Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'познановић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Нисам хтео о овоме да пишем, пре свега, због радости грегоријанског Божића коју је након страшних патњи доживео народ Сирије. Али ноћ након Божића војска Израела напала је пројектилима Сирију и то заклањајући се иза путничких авиона. Срећом напад је успешно одбијен. 24. децембра увече хтео сам да гледам римску мису. Изненадио сам се у поноћ кад сам видео да је у Риму све готово и да је вигилиа и можда миса била у 21.30.Остао је само Загреб. Нашао сам хрватску телевизију и пренос је почео. Али није био Загреб. Нека мала црква. Кад пише Сисак. Сетио сам се држава преноси из Сиска јер им је подобан проусташки бискуп сисачки Владо Кошић. И почиње. Најпре он прича, држи уводно слово и поздравља присутне.Тиме се наравно нарушава свечаност службе али кога брига. И почиње да служи. Врцка по олтару као пчела радилица и певуши нешто високим гласом. Дежмекаст и феминизиран. У јаслицама (пећина и кипови свете породице, пастира) нешто чудно. Лутке у униформама хрватских војника. Не само неукусно него и неисправно теолошки. Наиме, не чувамо ми Бога (тј.они), него Бог чува нас. И цела поента те прича јесте да Спаситељ од почетка није имао где главе склонити,а не да га при порођају чува војска. И онда проповед морбидна,болесна и перверзна. Прича против абортуса и нашироко разлаже како ето Богородица није абортирала Исуса и шта би било да јесте. Како му није одвратно то да прича.Стално се враћају свом примитивизму и натурализму. Богородица то није могла да уради јер је била непогрешива, а чак по римском учењу и лишена прародитељског греха. Да не говоримо о месијанском плану Бога. Кошић се прославио својим усташким причама о селу Зрињ на Банији где су усташе доводиле Србе и убијале. Ето монструм доведе Србина и тестерише га у свом дворишту. Залагао се за подизање споменика Степинцу, јер су тамо касније Срби побили Хрвате. Јесу, у једном тренутку руководство Срба-партизана схватило је да геноцид неће престати док се не узврати истом мером. Сравњени су са земљом село Зрињ на Банији и Боричевац у Лици.Тада су се Хрвати озбиљно уплашили и престају масовна убијања на територији данашње РХрватске а геноцид се преноси у Босну. Највише у Крајину и на Козару. Сад је територија Српске Крајине пуста. Све је зарасло у шикаре и шуме. Лутају дивље свиње и вукови. Да ли је њима Кошић правио споменик. Да ли они (не мислим на вепрове и вукове) могу да се ослободе свог дивљаштва и примитивизма и зашто њихова држава баш такве питорескне ликове форсира. Извор: ФБ профил Жељка Познановића.
  2. Када сам од пријатеља који су читав живот провели у једној далекој земљи неправославној и нехришћаљнској чуо да је мало који народ везан за своју Цркву као наш српски народ нисам се ни мало изненадио да је то познато чак и у једној земљи о којој ми мало знамо. За време протеклог Архијерејског Сабора народ је пратио саопштења са Сабора и са радошћу дочекао његове најпре персоналне одлуке Оно што је важно и занимљиво је да су то пратили и они који нису литургијски хришћани, али коју своју Цркву доживљавају као своју кућу а нашег патријарха Као Оца Нације. Људи са поштовањем и интересом говоре о Цркви поштују владике и брине се да они буду достојни свог узвишеног звања. Наравно то се не односи на одрођене људе или цинике који се свему ругају. Али нико не може пореће и не сетити се да је сав Београд изашао на сахрану патријарха Павла и то је била демонстрација моћи овог народа и његове везаности за цркву и испољавање саме Цркве као Тела Христовог. Многи људи иду на литургију, многи некад наврате у Цркву, многи наврате да се помоле, а многи само да запале свећу. Ништа од тога не треба потцењивати јер само Свети Дух може некога довести у Цркву. Као што смо рекли и они који ретко долазе везани су за Цркву. Многи од таквих сматрају да је Црква најважнија институција у нашем народу која је формирала и створила народ. Нема горе увреде у нашем народу него када се каже за неког да је секташ. То није политичка квалификација, јер се не односи само на протестантске секте дошле с