Претражи Живе Речи Утехе

Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције, већ пре свега најдубљи део човекове личности. Понегде се у духовној литератури срце (καρδία) поистовећује са умом (νοῦς). Погледајте код Јеротеја Влахоса у "Православној психотерапији" - http://www.zrak.ch/pravoslavna-psihoterapija/23-um-i-srce Грехови који се наводе у цитату заправо су последица деловања страсти, као неприродних покрета човекове воље и зато се каже да оно споља не би могло да духовно угрози човека да нема деловања страсти које су заразиле срце и ограничиле његову способност да опитује Бога, тј. учествује у божанским енергијама. Срце (ум) овладано страстима извор је сваког недела. Уместо ложнице у којој долази до сједињења човекове душе са Богом, ум који је под дејством страсти постаје аутономни центар човековог бића, наше лажно ја са којим се често у свом духовном слепилу и паду поистовећујемо. То је суштина духовне оболелости човека која људе држи у владавини греха и онемогућава да живе у Богу. Кроз Христа ми се обнављамо као нове личности и васпостављамо лепоту Божијег лика у нама која је изгубљена падом. То бива кроз евхаристијски живот, тј. живот у коме заједничаримо са Христом у Цркви - заједници љубави и тако се ослобађамо дејства страсти. Разуме се, потребан је подвиг, не зато што ми сами можемо да задобијемо заједницу са Богом, већ зато што Божији дар спасења можемо да прихватимо само слободном вољом која подразумева спремност да уложимо напор како бисмо се са пута који води у вечну смрт окренули путу вечног живота. Духовно исцељење срца се најчешће помиње као повратак ума у срце, кроз покајање (метаноју) промену ума, начина живота. Уместо да себе поистовећујемо са помислима и живимо под тиранијом побеснелог ума који у центар постојања ставља себе (наше пало ја, его), ми се молитвом враћамо у срце у кога се усељава Дух Свети. Разлог зашто се људи не могу ослободити од страсти јесте што живе под тиранијом палог ума и што своје (по)мисли прихватају као природно деловање ума, а не последицу деловања страсти. Просте мисли саме по себи нису зле, али ако бивају по деловању страсти (мржње, гнева, зависти) постају сложене мисли и усмеравају човека на грех. Заједница човека и жене у благословеном односу љубави (браку) не онечишћује човека нити умањује његову заједницу са Богом, штавише, благословена је од Бога. Али блуд, прељуба и сл. су последица деловања страсти похоте, а у крајњем смислу самољубља и гордости. Оне онечишћују човека и онеспособљавају га и за аутентичну љубав према Богу, али и за љубав према ближњима. Ови аномални покрети душе (страсти) који долазе из срца (ума) зараженим страстима нису природни човеку и долазе или од пале природе или од демона и када се спроведу у дело уводе човека у још дубље стање отуђености од Бога и ближњих. Прихватање страсти као природих својстава човекове природе је кључни проблем данашњег човека који управо у греху види крајње исходиште своје слободе. То је слобода без одговорности, која се своди на анархију и она онемогућава човеку да се реализује као личност у Христу. Зато је истински пут ка слободи коју једино имамо у Богу одрицање од палог човека, борба против страсти и греха (подвиг) у евхаристијском животу. Ово је јако важно јер аскетска борба против греха и страсти без заједничарења са Христом у Литургији, у Цркви постаје једна људска дисциплина, као у далекоисточним верским и философским системима, о чему је било речи у претходном одговору. Хришћанска аскетика је неодвојива и незамислива без заједничарења у Цркви, а оно бива пре и изнад свега у Светој Тајни Евхаристије. Пала човекова природа и ум који делује као аутономни центар палог човека утичу на нас да своју личност градимо као индивидуу. Хришћански појам личности је другачији јер човек је створен по лику Божијем и подразумева да ми не можемо наћи себе без заједнице са Богом и без заједнице са ближњима. Зато су љубав према Богу и љубав према ближњима две заповести на којима почива сав закон Божији. Без првог нема другог и без другог нема првога. Човек који себе своди на индивидуу другог види као нешто страно, одвојено, често као препреку и опасност или некога ко се може искористити. Зато у таквом односу према другима не може бити љубави и страсти само јачају човекову изолованост и од Бога и од ближњих. Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. У противном наш живот је виртуелна стварност. Човек који себе остварује као личност у Христу се зато не боји смрти јер љубав и заједница са Богом и ближњима надживљује смрт тела и наставиће се у вечности након васкрсења свих. Међутим, човек који живи у оковима свог лажног ја, свог оболелог ума овладаност страстима и грехом у сталном је страху и ако се не преуми (не покаје) никад заправо неће ни почети истински да живи. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Када говоримо о Светом Писму, Библији, присетимо се једноставног али суштинског упутства Светог Иларија Пиктавијског, из трећег века, који је говорио да се читање Светог Писма састоји, пре свега, у разумевању. У том духу, у данашњем програму разговарали смо о томе шта је то библијска и еклисијална (црквена) култура. Колегиница Душанка Зековић говорила је на библијске теме са професорем Богословије Светог Саве у Београду Гораном Раденковићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

