Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поводом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 247 results

  1. На празник Светог пророка Захарије и праведне Јелисавете 18. септембра 2018. године, Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково, уз саслужење манастирског братства. Владика је честитао имендан протосинђелу Захарији, сабрату овога манастира и са њим преломио славски колач, пожелевши му пуно духовних радости и да му помоћник у монашком подвигу и трпљењу, увек буде свети Захарије. Живот монаха, свештенослужитеља, није лак ни једноставан, јер су присутна многа искушења ради сведочења истине у овоме свету. Владика је подсетио на богоугодан живот светих Захарија и Јелисавете, који се наизглед нису много разликовали од других људи, али је њихово срце било пуно љубави Божије, па им је Бог даровао сина највећег као човека рођеног од жене. И тада је народ ишчекивао спасење, и многи су клонули духом, а само најјачи су истрајавали. У садашње време у нашем народу многи су клонули заборављајући да су деца Светосавља, јер се сусрећемо са многим искушењима, и наш народ је притешњен са свих страна. Владика је истакао важност молитве за мир и спасење Цркве Божије, јер не треба да нас плаше свакодневна догађања и проблеми у Цркви и држави. Све што нас сналази као православне Србе је начин да се кроз трпљење и искушења спасавамо. Господ ће по милости својој дати све што је добро народу своме, јер овде у свету помоћи немамо, већ је једино наше уздање у Бога – рекао је владика у својој беседи. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  2. Конференција за новинаре поводом трећег Фестивала хришћанске културе је одржана у малој сали Градске управе у Зајечару 20. септембра 2018. године. View full Странице
  3. Концерт под називом Балканополис 2.0 одржан је 25. новембра у великој дворани Сава центра, непосредно пред њихову велику кинеску турнеју којом су такође обележили првих 20 година свог рада. Слободан Тркуља мултиинструменталиста и певач, ствара "модерну традицију" - спајајући традиционалне инструменте попут кавала, тамбура и гајди, са гитарским ефектима и вах педалама, бубњевима и клавијатурама. Балканополис наступи тако попримају облик поп-рок спектакла који има своју бројну публику и љубитеље. View full Странице
  4. Овогодишњи домаћин храмовне славе, гђа Биљана Лозук са ћерком Андреом, зетом Симеоном и унуком Софијом, преломили су славски колач са Патријархом. Старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић поздрављајући високе госте, представника Управе за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама, академика Матију Бећковића и представнике културног и привредног живота престонице, изложио је краћи преглед историје храма Светог Александра Невског: -Прва дорћолска црква била је покретна војничка руска црква коју је у Србију донео добровољачки руски корпус у време Ослободилачког рата од 1876. до 1878. године. Ова црква, чији је патрон био Александар Невски, славни руски војсковођа и кнез, била је постављена на простору Велике пијаце, данашњег Студентског трга. После рата она је премештена у порту Саборне цркве, а онда у зграду Велике школе. Уместо ове богомоље, за потребе верника дорћолског краја 1877. године саграђена је мања црква посвећена Светом Александру Невском. Општина је 1891. године порушила ову цркву и на њеном месту изградила школу, а 1894. године митрополит Михаило освештао је темеље новог храма на углу Добрачине и Улице цара Душана, али због подземних вода и пуцања темеља није се наставило са градњом. Тек 1912. године на данашњој локацији, почело се са изградњом нове цркве, чији су темељи освештани 12. маја исте године (чин освећења извршио је митрополит Димитрије у присуству краља Александра Карађорђевића који је положио камен-темељац), а градња је настављена после Првог светског рата. Овај храм, изведен у архитектури српског стила, тј. угледања на српско средњовековно црквено градитељство моравске школе, саграђен је по пројекту Јелисавете Начић, прве жене-архитекте у Србији (када је, после Првог светског рата, настављена градња, у њен пројекат извесне измене унео је архитекта Василије Андросов). -Црква је у основи у облику триконхоса (триконхос – основа храма у облику тролиста), са полукружном олтарском апсидом и полукружним певничким испустима, осмостраним кубетом и припратом изнад чијег средишњег дела је звоник. Мермерни иконостас, дар краља Александра Карађорђевића из 1930. године, испуњен је иконама урађеним у радионици руског сликара Бориса Сељанка. Унутрашње зидове храма у ал-секо техници осликао је јеромонах Наум Андрић од 1970. до 1972. године, у стилу српског средњовековног фрескописа. Због коришћења неодговарајуће, неприпремљене подлоге и слабог казеинског везива, данас је живопис цркве Светог Александра Невског готово потпуно оштећен. Академски сликар из Истока Милован Бјелошевић 1998. године у фреско-техници осликао је олтарску апсиду. Исте године реновирана је спољна фасада цркве. У лунети изнад улаза налази се икона у мозаику Светог Александра Невског, али у црквеном летопису нема података о њеном аутору. Патријарх српски Иринеј је срдачно поздравио госте и топло заблагодарио домаћинима славе и парохијанима који су празничну светковину увеличали својим доприносом, трудом, служењем и - што је најважније - молитвеним учествовањем у светој Литургији, пожелевши им многе и благе године благословеног живота и успешног рада. После богослужења уприличена је трпеза љубави за служашче, госте и преко седам стотина верника. Извор: Српска Православна Црква
  5. Празник Преноса моштију Светог Александра Невског свечано је прослављен светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овом великом руском светитељу у Београду. Свету Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су протојереј ставрофор Владимир Вукашиновић и Недељко Божић, јереји Арсеније Арсенијевић и Владимир Марковић, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Владимир Руменић, Драган Танасијевић, Александар Секулић и Бранислав Кеџић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Овогодишњи домаћин храмовне славе, гђа Биљана Лозук са ћерком Андреом, зетом Симеоном и унуком Софијом, преломили су славски колач са Патријархом. Старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић поздрављајући високе госте, представника Управе за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама, академика Матију Бећковића и представнике културног и привредног живота престонице, изложио је краћи преглед историје храма Светог Александра Невског: -Прва дорћолска црква била је покретна војничка руска црква коју је у Србију донео добровољачки руски корпус у време Ослободилачког рата од 1876. до 1878. године. Ова црква, чији је патрон био Александар Невски, славни руски војсковођа и кнез, била је постављена на простору Велике пијаце, данашњег Студентског трга. После рата она је премештена у порту Саборне цркве, а онда у зграду Велике школе. Уместо ове богомоље, за потребе верника дорћолског краја 1877. године саграђена је мања црква посвећена