Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поповић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду. Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати… Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио! Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради! Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово. Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике. Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника. Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена! Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава. АКСИОС! Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo WWW.CUDO.RS Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...
  2. Лично сматрам да је проблем причешћивања у ствари проблем неречености и компромиса, који правимо као Црква, још од после Другог светског рата. Касније је тај компромис постао мерило приступа овој Тајни, и темељу Цркве, тако да је сада скоро комичних размера то да се новотарија сматра старином а старина новотаријом. Али то је опет последица једног другог компромиса, који се такође етаблирао нереченошћу. О чему се заправо ради? Ради се о недостатку логике и покушају да се оствари једна болесна мутација између Божанске љубави и људске потребе за казном. Намерно не говорим „правдом“ јер шта је праведно у томе да целу вечност испаштате за не знам ни ја каква дела у овоземаљском животу? Да ли је заиста праведно да због неког страшног и зверског сна у којем сте убили 10.000 људи вас утамниче до краја живота? Да ли би то била правда? А колико је сан у односу према нашем животу дужи, него ли што је наш земаљски живот у односу према вечности?!? Но, свакако да је тешко објаснити овај дискурс размишљања мајци која је управо примила вест да су јој сина зверски убили. Тада она склапа своје руке и гледа у небо. Очекује правду али заправо освету. Казну тих људи. У том контексту је још и Сам Јахве у Старом завету казао: „Освета је моја, ја ћу вратити!“ (5. Мојс 32:35) Више или мање, овакав приступ „правди“ настављен је и одмах иза Христа, и поред свих Његових прича о опраштању и не узвраћању на зло злим. Вероватно ако се то очекује од људи да Сам Бог може више, барем малчице, и ако такву љубав сам човек може да задобије вероватно је онда да Бог у још већој љубави пребива пошто Он јесте извор исте. Дапаче, Он је љубав! (1.Јн. 4:8) Али, где је онда запело? Запело је управо у томе јер се покушао остварити тај мутант Божије љубави и људске жеље за правдом, а управо казном! Бурне су то године биле, заправо векови а у бити миленијуми и сви они смрде на исти гареж ломаче праведности, која се изразила на Ватикану 1, где је као доктрина уведено да ће праведници моћи да уживају у посматрању мучења грешника. Да то јесте у опису „награде“ коју „праведник“ добија на „оном свету“. Намерно не помињем Исток, јер је то било нама страно, али онда је дошло „западно теолошко ропство“ од 9. века, а затим и реално отоманско ропство од 15. века. Данас, живимо микс разних степена Римокатоличке теологије, тетурајући се од Схоластике преко Ватикана 1, да би они „просвећенији“ од нас хвалили свој рационални дискурс хранећи га мрвицама од Ватикана 2. Док своју, Источну и интегрално Православну теологију, одбацујемо као „новотарију“ или још горе као „католички утицај на православне екуменисте“ или варијације на тему исте комедије, где се старо проглашава за ново, и ново за старо, а све то „посољено“ најстрашнијим паганизмима које само ова наша земља може пружити. Али вратимо се неречености! Не говори се довољно да живот који имамо нисмо заслужили, нити завредели, нити били достојни или шта год. Једноставно га имамо, и једноставно га живимо. И сада једно интерактивно питање: „Да ли би било нормално или прихватљиво, када би неко рекао: „Сада видим нисам достојан овог живота. Нисам га заслужио.“ А онда једноставно да узме пиштољ и пуца себи у главу? – да ли би то било добро? Мислим, не лаже нити преувеличава. Тачно је! Није достојан живота, никако га није заслужио, нити на било који начин зарадио. Једноставно га је добио а дефиниција ДАРА и јесте неочекивање реванша и то га суштински разликује од трговине. Заправо, то је једина разлика. Дакле, ако смо се сложили (А Црква прети паклом таквима) око тога да је овакав приступ погрешан онда заиста не видим шта је спорно око причешћивања на свакој Литургији? Што и јесте била обавеза од почетка, но то се сада сматра „новотаријом“ а, из ових или оних компромиса, то се етаблирало и нашло данас свој израз у томе да свако зна боље од свештеника. Још ако је тај свештеник образован онда се већ зна! То је плаћеник коме су католици или протестанти испрали мозак и он сада ради агенду тих страних сила. То је ЦИА и МИ 6 као и масони у светској завери која