Младићи и девојке, вама се обраћам, када једном добијете од Бога благослов и дар љубави, када се заволите и склопите брак, тек тада крећу борбе и битке. Ђаво не жели да се људи воле и гледа да све учини да разруши и поквари ту љубав и брачну хармонију. Неспремни за ту врсту борбе, многи нажалост завршавају разводом брака. Да се одбрани светиња брака, нису довољни само судови човечански. Ту треба да бди око Божије и покровитељство свих светих. Зато су многи разводи брака у нас срамота и наша несрећа која још није довољно уочена. А ја вам као родитељ саветујем и препоручујем речи Св. апостола Павла Ефесцима: „Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског, стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира, а изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога.“ (Еф 6, 11–16). Брак је подвиг Брак је подвиг. Док Господ у срцу нашем не сагради породицу, ми нећемо саградити дом који је творевина Божја. Само Господ који подстиче видело вере и уноси смисао вечнога живота, одговорности и самоодрицања може да сагради и очува породице. Сетимо се колико је рођачких, комшијских и пријатељских веза прекинуто – које је прекинула студен отуђености. Све ће нас оковати лед раздора и нетрпељивости, неслоге и зависти ако у своје срце не пригрлимо Христа, који је једини способан да споји раздвојено и измири завађено. Борите се за своју заједницу, тако што ћете још више да се волите. Тако ћете непрестано доказивати своју вештину и културу живљења у заједништву. Праштајте једни другима слабости. Лечите ране једни другима а не продубљујте их. Брак без Христове вјере је веома тежак. Без наде је још тежи. Морате бити стрпљиви и мудри, и знати како да управљате својим „малим царством“, а то је брак. Свога супруга или супругу, волите увек за мрвицу више него он вас. Мрвица по мрвица, љубав на љубав и ето светог и благословеног брака. На крају нашег живљења на овом свијету не чека нас бродолом, ништавило и безнађе. У нама клија семе Апсолутног. Бог нас не разочарава већ је у наша срца ставио наду. И све се у вама и у вашим младалачким срцима рађа и буја да би процветало као у вјечном пролећу. Градите мир у себи Где год да јесте и где ћете бити сутра – изграђујте. Градите мир у себи, међусобно и међу људима. Не слушајте глас оних који сију мржњу и подјеле, ма ко они били и ма на којем положају се тренутно налазили. Људска бића, колико год се један од другог разликовала, створена су да би живела заједно. Поштујте свачији пут, био он прав или мукотрпан, јер сваки човек има своју причу коју може да прича, и причаће је до краја свога живота. Свако дијете које се рађа – обећање је новог живота, нове радости која се још једном показује моћнијом од смрти. Свака љубав која ниче и која се рађа међу вама, снага је подвига и преображења и жуди за срећом. Исус нам је предао свјетило које свијетли у тами, Духа Светога који борави у нама, који нас брани и штити од искушења. То свијетило нејвеће је богатство које нам је повјерено на чување. Нада нас наводи да вјерујемо у постојање свега оног што је Бог створио, и које се протеже све до своје кончине – када ће Бог бити све у свему. Будите сви одговорни за овај и овакав свијет и за живот сваког човјека. Помислите да је свака неправда учињена против ближњег отворена рана која умањује и твоје достојанство и Божји лик у теби. Живот не постоји и не престаје само са твојом појавом и постојањем. А када будеш у страху пред каквом животном дилемом и потешкоћом, сети се онда да ти не живиш само за себе. У светој тајни Крштења ваш живот је већ уроњен у отеловљење Свете и животворне Тројице Оца и Сина и Светога Духа. А ви припадате Христу! Он је тај који својом кротошћу побјеђује све људске непријатеље; грех, мржњу, злочин, насиље и много шта друго што ремети складност у нашој души. Имајте увек храбрости за истину и сјетите се да нисте изнад истине. Па кад би и случајно остао као једини који још вјерује у истину, немој због тога бјежати из друштва људи. Па када би живео у пустињској тишини као самац, попут многобројних монаха и подвижника, носи у свом срцу патње сваког човека, као што су то они радили. То је људски и разумљиво је. Та хришћани сте! И у молитвама својим предајте се Богу. Његујте идеале. Вјерност једно другом нека увек буде ваш циљ, само тако се задобија добро и љубав и побјеђује зло. Ако погријешите и паднете у искушење – дигните се. Те ваше погрешке не смију вас оковати. Син Божји је управо дошао не ради здравих људи – него ради болесних и изгубљених, дакле и ради тебе, и опет вам велим – не плашите се! На крају овог кратког сочитанија и нашег обраћања вама, господо ученици и професори, драга моја дјецо, наша порука и поука: „Живи, љуби да би био љубљен, Сањај, вјеруј и с Божјом помоћи, никада не очајавај.“ Пред вама је животни задатак, нова деоница животног пута, не плашите се, него уздигнутог чела ходите напред уз Божју помоћ у победе, уз молитве Богу да нам подари здравље, мир и љубав међу свима нама. Амин – Боже дај! Епископ сремски Василије Епархија сремска 7/14/2021 Извор: Православи.ру

