Претражи Живе Речи Утехе

Проф. др Богдан Лубардић, Универзитет у Београду, Православни богословски факултет: Црква и питање еутаназије: философскотеолошке рефлексије 1. Осим у случајевима изнимних али угледних појединаца, релевантне хришћанске Цркве држе противан став према еутаназији, уз одређена разликовања која нису суштинска. Унутар породице Православних Цркава влада слагање око начелног става да је еутаназија неприхватљива. Томе у прилог сведоче круцијални документи што адресују то горуће питање. Посебно су важни Основи друштвене концепције (2000) Руске Православне Цркве и Проблем еутаназије Специјалног одбора Грчке Православне Цркве (2000). Српска Православна Црква, осим што је успоставила одбор за биоетичка питања, учествује у раду Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог (ICAOTD) која управо завршава документ о еутаназији који ће бити усвојен у Атини следеће године под насловом: Наша сигурна и извесна нада: хришћански приступ животу и смрти (2022). 2. У контексту српског друштва одредба 86. преднацрта Грађанског законика јасно ставља до знања да „Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. (Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представља основ за кривичну одговорност)“. Са становишта Цркве, међу главним разлозима за бојазан, заправо за уман протест против легализације еутаназије, издвајају се следећа два: (i) резерва према подразумеваном а проблематичном схватању идеје људског живота и (ii) резерва према проблематичном схватању идеје људских права – при чему се обе резерве тичу проблематично подразумеване концепције аутономије људског субјекта. У оном што следи образложићу основне разлике између хришћанског и нехришћанског схватања људског живота и људских права. То чиним ради увида у претпоставке Цркве за критику идеје људског живота и идеје људских права каквим се, изгледа, подразумевају у оквирима предложеног Грађанског законика Републике Србије у вези са еутаназијом. 2.1. Прво, према учењу Цркве живот је дар од Бога. Тај дар потврђују и библијски и црквени основи хришћанства: „У руци Господа је душа свега живог и дух сваког тела човечијег“ (Јов 12:10; 4Мој 16:22). Човек је образ Божији (Пост 1:26-27) који се Богу уподобљује у Христу као глави Цркве: „Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2Кор 4:6). Из тога следи више важних импликација: (i) Будући да је живот дар од Бога, живот је суштински релационалан феномен: (ii) отуда имамо одговорност не само пред другима већ пред божанским Другим: (iii) отуда следи да је живот светиња што утемељује (iv) начело достојанства и неповредивост људске личности која, као образ Божији, јесте и слободни вишедимензионални умни субјект који претпоставља заједницу са Богом и са другим људима: (v) отуда људски живот има духовну сврху што суштински укључује трансценденцију. Речју, живот је неотуђив уникалан дар који служи томе да се људска природа преобрази у Христу задобијањем новог начина постојања. Из такве перспективе гледано људски живот је конститутивно богочовечанска структура. Утолико утемељење идентитета субјекта као умно самосвесне слободе има теономан односно христономан карактер који, теолошки гледано, не нарушава већ остварује људску аутономију. Јер, ако је човек образ Богочовека Христа онда закон Христов јесте и норма и циљ људског самозаконодавства, ако је духовно фундирано. Игнорисање те духовнотеолошке чињенице, изразито у случају прихватања самоубијања, са или без асистенције, са становишта Цркве има несагледиво негативне последице. Оно што изгледа хумано са хуманистичког становишта (репрезентованог аутономијским моделом субјекта) није нужно хумано са теохуманистичког становишта (репрезентованог теономијским или христономијским моделом субјекта). 2.2. Што се тиче другог, наиме идеје о људском праву да запоседне властиту смрт, потпомогнутим самоубијањем, она је свакако повезана са поменутим моделима субјекта: оним самодовољне аутономије – који ту идеју подржава и омогућује, и оним теономије – који ту идеју доводи у питање. Та идеја, као и неуралгични друштвени симптом што се око ње плете, уводи у епицентар најконтроверзнијег и најкомплекснијег међу спорним (људским, моралним, легалним) правима: речју, права на потпомогнуто самоусмрћење које се еуфемистички одређује изразом еутаназија. Право на еутаназију је посебно контроверзно из разлога што у случају еутаназије, за разлику од класичног самоубиства, субјект тражи директну или индиректну интервенцију другог субјекта. Он сматра да на то има позитивно морално право. Међутим, ако је тако, онда то позитивно право мора да почива на претходно утврђеној и усаглашеној позитивној дужности другог да еутаназира на нечији захтев. Тоје изразито проблематично јер се таква дужност у оквиру моралне аутономије не може умно утемељити, будући да не можемо другог обавезати да неког убије на његов захтев. Учествовање у самоубијању другог поништава основну претпоставку умновољне аутономије субјекта – живот: уједно, оно представља негацију најпримарније позитивне дужности – заштите и неге живота као сврхе посеби. Посреди је акутан онтолошки и морални парадокс који – као апсурд, у област етике требања покушава да уведе самоуништење умноморалног живота као живота. Ако се таква позитивна дужност покуша засновати у оквиру етике солидарности, онда је и то проблематично јер се драговољно саучествовање у самоукидању нечијег живота, као сврхе по себи, не може узети као правоваљано средство за изражавање солидарности. Интерес еутаназисте да му се свесно и драговољно помогне у самоубијању не може бити довољан разлог да се друга особа стави под дужност према његовом захтеву. На све то, такав субјект тражи да се то спорно морално право утврди као законско право, легализацијом. У вези са моделом аутономије субјекта, којим се речени захтеви фундирају, треба указати како није оправдано да се аутономија у пракси редукује на индивидуалистичко схватање аутономије човека и људских права: односно, у случају захтева за еутаназијом, није оправдано да свој живот третирамо као лични посед односно као утилитарно-либертистички конципиран ресурс који је искључиво у нашим рукама. У светлу неиндивидуалистички схваћене аутономије (где су други сврхе а живот неповредива светиња), како оне која рачуна са божанским Другим, вером, тако оне која се држи неприкосновености људског, разумом, индивидуалистички схваћена аутономија испоставља се као фикција. 2.3. Ма колико еутаназијски образлагано као право на достојанствен крај, а против уистину застрашујућих испољавања болести и бола, у духовном смислу самоубијање јесте одбијање апсолутно највреднијег дара Духа Светог – дара живота са Богом и за њега: живота који у Цркви добија светотајинска средства да из греха пређе у благослов, уз смирено и стрпљиво примање животне борбе начином христообразног крстоношења, до богоданог краја испуњеног надом: „А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прогута смрт“ (1Кор 15:54). Еутаназија ослоњена на концепције индивидуалистичке аутономије и аутореферентног натурализма ликвидира перспективу духовне вертикале и релацију богоопштења која, кроз ангажовање Цркве и ближњих, у Христу отвара алтернативни пут самоубиству. 3. Следи како за Православну Цркву ниједна врста активне еутаназије није прихватљива. Активна еутаназија се може посматрати под три вида: као (i) вољна (ii) невољна и (iii) противвољна. Mејнстрим еутаназисти залажу се се за вољну, а неки од њих за вољну која не тражи директну већ индиректну асистенцију других. У потоњем случају особа финални усмрћујући чин извршава сама, док други потпомаже инструкцијама или саветима. Многи то називају потпомогнутим умирањем а реч је о дефакто потпомогнутом самоубијању. Притом Православна Црква увиђа разлику између захтева да се изврши вештачки прекид живота и захтева да се живот у одређеним случајевима не продужава на вештачки начин: уколико је посреди бесплодно одлагање процеса неминовне смрти. Позитивно право на обавезивање другог да учествује у нашем самоубијању није могуће морално утемељити. Међутим, негативно право које друге може обавезати да терминално болесну особу изузму од прислиног останка у животу, на основу респектовања аутономије њене вољне одлуке да умре природно!, могуће је морално утемељити. Овим смо укорачили у домен такозване пасивне еутаназије. С тим што Црква инсистира да ту речи може бити само о потпомогнутом умирању, не о потпомогнутом самоусмрћивању. Продужавање нечијег живот на вештачки начин (што је данас постало могућим), а против његове или њене воље (кад је изразива[1]), заправо је прислино одлагање неминовне смрти у биолошком смислу. У таквим случајевима Црква примењује расудно разумевање ради снисхођења вољи умирућег, помогнуто распононом духовних и психосоцијалних средстава помоћи: од сакраменталних (исповест, причешће, молитва за исход душе, миропомазање при самрти) преко палијативно-хосписних (емпатијско и дијалошко бдење пастира уз болесника) до литургијско-молитвених (проскомидијска молитва за све покојне, парастосне молитве, задушнички циклуси заступних молитава за покојне). Црква је у тим случајевима спремна да разуме повлачење медицинских третмана што вештачки продужују биолошки сасвим исцрпен живот[2]. То је уједно зона преклапања са лекарско-медицинском службом у смислу узајамног разумевања и сарадње, чему коренове налазимо у хришћанским основама цивилизације којој као европљани треба да припадамо, као и заклетви Хипократа. 