Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поводом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 238 results

  1. Елеутерио Фернандес Ујдобро и Маурисио Росенкоф су, као припадници Покрета народног ослобођења, били међу групом која је повела више од деценије у тамницама уругвајске диктатуре, једне од многих које су, уз пуну подршку Сједињених Држава, сатирале народе Латинске Америке током седамдесетих година девадесетог века. Један од сужњих је био и каснији председник Уругваја Хосе Мухика, док ће један од аутора ове књиге, Ујдобро, постати министар унутрашњих послова у својој земљи. Затвори кроз које су ови људи прошли нису били обични, већ програми потпуне изолације чији је циљ било излуђивање заточених. Заточени су истовремено били и својеврсни таоци који би требало да спрече даље деловање ослободилачког покрета. Аутори књиге су, под мером потпуне забране комуникације (не само међусобне, него и са стражарима), ипак успели да развију метод општења неком врстом импровизоване Морзеове азбуке. што их је великим делом и одржало у животу и при здравој свести. Књига „Сећања ћелијаша“ написана је крајем осамдесетих година прошлог века (српско издање: Андрићев институт 2015, превод Силвија Монрос Стојаковић), из потребе да се искуства која су преживели сачувају од заборава, и настала је као међусобни усмени разговор сниман на магнетофонску траку, а касније преписиван и незнатно редигован, без – како само аутори наводе – већих литерарних претензија. Ипак, тако сведена на излагање личног искуства, и то методом непосредног разговора, ова књига нема вредност само документа, него и продубљеног и узбудљивог преиспитивања самих основа на којима почива људски живот и људска заједница. Неминовно, ово је, како сами аутори наглашавају, књига о злу, о сраму зла, који деградира људско биће као такво, па и његове извршиоце, чега су и они сами на свој начин свесни. Велика вредност „Сећања ћелијаша“ је што без стилске пиротехнике успешно литерарно посредују искуство и „укус“ зла, осећаја да у злу које се дешава – како год његови чинови били образлагани и оправдавани – ипак „нису чиста посла“; да је то нешто „што се не ради“. Зло, оличено у конкретним људима, овде такође није претворено у карикатуру нити представља алиби за вредносни, етички или онтолошки нихилизам. Управо то што су осетили да је и „у дубини мрачне свести“ мучитеља „увек присутан и неки приговор“, ауторе је охрабрило да покажу „како људско биће, ма шта да мисли, може да одоли големом злу а да притом не постане ни звер ни биљчица, ни да се скамени“. Победа побуњеника, оличена у преживљавању и очувању моћи за усмерено деловање у заједници и лични развој, на начин на који је описана и књизи, управо због тога нема тријумфалистички набој, нити је усмерена ка освети и успостављењу вечите и беспоговорне правде на овом свету, него је пример победе људског духа, вредности борбе за слободу и осећања за истинске интересе заједнице којој се припада. Аутори стога не пишу ову књигу као прилог овој или оној идеологији, него праву потлаченог народа да се побуни против оних који желе да га – парафразирајући речи писца предговора ове књиге, великог Едуарда Галеана – претворе у масу „глувонемих“. А пристанак на овакав статус одувек је пристанак и на то да се у нечије – људске – руке положи право да одлучује о вашем животу и смрти, животу и смрти сваког од нас, без најаве и без изузетка. Данас је ова књига, још један прилог великог доприноса латиноамаричких народа разумевању нужности борбе за слободу и њеном делатном осмишљавању, изузетно важна, не само због текућих – а бојим се и предстојећих – догађаја у Венецуели, већ и широм света који се налази под ударом једног беспримерног насиља, пред којим отпор – никако и нипошто, ни под било каквим изговорима – не би смео да замре. И са којим саучесништво, макар и под видом „реализма“ или одбране „цивилизацијских“ вредности, представља несумњиво сврставање на страну зла, политички чин који нас – опет без обзира на све изговоре и оправдања – не лишава ни једне одговорности које имамо као људи, па ни људи Божији. Извор: Теологија.нет
  2. .............

    Поводом смрти св. Василија Великог

    У овој епизоди је приказана 76. посланица св. Григорија Богослова. Св. Василије Велики је преминуо 379. године, а св. Григорије Богослов (око 329-390.) је био спречен да присуствује његовој сахрани због озбиљне болести, и због тога пише ову посланицу св. Григорију Ниском. Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  3. На дан молитвеног сећања на преславно светило Цркве Христове, Светог Атанасија Великог, 31. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасијe прославио је свој имендан. Тим поводом, Спасова црква манастира Милешеве била је место пастирског сабрања свештенослужитељâ Епархије милешевске. Божанском Литургијом предстојао је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење домаћина, епископа Атанасија, и свештеникâ и свештеномонахâ Милешевске епархије. После прочитаног јевађељског одељка беседио је владика Атанасије: -Сабрани смо под именом великог угодника Божјег који је управо оно како смо читали данас из јеванђеља: светлост свету, светлост гори, Свети Атанасије Велики, угодник Божији који је засветлео у своме времену и остао да светли кроз све време и по свим просторима, и као светлост да означава пут другима који се боре за Царство Небеско. Под том светлошћу ми смо се данас сабрали у овом светом манастиру на Божанској Литургији, да се боље постројимо, да боље усредсредимо свој живот, свој пут у Господу, у животу даљем. У славу Божју и у част Светог Атанасија Великог, епископ Јоаникије освештао је славско жито и са епископом Атанасијем преломио славски колач. Честитајући имендан домаћину, владика Јоаникије је рекао да је Свети Атанасије проповедао Свету и живоносну Тројицу и многе јереси тога времена које су разарале Цркву Божију побеђивао пре свега божанственом мудрошћу која му је од Бога дата и надахнуће Духа Светога