оне стране океана него и псевдоправославне секте као што су артемијевци или њима слични. Ако је неко секташ значи да се одвојио од наше Цркве и нашег патријарха и као да не припада нашем народу. Дакле Срби ако нису одрођени и поред свих напада изузетно су везани за своју Цркву без обзира колики био степен њихове литургичке праксе и Цркву сматрају за осовину нације. Може се рећи као ни један народ. То је велики потенцијал овог народа који није до краја реализован. Да је реализован сви који воле Цркви учествовали би у пуноћи њеног живота. Поред тога већина Срба, милиони, су крштени. Само крштење је речено иницијацијским језиком виртуелна иницијација. Виртуелан у овом смислу значи латентан, неманифестован или потенцијалан. Дакле крштењем и миропомазањем је сваки онај који је крштен примио печат Исуса Христа и на неки начин променио свој онтолошки статус То је само по себи огромна моћ, милиони хришћана којима је дата могућност да од потенцијалних постану стварни хришћани. Дакле да крштење постане реална иницијација. Да постану обожени. Као св.Серафим Саровски или св.Тихон Задонски или св.Јован Кронштатски. Или милони српских мученика за веру. Наравно то су они највећи и многи су степени који воде до њих и много је оних који не знају да могу доћи на те степене и како могу доћи. Дакле можемо да закључимо да потенцијално ми имамо христијанизован народ скоро у потпуности док реално није тако. Проповед хришћанства у нашем народу треба у складу са тим да буде такозвана унутрашња мисија. Неки мисле да ће привући народ причом о историјским заслугама Цркве за нацију. Ако се проповед сведе на то, то је увреда за Цркву. Јер Црква не може бити Средство. Црква је циљ. Као што наш Спаситељ каже „Тражите најпре Царство Божије и правду његову, а све друго ће вам се додати“. Црква никако не сме да се инструментализује и опет наглашавамо она је Циљ свих Циљева. Што се тиче проповеди у Цркви наши свештеници обављају, али људима који долазе у Цркву и који у већој или мањој мери реализују своје крштење. Како привући оне који воле Цркву и који су крштени што је већ само по себи велика духовна моћ. Сматрамо да је једини начин да се при Цркви у парохијским домовима бар једном недељно организује веронаука за одрасле. Дакле људе који већ долазе на литургију,а који се природно налазе у свим структурама друштва. Наравно да би ба такву веронауку или разговоре о вери дошли само заинтересовани, али само такви и треба да долазе. Само такви могу у својој средини са себи сличнима да пробуде потенцијално крштење и везаност за Цркву. На тим разговорима о вери требало би учити Библијску историју Старог Завета из које се виде велика дела Божија (Magnali Dei) од стварања света, промисла у вођењу изабраног народа и што је можда најважнија поука Старог Завета, а позваћу се овде на св.Пајсија Светогорца, директне интервенције Бога у историји које следују као казна или награда или воља Божија. Како је реако св.Пајсије то постоји и данас, али савременом човеку није видљиво јер смо загушени мноштвом информација. У Старом Завету такве ствари су јасно описане. Затим Библијска историја Новог Завета где би верници научили основне истине вере, а најпре да је Спаситељ за сваког лично умро на крсту и опрао га од свих грехова и пропадљивости ако исто тако лично прихвати Спаситеља. Затим Историја Српске Цркве. Ту би потенцијални мисионари видели да је Бог својим промислиом водио нашу Цркву, и у овом времену где је депресија тако рећи епидемија да је било и тежих времена. На овај начин ширена је вера и у апостолско време. Верни су разговарали о вери. Учили. Питали једни друге. Повремена предавања која се држе на разне теме сигурно су од користи. Али да би проповед била делотворна треба просвећивати просветитеље. Тако ће Црква испунити своју основну мисију, а све друго ће се додати. Тако би се и постепено преображавало друштво у скалду са хришћанским начелима, а никако политичким прокалмацијама.То није метод Цркве сем у пресудним историјским моментима. Али свакако није метод ширења вере. И да закључимо: треба реализовати оно што већ постоји, што нам је дано али се не испољава у потпуности.