4. Ако спор око еутаназије надаље сместимо у тело друштвенополитичког и културалног окружја, контекстуално, онда поводе за зебњу видимо као појачане и умножене, не као умањене. Прво: треба да се питамо у којој мери покрет еутаназије може представљати одраз цивилизације акомодације смрти: наиме, да ли између перпетуације ратова, медијског етаблирања бруталних убистава, и десензитизације пред призорима смрти — захтев за еутаназијом може бити моменат добродошлице танатолатријском начелу, уједно знак декаденције животне воље. Само је привидно парадоксално да истовремено живимо у цивилизацији страха од смрти , у ери култа младости, комодитета и експедитивне моћи која повлашћује само комерцијално употребљив живот. Иницијатива еутаназије у модерном виду долази са политичко-културног Запада (ЕУ и САД): међутим, управо тамо смрт и даље представља табу, а то је симптоматично, колико и то да је секуларизација света живота такође уведена на политичко-културном Западу. Може ли се историја делегитимације трансценденције видети као један од узрока кризе смисла која је, можда, у дослуху са духом афирмације еутаназије? Друго: морамо питати у којој мери принципијелну расправу о еутаназији одређују хетерогени фактори. Обавезани смо да пропитујемо утицај тетраде константних структуралних искушења: (i) новца (интереси капитала) (ii) моћи (интереси бирократскополитичке експедитивности) (iii) статуса (интереси професионализације питања живота и смрти уз постварење људскости) и (iv) технике (ко ће и како гарантовати да биоетичке одлуке око еутаназије неће бити једносмеран одраз интереса из домена биомедицинских и техничких иновација?). Будући да наведено тежи да опредељује технократско поимање политичког, подсећам да оно што је политичкиинтересно оправдано није нужно духовноморално оправдано. Може ли налог усаглашавања са законодавствима ЕУ бити довољан разлог за прихватање легализације потпомогнутог самоубијања? Треће: у овим стварима мора важити да закон има првенствено регулаторну улогу. Међутим, често се превиђа да оно што је формално законито није нужно морално оправдано. Из чињенице да нешто јесте случај, не следи да је нужно оправдано да то треба да буде случај. Регулација еутаназије подстиче израду критеријума под којима је не само легална, већ ствара халоефекат у прилог прихватљивости у психолошком смислу нормалности. Лобирања за спецификацију услова допуштености „потпомогнутог самоусмрћења“ промовишу не само друштвену прихватљивост еутаназије већ њену имплицитну институционализацију. Четврто: еклатантно у Холандији, али и другде, већ је засведочена опасност преноса права на еутаназију са класе физички терминалних болесника на класу психички болесних, врло рањивих – сугестибилних, особа. То нас ставља пред проблем такозване клизаве косине (slipperу slope): формално говорећи, ако А онда Х, Х је лоше, дакле не-А. Ако сам човек последоваће болест или бол, дакле у одређеној ситуацији живот треба укинути као претпоставку потоњих непријатности. То није све што је клизаво. Према извештају УН процењује се да ће до 2050. број старих (60+) претећи број младих (1–15), по први пут у историји, и то у западним земљама које диктирају темпо проеутаназијске перспективе. Да ли је превише ревносно питати хоће ли еутаназијски предлог, у будућности, обухватити не само физички затим психички ометене већ и старосно, затим финансијски или чак политички неподобне у кључу нове еугенике? Пето: Године 2018. у Холандији и Белгији забележени су први случајеви злоупотребе законски одређених протокола и процедура еутаназије. У Холандији, где је легално затражити еутаназију већ са 12 година старости, истраге се воде у најмање три случаја где је еутаназија администрирана психијатријским пацијентима. Можемо ли остати безбрижни знајући да је 2017. у Холандији 4,4% свих смртних случајева дошло преко еутаназије (6,585 преминулих) а 96% тих случајева последица су директне еутаназије. Почев од 2002. број случајева еутаназије утростручен је у Холандији, док је број случајева еутаназирања људи у Швајцарској за само десет протеклих година учетворостручен. Шесто: легализација еутаназије доводи у питање саму супстанцу лекарско-медицинског позива: макар у односу на класично и затим хришћанством заокружено одређење етоса тог позива. Лекари су ту да штите и негују физички и психички живот личности, а не ради тога да основну претпоставку смисла – живот, ангажовано прекраћују, генеришући страхове код пацијената у клими мучних подозрења. Можемо претпоставити да ће последице укора савести код лекара и здравствених радника бити озбиљне. Ко ће и како помагати оним лекарима који услед приговора савести одбију да учествују у еутаназијским процедурама? Хоће ли такви постати жртве мобинга и маргинализације? Није ли случај да ликвидација једног проблема, еутаназијом, отвара ројеве нових проблема? Ко ће заштитити медицинску струку и здравствени сектор од политичке идеологије и легалистичког позитивизма? Спецификација услова под којима доктори морају сматрати да је активна еутаназија легална и легитимна сами по себи идентификују претпоставке које неког оправдавају да се упусти у чин или сарађује у реализацији. Уклањање законских казни за намерно убијање пацијената од стране лекара само по себи представља суспензијуодговорности владе да заштити животе невиних грађана, без изузетка, као и кршење Универзалне декларације о људским правима УН. Седмо: ако се вратимо конструкту индивидуалистички