Његовог Преосвештенства Епископа моравичког др Антонија (Пантелића) викара Патријарха српског и старешине Подворја Српске православне цркве у Москви при Патријарху московском и све Русије за Српски телеграф о Божићу 2020. године. 1. Као старешина Подворја Српске патријаршије у Москви већ дуго живите у Русији, ако се не варам од 2002. Како се припремате за Божић и колико Срба долази код вас у цркву? Пре свега, захваљујем се вашим новинама што сте препознали важност да у овим данима божићне радости, али и великих искушења која су задесила целокупно човечанство, кажемо нешто више о представништву наше Цркве у Москви – што би уједно и био превод самог назива „Подворје Српске православне цркве“. Наиме, добро сте поменули да од 2002. године боравим у Москви, као старешина храма Светих апостола Петра и Павла и представник наше помесне православне Цркве при Московској Патријаршији. Слободно можемо рећи да је та 2002. година била преломна, када су у питању односи између Руске и Српске православне цркве, јер је тада обновљен рад Подворја, које је, попут већине храмова у Русији, било затворено давне 1918. године. Постоји више датума и празника током године када се велики број наших Срба, који живе и раде у Москви, окупља под сводовима древног московског храма Светих апостола. Поред Васкрса, затим Крсне славе Подворја – празника Светих апостола Петра и Павла, Савиндана и др., и Божић представља значајан дан за нашу заједницу у далекој Русији. Будући да велика већина наших сународника божићне празнике проводи у кругу породице и пријатеља у својој матици, ипак се одређени број Срба окупи и на божићној Светој Литургији. Међу њима, редовни су и представници амбасаде Републике Србије, али и других земаља у којима Срби чине велику већину: Републике Српске (Босне и Херцеговине), Црне Горе и др. Припреме за овај радосни празник укључују и уређење, тј. декорацију храма у духу празника, када украшавамо јелке, јаслице, иконостас... 2. Које су сличности, а које разлике између божићних обичаја у Србији и Русији? Иако припадамо истој Православној Цркви, наша два народа гаје посебне обичаје, који су резултат вишевековног црквеног живота. Већ сам поменуо да се руски храмови за Божић украшавају јелкама, што није случај и код нас, где централно место, као што нам је то свима познато, заузима бадњак – млади храст или цер. Такође, Руси за Божић немају тако развијене обичаје попут нас: прављење чеснице, припремање печенице, дочекивање полазника (или полажајника), уношење сламе и др. Са друге стране, код Руса се већи део обичаја везује за васкршње празнике – почевши од припремних седмица, непосредно пред Велики пост, и закључно са празником Христовог Васкрсења. Тада они и припремају одређена препознатљива јела: кулич (колач) и пасху (слатки сир), која затим освећују у својим храмовима. Оно по чему су Руси свакако препознатљиви јесу и старе народне песме посвећене празнику Христовог Рођења – тзв. Коледарске песме. Оне су углавном настајале на подручју данашње Украјине, одакле су се преносиле широм Русије. Као и код нас, Божић је и у Русији породични празник, када се припрема богата празнична трпеза. Наравно, ту је неизоставно даривање сиромашних и оних којима је помоћ итекако потребна. 3. Да ли имате податак колико српских цркава постоји у Русији и која је најстарија? У Русији не постоји нити један храм за који би могли рећи да је „српски“ или да припада Српској православној цркви. Чак и првобитно наше Подворје, које је – већ смо то поменули – постојало све до 1918. године, било је смештено у руски храм Светих Кира и Јована у Москви. Нажалост, овај храм је, заједно са капелом подигнутом у част Светог Саве Првог Архиепископа Српског, био уништен 1933. године од стране тадашње комунистичке власти. То исто важи за данашње Подворје српске православне цркве у Москви и храм Светих апостола Петра и Павла, који је уступљен на кориштење нашој Цркви, а који се налази под покровитељством Његове Светости Патријарха московског и све Русије. Све ово никако не умањује чињеницу да су Срби оставили велики траг у историји Руске Цркве и руског народа. Тако је српски политичар и саветник руског цара Петра I Великог, извесни гроф Сава Владиславић Рагузински, непосредно пред своју смрт 1738. године, у Сибиру основао град Троицкосавск, у којем је затим подигао храм посвећен Светитељу Сави. Троицкославск је касније био преименован у град Кјахту, а сам храм су комунисти девастирали и затворили. Због свега овога, учешће Русије у украшавању храма Светог Саве у Београду представља један логичан историјски след и сведочанство вишевековне међусобне подршке наша два братска словенска народа. 4. Да ли се и колико овај Божић разликује у односу на претходне с обзиром на пандемију короне која је продрмала цео свет? Пандемија вируса корона која је задесила цели свет, погодила је све људе – без обзира на боју коже, веру или неке друге културне разлике. Да нико није имун, показала су и трагична дешавања унутар наше Цркве, када су се од последица изазваних вирусом корона, у свега неколико дана упокојили Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а нешто раније и Епископ ваљевски Милутин. Најрадоснији хришћански Празник над празницима – Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, широм васељене је обележен на најскромнији могући начин, без присуства верника и уобичајених свечаности. Сагледавајући тренутну ситуацију у свету – како у Србији, тако и у Русији – и прослава Божића ће бити ограничена на ужи круг породице и наших најближих сродника. Међутим, ово нипошто не сме умањити значај самог празника или, недај Боже, довести до тога да паднемо некакву депресију. Породица, као Црква у маломе или домаћа Црква, може и мора да нас ојача, нарочито у данима радости празника, како бисмо одолели свим искушењима и пребродили ову пошаст светских размера. 