Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'питања'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Господин Александар Милојков је из Београда, већ дуги низ година се активно бави теолошким питањима, један је од најбољих студената Богословског факултета у Београду, ожењен је, има две ћеркице и стални је сарадник листа Православни Мисионар. Александар ће одговарати на све нејасноће које се тичу Догматике православне Цркве. Ово је најсложенија тема, тема која говори о истинама наше вере, и сигуран сам да ће изазвати велико интересовање. Зато вас молим да овој теми не приступате острашћено, већ само са чињеницама. Брат Александар ће да уложи велику жртву да би вам одговарао на питања. Молим све да то поштују и цене. Овде смо да разговарамо у миру и аргументовано. Сваке тешке речи (јеретик, хулитељ итд...) биће санкционисане једном опоменом, а онда трајним бановањем.
  2. Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Када је официјелни спикер прозвао њено име, као учесника финала у узрасту млађих пионира, најприје је добро везала свој појас на кимону. Затим се пробила кроз групу, од ње старијих и крупнијих, такмичара и врло брзо нашла на татамију. Преко пута себе је имала такмичарку истих година и приближне висине. Када је судија означио почетак борбе, одмах је кренула агресивно, покушавајући да баци на татами противницу, која се цијело вријеме од ње измицала, избјегавајући директну борбу. Међутим, на Маријино изненађење, судије су упорно одбијале да њеној противници додијеле казнене поене, који се иначе суде за неактивност. Како се меч приближавао крају, Марија је била све активнија, а друга дјевојчица се упорно склањала, на очиглед нијемих судија. При самом крају меча, дјевојчица је коначно покушала један захват од којег се Марија рутински склонила, паднувши на стомак. Међутим, на изненађење свих који су посматрали финални меч, судије су за дјевојчицу досудиле "вазари", тј. највриједнији поен у џудоу после ипона. Марија је знала да су узалудни протести њеног тренера за записничким столом, гнијев њеног оца који је са трибина отрчао на терен код судије, баш као и негодовање њених другарица и другова из клуба. Чекајући проглашење побједника и додјелу сребрне медаље, док је покушавала да заустави сузе које су све више навирале из њених крупних, тамних очију, крајичком ока је тражила човјека у мантији којег је примијетила прије почетка меча, како сједи на трибини и посматра борбе. Он се, тог суботњег дана, у цетињском спортском центру нашао сасвим случајно. Наиме, тога дана су биле задушнице. Након литургије и помена у цркви светог Ђорђа на Ћипуру, пошао је на своје редовне обавезе у богословији. Након завршетка часова, одлучио је да прошета кроз град. Пролазећи поред спортског центра, по клупским тренеркама такмичара, схватио је да је у току џудо турнир за млађе узрасте. Ушао је у салу, својим присуством изазвавши различите реакције. Нека дјеца су се од њега склањала, док су га друга поздрављала са "Помаже Бог" или "Добар дан". Група дјечака, у тренеркама истог клуба пролазећи поред њега, је застала, да би се потом сваки од њих побожно прекрстио. Међутим, убрзо су га сви у сали прихватили. Двије дјевојчице, које нису могле имати више од шест година, су га понудиле воћем и сокићима. Прва борба коју је гледао је била Маријина. Када је, након проглашења побједника, кренула према трибини, из неких разлога је знао да иде право код њега. Помјерио се, оставивши јој мјесто, како би сјела поред њега. Одмах је почела да му објашњава како је имала неправједно суђење у финалу. Изненадила се кад је схватила да он однекуд познаје џудо правила. Рекла му је да се овим спортом бави од пете године. Била је на много турнира, освојивши на десетине медаља. Сусретала се и са сличним неправдама, наступајући у различитим мјестима - Београду, Скопљу, Бањалуци, Сарајеву... Имена градова су различита, само је неправда увијек иста. Раније је слушала приче како се некад фаворизују дјеца која не долазе на такмичења у скромним минибусима, већ у скупим аутомобилима својих родитеља. Дјеца која не спавају као и други такмичари у јефтиним хостелима, већ у луксузним хотелима. Присјетила се и кад су им у Мостару у задњем моменту отказали смјештај. Спавала је тада у сали, на струњачи прекривена јакном њеног оца. Као још мања је ишла на вјеронауку при парохијској цркви. Од вјероучитеља је чула да ће истинска правда бити само у Царству Божијем. Међутим, њу брине овај свијет и овоземаљска царства. Будући да кад одрасте намјерава да се и даље бави џудоом, занима је да ли ће се и тада сусретати са неправдом? Хоће ли се и тада занемаривати таленат, рад и одрицање, а фаворизовати неке друге ствари? Након читаве бујице Маријиних питања и проливених суза, човјек у мантији је схватио једину праву ману бављења мале дјеце спортом.Та мана се састоји у чињеници да се преко спорта дјеца понекад могу сусрести са тамнијом страном овоземаљског живота и неправдом, тако карактеристичном за овај пролазни свијет. Умјесто одговора, Марија је добила осмјех, загрљај и малу пластифицирану икону св. Петра Цетињског. Јер за неке истине овог земног живота је боље да дјеци,баш као и појединим одраслим људима, ипак, остану неизречене...
  3. Поуке.орг - инфо

    Маријина питања

    Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Ђакон Павле ЉешковићКада је официјелни спикер прозвао њено име , као учесника финала у узрасту млађих пионира, најприје је добро везала свој појас на кимону. Затим се пробила кроз групу, од ње старијих и крупнијих, такмичара и врло брзо нашла на татамију. Преко пута себе је имала такмичарку истих година и приближне висине. Када је судија означио почетак борбе, одмах је кренула агресивно, покушавајући да баци на татами противницу, која се цијело вријеме од ње измицала, избјегавајући директну борбу. Међутим, на Маријино изненађење, судије су упорно одбијале да њеној противници додијеле казнене поене, који се иначе суде за неактивност. Како се меч приближавао крају, Марија је била све активнија, а друга дјевојчица се упорно склањала, на очиглед нијемих судија. При самом крају меча, дјевојчица је коначно покушала један захват од којег се Марија рутински склонила, паднувши на стомак. Међутим, на изненађење свих који су посматрали финални меч, судије су за дјевојчицу досудиле “вазари”, тј. највриједнији поен у џудоу после ипона. Марија је знала да су узалудни протести њеног тренера за записничким столом, гнијев њеног оца који је са трибина отрчао на терен код судије, баш као и негодовање њених другарица и другова из клуба.