конципиране аутономије субјекта, онда треба додати како остваривање права на еутаназију може кршити друга права, као и права других. Неиндивидуалистички појам јаства, посебно када је христономијски освешћен, нужно укључује право на самосаосећање и право на саосећање од других: дакле, (i) право избора на чување сопствене личности (ii) право на лечење одговарајућом и најефикаснијом медицинском негом (iii) право на самобригу и, чак, право на заштиту од самозлостављања (iv) право да се не доживи ниједан облик нечовечног малтретирања. Под правима других треба разумети и (v) право ближњих да се о нама током процеса исхода из живота – старају, и, тако остварују духовне прерогативе управо љубављу и саосећањем према нашој акутној рањивости. 4.1. Из такве перспективе гледано, људски живот у интегралној пуноћи не може бити раздвојен од љубави Божије у Христу (Рим 8:39) нити се може живети у изолацији од творевине и других људских бића — осим по цену самодовољности, тојест греха. Концепција о самодовољном људском бићу није само погрешна: она је површна јер лимитира досег и значај људског живота, затварањем отворености према духовној обнови и употпуњењу сходно благодати Божијој: „Ако ли живи у вама Дух онога који је васкрсао Исуса из мртвих, онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим који живи у вама“ (Рим 8:11; Јез 37:1-7). Међутим, у еутаназији – која повлачи намерно самоукидање живота, вршење праве аутономије субјекта искључено је услед негације двеју ствари: (i) поимања да само Бог има суверенитет над животом и смрћу (2Мој 20:13; Мт 16:26) и (ii) увиђања да је индивидуална морална аутономија нераскидиво повезана са аутономијом, правима и одговорностима других. * Из наведених разлога мишљења сам да Српска Православна Црква има право и дужност да искаже неслагање са предлогом за легализацију еутаназије у државнодруштвеном простору Републике Србије. И Црква је позвана да врши најусрднији апел савести на све чиниоце који су квалификовани да одлучују о исходу поменуте законодавне иницијативе. Владина комисија је радила на нацрту предлога две године (в. Политика, 20. мај 2019). То време је кратко и за далеко зрелије друштвенополитичке средине, чак за питања безазленија од питања легализовања самоубиства. Расправу треба наставити, не завршавати: са укључењем свих релевантних чинилаца, изнова: са проширењем броја учесника, са већом и редовнијом медијском експозицијом у јавности. Сарадња Цркве и здравственог сектора друштва, у пресеку палијативних, психотерапеутских и пастирских асистенција, код нас није постављена како треба, камоли исцрпена обзиром на пун потенцијал провиталистичког приступа како животу тако смрти. У нацији у којој стопа наталитета опада, а стопа самоубистава не опада, у свету погруженом у пандемију смрти, страхова и самоће услед ковида-19, проеутаназијски менталитет није вредност коју треба неговати. Истина је да је структурално убрзавање конститутивна црта цивилизације позног модернитета. Управо зато нисмо позвани да будемо брзоплети већ будни, чувајући интегритет основне интуиције живота: речју, да је живот у природном и духовном виду неозледива светиња за сваког појединца и заједницу, укључујући српску. ----------------------------------------------------- [1] Случај кад та воља није свесно изразива (нпр. у случају дубоке коме са пацијентом прикљученом на вештачку вентилацвију) представља изванредно захтеван случај где се поставља питање ко у његово име може пристати или потписати прекид медикације болујућег? [2] То не повлачи аутоматски пристанак Цркве на повлачење прехране и хидратације пацијента. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост патријарх српски Порфирије 2. марта 2021. године дао је интервју Радио-телевизији Србије, националној медијској кући, у којем се дотакао ситуације у светском православљу поводом украјинског проблема. Ми смо аутокефална Црква која има свој унутрашњи поредак. Све Православне цркве су наше сестре, подсетио је Његова Светост патријарх Порфирије. И у овом случају, као и генерално, увек смо на страни канона и поретка. Када је реч о поступцима Цариградске патријаршије у Украјини, верујемо да се тренутно они не слажу са традицијом Цркве. И у том смислу, ако желите, може се рећи да смо на страни Руске цркве. У стварности смо на страни реда и поретка. А у овом случају Руска црква је заиста обесправљена. Водитељку је занимало и да ли ће украјинска ситуација постати преседан за признавање аутокефалности од стране црквених ентитета на канонској територији Српске цркве, на пример, у Македонији, Црној Гори, на Косову или у Хрватској. Нисам пророк, али се ипак надам да неће доћи до оних сличних поступака, које смо видели у Украјини, истакао је Његова Светост патријарх Порфирије. Зато што је постало очигледно да је то изазвало велике потресе у односима између Помесних цркава. То ће бити лекција која може све да отрезни. Према његовом мишљењу, када се појаве проблеми, морамо разговарати и чекати време, не наше, већ Божије, да се успостави ред. Извор: Подворје СПЦ у Москви / Служба коммуникации ОВЦС