Светом Александру Невском. Општина је 1891. године порушила ову цркву и на њеном месту изградила школу, а 1894. године митрополит Михаило освештао је темеље новог храма на углу Добрачине и Улице цара Душана, али због подземних вода и пуцања темеља није се наставило са градњом. Тек 1912. године на данашњој локацији, почело се са изградњом нове цркве, чији су темељи освештани 12. маја исте године (чин освећења извршио је митрополит Димитрије у присуству краља Александра Карађорђевића који је положио камен-темељац), а градња је настављена после Првог светског рата. Овај храм, изведен у архитектури српског стила, тј. угледања на српско средњовековно црквено градитељство моравске школе, саграђен је по пројекту Јелисавете Начић, прве жене-архитекте у Србији (када је, после Првог светског рата, настављена градња, у њен пројекат извесне измене унео је архитекта Василије Андросов). -Црква је у основи у облику триконхоса (триконхос – основа храма у облику тролиста), са полукружном олтарском апсидом и полукружним певничким испустима, осмостраним кубетом и припратом изнад чијег средишњег дела је звоник. Мермерни иконостас, дар краља Александра Карађорђевића из 1930. године, испуњен је иконама урађеним у радионици руског сликара Бориса Сељанка. Унутрашње зидове храма у ал-секо техници осликао је јеромонах Наум Андрић од 1970. до 1972. године, у стилу српског средњовековног фрескописа. Због коришћења неодговарајуће, неприпремљене подлоге и слабог казеинског везива, данас је живопис цркве Светог Александра Невског готово потпуно оштећен. Академски сликар из Истока Милован Бјелошевић 1998. године у фреско-техници осликао је олтарску апсиду. Исте године реновирана је спољна фасада цркве. У лунети изнад улаза налази се икона у мозаику Светог Александра Невског, али у црквеном летопису нема података о њеном аутору. Патријарх српски Иринеј је срдачно поздравио госте и топло заблагодарио домаћинима славе и парохијанима који су празничну светковину увеличали својим доприносом, трудом, служењем и - што је најважније - молитвеним учествовањем у светој Литургији, пожелевши им многе и благе године благословеног живота и успешног рада. После богослужења уприличена је трпеза љубави за служашче, госте и преко седам стотина верника. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 9. септембра 2018. године, поводом храмовне славе, свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Данас, 8. септембра 1331. године на државном сабору у Сврчину (Косово) Архиепископ Данило Други крунисао је 23-годишњег Душана- Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља. За првог српског цара Душан Немањић крунисан је 1346. у Скопљу, тада српској престоници. О историсјком лику Душана Силног разговарали смо са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња. Звучни запис разговора View full Странице
  8. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. О Исидори Секулић навикли смо да говоримо као о познатој и цењеној књижевници, првој жени која је постала члан Акадамије наука и уметности, а мање као о јавном раднику, која је била позната у школским круговима, а школски Савет је имао високо мишљење о њеном стручном и педагошком раду. Као наставница у Другој женској гимназији у Београду написала је важан есеј под називом ”Личност наставнице у школи” који је читан на првој јавној седици Удружења наставника средњих и стручних школа. Доносимо вам један одломак из поменутог есеја који је написан 1919. године: ”Дете мора поћи и мора се дати, јер живот тако заповеда. Али, ко је та наставница, и колико јој је висока и слободна и јака личност да велики дар прими, и да првим и најскупљим пријатељем постане? Како родитељи траже и рекламују ту личност наставнице? Како је храбре и негују, и за своје дете придобијају? Када удајете девојку, ви се узбуђујете, плачете, записујете датуме, с кумом се везујете дугом светијим од свих дугова. Цените све оне којима дете своје кроз удадбу дајете, блиским рођацима сматрате те људи од тога часа па до смрти. А да ли вам је кадгод пало на ум да увођење девојчице у школу значи акт један у коме има исто толико потреса и садржине, можда и више. Јер зету и његовој породици дајете готову жену, зрелу, себе свесну, одређену, довољно стару и очврслу и у костима и у мозгу. А нама доводите и дајете нежно, осетљиво, савитљиво, недорањено, недоваспитано, као мехурић празно створенце, према којем једна готова личност и снага наставничка стоји као оракул пред верујућим, као чудо пред немоћним. Дете трепти, доживљује, памти утиске од наставника за цео живот, боље их памти од свих својих авантура. ” (Исидора Секулић, Служба, Матица српска, 1966, 156. стр.) Извор: Радио Беседа
  11. Овог понедељка, 3. септембра, почиње нова школска година, успешну школску годину желимо ученицима, наставницима и родитељима, а то је био повод да се присетимо и Исидоре Секулић. О Исидори Секулић навикли смо да говоримо као о познатој и цењеној књижевници, првој жени која је постала члан Акадамије наука и уметности, а мање као о јавном раднику, која је била позната у школским круговима, а школски Савет је имао високо мишљење о њеном стручном и педагошком раду. Као наставница у Другој женској гимназији у Београду написала је важан есеј под називом ”Личност наставнице у школи” који је читан на првој јавној седици Удружења наставника средњих и стручних школа. Доносимо вам један одломак из поменутог есеја који је написан 1919. године: ”Дете мора поћи и мора се дати, јер живот тако заповеда. Али, ко је та наставница, и колико јој је висока и слободна и јака личност да велики дар прими, и да првим и најскупљим пријатељем постане? Како родитељи траже и рекламују ту личност наставнице? Како је храбре и негују, и за своје дете придобијају? Када удајете девојку, ви се узбуђујете, плачете, записујете датуме, с кумом се везујете дугом светијим од свих дугова. Цените све оне којима дете своје кроз удадбу дајете, блиским рођацима сматрате те људи од тога часа па до смрти. А да ли вам је кадгод пало на ум да увођење девојчице у школу значи акт један у коме има исто толико потреса и садржине, можда и више. Јер зету и његовој породици дајете готову жену, зрелу, себе свесну, одређену, довољно стару и очврслу и у костима и у мозгу. А нама доводите и дајете нежно, осетљиво, савитљиво, недорањено, недоваспитано, као мехурић празно створенце, према којем једна готова личност и снага наставничка стоји као оракул пред верујућим, као чудо пред немоћним. Дете трепти, доживљује, памти утиске од наставника за цео живот, боље их памти од свих својих авантура. ” (Исидора Секулић, Служба, Матица српска, 1966, 156. стр.) Извор: Радио Беседа View full Странице
