Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, у пратњи придворних монаха, отпутовао у Пећку Патријаршију, древно седиште Српске Православне Цркве. Светејши Патријарх ће прва три дана Васкршњег поста, који се проводе се у молитвеном тиховању, уз уздржавање од било које хране и пића, а називају се Тримирје, провести у својој ставропигијалној лаври. Тримирје Прва три дана Великог поста, позната као тримирје, по вековном типику свете Цркве одликују се уздржавањем од било које хране и пића. Дакле, током та три дана православни вереници ништа не једу и не пију. У савременом добу духовници и парохијски свештеници са највећом пажњом верницима, односно сваком појединцу одређују начин поста у складу са његовим духовним, психофизичким, здравственим, професионалним и другим могућностима, а посебно усредсређено приступају вернима током тримирја када се практикује овај најстрожи вид поста. Ставропигија Манастир или црква која је под непосредном надлежношћу патријарха, без обзира на то у којој се епархији (црквеној области) налази. Извор: Инфо-служба СПЦ

Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић поручио је да нико не може прекинути везу Срба са Косова са матицом Србијом и да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине. „Наравно да Срби са КиМ треба да се питају о својим условима живота јер уосталом ми овде живимо са осталима, али ако неко мисли да може да пресече везу Срба са својом државом Србијом, без обзира ко је тренутно на власти, мислим да за то неће имати релевантне саговорнике“, објавио је на Твитеру игуман Високих Дечана. Поручио је да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у безобличну националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине. “Без тога бисмо били бедно изманипулисани од косовских албанских политичара. Зато сваки дијалог са Србима мора да иде преко Београда“, нагласио је он. Подсјетио је да је Епархија Рашко-призренска на КиМ део Српске Православне Цркве и да је у Пећкој Патријаршији сједиште Патријарха српског. „Покушаји да се са Србима на КиМ направе односи одвојени од Србије немају подршку народа“, поручио је отац Сава Јањић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, служио је 4. децембра 2020. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Пећкој Патријаршији. На крају богослужења, Митрополит је служио помен блаженопочившим патријарху српском Иринеју и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Појао је хор ученика Призренске богословије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, у посети Пећкој Патријашији. Извор: Инфо-служба СПЦ

Игуманија Пећке патријаршије мати Харитина изјавила је данас Бети да је у том манастиру десет монахиња заражено коронавирусом и да се све налазе у самоизолацији. Игуманија је казала да је и она оболела од ковида-19 и да је због упале плућа, до јуче, десет дана била у болници у Лапљем Селу код Грачанице. „Побољшала се ситуација, али још увек нисам добро. Пијем лекове и морам да мирујем. Захваљујем се медицинском особљу на изузетној бризи, они су ми живот спасили јер су оба плућна крила била захваћена упалом“, казала је игуманија. Мати Харитина је истакла да је још десет монахиња Пећке патријаршије, од укупно 18, инфицирано вирусом и да се све налазе у изолацији у конаку пећког манастира. „Неко има теже, а неко лакше симптоме. Редовно нас обилази докторка из Гораждевца, а у самом конаку се налази и једна медицинска сестра која непрестано проверава здравствено стање монахиња“, казала је игуманија. Додала је да је манастир закључан, и док траје епидемија неће бити дозвољене посете. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Пећкој Патријаршији другог дана по Спасовдану молитвено је прослављен празник чудотворне Пећке иконе Пресвете Богородице која се налази у седишту српских архиепископа и патријараха. Свету Литургију су служили архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганца, протосинђел Андреј (Сајц), свештеници Драган Радовановић, парох пећки, и Ненад Нашпалић, парох гораждевачки, као и протојереј-ставрофор Радивоје Панић из Београда, уз молитвено учешће игуманије Харитине и сестринства свете обитељи пећке, као и малог броја верника пошто су на снази мере донете због епидемиолошке ситуације. Након