У претходна два текста („Писмо, оци и ми“ и „Откуд Писмо ‘протестантско’?“), објављеним на овом сајту, покушао сам да укажем на неке мањкавости савремене православне теологије, али и да скренем пажњу на потенцијални проблем који може искрснути из погрешног разумевања ствари. Као што сам већ поменуо, пред савремено богословље постављају се нова питања, која као таква нису постојала у доба отаца. Оци су одговарали на изазове свога времена. Када се изврши анализа отачких тумачења, нарочито коментара и омилија, увиђа се то да су се они служили већ постојећом методологијом, преузетом из јелинских школа. То не треба да нас чуди. Највећег хришћанског беседника св. Јована Златоуста говорништву је учио паганин Ливаније. Егзегетски коментари као форма постојали су пре хришћанских тумачења. Његова структура и филолошке анализе су исто били општеважећи. У формалном и методолошком смислу, разлике су биле безначајне. На ово треба обратити посебну пажњу. Наиме, оци су одбацивали паганизам и различите философске правце, као идејна усмерења, али су културолошки имали отворен став према достигнућима света у којем су живели. За већину отаца, јелинска култура је била и њихова културна баштина. Чак су је неки сматрали припремом за Еванђеље (Јустин Мученик, Климент Александријски). Познато је да су се хришћански теолози често изучавали егзегезу у јелинским школама на примеру тумачења Хомеровских списа. Ту су се учили техници и вештини тумачења. У основи, био је то један вид припреме за тумачење Писма. Само тако су били у стању да светописамске списе тумаче својим јелинским савременицима, односно да и сами изнађу смисао. Форме њиховог размишљања биле су јелинске, садржај хришћански. Истовремено, треба напоменути да се ништа од тога у негативном смислу није одразило на садржинске разлике између Цркве и паганског јелинизма. Идејне разлике су биле непремостиве да би их нарушиле методе тумачења. То што је св. Методије Олимпски писао дијалоге по угледу на Платона (једном дао и назив по Платоновој Гозби) и неке делове Писма тумачио алегоријски, не значи да је био платониста. Већ су се новозаветни писци служили књижевним формама из јелинског света. Посланице су писане по угледу на јелинску епистолографију, а еванђеља на античке биографије. Иако је то врло деликатно, битно је увидети разлику између начина и садржине мишљења. Циљ наведених примера је да се разбију предрасуде о савременом начину изучавања Писма, и примени данашњих егзегетских метода и приступа. Ако ћемо пратити моделе из прошлости, конкретно из отачког периода, ствари су више него јасне. У том нам смислу оци могу бити узорити. Из коментара св. Кирила Александријског се види велика ерудиција и упућеност у свет античке литературе или Шестоднева св. Василија Великог. У преводу то значи да не можемо данас занемарити савремене херменеутичке теорије, разне културолошке феномене, комуниколошке моделе, научна открића итд. Тешко је не уважавати многа достигнућа историјско-критичке методе. Познате су од раније сумње да нпр. Мојсије, цар Давид или Исус Христос нису били историјске личности, или да је Стари Завет јеврејска измишљотина, или пак потраге за историјским Исусом. Савремена егзегеза је у основи морала да даје одговоре на таква и слична питања, што је подразумевало темељна научна истраживања. Јелински противници хришћанства (сем појединих) нису спорили историчност библијског штива. Оци се нису сусретали са таквим изазовима. Уз то, данас су се развиле поједине науке које у отачко доба као такве нису постојале, а имају велики друштвени утицај. Изучавати Писмо а не узети у обзир контекст времена, значило би живети у свом свету и само за себе. А управо је то нешто што се противи основним начелима хришћанства. Зар није речено: „Идите и проповедајте“! Како је могућа проповед и тумачење, ако се не узимају у обзир савремене егзегетски модели? Наглашавам изучавање и теолошко промишљање. То се, наравно, не односи на молитвено читање Псалтира, Апостола или неког другог библијског штива. Те ствари треба раздвојити. Читање неког библијског текста у свакодневном