  12. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Овим поводом подсећамо на став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима и преносимо поглед професора Богословије Светог Саве г. Горана Раденковића о екологији као изазову за хришћане. Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима Архијерејски Сабор је 4. фебруара 2013. године усвојио документ у којем се излаже став Цркве у вези с еколошким питањима. У целини наводимо текст документа објављеног на сајту Патриархия.ru. Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве (2-5. фебруар 2013. године) Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима Цело човечанство сноси одговорност за стање природе – Божје творевине. Коришћење ресурса и загађење човекове средине у ситуацији пораста броја становника на планети чини изузетно актуелним питање о солидарним напорима свих народа у очувању различитих облика живота, о домаћинском коришћењу природних ресурса и спречавању еколошких катастрофа изазваних људском делатношћу. Пад прародитеља у грех изазвао је поремећај у првосазданој природи. Свето Писмо сведочи о томе: „Јер се твар покори пропадљивости (не од своје воље него за вољу оног који је покори)“ (Рим. 8, 20). Загађивање и уништавање природе представља директну последицу људског греха, његово видљиво оваплоћење. Разноврсне појаве греховног односа према природи карактеристичне су за савремено „потрошачко друштво“, које за главни циљ има стицање добити. Једина могућност за обнављање здравља природе састоји се у духовном препороду личности и друштва, у истински хришћанском, аскетском односу човека према сопственим потребама, у обуздавању страсти, у доследном самоограничењу. Главне одредбе позиције Руске Православне Цркве у вези с проблемима очувања живе природе и човекове средине садрже се у Основама социјалне концепције (део XIII, „Црква и проблеми екологије“) и у Основама учења о достојанству, слободи и правима човека (део III.5). Руководећи се заповешћу Божјом за очување тварног света (1 Мојс. 2, 15) и бринући се о духовном и физичком здрављу човека, Руска Православна Црква својом дужношћу сматра да и у будуће учествује у разматрању еколошких питања, као и да ради на овом попришту у сарадњи са свима онима који су забринути због стања природне околине, размишљајући о очувању здравља и нормалном животу људи. 1. Богословско осмишљавање еколошких питања Руска Православна Црква, исповедајући библијско учење о односима између човека и тварног света, спремна је да дâ свој допринос осмишљавању основа погледа на свет везаних за еколошка истраживања и еколошку делатност. Црква сведочи о јединству света који је Бог створио и нуди целовиту слику људског постојања. Ова мисао истиче разлику између теоцентричког погледа на свет и позиција хуманистичког антропоцентризма, који човекову средину посматра као извор „егоистичке и неодговорне потрошње“ (Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве, XIII.4) и од паганског боготворења природе, које се понекад сједињује с покушајима да се она узнесе изнад човека, да се прогласи самодовољном, а људски напори на њеном преображају – непотребнима. Реч Божја учи да је свет око нас дом, који је Господ створио и у којем је настанио човека (1 Мојс. 1, 28). Због тога је човек домаћин створеног света и није позван да се клања природи, већ само Творцу (Рим. 1, 25). Добар однос човека према природи испуњен свештеним страхом заснива се на дубокој свести о томе да је Бог свет и све живо у њему створио као добро (1 Мојс. 1, 8-25). Заједно са светим пророком Давидом сваки човек може да ускликне: „Јер си ме развеселио, Господе, делима Својим, с дела руку Твојих радујем се“ (Пс. 92, 4). У светлости Светог Писма еколошка делатност се схвата као од Господа заповеђено опхођење човека према тварном свету. Бог је благословио човека да користи материјална добра ради одржавања свог телесног живота (1 Мојс. 1, 29). Књига Постања такође сведочи о томе да је Господ открио човеку могућност да спознаје и проучава творевину, јер њено поседовање и управљање њом (1 Мојс. 1, 28) у складу са замислом Божјим није могуће без познавања природних закона. Посебан значај за исправно схватање човековог места у Васељени има библијско учење о владавини човека над светом који је Бог створио и који треба да буде у складу са сведобрим стваралаштвом Творца Васељене, јер је човек створен по образу Божјем. Преподобни ава Доротеј пише: „Чувајмо сви нашу савест у свему: у односу према Богу, према ближњем и према стварима.“ Људи су позвани на стваралачко учествовање у животу творевине, на њену заштиту и очување: „И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува“ (1 Мојс. 2, 15). Једна од последица грехопада првих људи био је поремећај односа које је међу њима и природом установио Бог. Човек је пре свега почео да се руководи егоистичним и потрошачким побудама. Зато еколошка делатност неће постићи жељене резултате уколико људи не буду тежили ка томе да превладају своје отуђење од Бога и да живе по Његовим заповестима. Узимајући у обзир важност еколошких питања, у највишим црквеним школским установама треба развијати истраживања о међусобној повезаности човека и тварног света, а такође треба разматрати еколошку тематику на црквеним научно-практичним форумима. С братским Помесним Православним Црквама треба богословски размотрити проблеме екологије, а такође треба размењивати искуства у овој области у међухришћанском и међурелигиозном дијалогу. Приликом разматрања еколошких питања Црква пореди богословско учење са савременим научним подацима о свету, узима у обзир приступе научних дисциплина еколошког профила и јавно мњење. 2. Литургијски живот Цркве и екологија Црква не призива благодат Светог Духа само на човека, већ и на цео свет који га окружује. Божанска Евхаристија освећује тварни космос. Плодови земље и дела људских руку – хлеб и вино – дејством Светог Духа претварају се у Христово Тело и Крв освећујући вернике. Освећење водене стихије, које се обавља на Богојављење, отвара нове перспективе за материјално биће: освећена вода постаје света вода, „која води у живот вечни“. Црква се увек молитвом и радом одазивала на догађаје који захтевају сарадњу човека и природе и на ситуације у којима су природне стихије постајале непријатељске за човека. Црква се свакодневно моли „о благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних“ („за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских“), обављају се и посебне молитве за људе који раде на земљи, за избављење од природних непогода и од штеточина. У условима еколошких криза и катастрофа људима је крајње потребна молитвена помоћ. Сматрамо да је важно издавање постојећих, прилагођених и нових текстова молебана у којима се Божија помоћ призива за обављање пољопривредне делатности, као и за различите послове усмерене на очување човекове околине. Као допуна постојећих могу бити написани богослужбени текстови и појединачне молитве, које се узносе за време природних непогода и техногених катастрофа. 