траје већ … – углавном схватили сте поенту, не морам даље да описујем тај чудесни свет таквих људи. Тужан је ово мутант тзв Божијег потраживања, који се онда злоупотребљава, па се Божија милост увек односи на самог субјекта док је Његова „правица“ резервисана за све остале који се не уклапају у виђење тог човека. Проблем је настао, и ми га сада живимо, када буквално сваки човек заузме тај дискурс промишљања о Богу и Његовом деловању према свету и човеку. Свакако то се размишљање подупире разним „учењима“ од разних „духовника“ који чешће пута имају сасвим опречна мишљења али тишина компромиса дозвољава такво стање ствари. Заправо, уврежио се једно правило! Што је „духовник“ необразованији и неугледнији, свакако морално строг и ригорозан према другима, то је он упознат више са оним што Бог хоће за свој народ. Пошто то више престаје да буде људски Бог већ постаје племенски Бог, који је космички сервисер кажњавања и претресања свачијег прљавог веша. А како нема човека а да не греши, тако та „паства“ тог „духовника“ јесте у сталном подређеном положају. Ту немоћ чешће пута та маса изражава бесом и онда сви очешљани и образовани свештеници постају непријатељи народа, страни плаћеници и шта све не. Још ако имају манжетне то се онда по себи разуме да су масони ту преузели ствар у своје руке код тих и таквих. Један мудар човек је рекао: „Ако не живиш како верујеш онда ћеш веровати онако како живиш!“ и ми већ добрих 70 година живимо у тој клопци. Решење је једноставно, као и све у осталом. Увек је једноставно. Лепота је једноставна. Љубав је једноставна. Живот је једноставан. А он је дар! Нисмо га заслужили, нити га били достојни. Па, опет га живимо. Сваки дан до смрти ћемо га живети. Били „достојни“ или „недостојни“, живи смо док не умремо. Христос је рекао: ко једе Тело моје и пије Крв моју ако и умре живеће (погледати Јн 6:22-59) нагласивши да ко не једе Тело и Крв Његову неће имати живот већ ће умрети као што су и Јевреји у пустињи јели ману и помрли. Погледајте у ствари сами! Имате очи, имате мозак. Али што је најбитније – имате срце! Но, оно не може да куца за Христа ако Га нема у близини. Христа свет није заслужио нити Га је био достојан. Ипак, Он је дошао. Пред крај Његовог живота сви су Га издали. Ипак, он је прихватио Крсну смрт као цену за многе, и ето ми се „раном његовом исцелисмо“ (Ис.53:5), као што је то најавио Исаија пророк неколико векова пре Христа. Но, оно што је НАЈБИТНИЈЕ да се разуме је да ничим нисмо, нити можемо, да завредимо ту љубав која се даје а не продаје. (погледати Јн 3:16 о мотивима Његовог доласка) ДАЈЕ А НЕ ПРОДАЈЕ! МИСЛИТЕ О ТОМЕ! https://www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-непричешћив/
  3. Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју. То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666. Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то? Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима. Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек. Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ! Мислите о томе… свештеник Угрин Поповић
  4. Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу. Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати! Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје. Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена! Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!? О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном! Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“. Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа! Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!! У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности. То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28) И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7), и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!? Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа? МИСЛИТЕ О ТОМЕ… Свештеник Угрин Поповић
  5. Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу. Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати! Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје. Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена! Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!? О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном! Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“. Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа! Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!! У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности. То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28) И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7), и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!? Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа? МИСЛИТЕ О ТОМЕ… Свештеник Угрин Поповић View full Странице