проповедао је, и разобличавао лажи и неистине којих има у овоме свету и оне се шире, али и претрпевши смирењем и поверењем у Бога и страдање за име Христово: -Чини ми се да није било смирења и те његове спремности да страда, без обзира што је био толико мудар и Духом Светим надахнут, да не би могао издржати а камоли победити. Страдао је и био прогањан као Христос. Много пута се попео на Његову Голготу, али када год би дошла времена страдања он би говорио: облачак је, проћи ће, тако да његово дело и учење није имало значај само у његово време и непосредно после њега, него и дан данас он је наш учитељ, Свети Атанасије Александријски, један од великих Светих отаца. -Нека буде на здравље и на спасење нашем драгом владици Атанасију. Хвала ти драги Владико што си ме данас позвао на ову свету службу, да се заједнички Богу помолимо, и да заједно измолимо од Бога небеско покровитељство Светог Атанасија. Он је твој небески покровитељ, али треба и свима нама тог небеског покровитељства светих, а данас заиста прослављамо једног од највећих, и једнога од оних на којег се заиста треба угледати у овој нашој светој служби. Преосвећени Владико хвала и на многаја љета, честитао је Преосвећени Јоаникије. Узвраћајући на речи честитке, владика Атанасије је најпре у име пуноће Епархије милешевске заблагодарио драгом госту на доласку и учествовању у духовној радости, подсетивши да је првопастир Епархије будимљанско-никшићке раније много труда уложио у Цркву Христову на простору Епархије милешевске, показујући тако и данашњим доласком и саборовањем да је веран ономе за шта је стајао, за шта се борио и шта је проповедао Свети Атанасије Велики и да управо та истина у којој је Свети Атанасије стајао обједињује целу Цркву Христову. После свете Литургије, у манастирском конаку одржано је пастирско саборовање на којем су свештенопастири расуђивали на тему: Покајање и исповест као изазов и искушење пастирском делу, коју је најпре изложио протојереј-ставрофор Марко Папић, старешина Васкрсењског храма у Прибоју. Преосвећени Владика Атанасије уприличио је у епархијском седишту у Пријепољу свечани ручак за госте, међу којима су били и представници локалних самоуправа са простора Епархије милешевске. Поводом имендана, у име свештенства Епархије милешевске, архијерејски намесник нововарошки протојереј Станко Благојевић уручио је епископу Атанасију пригодан дар. Извор: Српска Православна Црква
  4. На новосадском Кеју жртава рације, у среду, 23. јануара 2019. године, са почетком у 12,00 часова, биће обележена 77. годишњица Новосадске рације. Тим поводом, у понедељак, 21. јануара, у Градској кући је одржана конференција за медије на којој су програм обележавања годишњице од трагичног погрома извршеног од 21. до 23. јануара 1942. године, представили г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације и чланови Одбора ̶ протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја и г. Мирко Адам из Јеврејске општине Нови Сад. Поздравивши присутне, г. Илић је представио детаље програма и истакао да ће Град Нови Сад ове године традиционално и достојанствено обележити годишњицу Новосадске рације. Према његовим речима, програм ће почети у подне, када ће се грађанима обратити градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, који ће, на почетку свог говора, позвати присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Потом ће, у име Јеврејске заједнице Србије, помен служити врховни рабин Србије Исак Асиел, а у име Српске Православне Цркве Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Уследиће полагање цвећа на споменик Породица који се налази на Кеју жртава рације а речна морнарица ће бацити венац са брода Речне флотиле у Дунав. Програм ће бити настављен у 13,45 часова, на новосадској плажи Штранд, где ће бити служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. Јавно градско саобраћајно предузеће Нови Сад уступило је аутобус који ће бити паркиран на самом Кеју жртава рације и који ће грађани, нарочито старији, којима је шетња напорнија, моћи да искористе. Аутобус ће кренути у 13,35 часова ка новосадској плажи Штранд. Господин Илић је захвалио Културном центру Новог Сада, институцији која је у оквиру обележавања 77. годишњице Новосадске рације, организовала програм под називом Ледена тишина. Програм је доступан путем следећег линка: https://www.kcns.org.rs/vest/77-godisnjica-novosadske-racije/ У име Епархије бачке, новинарима се на конференцији у Градској кући обратио протопрезвитер Владан Симић, изразивши благодарност председнику Одбора, Граду Новом Саду за добар пријем и подршку за организацију овог тужног сећања. У току претходне године и, ако Бог дâ, у наредном периоду, овај Одбор се бавио поред програма обележавања Новосадске рације, и тиме да се нашој деци школског и средњошколског узраста презентује оно што се догодило 1942. године у нашем граду и широм Бачке. Дакле, да кроз пригодне садржаје и предавања у школама они сазнају истину о ономе што се догодило и да та истина буде покретачка снага у смислу нашег будућег заједничког живота на овим просторима, казао је секретар Епископа бачког. Такође, прота Владан је истакао да је договорено да се већ од ове године почне са обновом појединих гробних места наших суграђана пострадалих у Рацији. На првом месту то су гробови на Алмашком и Успенском гробљу. Гробно место Јелене Јовандић, мајке браће Јовандић, биће прво обновљено, а на местима где су наши суграђани страдали у масовном броју, биће постављене спомен-плоче и такозване информативне табле. Истина нас обавезује да, поштујући жртве, поштујемо време у коме ми живимо и оне са којима живимо, поручио је протопрезвитер Владан Симић. Представник Јеврејске општине Нови Сад г. Мирко Адам позвао је све који су у прилици да 23. јануара дођу на Кеј жртава рације како би на достојанствен начин био обележен један од најзначајнијих и најтрагичнијих датума у новијој историји за Нови Сад. ПРИЛОГ Радио-Телевизије Војводине: Извор: Епархија бачка
  5. ризница богословља