5. Какву поуку можемо да извучемо из свега што нас је задесило последњих месеци? Сведоци смо великих технолошких и научних достигнућа, која су у многоме олакшала живот људи на Земљи. Тако су и разне болести, од којих су генерације и генерације пре нас страдале и умирале, данас излечиве, и то захваљујући само једној вакцини. То нас је довело до тога да смо се превише опустили, сматрајући да је за сваку болест могуће купити одговарајући лек. Да је то заиста тако, показало се и у примеру најновијег вируса корона, који се невероватном брзином проширио по целом свету, изазивајући страх и панику. Узимајући у обзир неоспориву чињеницу да утиче на целокупан организам – од бубрега, преко плућа па све до мозга, као и да може довести до фаталног исхода – тј. смрти, све то говори о озбиљности са којом се треба односити према овом вирусу. Време које је потребно за његову инкубацију, али и за опоравак, свакако да оставља последице, не само по тело, већ и на људску психу. О томе у својој књизи „Теологија болести“, православни богослов Жан-Клод Ларше каже: „У многим случајевима болест представља духовно искушење које ангажује читаво наше биће и нашу егзистенцију“. Ако смо се нашли у карантину и изолацији, без контакта са другим људима, сигурно је да ћемо због тога сносити и одрежене психичке последице. То нам говори да опоравак људи који су прележали овај вирус, не зависи само од медицинских радника, већ и од разговора и поука од стране духовних лица. Преко индивидуалних случајева, вирус корона је за веома кратко време постао глобални проблем, за чије сузбијање, или боље речено искорењивање, све земље света морају уложити велики напор. Светли пример јесу вакцине на којима раде многи научници и медицински радници из више земаља. 6. Осим што сте свештено лице, ви сте на неки начин и наш амбасадор у Москви где предајете на Руском православном универзитету. Можете ли да нам кажете нешто више о томе? Који је најцењенији српски светац кога поштују и Руси? Годину дана након постављења на место старешине обновљеног Подворја у Москви, од стране Светог архијерејског сабора Српске Цркве, постао сам предавач на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова у Москви. Фунцију предавача и управника катедре за предмет Литургијско богословље сам обављао све до избора на место декана Филозофско-богословског факултета поменутог Универзитета. Рад са студентима и њихово интересовање за историју Српске Цркве и нашег народа, увериле су ме у јединство православне вере и љубав наша два братска народа. Већ сам поменуо да су многи виђенији Срби оставили велики траг на тлу Русије, због чега су постали неодвојиви део руске црквене и националне историје. Тако су, например, српски монаси учествовали у градњи Тројицког храма, који су у Тројицком манастиру нашли уточиште након битке на Косову пољу 1389. године. Подсетићу да се у овом храму чувају мошти једног од напоштованијих руских светитеља – Преподобног Сергија Радоњешког. У редакцији житија овог Божијег угодника учествовао је и српски учени монах Пахомије Србин. Занимљив је и тај податак да је 1404. године, Московски кремљ добио и свој први сат, који је у непосредној близини Благовештенског собора подигао познати светогорски монах српског порекла Лазар Србин. Руси поштују све наше светитеље, чија се имена налазе и у календарима Руске православне цркве. Међутим, лик и дело Светитеља Саве сигурно заузима најзначајније место. Култ Светог Саве је нарочито заживео у време владавине цара Ивана Грозног. Управо његовом вољом, у унутрашњости Архангелског храма на територији Московског кремља, под чијим сводовима се налазе гробна места руских владара, насликане су фреске и Срба светитеља: Светитеља Саве, Преподобног Симеона Мироточивог и Светог кнеза Лазара. Једини светитељ, чији је лик два пута насликан у храму, управо је Свети Сава, поновљен у олтару храма, кога је цар очигледно нарочито поштовао. Разлог може бити и тај што је његова бака по мајци, Ана Јакшић (удата Глинска), била српског порекла. Цар Иван је у Москви уступио и земљу за оснивање Хиландарског подворја – јединог српског манастира на Светој Гори. 7. Ви сте, ако се не варам, последњи владика кога је хиротонисао патријарх Павле. Каква вас сећања вежу за патријарха Павла? Ја сам епископски чин примио 23. јула 2006. године, на Патријарашкој Литургији у Саборном храму у Београду, којом је, уз саслужење 18 архијереја, началствовао Његова Светост Патријарх српски Павле. Налазећи се на месту старешине Подворја, имао сам ту част да сарађујем са блажене успомене Патријархом Павлом, који је у више наврата боравио у званичним посетама у Русији, а самим тим и у нашем храму Светих апостола Петра и Павла у Москви. Сећам се једне прилике када сам, будући викарни епископ Његове Светости Патријарха Иринеја, служио помен 2017. године на гробу Патријарха Павла у манастиру Раковици, на годишњицу од његовог упокојења, рекао да је он можда и био ситан растом, али да је био истински духовни горостас. Те речи, које су тада пренели многи црквени медији, можда и најбоље осликавају личност и дело блажењејшег Патријарха Павла. Ми за сада служимо помене за упокојење његове душе, али ће доћи време, у што сам чврсто уверен, када ћемо му узносити молитве као светитељу и посреднику пред Престолом Свевишњег. 