Претражи Живе Речи Утехе

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ

Данас се навршава годину дана од пресељења нашег првопастира, архијереја, драгог нам Владике Милутина. Драга браћо и сестре, служили смо данас Свету Заупокојену Литургију и парастос. Шта ми то хришћани радимо? Узносимо молитве, палимо свеће… Свети апостол Павле каже:“ Ако Христос не васкрсе, узалуд нам вера наша.“Сам Господ стоји као победитељ смрти и Дародавац живота. У томе је Његова изузетна величина. Вера наша, вера је у Васкрсење Господа нашег Исуса Христа и у васкрсење нас самих. Христос је васкрсао, а то значи да ћемо и ми васкрснути. Он је зато и васкрсао да нам дарује живот вечни, да нам осигура победу над смрћу, ту једину истиниту победу на овом свету. Том победом и науком се водио и наш Владика Милутин. Као дете, одлучује се на монашки пут и усавршава се том науком. Дошавши у манастир Каона код мудрог старца Теофила, постаје и искушеник и манастирски ђак. У том тешком времену, када су се адове жвале надвијале над Црквом Христовом и српским народом, није било лако. Али, Владику то није спречавало да остане на том путу. Каона је постала његов дом, а он њен верни служитељ. Не можемо данас да се не сетимо и његовог рођака, нашег доброг оца Арсенија, који је, видећи пут свог рођака, убрзо кренуо за њим. Каона је напредовала. Прве часове веронауке су организовали у манастиру. Њиховом љубављу, сва деца из околних села долазила су и похађала наставу. Потом, по благослову Епископа Лаврентија, почела је да ради и ванредна богословија. Неколико генерација првог разреда изашло је из манастира . У то време креће и велика обнова целокупног манастира. Посебно је црква украшена и осликана, израђен нови иконостас, а манастирска порта проширена. То је данас најлепши парк у који је себе уградио блаженопочивши наш Владика. Потом је обављао и дужност архијерејског намесника и архијерејског заменика у Епархији шабачко – ваљевској. Постао је омиљени духовник. Сви су ишли њему по савете, на разговоре и никада му није било тешко да свакога прими и поучи. Тако, промислом Божјим, Свети сабор 2003. године бира га за епископа наше Цркве и шаље на Пети континент( како је и сам често говорио) у далеку Аустралију и Нови Зеланд. Тада се овде међу нама осећала празнина, осећао недостатак . Били смо навикнути на њега, на његове речи, некада и на прекоре, али тај прекор је био очински пун љубави. Ти прекори су били да нас усправе, подигну и управе на прави пут, пут Христов. Погледали смо сваке године када ће мајски сабор да дође међу нас и тако изнова. И опет, ето Божје посете и милости над нашим ваљевским крајем! Дође време да се обнови древна Епархија ваљевска, после двеста и више година, и да за првог епископа обновљене Епархије ваљевске Свети Сабор изабра баш Владику Милутина. ДОЂЕ МЕЂУ СВОЈЕ ! Овде опет међу Свете Николаја и Јустиноа, међу своје Ваљевце, од којих је отишао као дете. Он је живео Светим Николајем и Светим Јустином. Од њих се цео свој живот напајао. Увек нам је говорио у неким животним недоумицама:“ Шта мислиш шта би рекао Николај Свети или како би то Ава велики Јустин?“ Сви знамо да нема храма у којем није служио. Обилазио је врло често и црквене општине и манастире. Бринуо се о свима, трудио се да подигне да изгради, помогне свештенику, игуману игуманији… Али, никада није престао да мисли о српском народу у Аустралији. Увек је говорио с љубављу и старао се. Изнедрио је и изродио свог духовног сина, Владику Силуана, који је овде баш стасао с њим поред Јустина и Николаја. И започео свој пут, СВЕТОСАВСКИМ стопама, СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКИМ И СВЕТОЈУСТИНОВСКИМ. Владика је отишао рано. Отишао је млад. Можда у најбољим и најзрелијим годинама свога живота, када је могао својом мудрошћу и истрајношћу да нас учи, да нас поучи и научи још много на овом свету. Али, Господ има за нас друга мерила и призива нас када смо најспремнији. За тобом, Владико, у Небеску Србију кретоше и други јерарси: Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије и велики Патријарх наш Иринеј. И осети се велика забринутост, велика молитвена