3. Еколошко васпитање Руска Православна Црква тврди да човек мења свет око себе у складу са својим унутрашњим светом и због тога преображај природе треба да почне од превладавања духовне кризе човечанства. Реалну алтернативу потрошњи представља хришћански живот. Православље учи да се у људима васпитава умереност и уздржаност у задовољењу животних потреба, одговорност за сопствена дела, одрицање од сувишних ствари, између осталог, и од небрижљивог коришћења намирница, затим, поштовање према потребама других људи и схватање важности духовних вредности за сваког човека. Пример чуварног и целомудреног односа према околини често су представљали православни манастири у којима се одвијала плодна сарадња добре људске воље и освећујуће силе Божје, укључујући и област пољопривредне делатности. Треба подстицати укључивање свештенослужитеља у изучавање основа екологије као науке и закона функционисања биосфере. Сматрамо да је за васпитавање деце и омладине у духу одговорности за стање природе неопходно сврсисходно увођење тема хришћанске еколошке етике у црквене, а по могућству и у световне образовне и васпитне програме, помоћ у увођењу еколошке тематике у круг научно-педагошке делатности високошколских установа, школа за веронауку, православних кампова, као и у додатно духовно образовање и курсеве за преквалификацију. Пожељна је и организација специјалних црквених курсева и образовних програма који објашњавају православно виђење еколошке проблематике студентској и научној јавности, а такође су пожељни редовни теоретски и практични часови екологије за децу и одрасле. 4. Учествовање Цркве у еколошкој делатности Свештенослужитељи и мирјани се позивају на активно деловање у правцу заштите природне околине. Ова делатност пре свега треба да буде усмерена на сведочење о томе да ће само уздржаност, поштовање према другима и одговорност у сваком човеку, који се заснивају на свесном испуњењу заповести Божјих, омогућити човечанству да савлада настале еколошке проблеме. Православни верници се позивају да помогну у развоју и увођењу технологија и начина управљања привредом, оријентисаних на што је могуће брижљивији однос према природној средини. Еколошки проблем може бити издвојен као посебан правац у епархијском и парохијском раду. Тема екологије се може разматрати као компонента пастирског, мисионарског, социјалног и омладинског служења. Велики потенцијал за практичну реализацију православног приступа екологији поседују манастири и парохије који у живот заједнице укључују и бригу о природи. Развој еколошки безопасне аграрне производње у манастирима и у сеоским парохијама треба да послужи као пример рационалног коришћења природе пољопривредним добрима у околини. 5. Сарадња с друштвеним, државним и међународним институцијама у области екологије У раду на очувању природе Руска Православна Црква је отворена за дијалог и сарадњу с друштвеним, државним и међународним институцијама. Притом Црква истиче да се питањима екологије не сме манипулисати уз коришћење ове теме као инструмента у политичкој борби и економској конкуренцији или као начина за задовољење користољубивих интереса појединаца и друштвених група. У случајевима такве врсте Црква задржава право да се уздржи од сарадње у еколошким и мешовитим пројектима. Црква такође задржава право да критички оцењује деловање државних власти, међународних организација и друштвених и научних структура које могу имати негативан утицај на природу, дакле – и на здравље и живот човека. Посебну важност има дијалог Цркве са стручњацима и руководиоцима од којих зависи доношење одлука о стратегији градског, пољопривредног, индустријског и екстрактивног развоја, као и помоћ у истраживањима у области уштеде ресурса, развоја и увођења еколошки чистих технологија, проналажења алтернативних извора енергије, очувања функција природних система за формирање животне средине. Епархије, намесништва и парохије могу потписивати споразуме о сарадњи с регионалним и локалним структурама чија је делатност усмерена на заштиту природне околине. У оквиру сарадње с државом и друштвом у вези с питањима екологије Црква је отворена да: учествује на форумима, конференцијама и сусретима еколошког усмерења, да упознаје све заинтересоване стране са својим схватањем еколошких проблема и постојећим искуством у њиховом решавњу; даје оцену друштвено значајних економских пројеката који утичу на стање живе природе и човекове околине; реализује заједничке пројекте с друштвеним, државним и међународним структурама; активно развија црквено присуство у друштвеном и научном еколошком раду на међународном, националном и регионалном нивоу; учествује у изради, разматрању и спровођењу информационих, образовних и васпитних програма који имају еколошку компоненту, као и закона и других нормативних аката који се у овој или оној мери тичу питања екологије. У дијалогу с представницима друштва, државе и међународних организација Руска Православна Црква сматра својом дужношћу да помогне у томе да се у људима који припадају различитим социјалним, етнокултурним, узрасним и професионалним заједницама развија осећање солидарне одговорности за очување Божије творевине и да подржи њихов рад у овом правцу. Екологија – изазов за хришћане На једној Гојин графици стоји записана видовита мисао: „Сан разума не кроти чудовишта." И заиста, научно- техничка цивилизација утемељена на култу разума постала је сама чудовиште, данас на почетку трећег миленијума, чудовиште које немилосрдно експлоатише природну средину. Пророчанство које је Мерло-Понти изговорио у прошлом веку да ће двадесетпрви век бити религиозан или га уопште неће бити, подразумева један дубљи хришћанско- духовни пијетет према нама и средини која нас окружује и којом смо захваћени. Како данас изгледа однос човека према природи? Сваке године са лица Земље буде уништено више од 14 милиона хектара шуме. Евидентна је све већа потреба за дрветом. Само Америка и Канада годишње потроше више од 600 милиона кубних метара дрвета за производњу хартије. Ако се томе дода да су у истом периоду и потребе трећег света порасле за осам пута, може се наслутити какве могу бити последице - изумирање многих животињских и биљних врста чији природни хабитат нестаје, али и лагано нестајање великих плућа земље. Упоредо са нестајањем шума, атмосфера је из дана у дан све загађенија. Пре 50 година у атмосфери је завршавало 1,6 милијарди тона угљеника. Данас је та цифра прешла 5,6 милијарди тона, што простим речима значи да живимо под све загађенијим небом. Ваља рећи да од последица атмосферског загађења у свету сваке године умре око 3 милиона људи. Кривац за то није само индустрија, већ и саобраћај. Данас планетом кружи преко 500 милиона аутомобила. Претпоставља се да ће за мање од деценије тај број премашити милијарду. Вода је, такође, загађена. Бројна загађена језера и мора то потврђују. У азијским рекама проценат олова је 20 пута већи од дозвољеног, а у неразвијеним земљама дијареја, проузрокована загађеном водом, убије сваке године око 5 милиона људи. Све веће количине отпада који није биоразградљив угрожава тло и биљни свет. Фауна је такође угрожена. Од преко 4.400 класификованих врста сисара 25 одсто се данас сматра угроженим и на ивици изумирања. Томе треба додати 11 одсто врста птица и 34 одсто врста риба које практично нестају у рекама и морима. Подаци говоре да су најугроженији примати. Скоро половина врста мајмуна који данас постоје у наредној деценији би могли заувек да нестану. Један од примера је тамарин златног репа, бразилски мајмун дуг двадесетак сантиметара. Његово природно станиште