8. Руски председник Владимир Путин одликовао вас је у јулу орденом пријатељства. Колико је то важно за вас лично, а колико за српски народ и цркву? Као што сте већ поменули, 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве. Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион. Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење. Најпосле, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи. Налазећи се, ево већ скоро деветнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства. 9. Какав је утисак на вас оставио руски председник Путин? Председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин је много урадио за руски народ, Руску православну цркву и уопште за Русију. Није било лако испратити све догађаје како би се створио један миран и сталожен прелазак са једне – комунистичке, на другу – демократску власт у земљи. Како време одмиче, сви потези које је тада, али и сада, начинио и чини председник Путин, постају све логичнији и разумљивији. Благодарећи његовој мудрој и исправној политици, како унутрашњој тако и спољној, Руска православна црква је успела да у кратком времену обнови велику већину својих светиња. Председник Путин је увео једну лепу традицију да сваке године на Божић, посети једну област у Русији, где присуствује божићној Литургији, делећи радост празника са житељима тог места. Мислим да је ово савршен пример једне људске, приземне и хришћанске стране човека, којега, нажалост многи људи на Западу доживљавају као диктатора и тиранина. Управо захваљујући иницијативи председника Путина и помоћи Русије, унутрашњост храма Светог Саве на Врачару напокон поприма свој коначан изглед, што довољно говори о величини његове личности. Мир Божији – Христос се роди! Срећан Божић! Разговор водила: Драгана Петровић, новинар Српског телеграфа Извор: Подворје СПЦ у Москви

У овонедељној емисији Храм говоримо о породици као домаћој цркви. У бурним и тешким временима, прородица и њене вредности, први су на удару, али, у исто време, породица је и прва вредносна брана и завичај доброте. Са нашим гостом јерејем Бориславом Петрићем, парохом при Храму Светог Пророка Илије у Београду разговарамо о значају породице, браку као Светој тајни, хришћанском васпитању деце у браку, Крсној слави као стубу домаће цркве. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије „Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле, које су зидали поједини светски завојевачи са жељом да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју руку. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства и славе и величине, које су зидале поједини људи са жељом да они завладају Божјим стварима или Божјим људима и да буду као мали богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многогобројна царства људска, створена људском сујетом, распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава" (Свети владика Николај Охридски и Жички). Извор: РТС

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска саопштила је да због најновије епидемиолошке ситуације предстојеће манастирске и парохијске славе треба прослављати искључиво у кругу манастирског братства-сестринства или локалне парохије, а поклонике и поклоничке групе који намјеравају да посјећују светиње у саставу те епархије позвала је да своја путовања до даљњег одложе. Обавештење верницима о новим мерама заштите у Епархији рашко-призренској у ситуацији погоршане епидемиолошке ситуације С обзиром на најновију здравствену ситуацију у вези са пандемијом корона-вируса, Епархија рашко-призренска подсећа своје свештенство, монаштво и верни народ да се придржавају свих мера заштите, поштујући одлуке надлежних здравствених институција и тако показујући одговорност за своје здравље и здравље својих ближњих. Будући да је пред нама период у коме се у нормалним околностима свечано прославља више манастирских, парохијских и породичних слава, одређујемо следећа правила која се имају поштовати, до даљњег, у свим парохијама и манастирима наше Епархије: 1. Манастирске и парохијске славе треба прослављати искључиво у кругу манастирског братства – сестринства или локалне парохије. Обавештавамо поклонике и поклоничке групе из наше Епархије и изван ње, који намеравају да посећују наше светиње, посебно за предстојеће празнике, да своја путовања до даљњег одложе. 2. Појединачне посете оним манастирима, који нису потпуно затворени за посете, могуће су само по најави и благослову управе манастира, уз обавезно ношење заштитних маски, без задржавања у манастирским просторијама и ноћења. 3. Породичне славе верника треба прослављати само у кругу породице и најближих сродника, без звања гостију, како је то иначе уобичајено. Славски колач треба донети на Литургију у парохијски храм да би га свештеник благословио и преломио са свечарем. 4. Мало освећење водица и даље се неће обављати по домовима верника. У храмовима ће увек бити освештане воде, како би верници могли, по потреби, да је добију од свештеника и понесу домовима. Подразумева се да се освештана водица у храмовима не наплаћује. 5. Венчања, крштења и сахране треба да се обављају само у ужем кругу породице, уз придржавање свих правила надлежних институција о понашању на јавним скуповима, док траје епидемија. 6. Верници са са простора наше Епархије могу редовно да се окупљају на литургијска сабрања у својим парохијским храмовима по уобичајеној пракси коју примењујемо у току пандемије корона-вируса. У манастирима ће се свете литургије служити искључиво у присуству монашког братства или сестринства. 