  6. Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим. Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски. Хајде зато да их погледамо сада заједно: ре свега – тзв. достојност. Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама. Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве. Дакле, ко је достојан? НИКО! И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања. Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА! Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт? А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“? Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо? Заправо – ко то говори? црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу. Други табу – обавезна исповест! Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл… Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате? Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1) Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ! Јасно, зар не? Трећи табу – пост! Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4) Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“ Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота! Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле) Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује…. да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли… А да, знам…. рек’о овај рек’о онај… „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко… МИСЛИТЕ О ТОМЕ! Свештеник Угрин Поповић https://www.cudo.rs/%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%88%d1%82%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%83%d0%b3%d1%80%d0%b8%d0%bd-%d0%bf%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b5-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be-%d0%be-%d1%82/?fbclid=IwAR2Qvy5ygywjL2rt0_kSMo9JCKA4d1maiRpkxIG0BdSiRFP8LuG7PZNCGPg
  7. О преподобном Јакову Туманском говорио је у Јутарњем програму Радио-Беседе презвитер Александар Поповић. Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској. Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св, владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио. Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Као једном доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није лезао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и др. У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жћестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Верујем да се оваквим текстом не досеже популарност, или симпатије многих. Ипак, моја дужност као човека, свештеника и хришћанина, јесте да вас подсетим на основе хришћанског живљења, које нама, као ипак хришћанској земљи, недостаје. Можда би и било лакше да нисмо хришћани, као што данас хришћанске мисије у земљама Трећег света, остварују дирљиве успехе. Поготово код муслимана. Али, тешко је већ наученог учити, те тако и овај мој текст-студија, неће бити прихваћен, пошто наш народ нема културу логичког размишљања и поштовања. Ево, даћу један недвосмислен пример реченог. Пример се одиграо пре пар дана. Наиме, један “православни хришћанин“, када је видео да Патријарх крсти малог принца Стефана, коментарисао је: „Крштење у току поста? ЈА нисам чуо за то!“ Уз ово, свакако је ту и недостатак поштовања (како према световној, тако и према духовној инстанци), као и једна врста сељачке лукавости, која је веома изражена на друштвеним мрежама, а по којој, нико не ваља, док сам тај субјекат, признаје целом свету да он, сам, ништа не зна. Ипак, на све има коментар, и за сваког, етикету. Дакле, у таквим околностима пишем овај текст, са надом да ће барем некога дотаћи, пошто је реч о суштинским питањима Вере, али и извору нашег хришћанског идентитета. Можда већ наслућујете о чему се ради? Да, ради се о ПРИЧЕШЋУ. Односно о нашој достојности, илити недостојности, као и о томе, да то, само суштински нема никакве везе са Светом тајном Причешћа. Као што нема ни ПОСТ, као што нема ни ИСПОВЕСТ. Али, дозволимо најпре чињеницама да говоре за себе. Најбољи увид у схватање Евхаристије ране Цркве налазимо у формули – „Црква Божија у Христу“ – која припада искључиво ап. Павлу, али чији је садржај представљао најопштије учење целокупне ране Цркве. Црква је „Божија“ због тога што она представља сабрање народа које сазива Сам Бог. Чланови Цркве призвани су Богом ради учешћа у сабрању народа Божијег и ради служења (литургија) Њему. Дакле, Црква је Божија зато што припада Богу. У Старом завету Изабрани народ припадао је Богу, као Његова част и достојање на земљи, кроз послушање Закону датом му од Бога. Ова припадност народа Богу била је запечаћена крвљу телаца. У Новом завету Изабрани народ не сабира се у Храму на Сиону, као што је то било у Старом завету, већ у храму Тела Христова (Јн. 2:22). Није крв телаца, већ је Крв Сина Божијега, принета за све једном заувек (Јевр. 7:27), запечатила припадност тог народа Богу. И ова особита припадност изражава се кроз други атрибут Цркве – „у Христу“ – који са своје стране изражава учење о Цркви као Телу Христовом. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и заблагодаривши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен.“ (1. Кор. 11:23-24) Или, још експлицитније о томе, шта ми заправо радимо, учествујући у Евхаристији: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“ (1. Кор. 11:26) Евхаристија коју савршавају ученици докле Господ не дође, јесте последња трпеза Христова, која и даље траје. Она је, као и Тајна Вечера, везана за Његову смрт и Његово васкрсење. Један јединствен Хлеб и једну јединствену Чашу ломе и благосиљају ученици Христови. „Јер је један хлеб, једно смо Тело многи.“ (1. Кор. 10:17) Хлеб о коме се овде говори представља Евхаристијски Хлеб, док „многи“ означава код ап. Павла хришћане сабране на Евхаристији, пошто мисао о Евхаристијском Хлебу, природно изазива мисао о Евхаристијском сабрању, на коме се Хлеб ломи. Ту истоветност Евхаристијског Хлеба и Тела Христовог још се очигледније испољава у следећим речима ап. Павла: „А ви сте тело Христово…“ (1. Кор. 12:27). Дакле, ми смо сви (или многи) једно Тело Христово, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо. Кроз Хлеб и Вино у Евхаристији, ми постајемо Тело Христово. То причешћивање ствара заједницу (1. Кор. 10:16), која представља реално сједињење са Телом и Крвљу Христовом. Међутим, четврти век уноси собом недоумице код хришћана. Пре свега, тада Црква бива «запљуснута» мноштвом тек номиналних хришћана, који су то постали зато јер се политика царства изменила гледе Цркве. А онда, такође, развио се и манир да је философски проступ добродошао у теолошким објашњењима света и Бога. То је касније резултирало – «Западним теолошким ропством», као и Схоластиком на Западу. Док на Истоку, тек од најезде Агарјана, и сломом хришћанских царстава, долази до универзалности коришћења Западних теолошких отпадака. Више или мање, такво стање је и данас! До душе, не на Западу, већ код нас на Истоку. Али, то је тек друга прича, вратимо се зато четвртом веку и чињеницама! Црква је реаговала на манир који се почео одомаћивати на Евхаристијским сабрањима. Манир да се тек присуствиује, и да се људи сами одлучују од Евхаристије због вајне «недостојности». Истини за вољу, морамо на овом месту нагласити, да је и сама Црква себи “ископала гроб» овог питања, када је дозволила да се Евхаристијска сабрања практикују више пута у току седмице, што је додатно раслабило свест о Заједници. Но, и то би била друга прича, везана за ону чувену народну: «Пут до пакла поплочан је најбољим намерама»! Вратимо се зато поново четвртом веку, и чињеницама. Елвирски сабор (304), својим 21-им правилом, донео је одлуку о одлучењу од Цркве, уколико се човек не би причестио ниједанпут у току три недељна дана. Ово правило потврђује и Сардикијски сабор (средина четвртог века) својим 12-тим правилом, али и Васељенски, Трулски сабор (692), својим 80-тим правилом. Приступ Цркве проблему немања Евхаристијске свести код хришћана, као и борбу ње саме против тога, најефективније можемо видети у 2. правилу Антиохијског сабора: „Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од Причешћивања Свете Евхаристије, има да буду одлучени од Цркве докле год се не исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију“. Веома је битно да ово правило помно прочитате! Опет и опет! – како гласи наша молитва. Опет и опет, молим Вас. Коленопреклоно Вас молим. Чујте глас Цркве. Будите Црква! Такође је веома битно нагласити да је ово, поред Трулског (692), потврдио и Седми, последњи, Васељенски сабор (787). Тако да је, можемо рећи, последња порука јединственог хришћанства, упућена нама, ова – ПРИЧЕШЋУЈТЕ СЕ, ЈЕР ТАКО ПОСТАЈЕТЕ, И ЈЕСТЕ, ТЕЛО ХРИСТОВО!!! Али, ОК! Можда ће неко рећи – „Давно је то било, ми сада знамо боље!“ – и у том случају, предлажем да сви заједно „заронимо“ у душекорисне Литургијске молитве. Пошто, Литургија, јесте нешто од животног значаја, те њена реч, мора бити испоштована. Она мора бити, као што и јесте, референца нашег веровања! На њој и произносимо наше веровање. Заправо ЊОМЕ исповедамо наше веровање. А, шта она каже? „Да ове Свете тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, на смелост према теби, не на суд или на осуду.