верском животу превазилази егзегетске оквире. То се тиче ширег црквеног амбијента, а још више личног односа према Светом тексту. Писмо је код нас више присутно на појединачном нивоу, у смислу индивидуалног читања. Старац Порфирије је стално читао Писмо, и указивао на његов значај. Доста библијских текстова знао је напамет. Сваки хришћанин је позван да чита Библију… Ипак, овде се више говори о значају Писма у теологији и организованом животу Цркве. Није ми познато да у оквиру наших црквених заједница постоје егзегетске радионице или секције у којима би се читало и тумачило Писмо. Занимљиво, Василијев Шестоднев је настао у таквом оквиру. После читања Еванђеља, углавном не следује проповед (тумачење). Слабо присуство Писма видљиво је и у нашој теологији у смислу ангажованог теолошког промишљања (Наравно, овде се не мисли на стручне радове из различитих теолошких дисциплина, без којих је савремена академска теологија такође незамислива). У последње време се све више развија свест о значају Писма, што радује. Појачано интересовање за његово темељније изучавање, имплицира питања метода и приступа. Како данас приступати Писму? Досадашње разлоге извесног отклона од темељнијег изучавања Писма, које сам навео у претходном тексту, не бих понављао. Међутим, када је у питању библистика уопште, данас ствари изгледају знатно другачије. Проблем савременог библијског критицизма задуго је био (има га и сада) пренаглашавање научне аналитике, на уштрб изналажењу смисла који би данас нама нешто могао да значи. У научном сучељавању са савременим изазовима и примени строго научног метода, отишло се предалеко. Написане су многе књиге са изразито научним приступом, што је постао академски стандард. Поштења ради, треба нагласити и похвалити труд ранијих протестантских (академских) библиста, који су у свету доминације научног позитивизма покушавали да изнађу одговоре на неугодна питања. Ти људи су бранили хришћанство у врло тешком периоду. Међутим, ствари су се у много чему промениле. Проблема академске затворености су данас свесни библисти широм света. Недавно сам имао прилику да о томе разговарам са професором Конрадом Шмидом, са Универзитета у Цириху. Наводим га као пример врхунског експерта за многа старозаветна питања. Закључци су јасни: у Писму треба изналазити егистенцијани смисао и покушати библијске Истине вере сведочити савременом свету. У противном се губи еклисијална димензија, која треба да је приоритетна. Општи устисак је да су тренутно библијске студије у великом превирању. Јасно је да научна анализа нужна, али има ограничене домете. Све више се долази до отачких увида, у смислу увиђања потребе за изналажењем егзистенцијалног смисла текста. Научни критицизам је све уморнији, док су данас научно и религијско знатно боље дефинисани. Кроз ту призму ваља сагледавати питања на која сам се освртао у претходна два текста. Изучавање Писма је претпоставка теологије, а оно се не може изучавати изван контекста времена (што не значи помодарство). Важно је нагласити да методе и приступи који су данас актуелни не припадају ником, то су универзалне ствари – алатке којима се покушава нешто постићи. Оне су производ ширег културолошког и идејног оквира. То исто важи за питања које намеће савремени свет. Погрешно је то назвати протестантизмом, као што је погрешно алегоријско тумачење називати јелинизмом. Разлике се могу јавити на идејној платформи, али ту је унисоност немогућа и непожељна, што је била и особеност отачке егзегезе (нпр. Александријска и Антиохијска школа). Друго, конфесионалне разлике међу хришћанима немају много везе са егзегезом Писма у смислу догматских разлика, што не значи да не постоје извесне разлике. Непотребно је указивати на то да се принцип Sola scriptura нужно одражава на протестантске библисте. Наравно да постоји базично православна перспектива, која урачунава предањске елементе црквеног живота (нпр. догмате, богослужење, иконографију итд). Наш контекст је нешто што се нужно одражава на изучавање и разумевање Писма. У савременом православном тумачењу Писма, суштински важна компонента јесте Предање као богата историја деловања, која је добрим делом уобличава нашу теолошку свест. Бојазан од склизавања у протестантизам је неоснована. Чини се да је реалнија бојазан од нашег затварања и избегавања савремених изазова, то јест наш бег од света. То Цркву води у додатну изолацију и друштвену маргинализацију; обесмишљава њену мисију у свету, јер није свет тај који ће доћи нама, него обрнуто. Шта би било са Црквом да су се тако понашали апостоли и свети оци? Стога смо дужни да сведочимо свету, а да би сведочили потребно је изналазити одговарајуће (важеће) начине у тумачењу и произношењу Писма. Извор: Теологија.нет