7. Потребно је да будемо свесни да брига о сопственом здрављу и заштити није израз одсуства вере, као што то неки мисле и тврде, већ представља пре свега израз љубави и одговорности према ближњима, посебно онима који могу да имају теже последице од евентуалне заразе. Ове мере су привременог карактера и трајаће док здравствене потребе то буду налагале. О евентуалним променама постојеће праксе, благовремено ћемо вас обавестити. Дато у канцеларији Eпархије рашко-призренске Призрен-Грачаница, 19. октобра 2020. год. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу 7. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Педесетницу - силазак Светог Духа на апостоле, одслужена је Света Литургија, као и Велико вечерње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. У првом дијелу свог пастирског обраћања отац Мирчета се дотакао суштине, дубине, етимологије назива овог великог и значајног празника: ,,Овај велики празник зовемо разним именима: Тројичиндан, Тројице, Духови, Силазак Светога Духа на Апостоле, такође неки кажу Духовдан, а мање познат назив овога празника је Педесетница. Сваки од ових назива овога празника - догађаја којег славимо, говори нам о једном од аспеката празника, а све то заједно - говори нам о његовој важности. Ако се осврнемо на назив: Силазак Светога Духа на апостоле, онда нам се у том називу објашњава историјски догађај, односно, како се то догодило и шта се догодило и то смо данас читали из Дјела Апостолских. Наиме, педесет дан анакон Васкрсења Господа Исуса Христа, апостоли су се сабрали у Јерусалиму и ту се десио један необичан догађај, зачула се хука, шум са неба и на апостоле је сишао Дух Свети у виду огњених раздијељених језика. Након тога, историографија биљежи да су они говорили, проповиједали Христа, истинитога Бога и спасење Његово и све оно што је Он урадио ради свакога од нас на различитим језицима народу града Јерусалима.'' ,,Зато смо и ми данас у Храму одређене дјелове службе вршили на више језика, управо да би показали и потврдили да смо и ми иста та црква из Јерсуалима, да смо ми данас сви заједно онај сабор апостолски и да смо ми њихови настављачи.'' - нагласио је он. Отац Мирчета је у свом даљем обраћању говорио о откривењу Божијем роду људскоме кроз историју: ,,Овај празник се рекли смо такође назива и Света Тројица - Тројица - Тројице. А зовемо га тако зато што нам открива богословску, суштинску тему празника. А шта нам се то октрило? Односно, боље је запитати, ко нам се то открио? На овај догађај открио нам се Бог наш у пуноћи, отркрио се треће лице свете Тројице - Дух Свети. Бог се откривао људском роду постепено кроз вријеме, простор, кроз историју. Прво се Бог откривао стварањем свијета и човјека, кроз творевину Божију. Па се затим открива Отац кроз Стари завјет и кроз изабрани народ јеврејски, а онда долази Син, оваплоћује се Друго лице Свете Тројице и Нови завјет је сав у откривењу Сина Божијег, а онда након Његовог Вазнесења на небо, открива нам се, долази треће лице Свете Тројице - Дух Свети. Дакле, овим догађајем нам се открива пуноћа Бога у кога вјерујемо.'' Он је појаснио да се историја спасења људског рода, као и откровења Божијег припремала, баш као што се и црква Божија постепено рађала: ,,Ниспослање Духа Светога је много велики празник, много важан јер овај догађај је рођендан Цркве. А зашто је то тако? Црква се постепено рађала, већ у Старом завјету је најављивана, затим, Христов долазак, Његово рођење и све оно што је урадио за нас, сав Његов домострој спасења је такође конституисање цркве, али данас конкретно црква се у пуноћи открила. Наиме, након што су апостоли примили Духа Светога, апостол Петар је изашао и одмах се послије његове јаке и надахнуте проповједи о спасењу и истинитоме Богу, крстило у први мах чак три хиљаде људи. Дакле, од данашњг догађаја црква се раширила, умножила, јер је у једном маху три хиљааде људи постало хришћани.'' Отац Мирчета је нагласио да је Дух Свети тај који конституише цркву и да се Њиме све освећује и просвећује: ,,Дух Свети је онај који конституише цркву, који доноси Христа и који нам доноси Царство Божије у овај свијет. Дух Свети је онај којим се све освећује, просвећује. Ми смо браћо и сестре крштени Духом Светим, ушли смо у Цркву и живимо хришћански Духом Светим! Зато је Свети Серафим Саровски рекао: ,,Циљ хришћанског живота је стицање Духа Светога.'' ,,Ово је празник свих нас, свих крштених, јер сви ми смо црква. Сви крштени, сви који стојите овдје на Светој Литургији и они који данас нису дошли, сви смо црква! Господ је послао Духа Светога да цијели свијет претвори у Цркву. А шта је Црква? Црква је заједница, породица духовна. Породица и јединство око Бога, апостола, светитеља из које црпимо живот и спасење и у којој се сједињујемо са Богом.'' - казао је он. У другом дијелу свог пастирског обраћања, отац Мирчета је дао посебан осврт и на то да у данашње вријеме о Цркви говоре они који нити знају нити имају искуство цркве - црквеног живота: ,,Данас се много, нарочито код нас говори о Цркви. Међутим, највише о Цркви ових дана говоре они који не знају шта је Црква. Који немају искуство Цркве. Ми смо црква! Ви који у њу идете, који долазите, који учествујете у њеном животу имате искуство живота у цркви! Ви који сте крштени, који се причешћујете, који се кајете. Ми смо црква жива - Бога живога! И ми знамо шта је црква и ко је црква. Не може онај који не зна, који никад, или