Чекајући проглашење побједника и додјелу сребрне медаље, док је покушавала да заустави сузе које су све више навирале из њених крупних, тамних очију, крајичком ока је тражила човјека у мантији којег је примијетила прије почетка меча, како сједи на трибини и посматра борбе. Dzudo Он се, тог суботњег дана, у цетињском спортском центру нашао сасвим случајно. Наиме, тога дана су биле задушнице. Након литургије и помена у цркви светог Ђорђа на Ћипуру, пошао је на своје редовне обавезе у богословији. Након завршетка часова, одлучио је да прошета кроз град. Пролазећи поред спортског центра, по клупским тренеркама такмичара, схватио је да је у току џудо турнир за млађе узрасте. Ушао је у салу, својим присуством изазвавши различите реакције. Нека дјеца су се од њега склањала, док су га друга поздрављала са “Помаже Бог” или “Добар дан”. Група дјечака, у тренеркама истог клуба пролазећи поред њега, је застала, да би се потом сваки од њих побожно прекрстио. Међутим, убрзо су га сви у сали прихватили. Двије дјевојчице, које нису могле имати више од шест година, су га понудиле воћем и сокићима. Прва борба коју је гледао је била Маријина. Када је, након проглашења побједника, кренула према трибини, из неких разлога је знао да иде право код њега. Помјерио се, оставивши јој мјесто, како би сјела поред њега. Одмах је почела да му објашњава како је имала неправједно суђење у финалу. Изненадила се кад је схватила да он однекуд познаје џудо правила. Рекла му је да се овим спортом бави од пете године. Била је на много турнира, освојивши на десетине медаља. Сусретала се и са сличним неправдама, наступајући у различитим мјестима – Београду, Скопљу, Бањалуци, Сарајеву… Judo Имена градова су различита, само је неправда увијек иста. Раније је слушала приче како се некад фаворизују дјеца која не долазе на такмичења у скромним минибусима, већ у скупим аутомобилима својих родитеља. Дјеца која не спавају као и други такмичари у јефтиним хостелима, већ у луксузним хотелима. Присјетила се и кад су им у Мостару у задњем моменту отказали смјештај. Спавала је тада у сали, на струњачи прекривена јакном њеног оца Као још мања је ишла на вјеронауку при парохијској цркви. Од вјероучитеља је чула да ће истинска правда бити само у Царству Божијем. Међутим, њу брине овај свијет и овоземаљска царства. Будући да кад одрасте намјерава да се и даље бави џудоом, занима је да ли ће се и тада сусретати са неправдом? Хоће ли се и тада занемаривати таленат, рад и одрицање, а фаворизовати неке друге ствари? Након читаве бујице Маријиних питања и проливених суза, човјек у мантији је схватио једину праву ману бављења мале дјеце спортом.Та мана се састоји у чињеници да се преко спорта дјеца понекад могу сусрести са тамнијом страном овоземаљског живота и неправдом, тако карактеристичном за овај пролазни свијет. Умјесто одговора, Марија је добила осмјех, загрљај и малу пластифицирану икону св. Петра Цетињског. Јер за неке истине овог земног живота је боље да дјеци, баш као и појединим одраслим људима, ипак, остану неизречене… Маријина питања • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
  4. Дана 21. октобра 2021. године одржан је разговор у онлајн формату Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила са делегатима Деветог међународног фестивала „Вера и реч“ – „Црква у свету који се мења: изазови и поуке дигитализације“. Током разговора Предстојатељ Руске Цркве одговарао је на питања учесника. Једно од питања Његовој Светости поставио је ђакон Михаил Степанков, руководилац Одељења за црквене односе са друштвом и медијима Епархије јекатеринодарско-кубанске. „На отварању конференције „Светско Православље: првенство и соборност у светлу православног учења“ рекли сте да Цариградска Патријаршија заправо следи модел обнављања раскола из 1054. године. Ако је то заиста тако, ако је то заиста њихов циљ, до чега ће доћи? Шта нас чека?“, обратио се о. Михаил Његовој Светости. „То не може бити циљ Цариградске Патријаршије. Она, наравно, не тежи расколу, није њен циљ да уништи јединство Православља. Али, тежња да утврди своје првенство не као први међу једнакима, већ као први без једнаких – онако како се сада изјашњава Цариград – наравно, носи у себи потпуно одређени страшни метак, бацил уништавања црквеног јединства“, одговорио је Његова Светост Патријарх Кирил. У том смислу поглавар Руске Православне Цркве непрестано подсећа на оно што се догодило 1054. године: „Римски епископ је настојао да прошири своју директну јурисдикцију на целу Васељенску Цркву. Али, чекајте, а шта се сада дешава? Данас Цариградски Патријарх, тумачећи своје првенство на нов начин, изјављује да је то првенство без једнаких, да је то његово Богом одређено место, које претпоставља вршење власти према свим осталим Помесним Православним Црквама. Дакле, то је исти став, који је довео до поделе 1054. године!“ „Онда се поставља питање: када је ова доктрина настала у Цариграду? Ми се не сећамо ове доктрине још пре 30 година. Могло би се расправљати на конференцијама да то представља само теоријски дискурс, али то није само теоријски дискурс. То су практични поступци Цариграда повезани, пре свега, са Украјином. Цариград је упао у канонски простор друге Православне Цркве. Штавише, он је незакониту расколничку заједницу, која је настала на тој територији, овластио и потчинио себи. Предузимајући ове саблазне и заиста необјашњиве поступке са становишта историјске стварности, зар Цариград није схватио да ће они довести до поделе?“, упитао је поглавар Руске Православне Цркве. Према речима Његове Светости, када би се озаконило оно што је Цариград урадио, то би значило да „признајемо источног Папу“. „Ако останемо православни, признајемо да Православном Црквом управља саборност, да у Православној Цркви постоји први међу једнакима, а да тај први има веома ограничену функцију, која ни на који начин није повезана са управљањем Помесним Православним Црквама, већ да је она чисто представничка – он је први приликом богослужења. Ми смо се чак сложили да на заједничким православним заседањима не треба бирати предстојатеља, већ да то буде цариградски Патријарх, иако смо у почетку инсистирали да га треба бирати“, рекао је Патријарх Кирил. Руска Православна Црква „увек је ишла путем стварања пријатне атмосфере за свеправославни дијалог“, нагласио је Његова Светост. „Зато смо одустали од захтева да се бира предстојатељ, сложили смо се – нека буде Цариград. Али то не значи да смо се сложили с тим да цариградски Патријарх има посебна овлашћења, која се разликују од других Патријарха, посебно она која се тичу читавог светског Православља“, резимирао је Предстојатељ. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
  5. Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте? Да ли само стоје са стране док причест траје? 2. Када се на литургији пале свеће? 3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред!
  6. Да не објашњавам пуно, назив теме говори довољно за себе. Да пређемо са речи на дела и да помогнемо једни другима у конкретним стварима. Имате ли посао или га тражите? Да ли сте остали без посла? Хајде да видимо како можемо да помогнемо једни другима... Ја сам до јуна 2009., након завршених студија. неколико година провела безуспешно покушавајући да нађем стално запослење. Много сам се неправди нагледала, много разочарења доживела... ко зна колико пута пожелела да одем одавде... Знам како се осећа млад човек у таквој ситуацији, разумем колико то може да буде тешко... Зато не бих волела да моје искуство остане само моје, јер верујем да може многима помоћи. Поделите и ви своја искуства, питајте за помоћ, можда баш неко од браће и сестара са форума има неки добар савет, или макар Живу Реч Утехе...