    Жабаљ: Парастос поводом годишњице Рације

    На Бадњи дан, 6. јануара 2019. године, обележена је седамдесет и седма годишњица Рације у Жабљу. Литургијско сабрање предводио је протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, а саслуживали су пароси жабаљски и ђакон Живко Рајиновић. После свете Литургије су служен помен у Светониколајевском храму, затим на локацијама где су убијени жабаљски пароси: Милош Катић и Георгије Живанов са невиним народом Жабља и Госпођинаца, и на месту званом Црна Ћуприја, где је убијен трећи жабаљски парох Чедомир Еремић и мноштво мештана Жабља. Том приликом су се окупљенима обратили господин Станислав Радуловић, подсекретар покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, затим господин Радован Чолић, председник Скупштине општине Жабаљ, као и отац Бранислав, архијерејски намесник новосадски други. Заједничка порука са овогодишњег обележавања Рације у Жабљу је била да ниједан народ не може себи више никада допустити да учини овакав злочин, нити да буде жртва злочина, већ да ово сећање буде за наук генерацијама које долазе. У обраћањима је наглашено и да не сме бити допуштено да због спржене савести једне групе људи буде осуђен један народ. После обраћања, делегације Аутономне Покрајине Војводине, Општине Жабаљ, Месне заједнице Жабаљ и Удружења ратних војних инвалида ратова 1991 ̶ 1999. године, положили су венце на споменик невино пострадалих жртава Рације. Шајкашка рација је мрачан догађај у прошлости потиског и подунавског краја. Људи помраченог ума су, на свиреп начин, лишили живота неколико хиљада мештана Жабља, Чуруга, Титела и осталих места жабаљског и тителског среза. Пројекат етничког чишћења на овакав начин сачињен је много раније, а као повод је послужило присуство групе авантуриста који су својим деловањем, свесно или несвесно, изазвали крваву реализацију давно скованог плана. Младићи, оци, деца, сродници ̵ криви што постоје, извођени су из својих домова на Бадњи дан пре сунчевог рођаја и одвођени једни у двориште Општине Жабаљ, а други на рукавац реке Тисе, где су последње што су видели биле раље пушчаних цеви у рукама, на жалост, својих комшија. Што је најтрагичније, оних који Исуса Христа исповедају као Сина Божјег, славе Божић, Васкрс... Десетинама година је овај догађај свесно скриван ради политичког интереса. У наше време, захваљујући разумевању и сарадњи Православне Епархије бачке и Владе Аутономне Покрајине Војводине, приступило се обелодањивању злочинâ, броја и имена жртава и зликоваца. Прошлост не сме бити скривана, јер народ који заборави своју историју биће принуђен да је кад-тад једном поново преживи. Нама, српском народу је то познато. Помени и скупови који се ових дана одржавају у Шајкашкој немају за циљ бацање колективне кривице на један народ, које смо ми Срби поготову искусили у новијој историји и немамо право да тако нешто чинимо, већ је циљ сећање које људима неће дозволити да нешто овако понове, нити да то буде над њима поновљено. Где год смо у прилици, злочин морамо звати злочином, како се више никада не би нигде поновио крвави шајкашки Божић. Извор: Радио Беседа
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 30. децембра 2018. године, на празник Преподобних игумана Пајсија и ђакона Авакума, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном тим београдским мученицима у Алтини. Саслуживали су протојереји Зоран Перковић, Јевгењи Лехаћ, Небојша Тополић, Славен Вукомановић и Георгије Коваћ из Епархије мохаћевске (Украјина), протонамесници Раде Јовић и Драгиша Тепавац, јереји Анђелко Додер и Лука Варић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Немања Боснић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  7. ризница богословља

    Састанак поводом обележавања рације у Новом Саду

    Чланови Одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, представници Јужнобачког управног округа, Градске управе за образовање, Културног центра Новог Сада, као и чланови других структура Града, одржали су састанак у четвртак, 27. децембра 2018. године, у просторијама Црквене општине новосадске, где су разматрали програм и начин обележавања Рације у Новом Саду. Састанку су присуствовали г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, г. Мирко Адам из Јеврејске општине Нови Сад, члан Организационог одбора, госпођа Биљана Радованов, секретар наведеног Одбора, госпођа Мирјана Марковић из Градске управе за образовање, г. Милан Новаковић, начелник Јужнобачког управног округа, г. Јован Вукчевић, начелник Школске управе Јужнобачког округа, господа Мирослав Обрадовић и Слободан Љуботија из Градске управе за комуналне послове, г. Тодор Брзак из Информативне службе Града Новог Сада, госпођице Миљана Козаров и Маја Ковачевић из Културног центра Новог Сада, као и госпођа Гордана Тодорић, сарадник при Јеврејској општини Нови Сад. Истакнута је неопходност афирмације теме културе сећања и памћења код најмлађих суграђана, уз нагласак на мир, помирење и праштање као предуслове да се никад не понове злочини из 1942. године, када су, страшне и ледене зиме, Срби, Јевреји и Роми невино страдали у злогласној рацији мађарских фашиста. Едукација деце, наших најмлађих, може да гарантује очување културе сећања, навео је председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације. Према речима господина Илића, овај састанак је наставак разговора из децембра 2016. године, када се у Градској кући, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј састао са градоначелником Новог Сада г. Милошем Вучевићем и члановима Организационог одбора за обележавање Новосадске рације. Те, 2016. године, предочено је да ће бити сачињена интернет-страница и брошура о Рацији у Бачкој 1942. године, а у циљу едукације ученика основних и средњих школа подељене су и књиге архимандрита Јована Радосављевића Рација и логори у Бачкој током Другог светског рата. Новосадска рација извршена је од 21. до 23. јануара 1942. године, када су мађарски окупатори побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. Следеће, 2019. године, помен ће бити служен у среду, 23. јануара, на новосадском Кеју жртава рације. Извор: Епархија бачка