је прашума која се налази на само неколико десетина километара од Рио де Жанеира, а која последњих година нестаје ритмом од 0,5 одсто годишње. Све су чешћи и жешћи пожари који су у 70 одсто случајева намерно, изазвани људском вољом и тежњом да се на месту где се налазе шуме граде индустријски или стамбени објекти. Овоме треба додати и велику пукотину на озонском омотачу Земље која доводи до великих климатских промена, отапања полова и Гренланда, те нарастања нивоа мора. Читава ова слика нам открива човека као биће које није здраво. Аутентично хришћанство посматра тзв. природног човека као грешно и пало створење. Грех је људско биће отуђио од Бога и од природе. Јер грешни живот попут свода од разнобојног стакла прља бели сјај вечности. Нигде се тако јасно не показују цветови наше људске болести, како би рекао Бодлер, као у еколошкој катастрофи које смо ми, деца 20. и 21. века, сведоци. Свет којим смо ми окружени и кога смо саставни део јесте јако крхка творевина. Сетимо се последњих стихова великог песника Педра Салинаса који нам их је оставио као неку врсту предсмртног завештања, а који могу да буду савршени еколошко-хришћански програм: Љубав, свет угрожен - . . . Треба бити пажљив врло пажљив свет је данас одвећ ломан. . . Ни да изговорим име не смем јер би ми глас раскинуо недра ваздуха. Треба снити полагано наши снови одлучују као да су кораци. . . Да наврх прстију снити скоро, пошто одјек сна ил тешког хода, по тлу тако нежном могао би порушити баснословне куле неког Вавилона. . . треба капи кише задржати, јер би падајући по тлу могле отворити јаме као раке. Јер тле је толико меко да је погреб све у њему. Толико је ломан свет векови или кристали да се треба кретати по њему као у опсенама, где умрети може љубав ако шум створимо.. Само чекање устрептало, дисање потајно, вера прикривена, моћи ће спасти (данас) ломност голему овога света ломност нашу. Са падом у грех човек је у патњу повукао и творевину. Свако ко има истанчану интуицију, видовитији homo syptilis може да чује оно што су немачки романтичари назвали mal de siecle, француски егзистенцијалисти та1 с1е 81ес1е, а руски религиозни философи мироваја скорб. О тој космичкој тузи писао је и о. Јустин Поповић. Свети апостол Павле је пре 2000 година рекао да целокупна твар уздише и тужи док се не појаве синови Божији (Рим 8, 33). Јер једино Бог и усиновљена деца Божија могу да спасу творевину њене пропасти која је сигурна ако се овако настави са технолошким прогресом. Данас је нужно еколошки проблем гледати очима екологије. Додуше, израз екологија је библијски и самим тиме хришћанскији чак и од термина теологија који ће први пут као науку о Богу употребити у петом веку блажени Августин, епископ хипонски. Пре тога термин је био у употреби код Аристотела као наука о првом покретачу у његовој чувеној Метафизици. Термин екологија потиче од грчке речи екос што значи дом, станиште и речи логос која је слојевита, а код нас хришћана означава друго лице Свете Тројице кроз кога је све постало што је постало (Јн1,3). Дакле, још у Старом Завету у Причама Соломуновим се каже да Премудрост себи сазида дом (Пр9,1). Премудрост овде означава нествореног Бога који као Творац створи свет као двоједину тајну своје стварности и људске стварности која ће свој врхунац доживети у оваплоћењу једног лица Свете Тројице, Господа Исуса Христа. У тој истој књизи Старог Завета се говори и о томе да је преегзистентна Премудрост, стварајући свет све време играла пред Богом и да јој је милина са синовима људским. Теолози ову божанску делатност ad extra називају икономијом стварања и спасења. Постоји, да тако кажемо, у теологији апостола Павла кованица икономија која oзначава распоред Свете Тројице у тајни стварања космоса и нас људи. Оно иде од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Света Тројица која је од вечности љубав створи свет, играјући се, у најсуптилнијем смислу те речи. Зато је Његова творевина поетско остварење, јер поезија је стварање и игра. Сви ми ако искрено поверујемо у Христа ишчекујемо ново Небо и нову Земљу. Али Бог нам је дао страшан дар слободе да ту земљу овде и сада претворимо у Рај, а не у Пакао. Јер, по речима Христовим, Царство Божије је унутра у вама. Литургија Христова је шири појам од естетике обредољубља. Литургија је хвалоспев Творцу који му цела творевина са нама људима узноси. Зато се треба енергично успротивити сваком злу које ову мелодију хоће да спута. Ми хришћани треба да будемо протагонисти ове борбе, која никада није борба против неког апстрактног зла, него трезвено рвање са злом у нама и око нас. Као православни хришћани морамо више него досад да себе уложимо у борбу против друштвеног зла, при том никада не заборављајући да можемо користити само јеванђелска средства борбе. Ми, заиста, не можемо да се бринемо за спас сопствене душе, а свет да хладно препустимо његовим грешним силама. О. Сергије Булгаков каже: Идеал Царства Божијег не остварује се само у нама... него и изван нас, као идеал нормално уређеног људског друштва, а морал који се своди на уздржавање од зла и истовремено с тим и уздржавање од делатног учествовања у животу, довољан је за будизам, али не и за хришћанство, које одбацује сваки квијетизам. Еколошки проблем је један од највећих изазова данас да изађемо из пасивности и стваралачки, у синергији са Богом, учинимо овај свет достојним Божјим и људским стаништем. Горан Раденковић, проф. Богословије Светог Саве Извор: Српска Православна Црква
  13. Од 1989. године 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха г. Вартолмеја, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Овим поводом подсећамо на став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима и преносимо поглед професора Богословије Светог Саве г. Горана Раденковића о екологији као изазову за хришћане. Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима Архијерејски Сабор је 4. фебруара 2013. године усвојио документ у којем се излаже став Цркве у вези с еколошким питањима. У целини наводимо текст документа објављеног на сајту Патриархия.ru. Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве (2-5. фебруар 2013. године) Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима Цело човечанство сноси одговорност за стање природе – Божје творевине. Коришћење ресурса и загађење човекове средине у ситуацији пораста броја становника на планети чини изузетно актуелним питање о солидарним напорима свих народа у очувању различитих облика живота, о домаћинском коришћењу природних ресурса и спречавању еколошких катастрофа изазваних људском делатношћу. Пад прародитеља у грех изазвао је поремећај у првосазданој природи. Свето Писмо сведочи о томе: „Јер се твар покори пропадљивости (не од своје воље него за вољу оног који је покори)“ (Рим. 8, 20). Загађивање и уништавање природе представља директну последицу људског греха, његово видљиво оваплоћење. Разноврсне појаве греховног односа према природи карактеристичне су за савремено „потрошачко друштво“, које за главни циљ има стицање добити. Једина могућност за обнављање здравља природе састоји се у духовном препороду личности и друштва, у истински хришћанском, аскетском односу човека према сопственим потребама, у обуздавању страсти, у доследном самоограничењу. Главне одредбе позиције Руске Православне Цркве у вези с проблемима очувања живе природе и човекове средине садрже се у Основама социјалне концепције (део XIII, „Црква и проблеми екологије“) и у Основама учења о достојанству, слободи и правима човека (део III.5). Руководећи се заповешћу Божјом за очување тварног света (1 Мојс. 2, 15) и бринући се о духовном и физичком здрављу човека, Руска Православна Црква својом дужношћу сматра да и у будуће учествује у разматрању еколошких питања, као и да ради на овом попришту у сарадњи са свима онима који су забринути због стања природне околине, размишљајући о очувању здравља и нормалном животу људи. 1. Богословско осмишљавање еколошких питања Руска Православна Црква, исповедајући библијско учење о односима између човека и тварног света, спремна је да дâ свој допринос осмишљавању основа погледа на свет везаних за еколошка истраживања и еколошку делатност. Црква сведочи о јединству света који је Бог створио и нуди целовиту слику људског постојања. Ова мисао истиче разлику између теоцентричког погледа на свет и позиција хуманистичког антропоцентризма, који човекову средину посматра као извор „егоистичке и неодговорне потрошње“ (Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве, XIII.4) и од паганског боготворења природе, које се понекад сједињује с покушајима да се она узнесе изнад човека, да се прогласи самодовољном, а људски напори на њеном преображају – непотребнима. Реч Божја учи да је свет око нас дом, који је Господ створио и у којем је настанио човека (1 Мојс. 1, 28). Због тога је човек домаћин створеног света и није позван да се клања природи, већ само Творцу (Рим. 1, 25). Добар однос човека према природи испуњен свештеним страхом заснива се на дубокој свести о томе да је Бог свет и све живо у њему створио као добро (1 Мојс. 1, 8-25). Заједно са светим пророком Давидом сваки човек може да ускликне: „Јер си ме развеселио, Господе, делима Својим, с дела руку Твојих радујем се“ (Пс. 92, 4). У светлости Светог Писма еколошка делатност се схвата као од Господа заповеђено опхођење човека према тварном свету. Бог је благословио човека да користи материјална добра ради одржавања свог телесног живота (1 Мојс. 1, 29). Књига Постања такође сведочи о томе да је Господ открио човеку могућност да спознаје и проучава творевину, јер њено поседовање и управљање њом (1 Мојс. 1, 28) у складу са замислом Божјим није могуће без познавања природних закона. Посебан значај за исправно схватање човековог места у Васељени има библијско учење о владавини човека над светом који је Бог створио и који треба да буде у складу са сведобрим стваралаштвом Творца Васељене, јер је човек створен по образу Божјем. Преподобни ава Доротеј пише: „Чувајмо сви нашу савест у свему: у односу према Богу, према ближњем и према стварима.“ Људи су позвани на стваралачко учествовање у животу творевине, на њену заштиту и очување: „И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува“ (1 Мојс. 2, 15). Једна од последица грехопада првих људи био је поремећај односа које је међу њима и природом установио Бог. Човек је пре свега почео да се руководи егоистичним и потрошачким побудама. Зато еколошка делатност неће постићи жељене резултате уколико људи не буду тежили ка томе да превладају своје отуђење од Бога и да живе по Његовим заповестима. Узимајући у обзир важност еколошких питања, у највишим црквеним школским установама треба развијати истраживања о међусобној повезаности човека и тварног света, а такође треба разматрати еколошку тематику на црквеним научно-практичним форумима. С братским Помесним Православним Црквама треба богословски размотрити проблеме екологије, а такође треба размењивати искуства у овој области у међухришћанском и међурелигиозном дијалогу. Приликом разматрања еколошких питања Црква пореди богословско учење са савременим научним подацима о свету, узима у обзир приступе научних дисциплина еколошког профила и јавно мњење. 2. Литургијски живот Цркве и екологија Црква не призива благодат Светог Духа само на човека, већ и на цео свет који га окружује. Божанска Евхаристија освећује тварни космос. Плодови земље и дела људских руку – хлеб и вино – дејством Светог Духа претварају се у Христово Тело и Крв освећујући вернике. Освећење водене стихије, које се обавља на Богојављење, отвара нове перспективе за материјално биће: освећена вода постаје света вода, „која води у живот вечни“. Црква се увек молитвом и радом одазивала на догађаје који захтевају сарадњу човека и природе и на ситуације у којима су природне стихије постајале непријатељске за човека. Црква се свакодневно моли „о благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних“ („за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских“), обављају се и посебне молитве за људе који раде на земљи, за избављење од природних непогода и од штеточина. У условима еколошких криза и катастрофа људима је крајње потребна молитвена помоћ. Сматрамо да је важно издавање постојећих, прилагођених и нових текстова молебана у којима се Божија помоћ призива за обављање пољопривредне делатности, као и за различите послове усмерене на очување човекове околине. Као допуна постојећих могу бити написани богослужбени текстови и појединачне молитве, које се узносе за време природних непогода и техногених катастрофа. 3. Еколошко васпитање Руска Православна Црква тврди да човек мења свет око себе у складу са својим унутрашњим светом и због тога преображај природе треба да почне од превладавања духовне кризе човечанства. Реалну алтернативу потрошњи представља хришћански живот. Православље учи да се у људима васпитава умереност и уздржаност у задовољењу животних потреба, одговорност за сопствена дела, одрицање од сувишних ствари, између осталог, и од небрижљивог коришћења намирница, затим, поштовање према потребама других људи и схватање важности духовних вредности за сваког човека. Пример чуварног и целомудреног односа према околини често су представљали православни манастири у којима се одвијала плодна сарадња добре људске воље и освећујуће силе Божје, укључујући и област пољопривредне делатности. Треба подстицати укључивање свештенослужитеља у изучавање основа екологије као науке и закона функционисања биосфере. Сматрамо да је за васпитавање деце и омладине у духу одговорности за стање природе неопходно сврсисходно увођење тема хришћанске еколошке етике у црквене, а по могућству и у световне образовне и васпитне програме, помоћ у увођењу еколошке тематике у круг научно-педагошке делатности високошколских установа, школа за веронауку, православних кампова, као и у додатно духовно образовање и курсеве за преквалификацију. Пожељна је и организација специјалних црквених курсева и образовних програма који објашњавају православно виђење еколошке проблематике студентској и научној јавности, а такође су пожељни редовни теоретски и практични часови екологије за децу и одрасле. 