  3. Пише: Жељко Познановић Када сам од пријатеља који су читав живот провели у једној далекој земљи неправославној и нехришћаљнској чуо да је мало који народ везан за своју Цркву као наш српски народ нисам се ни мало изненадио да је то познато чак и у једној земљи о којој ми мало знамо. За време протеклог Архијерејског Сабора народ је пратио саопштења са Сабора и са радошћу дочекао његове најпре персоналне одлуке Оно што је важно и занимљиво је да су то пратили и они који нису литургијски хришћани, али коју своју Цркву доживљавају као своју кућу а нашег патријарха Као Оца Нације. Људи са поштовањем и интересом говоре о Цркви поштују владике и брине се да они буду достојни свог узвишеног звања. Наравно то се не односи на одрођене људе или цинике који се свему ругају. Али нико не може пореће и не сетити се да је сав Београд изашао на сахрану патријарха Павла и то је била демонстрација моћи овог народа и његове везаности за цркву и испољавање саме Цркве као Тела Христовог. Многи људи иду на литургију, многи некад наврате у Цркву, многи наврате да се помоле, а многи само да запале свећу. Ништа од тога не треба потцењивати јер само Свети Дух може некога довести у Цркву. Као што смо рекли и они који ретко долазе везани су за Цркву. Многи од таквих сматрају да је Црква најважнија институција у нашем народу која је формирала и створила народ. Нема горе увреде у нашем народу него када се каже за неког да је секташ. То није политичка квалификација, јер се не односи само на протестантске секте дошле с оне стране океана него и псевдоправославне секте као што су артемијевци или њима слични. Ако је неко секташ значи да се одвојио од наше Цркве и нашег патријарха и као да не припада нашем народу. Дакле Срби ако нису одрођени и поред свих напада изузетно су везани за своју Цркву без обзира колики био степен њихове литургичке праксе и Цркву сматрају за осовину нације. Може се рећи као ни један народ. То је велики потенцијал овог народа који није до краја реализован. Да је реализован сви који воле Цркви учествовали би у пуноћи њеног живота. Поред тога већина Срба, милиони, су крштени. Само крштење је речено иницијацијским језиком виртуелна иницијација. Виртуелан у овом смислу значи латентан, неманифестован или потенцијалан. Дакле крштењем и миропомазањем је сваки онај који је крштен примио печат Исуса Христа и на неки начин променио свој онтолошки статус То је само по себи огромна моћ, милиони хришћана којима је дата могућност да од потенцијалних постану стварни хришћани. Дакле да крштење постане реална иницијација. Да постану обожени. Као св.Серафим Саровски или св.Тихон Задонски или св.Јован Кронштатски. Или милони српских мученика за веру. Наравно то су они највећи и многи су степени који воде до њих и много је оних који не знају да могу доћи на те степене и како могу доћи. Дакле можемо да закључимо да потенцијално ми имамо христијанизован народ скоро у потпуности док реално није тако. Проповед хришћанства у нашем народу треба у складу са тим да буде такозвана унутрашња мисија. Неки мисле да ће привући народ причом о историјским заслугама Цркве за нацију. Ако се проповед сведе на то, то је увреда за Цркву. Јер Црква не може бити Средство. Црква је циљ. Као што наш Спаситељ каже „Тражите најпре Царство Божије и правду његову, а све друго ће вам се додати“. Црква никако не сме да се инструментализује и опет наглашавамо она је Циљ свих Циљева. Што се тиче проповеди у Цркви наши свештеници обављају, али људима који долазе у Цркву и који у већој или мањој мери реализују своје крштење. Како привући оне који воле Цркву и који су крштени што је већ само по себи велика духовна моћ. Сматрамо да је једини начин да се при Цркви у парохијским домовима бар једном недељно организује веронаука за одрасле. Дакле људе који већ долазе на литургију,а који се природно налазе у свим структурама друштва. Наравно да би ба такву веронауку или разговоре о вери дошли само заинтересовани, али само такви и треба да долазе. Само такви могу у својој средини са себи сличнима да пробуде потенцијално крштење и везаност за Цркву. На тим разговорима о вери требало би учити Библијску историју Старог Завета из које се виде велика дела Божија (Magnali Dei) од стварања света, промисла у вођењу изабраног народа и што је можда најважнија поука Старог Завета, а позваћу се овде на св.Пајсија Светогорца, директне интервенције Бога у историји које следују као казна или награда или воља Божија. Како је реако св.