Моје ће бити да у име свих изнесем оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви, па ако хоћете, и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм Земљиног шара, рекао је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору за РТС. Навео је да је референдум на Косову извршен 1389. године и да је Косово, не само колевка нашег народа, већ и кивот препун моштију светих. Његова светост патријарх српски г. Порфирије је рекао да је, по устоличењу, први осећај и доминантни осећај који га је држао неколико дана, и још траје, осећање страха пред великим изазовима, али и бременом које, у принципу, носи било који патријарх. "У исто време, морам да кажем, сећајући се речи апостола Павла, који кад себе представља онима којима се кроз своја писма обраћа да би их поучио, каже за себе, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Зашто то каже? Зато што с једне стране, управо љубав нових која ме је дочекала на овом новом положају, даје снагу и храброст. С друге стране, ове речи апостола Павла јасно говоре о томе ко треба да буде и какав треба да буде патријарх, али и шта је црква у принципу", навео је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору у емисији Упитник. Навео је да ће његово бити да у име свих изнесе оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм планете. "Референдум на Косову извршен је 1389. године на Видовдан" Говорећи о Косову и Метохији, патријарх Порфирије је навео да у овом тренутку, физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи, али да је "суштински Косово део Србије". "Референдум на Косову извршен је 1389. године, на Видовдан, и Косово је напросто за нас не само колевка нашега народа, то је и кивот препун моштију светих. Косово није само геополитичко питање за нас, него је то заиста за нас тема нашега идентитета. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на реал-политичке околности које нису ни најмање наклоњене нашем народу, и наша држава чини све дипломатским и стратешким методама како би се, пре свега, сачувао мир и како би се учинило што више за добро нашег народа", истакао је патријарх српски. Додао је да мисли да нико патриотски расположен не може помислити да Косово није део Србије. "Шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас Србе и после шест векова ми смо остали на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче цркве, било би одрицање од нашега бића", нагласио је патријарх Порфирије. Подсетио је да је постао монах на Косову, у Дечанима. "Мој први епископ био је блаженопочивши патријарх Павле и он је говорио да је молитва најјаче оружје против зла и још је додавао, ако је Бог са нама, не може нам онда нико ништа. Ја верујем да Бог јесте са нама, јер када је реч о Косову, истина је на нашој страни у потпуности", навео је патријарх. "Морамо да негујемо сећање, али да се боримо против злопамћења, треба да гледамо у будућност" Патријарх Порфирије је од 2014. године био митрополит загребачко-љубљански. Навео је да му је жао што ће се физички одвојити од многих људи које познавао у Хрватској, али и од верног православног народа с којим је, како каже, тек започео да прави црквену заједницу. Говорећи о Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, патријарх српски је навео да су многи наши сународници страдали због тога што су православне вере. "Морамо да негујемо сећање и да памтимо, али у исто време као хришћани да се боримо против злопамћења, јер морамо гледати у будућност. Не смемо дозволити ни на који начин у тој култури сећања да будемо заробљени било којом врстом осветољубивости и мржње зато што ћемо поново себе заробити. Та спирала зла која је почела некада неће имати крај". Поручио је да се о свему мора разговарати и да је то једини начин да се иде даље. Навео је да посета папе Србији зависи од много фактора. "Нарочито важне и епохалне догађаје везане за Цркву ја нећу промишљати сам и све мора бити продукт саборног промишљања и молитвеног промишљања и разговора нашег Сабора читаве Цркве", истакао је патријарх. Додао је да до сада није било иницијативе Ватикана, а ни обрнуто. Говорећи о питању аутокефалности православне цркве у Македонији, патријарх Порфирије је навео да неће имати више разумевања у односу на своје претходнике. "Свако од нас оставља неки своји посебан печат и дакако да ми је суштински стало да се превазиђе раскол са македонском црквом. Овог тренутка је наша црква после Нишког договора нашла решење да за охридског архиепископа постави и изабере архиепископа Јована, тако да сви православни верници имају могућност учествовања у литургијском животу, али та тема остаје отвореном и ја верујем да ће наш Сабор бити спреман да се дође до решења које је у складу са канонима без икаквих политичких утицаја и притисака", истакао је патријарх. "Познавао сам и познајем велики број политичара" Патријарх Порфирије