4. Учествовање Цркве у еколошкој делатности Свештенослужитељи и мирјани се позивају на активно деловање у правцу заштите природне околине. Ова делатност пре свега треба да буде усмерена на сведочење о томе да ће само уздржаност, поштовање према другима и одговорност у сваком човеку, који се заснивају на свесном испуњењу заповести Божјих, омогућити човечанству да савлада настале еколошке проблеме. Православни верници се позивају да помогну у развоју и увођењу технологија и начина управљања привредом, оријентисаних на што је могуће брижљивији однос према природној средини. Еколошки проблем може бити издвојен као посебан правац у епархијском и парохијском раду. Тема екологије се може разматрати као компонента пастирског, мисионарског, социјалног и омладинског служења. Велики потенцијал за практичну реализацију православног приступа екологији поседују манастири и парохије који у живот заједнице укључују и бригу о природи. Развој еколошки безопасне аграрне производње у манастирима и у сеоским парохијама треба да послужи као пример рационалног коришћења природе пољопривредним добрима у околини. 5. Сарадња с друштвеним, државним и међународним институцијама у области екологије У раду на очувању природе Руска Православна Црква је отворена за дијалог и сарадњу с друштвеним, државним и међународним институцијама. Притом Црква истиче да се питањима екологије не сме манипулисати уз коришћење ове теме као инструмента у политичкој борби и економској конкуренцији или као начина за задовољење користољубивих интереса појединаца и друштвених група. У случајевима такве врсте Црква задржава право да се уздржи од сарадње у еколошким и мешовитим пројектима. Црква такође задржава право да критички оцењује деловање државних власти, међународних организација и друштвених и научних структура које могу имати негативан утицај на природу, дакле – и на здравље и живот човека. Посебну важност има дијалог Цркве са стручњацима и руководиоцима од којих зависи доношење одлука о стратегији градског, пољопривредног, индустријског и екстрактивног развоја, као и помоћ у истраживањима у области уштеде ресурса, развоја и увођења еколошки чистих технологија, проналажења алтернативних извора енергије, очувања функција природних система за формирање животне средине. Епархије, намесништва и парохије могу потписивати споразуме о сарадњи с регионалним и локалним структурама чија је делатност усмерена на заштиту природне околине. У оквиру сарадње с државом и друштвом у вези с питањима екологије Црква је отворена да: учествује на форумима, конференцијама и сусретима еколошког усмерења, да упознаје све заинтересоване стране са својим схватањем еколошких проблема и постојећим искуством у њиховом решавњу; даје оцену друштвено значајних економских пројеката који утичу на стање живе природе и човекове околине; реализује заједничке пројекте с друштвеним, државним и међународним структурама; активно развија црквено присуство у друштвеном и научном еколошком раду на међународном, националном и регионалном нивоу; учествује у изради, разматрању и спровођењу информационих, образовних и васпитних програма који имају еколошку компоненту, као и закона и других нормативних аката који се у овој или оној мери тичу питања екологије. У дијалогу с представницима друштва, државе и међународних организација Руска Православна Црква сматра својом дужношћу да помогне у томе да се у људима који припадају различитим социјалним, етнокултурним, узрасним и професионалним заједницама развија осећање солидарне одговорности за очување Божије творевине и да подржи њихов рад у овом правцу. Екологија – изазов за хришћане На једној Гојин графици стоји записана видовита мисао: „Сан разума не кроти чудовишта." И заиста, научно- техничка цивилизација утемељена на култу разума постала је сама чудовиште, данас на почетку трећег миленијума, чудовиште које немилосрдно експлоатише природну средину. Пророчанство које је Мерло-Понти изговорио у прошлом веку да ће двадесетпрви век бити религиозан или га уопште неће бити, подразумева један дубљи хришћанско- духовни пијетет према нама и средини која нас окружује и којом смо захваћени. Како данас изгледа однос човека према природи? Сваке године са лица Земље буде уништено више од 14 милиона хектара шуме. Евидентна је све већа потреба за дрветом. Само Америка и Канада годишње потроше више од 600 милиона кубних метара дрвета за производњу хартије. Ако се томе дода да су у истом периоду и потребе трећег света порасле за осам пута, може се наслутити какве могу бити последице - изумирање многих животињских и биљних врста чији природни хабитат нестаје, али и лагано нестајање великих плућа земље. Упоредо са нестајањем шума, атмосфера је из дана у дан све загађенија. Пре 50 година у атмосфери је завршавало 1,6 милијарди тона угљеника. Данас је та цифра прешла 5,6 милијарди тона, што простим речима значи да живимо под све загађенијим небом. Ваља рећи да од последица атмосферског загађења у свету сваке године умре око 3 милиона људи. Кривац за то није само индустрија, већ и саобраћај. Данас планетом кружи преко 500 милиона аутомобила. Претпоставља се да ће за мање од деценије тај број премашити милијарду. Вода је, такође, загађена. Бројна загађена језера и мора то потврђују. У азијским рекама проценат олова је 20 пута већи од дозвољеног, а у неразвијеним земљама дијареја, проузрокована загађеном водом, убије сваке године око 5 милиона људи. Све веће количине отпада који није биоразградљив угрожава тло и биљни свет. Фауна је такође угрожена. Од преко 4.400 класификованих врста сисара 25 одсто се данас сматра угроженим и на ивици изумирања. Томе треба додати 11 одсто врста птица и 34 одсто врста риба које практично нестају у рекама и морима. Подаци говоре да су најугроженији примати. Скоро половина врста мајмуна који данас постоје у наредној деценији би могли заувек да нестану. Један од примера је тамарин златног репа, бразилски мајмун дуг двадесетак сантиметара. Његово природно станиште је прашума која се налази на само неколико десетина километара од Рио де Жанеира, а која последњих година нестаје ритмом од 0,5 одсто годишње. Све су чешћи и жешћи пожари који су у 70 одсто случајева намерно, изазвани људском вољом и тежњом да се на месту где се налазе шуме граде индустријски или стамбени објекти. Овоме треба додати и велику пукотину на озонском омотачу Земље која доводи до великих климатских промена, отапања полова и Гренланда, те нарастања нивоа мора. Читава ова слика нам открива човека као биће које није здраво. Аутентично хришћанство посматра тзв. природног човека као грешно и пало створење. Грех је људско биће отуђио од Бога и од природе. Јер грешни живот попут свода од разнобојног стакла прља бели сјај вечности. Нигде се тако јасно не показују цветови наше људске болести, како би рекао Бодлер, као у еколошкој катастрофи које смо ми, деца 20. и 21. века, сведоци. Свет којим смо ми окружени и кога смо саставни део јесте јако крхка творевина. Сетимо се последњих стихова великог песника Педра Салинаса који нам их је оставио као неку врсту предсмртног завештања, а који