Пајсије то постоји и данас, али савременом човеку није видљиво јер смо загушени мноштвом информација. У Старом Завету такве ствари су јасно описане. Затим Библијска историја Новог Завета где би верници научили основне истине вере, а најпре да је Спаситељ за сваког лично умро на крсту и опрао га од свих грехова и пропадљивости ако исто тако лично прихвати Спаситеља. Затим Историја Српске Цркве. Ту би потенцијални мисионари видели да је Бог својим промислиом водио нашу Цркву, и у овом времену где је депресија тако рећи епидемија да је било и тежих времена. На овај начин ширена је вера и у апостолско време. Верни су разговарали о вери. Учили. Питали једни друге. Повремена предавања која се држе на разне теме сигурно су од користи. Али да би проповед била делотворна треба просвећивати просветитеље. Тако ће Црква испунити своју основну мисију, а све друго ће се додати. Тако би се и постепено преображавало друштво у скалду са хришћанским начелима, а никако политичким прокалмацијама.То није метод Цркве сем у пресудним историјским моментима. Али свакако није метод ширења вере. И да закључимо: треба реализовати оно што већ постоји, што нам је дано али се не испољава у потпуности. View full Странице
  4. У дане пред заседање сабора епископа СПЦ појачава се медијска кампања против Цркве и против њених угледних представника. Сада се пишу такве ствари које се никада до сада нису писале и нећу овде да их наводим да их не бих ширио. Најчудније је што се на службеном сајту СПЦ дају одговори разним новинарима и притом се наводи ште су они рекли, па тако до тих сазнања долазе и они који никада не би читали дотичне новинаре. Зар је толика потреба епископа за медијском експонираношћу? Зашто се одговарањем шире такве лажи ? Та потреба за одговарањем није само наравно на сајту СПЦ него и по другим медијима. Замислимо само када би се на сајтовима Руске цркве sedmitza.ru или patriachia.ru или на сајту Римске цркве vatican.va појављивали одговори на писање таблоидних новинара што су напали неког владику или бискупа са неким глупостима или измишљотинама. Свако би помислио да су ти сајтови хаковани или да се нешто чудно дешава. Зар смо ми нешто гори од њих или мање држимо до свог угледа да се на службеном сајту бавимо потпуно безначајним личностима. Зар се увек мора рећи- ја сам у праву. Па верни народ зна да су наши епископи у праву и да не треба пред сваким да се доказују. Боље би било да се позабаве оним ко даје информације и да га санкционишу. Сва је срећа да у таквој ситуацији на месту патријарха имамо мудрог и озбиљног човека који успешно води брод наше Цркве и који и поред поодмаклих година одвраћа ударце и с лева и с десна. Тако је изгледа пропао и Нацрт Устава СПЦ са којим су не само уставотворци могли да унесу пометњу него и да погоршају неке ионако лоше ствари. Многи епископи су незадовољни тим нацртом. Ја сам уверен да је епископ Иринеј Буловић као један од стубова наше Цркве против таквог нацрта устава. Устав су сигурно форсирали они који и имају потребу да се увек истичу и доказују. Истицање територијалног принципа који у Цркви не важи већ више од 1500 година, а питање да ли је икада и важио потпуно је бесмислено , па и неизводиво... Црква се састоји од народа па је тиме и народна а не територијална. Као што је писао владика Николај „Национална Црква али не национална вера“. Да ли уставотворци мисле да је например Америка саставни део Грчке државе. То сигурно неће проћи као што није прошла ни грецизација Српске цркве, ни такозване литургијске реформе Али има нешто што не пролази и што боли. То је претерана епископократија и умањивање улоге свештеника и лаика, који ионако немају неку улогу. Било би добро да епископи проведу анонимне анкете међу свештеницима, шта они мисле о свом положају и односу епископа према њима. Многи би се веома изненадили. Жалосно је да у неким епархијама свештеници морају да обављају помоћне зидарске радове или да раде сељацима пољопривредне радове да би преживели. Свештеник потпуно зависи од епископа, а верни народ Цркву доживљава само кроз свештеника. Да ли ће у њему видети учитеља вечног живота или уплашену особу? За време СФРЈ постојало је „Свештеничко удружење“ које јесте било и инструмент државне репресије, али је пружало неку заштиту свештеницима. Потребан је пре свега братски однос између свештеника и епископа. Поред тога потребна је већа улога патријаршијских, епархијских и парохијских савета који би имали конкретну власт. Може се размислити и о увођењу Сабора СПЦ који би се као у Руској цркви састојао од епископа, свештеника, монаха и лаика и који би одлучивао о важним питањима као што је например избор патријарха или доношење новог Устава са расправом од бар годину дана пре одлучивања. Потребно је увести Каталог кандидата за епископе, где би се знало ко су кандидати бар годину дана пре избора и где би црквена јавност била са њима упозната. Потребно је увести као обавезу да свака црква има парохијски дом у коме ће свештеник након литургије разговарати са парохијанима и где ће се једном недељно држати предавања. То ће допринети не само образовању лаика, него и томе да се чује њихов глас. Ово је само скромни допринос настао из жеље за Саборношћу цркве као једне од њене основе три функције и карактеристике. Са верношћу патријарху Иринеју и нашој СПЦ, Жељко Познановић Извор: https://www.facebook.com/profile.php?id=100012289819801&hc_ref=ARS7T1jvfFFjXm4WoP2lR-DQr8Y3-25AgT-knjtnwQ5mlmZbsWDdY4zrcQGEETyYZ80&fref=nf