свете службе Божје, благосиљани су славски приноси у част Пећке Краснице, која је после Свете Тројеручице у нашем народу једна од најпоштованијих икона Богородице. Потом је литија са светом чудотворном иконом Пећке Богородице опходила око зидина свесрпске светиње. Икону је носио протојереј-ставрофор Радивоје Панић. Током молитвеног хода читано је Јеванђеље, као и акатист Пресветој Богородици Пећкој који је написао митрополит Михаило. Иначе то је други пут ове године како икона Богородице Пећке у свештеном ходу опходи манастирске зидине. Наиме, почетком марта, мати Харитина и сестре монахиње су са Красницом опходиле манастирске зидине и то је била прва литија након четрдесет година у којој је чудотворна икона пронета око спољних зидина Пећаршије. За вријеме тог крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести, коју је саставио румунски патријарх Данило, и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени богојављенском водицом. Тада су сестре узнеле топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса и здравље и спасење свих. Икона вековима чува свету Пећаршију, а њено се заштитништво нарочито осећа данас у овим тешким временима за нашу Цркву и народ на Косову и Метохији. У овој чудотворној икони мученичко Косово и Метохија, а и сав српски род, вековима као заштитницу своју има Пресвету Дјеву Марију, која посредује пред Престолом Сина свога за све оне који јој се са вером обраћају. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Цркви Богородице Одигитрије манастира Пећка Патријаршија у богато украшеном трону столује чудотворна икона Богородице Пећке којој вјерни народ на поклоњење долази већ осам вијекова. Звучни запис емисије Красница Пећка, како је народ из милоште зове, једна је од највећих српских светиња коју је наш Свети Сава добио на дар приликом хиротоније у првог српског Архиепископа. Лик Богородице Пећке живописао је апостол и јеванђелист Лука у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. Празник Иконе Пећке Краснице славимо дан по празнику Вазнесења Господњег- Спасовдану. О овој Светињи, шта она значи за наш српски и уопште православни народ, о чудима која памте стари Пећанци на молитве Богородици Пећкој разговарали смо са некадашњом предсједницом Кола српских сестра из Пећи Радмилом Шуговић у чијем стану мироточи копија ове Свете Иконе, освештана на чудотворној икони Пећке краснице. Икона Мајке Божје је учинила многа чуда у граду Пећи и уопште у народу: сачувала га од колере, била му утеха у вековима робовања, радост у жалости, лекар у болести, пријатељ у невољи, охрабрење у страдању и на самрти. Срби су је одувек безгранично волели, Турци се односили према њој коректно и са поштовањем, а и Албанци су према икони гајили страхопоштовање. С времена на вријеме икона је ношена по српским крајевима, гдје је посјећивала домове верника, у њима коначила и пред њом су читане даноноћне молитве. Пре седамдесет година била је и у Београду, необично свечано дочекана, о чему је писала сва тадашња штампа. Касније је посетила и Земун. Овој икони је посвећен посебан Акатист, дело митрополита Михаила из 1894. године. У њему је и припјев: Радуј се заштитнице и спаситељко рода српскога, крстоноснога! У Пећи је у прошлости на празник иконе Богородице Пећке чудотворна икона ношена у литији кроз град, од куће до куће српских домаћина који су је свечано дочекивали. Извор: Радио Светигора

У манастирима Пећка Патријаршија и Високи Дечани, испред иконе Богородице Пећке Краснице и поред моштију Светог краља Стефана Дечанског данас су служени молебани у знак подршке вјерном народу у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ рашко-призренски г. Теодосије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су на празник Светог Арсенија Сремца са свештенством Свету службу Божију у манастиру Пећка патријаршија. Доносимо интегрално бесједу Владике Методија коју је изговорио на крају богослужења у Пећкој патријаршији: Драга браћо и сестре, сретан вам празник Светога Арсенија и слава и празник Васкрсења Христовога које прослављамо! Благодаримо Његовој Светости Патријарху Иринеју који нам је дао благослов да овдје служимо и да се окупимо, и Митрополиту Амфилохију који ми је благословио да овдје дођем и да будем с вама