могу да буду савршени еколошко-хришћански програм: Љубав, свет угрожен - . . . Треба бити пажљив врло пажљив свет је данас одвећ ломан. . . Ни да изговорим име не смем јер би ми глас раскинуо недра ваздуха. Треба снити полагано наши снови одлучују као да су кораци. . . Да наврх прстију снити скоро, пошто одјек сна ил тешког хода, по тлу тако нежном могао би порушити баснословне куле неког Вавилона. . . треба капи кише задржати, јер би падајући по тлу могле отворити јаме као раке. Јер тле је толико меко да је погреб све у њему. Толико је ломан свет векови или кристали да се треба кретати по њему као у опсенама, где умрети може љубав ако шум створимо.. Само чекање устрептало, дисање потајно, вера прикривена, моћи ће спасти (данас) ломност голему овога света ломност нашу. Са падом у грех човек је у патњу повукао и творевину. Свако ко има истанчану интуицију, видовитији homo syptilis може да чује оно што су немачки романтичари назвали mal de siecle, француски егзистенцијалисти та1 с1е 81ес1е, а руски религиозни философи мироваја скорб. О тој космичкој тузи писао је и о. Јустин Поповић. Свети апостол Павле је пре 2000 година рекао да целокупна твар уздише и тужи док се не појаве синови Божији (Рим 8, 33). Јер једино Бог и усиновљена деца Божија могу да спасу творевину њене пропасти која је сигурна ако се овако настави са технолошким прогресом. Данас је нужно еколошки проблем гледати очима екологије. Додуше, израз екологија је библијски и самим тиме хришћанскији чак и од термина теологија који ће први пут као науку о Богу употребити у петом веку блажени Августин, епископ хипонски. Пре тога термин је био у употреби код Аристотела као наука о првом покретачу у његовој чувеној Метафизици. Термин екологија потиче од грчке речи екос што значи дом, станиште и речи логос која је слојевита, а код нас хришћана означава друго лице Свете Тројице кроз кога је све постало што је постало (Јн1,3). Дакле, још у Старом Завету у Причама Соломуновим се каже да Премудрост себи сазида дом (Пр9,1). Премудрост овде означава нествореног Бога који као Творац створи свет као двоједину тајну своје стварности и људске стварности која ће свој врхунац доживети у оваплоћењу једног лица Свете Тројице, Господа Исуса Христа. У тој истој књизи Старог Завета се говори и о томе да је преегзистентна Премудрост, стварајући свет све време играла пред Богом и да јој је милина са синовима људским. Теолози ову божанску делатност ad extra називају икономијом стварања и спасења. Постоји, да тако кажемо, у теологији апостола Павла кованица икономија која oзначава распоред Свете Тројице у тајни стварања космоса и нас људи. Оно иде од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Света Тројица која је од вечности љубав створи свет, играјући се, у најсуптилнијем смислу те речи. Зато је Његова творевина поетско остварење, јер поезија је стварање и игра. Сви ми ако искрено поверујемо у Христа ишчекујемо ново Небо и нову Земљу. Али Бог нам је дао страшан дар слободе да ту земљу овде и сада претворимо у Рај, а не у Пакао. Јер, по речима Христовим, Царство Божије је унутра у вама. Литургија Христова је шири појам од естетике обредољубља. Литургија је хвалоспев Творцу који му цела творевина са нама људима узноси. Зато се треба енергично успротивити сваком злу које ову мелодију хоће да спута. Ми хришћани треба да будемо протагонисти ове борбе, која никада није борба против неког апстрактног зла, него трезвено рвање са злом у нама и око нас. Као православни хришћани морамо више него досад да себе уложимо у борбу против друштвеног зла, при том никада не заборављајући да можемо користити само јеванђелска средства борбе. Ми, заиста, не можемо да се бринемо за спас сопствене душе, а свет да хладно препустимо његовим грешним силама. О. Сергије Булгаков каже: Идеал Царства Божијег не остварује се само у нама... него и изван нас, као идеал нормално уређеног људског друштва, а морал који се своди на уздржавање од зла и истовремено с тим и уздржавање од делатног учествовања у животу, довољан је за будизам, али не и за хришћанство, које одбацује сваки квијетизам. Еколошки проблем је један од највећих изазова данас да изађемо из пасивности и стваралачки, у синергији са Богом, учинимо овај свет достојним Божјим и људским стаништем. Горан Раденковић, проф. Богословије Светог Саве Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. „Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“ „Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“ Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао. На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота. Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир. До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете. Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик. Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу. Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту. Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву. У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне: „Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу. Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име. „Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника. Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. „Треба да имамо љубави. Ако нам и највеће зло чине, треба све да волимо. Само љубављу улазимо у Рај.“ „Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“ „Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“ Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао. На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота. Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир. До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете. Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик. Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу. Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту. Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву. У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне: „Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу. Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име. „Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника. Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. На празник Успења Пресвете Богородице у студију радија Светигоре гостовао је протопрезвитер-ставрофор Милун Фемић. Повод гостовање било је 49 година од његовог рукопложења у чин презвитера. Звучни запис разговора View full Странице
  17. Прослава храмовне славе преображењског храма у Сокобањи отпочела је празничном вечерњом службом са петохлебницом и литијским опходом око храма. На празник Преображења Господњег 19. авуста 2018. године, свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ Иларион уз саслужење свештенства сокобањског намесништва. Литургији су присуствовали представници општине Сокобање и културних институција града. У својој беседи владика је честитао празник и славу свим верницима Сокобање, као бројним гостима овог туристичког места. Домаћин славе био је г. Иван Стојковић из Сокобање. Извор: Епархија тимочка View full Странице
×
×
  • Create New...