  8. Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 19. децембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у Николајeвској цркви у Земуну. Саслуживали су протојереји-ставрофори Драгомир Сандо и Милорад Нишкић, протонамесник Драшко Тепавац, јереј Владимир Прашић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Иво Фаранов. Овогодишњи домаћини славе били су старешина протонамесник Драшко Тепавац и свештеничко братство Николајевског храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  9. -Поставих овога кир Саву као архиепископа свима српским земљама и поморским… Васељенски патријарх Манојло I (Доментијан, Житије Светог Саве) У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске православне цркве (1219-2019), под пуним покровитељством Светог архијерејског синода Српске православне цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске православне цркве историји, теологији и култури српског народа. У међународној научној манифестацији учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача, чиме се објављује неподељена жеља колективне научне свести за актуалним значењима православног хришћанства у српском контексту и шире од тога. Програм првог дана научног скупа – понедељак, 10. децембар 2018. године: 9:00 – 11:00 – Света архијерејска литургија 11.00 – 12.00 – регистрација учесника и послужење 12:00 – 13:30 – отварање скупа и поздравне речи: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, председник САНУ академик Владимир Костић, ректор Универзитета у Београду проф. др Иванка Поповић и Епископ браничевски др Игнатије Мидић, декан Уводно предавање – Јован Тарнанидис: Ћутање Светога Саве на оптужбе охридског архиепископа Димитрија Хоматијана о злоупотреби архијерејског чина 13:30 – 15:00 – ручак за званице и регистроване учеснике 16:00 – посета Музеју Српске православне цркве и храму Светог Саве 19:00 – вечерња служба Извор: Званична интернет страница научног скупа извор
  10. Четрдесет дана од упокојења веома вољеног игумана манастира Дохариу на Светој гори, архимандрита Григорија (Зумиса), обележено је 1. децембра 2018. године. Четири еписокпа и стотине поклоника из целог света допутовали су на Свету гору нарочито ради тога да би се молили за душу новоупокојеног игумана Григорија. Заупокојену литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит касторијски Серафим (Грчка Православна Црква) уз саслужење Његовог Високопреосвештенства митрополита неакринског и каламаријског Јустина (Грчка Православна Црква), и Његово Високопреосвештенство Митрополит акалкалаксог и кумертавског, администратора грузијских православних парохија у Јужној Америци, и свештеномонаштва из других светогорских манастира. Било је више од 300 поклоника из Грчке, Украјине, Русије, Грузије, Бугарске, Француске, Америке и из других земаља. Како смо раније писали, архимандрит Григорије се упокојио у ноћи 22. октобра 2018. године у својој 76. години, након што је много поднео од неизлечиве болести последњих година свог живота. Наредног дана сахранила ге је братија манастира. Извор: Српска Православна Црква
  11. Празник Ваведења Пресвете Богородице свечано је прослављен у Ваведењском манастиру у Београду где је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао светом архијерејском Литургијом. Саслуживали су протосинђел Мардарије из манастира Светог Јована Богослова у Поганову код Пирота, протојереји-ставрофори Милован Глоговац, Драгомир Сандо, Александар Средојевић, Мирослав Радојевић и Петар Дамњановић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његова Светост је, заједно са високопреподобном игуманијом манастира Ваведења мати Анастасијом, сесринством и домаћином славе г. Николом Чукићем и његовом породицом, преломио славски колач у присуству многобројног благочестивог народа. Појао је хор Мелоди под вођством гђе Дивне Љубојевић. Извор: Српска Православна Црква
  12. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија коју је изговорио у суботу 1. децембра 2018. године на свечаној академији поводом стогодишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Појашњавајући свима који се питају одкуд он на овој свечаности, Митрополит Амфилохије је казао да као наследник Митрополита Митрофана Бана који је када је наш краљ напустио Црну Гору, остао на Цетињу а и 1918. у име Митрополије послао телеграм и подржао уједињење, не види другу могућност, него да буде овдје присутан, а ту обавезу нарочито има и као наследник Митрополита Гаврила Дожића, који је у то вријеме био Митрополит пећки. Подсјетио је да је он био први Митрополит након објаве Пећке патријаршије постављен управо од краља Николе. У вријеме капитулације Црне Горе и Мојковачке битке, Митрополит Дожић је био са Јанком Вукотићем, а када је окупирана Црна Гора одведен је у аустроугарски затвор, а Патријаршија и његов кабинет били су покрадени. Ослобођен је 1918. године. Владика је подсјетио да је „Онамо намо“ била химна Црне Горе до 1918. године, и да је животно опредјељење и циљ краља Николе био да се врати на Косово: „Краљ Никола је после ослобођења Пећи и Дечана који су постали дио Црне Горе, предао кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије тадашњем Митрополиту Пећке патријаршије Гаврилу и оставио их у ћивоту Светог Петра Цетињског, и тиме потврдио у ствари какав је у то вријеме био дух Црне Горе.“ Додао је да је након Брозове револуције у Црној Гори православни корпус који је до тада био јединствен подијељен. Митрополит је истакао да је 1918. дошло до династичке борбе у Црној Гори, и да оно што се догодило са Божићном побуном није био сукоб какав се данас продубио у Црној Гори, већ да је то била борба између Петровића и Карађорђевића. Посебно је истакао да се у резолуцији коју је усвојила Скупштина Црне Горе нападнута и Црква: „Одлука о обнови Пећке патријаршије је независна од Подгоричке скупштине. То није била политичка већ црквена одлука. Запањујуће је да Скупштина Црне Горе у ово наше вријеме то уклапа везујући за Подгоричку скупштину и питање Митрополије црногорско-приморске.“ Митрополит Амфилохије је казао да само Црногорци могу да поништавају одлуке од прије сто година, наглашавајући да он то не разумије. Замолио је представнике власти да не граде будућност Црне Горе на братоубилаштву и истакао да насиље над Црквом ствара дубинске расколе. Your browser does not support the HTML5 audio tag. светигора