и да служим са дивним Владиком Теодосијем, и са милом мати нашом Харитином и њеном љубављу и молитвом, њених сестара, и њиховим гостољубљем. Сваки празник, а поготово црквени празник, извире и рађа се из осјећаја слободе. А не само што се рађа из осјећаја слободе, него он изражава и отјеловљује ону човјекову дубинску жеђ за истинском слободом. А овдје, наравно, није ријеч о овој спољашњој, привидној слободи грађанској или политичкој, него о оном најдубљем осјећају живота као слободе. И сваки празник који је израз те слободе су врата која нам отвара улаз у један нови, духовни, узвишени простор – простор благодати Божије. И ми смо сви свјесни да смо ограничени у свакодневном животу и да смо робови простора и времена. И да смо скучени, и својом генетиком, и поднебљем, и климом у којој живимо, и тим неумољивим током живота који иде ка једноим неумитном завршетку. И сваки човјек, иако осјећа да има неку релативну слободу у тој ограничености, сваки човјек који је осјећа, префињен је и има ту духовну узвишеност свјестан је да је то само привидна и ограничена слобода у овоме животу. И да само Бог и вјера у Њега даје истинску слободу – оно чему је наше људско биће призвано. Томе нас уче сви светитељи Божји и следбеници Христови, као што је и Свети Арсеније, између осталих. И шта је то најдивније, чему се дивимо и што гледамо у свима њима? То је та радост, љубав и дубоки мир који су они стекли благодаћу Божјом. А истински циљ нашега живота јесте задобијање те благодати Духа Светога. А само у Цркви, кроз свете тајне, овдје гдје смо се ми данас сабрали, људско биће се храни истинском храном. А то су нестворене Божанске енергије које примамо кроз свете тајне, на првом мјесту кроз Тијело и Крв Христову којом се причешћујемо на свакој Светој литургији. Зато је свака Света литургија празник и васкрсење. А тиме и празник Светог Арсенија празнује васкрсење Христово, јер је он васкрсао благодаћу Божјом. И не само што нас Свети Арсеније повезује, који је из Срема, из простора данашње Војводине, и који је као монах жички и наследник Светога Саве, архиепископ српски дошао у ове просторе и поставио сједиште Архиепископије српске, потоње Патријаршије, и чије су мошти данас у Црној Гори, у манастиру Ждребаонику, који својим животом повезује све крајеве нашег народа гдје год се данас налази и живи. Он је показатељ те свеобухватне и дубоке благодатне Божанске енергије која све окупља, сабира и обједињује у једно тијело, које је Црква, чија је глава Христос. И хвала Богу што нас је сабрао овдје да се сви овако дивно окупимо, Богу помолимо, Светоме Арсенију, да се Христовим тајнама причестимо и да прославимо Христа Бога нашега са Оцем Његовим и Светим Духом у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије данас, 7.октобра, на празник Свете првомученице Текле, уз молитвено учешће Преосвећеног владике буеносаиреског и јужноцентрално-америчког г. Кирила, служили су Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве. Звучни запис беседе Након Свете службе Божије пререзан је славски колач који је прињела монахиња ове свете обитељи у част Свете Текле. Честитајући празник и ден ангела сестри Текли, која носи име велике Свете првомученице Текле, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је подсјетио да је током посјете Антиохијској патријаршији са Његовом светошћу нашим Патријархом Иринејем, посјетио манастир у којем се она подвизавала и мученички пострадала. Равноапостолну Теклу је прогутала стијена, која се пред њом отворила да би је заштитила од насиља и сакрила. То скровиште је и њен гроб, а налази се близу Селевкије. Констатујући да се и сада то насиље наставља, владика Амфилохије је казао да је бомбардовање манастира, од обезбожених насилника муслимана, био разлог да тада нијесу могли да посјете ту келију гдје је она била. „То мјесто је посјетио Свети отац наш Сава када је посјетио Дамаск, Антиохијску патријаршију и тамо цјеливао главу Светог Јована Крститеља и ишао оном улицом која се и данас зове Права, којом је ишао и Свети апостол Павле. Онда је посјетио, између осталих, и ово мјесто мучеништва Свете Текле и тада је из Антиохије у Пећку патријаршију донио дуд и засадио. Ево, и до данас тај дуд овдје расте и доноси плодове. Донио је и мошти Свете великомученице Текле које се данас чувају у Сарајеву, тако да је Света Текла присутна овдје међу нама кроз вјекове, од времена Светога Саве. Њеним молитвама и молитвама Светога краља Стефана Првовјенчаног, монаха Саве, краља Владислава, Давида Немањића и свих архиепископа пећких да нас помене Господ и спасе у вијек вјекова. Амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски г. Амфилохије. Након тога Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је одлужио помен на гробу блаженог спомена мати Февроније, дугогодишње игуманије ставропигијалне лавре Пећке патријаршије, која се упокојила у Господу 19. новембра 2015. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На данашњи дан, 2010. лета Господњег, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић), устолиен је у древни трон архиепископа пећких у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. Тим поводом предочавамо Вам следећи прилог: Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Устоличење у трон архиепископа пећких Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у ставропигијалној лаври Патријараха српских - Пећкој Патријаршији. Његовој Светости, поред епископа наше Свете Цркве, саслуживали су великодостојници свих Православних Цркава. Светој Архијерејској Литургији присуствовали су Председник Републике Србије г. Борис Тадић, престолонаследник Александар Карађорђевић и представници дипломатског кора. У току Службе Божије Високопреосвећени Митрополити - Загребачко-љубљански Г. Јован и Црногорско-приморски Г. Амфилохије, увели су Патријарха Иринеја у трон Патријараха српских уз клицање речи Достојан (Аксиос). Његовој Светости Патријарху Иринеју на Светој Литугрији су, поред архијереја Српске Православне Цркве (Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована, Високопреосвећене Господе Митрополита Загребачко-љубљанског Јована и Црногорско-приморског Амфилохија као и Преосвећене Господе Епископа Шабачког Лаврентија, Зворничко-тузланског Василија, Канадског Георгија, Жичког Хризостома, Шумадијског Јована и Аустралијско-новозеландског Иринеја), саслуживали: Митрополит париски и целе Француске Емануил и Митрополит иконијски Теолиптос (Васељенска Патријаршија), Митрополит Пилусијски Г. Калиникос (Александријска Патријаршија), Архиепископ западноевропски Нифон (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Патријашија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит ткибулски Герасим Шарашенидзе (Грузијска Патријашија), Митрополит олтенијски Г. Иринеј и епископи Г. Никодим и Г. Данило (Румунска Патријашија), Митрополит видински Дометијан (Бугарска Патријашија), Архиепископ Нове Јустинијане и целога Кипра Г. Хризостом (Кипарска Архиепископија), Митрополит серески Г. Теологос и Митрополит Нове Смирне Г. Симеон (Јеладска Архиепископија), Митрополит вератијски Г. Игњатије (Албанска Православна Црква), Архиепископ љублински и холмски Г. Авељ (Пољска Православна Црква), Архиепископ Прашки и Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Епископ Питсбурга и Западне Пенсилваније Г. Мелхиседек (Православна Црква у САД). Светој Литургији и свечаном чину устоличења присуствовали су и: Председник Папског Савета за унапређење јединства хришћана Њ. Е. Монсињор Курт Кох, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Леополд Рохмес, генерални викар, Монс. Андрија Копиловић, (Римокатоличка Црква), Џонатан Гудал (Англиканска Црква), Hielke Tjeerd Wolters (ССЦ), Архиепископ Немачки Карекин из Јерменске (дохалкидонске) Цркве, представници Исламске заједнице Србије, Словачке Евангеличке Цркве, Савеза јеврејских општина, Евангеличке хришћанске Цркве; г. Константин Триандафилос, директор IOCC-a, делегација Фонда Андреја Првозваног из Москве. Патријарашки трон израђен у дуборезу дар је Јеладске Архиепископије, а икона Господа Исуса Христа на трону дело је руку монахиња из манастира Жиче. Нову одежду намењену Патријарху Иринеју за свечани чин устоличења, сву у везу са 12 икона великих празника, рад Атељеа РИЗА - радионице Епархије аустралијско-новозеландске, даривала су браћа Црномарковић, Крстан и Петар, и сестре им Олга Лукић и Милица Радан за покој душа њихових родитеља Марије и Ђуре. Добротом Јавног сервиса Радио-телевизије Србије директан пренос Устоличења преносили смо на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве уз коментар Његовог Преосвештенста Епископа јегарског Г. Порфирија. Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре. Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом. Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи. Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења. Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу. Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа. Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију. Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима. Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха. Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе. Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима. У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи. Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе. Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности. Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта. Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас? Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом. Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима. Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21). Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије. Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа. Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин. Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су свети кивоти пећких архиепископа и патријараха живо свједочанство Божјег присуства на овом светом мјесту. „А тамо гдје је Бог присутан, нема никакве земаљске силе која може да то мјесто обесвети и да га уништи. Оно је увијек, као и сам Господ, распето, али увијек изнова даје силу новога васкрсења. Даје је свима онима који су жељни васкрслога Христа и вјечнога и непролазнога Царства Божијега“, казао је Егзарх најсветијег Трона пећкога. Додао је да ту силу Пећка патријаршија даје све до наших времена. „До нашега Светог Патријарха Павла и наше Свете игуманије ове обитељи мати Февроније. Она је најновија светитељка овдје, која се овдје подвизавала, уградила са својим сестрама свој живот у ову светињу и остала до последњег свога издисаја у овој светињи“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети краљ Стефан Дечански био и остао једини истински владар на Косову и Метохији. „Ови наши на власти не би смјели да изгубе из вида да никада краљ са Косова није отишао, него да вјековима овдје господари и влада, и да Косово није мјесто пропасти и нестанка. Тамо гдје је Господ – тамо је снага. Није снага у броју, него је у Господу, у онима који су са Господом, без обзира на број колико их има овдје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеној пећкој схиигуманији Февронији и свим упокојеним монасима и служитељима пећке обитељи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служио је јуче, 25. јуна, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, а наредних дана боравиће и служиће и у другим светињама на Косову и Метохији. Владици су салуживали архимандрит Михајло (Тошић), игуман манастира Светих Архангела у Призрену, протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки и о. Јовица Станојевић, парох осојански. Преосвећени владика своју бесједу је почео подсјећањем да је послије Вазнесења Господњег, Дух Свети сишао на апостоле и сву Цркву и остао у њој као други утјешитељ и да послије Педесетнице славимо Недјељу Свих светих: „Сви свети су плод икономије, домостроја, Христовога: овоплоћења, обрезања, крштења, преображења, страдања, васкрсења, вазнесења и силаска Духа Светога. Светитељи су плод на дрвету живота, говорио је Свети владика Николај, који је такође прибројан светима. Овдје је сабор Свих светих наше Свете светосавске Христове апостолске православне цркве и зато се радујем што сам данас са вама.“ Истичући да Литургија јесте Сабор, предукус вјечнога Сабора Царства небескога, Епископ Атанасије је подсјетио да руски богослови истичу да бити православан значи држати Сабор са Свима светима у срцу своме и у храмовима својим. „Ми смо на Косову и Метохији у таквом једном Сабору. Сједиште тога Сабора је овај храм Вазнесења и храмови око њега, као и осталих 1500 храмова и светиња, и гробова такође. У невољи смо, али то је Господ прорекао Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој, и апостол Павле каже Ко год хоће побожно живјети у Христу Исусу биће гоњен.