  7. @Иван Ц. Помаже Бог, Христос Воскресе и свако Добро од Господа вама и вашим ближњима! Ето, живим на селу па имам једну недоумицу и питање за вас да ме посаветујете. Купио сам саднице јагода и ето, на пример, сутра је један од најрадоснијих празника, Васкрс, а имао бих још неке обавезе око њих, конкретно, требао бих да их баш добро натопим водом, да развучем црево, пошто немам систем кап по кап, и да их залијем. Размишљао сам да прво дан, ако да Бог, посветим Њему, молитви, а онда касније да одрадим тај посао. Тешко је некад ускладити све обавезе, испланирати и одрадити нешто на време, а притом испоштовати Црквену заповест не делати на празник. Искрено, мислим да у томе нема ништа лоше јер и ми пијемо воду, стоку појимо па зашто не би то учинио и када су јагоде у питању. Само што ето, не бих вас замарао са овим питањем него сутра због све ове ситуације не могу да идем у цркву па се нећу ни видети са својим парохијским свештеником па рекох да вама мало зановетам
  8. Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић. Госпођи Јелени Тасић Новинарки листа Danas Београд Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020. Уважена госпођо Тасић, У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете. На Ваша последња два питања ћу радо одговорити. *Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi? Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије. *Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora? Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања. Са поштовањем и најбољим жељама Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић. Госпођи Јелени Тасић Новинарки листа Danas Београд Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020. Уважена госпођо Тасић, У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете. На Ваша последња два питања ћу радо одговорити. *Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi? Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије. *Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora? Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања. Са поштовањем и најбољим жељама Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  10. Пред нама је Томина недјеља. Зашто је она битна у циклусу празновања Васкрса, Христовог васкрсења? – Сви су чули за израз невјерни Тома, којим се карактерише не само један тип човјека, већ и означава једна страна свечовјечанска којој је потребна потврда вјере, данас би рекли увјерења која можемо живјети као изразе сопствене воље само ако их освједочимо. Црква прославља прву недељу послије Васкрса као недељу апостола Томе или потврду Васкрса, који се увјерио у оно што је вјеровао, али и више од тога. Апостол Тома није само искушавао своју вјеру већ и ишчекивао да се његова љубав у Христоса обнови, која је устрептала у данима од Његове смрти до Васкрсења, па кад се увјерио у ране Христове узвикује као заљубљени човјек из цијелога свога бића који је пронашао поново смисао свога живота:“Господ мој и Бог мој „ а заправо оне значе Љубав моја, Христос мој. Невјерни Тома је увијек за мене значио и заљубљени Тома, друга страна свакога човјека да воли без обзира на све и да је човјек биће које зна да воли. Колико се о питању вјере може причати из свјетовне визуре, па тако и научне – медицинске? Јер, питање причешћа и његовог значаја за вјерујућег, а притом и питања слободне воље, слободне одлуке вјерујућег да се причести, на тај начин се, чини се, измјештају из контекста и вјере и религије као праксе? – Питања вјере су и медицинска питања јер је у основи живот који требамо да бисмо оздравили а не обољели у сваком смислу, посебно у оном у којем наука нема ни један одговор а то су питања смрти и живота. Овај Васкрс је посебан за нас у Црној Гори, јер је он заправо и потврда наших Литија, једно Томино овјеравање Литија. У Опроштајној вечери Христоса са својим ученицима пред страдање, Он каже њима односно Томи:“ И куда ја идем знате, и пут знате“. На то му апостол Тома одговара питањем: „Господе не знамо куда идеш; и како можемо знати пут?“. Али ако свети Тома није знао тајну која се пред њим одвијала, ми знамо из искуства Цркве да је пут Литија заправо Via Dolorosa (пут суза), односно стаза сваког хришћанина којом мора проћи свако ко се пропутио. И пандемија вируса је прилика да види сваки хришћанин какав би живот био уколико смо дуже и трајније одвојени од Онога кога волимо и Који даје смисао нашем животу. Причешће није само органски чин узимања вина и хљеба и симболике коју му дајемо, већ потврда Томине љубави „Господ мој и Бог мој“. Али то не може разумјети ни медицина, ни наука већ само човјек који воли а он може бити и епидемиолог, и вирусолог и политичар било који човјек који трага. Када говоримо о слободи, слободном избору који је дат човјеку, колико је ово вријеме пандемије вријеме да човјек уопште, не само вјерујући, избори – докаже могућност постојања слободе – мисли, воље, дјелања… етц? (Да ли смо у „практиковању” вјере заиста слободни данас, или се све своди на демагогију?) – Ја мислим, да је прави одговор већ дјелимично садржан у Вашем питању, да слобода није дата већ се она увијек мора освојити и нико Вам је неће поклонити, а то смо видјели из наших Литија. Видимо из искуства ових дана и рада нашег Национално кординационог тима да сваки облик слободе за њих је из њихове идеологизоване визуре непожељан под изговором бриге за добро човјека. Само који је то човјек за кога је то добро и који има право на такву слободу то је право питање и чини ми се да грађевински радник у Црној Гори може бити слободан а вјерник не може. И овдје није у питању тај радник, јер он и нема избора и није слободан већ се бори да прехрани своју породицу, и заслужује свако поштовање већ је идеја једне наметнуте и неслободне заједнице коју промовише политика која има све облике богоборства и братомржње. Ми немамо избора, стављени смо пред мојсијевску дилему изласка кроз Црвено море, само што је овога пута оно идеолошки црвено и црно. Не тако давно, најавио си да би требало да изађе твоја збирка прича. Докле је стигла та „прича”? О каквим причама је ријеч, које су најчешће теме? Да ли ће се наћи и неки „опис” не тако нам давних литија? – Читав сам скоро живот записивао оно што сам искушавао, а најчешће су те приче о људима које сам сретао и који су мој пут одређивали на различите начине. Неке сам приче већ објавио као приче о владици Атанасију, митрополиту Амфилохију, оцу Јустину Тасићу, мајци, брату а сада сам додао и Литијске приче, саме су се избориле и наметнуле. Такав ће и наслов књиге бити Литијске приче. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Помаже Бог! Добро дошли на Православни мисионарски форум ЖИВЕ РЕЧИ УТЕХЕ. Форум ради у оквиру Православне интернет презентације Храма Светог Јакова, брата Господњег.Сва питања у вези форума можете постављати модераторима форума на овој поруци или постављати теме у вези форума на подфоруму Наш форум.Хвала.
  12. Значи, јасно. Демилитаризована зона. Мир. Спокој. Како сте браћо? Шта се ради?
  13. Ево, да мало предахнемо од душекорисних садржаја на ЖРУ, па да мало проћаскамо. Момцови пуцајте Ево ја ћу први. Може се, у извесној мери, приметити да су многе жене "татине ћере" и да мисле да имају круну на глави. Шта мислите о томе? Само молим вас без жутила, ово је озбиљан, Православни мисионарски форум.
  14. Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије". У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина). Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи. Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха. С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије. Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској. Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији. Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља. По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж.
  15. Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије". У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина). Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи. Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха. С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије. Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској. Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији. Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља. По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж. View full Странице