  13. Храм Светог краља Стефана Дечанског у Железнику прославио је 24. новембра 2018. године, на празник свог небеског покровитеља, 113 година постојања светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Мирослав Стикић, јереји Никола Гаврић, Емил Миловановић и Александар Грујић, протођакони Радомир Перчевић и Младен Ковачевић, као и ђакон Драган Танасијевић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светој тајни причешћа приступили су ученици Основне школе Стефан Дечански из Железника. Малишани из Сремчице и Железника сабрани на светој Литургији са вероучитељима и богољубивим народом певали су песме хвале и славе Господу уз хор Света Јелена Дечанска који води Тијана Николић. Славски колач преломио је Патријарх српски г. Иринеј са овогодишњим кумом храмовне славе г. Зораном Златановићем и члановима његове породице. Његова Светост доделио je високо одликовање Српске Православне Цркве орден Светог краља Милутина г. Душану Милосављевићу, власнику уметничке радионице Свети Никола из Батајнице, за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану његовим несебичним даривањем и залагањем приликом израде црквеног мобилијара за потребе храма у Железнику. Патријарх је уручио и грамате члановима Црквене управе господи Илији Љубичићу, Миодрагу Јелићу, Зорану Павловићу, Петру Милеуснићу, Милосаву Влајковићу, Слободану Златановићу, Миленку Милановићу, као и добротвору г. Горану Мишићу из Железника. После славског обреда, патријарх Иринеј је надахнуто говорио о чудесном и мученичком животу Светог краља Стефана подсетивши да се његово чудотворно и нетљено тело налази у његовој задужбини у манастиру Високи Дечани у Метохији, који је понос наше културе и историје. Старешина храма протојереј-ставрофор Драган Т. Анђелић заблагодарио је Његовој Светости Патријарху на молитвеном присуству и приношењу бескрвне жртве поводом празника великог светитеља српског рода, као и саслужитељима, добротворима, дародавцима и свима присутним. Црква Светог краља Стефана Дечанског у Железнику саграђена је 1905. године на месту старог сеоског гробља, преко пута школе, вероватно на темељима старије богомоље, а надгробни споменици су искоришћени за зидање темеља цркве. Црква је подигнута захваљујући великој донацији ктиторке Катарине Јовановић из Београда, која је то учинила за покој душе својих предака пореклом из Железника (од фамилије Урошевић). У крипти храма налази се њена породична гробница. Храм је посветила Светом Стефану Дечанском, Краљу српском, својој крсној слави, а поред новчаног прилога (хиљаду дуката или 12 хиљада динара) и старања о набавци материјала за изградњу, ктиторка је уложила велики труд на издвајању цркве из остружничке и формирању железничке парохије, који је крунисан 7. октобра 1909. године, по одлуци Светог Архијерејског Сабора. Поред прилога ктиторке удео у изградњи цркве имала је и Општина Железник, а посебно признање се одаје Радовану Радојевићу, тежаку из Железника, који је био на челу сељана који су својим трудом и самоодрицањем несебично помогли да се црква подигне и освешта. Радови на изградњи су текли убрзаним темпом, тако да је, од освећења темеља (1905. године) до завршетка радова и опремања храма, прошло свега годину дана. У присуству краља Петара II Карађорђевића и државних представника освећење храма 16. априла 1906. године извршио је Архиепископ београдски и Митрополит српски Димитрије. Цркву је пројектовао архитекта Драгомир Тадић, професор Београдског универзитета. То је једнобродна грађевина без кубета, са полукружном (споља петостраном) апсидом на источној и малом припратом на западној страни. Поред улаза у храм, са западне стране, нешто касније 1961. године, подигнут је мањи вестибал са звоником који је зидан тако да опонаша српско-византијску градитељску школу са карактеристичном полихронијом зидних површина. На западном зиду, у наосу цркве се налази мермерна плоча са ктиторкиним натписом: Задужбина Катрине удова Мих. Јовановића, трговца из Београда, посвећена 11. новембра 1905. године Светом краљу Стефану Дечанском. На иконостасу ширине 4,35м налазе се мањи дуборезачки украси. На цркви се налази још једна плоча сличне садржине. Икона Светог Стефана Дечанског изнад улазних врата рад је академског сликара Живка Стојисављевић из Београда. Извор: Српска Православна Црква
  14. Његова Светост Патријарх Српски г. Иринеј присуствовао је 19. новембра 2018. године обележавању Дана Српске академија наука и уметности. Српска академија наука и уметности обележила је19. новембра 2018. године свој Дан представљањем нових дописних чланова, отварањем Аудиовизуелног архива и Центра за дигитализацију и отварањем сталне поставке збирке Кабинета за медаље Архива САНУ. Обележавању Дана САНУ присуствовали су Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, министар просвете, науке и технолошког развоја г. Младен Шарчевић, министар културе и информисања Владан Вукосављевић и министар здравља др Златибор Лончар, представници Академије наука и уметности Републике Српске, ректори универзитета, представници амбасада, установа културе и науке и верских заједница. Аудиовизуелни архив и Центар за дигитализацију имају задатак да очувају и представе целокупно културно, уметничко и научно наслеђе. Смештени су на 850 квадратних метара, а 700.000 евра је уложено у најсавременију опрему. Први задатак биће дигитализација преписке Вука Стефановића Караџића, а следи дигитализација уметничке збирке САНУ у којој је око 3.500 уметничких предмета, старих и ретких књига и онога што баштини билиотека САНУ, а то је око 15.000 библиографских јединица. Извор: Српска Православна Црква