“ Но, добро, то је једна од оних «тајних» молитава, које изговара свештеник. Ево, зато још једне «тајне» молитве: «Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо Небеским твојим и страшним Тајнама са ове свештене и духовне трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или осуду.» И, онда се Причешћујемо. И, онда цео храм постаје Црква, а ми – Тело Христово. Зато, тако радосно и певамо: «Амин. Нека се испуне уста наша хвале твоје, Господе, да певамо славу твоју, јер си нас удостојио да се причестимо твојим божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди твојој. Алилуја, Алилуја, Алилуја.» Дакле, Он нас је удостојио, не ми сами, својим постом или исповести или аскезом или не знам ни ја чиме. Он нас је удостојио! Не ми. То мора бити јасно, најјасније, поготово у контексту следеће молитве. Молитве у којој је једна реч први пут, и последњи, употребљена: «Примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, ДОСТОЈНО заблагодаримо Господу!» Да, примивши Христа у себе ми смо у могућности да ДОСТОЈНО узнесемо хвалу Богу. А та хвала није друго, до наш живот. Онај исти који настављамо и када напустимо Евхаристијско сабрање. Јер ипак, како би то рекао старац Софроније: «Ако је једини циљ твог живота Христос, онда све постаје и јесте – Литургија!» Мислите о томе!!! Свештеник др Угрин Поповић ВИДОВДАН https://vidovdan.org/autori/svestenik-dr-ugrin-popovic-ko-je-dostojan/?fbclid=IwAR1JFM31-AZ_OETD-hqMQ8-6_VGl6UIlMwriJ244nMP8jpaBQptPVNHYRdM
  9. Четврта недеља Великог поста посвећена је преподобном Јовану Лествичнику. Игуман манастира Свете Катарине на Синају саставио је Лествицу, знаменито дело посвећено монашком животу и монашкој философији, по којем је добио име Лествичник. О преподобном Јовану Лествичнику говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Свети Григорије Палама се празнује у Православној Цркви 1/14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста. О светом Григорију Палами говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. На Богојављење се служи Чин великог водоосвећења. Зашто се вода освећује на овај дан, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Наша света Црква 2/15. јануара молитвено спомиње преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. О овом дивном угоднику Божјем, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Наша света Црква 2. јануара по новом, односно 20. децембра по старом календару, молитвено помиње светог Игнатија Богоносца. Свети Игнатије био је епископ у Антиохији. О његовом животу, учењу и страдању у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Наша света Црква 12/25. децембра 2019. године прославља преподобног Спиридона Чудотворца, који је својим смиреним служењем, својим животом и великом љубављу постао образац јеванђелског живљења за све хришћане. Звучни запис разговора О преподобном Спиридону Чудотворцу, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Извор: Инфо-служба Епархија бачке
  15. Међу онима који су се одрицали свих благодети овоземаљског живота и добровољно подвргавали најстрожим захтевима монашког обитавања, проводећи живот у посту и молитви, посебно место заузимају стилити или столпници. Ко су били столпници и у чему се састојао њихов подвиг, у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Исповест и покајање су теме о којима смо говорили у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије био је презвитер Александар Поповић, свештеник при Алмашком храму у Новом Саду. Емисија је емитована уживо 5. децембра 2019. године. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. У уторак 1. октобра предавање на тему „Свети Сава и добијање аутокефалности СПЦ“ у осечанској библиотеци је одржао протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редован професор Православног богословског факултета БУ. Госта је поздравила Ана Васиљевић, директорка библиотеке, а неколико духовних песама отпевала је Милица Јокановић, ученица 8. разреда. Говорећи о процесу добијања самосталности и Савиним напорима да организује и устроји Српску цркву, отац Радомир је истакао да су први српски архиепископ и краљ имали исте титуле: Свети Сава – архиепископ српских и поморских земаља, а Стефан Првовенчани – краљ српских и поморских земаља. Извор: Радио Источник
  18. Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег наша света Црква прославља у петак, 27. септембра 2019. године. О суштини Крста и о томе зашто је он најсветији символ наше вере, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. – На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења. Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом. Искушења дијаспоре Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо. На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго). Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе. У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље). Одговори и недоумице У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет. Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још. Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка. Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла. Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано. Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179). Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије). Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији. Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве. Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  20. Мирољуб Петровић је „пао“. Сада следи раскринкавање његовог дела. И, тога, што уопште је дао себи за право, да се петља у послове, који нису били његова струка, нити су у опису његове стручности. Почеће хајка, и поново ће се заборавити на то, шта је основни проблем појаве разних иселитеља, надри-лекара и тд. Класична замена теза довешће до тога да се Мирољуб Петривић „жртвује“, да би након неког времена, поново устао неки нови Мирољуб Петровић. Неки нови „месија“, и спаситељ. И, тако је од постања света до данас. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао наш песник, док разних „спаситеља“, видовњака и иселитеља… јесте видела ова напаћена земља у својој метаморфози од СФРЈ до Србије. Разни Чумаковићи, Гершмани, Перановићи…. а сада и Петровићи, јесу окушали своју срећу да „хлеб без мотике“, остваре на темељу људске глупости и сујеверја. Тужно, али тачно! Па, погледајте сами! Ти исти „спаситељи“ су од Запада сада верификовани као тзв лајфкоучеви, те та нова каста запљускује ову земљу. Једина разлика од ових домаћих гатара, иселитеља, видовњака, бораца против наркоманије и тд и тд, јесте у томе, што ови имају сертификат са Запада. Нормално, маса „софистиираних“ сада хрли ка њима, презирући дојучерашња решења…. и, опет маши! Вортекс, закон привлачења, Универзум који се јавља… јесу само неке од мантри, које се понављају до бесвести људима, који напокон разумеју, да од њих све зависи, и да они могу све! Тај нови западни гуру, тзв лајфкоуч, свој вортекс ће обогатити позамашном свотом, а они који су олакшани, захвалиће Универзуму и вортексу, што могу да буду олакшани, док сироти Мирољуб Петровић бива жртвено јагње ради свију њих. Све док се ситуација не понови! Док неки заиста тежак психијатријски случај не дође код лајфкоуча, уместо код психијтра, те уместо неких медикамената и медикотерапије, не почне да понавља мантру, и законе вортекса, вапај Универзума и тд и тд, па се након неког времена, у недостатку ендорфина у својим рецепторима (чисто визичка аномалија) не убије, пошто није био код психијатра (занимање које једино може да препише лекове), него код лајфкоуча (занимање које не може ништа сем да папагајски понавља оно што је на семинару од шест месеци, и од 1300 евра, научио, а онда, добивши сертификат, кренуо друге да учи и лечи и тренира), те тако у нападу своје болести сконча себи живот, пре него што га је и започео. И, онда ће опет, испливати неко ново име, биће жртвовано, а маса ће бити умирена том крвљу, и кренуће игра из почетка, као што рече један наш други песник. Јутјуб је полигон тих нових и софистиираних Мирољуба Петровића, свих њих који „не лече“ хомосексуале, и немају Музеј диносауруса, нити млате лопатом своје штићенике. Не, ово су лепи западни спаситељи, па ће малограђански сој наших гилиптера, заузети место старих „месија“, а наш народ, у својој вечитој потреби да негира властито порекло, пригрлиће те нове западне гилиптере. Па, довољно је погледати дипломе тих разних лајфкоучева? Видећете да ти људи немају никакво образовање, а још мање стручности за један тако изазован антрополошки проблем као што је бити бити „животни тренер“ (лајфкоуч). Не, маса то једноставно неће регистровати у својој воловској потреби да докаже себи и другима, како није то. Како није маса. Већ припадник изабраних, којима Универзум шапуће, а онда они, свој вортекс усмеравају ка изобиљу, разумевајући да својим мислима обликују свој живот. („Какве су ти мисли такав ти је живот“ – рече једном, неко ко није био лајфкоуч, али који је био тренер за живот!) Тај исти Јутјуб је и показање куда то може да одведе. Потражите потресну исповест Николе Шкрињарића, који је са „успехом“ лечио, да би након неколико година сазнао да су сви његови пацијенти – умрли. Та, погледајте, молим Вас. Јер није проблем у њима, него у нама. Ми смо ти, који пристајемо на то. На то, да полуписмени људи, буду тренери нешег живота. Па, какав онда живот и очекујемо, ако га таквима препустимо. Или, ми смо ти, који прихватамо за озбиљно особу као што је Мирољуб Петровић. Особу, која „лечи“ хомосексуалце, и која има „музеј“ диносауруса, и која на националној ТВ изјави да би преступнике „под мач“, те онда напуни халу у Београду. Да, криви смо ми, јер смо ВОЛОВИ!!! За крај, погледајте и истражите све те лајфкоучеве. Све њих, који вас описују као једно моћно биће, које може својим умом себи многа чуда остварити. Погледајте, и чујте их добро. Њихове савете, њихове вредности. А онда схватите да, ако је човек тако моћан, и има такве способности, зашто нико од њих, тих вајних лајфкоучева, није апеловао на нас, да ми ту своју „моћ“, усмеримо ка општем добру – па, да више никада не буде уплаканог детета, или гладног човека? Мислите о томе… Свештеник др Угрин Поповић Извор: Видовдан