  16. Драги пријатељи, многи посетиоци ЖРУ-а су изразили жељу да Архимандрит Сава (Јањић) буде саговорник на многе теме које се тичу живота Цркве и српског народа на Косову. Ваш ЖРУ вам излази у сусрет, те ћете на овој теми имати прилике да питате о. Саву (Јањића) о свему што вас интересује. Он ће одговорати на ваша питања онда када му време и прилике то дозволе. Наравно, непримерне коментаре нећемо толерисати и такве саговорнике удаљићемо са ЖРУ-а. Желимо добродошлицу о. Сави. а ово је ЖРУ профил о. Саве, можете га додати за пријатеља
  17. Дана 11. октобра 2019. године јерарх Јеладске Православне Цркве Митрополит керкирски и паксијски Нектарије позвао је епископе Јеладске Цркве да не доносе одлуку о признавању „ПЦУ“. Ово је јуче саопштила грчка агенција за црквене вести „Ромфеја“, преноси Информационо-просветитељска служба УПЦ позивајући се на сајт ОСЦО. Владика је између осталог рекао: „Не сматрам да је одговарајуће време за доношење одлуке о тако болном питању, јер геополитички услови у овом региону нису мирни, зато ће свака одлука изазвати тешкоће у нашој отаџбини. Мислим да треба одложити доношење ове одлуке.“ Осим тога, митрополит сматра да о овој теми прве треба да се изјасне помесне Цркве које су старије по диптиху. „Сложио бих се да ми као Грчка Црква начинимо покушај да будемо посредници за почетак дијалога између Васељенском патријаршијом и Руском Православном Црквом у овом питању,“ – рекао је у закључку. Извор: Православие.ру
  18. Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Беседа друга У прошлој беседи смо разговарали о Богу, о томе зашто човек треба да размишља о Њему. А ко је човек? За шта га је Бог створио? Који је главни задатак у његовом животу? На питање које се тиче човековог животног задатка, одговор је једноставан: Царство Небеско. Са питањем „ко је човек?“ је теже. Гаврило Романович Державин је написао оду „Бог“, у којој је покушао да поетски да одговор — у својој суштини црквени одговор — на питање ко смо, и зашто смо овде. Он пише, обраћајући се Богу: Где одредио си крај тварима телесним, Где задао почетак духовима небесним, И Мноме везао свих бића нит... Ето шта је пре свега човек: он представља карику која везује целу васељену. Сам Господ је тако желео и тако је Он учинио. Тако и јесте: човек спаја видљиви свет са невидљивим. Зато што је човек биће које истовремено живи у два света. Он живи у свету мисли и идеја, у свету молитве, свету морала, који се не могу прстима опипати — и при томе он живи у апсолутно конкретном, тродимензионалном свету, који зна за горе и доле, лево и десно. Он живи у времену. Али, умом својим је ван времена и срцем ван времена живи. О томе — познати пасаж Державина: „Цар сам —роб сам — црв сам — Бог сам!“ Ја сам све, обједињујем у себи неспојиво, подједнако сам велики и ништаван. Али одакле сам, „тако чудесан“ проистекао? Одакле проистекох? — незнан; Сам од себе нисам мог'о. Створење твоје сам, о Створитељу Твоје премудрости твар, Живота извор си, доброте Даритељу Душа моје душе и цар. Ти јеси, Ти си ме створио, а значи и ја јесам. Державин ломи атеистичку логику, јер атеизам говори: ја постојим, и ја измишљам богове. Не! Ти, Господе, постојиш, а значи да и ја постојим. Ако Ти постојиш, постоји и човек. Ради правде твоје неопходно било, Да би смртну бездан препловило Бесмртно биће моје; Да дух мој у смртност одевен буде, Да кроз смрт обновљен будем, Оче! – у бесмртно Твоје; Човек је парадоксално биће. О човеку можемо говорити само у парадоксу. Ради се о лику који сам себе не разуме. Он је самом себи вечна загонетка. Заиста, ко сам ја: да ли сам просто животиња или сам цар животиња? Или уопште нисам одавде, али сам због нечег ту? То је вечити проблем. Човека треба посматрати као проблем — пре свега због човека као таквог. Треба посматрати као на лик који сам себе оцењује — и као на неку свепланетарну појаву. Вољен је јер је последњи; вољен је јер управо он веза између видљивог и невидљивог. Анђеоско постојање нам је блиско, и стога певамо псалме, певамо „Алилуја“ и говоримо: „Свјат Господ Саваоф“ — исто као серафими и херувими. Међутим, разумемо и животиње, јер су сисари и могу рађати, или само воле живот, пливају у водама, лете у ваздуху...Све њих можемо разумети, можемо да крекећемо са паткама, пливамо са делфинима, стилом делфина... Благодарећи снази ума можемо да летимо у ваздуху авионом, можемо да се молимо са анђелима на литургији... Можемо све. Поред свега тога, човек је најслабије живинче, ако га посматрамо као део животињског света. Дуг је процес претварања у самосталног прегаоца. Ждребе, када се роди од кобиле, истог трена стаје на ноге. Оно је слабо, пада, али се само креће и тражи виме. Колико само бесаних ноћи мајка проведе поред кревеца, док новорођенче не прохода! Човек је најслабији. Ништа не види, не прича, ништа не разуме... Нема ни панцир, ни канџе, рогове, ни крила— ништа. Он је најслабије биће на свету. Без обзира на то — он је домаћин света. Испоставља се да је слабост залог његове власти над светом, и како видимо, сви слушају човека. Велики во дозвољава да њиме управљају. Паметни коњ са мудрим очима и напрегнутим мишићима, смирава се пред јахачем. Крава нам даје млеко, пас нас брани зубима, овца даје крзно, пчела — мед и жаоку. Подредили смо себи свет зато што нам је Бог једном тако рекао. Он је рекао да ми, људи, треба да живимо у овом свету, управљамо и владамо њиме. То и чинимо. Човек је цар, али нејаки. Слаб је докле год се узда у сопствену снагу, и врло је моћан, када је са Богом. Интересантно је да је у шаху најслабија фигура краљ. Али, дати мат краљу значи крај шаховске игре. Убиство краља је крај, иако је краљ најмање борбена фигура на шаховској табли. Имамо топове, ловце, пешадију, коње — они ратују, разне стратегије се разрађују. Најозбиљнија фигура је краљица, она ради шта пожели. А краљ је најслабији, али његов пораз представља крај партије и потпуну предају. Човек је попут тог слабог краља, физички слабог, али умно врло моћног, који може да натера овцу да да крзно, пса да га чува зубима, коња да служи мишићима; који покреће цео свет око себе, како је и речено: „Ти си цар света, царствуј овде! Буди цар и домаћин. Имаш мој Лик, Ја сам Цар, дакле и ти си цар. Цар овог видљивог света. Командуј, управљај њиме.“ Човек је вољено биће, једини који спаја неспојиве ствари — духовно и телесно; у коме је хармонично оваплоћен живот, вегетативни и духовни. Вегетативни— то су нокти и коса: сечеш их, ништа не боли. То је нека вегетација, лишена осећаја. Вегетативни живот се манифестује у томе што човек мора да једе, расте, да се размножава; при томе он је савршени сисар, мора да зна свој род, да се доји, рађа потомство...Човек је истовремено и анђео, дух. Може да се моли, може да пренебрегава физичко зарад духовног, ради пнеуматике. У њему је све. Може бити и биљка, и дрво и баобаб. Делимично су индуси у праву, зато што заиста човек може бити шта год пожели. Камен, дрво, бизон, свиња, анђео, звезда, брилијант, грумен прљавштине... Човек у себи садржи све. Он је микрокосмос. И Господ га воли. Господ је ставио неки улог на човека. Господ нас једноставно воли као Своја створења. Он воли и Себе у нама, јер се Он одражава у нама. „Себе у мени одражава, / као Сунце у малој капи воде“, — пише Державин. Али Он је ставио још већи улог на нас, јер морамо да оправдамо Његово име испред Васељене, испред сваког живог бића. Морамо да посрамимо ђавола. Ево књиге о Јову. Јов није само праведник који страда, и то је тачка у којој се спајају сва енергетска поља духовне борбе. „Јеси ли видио слугу мојега Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се од зла“ (Јов 2, 3). Такав треба сваки човек да буде. Човек који зна за Бога и који се удаљава од зла, разоткрива ђавола , трпи све, прославља Бога и задобија вечност, — то је човек по Божијој замисли. Такав треба да буде човек. Ми једноставно још увек не знамо ко смо. Како светитељ Јован Богослов обазриво говори: „Децо, не знамо ко ћемо постати. Знамо само да ћемо видети Њега, онаквог какав је“. Не знамо ко смо и шта ћемо постати. Заиста, загонетни смо сами себи. Процват психологије, на пример, или антрополошке филозофије у вези је са тим што је човек неисцран. Много је интересантније комуницирати са човеком, него са звездама. Са човеком, а не са морским дубинама. Са човеком, а не са ветром, олујама. Јер је у