  15. ризница богословља

    Свечана академија поводом славе Града Новог Сада

    Вече уочи празновања спомена на Обновљење храма Светог великомученика Георгија, 15. новембра, одржана је свечана академија у Студију М, у организацији Црквене општине новосадске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Присутнима су се обратили Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, а славску беседу је изговорио господин Павле Станојевић. Владика Иринеј је исказао радост што се, ове године, градска слава прославља у знаку двеју великих годишњица: 100-годишњице присаједињења нашег народа северно од Саве и Дунава Краљевини Србији и осам векова аутокефалности наше Цркве. Времена су тешка, искушења су са свих страна. Није само у питању отворена рана због Старе Србије, где непрекидно покушавамо да опстанемо на удару великих светских сила, него су искушења захватила нашу Православну Цркву у целини, због једне крајње једностране активности Цариградске Патријаршије у Украјини, навео је Епископ бачки, уз поруку да је на нама да се Богу молимо и да свако од нас чини оно што је до њега да допринесе братској љубави и јединству у нашој Цркви. Господин Милош Вучевић је казао да је потребно памтити славну историју и традицију, учити потомке о томе, а да те чињенице, то страдање и васкрснуће нашег народа буду путоказ за будућа времена. На страшне жртве Првог светског рата, злочине који су вршени над невиним српским становништвом, на опљачкане, спаљене и порушене православне храмове и манастире, на улогу Српске Православне Цркве у Великом рату, у празничној беседи присутне је подсетио господин Павле Станојевић. Наступио је хор Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин, под вођством ђакона Ивана Васиљевића и хор Гимназије Јован Јовановић Змај, предвођен Михајлом Милетићем. Извор: Епархија бачка
  16. Поводом новоприпремане ”Параде поноса” Цетиње, 16.11. 2018. Светиња брака није проста биолошка заједница него радионица живота, радионица рађања за вјечност и спасење. Брак представља наставак Божјег стваралачког чина кроз човјека и у њему уграђеној тајни љубави. Отуда чедоморство (= абортус) и савремена бијела куга представљају негацију те божанствене тајне, плод су себичности и човјекомржње. Себичност, разарање смисла љубави и њено обесмишљење представља и основу тзв. једнополних бракова. Пропагирање педерастије као ”поноса” представља свођење љубави на тјелесну похоту, угрожава вјечни смисао човјековог бића, његовог тијела и душе. Љубав која не рађа (немајући ни природни потенцијал рађања) и која се не рађа, једнака је обоготворењу смрти и пролазности. Заиста, човјеку је ”све слободно”, све је његово право, али ово представља слободу која рашчовјечује, лишавајући човјека и свега човјечијег – вјечног смисла, обоготворујући нечовјечност, ништавност, пролазност. Света је ријеч Апостола народа Павла: ”ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лопови, ни пијанци, ни отимачи, ни мужеложници неће видјети Царства небеснога” (1 Кор. 6, 9-10). Мужелоштво је, дакле, један од основних гријехова људских. Ко је видио блуднике и прељубочинце, лопове и пијанице да обављају ”параде поноса”? Само противприродни гријех педерастије ЛГБТ… се пропагира као ”понос”. Људи су подложни и другим гријесима, али их макар не пропагирају као врлину. Оне који се томе супроте називају хомофобима; гријехофобију проглашавају за хомофобију! Треба да је свима знано: Црква Божја би се одрекла себе, када би прихватила гријех за врлину, лажну љубав за праву љубав, нечовјечност за човјечност, гријехофобију за хомофобију. Не само Хришћанска Црква, него и свеукупна човјечанска религиозност, сво људско искуство од искони, почевши са древним јеврејским пророцима, истиче међу свим гријеховима посебно – содомију. Градови Содома и Гомора су због тог гријеха Божијом казном претворени у Мртво море, воду без живота и живих бића – до данашњег дана. Никакво чудо: овај гријех материну утробу претвара у ”мртво море” радионицу живота претвара у радионицу смрти. Данас озакоњено чедоморство (= абортус) представља озакоњење убиства (убити дијете од мјесец дана, или десет мјесеци или девет година – исти је злочин). Педерастија је истовјетна (и по изразу) са гријехом педофилије, скрнављењем дјетета. Зато они који данас озакоњују прво, то чине и са другим. Зашто израз ”педер” у свим језицима представља моралну ругобу? Па и они који тиме ”поносно парадирају” осјећају тај израз као увреду, тражећи да се педерастија озакони као брачна заједница, изједначи са светињом брака, као да заборављају да ”педофилија” има исто значење. Отуда такви, прије или касније, тражиће озакоњење усвајања дјеце; поричући светињу рађања, ипак не могу без дјеце. Содомија, као и многи други гријеси, прате човјека одвајкада. Човјечанство, међутим, по први пут у историји, и то оно ”просвећено западно”, тај содомски гријех озакоњује (заједно са самоубиством и убиством дјеце). Није ли то знак да ова ”модерна” цивилизација озакоњује самоуништење људског рода?! Они који то заступају и пропагирају, не одричу ли се тиме и својих родитеља, јер да су се они понашали на њихов начин, ових не би ни било, не би се родили… Откад постоји Црна Гора, Црногорци су тај гријех сматрали као наказност и неморал. Дошло вријеме да данашњи Црногорци стављају своје бркове, свој мушки понос, тамо гдје им мјесто није. Толико је гријехова које данас чине људи, али је чудно и несхватљиво за здрави људски разум, да овај гријех одвајкада сматран за болест (сваки гријех је уствари морална болест) се пропагира као ”понос”. По народној: ” Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.” Ово се код нас прихвата у духу усвајања ”западних вриједности”. Но, зашто прихватити и пропагирати као ”право” и ”вриједност”, озакоњење нечега што уствари уништава и Запад и Исток, као и оне који то прихватају, одричући се свог исконског морала, свога ”чојства и јунаштва”. Неки од таквих тврде да вјерују у Бога, превиђајући да нас сваки гријех одводи од Бога; да се тиме уствари одричу од Бога Љубави, понижавајући и човјека у себи као бића створеног за истинску Љубав, бића које рађа и које се рађа – за вјечност. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Поводом новоприпремане ”Параде поноса” Цетиње, 16.11. 2018. Светиња брака није проста биолошка заједница него радионица живота, радионица рађања за вјечност и спасење. Брак представља наставак Божјег стваралачког чина кроз човјека и у њему уграђеној тајни љубави. Отуда чедоморство (= абортус) и савремена бијела куга представљају негацију те божанствене тајне, плод су себичности и човјекомржње. Себичност, разарање смисла љубави и њено обесмишљење представља и основу тзв. једнополних бракова. Пропагирање педерастије као ”поноса” представља свођење љубави на тјелесну похоту, угрожава вјечни смисао човјековог бића, његовог тијела и душе. Љубав која не рађа (немајући ни природни потенцијал рађања) и која се не рађа, једнака је обоготворењу смрти и пролазности. Заиста, човјеку је ”све слободно”, све је његово право, али ово представља слободу која рашчовјечује, лишавајући човјека и свега човјечијег – вјечног смисла, обоготворујући нечовјечност, ништавност, пролазност. Света је ријеч Апостола народа Павла: ”ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лопови, ни пијанци, ни отимачи, ни мужеложници неће видјети Царства небеснога” (1 Кор. 6, 9-10). Мужелоштво је, дакле, један од основних гријехова људских. Ко је видио блуднике и прељубочинце, лопове и пијанице да обављају ”параде поноса”? Само противприродни гријех педерастије ЛГБТ… се пропагира као ”понос”. Људи су подложни и другим гријесима, али их макар не пропагирају као врлину. Оне који се томе супроте називају хомофобима; гријехофобију проглашавају за хомофобију! Треба да је свима знано: Црква Божја би се одрекла себе, када би прихватила гријех за врлину, лажну љубав за праву љубав, нечовјечност за човјечност, гријехофобију за хомофобију. Не само Хришћанска Црква, него и свеукупна човјечанска религиозност, сво људско искуство од искони, почевши са древним јеврејским пророцима, истиче међу свим гријеховима посебно – содомију. Градови Содома и Гомора су због тог гријеха Божијом казном претворени у Мртво море, воду без живота и живих бића – до данашњег дана. Никакво чудо: овај гријех материну утробу претвара у ”мртво море” радионицу живота претвара у радионицу смрти. Данас озакоњено чедоморство (= абортус) представља озакоњење убиства (убити дијете од мјесец дана, или десет мјесеци или девет година – исти је злочин). Педерастија је истовјетна (и по изразу) са гријехом педофилије, скрнављењем дјетета. Зато они који данас озакоњују прво, то чине и са другим. Зашто израз ”педер” у свим језицима представља моралну ругобу? Па и они који тиме ”поносно парадирају” осјећају тај израз као увреду, тражећи да се педерастија озакони као брачна заједница, изједначи са светињом брака, као да заборављају да ”педофилија” има исто значење. Отуда такви, прије или касније, тражиће озакоњење усвајања дјеце; поричући светињу рађања, ипак не могу без дјеце. Содомија, као и многи други гријеси, прате човјека одвајкада. Човјечанство, међутим, по први пут у историји, и то оно ”просвећено западно”, тај содомски гријех озакоњује (заједно са самоубиством и убиством дјеце). Није ли то знак да ова ”модерна” цивилизација озакоњује самоуништење људског рода?! Они који то заступају и пропагирају, не одричу ли се тиме и својих родитеља, јер да су се они понашали на њихов начин, ових не би ни било, не би се родили… Откад постоји Црна Гора, Црногорци су тај гријех сматрали као наказност и неморал. Дошло вријеме да данашњи Црногорци стављају своје бркове, свој мушки понос, тамо гдје им мјесто није. Толико је гријехова које данас чине људи, али је чудно и несхватљиво за здрави људски разум, да овај гријех одвајкада сматран за болест (сваки гријех је уствари морална болест) се пропагира као ”понос”. По народној: ” Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.” Ово се код нас прихвата у духу усвајања ”западних вриједности”. Но, зашто прихватити и пропагирати као ”право” и ”вриједност”, озакоњење нечега што уствари уништава и Запад и Исток, као и оне који то прихватају, одричући се свог исконског морала, свога ”чојства и јунаштва”. Неки од таквих тврде да вјерују у Бога, превиђајући да нас сваки гријех одводи од Бога; да се тиме уствари одричу од Бога Љубави, понижавајући и човјека у себи као бића створеног за истинску Љубав, бића које рађа и које се рађа – за вјечност. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  19. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  20. Тафт (рођ. 1932) се учланио у Исусовачки ред 1949. године; једно време је предавао на Исусовачком колеџу у Багдаду. Вратио се у Америку и дипломирао је из руског језика и књижевности на Фордамском универзитету. Био је рукоположен за свештеника по византијском обреду 7. јуна 1963. године. Много је изучавао литургичке традиције и с обзиром да је знао руски језик, почео је да студира на понтификалном Оријенталном институту 1970. године. Ментор његовог докторског рада био је такође познати литургичар Хуан Матеос, а теза је обрадила „Велики вход на Божанској литургији“ (1975). Овај рад је објављен под називом „Велики вход“ и ускоро је постало класично у овој области. На Оријенталном инситуту у Риму предавао је од 1985-2011. године. А и на Универзитету у Нотр Дам држао је предавања две деценије почев од 1984. године. Под његовим менторством објављене су многе докторске дисертације. Од 1972. до 1976. био је на челу специјалног часописа Orientalia Christiana Periodica, а од 1977. до 2004. био је уредник зборника Orientalia Christiana Analect. Био је саветник неких ватиканских тела и ватиканске Конгрегације за оријенталне Цркве. Тафт је 2011. напустио Рим и катедру Литургике на Оријенталном институту коју је држао 46 година. Иначе, једном је долазио и у Београд и на Богословском факултету држао стручно предавање. Објавио је многе књиге од којих наводимо: Богослужење Часова на Истоку и Западу (1986); Византијски обред: Кратка историја (1999), (књига је преведена на неколико језика; Историја литургије Светог Јована Златоуста (шест књига, 1978-2008); а објавио је и књиге о диптисима у Литургији, развитак Византијске литургије, Статије, о причешћу и др. Неке његова дела су преведена на српски и руски језик. Био је члан Британске академије наука, председник Међународног литургичког друштва, оснивач и главни редактор серије Источне анафоре, консултант Конгрегације источних Цркава, члан Међународног научног савета, Центра славено-византијских истраживања при Софијском универзитету. Извор: Српска Православна Црква