скоро никад није био у цркви, који није крштен, кога то не интересује да говори и да одређује шта је црква и ко је црква! То би било као кад би неписмен човјек говорио о литералним дјелима и књижевности.'' - закључио је он. Отац Мирчета је образложио да је црква живот и спасење за онога ко је у цркви, ко учествује и познаје црквене прилике, али, да за онога ко у томе не учествује, црква јесте једна велина непознаница, те самим тим било која личност која би говорила о нечему што не познаје, себе не чини кредибилном, а још мање надлежном и компетентном да цркву уређује и да се њоме бави: ,,И ми који смо у цркви непрестано се удубљујемо у ту Тајну и непрестано све више и више желимо да учимо и сазнајемо, будући да не можемо знати све! То све - свезнање, ће бити откривено у Царству Божијем. А многи се данас усуђују да причају како црква треба ово или оно, показујући јасне претензије да је уређују како они желе. Али, црква је живот и спасење за онога ко је у цркви, а за онога ко није, она је непознаница! Говорити о цркви а не бити у њој и не познавати цркву је онда исто као кад би неко писао биографију о човјеку ког никад у животу није срео а камоли упознао, колико ли је само онда сулудо тврдити да знаш све о њему и жељети да живот некога кога ни не познајеш устројаваш! Црква је живот! Црква је лични однос и саборни однос, црква су Бог и дјеца Божија око Бога.'' - поручио је прота Мирчета. Извор: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици

Поводом тренутне ситуације у земљи и годишњице рада локалне телевизије "Врањска плус" из Врања, у манастиру Светог Николаја Чудотворца у Врању снимљена је емисија "Програм плус", у којој је говорио Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије. Извор: Епархија врањска

Дана 8. јануара 2020. године, на празник Сабора Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у Патријаршијском Успењском храму у Московском Кремљу. После завршетка богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима првосветитељском беседом у којој је поново посебну пажњу посветио теми породице. – Сваки пут кад говоримо о породици и о њеном значају, наша мисао се и нехотице враћа данашњици, – истакао је патријарх. „Као прво, изузетно је важно да у савременој култури и у савременим обичајима буде присутан појам велике породице. Још се сећам времена кад су постојале велике породице које су обухватале браћу и сестре од ујака, стричева и тетака у другом и трећем колену, оне рођаке који се данас сматрају далекима и с којима малобројни људи одржавају везу. Велика породица, а да не говоримо о малој породици која обједињује родитеље и децу, игра посебну улогу и има изузетан значај у чувању духовних и моралних вредности, зато што је породица школа врлине. Нигде се дете неће научити добру онако као што се томе учи на примеру својих родитеља и ближњих. И данас, сећајући се велике породице Дјеве Марије, ми се молимо за то да савремена породице, велике, па чак и мале буду способне да чувају веру. Али што је главно, да буду у стању да одрже веру и побожност у свакој наредној генерацији. Да и деца, и унуци, без обзира на врло сложене околности савременог живота, срцем и умом постају заједничари у вери, у Речи Божијој, да их ова вера прожима,“ – истакао је поглавар. „Зато је наша данашња молитва за породице. За православне породице у којима су отац и мајка православци; за породице у којима је један од супружника верник, а други још увек није свестан своје припадности Цркви и Богу; па чак и за породица у којима се оба родитеља не сматрају верујућима. Треба да се молимо за све и да молимо Господа да помогне онима који немају веру да је стекну,“ – истакао је Његова Светост патријарх. Извор: Православие.ру

Протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање у недељу, 29. децембра 2019. године, у просторијама Фудбалског клуба на Ченеју. Отац Игор је говорио је на тему „Православни брак и породица”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу Праотаца (Материце) 29. децембра 2.019, године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу. Владики Јовану су саслуживали ректор крагујевачке Богословије “Св. Јован Златоусти” протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, јереј Дејан Марковић и јереј Стефан Дамјановић. Звучни запис беседе Литургију је својим појањем улепшао хор “Успења Пресвете Богородице” под водством протојереја Драгослава Милована. По благослову Владике Јована, вернима се након читања из Светог Јеванђеља обратио ректор др Зоран Крстић питањем: “Можемо ли замислити да постоји породица која се не припрема за долазак свог новог члана? Свети апостол и јеванђелиста Јован Богослов подсећа д својима дође и своји Га не примише. Долазак Христов је данас представљен као припрема за вечеру, на коју треба само да дођемо. Кроз историју видимо да људи често на Божији позив одговарају изговорима. Нашом вером нисмо у стању да прихватимо план Божији. Зато се појављују они други који се одазивају позиву Господњем и који се за то спремају. Као припрема за долазак Спаситеља и свет ми имамо три недеље посвећене породици: детинци, материце и очеви. Оне су посвећене породици. Данас се појављује ново мишљење у савременом свету где родитељи више нису најбољи избор, већ да различите институције треба да брину о деци. Зато је за нас важно да задржимо став да је породица какву смо вековима познавали најбоље место за одрастање наше деце. Та породица треба да има јасно дефинисане улоге оца и мајке, како би смо обеснажили удар на њу и сачували нашу децу од дехуманизације и обезбожења.” Извор: Епархија шумадијска