ћутња и празнина међу нама. Али, с правом знамо и верујемо да сте данас заједно са свима светима и да пред престолом Творца служите Свету и Небеску Литургију, да се молите за нас да истрајемо на свом путу . Свештенство, монаштво и верни благочестиви народ наше епархије колико год да су тужно примили вест о вашем упокојењу, толико су смогли снаге да Црква Света настави пун живот. Он није с нама телом на земљи, али и те како је духом и молитвом. Знамо ми и верујемо, Владико, да се ти за нас молиш пред Престолом Божјим и да нас твоја рука и даље руководи. Браћо и сестре, и ово морам да напоменем: једино Црква Христова своје упокојене рачуна и води као живе. Нема институције на овом свету која то чини у овој плачној долини, како је Свети Ава говорио. Ево нас данас овде у Храму Васкрсења Христовог, у храму где су и олтари, параклиси Светом Николају и Светом Јустину, у храму који је ваша рука, поред свега набројаног, и водила и украшавала заједно са браћом свештеницима. Знамо да није било рада, а да нисте учествовали и давали све од себе да се Ваљево данас дичи, јер има храм највећи после Храма Светога Саве. Поред овога храма, уз помоћ наше Ваљевке Наталије Ковачевић, подигли сте и Храм Светом Нектарију Чудотворцу Егинском и неуморно уградили себе. Нема данас Србина хришћанина да не зна за овај храм. Колико само их долази на молитву да тражи исцељење… Мислио си о свима, Владико. Само када се сетимо са каквом радошћу си нам говорио да ће храм добити честицу моштију овога угодника Божијег и када су монахиње из Камаризе послале… Какву си свечаност молитвену приредио… Знамо и да си први положио живот у овом несрећном и неразумном времену за стадо своје. Прослављајући данас овај дан, верујемо да смрт није тачка, него запета у нашем животу. Овде су, браћо и сестре, пред нама његови земни остаци и његов гроб. Ми ћемо долазити овде и поколења наша, да затражимо помоћ и благослов од њега. Нека би Благи и Васкрсли Христос, преко Својих ученика, Свете Богомајке, Светога Јована Претече и Крститеља Господњег и свих светих, и нас учврстио у тој вери у Васкрсење Господа Исуса Христа! У васкрсење наше. Да смо и ми бића вечна и да је наш посао у овом свету да јавимо Васкрсење мртвих и победу над смрћу. Ту победу доживљава сваки од нас који живи јеванђељски. Када се труди вером у Господа Христа да љубављу и молитвом испуни свој живот. Тако је живео и веровао наш Владика Милутин. Нека му је вечан помен и Царство небеско . Хтео бих да завршим са ових неколико речи. Хоћу да Вас поздравим оним нашим хришћанским , победоносним, православним поздравом . ХРИСТОС ВАСКРСЕ СВЕТИ ВЛАДИКО! Извор: Епархија ваљевска

У петак 05. јуна текуће године служена је у Крипти Храма Светог Саве заупокојна Литургија и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење више свештеника и ђакона. Литургији и помену присуствовао је велики број сродника и поштовалаца личности и дела оца Момчила. Епископ Стефан обратио се присутнима пригодном беседом. Уз кратак осврт на дело оца Момчила, владика Стефан је истакао: "Диван је Бог у светима својим. Диван је Господ, који све премудро твори; све по Његовој вољи бива и сва Његова воља је да спаси човека. Бог не спасава човека без воље самог човека и зато нам Бог шаље: свете људе, чудотворце, помагаче Божије у нашем спасењу. Чини ми се да је отац Момо био најдивнији помагач Христов. Многе немоћи Цркве је носио на својим плећима. Носио је сваког од нас живих и ми смо му се препуштали, јер смо му веровали. Веровали смо у његову веру, ревност, харизму, стас и глас. Веровали смо у живот којим је живео и који води у живот вечни. Зато, ми овде окупљени , радујмо се што смо сведоци ове тајне и ове истине. Истина је да је Бог победио свако зло, Христос је васкрсао и показао се свима од Адама до наших дана. Бог прослави оца Мому и показа га у слави са свима светима, којима је до последњег овоземаљског дана верно служио и сада горе на небесима служи, са анђелима и свима светима, посебно из нашег рода српскога - небеске Србије... Богу службу служи и помало ред заводи." Извор: Храм Светог Саве

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Показавши велику ревност према вери и монашком животу, током више година искушеништва, епископ банатски Висарион Костић, замонашио је, по чину расофорне монахиње, у манастирском храму Месића, искушеницу Стану и дао јој име Параскева, на празник Преображења Господњег, 19. августа 1959. године. Монахиња Параскева је, од доласка у манастир Месић, била под будним оком духовне мајке и игуманије Теодоре, која је заједно са, тада малобројним сестринсвом, у тешким временима обнављала Светопретечин манастир Месић, духовни бисер православног Баната. Епископ браничевски Хризостом Војиновић је, у својству администратора епархије банатске, замонашио у чин мале схиме монахињу Параскеву у капели епископског двора у Вршцу, на празник Ваведења 1980. Том приликом је у беседи рекао:„Вечерас смо присуствовали и постригу у малу схиму монахиње мајке Параскеве. У обреду смо чули и оне Господње речи:“Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу!“. Мати Параскева је као сасвим мала једном то већ искусила на себи. За време рата, пред неком изненандном опасношћу, њени су безглаво побегли у збег а њу, онако малецну, оставили… Кад је опасност прошла и њени се вратили, нашли су је онако саму, гладну, беспомоћну и преплашену – још живу… Најближи су је оставили а Бог је, ето, сачувао, те смо вечерас – после двадесетак година од доласка у манастир – присуствовали њеном свечаном давању завета Господу Христу, који нека јој свесрдно помогне да положене завере и одржи! Нека Бог и Света Петка, на чији се дан мати Параскева родила, и на чији празник дошла први пут у манастир Месић, чувају и буду на помоћи како њој тако њеном манастиру и мајци Игуманији и свим у Христу сестрама.“[1] Показавши велику ревност према манастиру Месић, као и послушност Цркви, епископ банатски Хризостом Столић, произвео је монахињу Параскеву у чин игуманије на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља 1992. године и поверио јој управу манастира. Великим трудом игуманије Параскеве и месићког сестринства, завршена је грађевинска обнова манастира Месића коју је започела још игуманија Теодора Милошевић, док је на духовној обнови и узрастању своме и сестринства радила непрекидно, до издиханија. Велику љубав показала је према сестрама које су у манастир Месић пристигле поготово од ступања на епископску службу др Амфилохија Радовића, 1985. сада митрополита црногорскоприморског. Смирењем и ревношћу за Дом Божји била је узор младим сестрама које су се духовно обликовале у манастиру под руководством исповедника, епископа Амфилохија. Већина од њих је и кренула за својим духовним оцем у Црну Гору 1991. и сада су игуманије манастира Ждребаоник, Бања код Рисна, Бешка, Дуга и др. Игуманија Параскева, упокојила се 24. октобра 2017. уочи празника своје небеске покровитељке, свете Петке. Заупокојену Литургију служили су митрополит Амфилохије и епископ банатски Никанор Богуновић а потом, на платоу испред храма свечано монашко опело игуманије Параскеве, уз саслужење и појање преко 100 свештеника, свештеномонаха, монаха и монахиња и бројног народа Божјег из разних епархија Српске цркве. Сахрањена је у монашком гробљу у порти манастира у коме је послужила Богу и народу 60 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Одбор за обележавање Рације у Бачкој, на чијем челу су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, одржао је у уторак, 26. децембра 2017. године, радни састанак на којем је договорено да централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној јануарској Рацији у јужној Бачкој 1942, буде уприличен 4. јануара 2018, у Жабљу. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј ће служити парастос невиним жртвама рације у Бачкој, са почетком у 11.30 часова, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу, док ће у 12.15 часова, на платоу испред зграде Општине Жабаљ, бити служен мали помен. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Тим поводом, на састанку је договорено и да ће 2019. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, бити одржан у Тителу. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Радио Беседа