  21. Патер Роберт Тафт упокојио се 1. новембра 2018. у својој 86. години у Масачусетсу. Патер Тафт је деценијама предавао Литургику на Папском оријенталном институту у Риму, спада у најбоље познаваоце источног богослужења и много је допринео приближавању Источне и Западне Цркве. На енглеском говорном подручју својим делима је оставио велики утицај. Тафт (рођ. 1932) се учланио у Исусовачки ред 1949. године; једно време је предавао на Исусовачком колеџу у Багдаду. Вратио се у Америку и дипломирао је из руског језика и књижевности на Фордамском универзитету. Био је рукоположен за свештеника по византијском обреду 7. јуна 1963. године. Много је изучавао литургичке традиције и с обзиром да је знао руски језик, почео је да студира на понтификалном Оријенталном институту 1970. године. Ментор његовог докторског рада био је такође познати литургичар Хуан Матеос, а теза је обрадила „Велики вход на Божанској литургији“ (1975). Овај рад је објављен под називом „Велики вход“ и ускоро је постало класично у овој области. На Оријенталном инситуту у Риму предавао је од 1985-2011. године. А и на Универзитету у Нотр Дам држао је предавања две деценије почев од 1984. године. Под његовим менторством објављене су многе докторске дисертације. Од 1972. до 1976. био је на челу специјалног часописа Orientalia Christiana Periodica, а од 1977. до 2004. био је уредник зборника Orientalia Christiana Analect. Био је саветник неких ватиканских тела и ватиканске Конгрегације за оријенталне Цркве. Тафт је 2011. напустио Рим и катедру Литургике на Оријенталном институту коју је држао 46 година. Иначе, једном је долазио и у Београд и на Богословском факултету држао стручно предавање. Објавио је многе књиге од којих наводимо: Богослужење Часова на Истоку и Западу (1986); Византијски обред: Кратка историја (1999), (књига је преведена на неколико језика; Историја литургије Светог Јована Златоуста (шест књига, 1978-2008); а објавио је и књиге о диптисима у Литургији, развитак Византијске литургије, Статије, о причешћу и др. Неке његова дела су преведена на српски и руски језик. Био је члан Британске академије наука, председник Међународног литургичког друштва, оснивач и главни редактор серије Источне анафоре, консултант Конгрегације источних Цркава, члан Међународног научног савета, Центра славено-византијских истраживања при Софијском универзитету. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. У цркви у центру Софије посвећеној Светој Недељи 30. октобра 2018. године одслужена је торжествена Литургија у част Светог краља Стефана Уроша II Милутина (по новом календару којег се држи ова Црква). Његове Свете мошти вековима почивају у Софији и похрањене су у овом катедралном храму у југоисточном углу лађе цркве. Литургију је служио епископ белоградчишки Поликарп, викарни епископ Софијског митрополита. Свечаном богослужењу је присуствовао патријарх бугарски Неофит, а певао је мушки хор при овом храму, којим је дириговао др Стојан Малинов, наставник црквене музике на Богословском факултету. Проповедао је овај викарни архијереј истичући ктиторско дело Светога краља као пример за људе данас. Извор: Српска Православна Црква
  23. У цркви у центру Софије посвећеној Светој Недељи 30. октобра 2018. године одслужена је торжествена Литургија у част Светог краља Стефана Уроша II Милутина (по новом календару којег се држи ова Црква). Његове Свете мошти вековима почивају у Софији и похрањене су у овом катедралном храму у југоисточном углу лађе цркве. Литургију је служио епископ белоградчишки Поликарп, викарни епископ Софијског митрополита. Свечаном богослужењу је присуствовао патријарх бугарски Неофит, а певао је мушки хор при овом храму, којим је дириговао др Стојан Малинов, наставник црквене музике на Богословском факултету. Проповедао је овај викарни архијереј истичући ктиторско дело Светога краља као пример за људе данас. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  24. Слава цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке на Кошутњаку торжествено је прослављена 31. октобра 2018. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвећеног Владику, који је први пут у својству архијереја походио велелепни храм Светог Луке и у њему принео бескрвну жртву, дочекали су старешина храма јереј др Никола М. Гаврић и братство: протојереј Драган Ђокић, јереј Миодраг Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Током свете Евхаристије Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Милан Виленица и Мирослав Стикић, протојереји Никола Трајковић, Александар Петровић, Витомир Костић, Невенко Сукур и Раде Јовић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и ђакон Драган Танасијевић. Прислуживали су чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић. Својим умилним појањем, славску архијерејску Литургију улепшали су чланови знаменитог хора гђе Дивне Љубојевић, хора храма Светог Луке и Српски православни појци. Домаћиини храмовне славе ове године су били гђа Хаџи Цвијета Ђорђевић и г. Горан Живковић, док су се исте части и дужности за идућу годину прихватили г. Ненад Терзић и његова благочестива породица. Извор: Српска Православна Црква
×