Најуспешнијим ученицима средњих школа из избегличких и расељеничких породица у Војводини уручени су данас уговори о бесповратној финансијској помоћи од 40.000 динара. Помоћ је добило 100 одличних ђака, а потпредседник Покрајинске владе Ђорђе Милићевић, који им је уговоре уручио на свечаности у новосадској Гимназији "Јован Јовановић Змај", казао је да је овај вид помоћи покрајинска влада увела прошле године и уза студенте који долазе из избегличких породица, те да је то само део мера којима жели да побољша статус избегличких породица. Подсетивши да је на предлог Покрајинске владе на последњој седници Скупштине Војводине донета одлука о отпису дуга корисницима помоћи из програма стамбеног збрињавања избеглих лица за период од 2007. до 20017. године, Милићевић је нагласио да је трајно опредељење Покрајинске владе да помаже избегличку и расељеничку популацију. "Одлуком о отпису дуга обухваћено је 425 избегличких породица које су користиле помоћ из програма стамбеног збрињавања. Укупан износ за који ће њихови породични буџети бити растерећени износи 97 милиона динара. Сматрам да је ово посебно важна мера и на њу смо веома поносни. Настављамо и убудуће са мерама којима помажемо избегличку и расељеничку популацију и за те намене је у покрајинском буџету за 2020. годину иницијално обезбеђено 60 милиона динара", изјавио је Милићевић. Програм једнократне бесповратне новчане помоћи најбољим ученицима средњих школа у АП Војводини реализовао је Фонд за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима. Директор Фонда Душко Ћутило изјавио је да је у периоду од 2016. до 2019. године, захваљујући средствима које је обезбедила Покрајинска влада, овим видом помоћи награђено 367 ученика средњих школа и 200 студената, за шта је издвојено више од 20 милиона динара. Ћутило је рекао да је то један од најлепших подстицајних програма Фонда и честитао ученицима на одличном успеху. Извор: РТВ

Њихово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина присуствовали су прослави поводом 800. годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве у манастиру Жича где је Свету Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Иринеј, наводи се у саопштењу из Канцеларије Престолонаследника и подсећа: "У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве". Још је у саопштењу каже: "Ово је битна и света прослава. Вера у Христа је оно што је одржало наш народ током тешких момената у историји. Верујем да ће наши потомци славити наредних 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, такође”, рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар. Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством, у уторак 10. септембра 2019, у манастиру Ђурђеви Ступови, опијело породици Шутаковић из Ђаковице, коју су 1999. године албански терористи киднаповали, а потом и убили. Посмртни остаци чланова породице Шутаковић: Недељка (1936), његове супруге Даринке, рођене Јеврић (1941) и њихове дјеце Александра, Ђорђа и Радомана пронађени су у јуну прошле године, у масовној гробници на периферији Ђаковице. Коначна ДНК идентификација њихових посмртних остатака спроведена је, у марту 2019. којом је потврђен идентитет ових невиних жртава, које су, у јуну 1999. албански терористи киднаповали у њиховој породичној кући у Ђаковици, а потом и убили. Преосвећеном Епископу Јоаникију у вршењу опијела саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије, а молитвеном сабрању присуствала је родбина породице Шутаковић и вјерни народ беранског краја, окупљен у молитви за покој њихових душа. По одслуженом опијелу, обратио се Владика Јоаникије, истакавши да је ово најстрашнија и најпотреснија сахрана за људске очи, посебно за ожалошћену родбину и све људе који имају савјести. „Уочи Усјековања главе Светог Јована Крститеља, испраћамо посмртне остатке, кости давно побијених, побијених са намјером да се њихов спомен затре и да се њихове кости никад не нађу: Недељка, Даринке, Александра, Ђорђа, Радомана, цијеле породице Шутаковић из Ђаковице. Послије двадесет година и нешто више испраћамо њихове мученичке кости да нађу свој мир и починак“, рекао је Владика. Њихова смрт и њихова судбина подсјећа нас, нагласио је Владика, на смрт праведног Авеља, првог који је пострадао од људске руке и смрт Светог Јована Крститеља, на смрт невине јагњади. „Та смрт њихова нам говори много. Ово су Христолике жртве, на правди Бога, без своје кривице, родитељи и непунољетна дјеца побијени и то у вријеме када је међународна правда, тако да кажемо, дошла на Косово и Метохију. Та правда је дошла са намјером да штити Албанце од Срба, али по овоме видимо каква је то била правда и заштита те правде“, констатовао је Његово Преосвештенство, наводећи да су честити родитељи Недељко и Даринка са њиховом непунољетном дјецом, Радоман је имао око десет, а најстарији Александар, тек, 17 година, пострадали послије потписивања мировног споразума, када је свима била гарантована сигурност на Косову и Метохији. „Управо тада су се догодили најстрашнији злочини, послије потписивања тог споразума, а страдање породице Шутаковић је дио једне много шире приче која нас директно уводи у најстрашнију причу, крајем 20. и почетком 21. вијека, о узимању органа, киднаповању, Жутој кући. И ово је дио приче о Жутој