  5. Пише: Жељко Познановић У дане пред заседање сабора епископа СПЦ појачава се медијска кампања против Цркве и против њених угледних представника. Сада се пишу такве ствари које се никада до сада нису писале и нећу овде да их наводим да их не бих ширио. Најчудније је што се на службеном сајту СПЦ дају одговори разним новинарима и притом се наводи ште су они рекли, па тако до тих сазнања долазе и они који никада не би читали дотичне новинаре. Зар је толика потреба епископа за медијском експонираношћу? Зашто се одговарањем шире такве лажи ? Та потреба за одговарањем није само наравно на сајту СПЦ него и по другим медијима. Замислимо само када би се на сајтовима Руске цркве sedmitza.ru или patriachia.ru или на сајту Римске цркве vatican.va појављивали одговори на писање таблоидних новинара што су напали неког владику или бискупа са неким глупостима или измишљотинама. Свако би помислио да су ти сајтови хаковани или да се нешто чудно дешава. Зар смо ми нешто гори од њих или мање држимо до свог угледа да се на службеном сајту бавимо потпуно безначајним личностима. Зар се увек мора рећи- ја сам у праву. Па верни народ зна да су наши епископи у праву и да не треба пред сваким да се доказују. Боље би било да се позабаве оним ко даје информације и да га санкционишу. Сва је срећа да у таквој ситуацији на месту патријарха имамо мудрог и озбиљног човека који успешно води брод наше Цркве и који и поред поодмаклих година одвраћа ударце и с лева и с десна. Тако је изгледа пропао и Нацрт Устава СПЦ са којим су не само уставотворци могли да унесу пометњу него и да погоршају неке ионако лоше ствари. Многи епископи су незадовољни тим нацртом. Ја сам уверен да је епископ Иринеј Буловић као један од стубова наше Цркве против таквог нацрта устава. Устав су сигурно форсирали они који и имају потребу да се увек истичу и доказују. Истицање територијалног принципа који у Цркви не важи већ више од 1500 година, а питање да ли је икада и важио потпуно је бесмислено , па и неизводиво... Црква се састоји од народа па је тиме и народна а не територијална. Као што је писао владика Николај „Национална Црква али не национална вера“. Да ли уставотворци мисле да је например Америка саставни део Грчке државе. То сигурно неће проћи као што није прошла ни грецизација Српске цркве, ни такозване литургијске реформе Али има нешто што не пролази и што боли. То је претерана епископократија и умањивање улоге свештеника и лаика, који ионако немају неку улогу. Било би добро да епископи проведу анонимне анкете међу свештеницима, шта они мисле о свом положају и односу епископа према њима. Многи би се веома изненадили. Жалосно је да у неким епархијама свештеници морају да обављају помоћне зидарске радове или да раде сељацима пољопривредне радове да би преживели. Свештеник потпуно зависи од епископа, а верни народ Цркву доживљава само кроз свештеника. Да ли ће у њему видети учитеља вечног живота или уплашену особу? За време СФРЈ постојало је „Свештеничко удружење“ које јесте било и инструмент државне репресије, али је пружало неку заштиту свештеницима. Потребан је пре свега братски однос између свештеника и епископа. Поред тога потребна је већа улога патријаршијских, епархијских и парохијских савета који би имали конкретну власт. Може се размислити и о увођењу Сабора СПЦ који би се као у Руској цркви састојао од епископа, свештеника, монаха и лаика и који би одлучивао о важним питањима као што је например избор патријарха или доношење новог Устава са расправом од бар годину дана пре одлучивања. Потребно је увести Каталог кандидата за епископе, где би се знало ко су кандидати бар годину дана пре избора и где би црквена јавност била са њима упозната. Потребно је увести као обавезу да свака црква има парохијски дом у коме ће свештеник након литургије разговарати са парохијанима и где ће се једном недељно држати предавања. То ће допринети не само образовању лаика, него и томе да се чује њихов глас. Ово је само скромни допринос настао из жеље за Саборношћу цркве као једне од њене основе три функције и карактеристике. Са верношћу патријарху Иринеју и нашој СПЦ, Жељко Познановић Извор: https://www.facebook.com/profile.php?id=100012289819801&hc_ref=ARS7T1jvfFFjXm4WoP2lR-DQr8Y3-25AgT-knjtnwQ5mlmZbsWDdY4zrcQGEETyYZ80&fref=nf View full Странице
×
×
  • Create New...