је рекао да је познавао и да познаје велики број политичара и изван Србије и да ни са једним није имао проблеме. "Неко ће рећи, а има таквих гласова, он је неко ко мења партије, као да сам ја политичар. За мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде, поистовећења са политиком и сукобљавања са друге стране са политиком, треба да пронесе управо реч о Христу. Христос је наша мера. Ми проповедамо живот вечни", навео је патријарх. Подсетио је на речи Светог Серафима Саровског, који је рекао: "Стеци мир у себи и многи ће наћи мир у теби". "Ако неки политичар, лекар, новинар, стекне мир Христов у себи, тај посао којим се буде бавио биће обасјан и прожет његовим миром", истакао је патријарх српски. Навео је да се црква не може поистоветити ни са једном политиком, али да сведочи суштинску саборност у Христу. Истакао је да је са свим политичарима у Хрватској имао једнако отворено расположење и како је навео, "ваљда је Бог хтео да ни са једним није имао проблем". "За све што је требало за Цркву, за мој народ, у две речи сам успевао да реализујем. У Србији, не морам наводити имена. Nomina sunt odiosa, како кажу Латини. Многе политичаре сам познавао и то оне који су водили државу и познајем и имао блиске сусрете са њима, разговоре, али никад то своје познанство нисам злоупотребио, чак ни у смислу манастира у којем сам боравио, иако је мој манастир, док сам живео у Ковиљу, први добио у процесу реституције своју земљу", навео је патријарх Порфирије. Навео је да су у манастир Ковиљ, у којем је боравио 30 година, долазили многи политичари. "Могу да поменем да је долазио Ђинђић. Њега могу да поменем, пошто, Бог да му душу прости, отишао је несрећно, Богу на истину, али то мало ко зна. Чак ни они који су из његове партије и који су њега наследили то не знају, а ја сам и њих познавао и никада нисам говорио о томе", рекао је патријарх. "Никада нећемо издати православну цркву и свој народ" Казао је како су му неки познаници из света политике рекли како је "издао ове, а сада се приклонио овима". "Никада нећемо дозволити, јер и такве гласине постоје, да ћемо на било који начин изневерити предање цркве и поредак цркве. Ако хоћете да употребим и ту реч, никада нећемо издати православну цркву и никада нећемо издати и свој народ. Ја сам у Хрватској овако говорио. Спреман сам, са Светога Духа, то је место на ком сам становао, на коленима да идем до Јелачићевог трга, знајући у дубини своје душе шта чиним, ако би то резултирало добром за мој народ у правом смислу те речи, шта год ко рекао", нагласио је патријарх. Рекао је да сматра да постоје многи вуци у јагњећој кожи који би хтели да пошто-пото унесу раздор у Цркву, али да је потпуно сигуран да се то не може десити зато што је срце цркве живи Бог који се зове Исус Христос. Патријарх је поручио да ће он увек апеловати на превазилажење сукоба и неспоразума и да ће апеловати на дијалог и разговор. "Из тога, сигуран сам, проистећи ће, у најмању руку, боље упознавање, а из тога онда боље разумевање, а када постоји елементарно разумевање међу људима, па макар ето и на политичкој сцени, верујем да може доћи до мирнијих услова живота", казао је патријарх. Говорећи о истополним заједницама као захтеву који долази из Брисела, патријарх Порфирије је рекао да је брак појам из Старог завета и да Брисел врши не само политичке већ и друштвене притиске на државе које треба да постану чланице. "У том смислу, када је реч о евентуалном закону, наравно да ми не можемо бити за то да се истополне заједнице назову истим именом као заједнице мушкарца и жене, у најмању руку", истакао је патријарх српски. Говорећи о епидемијској ситуацији, патријарх Порфирије је навео да смо дужни да поштујемо лекаре и слушамо све противепидемијске мере, али и да у размишљање о мерама морају бити укључени и социолози и психолози и свештеници. "Дубоко верујем да је могуће да и у овим условима какви су данас организовати богослужења и све верске обреде тако да поштујемо епидемиолошке мере и да чувамо тако оног другог од себе", истакао је патријарх. Извор: РТС

Иако је пад трију великих и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве. Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године. Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“ Света Софија, Охрид Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије. Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом. Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију. Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу. Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила. За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи. Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности. Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст. Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе. Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима. Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља. Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда. Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат. Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени. С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима. За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао. Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла. Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче. Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу. Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им! Дејан Мачковић dejanmackovic.wordpress

Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш? Извор: Епархија жичка

Доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу 27. по Педесетници, 13. децембра 2020. лета Господњег на празник Светог Андреја Првозваног. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића. Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота. Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу. Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно. Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама. Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави. Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл. Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама. Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице. Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Велики пост или Велика Четрдесестница није увек трајао 40 дана, али јесте најстарији вишедневни пост и најзначајнији је због празника који је циљ поста – Васкрсења Христовог. Ђакон Драган Станојевић из ваљевског Покровског храма говори о пореклу и историјату поста који је по много чему специфичан и особен. Подвлачи да је покајни карактер овог поста веома изражен, као и да овај пост има припрему и тематске недеље које нису карактеристичне за друге постове. „Васкршњи пост је по речима оца Александра Шмемана духовно путовање чији је циљ Васкрс“, подсећа ђакон Драган који додаје да се начин поста прилагођава и времену и околностима у којима живимо. „Богослужења прате ток поста и то немамо ни у једном другом посту“, подвлачи ђакон Драган који наглашава да свој ум и срце прилагодимо Господу, а најбољи начин за то је Молитва Светог Јефрема Сирина. „У тој молитви је суштина поста, а то је да својом личношћу и карактером победимо страсти и све оно што је лоше“, каже ђакон Драган који је закључио да је питање поста питање наше философије живота, питање нашег односа према Богу. Извор: Радио Источник

Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске некадашњи посланик Српске православне цркве Европској унији у Бриселу био је гост Радија „Светигора“. Он је говорио о својим утисцима које носи са литија за одбрану Светиња које је предводио у Никшићу и Подгорици. Он каже да су литије у Црној Гори питање очувања хришћанске вјере у дехристијанизованој Европи. Звучни запис разговора Отац Данило који је студирао у Паризу, живио у европским градовима, каже да је плакао када је горио Нотр дам али да се не сјећа да су у истом том Паризу, у цивилизованој Европи, плакали када су горјеле наше светиње, на примјер Богородица љевишка која је грађена исто кад и Нотр дам, када је та иста Европа бомбардовала нашу земљу. Он додаје да од Косовске битке Европа за нама није плакала, она је нас искључила као да нисмо народ који је дао велики допринос хришћанској Европи. Извор: Радио Светигора

У крипти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару синоћ је одржана трибина на тему: Слобода вјере. О томе како ријешити спорно питање закона о слободи вјероисповјести говорили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и др Дејан Мировић, професор међународног права на Правном факултету у Косовској Митровици. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх Светог града Јерусалима и целе Палестине Теофил III је у својој беседи приликом уручивања награде Међународног фонда јединства православних народа које је данас одржано у Москви изразио „дубоку забринутост због тренутних потешкоћа које бацају сенку на живот Цркве и због опасности које су се надвиле над нас због наших жалосних подела“, преноси Синодално одељење за односе између Цркве и друштва и медија. Јерусалимски патријарх Теофил III је такође позвао поглаваре Православних Цркава на „братски сусрет љубави“ у Јордану како би се „размотрила питања очувања нашег јединства у евхаристијском општењу“, очигледно имајући у виду догађаје везане за давање аутокефалије ПЦУ. Подсетићемо да Јерусалимска патријаршија није признала стварање такозване ПЦУ и да само клиру канонске Украјинске Православне Цркве на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевеским и целе Украјине Онуфријем дозвољава да служи на Гробу Господњем и у другим светињама. Извор: Православие.ру