свету све усмерено на човека. Шта замислиш, то ће бити. Како кажеш, тако ће се догодити. Како сагрешиш, тако ће бити. За шта се помолиш, то ћеш добити. На примерима светитеља то видимо. Видимо како се стихија смирује, како су животиње послушне пред њима. То јест, светитељи нам показују огољено какав човек треба да буде. Човек не треба да буде онакав каквим га видимо. Наш саговорник, сапутник, особа до нас у транспорту, на улици, у телевизору — нису онакви какви би требало да буду. Човек треба да буде другачији. Црква нам говори: то још увек није човек, то је нека могућност човека. Човек се не рађа као „готов производ“, већ као могућност. Ако бисмо неку особу након рођења отргли из породице, од људи, она неће одрасти и бити као родитељи. У руској породици се роди дечак, ми га узмемо од родитеља и сместимо га у породицу индуса, где се разговара на хинди језику — дете руски језик никада неће препознати, говориће на хиндију. Ако бисмо га дали у јерменску породицу, било би јерменско дете. Васпитаваће се у оним оквирима, језичким принципима и животним традицијама које му ми задамо. А ако бисмо га узели од људи и дали, на пример, мајмунима? На ком би језику говорио? Ни на једном. Уколико човек до треће године не чује људску реч, него живи са мајмунима, вуцима, псима, са ким год, он ће се чешати ногом за уво, јешће са пода преврнувши чинију, лајаће на звезде и ни на једном језику неће говорити. Такав је човек — не чињеница, већ могућност. Човек се још мора и васпитати. Није довољно само зачети и родити, треба направити човека, омогућити му да схвати појам добра и зла, усадити навике — говорне, социјалне, научити га да се труди, зарађује, поштује рад, итд. Према томе, човек је велика, благословена загонетка, откривена Богу. Чини ми се да је чак и Њему интересантно шта се са нама збива. Ми нисмо дефинитивна и крајња појава. Ми смо појава са знаком питања, и у зависно од тога да ли знамо за Бога или не, развијамо се у потпуно различитим правцима. Ово можемо рећи о човеку у савременом свету. Извор: Православие.ру
  19. Нико није кадар тако интензивно и искрено поставити питање о животу и смрти као млади људи. Ово говорим из личног искуства и са не баш малом дозом носталгије за жаром који сам имао у млађим годинама постављајући ова питања и тражећи одговор на њих. То је доба када постоји младићка отвореност ума, која још увијек није исфрустрирана страховима од разноразних промашаја, грешака и неуспјеха, као и доба кад не постоји довољно искустава која можда помажу у животу, али често и, на жалост, гасе ватреност срца. Живећи у времену информатике и информација, сазнања данашњих младих генерација сигурно премашују она до којих је могла доћи моја генерација и оне прије мене. Али је без обзира на то универрзална мудрост чувеног британског пјесника и философа Томаса Елиота, који је изрекао једну изванредну мисао: “Знање је уништило мудрост, а информације ће уништити знање.” За мене ова мисао има карактер опомене јер је он, у ствари, рекао да иформација сама за себе нема никакву силу ако није у сврху знања и мудрости, као што не може имати снагу знање које није засновано на бази правилних информација, и ако није у служби мудрости која треба да буде круна свега. Мудрост пак без знања и правилних информација била би увијек у реалној опасности да буде фикција. Овдје не могу да одолим а да не цитирам једну од најпотресних порука Старога Завјета чије су егзистенцијалне посљедице неизмјериве. У старозавјетној књизи о праведном Јову, 28. гл. 28. стих, стоји записано: “Страх је Божији мудрост, а уклањати се од зла јесте разум.” Исту мисао објављује премудри Соломон:”Почетак мудрости је страх Божији”. Ево нас пред великим и познатим питањем страха. Откуда страх и страхови, зашто људи страхују? Страх од смрти узрок је свих страхова и извор свих невоља. Тамна гробница ужасна препрека и пријетња свакоме живом. Смрт? Шта је то? Ко се не боји смрти? Ко нормалан воли смрт? Смрт је прво и посљедње питање, први и посљедњи непријатељ, проблем над свим проблемима. Нерјешива је енигма кроз цјелокупну историју човјечанства за свију и за све, за све расе, нације и религије. Сви су тражили одговор на ово једно питање које се зове смрт. Ко сам ја и куда идем? Није ли то већ питање живота и смрти. И има ли ишта нормалније него поставити ово питање. Зато ће и рећи Соломон у својим Премудростима: Блажен је човјек који нађе мудрост и смртни који дозна разумност. Драгоцјенија је (мудрост) од драгог камења и све чесно није ње достојно. Она у десници својој држи дужину живљења, а у љевици њеној су богатсво и слава. Злоба никад неће побиједити мудрост (...). Јер су помисли смртних страшљиве, и погрешиве замисли њихове. Стварање човјека по слици и прилици Божијој је од највеће важности за нас људе. Та карактеристика је омогућавала човјеку да општи, комуницира са Богом и да у том живом односу своје постојање чини битно другачијим. Та веза са оним који је вјечно живи Бог давала је потенцијалну могућност да човјек прекорачи границе закона и природе, и постане Бог по благодати, односно жив за живот, а не жив за смрт. Божија отвореност и добра воља за ову комуникацију јасно је давала знак да Господ то и жели. Зато ће догађај прекида те комуникације имати тако потресне посљедице по живот свијета и човјека као макрокосмичког бића у том свијету. Драматични сусрет Бога и човјека послије учињеног гријеха и крајње потресно и страшљиво понашање човјека био је знак његове смртне природе којој се окренуо. И Божији гњев који је наступио у виду питања, и проклињања након Адамових погрешних одговора, свједочи да је дошло до прекида оне нити која их је тако дубоко везивала да су се без обзира на различитост природа слободно могли звати и бити уистину пријатељима. Бог је, дакле, желио спасење, живот за своје створење и преко њега за цјелокупну твар. Човјек је имао усађени нагон ка животу у најдубљем смислу ријечи, желио је да буде Бог тј. да живи вјечно. Грешка је била у томе што је човјек потражио извор за живот тамо гдје га не може бити, у створеној јабуци, биљци, није ни важно у чему тачно, а не у Богу. Ђаво је, наравно, учествовао као наговарач и подгријавач те самоубилачке одлуке. И, као што знамо, дошло је до изгнанства из раја. Дошли смо у земљу далеку, не у неки нови и далеки простор, него смо се удаљили од близине Божије. Али, да ли је свијет можда постао свјетлији, слободнији, срећнији откад је Бог остављен по страни? Није ли човјек на тај начин можда лишен свога достојанства и осуђен на празну слободу, отворену за окрутне и немилосрдне изборе било које врсте? Божији поглед је нешто што приземљује само ако га се држи обликом зависности и ропства. И онда се открива као темељни услов нашег постојања негирати Бога чак и да Он постоји, јер се појам Бога сурпротставља слободи и величини човјека. Напротив, ако се препозна Његова Љубав која се изражава у Његовом погледу, открива се да је она оно што нам даје да живимо. „Ко је видио мене, видио је и Оца“, каже Исус Филипу и свима нама (Јн. 14, 9). Исусово лице је лице Божије: Бог је такав као Он. Исус је за нас трпио и умирући нам даровао свој мир, што показује какав је то Бог – не са погледом који пријети, већ са погледом који спасава. Зато апостол Павле говори да све што је створено, и људи и природа, са жарким ишчекивањем очекује да се јави Син Божији, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости, на слободу славе дјеце Божије. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због оног који је покори. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење и избављење тијела нашега. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. Такође нам и Дух помаже у нашим немоћима, јер не знамо се сами од себе молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим. Ако дакле хоћемо пажљиво да разумијевамо ове ријечи које је написао највећи учитељ Хришћанства, Апостол Павле, видјећемо да заиста и природа и ми у тој природи као бића створена и као бића Богочежњива и Богослична уздишемо уздисајима неизрецивим. За чим? За Животом! А опет, зашто? Зато што нам је Господ даровао живот. И то нам је тако даровао живот, не као готови дар, не као завршени чин, него као догађај у коме треба да учествујемо и који није дар према коме можемо да се односимо пасивно, него је више и боље би можда било рећи задатак и задата категорија. Ми свој пут крчимо, бирамо, градимо и ту се срећемо с Богом. Дакле живот је не само датост, него и задатост. Бог није хтио да будемо машине које одлично функционишу и ништа више. Ми нисмо производ Божији ми смо плод Његове Љубави. Духовни развој Запада све више иде према разноразним патологијама ума, човјек се не посматра као дар Створитеља, већ као производ. Човјек је произведен, а оно што може бити произведено, може бити и уништено. Људско достојанство ишчезава. Наши стари су још увијек разликовали разум и ум, разум у његовом односу с оним што је емпиријско и чињенично и разум који продире у најдубље слојеве постојања, бића. А разум се данас своди само на оно што се може провјерити експериментом. Ово је велико и важно питање за сваког човјека, нарочито за човјека као икону, као слику Божију. Зато што је то питање важније од свих питања и без тог постављеног питања нећемо моћи да помогнемо ни себи ни природи око себе, нити ћемо моћи да доживимо оно што се зове усиновљење или сједињење. Живот је дар и то није завршен процес, него је то један догађај у који смо ушли и у коме треба да покажемо многе елементе менталитета са којим бисмо могли доћи до тачке кад бисмо могли рећи на крају – ми смо добар рат ратовали, добру трку трчали и добро смо рат завршили и трку издржали. Али проблем је често та наша природа, која у себи самој посједује одређене моћи које дјелују на нас. А те моћи нису, у ствари, праве моћи које нас упућују на живот, него су прије свега моћи које нас вуку у смрт. И није тешко наћи прави одговор зашто је тако? Зато што управо та природа јесте створена и као таква она тежи да се врати у своје првобитно стање, а то је стање смрти и ништавила. Зато су у неким далекоисточним религијама и помислили људи да то и јесте крајњи циљ живота, да се постигне ништавило. А то је велика превара и велика замка саме природе која увијек вуче на доље, према земљи од које смо узети и од које смо саздани. Зато је живот у самој својој суштини борба, процес, и свака стагнација, сваки пасиван однос према животу подразумијева то да ће природа да проговори оним својим најјачим дејством и да нас одвуче на земљу и у земљу од које смо узети. И Апостол Павле каже о томе: “Не чиним оно што хоћу, него оно што нећу, то чиним! ”А Свети Григорије Богослов каже: “Зашто ме, Господе, ова природа моја, кад год одлучим да идем на горе, она ме већма вуче на доље?” Зато је за наше опредјељење битно то – шта ми заправо хоћемо, и кад то одредимо, да се за то чврсто држимо. Немогуће је опстати без тог борбеног приступа у коме подразумијевамо наше активно учешће у оном што нам се догађа, а догађа нам се живот. Али живот није завршен, није нам дарован као готов производ, коју ми узмемо и поједемо, па нам је сладак или нам је горак, укусан или нам је неукусан. И кад га поједемо, њега више нема. Ствар је у томе да је живот један догађај који никад неће и не треба да се заврши поразом, а то значи нестанком. Али управо у томе је и мука. Зато што човјек некако побјегне од тога, побјегне од борбе, побјегне од тога да хоће да буде жив. И пристане на то! Али није то на нивоу рационалног, нити је то на нивоу тога да је човјек, израчунао, искалкулисао да неће да буде жив. Оно што мене забрињава јесте што је то врло често негдје подсвјесно урађено, и да је врло подмукло. Дакле негдје ми пристанемо, на овај или на онај начин на то, помиримо се и кажемо: Јесте, па ја ћу умријети. Има и тога да се ми заваравамо другим стварима, па нећемо да мислимо о томе. Па ћемо сад да радимо ово, да радимо оно, али на тај начин опет нећемо ријешити проблем смрти, јер ће нас то питање било кад сачекати иза ћошка и ми ћемо имати велики проблем кад оно искрсне пред нама. А то ће бити кад нам умре неко кога много волимо, кад нам умре неко до кога нам је јако стало, неко из чијег односа ми црпимо радост, свој живот, своје здравље, своја осјећања или кад ми сами дођемо у ту позицију да видимо да смо болесни, да смо слаби, да имамо све више бора. И ми онда почнемо да помишљамо на то како ћемо умријети и само размишљамо о томе да ли ће тај час бити страшан, да ли ће нас бољети, да ли нас неће бољети, а то је опет по мом скромном мишљењу заваравање. Уопште није важно да ли ће бољети или неће бољети. Да ли ће нам срце престати да ради нагло или ћемо боловати пет година па ћемо умријети, то није главно питање. Главно питање је у томе да ли ми пристајемо да умремо или не пристајемо да умремо. И хоћемо ли да будемо живи, хоћемо ли да се боримо или нећемо. Ако се догоди да пристанемо на то, онда ће неминовно сљедеће наше помишљење, сљедећи наш став бити да ми треба да будемо пасивни и да не можемо ту ништа урадити јер је смрт неминовност. А кад дођемо у тај статус или тај начин живота, онда тек настају страшни проблеми. Онда све што се догађа око нас, све дејствује на нас и ми не можемо да се супроставимо томе, јер ми немамо више потребу, ни снагу да активно учествујемо у овом, привременом, животу. И зато је та мисао, или рашчлањивање тих питања битно и битније од сваког другог питања. Ако не поставимо конретно питање о себи и свом животу, имаћемо проблем доласка у позицију пасивности. Или ћемо отићи у претјерани активизам, који има другу димензију. Да будеш толико активан, да сам хоћеш да се сакријеш, да се превариш, да завараш самог себе да не би поставио то питање. И увијек ће се тај активизам завршавати у истој тачки у којој се завршава и пасивизам. И то је, у ствари, опет велики проблем, зато што ће кад тад и врло брзо и тај активизам одједном постати бесмислен и човјек ће имати озбиљне проблеме. Права активност се дешава у срцу. Али такође је битан и разум. Као хришћани данас смо позвани не да постављамо границе разуму и да му се супротстављамо, већ радије да одбацимо његово свођење на подручје чињења и да се боримо за потврду његове способности да схвати оно што је добро и Онога који је добар, оно што је свето и Онога који је свет. Само се тако бије права битка у корист човјека, а против нечовјечности. Само разум који је отворен, само разум који морал не веже за субјективно подручје или који га не своди на пуку процјену, може се супротставити злоупотреби појма Бога, патологијама религије и може понудити оздрављење. Тако израња велики задатак који стоји пред хришћанима. Учинити да разум функционише у потпуности, не само на подручју технологије и материјалног напретка свијета, већ изнад свега и што се тиче његове способности да докучи истину и препозна добро, што је предуслов права и претпоставка мира у свијету. Наука је велико добро, управо зато јер је облик надзиране разумности потврђене искуством. Али постоје и патологије науке, искривљавање њених могућности у корист моћи у којима се истовремено гази достојанство човјека. Наука може служити и нечовјечности: оружја за масовна убиства, експериметни са људима, трговина особама ради вађења органа итд. Зато мора бити јасно да се наука мора подвргнути моралним мјерилима и да се њена права нарав увијек губи када се умјесто у службу достојанства човјека стави на располагање моћи на тржишту или једноставно успјеху као једином мјерилу. Радујемо се због чињенице да постоји Бог и да је такав какав јесте, захваљујемо Му што постоји, захвални смо за начин на који постоји, за чињеницу да га можемо спознати и љубити и зато што Он нас познаје, љуби нас и што нам се објавио. Онај који “пребива под заштитом Вишњега и почива у сјени Свемогућега” (Пс. 91,1) зна да се налази на сигурном, дубоко заклоњен од стране Онога који му пружа уточиште. У животу увијек треба да будемо активни, а то значи живи у срцу. Та активна улога у животу, мора да буде расудљива, разборита, стабилна. Не смије да буде истрзана, и не смије да буде без неког доброг основа. Како можемо да постигнемо то да наш живот постане уистину живот? Како можемо да постигнемо то да наша кретања, наши послови, наша стремљења, наша воља, наша нада, наша осјећања буду стално пуњена животном енергијом, која не престаје, која не пролази и која нема извор свог постојања у ономе што је смрт и у ономе што је створено и што је земља? Наравно, ми као Хришћани овдје можемо да кажемо: Ми ћемо да се сјединимо са Христом и ми ћемо да живимо Христом. Али, шта то значи? Апостол Павле каже: “И ми који већ примисмо Духа и ми не знамо како да се молимо, него се молимо уздисајима неизрецивим.