  21. На тему "Аутокефалија СПЦ 1219 у светлу јединства и саборности Цркве" беседио је протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 11. децембра 2018. Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве
  22. Можда, после речи „љубав“, најпрежваканија је реч „слобода“, која је, исто као и реч „љубав“, сасвим изгубила на свом значењу. Заиста – шта је љубав? шта је слобода? Из перспективе нашег века, можемо са сигурношћу констатовати, да је љубав замењена са заљубљеношћу, а слобода – са могућношћу избора. Слично, и довољно дуго поистовећивано, тако да се данас, у мозгу просечног човека, то свело на исто. Љубав = заљубљеност, слобода = избор, те како су ове две категорије у међусобној зависности, а заправо произилазе једна из друге, да би се опет улиле једна у другу, то данашњи свет јесте неповратно изгубио право да воли, у својој инфантивној потреби да буде вољен. Генерација неодрасле деце, жели да буде вољена по сваку цену, уз могућност да изабере „објекат“, који ће да их воли. На жалост, свет је поистоветио слободу са избором, тако да је исти постао морањем. „Мораш да бираш! Мораш да будеш слободан! Мораш да си насмејан!“ – јесу само неке од данашњих флоскула, којима се мери срећа. Тужно је у ствари то, што је постало битније да се покаже та своја срећа, од реалне среће, коју човек живи. Дакле, битније ми је да људи виде да сам срећан, него ли то да ли сам заиста срећан. Придев „срећан“ долази од глагола „сретати, срести“, тако да је јасно по себи да срећа није „једносмерна улица“. Ипак, избор сужава околности среће на саму особу која бира, а не на ону коју среће, те тако сама срећа зависи од тог нашег избора да будемо то, а не од личности која ће нас обасјати тиме. Што нас неумитно води ка љубави, изистинској срећи. Али, поистоветивши слободу са избором, ми поистовећујемо и љубав са заљубљеношћу, тако да и овде покушавамо да бирамо. Бирамо особу коју желимо да сретнемо, и са којом желимо да будемо срећни. Тужна је истина да након такве особе долази нека друга, јер ни ову прву нисмо срели, већ смо је изабрали. Заправо, то је права несрећа данашњег века! То, што је човек поистоветио слободу не са љубављу, него са могућношћу избора. Или, као што је то веома елоквентно срочио Христо Јанарас: „Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш волети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш”. Свакако, многи се данас одушевљавају Егзиперијем, и његовом илустрацијом љубави, у догађају сусрета дечака и лисице. Ти исти, многи, се одушевљавају и Литургијом као заједницом љубави. Као заједницом зрелих личности, које спаја та димензија љубави, која нас и преображава од ове муке палог постојања, у радост вечног постојања. Постојања у љубави, у сусрету, јер „Бог љубав је“, што би рекао ап. Јован. Да, личност, љубав, заједница… и, варијације на тему, без реалног осврта на онтолошки значај тих речи, чини да и те саме речи изгубе на значају, у том свом папагајском понављању. Што се и догодило. Признајмо то себи напокон! Говорим о нама, православним хришћанима. О нама, који и даље имамо неке двојбе око тога ко има права да се причести, а ко не. Видите, и овде говоримо о правима, само црквена терминологија је другачија, па ћемо рећи – „ко је достојан да се причести“, али у принципу ту сами себи „улећемо у стомак“, јер и сами врло добро знамо да нико није достојан. Ипак, бирамо ту реч да не бисмо говорили о правима. Неизбежним правима. Но, добро… остаје и даље питање – ко је достојан да се Причести? Видите, само постојање тог питања јесте сведок нашег отуђења. И наше неслободе, изражене у том нашем избору да месец дана не једемо свињетину. Комично, али тако је, јер тих месец дана јесте потврда да смо изабрали да будемо „достојни“. И, то је то! Најтужнија, али буквално најтужнија, реалност тог избора, јесте да смо њиме заборавили слободу којом смо вољени… и, којом треба да волимо. Мислите о томе! Свештеник др Угрин Поповић
  23. Текст чита аутор: Др Угрин Поповић, свештеник Одломак из текста: „Неизвесност, као никада до сада, коси глобалну популацију. Зато, многа животна осигурања. Зато, многа уздања у технологију, и продужетак живота. Зато, толика планирања. Од малих ногу човек зна како ће живети, ако је из добре куће и из добре земље...“ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...