Митрополит Нове Смирне Симеон је изразио забринутост због стања насталог у Православљу после одлуке о давању аутокефалности Православној Цркви Украјине. Митрополит је изразио и забринутост због разматрања тог питања на заседању јерархије Грчке Цркве. У писму атинском архиепископу Јерониму и члановима Свештеног Синода, које је објавио сајт orthodoxia.info, Mитрополит је нагласио: „То је питање крајње озбиљно […] По мом скромном мишљењу, признавање или непризнавање аутокефалности не спада у искључиву надлежност ни Председника ни Сталног Свештеног Синода, већ Светог Архијерејског Сабора. […] Понизно Вас молим да не пренаглите са било којом одлуком […] Ако се не донесе конструктивна одлука, украјинско питање прети озбиљном нарушавању јединства наше Православне Цркве.“ Извор: Инфо-служба СПЦ

У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС:

Тродневно ванредно заседање Свештеног Сабора грчке јерархије у суштини је изнедрило нове основе у односима са владом, задржавајући црвене линије када су у питању издвајања за свештеничке плате и истовремено уздижући тему црквене имовине на виши ниво. Извори из Министарства образовања и вере изнели су тим поводом своје незадовољство грчкој црквеној новинској агенцији „Ортодоксија“, наглашавајући да се тек у наредном периоду очекује одлука владе да ли ће једнострано наставити са изношењем спорног нацрта закона на изгласавање или ће наставити дијалог. Незадовољство министра вере након званичног саопштења архијереја не оставља много места за оптимизам, нити наговештава наредне кораке. У Министарству се говори о „негативном развоју ситуације“ уз наглашавање да није могуће водити дијалог уз постојеће црвене линије, као и то да се начелни договор премијера Ципраса и архиепископа Јеронима одвија према начелу све или ништа. Развојем догађаја је незадовољан и сам архиепископ атински Јероним. Иако је за „Ортодоксију“ изјавио да „министар може да говори шта год хоће, али ми знамо своје“, у свом званичном излагању није крио разочарење. Одговорност за црвене линије пребацио је на грчке архијереје, говорећи о „ограничењима која гуше дијалог“. Грчки архијереји су једногласно потврдили своје одбијање да прихвате предлог државе за промене у досадашњем давању плата свештенству и заложили се за наставак дијалога. Друга важна одлука која је донета од стране архијереја јесте да се питање црквене имовине уврсти у поменути дијалог са државом на потпуно другачији начин од досадашњег нацрта договора, који је постигнут 6. новембра 2019. између премијера Ципраса и архиепископа Јеронима. Конкретно, грчки архијереји у свом званичном саопштењу поводом дијалога са државом говоре о „одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. г. и управљању црквеном имовином након уговора од 18.9.1952. године“. Представници државе наглашавају да овакав став Цркве мења саму основу првобитног начелног договора, који је у вези са уговором из 1939. предвиђао следеће: „Црква признаје да се после овог уговора одриче полагања права на наведену црквену својину“. Упркос томе, сада се говори о одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. године. Извор: Српска Православна Црква

Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем изјавио је да се у питање рјешавања проблема Косова и Метохије мора улазити са више оптимизма и наде и оцијенио да се, дугорочно гледајући, ствари могу завршити позитивно по Српску православну цркву и народ. Владика Јефрем истиче да је питање Косова и Метохије централно питање српског народа и Српске православне цркве. "Нажалост, на дјелу је очигледна отимачина и безакоње на свјетском нивоу, које покушава да нам оспори право на Косово и Метохију", рекао је епископ бањалучки за "Глас Српске". Говорећи о изградњи српско-руског храма у Бањалуци, владика Јефрем је рекао да је урађена крипта и темељи храма, подруми и темељи духовног центра, као и већи број подземних гаража потребних за нормално функционисање ових објеката. "Потребно је завршити још одређене административне послове који су у току и надамо ће наредне сезоне послови кренути даље, првенствено на храму, а потом и на духовном центру", додао је епископ бањалучки Јефрем. Он је поручио да је "потребно да се вратимо Богу и вјечним духовним и моралним вриједностима и овај свијет и живот у њему учинимо могућим, прихватљивим и достојним човјека". "Не смијемо да се варамо, нико нам на земљи неће ријешити све наше проблеме, али ако наши прохтјеви и потребе буду имали мјеру, онда има наде да наш живот буде срећан, миран и благословен - да будемо задовољи", рекао је владика Јефрем. Коментаришући потез васељенског патријарха Вартоломеја који одобрава аутокефалност непризнатој украјинској православној цркви, владика Јефрем каже да је то крајње погрешно и за Цркву неприхватљиво. "Остаје за све нас несхватљив потез цариградског патријарха Вартоломеја да се директно мијеша у послове Руске православне цркве, а ако би тај преседан прошао, он би се могао примијенити и на друге просторе, укључујући и наше. То се, ипак, неће догодити", истакао је владика Јефрем. Владика Јефрем је православним грађанима Републике Српске честитао предстојећи празник Рођења Исуса Христа - Божић и пожелио им срећну и благословену Нову Господњу 2019. годину. Извор: Православие.ру