“ А ти уздисаји неизрециви могу врло често да буду тако страшни, тако дубоки, тако тешки да човјек може да једноставно не издржи тај удар, ту енергију која долази одозго. И шта нам је ту Господ даровао? Мислим да нам је Господ даровао не да ми постојимо само за себе, јер нико у том случају не би издржао Његову енергију. Него нам је даровао то да можемо да држимо један другога и да на тај начин та енергија пролази кроз све нас и да је сви примамо, да се она распоређује до оне мјере, у оној мјери колико ко може да прими. Зато је заиста Црква у правом смислу те ријечи увијек и стварно заједница и Дух увијек јесте над заједницом. Никад није таква да ми кажемо: „Само ја и Бог, Бог и ја“. Него то што каже Христос: „Тамо гдје су два или три сабрана у моје име, тамо сам ја заједно с вама“. То није само тек тако нека ријеч, него како ћеш ти стати пред Бога живога један и сам?! Спржиће те, нестаћеш, престаћеш. Бићеш као нешто што не може да издржи ни најмање зрно те снаге живота. Зато кад кажемо, да живимо, да постојимо и да јесмо Духом Божијим, то значи да живимо као заједница, јер је Дух Божији тај који конституише заједницу. И то је увијек конституише тако да она у себи има разноликост, тако да смо сви различити и да имамо различите дарове. А ти различити дарови су управо даровани да би она огромна енергија која долази одозго, дакле тај живот, могао свуда да нађе своје мјесто и да све оно што нама недостаје, сви они недостаци, буду надопуњени том енергијом уколико имамо отвореност свог бића. Јер не можеш да постојиш сам. Не можеш да постојиш ни сам са људима ако хоћеш да живиш вјечно. Бог постоји као заједница и Он хоће да и ми тако постојимо, тако се и молио Оцу: Да сви буду Једно. Наш живот је у рукама Бога Живога, али наш Бог Живи нама дарује живот, не као јабуку, чоколаду, неки такав дар „здраво за готово“. Не, него нам дарује такав дар који ми морамо да узмемо и да га дијелимо са другима и дијелећи га видимо да се догађа чудо. Јер све што га више дијелимо, Бог нам га све више дарује! Љубав је та која има такво својство да кад се дијели, умножава се. А управо то важи и за дар живота, јер ту увијек можемо да ставимо знак једнакости – живот, слобода, љубав, све је исто у Хришћанству. И Христос и говори: “Ја сам живот.” На другом мјесту можемо да прочитамо: “Бог је љубав.” Дакле, то све нам је потребно да знамо, да би смо могли да схватимо да ми нисмо позвани, призвани да у овом свијету постојимо сами. Али у истом том тренутку кад то схватамо, не треба да заборавимо да смо позвани да постојимо и да живимо. А кад смо већ то научили и кад већ то прихватимо, онда морамо да поставимо питање: Како треба да живимо? Кад то питање поставимо, онда ћемо, ако смо стварно Хришћани, увијек разумјети да треба да постојимо као заједница. И кад се запитамо како та заједница постоји, мораћемо да знамо да постоји тако што над њом лебди, грије је, конституише је, чува је, храни је, топлином, енергијом, животом, љубављу Дух Божији – Дух Свети. Ми никад нисмо дошли у Цркву, а да нас није Дух Свети сабрао. Без обзира што ми врло често изгледамо сами себи и једни другима смијешни. Стварно тако и јесте, али Дух Свети некако, из неког разлога све нас позива и призива. Много је званих, али је мало изабраних, стоји у Светом Писму. Ми дишемо, и живимо, и постојимо Духом Светим. Али не сами по себи него у конкретној заједници са другим човјеком. И не само то, него и са цијелим свијетом у коме живимо. Са травом, са биљкама, са животињама, са морем. За човјека је самоћа простор жалости: човјеку је потребна љубав, а самоћа ставља на видјело баш одсутност љубави. Самоћа разоткрива губитак љубави, она је нешто што угрожава наш најинтимнију услов живота. Не бити љубљен је централно језгро људског трпљења и жалости неке особе. Посредством Духа Светога Бог је продро у нашу самоћу и разбио је. Болна је истина да је уморни савремени човјек изгубио способност да воли и, авај, много више да буде вољен. Али како да познамо да имамо живот у себи? Па тако што људи око нас, све око нас зависи од тога. Али није у некој болесној, лудој зависности, у којој смо ми пасивни, него чак можемо да будемо толико активни да кажемо: Ја све рушим пред собом. То је један живи однос, живих људи, у коме нема то: Ја сам активан, ти си пасиван. Ја сам над тобом, ти си слабији од мене итд. Не, него – ја сам ту и имам слободу, имам љубав и тиме те потпуно обухватам, али пошто ти исто то имаш, и ти мене обухваташ и нико никог не побјеђује, нико никог не надвладава. Нико никог не доводи у зависност. Него га ослобађа и дарује му живот, и чини га живим толико и тако да једноставно из тог живог односа живих људи могу да се роде живи људи - нови људи. И да сви кажу ми хоћемо у тај круг живота. У ту радост ‘ивота. Зашто? Зато што смо много уплашени од смрти! Али често нећемо да признамо, често се заваравамо, често као што сам на почетку говорио смућујемо сами себе или пасивизмом или активизмом. Али ако смо живи, можемо да дарујемо живот. Ако смо живи, можемо да живимо у односу са другим људима. Ако смо живи, можемо да живимо у односу са Живим Богом. Ако живимо у односу са Живим Богом, онда можемо да живимо и да превазиђемо врата паклена, тј. врата смрти. Зато је Христос дошао на земљу, зато се и оваплотио, зато је Христос и примио нашу природу - да нам покаже у самој тој природи како можемо да будемо живи. И да нам Он исти каже ту ријеч која је спасоносна: „Ја сам живот“. И да то покаже љубављу, слободом, влашћу, снагом, спремношћу на жртву. Ако читате Јеванђеље или ако се сјећате, само погледајте како живи Христос. Он непрестано ослобађа људе око себе. Апостоли који иду, ходе са Њим, непрестано, од почетка када их Он позове, говоре: Ко си ти? А Он каже: „Хајде за мном.“, сад ја додајем – „па ћеш видјети ко сам ја“. И онда они кад виде, кад уђу у тај живи однос, са Њим који је Живот и Жив, онда и они постану живи и неће да иду из тога. Неће да излазе из тога, зато што је та љубав конкретна, није илузија, врло је опипљива и лична. Зато и каже тамо на Тавору Петар: „Господе добро нам је овде, дај да овде останемо заувијек“. Тако и ми кад читамо Свето Писмо и кад идемо на Божанску Службу и кад се Причешћујемо имамо понекад то осјећање - нећу да изађем одавде, нећу никад да престанем то бити. То имате у разним књигама, великим романима у којима се људи баве овим тешким питањима живота и смрти. У једном од њих највећи грешник, говори једну по мом мишљењу невјероватну ријеч која га ослобађа од сваког гријеха, која каже: СВЕ НЕКА БУДЕ СА МНОМ САМО НЕМОЈ ДА СЕ ОДВОЈИМ ОД ТЕБЕ, ГОСПОДЕ. Зашто? Зато што Он јесте Живот! И то пише овдје код Светог Апостола Павла на један мало скривенији начин: “Бог све затвори у непокорност, да све помилује“. То је парадокс до парадокса. Све их је затворио у непокорност да би их помиловао! Када би то читао неки човјек који није Хришћанин, потпуно би се збунио, јер логично је да их је затворио у покорност да би их помиловао. Не, Он је њих затворио у непокорност. И каже онда Апостол Павле: ”О дубино богатства, премудрости, разума Божијег, како су неиспитани судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаде ум Господњи или ко му би савјетник или ко Њему претходно даде да му буде враћено? Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све, Њему слава у вијекове. Молим вас дакле, браћо, ради милости Божије да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно Богослужење. И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума, да искуством познате, шта је добра, и угодна, и савршена Воља Божија. Јер кроз благодат која ми је дата” каже Апостол ”говорим свакоме који је међу вама да не мисли о себи више него што ваља мислити. Него да мисли смиреноумно, сваки по мјери вјере како му је Бог дао.” Да мислимо смиреноумно о себи, то је још један, врло важан баланс, али ово Павле даље говори: ”Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога, јер који љуби другога испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели ништа што је туђе, и било која друга заповијест испуњава се у овој ријечи - Љуби ближњега свога као самога себе. Љубав не чини зла ближњему, љубав је дакле пуноћа закона. И ово тим прије, што знате вријеме да је већ час да устанемо од сна јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо. Ноћ је поодмакла, дан се примиче. Одбацимо дакле дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости.” ”Ноћ је поодмакла”, смрт - дан се приближио, то је ‘ивот - али од нас зависи да ли ћемо да останемо у ноћи или ћемо да идемо у сусрет дану, и то је оно што сам говорио да морамо да учествујемо у том догађају - ”обуците се у Господа Исуса Христа и старање за тијело не претворите у похоте”. Тако се завршава ово што он прича. Али оно што је стварно важно да чујете, а да се не збуне ваша срца је да то што ми гријешимо сваки дан и што гријешимо сваки час и што гријешимо не испуњујући закон и што прекшавамо заповијести Божије и све што прекршавамо или да ништа од тога не радимо, да све испуњавамо, да постимо сриједу и петак, да дајемо сиромашнима, све да испуњавамо не може нам помоћи ако љубави немамо. Ни врлина, ни не врлина. Ни добро, ни зло. А љубав је пуноћа закона. А љубав је да постоји живи однос са живим Богом и живим човјеком. А, наравно, кад постоји живи однос са живим Богом и кад постоји живи однос са живим човјеком, тек онда ћемо моћи да не гријешимо. Човјек је обезвређиван и обешчашћиван тачно како се у стварности обезвређивао и обешчашћивао сам Бог. Морамо научити да препознајемо слику Божију на лицу сваког човјека, ма како он изгледао антипатичан или на било који начин туђ, стран. У свакоме човјеку морамо препознати судионика будућег живота којег ћемо опет сусрести на другоме свијету. У нама мора сазрети нова свијест о нашем позиву на вјечни живот, живећи тако да се појавимо пред Богом, лицем у лице, са нашим садашњим животом. Поља смрти пред којима се данас налазимо подстичу нас да се присјећамо смрти и позивају да добро живимо у садашњости у перспективи вјечности. Ми ако макар мало пазимо на себе, знамо да увијек почнемо да гријешимо оног часа кад престане тај наш однос са живим Богом, и кад наш однос ма према чему или коме искључи живога Бога. Земља са земљом постаје једно и обоје умире. Али кад ти земљани судови који су надахнути Духом Божијим, то смо ми, имамо још ту енергију коју примамо од Духа Божијега, кад живимо као заједница, онда можемо да тим односом, том љубављу, тим животом чинимо чудеса. Можемо да будемо срећни и можемо да будемо живи, јер живот онај вјечни, непролазни почиње овдје и сада. И циљ овог живота није да се заврши у смрти, у гробу, него је циљ да се преточи из овог времена у Царство Божије. Ако не будемо овдје и сада имали живота, нећемо моћи да га имамо ни тамо. Нећемо моћи да уђемо тамо, и зато нам је овдје борба веома важна, и зато морамо стално да се будимо. Дакле, морамо да се будимо и морамо да једни друге подсјећамо, и кад гријешимо и кад не гријешимо, да морамо да будемо живи људи. А живи људи смо кад волимо, а кад волимо онда друге ослобађамо, а кад друге ослобађамо онда и себе ослобађамо, а кад себе ослободимо онда не само што смо живи, него смо и срећни и пресрећни у животу. И нисмо збуњени, нисмо тужни, нисмо уморни, нисмо забринути, не бринемо се о томе шта ћемо јести, пити, шта ћемо обући, шта ће бити сутра с нама. Погледајте како живе људи око нас и видјећете да имају једну луду бригу о залудним стварима. Како ћу ово, како ћу оно, да ли да овако, да ли да онако поступим, да оно јело пробам, онако се обучем, онако уредим стан, не знам ни ја шта... Није у томе проблем, него је проблем у томе што кад немаш живота, кад немаш слободе, кад немаш живог односа са живим Богом и са живим људима, ти не можеш да идеш у јединство, не можеш ни са ким да оствариш заједницу искрену и праву. И шта онда радиш? Ти се онда само свађаш, мрзиш, клевећеш, лажеш. А и то је опет обрнута борба, која извире из вапаја да не умремо и то је велики проблем. Али ако погледате људе око нас и који су забринути за добро, и који су забринути за зло, и који чине зло, и који чине добро, видјећете оно што сам вам рекао – да нема никакве везе јесу ли добронамјерни или злонамјерни, него да има везе то да ли су живи, да ли воле, да ли су слободни. Ово је можда страшно што вам говорим, можда се неко збуни, али закон вас неће ослободити, ни испуњавање, ни неиспуњавање заповијести. Него може да нас ослободи само заједница, само љубав и живот у заједници, тј. Црква, али Црква Духоносна и Богоносна која је конституисана Духом Божијим. Сама слобода је неријетко схваћена анархично и једноставно противинституционално и тако постаје идол. Људска слобода може увијек бити само слобода праведног узајамног односа, слобода у праведности, иначе постаје лаж и води у ропство. Нека нам Господ Човјекољубац свима дарује из своје пребогате ризнице слободе, а то значи љубави, јер једино у Цркви слобода и љубав не постоје једна без друге. А слобода није у томе да се изабере ово или оно, него је слобода једино у Исусу Христу, коме нека је слава у бесконачне вијекове. Предавање одржано пред гимназијском омладином у Гацку, 9. фебруара 2006. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  20. Реците ми шта желим? Објасните ми како да научим да се опустим, али истовремено имајте на уму да немам времена низашта. Морам да се растанем са младићем, али тако да он настави да ме воли. Како да одбацим особу коју не желим да оставим? Како стећи поверење у овај свет копилади и шљама? Како да објасним својој жени да ће јој, ако ме напусти, то бити боље за њу? Како могу престати да осећам и почнем, коначно, нормално да живим? Желим да желим. Бојим се своје жене. Желим да се и она мене боји. Покажите ми како радите, али не на мени - морам да донесем одлуку да ли да вас прихватим као терапеута или не. Нервира ме када мој муж прети да ће ме убити. Како да се не нервирам? Реците ми, може ли ми ваш друштвени статус стварно помоћи? Ја сам јака и самоуверена жена, никад се не жалим ни на један од својих проблема. Зашто ме сви сматрају безбрижном и нико не жели да ми помогне?! Ја сам дебео и безвредан. Зашто девојке не виде моје врлине?! Научите ме како да правилно одбијем жену, пошто она из неког разлога тражи објашњење?! Читао сам много књига о психологији. Ово је глупост. Докажите да није. Трудим се из све снаге да будем успешан и на послу и код куће. Где треба да уложим више напора да коначно почнем да имам успеха? Увек сам у журби, претерујем са активностима ... Мада, чини ми се, овде нећете помоћи. Моје дете не једе добро, муца, боји се друге деце и има енурезу. Како га натерати да добро једе? Много волим тог младића, али он мене не ... Како да му се осветим за то? Он ме туче, исмева и стално прети разводом. Можете ли му објаснити да би развод био превише? Имам веома, веома, веома тежак проблем. Једноставно јединствен. Већ сам био код многих психолога ... Нико није помогао ... По чему сте Ви бољи?
  21. Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот. Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања… Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно. https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu
  22. „Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21) Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту. При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма. Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора. Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“. Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу). Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи? Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо. Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века. Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21). Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија. Извор: Теологија.нет
  23. Блажењејши архиепископ Кипра г. Хризостом дао је 9. новембра 2018. следећу јавну изјаву: Поводом разних написа који се односе на став архиепископа Кипра г. Хризостома на тему аутокефалије цркве Украјине, опште је познато, да Кипарска православна црква одржава одличне односе јединства са свим помесним Православним Цркавама, од првопрестолне Васељенске патријаршије до најмлађе Цркве Чешке и Словачке, укључујући Свету Руску цркву. У овом критичном тренутку, сви морамо бити обазриви и избегавати тешке јавне изјаве које погоршавају проблем. Архиепископ Хризостом се нада да ће сви проблеми бити решени у отвореном дијалогу љубави. Истовремено, изражава спремност да на било који начин допринесе овом дијалогу.
  24. После много година безбројних наваљивања чланова форума, ево коначно теме где можете да ме не питате и да ми не поставите било које питање. Свакако, трудићу се да вам што пре искрено не одговорим, зато изволите, не питајте и не постављајте питања! ДОБРОДОШЛИ!
×
×
  • Креирај ново...