кући. Побијени су, дакле, од албанских терориста и бачени на најстрашније мјесто, на мјесто које подсјећа на пакао, да их тамо прекрије тама земље и тама заборава“, бесједио је Владика Јоаникије. Захваљујући милости и човјекољубљу Божјем, мученичке кости породице Шутаковић изронише из земље и показа се њихово невино страдање, њихова правда, али се показало, указао је Преосвећени Епископ, и зло злочинаца, лице Велике Албаније која о којој се прича и која се прави више од сто година, раније уз подршку Турске, Беча, а данас најмоћнијих земаља НАТО пакта. „Стално се цртају и објављују мапе Велике Албаније, али се не показује њено лице, него ми то лице видимо не само данас, видјели смо га много пута до сада кроз нашу историју, нарочито у последњих 200 година и од 1999. па до дана данашњег. То лице је Жута кућа, киднаповање и убијање ненаоружаних људи, жена, дјеце и стараца. Посебно дјеце и то, као што видимо, уопште није случајно, као што су, после породице Шутаковић, побијена дјеца у Гораждевцу, као што су побијени жетеоци по пољу Косову, као што су побијени многи, који су се враћали да обиђу и исплачу се над гробовима својих предака“, рекао је Владика Јоаникије. Поручио је да данас, пред костима невино пострадале породице Шутаковић, не призивамо зло, нити освету. „Само призивамо памет, и призивамо правду, призивамо закон, ако више правде и памети у овом свијету има. Све што се више и гласније прича о правди и о миру, све је мање и једног и другог“, оцијенио је Епископ будимљанско-никшићки, додајући: „Ми се, имајући вјеру, гледајући на њихово невино страдање и у њима потомке праведног Авеља и Светог Јована Крститеља, гледајући како њихова правда свједочи, израња из земље и како је сам Господ показује, ми се, пред овим моштима мученичким, молимо за мир. Молимо да Господ дарује утјеху ожалошћеној породици, која данас добија утјеху, јер су, коначно, обрели кости својих најмилијих и могу их сахранити као људе, као хришћане и то са достојанством невиних жртава и мученика и са посрамљењем оних који су хтјели да их пошаљу у заборав и срамоту“. Владика је навео да треба, само, видјети мјесто на коме су нађени њихови посмртни остаци, мученичке кости њихове, па се ужаснути од тог злочина, од тог геноцида, јер је, сматра он, геноцид кад се убије невин човјек са злом намјером да се његов спомен истражи. Упућујући ријечи утјехе ожалошћенима, Преосвећени Епископ је истакао да су њихове мученичке кости, давно, изашле пред лице Божје, а ми, који смо се са њима срели, смо свједоци тога. „А како је, тек, било породицама које дуго нијесу знале да ли су њухови најмилији завршили у Жутој кући, ни да ли су живи, ни гдје су побијени. Живи су пред Богом и свијетле њихове жртве са Небеса и нека то буде правда њихова, која је данас засијала, нека буде утјеха и њиховим породицама, а ми да их, увијек, помињемо. До данас смо их помињали као жртве, невино побијене, а, убудуће, пошто су на правди Бога пострадали, вјерујемо да ће се они молити за нас који их данас испраћамо“, закључио је Владике будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Посмртни остаци породице Шутаковић: Недељка, Даринке, Александра,Ђорђа и Радомана сахрањени су, потом, у Андријевици, одакле потиче покојна Даринка, рођена Јеврић. Превоз до Црне Горе и сахрану организовала је Наташа Раичевић, братанична покојне Даринке. Наташа Раичевић је, овом приликом, дала прилог за изградњу Саборног храма Светог Симеона Мироточивог у Беранама. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

На почетку емисије отац Данило тумачио је Свето Јеванђеље на Пету недјељу по Духовима и подсјетио на светитељски лик Светог Прокопија кога смо данас прославили. Он је, одговарајући на питање слушалаца, рекао да нечињење добра јесте гријех. Говорио је и о гријеху хомосексуализма и породици као „малој Цркви“. На питање: Да ли је гријех бити у вези са момком друге вјере, и још многа питања наћи ћете одговоре у овој нашој емисији. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Извор: Радио Светигора

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије. Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова. „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери. „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године. Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори. „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт. Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији. „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он. Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић. „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије. Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова. „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери. „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године. Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори. „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт. Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији. „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он. Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић. „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво. Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству. Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма. Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота. Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу. Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря