Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'политика:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Запањујуће је то што је ситуацију у вези с вирусом режим искористио за борбу против Цркве, оцењује Велибор Џомић. Подгорица – Због систематских репресивних притисака власти , њених институција – полиције, судства, тужилаштва, медијске хајке и одлагања промене Закона о слободи вероисповести Митрополија црногорско–приморска (МЦП), како је то чинила у неколико наврата током протекле и ове године, затражиће заштиту верских и људских права од међународних фактора. “Нема бојазни за било какво наводно одустајање од свих допуштених и Цркве достојних видова борбе за очување права верника и свештенства. Наша Црква није одустала од борбе за очување слободе вере ни на једном нивоу – народном, правном и међународном. Запањујуће је што се ситуација око корона вируса од стране појединих делова режима у Подгорици користила за својеврсну борбу против Цркве и православне вере. Уверио сам се да атеисти, уз поштовање њиховог слободног избора, не могу да схвате, чак ни када су добронамерни, суштину, па чак ни спољашњи израз црквеног живота. Још је горе када су злонамерни и када су спремни да иду даље од онога што прописују струка и право”, рекао је за нашу новину координатор Правног савета Митрополије Црногорско-Приморске ,протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. О разговорима званичника МЦП и међународних институција, како нам је речено у Митропололији, “најчешће није за јавност јер је то процес обавештења, упознавања и договора” “О свему што се догађало од 13. марта ове године када су уведене посебне мере због пандемије вируса корона, а тиче се неуставних ограничења права на слободу вероисповести на индивидуалном и колективном нивоу, Митрополија ће обавестити међународне чиниоце”. Разуме се, Црква као озбиљна институција има свој начин комуникације са релевантним међународним субјектима и не води пропаганду о томе. Правни савет припрема материјал који ће на страним језицима бити достављен представницима дипломатског кора, али и другим међународним адресама. Овде смо имали ситуацију да је Црква испоштовала струку и наредбе, али режим није испоштовао Цркву и вернике макар у мери колико им је било дозвољено да посећују супермаркете или пекаре”, каже координатор Правног савета Џомић.. Ова православна институција захтева да у односима државне власти и цркве буду успостављени цивилизовани односи међусобних стандарда, односно уважавања и сарадње. Најпре се Митрополија обраћала Венецијанској комисији која је дала мишљење о спорном Закону о слободи вероисповести чије је примедбе, како је оцењемо из МЦП, Влада Црне Горе, односно “њено Министарство правде злоупотребило на начин што нису унете кључне примедбе Венецијанске комисије, чак су и недопустиво злоупотребљене”. Годину пре спорног закона Управа полиције је прогнала дестак свештеника МЦП Српске православне цркве из Црне Горе а некима је попут свештеника др Велибора Џомића био забрањен улазак у Црну Гору и поред чињенице да му у граду на Морачи живи породица. Јавности је позната чињеница да се МЦП због покушаја одузимања њене имовине жалила безброј пута надлежним институцијама у овој држави а да је о тим “насилним и нецивилизацијским покушајима отимања имовине СПЦ” обавештавала бројне амбасаде у Подгорици, али и надлежне институције Савета Европе па чак и Међународни суд правде у Стразбуру. “Питање интернационализације спорних законских одредби није од јуче. Још од 2015. године, када је утврђен Нацрт закона, представници наше Цркве су на стручан, аргументован и цивилизован начин обавестили релевантне међународне адресе од Вашингтона до Москве и од Брисела до Стразбура о спорним и дискриминаторним одредбама тог текста. Исти је случај био и са Венецијанском комисијом са чијим смо се представницима на највишем нивоу сретали и 2015. и 2019. године. Припремљен је и достављен врло озбиљан материјал на енглеском језику. Велики број представника страних амбасада исказује врло озбиљно интересовање за ово питање. Трудили смо се да у овом случају, као и у другим, увек чинимо онолико колико до нас стоји – по премудром савету Патријарха Павла”, рекао нам је Џомић. Он додаје да све што су радили до сада на међународном плану, а много је било тих активности, “радићемо и даље са читавим тимом људи, тј. све док не престану разлози за такве активности”. Све молбе, захтеви, пружање бројних папира и документа нису много помогли бољем статусу свештенства и монаштва, али ни имовини МЦП СПЦ у Црној Гори. Пандемија ковид – 19 била је трауматична за цео народ у овој држави, али и добар изговор за полицију да примењују репресивне мере против верника испред храмова, свештеника па чак и Митрополита Црногорско приморске митрополије чије малттретирање и противуставно привођење у полицијским станицама нико од правно ваљаних експерата не негира. Напротив, сви су јединствени у оцени да су одлуке Националног кординационог тела злоупотребљене у односу на свештенство, поједине грађане који су и до 30 дана били у притвору само зато што су дошли сами испред храма или цркве о чему је наша новина већ писала. У последњем саопштењу за јавност МЦП као драстичан пример “осионог понашања власти према МЦП, наводи недавни догађај испред храма у Подгорици, “привођење и саслушавање митрополита Амфилохија у подгоричкој станици полиције и код тужиоца на Цетињу. “Последње речи премијера да власт има проблеме само са СПЦ док са другим верским заједницама нема – додатно уносе конфузију у све ово, оптужујући цркву да је против државе зато што не прихвата срамотну дискриминацију садашње власти – каже се у саопштењу Митрополије црногорско-приморске. Од почетка епидемије корона вируса црква је разумела озбиљност ситуације и моментално, са првим Владиним мерама, обуставила сва окупљања верника у својој организацији и, како кажу њихове “речи и предлози тешко су допирали до Владе и често бисмо остајали без одговора” Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља Аутор: Радош Љушићу, уторак, 17.03.2020. у 18:00 (Фото Википедија) Здравствена служба у Србији почиње да се уводи и организује тек од Хатишерифа из 1830. године. У почетку је била у саставу Министарства унутрашњих послова (1835), потом Министарства просвете, а попечитељ је био у исто време „врховни надзиратељ карантина у Србији”. Од 1837. године радио је и „Шпитаљски фундус” (болеснички фонд) на побољшању здравствених прилика у земљи. Држава у повоју, владар неписмен, народ сујеверан. Први дипломирани лекар дошао је у Србију 1820, али већ 1837. године било их је 18. Прва болница и апотека отворени су у Шапцу (1826), потом у свим већим местима, а „шпитаљ палилулски” са 100 болесничких места био је највећи и најбољи у земљи. „Благодареније Богу, болести никакових нема”, обавештавали су кнеза локални органи власти, мислећи на епидемијске болести, у које нису убрајали френгу (сифилис), полну болест веома распрострањену у источној и југоисточној Србији. Вредно је помена да је у Србији рано започето калемљење богиња „сребрном иглом, са дечијих краста”. Пошто је дало добре резултате, пелцовање је постало општа појава, па су издата „Правила за калемљење богиња” (1839). Учестале епидемије куге и колере у Турској, које нису мимоилазиле ни далеко напредније земље Европе (Аустрију – 1831, 1836; Француску – 1832; Италију – 1836), принудиле су кнеза да убрза рад на уређењу санитетских установа. Њега је на то посредно нагонила и Аустрија, која је у време појаве епидемија у Турској затварала границу. С друге стране, Турска није поклањала никакву пажњу санитетској служби и установама, будући да је тек 1838. године увела карантине. Аврама Петронијевића, који је боравио у Цариграду као депутат, ангажовали су Турци на овом послу, а он је, у писму кнезу Милошу, писао да су сви Турци против оснивања контумаца, осим султана и министра спољних послова. Тридесетих година 19. века кнежевину су захватиле три епидемије колере и куге: 1831, 1836. и 1837. године. Све три епидемије унете су из Угарске и Турске. Оне нису затекле Србију неспремну: кнез је изградио на српско-турској граници седам карантина и девет састанака, према аустријским узорима, и одштампао три брошуре у виду упутстава за лечење од колере и куге. Карантин у Алексинцу, на Цариградском друму, био је најуређенији јер је туда ишао највећи промет добара и људи. Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља. Аврама Петронијевића поставио је за главног надзиратеља српско-турске границе и наредио му: „Пребудите тамо и чувајте, ама да ни врана не прелети!” Кугу нису пренеле вране, већ турски низами који су долазили у Београдску тврђаву у пролеће 1837. године. Један војник је умро у Алексиначком контумацу, а један на путу до Београда, остали су се некако докопали београдске тврђаве. Лекар, који је прегледао оба мртва турска војника, није препознао чуму, а београдски везир је крио шта се потом дешавало у тврђави. Из страха да се куга не прошири из тврђаве у београдску варош, кнез је опсео Београд јаком стражом и одсекао га од света, услед чега је дошао у сукоб с београдским везиром. На срећу, куга је поштедела и Турке и Србе у Београду. Прва српска жртва пала је почетком августа у Ражњу. Поред Ражња и Јагодине, куга је захватила Параћин, Ћићевац, Радошевац, Варош и Пардик. Сва ова места одмах су строго изолована. Пуким случајем куга је пренета у два села Ваљевског округа: Брезју и Осечини. Захваљујући строгим кнежевим наредбама – убијани су сви који се нису придржавали упутстава – куга је брзо локализована. У наведеним местима Алексиначког, Ћупријског и Јагодинског округа разболеле су се 243 особе, од којих су 192 умрле, а 51 оздравила. У Ваљевском округу умрло је 20 лица. Биланс жртава (212) је очигледно мали, поготову кад се зна да је у Земуну 1831. године страдало од колере 200 особа, а у Турској далеко више. Потом је доктор Карло Нађ, придошли земунски карантински лекар, извршио потпуно чишћење свих окужених места. Зграде у којим је куга харала и многи предмети, у свим зараженим местима, предати су огњу. Спаљена је и варош Ражањ, после великог отпора становништва, који је кнез Милош сузбио суровим мерама, и потом преместио варош на једну узвишицу, подаље од друма. Уз помоћ доктора Нађа написана је и обнародована нова уредба о карантинима и санитетској служби. Тако се кнежевина избавила „од страпше опасности” захваљујући огромним напорима и оштрим кнежевим мерама, уз релативно мало жртава. Будући да је ова епидемија десетковала многа насеља у Турској, успешна одбрана од куге оставила је о кнежевини леп утисак у Европи, а нарочито у Аустрији. Професор Филозофског факултета у Београду Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа Политика Online - Како се кнез Милош борио против колере и куге WWW.POLITIKA.RS Здравствена служба у Србији почиње да се уводи и организује тек од Хатишерифа из 1830. године. У почетку је...
  3. Запањујуће је што је измењени, допуњени и прекрштени устав одштампан и пре него што је уопште дошао на дневни ред јулског сабора, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, говорећи о изменама кровног документа српске цркве у Северној и Јужној Америци Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Сабор у Клирвотеру у Флориди имао је очекиван исход: усвојена је одлука Светог архијерејског Синода којом су стављене ван снаге све одлуке Црквеног сабора које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју из јула прошле године. Ради се о изменама Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којима је и сам документ преименован, а уз неке друге измене највише је пала у очи управо ова о увођењу у назив „српске православне епархије”, уместо Српске православне цркве. Једнодневном заседању председавао је патријарх српски Иринеј, који је, уочи почетка васкршњег поста, на Флориду допутовао право са заседања делегација православних цркава у Аману. Посећујући више парохија у САД, он је говорио о неопходности јединства, којем је посвећена и прва одлука сабора на Флориди: СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, „ради уклањања неспоразума, поново потврђује своје унутарње јединство и наглашава да је саставни део аутокефалне СПЦ”. Потребу да се нагласи, практично, да нема раскола у Америци, условио је вероватно начин на који су рађене измене кровног документа српске цркве на овом континенту. То је рађено без знања двојице „америчких” епископа (владике буеносајреског Кирила и канадског Митрофана) организовањем јулског сабора под председавањем тројице епископа (новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим) од петоро чланова Епископског савета и примењивањем новог назива „Српске православне епархије у САД” на званичном сајту и службеним документима и пре него што је сабор одобрио измене устава. У разговору за „Политику”, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за црквено право, сумира да су измене, допуне, преименовање и неблагословена примена тзв. устава Српских православних епархија у САД изазвале бројне и озбиљне неспоразуме у САД и шире. Како додаје, позлеђене су старе и отворене нове ране тим чином за који је Синод донео одлуку да се стави ван снаге. – Легитимна је брига о правној заштити епархија СПЦ у САД, али то се не може чинити на начин који је демонстриран у јулу 2019. године у Чикагу. Устав или било који други општи правни акт није Свето писмо и може се мењати. Али, мора се поштовати процедура, што није био случај у САД прошле године. Катастрофални правни пропусти су накнадно објашњавани наводом „да то и није нови устав”. Спорно је, уз много шта друго, и то што је то устав „прекрштен” до еклисиолошке непрепознатљивости. Један од аутора измена, допуна и прекрштавања устава јавно је поставио питање зашто би један исти устав важио у САД, Бразилу и Канади. По тој логици, сутра неко други може да постави питање и зашто би један устав важио у Београду, Чикагу, Лесковцу и Бањалуци. То, у сваком случају, није добар приступ, јер ствара простор за манипулације са великим последицама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. Он додаје да га је запањило што су организатори и председавајући одштампали измењени, допуњени и прекрштени устав и пре него што је уопште дошао на дневни ред. – То ни Броз није радио! То је први „октроисани” црквени устав у историји СПЦ! У земљи слободе говора ускраћено је право часницима Црквеног сабора да дискутују и гласају иако је Свети архијерејски Сабор у мају 2018. године изричито навео чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим је прописано да се уставне измене врше позитивним гласањем најмање три четвртине чланова Црквеног сабора. Једном речју, тај акт је споран и са формалноправне и са материјалноправне стране и зато је данас у депоу црквеноправне историје као пример како се не ради – каже Џомић. Како наводи, и он лично се сусрео са безакоњем, како их назива, „уставних” креатора и „подаритеља”, јер су његово име и презиме, без његовог знања и сагласности, „из ко зна којих разлога” злоупотребили и неовлашћено ставили међу имена чланова „законодавног одбора”. О тој „беспризорној злоупотреби”, обавестио је Синод и патријарха Иринеја. Питањем општег црквеноправног акта, по тумачењу одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру, које нам је дао наш саговорник, треба да се бави постојећи Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци, а не само тројица епископа из САД. – Мислим да је потребно да свака епархија са седиштем у једној савезној држави у САД има свој статут и ништа више од тога. Ти статути морају бити у сагласности са канонима и Уставом СПЦ. Немају пролаза приче које се лансирају из САД о јерархијском уређењу цркве када су у питању материјално и финансијско пословање. Јерархијска власт је важна и непорецива, али у нашој цркви постоји и црквено-самоуправна власт. Црквена имовина није ничија бабовина. Довољно је да се види како је Свети Мардарије управљао црквеном имовином – наводи Џомић. Тешко стање у Митрополији аустралијско-новозеландској Један устав треба да важи за читаву СПЦ, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. – Због специфичних прилика и аутономног статуса, Православна охридска архиепископија треба да задржи свој устав који је одобрио Свети архијерејски Сабор. Под хитно у ранг статута треба спустити Устав митрополије аустралијско-новозеландске, чија је примена оживела старе ране раскола, довела до братских сукоба, а епархију до финансијског колапса. Надам се да наши саборски оци неће дозволити репризу аустралијског случаја у Америци – закључује Џомић. Политика Online - Како је одбачен први „октроисани” устав у историји СПЦ WWW.POLITIKA.RS Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци...
  4. Запањујуће је што је измењени, допуњени и прекрштени устав одштампан и пре него што је уопште дошао на дневни ред јулског сабора, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, говорећи о изменама кровног документа српске цркве у Северној и Јужној Америци Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Сабор у Клирвотеру у Флориди имао је очекиван исход: усвојена је одлука Светог архијерејског Синода којом су стављене ван снаге све одлуке Црквеног сабора које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју из јула прошле године. Ради се о изменама Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којима је и сам документ преименован, а уз неке друге измене највише је пала у очи управо ова о увођењу у назив „српске православне епархије”, уместо Српске православне цркве. Једнодневном заседању председавао је патријарх српски Иринеј, који је, уочи почетка васкршњег поста, на Флориду допутовао право са заседања делегација православних цркава у Аману. Посећујући више парохија у САД, он је говорио о неопходности јединства, којем је посвећена и прва одлука сабора на Флориди: СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, „ради уклањања неспоразума, поново потврђује своје унутарње јединство и наглашава да је саставни део аутокефалне СПЦ”. Потребу да се нагласи, практично, да нема раскола у Америци, условио је вероватно начин на који су рађене измене кровног документа српске цркве на овом континенту. То је рађено без знања двојице „америчких” епископа (владике буеносајреског Кирила и канадског Митрофана) организовањем јулског сабора под председавањем тројице епископа (новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим) од петоро чланова Епископског савета и примењивањем новог назива „Српске православне епархије у САД” на званичном сајту и службеним документима и пре него што је сабор одобрио измене устава. У разговору за „Политику”, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за црквено право, сумира да су измене, допуне, преименовање и неблагословена примена тзв. устава Српских православних епархија у САД изазвале бројне и озбиљне неспоразуме у САД и шире. Како додаје, позлеђене су старе и отворене нове ране тим чином за који је Синод донео одлуку да се стави ван снаге. – Легитимна је брига о правној заштити епархија СПЦ у САД, али то се не може чинити на начин који је демонстриран у јулу 2019. године у Чикагу. Устав или било који други општи правни акт није Свето писмо и може се мењати. Али, мора се поштовати процедура, што није био случај у САД прошле године. Катастрофални правни пропусти су накнадно објашњавани наводом „да то и није нови устав”. Спорно је, уз много шта друго, и то што је то устав „прекрштен” до еклисиолошке непрепознатљивости. Један од аутора измена, допуна и прекрштавања устава јавно је поставио питање зашто би један исти устав важио у САД, Бразилу и Канади. По тој логици, сутра неко други може да постави питање и зашто би један устав важио у Београду, Чикагу, Лесковцу и Бањалуци. То, у сваком случају, није добар приступ, јер ствара простор за манипулације са великим последицама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. Он додаје да га је запањило што су организатори и председавајући одштампали измењени, допуњени и прекрштени устав и пре него што је уопште дошао на дневни ред. – То ни Броз није радио! То је први „октроисани” црквени устав у историји СПЦ! У земљи слободе говора ускраћено је право часницима Црквеног сабора да дискутују и гласају иако је Свети архијерејски Сабор у мају 2018. године изричито навео чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим је прописано да се уставне измене врше позитивним гласањем најмање три четвртине чланова Црквеног сабора. Једном речју, тај акт је споран и са формалноправне и са материјалноправне стране и зато је данас у депоу црквеноправне историје као пример како се не ради – каже Џомић. Како наводи, и он лично се сусрео са безакоњем, како их назива, „уставних” креатора и „подаритеља”, јер су његово име и презиме, без његовог знања и сагласности, „из ко зна којих разлога” злоупотребили и неовлашћено ставили међу имена чланова „законодавног одбора”. О тој „беспризорној злоупотреби”, обавестио је Синод и патријарха Иринеја. Питањем општег црквеноправног акта, по тумачењу одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру, које нам је дао наш саговорник, треба да се бави постојећи Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци, а не само тројица епископа из САД. – Мислим да је потребно да свака епархија са седиштем у једној савезној држави у САД има свој статут и ништа више од тога. Ти статути морају бити у сагласности са канонима и Уставом СПЦ. Немају пролаза приче које се лансирају из САД о јерархијском уређењу цркве када су у питању материјално и финансијско пословање. Јерархијска власт је важна и непорецива, али у нашој цркви постоји и црквено-самоуправна власт. Црквена имовина није ничија бабовина. Довољно је да се види како је Свети Мардарије управљао црквеном имовином – наводи Џомић. Тешко стање у Митрополији аустралијско-новозеландској Један устав треба да важи за читаву СПЦ, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. – Због специфичних прилика и аутономног статуса, Православна охридска архиепископија треба да задржи свој устав који је одобрио Свети архијерејски Сабор. Под хитно у ранг статута треба спустити Устав митрополије аустралијско-новозеландске, чија је примена оживела старе ране раскола, довела до братских сукоба, а епархију до финансијског колапса. Надам се да наши саборски оци неће дозволити репризу аустралијског случаја у Америци – закључује Џомић. Политика Online - Како је одбачен први „октроисани” устав у историји СПЦ WWW.POLITIKA.RS Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци... View full Странице
  5. У Црној Гори нико више не пита ко је. Довољно је рећи Гојко Перовић и зна се да је то протојереј ставрофор, ректор цетињске Богословије, свештеник који је ушао у срца верника, нечујно „бануо” у све, а не само православне домове и у већини њих остао. А човек не може бити у „туђем” дому ако га нема у свом. А Гојку и супрузи Бог је напунио кућу чељадима, око огњишта греје се пет синова. Његов други дом Богословија удомила је и школује педесетак богослова. Наизглед тих, с душом дечака, правичан и увек спреман да разуме проблеме својих богослова, професор Перовић не попушта када се мери знање ђака. Негде се и чуло да је он „строги профа”, али неизмерно нежан отац. Током молебана у Цетињском манастиру, после молитве крај ћивота Светог Петра Цетињског, поручио је браћи Црногорцима да треба заједно да ложе један бадњак – љубави и помирења, а онда је заплакао. Искрене сузе оца Гојка постале су симбол црногорских раскола и деоба. Ректор цетињске Богословије није „увезени“ свештеник како их именује црногорска власт, за шта су добили одговор од њега: „Ја сам Црногорац, пореклом из Катунске нахије, нисам члан ниједне партије. Сви моји за које знам су рођени усред Црне Горе, моји преци нису раздвајали Српство од Црногорства.” Не узмиче ни пред ким, полемише, расправља, а недавно је и црногорског председника Мила Ђукановића питао: „Шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим Светим Савом? Можемо ли се ’ослободити’ његовога имена и спомена, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили.” На одговор Ђукановића чекао је месецима а онда му је, уместо њега, послао закон којим ће „уразумити свештенство СПЦ да ништа њима не припада већ држави Црној Гори” и да је „нетачна теза да је црква створила државу, јер је она постојала пре ње”. Перовић је поново пресавио табак и написао њему „и много критикованој власти”: „Нисмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви на партијским конгресима прогласили ’обнављање цркве’ и донели закон који нам, овакав какав је, не треба.” Рођен 1972. године на пени од мора у Котору, одрастао у Херцег Новом, школовао се у Београду и професуру започео на Цетињу где сада живи. Када човек има шта да каже онда није нескромно и овај текст урамити реченицама које је у разним поводима изговорио ректор цетињске Богословије: „Браћа смо. Мало нас има да бисмо се делили.” „Ко дигне руку на брата свога, или покуша да баци камен – тај нека се не нада ничему доброме.” „Ми се бунимо да ова држава буде боља и јача, са овим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осећа да јесте. Јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.” „Ако је човек срећан са оним што има и ако не гледа шта је други добио, него ако оно своје разрађује, онда Бог на то уме да дода.” „Ми свештеници треба стално да размишљамо да ли свакодневно живимо оно што проповедамо.” „Нећемо се шалити с нашом државом. Шетамо слободно, с молитвом у души и с Црном Гором у срцима.” Наведени цитати оправдавају поруке младих који су на једној друштвеној мрежи написали: „Господ збори, отац Гојко само уста отвара.” Извор: Политика
  6. За декана је на седници савета изабран јереј проф. др Зоран Ранковић, с тим да део професора оспорава избор новог декана и продекана. Јереј проф. др Зоран Ранковић, професор црквенословенског језика, изабран је јуче за новог декана Православног богословског факултета одлуком савета ове високошколске установе, а за продекане су именовани професори Владимир Вукашиновић за науку, Србољуб Убипариповић за наставу и Драган Каран за финансије, сазнаје „Политика”. Претходно о кандидату за новог декана гласало је наставно-научно веће на седници прошле недеље, на којој је професор Ранковић добио 22 гласа од 29 присутних чланова. Подсетимо, претходни декан владика браничевски Игнатије поднео је оставку на ту функцију пошто му је Свети архијерејски Синод повукао благослов за обављање те дужности, наводно због тога што није спровео раније одлуке овог црквеног тела којим је благослов за подучавање на ПБФ-у повучен владики западноамеричком Максиму и доценту др Марку Вилотићу. За део професора ПБФ-а, међутим, избор новог декана и продекана је нелегитиман. Један од њих, проф. др Родољуб Кубат, каже за „Политику” да чланови савета који су изабрали ново руководство нису бирани у складу са статутом факултета. – Од 17 чланова, њих 16 није добило неопходну апсолутну већину. Самим тим све одлуке које је донео савет, од усвајања оставке декана владике Игнатија, до именовања в. д. декана и избора новог декана и продекана нелегитимне су. О томе је четири дописа факултету упутила и ректорка Универзитета у Београду, проф. др Иванка Поповић и опоменула на начин избора чланова савета. Последњи прошлонедељни допис из Ректората није ни стигао до секретара нити до било кога с факултета, курир који га је донео је шиканиран, а допис задржан у секретаријату деканата – каже проф. др Родољуб Кубат. Савет Православног богословског факултета изабран је пре око годину и по дана. Како нам је потврдило више професора с овог факултета, међу којима су и они који сада оспоравају одлуке савета, заједнички договор наставно-научног већа био је тада да, пошто је било тешко постићи да сви кандидати добију апсолутну већину, кандидат за савет који је добио апсолутну већину буде изабран на тај начин, а да остали буду изабрани по броју гласова који су добили. – Нико тада није сугерисао да би то могао бити проблем. Међутим, како је отпочела процедура за избор новог декана, у Ректорату су констатовали да нешто није у реду, могуће је да им је и неко с факултета објаснио шта се десило. Тада је реаговала и ректорка. И друге колеге и ја смо инсистирали да се прво бира нови савет, па да се онда отпочне избор новог декана, али то није учињено – каже проф. др Кубат. Он додаје да због тога није желело да присуствује прошлонедељној седници наставно-научног већа, на којој се гласало о кандидату за новог декана, да је према његовим сазнањима исто учинило још осам колега, а да њих седморо који су били на седници нису гласали за кандидата којег је изабрала већина чланова већа. С друге стране, за неке професоре спорне су овакве опомене из Ректората ПБФ-у. Саговорници „Политике”, који овом приликом нису желели да буду именовани, наводе да у званичном записнику са седнице нигде не пише како су изабрани чланови савета, односно колико су гласова добили, да то није наведено ни у званичном допису који је упућен Ректорату. Због тога се питају како ректорка зна да савет није изабран апсолутном већином када се то не наводи ни у једном допису с факултета и када не постоји никакав писани приговор на избор савета који би јој дао основ да реагује. „Политика” је покушала да ступи у контакт с проф. др Иванком Поповић, али она током јучерашњег дана није одговарала на наше позиве и поруке. О статуту следеће седмице Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду 8. новембра донео је једногласно мишљење да је „утицај Светог архијерејског Синода Српске православне цркве, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на Православном богословском факултету у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета”. Тада је најављено да ће на наредној седници одбор расправљати о усаглашености одређених одредаба Статута ПБФ са статутом универзитета. У писаним одговорима „Политици” председник одбора, проф. др Марко Давинић, навео је да је седница заказана за 17. децембар, као и да ће информације о одлукама одбора моћи да се добију на сајту Универзитета у Београду у току идуће недеље. Председника одбора, у питањима упућеним мејлом, подсетили смо на случај из 2012. године, када је повереница за заштиту равноправности добила притужбу Удружења „Атеисти Србије”, у којој се наводи да је тражење благослова за студирање и рад на Православном богословском факултету дискриминација по верској основи. Тадашњи Одбор за статутарна питања изјаснио се „да се не ради о дискриминишућем основу за студирање и рад, имајући у виду специфичност Православног богословског факултета у односу на друге факултете у саставу Универзитета у Београду, пошто студирање и рад у овој високошколској установи подразумевају неопходну повезаност позива и вероисповести”. На питање „Политике” да ли сада није препозната специфичност ПБФ-а или тада није препознато да давање благослова за рад од стране тела које није у саставу универзитета није у складу са Законом о високом образовању и Статутом Универзитет, нисмо добили одговор професора Давинића. Извор: Политика
  7. На подручју Нишавског округа прошле године рођена је 3.331 беба, а умрло је 5.464 лица, тако да је број становника смањен за 2.133 само на основу негативног природног прираштаја од минус 5,9 промила, показују најновији подаци Републичког завода за статистику. У Нишавском округу у 2018. години, према процени статистичара, живело је 362.331 лице, а по попису из 2011. године број становника био је 376.319. Негативну стопу природног прираштаја имају и остали окрузи у том делу Србије. На подручју Прокупља, односно у Топличком округу, рођено је прошле године 768 беба, а умрло је 1.445 лица. Стопа природног прираштаја у том крају била је минус осам промила, а процењени број становника 84.252 лица. На подручју Пирота, према проценама статистичара, у 2018. години живело је 84.827 лица, а број становника је на основу негативног природног прираштаја смањен за скоро 1.000. На подручју Пиротског округа рођено је прошле године 610 беба, умрле су 1.547 особе, а стопа природног прираштаја била је минус 11 промила. Најнижа стопа природног прираштаја забележена је прошле године у Зајечарском округу и то минус 14,8 промила. У том крају рођено је 599 беба, а преминуо је 1.591 становник. Према подацима Републичког завода за статистику највише житеља, у односу на укупан број становника, изгубили су прошле године Гаџин Хан, Бабушница и Црна Трава. У Гаџином Хану рођене су 34 бебе, а умрле су 193 особе. У Бабушници је рођено 46 беба, док је 293 становника преминуло. У Црној Трави је прошле године било само деветоро новорођенчади, а преминуло је 48 особа. Стопа природног прираштаја у 2018. години у Србији била је позитивна у само шест градова, односно општина, а једине две општине на југу Србије са позитивним природним прираштајем су Бујановац и Прешево. Забрињава и податак о већој смртности беба на подручју Србије јужно од Београда. У Војводини и Београду живорођено је 34.986 беба, а преминуло је 137 новорођенчади, док је у у свим осталим крајевима Србије рођено укупно 28.989 беба, а преминуло је 174. У Србији се у 2018. години родило 63.975 деце, а умрло је 101.655 лица, тако да је број становника на основу те разлике смањен за 37.680. Природни прираштај износио је минус 5,4 промила што је смањење за 0,1 промил у односу на 2017. годину, преноси Бета. Процењује се да је у Србији у 2018. години живело 6.982.604 становника. Извор: Политика
  8. Манифестација „Дани патријарха Павла – светлост – љубав – живот” почела је у Шестој београдској гимназији и трајаће до 27. маја. Свечаност се одржава са идејом да се младим људима приближе лик и дело блаженопочившег патријарха Павла, али и моралне, етичке и хуманистичке вредности за које се залагао. Свечана академија биће одржана вечерас, у 18.30 часова, у свечаној сали школе, а присуствоваће патријарх Иринеј и градоначелник Зоран Радојичић. Патријарх Павле, у периоду између 1938. и 1942. године, као ванредни ђак, похађао је Шесту београдску гимназију и због тога се ова манифестација одржава ту. Пригодан програм припремили су ученици школе и познаваоци лика и дела патријарха. Посетиоци ће моћи да виде изложбу фотографија, радионицу калиграфије, концерте, али и да учествују у предавањима и трибинама. У оквиру програма биће додељене и награде ученицима, вероучитељима и наставницима за испољено човекољубље и хуманост. Извор: Политика
  9. Некадашњи кумови Мираш Дедеић и Лав Лајовић предводе два сукобљена крила у овој организацији Подгорица – Када је некадашњи директор подгоричке „Побједе” Лав Лајовић обукао мантију непризнате „Црногорске православне цркве” међу Црногорцима се говоркало да ће он „угасити расколничку цркву регистровану у цетињској полицијској станици”. Слутње су се оствариле јер је пре неки дан у овој невладиној организацији дошло да великог непоразума између Лајовића и његових присталица са лидером НВО ЦПЦ, Мирашем Дедејићем, који се у јавности и ретким следбеницима престављао као „митрополит” ове организације. У јавности се протеклих месеци говоркало да се у овој НВО нешто догађа, али томе се није придавало на важности, с обзиром на минорни утицај који има међу грађанима. Но, на светлост дана испливао је, рекло би се, непремостив сукоб који се догодио у недељу када се у Цркви Свете Параскеве у Малој Загреди код Даниловграда састала „одабрана група” Мираша Дедеића, и група коју је предводио његов кум Лав Лајовић из „подгоричко-дукљанске епархије”. Том расколничком чину унутар ове организације допринео је својим учешћем непризнати митрополит, такође непризнате, односно непостојеће „италијанске православне цркве”. Малобројна чета која је остала око Мираша каже да га је разбеснело понашање Лава и да не схвата „како неко из Италије може долазити у посету” једној верској оганизацији, ако га није позвао њен први човек. „Тај вајни италијански, лажни митрополит дошао је овамо да мути воду међу свештенством наше цркве. Позвао га је овај убачени елемент, сарадник УДБЕ, Лав који ће, ако Бог да ускоро бити миш кога ћемо изјурити из наше цркве”, каже нам један од присталица НВО „Црногорска православна црква” који жели остати анонима. Присталице Лајовића након што су отишли испод кишобрана Дедеића оптужили су га да он „својим непочинствима гура у пропаст ‘црногорску цркву’”. Незванично сазнајемо да је његова мисија обрачуна са Мирашем уствари његова борба да се докопа престола у овој невладиној организацији. Јадан од најбољих познавалаца односа унутар црквених заједница у Црној Гори, публициста и историчар са Цетиња Јован Маркуш, за наше новине каже да су сви овакви скупови представљају сано „путујући циркус”. „Режимски медији су овом циркусу од десетак особа дали третман ударне вести покушавајући да прикрију прослављање Светог Василија Острошког у Острогу и Никшићу којем су присуствовале десетине хиљада верника”. Канонски непризната НВО „Црногорска православна црква” за сада обавља службу под отвореним небом, или у једном објекту који се налази на Цетињу, на приватном имању. Због тога већ годинама присталице ове тзв. цркве упадају насилно у цркве Митрополије црногорско приморске и захтевају од државе да им се врати „беспризорно отета црквена имовина, узурпирана од стране окупационе Српске православне цркве”. Најновије наде Мирашеваца су усмерени ка Васељенском патријарху не би ли им дао аутокефалност као што је то урадио са Украјинском црквом. На крају да подсетимо да је Лав Лајовић „архимандритску каријеру” започео је као стечајни управник новинске куће „Побједа”, потом као туристички радник, након чега је сео у столицу директора хотела „Оногошт”, након чега одлази у Осијек где га унапређују у „протестантског богослова” и сада предводи отцепљено крило НВО „Црногорска православна црква” . http://www.politika.rs/scc/clanak/429730/Bitka-za-tron-nepriznate-Crnogorske-crkve?fbclid=IwAR0J8cftu4f2aS8cBGk1PBlST5nOJoGJIRTlKJo8jEEC5UIDOUZgCWb5A48
  10. Некадашњи кумови Мираш Дедеић и Лав Лајовић предводе два сукобљена крила у овој организацији Подгорица – Када је некадашњи директор подгоричке „Побједе” Лав Лајовић обукао мантију непризнате „Црногорске православне цркве” међу Црногорцима се говоркало да ће он „угасити расколничку цркву регистровану у цетињској полицијској станици”. Слутње су се оствариле јер је пре неки дан у овој невладиној организацији дошло да великог непоразума између Лајовића и његових присталица са лидером НВО ЦПЦ, Мирашем Дедејићем, који се у јавности и ретким следбеницима престављао као „митрополит” ове организације. У јавности се протеклих месеци говоркало да се у овој НВО нешто догађа, али томе се није придавало на важности, с обзиром на минорни утицај који има међу грађанима. Но, на светлост дана испливао је, рекло би се, непремостив сукоб који се догодио у недељу када се у Цркви Свете Параскеве у Малој Загреди код Даниловграда састала „одабрана група” Мираша Дедеића, и група коју је предводио његов кум Лав Лајовић из „подгоричко-дукљанске епархије”. Том расколничком чину унутар ове организације допринео је својим учешћем непризнати митрополит, такође непризнате, односно непостојеће „италијанске православне цркве”. Малобројна чета која је остала око Мираша каже да га је разбеснело понашање Лава и да не схвата „како неко из Италије може долазити у посету” једној верској оганизацији, ако га није позвао њен први човек. „Тај вајни италијански, лажни митрополит дошао је овамо да мути воду међу свештенством наше цркве. Позвао га је овај убачени елемент, сарадник УДБЕ, Лав који ће, ако Бог да ускоро бити миш кога ћемо изјурити из наше цркве”, каже нам један од присталица НВО „Црногорска православна црква” који жели остати анонима. Присталице Лајовића након што су отишли испод кишобрана Дедеића оптужили су га да он „својим непочинствима гура у пропаст ‘црногорску цркву’”. Незванично сазнајемо да је његова мисија обрачуна са Мирашем уствари његова борба да се докопа престола у овој невладиној организацији. Јадан од најбољих познавалаца односа унутар црквених заједница у Црној Гори, публициста и историчар са Цетиња Јован Маркуш, за наше новине каже да су сви овакви скупови представљају сано „путујући циркус”. „Режимски медији су овом циркусу од десетак особа дали третман ударне вести покушавајући да прикрију прослављање Светог Василија Острошког у Острогу и Никшићу којем су присуствовале десетине хиљада верника”. Канонски непризната НВО „Црногорска православна црква” за сада обавља службу под отвореним небом, или у једном објекту који се налази на Цетињу, на приватном имању. Због тога већ годинама присталице ове тзв. цркве упадају насилно у цркве Митрополије црногорско приморске и захтевају од државе да им се врати „беспризорно отета црквена имовина, узурпирана од стране окупационе Српске православне цркве”. Најновије наде Мирашеваца су усмерени ка Васељенском патријарху не би ли им дао аутокефалност као што је то урадио са Украјинском црквом. На крају да подсетимо да је Лав Лајовић „архимандритску каријеру” започео је као стечајни управник новинске куће „Побједа”, потом као туристички радник, након чега је сео у столицу директора хотела „Оногошт”, након чега одлази у Осијек где га унапређују у „протестантског богослова” и сада предводи отцепљено крило НВО „Црногорска православна црква” . http://www.politika.rs/scc/clanak/429730/Bitka-za-tron-nepriznate-Crnogorske-crkve?fbclid=IwAR0J8cftu4f2aS8cBGk1PBlST5nOJoGJIRTlKJo8jEEC5UIDOUZgCWb5A48 View full Странице
  11. Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано. Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини. За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео. Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао. Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба. Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе. Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај. На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи. Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности. Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму? Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године. Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално. Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе. Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу. Светлост и љубав Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић. Живојин Ракочевић Извор: Политика
  12. Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу. Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. Извор: Политика
  13. Васељенски патријарх Вартоломеј потписао је томос, односно документ о аутокефалности православне цркве у Украјини. Уочи потписивања документа одржан је молебан којем су, између осталих, присуствовали поглавар те цркве митрополит Епифаније, председник Украјине Петро Порошенко, шеф украјинске дипломатије Павел Климкин и председник парламента Андреј Парубиј. Након богослужења, Вартоломеј је у своју резиденцију примио украјинског председника и митрополита Епифанија, након чега су се вратили у Храм Светог Ђорђа где је потписан томос, јавља Спутњик, преноси Танјуг. После „ујединитељског сабора”, који је 15. децембра одржан у Кијеву, објављено је стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Руска православна црква је оценила да је тај скуп у Кијеву ништаван са канонске тачке гледишта и поручила да је могућност признавања Епифанија од стране помесних православних цркава тешко изводљив задатак. Извор: Политика
  14. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Фото Московска патријаршија Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. http://www.politika.rs/articles/details/414920?fbclid=IwAR0uQTBWlIkoa978ufXBjDSeEMjAlzvYAWTLBiLLhs7BMTcCDRyo5v3KJGs
  15. Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Фото Московска патријаршија Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. http://www.politika.rs/articles/details/414920?fbclid=IwAR0uQTBWlIkoa978ufXBjDSeEMjAlzvYAWTLBiLLhs7BMTcCDRyo5v3KJGs View full Странице
  16. Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика
  17. У службеној употреби латинице неће бити и не треба да је буде Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика View full Странице
  18. Он истиче да је Митрополија ових дана објавила и став Венецијанске комисије о том нацрту. – Због њега је нацрт повучен, иако влада тврди да га није добила (стајао је на сајту комисије две године). Учини ли црногорска власт то безакоње и насиље, то ће бити јединствен случај у модерној Европи – наглашава Митрополит Амфилохије. Осамдесетогогишњи Митрополит и даље је хиперактиван, обилазећи светиње по брдима Црне Горе. Управо је судбина имовине СПЦ-а тема разговора с Митрополитом који се не либи да открије и своје личне односе са предсједником Милом Ђукановићем и властима Црне Горе. Интервју „Политици“ дао је на дан Рождества Пресвете Богородице на дан преноса моштију Светог Арсенија архиепископа српског, наследника Светога Саве, у манастиру Косијерово. Како оцењујете однос државе Црне Горе према Митрополији црногорско-приморској од референдума 2006. године до данас? После 2006, црногорска власт као да је почела да преузима однос према Митрополији црногорско-приморској какав су до тада имале само неке минорне партије у Црној Гори (на примјер Либерална, Социјалдемократска). ДПС је до 1997. имао трезвенији однос према Цркви, да би од тада почео да се усмерава другачијим путем, све антицрквенијим. Зашто већ више година СПЦ има проблем око имовине с државом Црном Гором? Да ли је могући сценарио да власти у Подгорици одузму имовину Митрополије црногорско-приморске, или је страх СПЦ-а неоснован? Ни безбожна власт после Другог светског рата то није учинила, одузела је само део црквене имовине. Додуше, она је у свом револуционарним заносу убила без суда и пресуде Митрополита црногорског Јоаникија и преко 115 најбољих свештеника, а са њима мноштво црквеног народа. Међутим, никада није довела под знак питања правни статус епархија Српске православне цркве у Црној Гори и није стварала своју „ЦПЦ“, као што то чини њена наследница, неокомунистичка садашња власт. Власт секуларне државе, од које је Црква одвојена, односи се према црквеној имовини ауторитарније неголи хришћанска, крштена власт из времена краља Николе! Недавно је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио да СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори. Како оцењујете Ђукановићев став? Уважени господин Ђукановић, васпитаник титоистичког марксизма, очевидно нема појма шта је то Црква. Проглашавати за “ великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање! Он такође тврди да је СПЦ ударна песница онога што желе идеолози велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Видите ли СПЦ и себе лично у таквој улози? Своју улогу и улогу Српске православне цркве сагледавам у духу обновитеља етоса и душе петровићке, изворне Црне Горе. Ту је разлика између мене и господина Ђукановића, обојице Црногораца: за мене је Црна Гора она светородне лозе Петровића и краља Николе, у којој је православље било чак државна вера; за њега је Црна Гора она рођена у Брозовом Јајцу, авнојевска Црна Гора, не само секуларна него и антицрквена, безбожна, особито антиправославна, Црна Гора обоготворење (западњачког) дебелог црева. Признајем: моја Црна Гора је срушена Црква Светога Петра Цетињскога на Ловћену и утамниченог Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чије се „надање закопало на Косово у једну гробницу“; његова и његових учитеља и следбеника јесте Црна Гора тиранског маузолеја и признања злочиначке државе „Косово“, кроз одрицање од витешке крви црногорских ослободилаца Косова и мученичке Метохије (1912), жиле куцавице Црне Горе краља Николе (крунисаног 1910. године круном Светог Стефана Дечанског). Какав је ваш лични однос с господином Ђукановићем? Говорили сте да је ваш пријатељ и даровит човек? Говорио сам да ми је пријатељ. Доживљавам га и као брата Црногорца (некада је био и брат Србин). Предложили сте, ипак, да га крстите у Острогу, како би се другачије бавио политиком и другим вредностима . Да ли та понуда још важи? И даље важи позив за крштење, али крштење у смислу промене ума и исцелења од брозоморе, најопакије болести која је харала (и хара) Црном Гором (и шире од ње). Јер, по народној, има и крштења : крсти вука- вук у гору (попут оног Чеде Јовановића). Да ли се црквени проблеми у Украјини могу рефлектовати на Црну Гору и ако могу, како? Украјински црквени проблем се већ рефлектовао на Црну Гору. Једини који признаје и саслужује с лажним „митрополитом црногорским“ Дедеићем јесте лажни „патријарх кијевски“ Филарет. Међутим, Патријарх Вартоломеј, који обећава томос украјинским расколницима (надамо се и ту да ће обећање бити лудом радовање), немогуће је да њиме обухвати и Дедеића. Њему га је већ издао, једном за свагда – рашчињењем и лишењем свештеничког чина, као бившег клирика Цариградске патријаршије, оставивши њиме и проклетство на његове следбенике. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Идеје за одузимање црквене имовине јављају се у Црној Гори. Чак је познат покушај да се то и законски озваничи преко Нацрта закона о слободи вероисповести. Но, пошто су у међувремену склопљени темељни уговори владе с Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом, којима је тај нацрт супротстављен, против њега су и оне реаговале, нарочито против члана 52 о одузимању храмова који су изграђени и имовине верских заједница која је стечена до 1918. године, а не само Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија СПЦ у Црној Гори, изјавио је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интревјуу „Политици“. Он истиче да је Митрополија ових дана објавила и став Венецијанске комисије о том нацрту. – Због њега је нацрт повучен, иако влада тврди да га није добила (стајао је на сајту комисије две године). Учини ли црногорска власт то безакоње и насиље, то ће бити јединствен случај у модерној Европи – наглашава Митрополит Амфилохије. Осамдесетогогишњи Митрополит и даље је хиперактиван, обилазећи светиње по брдима Црне Горе. Управо је судбина имовине СПЦ-а тема разговора с Митрополитом који се не либи да открије и своје личне односе са предсједником Милом Ђукановићем и властима Црне Горе. Интервју „Политици“ дао је на дан Рождества Пресвете Богородице на дан преноса моштију Светог Арсенија архиепископа српског, наследника Светога Саве, у манастиру Косијерово. Како оцењујете однос државе Црне Горе према Митрополији црногорско-приморској од референдума 2006. године до данас? После 2006, црногорска власт као да је почела да преузима однос према Митрополији црногорско-приморској какав су до тада имале само неке минорне партије у Црној Гори (на примјер Либерална, Социјалдемократска). ДПС је до 1997. имао трезвенији однос према Цркви, да би од тада почео да се усмерава другачијим путем, све антицрквенијим. Зашто већ више година СПЦ има проблем око имовине с државом Црном Гором? Да ли је могући сценарио да власти у Подгорици одузму имовину Митрополије црногорско-приморске, или је страх СПЦ-а неоснован? Ни безбожна власт после Другог светског рата то није учинила, одузела је само део црквене имовине. Додуше, она је у свом револуционарним заносу убила без суда и пресуде Митрополита црногорског Јоаникија и преко 115 најбољих свештеника, а са њима мноштво црквеног народа. Међутим, никада није довела под знак питања правни статус епархија Српске православне цркве у Црној Гори и није стварала своју „ЦПЦ“, као што то чини њена наследница, неокомунистичка садашња власт. Власт секуларне државе, од које је Црква одвојена, односи се према црквеној имовини ауторитарније неголи хришћанска, крштена власт из времена краља Николе! Недавно је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио да СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори. Како оцењујете Ђукановићев став? Уважени господин Ђукановић, васпитаник титоистичког марксизма, очевидно нема појма шта је то Црква. Проглашавати за “ великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање! Он такође тврди да је СПЦ ударна песница онога што желе идеолози велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Видите ли СПЦ и себе лично у таквој улози? Своју улогу и улогу Српске православне цркве сагледавам у духу обновитеља етоса и душе петровићке, изворне Црне Горе. Ту је разлика између мене и господина Ђукановића, обојице Црногораца: за мене је Црна Гора она светородне лозе Петровића и краља Николе, у којој је православље било чак државна вера; за њега је Црна Гора она рођена у Брозовом Јајцу, авнојевска Црна Гора, не само секуларна него и антицрквена, безбожна, особито антиправославна, Црна Гора обоготворење (западњачког) дебелог црева. Признајем: моја Црна Гора је срушена Црква Светога Петра Цетињскога на Ловћену и утамниченог Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чије се „надање закопало на Косово у једну гробницу“; његова и његових учитеља и следбеника јесте Црна Гора тиранског маузолеја и признања злочиначке државе „Косово“, кроз одрицање од витешке крви црногорских ослободилаца Косова и мученичке Метохије (1912), жиле куцавице Црне Горе краља Николе (крунисаног 1910. године круном Светог Стефана Дечанског). Какав је ваш лични однос с господином Ђукановићем? Говорили сте да је ваш пријатељ и даровит човек? Говорио сам да ми је пријатељ. Доживљавам га и као брата Црногорца (некада је био и брат Србин). Предложили сте, ипак, да га крстите у Острогу, како би се другачије бавио политиком и другим вредностима . Да ли та понуда још важи? И даље важи позив за крштење, али крштење у смислу промене ума и исцелења од брозоморе, најопакије болести која је харала (и хара) Црном Гором (и шире од ње). Јер, по народној, има и крштења : крсти вука- вук у гору (попут оног Чеде Јовановића). Да ли се црквени проблеми у Украјини могу рефлектовати на Црну Гору и ако могу, како? Украјински црквени проблем се већ рефлектовао на Црну Гору. Једини који признаје и саслужује с лажним „митрополитом црногорским“ Дедеићем јесте лажни „патријарх кијевски“ Филарет. Међутим, Патријарх Вартоломеј, који обећава томос украјинским расколницима (надамо се и ту да ће обећање бити лудом радовање), немогуће је да њиме обухвати и Дедеића. Њему га је већ издао, једном за свагда – рашчињењем и лишењем свештеничког чина, као бившег клирика Цариградске патријаршије, оставивши њиме и проклетство на његове следбенике. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика
  21. Признавање аутокефалности цркве у Украјини неће помоћи Украјини да изгради уједињену цркву, него ће довести до пуцања јединства православља, сматра архијереј Српске православне цркве, епископ бачки Иринеј (Буловић). „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика View full Странице
  22. Истанбул је пре девет година био прва станица тек изабраном московском патријарху Кирилу у обиласку помесних православних цркава. Цариградски патријарх Вартоломеј је тада свом новом колеги у Христу из Москве поручио да су „облаци” који се с времена на време појављују у односима две братске цркве привременог карактера и да брзо пролазе. Последњи сусрет два црквена поглавара у граду на Босфору је показао да се „облаци” између Цариградске и Московске патријаршије још нису разишли, бар не када је у питању положај Украјинске цркве. После разговара два црквена поглавара у петак 31. августа, украјински министар спољних послова Павел Климкин прогласио је победу, написавши на својој страници на „Фејсбуку” да је Вартоломеј обавестио Кирила да ће Украјинска црква добити аутокефалност од Васељенске патријаршије. Грчка црквена агенција Ромфеа, позивајући се на незваничне изворе, пише да су разговори два патријарха трајали два сата и да је Вартоломеј обавестио Кирила да је одлука о аутокефалности Васељенске патријаршије донета и да сада може само да се иде даље. Овај интернет портал који прати црквена дешавања наводи да је патријарх московски предложио васељенском патријарху да се започне дијалог и организује научни скуп на којем би се представили радови који се односе на питање положаја православне цркве у Украјини. Цариградски патријарх је с великом пажњом саслушао захтеве патријарха Кирила, али је, упркос томе, оценио да се ово питање развлачи већ подоста времена. Из званичних изјава представника две цркве може се закључити да Кирил није успео да убеди Вартоломеја да одустане од намере да изда указ о аутокефалности Украјинској цркви. Можда је поглавар РПЦ успео само да „купи време” и успори читав овај процес који може довести до нових подела у православном свету. У првој реакцији поглавар РПЦ је поручио да је његов састанак са Вартоломејем прошао добро. „Причали о свим темама које се тичу наш две цркве. То је био братски разговор и, без сагласности Његове светости патријарха Вартоломеја, не бих желео да износим детаље састанка”, дипломатски је поручио Кирил новинарима пре повратка из Истанбула у Москву, преноси агенција Интерфакс. Васељенски патријарх се није оглашавао после овог важног састанка, али јесте његова „десна рука”. Митрополит Француске Емануил, који је присуствовао разговорима два поглавара, за агенцију АП је изјавио да се ипак „неће ићи уназад” по питању одлуке да украјинско свештенство добије независност од Руске православне цркве. „Ми следимо такву одлуку и она ће бити спроведена. Али, још нисмо стигли до краја процедуре. Издавање томоса Украјинској цркви биће последња фаза тог процеса. Али, имамо још посла око тога”, поручио је митрополит Емануил. Украјинско државно руководство на челу са председником Петром Порошенком је у пролеће покренуло кампању да убеди патријарха Вартоломеја, првог међу једнаким црквеним поглаварима, да Кијевском патријархату, који се пре две и по деценије неканонски одвојио од Руске цркве, обезбеди аутокефалност. Томос који толико жељно ишчекују у Кијеву био би, по њима, кључни корак у коначном одвајању од Москве и консолидацији украјинског националног идентитета. Уколико се Васељенска патријаршија одлучи на такав корак и без сагласности Москве додели самосталност украјинској цркви, то ће отворити пут и непризнатој Македонској православној цркви, која је од 1967. године у расколу са Српском патријаршијом, да на исти начин добије самосталност. А слична ситуација би могла да се догоди и у Црној Гори. Верска агенција Ромефа је објавила ексклузовно и делове писма српског патријарха Иринеја патријарху Вартоломеју у којем се изражава брига СПЦ за јединство православне цркве након интервенције Цариградске патријаршије у Украјини. Нације у Украјини, „Северној Македонији” и Црној Гори, како пише српски патријарх, креације су комуниста. Поглавар СПЦ је у овом допису изједначио лидере раскола у Црној Гори и Украјини и Македонији. Митрополит Иларион, шеф одељења РПЦ за спољне односе, који је присуствовао разговорима у Истанбулу, каже да медији у Кијеву претерују када пишу како је ствар око добијања томоса од Цариградске патријаршије већ завршена. Он је скренуо пажњу на важну изјаву грчким медијима митрополита Емануила како Цариградска патријаршија неће постојећи раскол решавати на начин који би створио нови раскол. „Мислим да је ово трезвен став”, рекао је митрополит Иларион за агенцију Интерфакс. http://www.politika.rs/scc/clanak/410408/Carigrad-ne-odustaje-od-autokefalnosti-za-Ukrajinsku-crkvu
  23. Митрополит Француске Емануил је после разговора патријарха Вартоломеја и Кирила поручио да се „неће ићи уназад” по питању одлуке да украјинско свештенство добије независност од Руске цркве Истанбул је пре девет година био прва станица тек изабраном московском патријарху Кирилу у обиласку помесних православних цркава. Цариградски патријарх Вартоломеј је тада свом новом колеги у Христу из Москве поручио да су „облаци” који се с времена на време појављују у односима две братске цркве привременог карактера и да брзо пролазе. Последњи сусрет два црквена поглавара у граду на Босфору је показао да се „облаци” између Цариградске и Московске патријаршије још нису разишли, бар не када је у питању положај Украјинске цркве. После разговара два црквена поглавара у петак 31. августа, украјински министар спољних послова Павел Климкин прогласио је победу, написавши на својој страници на „Фејсбуку” да је Вартоломеј обавестио Кирила да ће Украјинска црква добити аутокефалност од Васељенске патријаршије. Грчка црквена агенција Ромфеа, позивајући се на незваничне изворе, пише да су разговори два патријарха трајали два сата и да је Вартоломеј обавестио Кирила да је одлука о аутокефалности Васељенске патријаршије донета и да сада може само да се иде даље. Овај интернет портал који прати црквена дешавања наводи да је патријарх московски предложио васељенском патријарху да се започне дијалог и организује научни скуп на којем би се представили радови који се односе на питање положаја православне цркве у Украјини. Цариградски патријарх је с великом пажњом саслушао захтеве патријарха Кирила, али је, упркос томе, оценио да се ово питање развлачи већ подоста времена. Из званичних изјава представника две цркве може се закључити да Кирил није успео да убеди Вартоломеја да одустане од намере да изда указ о аутокефалности Украјинској цркви. Можда је поглавар РПЦ успео само да „купи време” и успори читав овај процес који може довести до нових подела у православном свету. У првој реакцији поглавар РПЦ је поручио да је његов састанак са Вартоломејем прошао добро. „Причали о свим темама које се тичу наш две цркве. То је био братски разговор и, без сагласности Његове светости патријарха Вартоломеја, не бих желео да износим детаље састанка”, дипломатски је поручио Кирил новинарима пре повратка из Истанбула у Москву, преноси агенција Интерфакс. Васељенски патријарх се није оглашавао после овог важног састанка, али јесте његова „десна рука”. Митрополит Француске Емануил, који је присуствовао разговорима два поглавара, за агенцију АП је изјавио да се ипак „неће ићи уназад” по питању одлуке да украјинско свештенство добије независност од Руске православне цркве. „Ми следимо такву одлуку и она ће бити спроведена. Али, још нисмо стигли до краја процедуре. Издавање томоса Украјинској цркви биће последња фаза тог процеса. Али, имамо још посла око тога”, поручио је митрополит Емануил. Украјинско државно руководство на челу са председником Петром Порошенком је у пролеће покренуло кампању да убеди патријарха Вартоломеја, првог међу једнаким црквеним поглаварима, да Кијевском патријархату, који се пре две и по деценије неканонски одвојио од Руске цркве, обезбеди аутокефалност. Томос који толико жељно ишчекују у Кијеву био би, по њима, кључни корак у коначном одвајању од Москве и консолидацији украјинског националног идентитета. Уколико се Васељенска патријаршија одлучи на такав корак и без сагласности Москве додели самосталност украјинској цркви, то ће отворити пут и непризнатој Македонској православној цркви, која је од 1967. године у расколу са Српском патријаршијом, да на исти начин добије самосталност. А слична ситуација би могла да се догоди и у Црној Гори. Верска агенција Ромефа је објавила ексклузовно и делове писма српског патријарха Иринеја патријарху Вартоломеју у којем се изражава брига СПЦ за јединство православне цркве након интервенције Цариградске патријаршије у Украјини. Нације у Украјини, „Северној Македонији” и Црној Гори, како пише српски патријарх, креације су комуниста. Поглавар СПЦ је у овом допису изједначио лидере раскола у Црној Гори и Украјини и Македонији. Митрополит Иларион, шеф одељења РПЦ за спољне односе, који је присуствовао разговорима у Истанбулу, каже да медији у Кијеву претерују када пишу како је ствар око добијања томоса од Цариградске патријаршије већ завршена. Он је скренуо пажњу на важну изјаву грчким медијима митрополита Емануила како Цариградска патријаршија неће постојећи раскол решавати на начин који би створио нови раскол. „Мислим да је ово трезвен став”, рекао је митрополит Иларион за агенцију Интерфакс. http://www.politika.rs/scc/clanak/410408/Carigrad-ne-odustaje-od-autokefalnosti-za-Ukrajinsku-crkvu View full Странице
  24. Усташки логор смрти Јасеновац се ту описује као Сабирни логор Јасеновац, а прва референца у чланку је из Вукићевог интервјуа „Гласу Концила”. Штавише, већина референци на које се позива у чланку о Јасеновцу на хрватској Википедији су из екстремно десних медија, као што су портал удружења Жељке Маркић, Хрватски тједник и Маxпортал, наводи Индекс. На свим местима у чланку на којима је писало да је Јасеновац био „логор смрти” сада пише „сабирни логор”, а уз Вукића - иначе секретара удружења које тврди да је Јасеновац био комунистички логор - позива се и на ревизионистичку историчарку Бланку Матковић која је позната по својим екстремистичким ставовима. Више од пола чланка о Јасеновцу сада се заправо своди на негирање злочинацког карактера овог логора смрти и индиректну апологију усташа и НДХ, пише хрватски портал. Поређења ради, на енглеској и немачкој Википедији Јасеновац се описује између осталог као логор за истребљење људи, закључује Индекс. (Танјуг) http://www.politika.rs/scc/clanak/410312/Za-hrvatsku-Vikipediju-Jasenovac-je-sabirni-logor
  25. Загреб - Хрватска Википедија досегла је ново дно филоусташке апологије најновијим изменама чланка о Јасеновцу, пише загребачки портал indeks.hr. Како се наводи, хрватска Википедија као релевантан извор наводи књигу Игора Вукића „Радни логор Јасеновац”, која овај усташки логор смрти, који је згрозио чак и нацисте, представља скоро као бања за одмор Усташки логор смрти Јасеновац се ту описује као Сабирни логор Јасеновац, а прва референца у чланку је из Вукићевог интервјуа „Гласу Концила”. Штавише, већина референци на које се позива у чланку о Јасеновцу на хрватској Википедији су из екстремно десних медија, као што су портал удружења Жељке Маркић, Хрватски тједник и Маxпортал, наводи Индекс. На свим местима у чланку на којима је писало да је Јасеновац био „логор смрти” сада пише „сабирни логор”, а уз Вукића - иначе секретара удружења које тврди да је Јасеновац био комунистички логор - позива се и на ревизионистичку историчарку Бланку Матковић која је позната по својим екстремистичким ставовима. Више од пола чланка о Јасеновцу сада се заправо своди на негирање злочинацког карактера овог логора смрти и индиректну апологију усташа и НДХ, пише хрватски портал. Поређења ради, на енглеској и немачкој Википедији Јасеновац се описује између осталог као логор за истребљење људи, закључује Индекс. (Танјуг) http://www.politika.rs/scc/clanak/410312/Za-hrvatsku-Vikipediju-Jasenovac-je-sabirni-logor View full Странице
×
×
  • Креирај ново...