“ Страдање је није лако, али је спасоносно, јер крст увијек изводи у васкрсење а васкрсење води Господу, бесједио је владика. „Зато ви, сестре и остали православни, овдје носите крст свој. Види Господ ваша страдања, невоље и искушења, и томе је крај, само да имамо вјере у Њега, а вјера у њега је наша највећа веза са Господом. На вјери је Господ основао Цркву Своју.“ Подсјетио је владика на ријечи Господње када је питао: Шта кажу људи ко сам Ја, и Петров одговор Ти си Христос Син Бога живога. „А он му је рекао: Блажен си Петре, сине Јонин, то ти је открио Отац Мој Небески, и на томе Камену који си ти исповједио, а Христос је крајеугаони камен Цркве, засноваћу Цркву Своју и неће јој одољети ни врата пакла. Врата паклена су зла овог свијета: ђавоља, људска, политичка…и др.Ви сте овдје на томе страшном распећу, нек да Бог да издржите“, поручио је владика. Казао је да је дошао да се заједно у овој светињи помолимо Богу и да Господ да истрајности трпљења и стрпљења сестринству и православнима, „да будемо постојани да бисмо опстали“. Преносећи поздраве херцеговачких светитеља, умировљени Епископ Атанасије је подсјетио на страдања наше Цркве и народа Божијега у Херцеговини, као и на светитеље који су просијали из крви невино пострадалих. Такође је пренио поздраве владике захумско-херцеговачког г. Димитрија, свешетеника, монаха, монахиња, дјеце…. На крају свог обраћања Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је честитао празник Св. Ону­фри­ја Ве­ли­ког и Петра Атонског, као и неразлазни Сабор свих наших светитеља, подсјетивши да је Црква Сабор који се никада не разилази: „Бог наш, у Тројици слављен који је вјечни Сабор, вјечно огњиште: Отац Син и Дух Свети, нека нас све благослови, штити и спасава и освећује. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Пећка Патријаршија. Након Литургије, Владика је служио парастос блаженопочившој игуманији ове велике светиње Февронији и пострдалима на Косову и Метохији у ратним сукобима у Нато агресији из 1999. године. У богослужењу је молитвено учествовао умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас, 3. октобра 2018. године, навршава се осам година откако је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј устоличен у ставропигијалној лаври Патријараха српских – Пећкој Патријаршији. Информативна служба Српске Православне Цркве упућује Његовој Светости најтоплије честитке, уз молитву Господу да му подари још многа и блага лета и крепост духовну и телесну за даљи пожртвовани труд на Њиви Господњој. Радио Слово љубве емитовао је данас, са почетком у 15 часова, специјалну емисију посвећену осмогодишњици устоличења Његове Светости у Пећкој Патријаршији. Посетиоцима интернет-странице Српске Православне Цркве препоручујемо преглед вести које смо тих радосних дана објавили - ОВДЕ. Извор: Српска Православна Црква

Извор: Српска Православна Црква

На Косову и Метохији је наш народ склопио савез са Господом у крви Христовој, али и у крви оних који су верни Њему били, а благодарећи ћивотима Св. Стефана Дечанског и Јоаникија Девичког, благодарећи ћивотима Светих Архиепископа пећких, које целивамо овде, зна се ко је овде био и ко је остао и ко остаје за вечност на овим светим просторима", казао је Митрополит и додао: "Док буде ових светих ћивота нема опасности за ову Цркву, за овај Косовски завет, без обзира на оне који Косовски завет проглашавају за митологију". Митрополит је казао да је "овај Сабор сведочанство те непобедивости Христа васкрслога и распетога, непобедивости Новога завета, запечаћене крвљу од Светога Кнеза Лазара па све до новомученика Харитона и Оливера Ивановића, који су са многим другима посведочили својом верношћу Христа распетога и васкрслога".

Опело монахињи Анастасији у Пећкој Патријаршији 25. Април 2018 - 10:04 Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије служио је 24. априла 2018. године у манастиру Пећкој Патријаршији заупокојену Литургију и опело новопрестављеној монахињи Анастасији која се одмах по причешћу 23. априла упокојила се у Господу. Саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке и Епархије рашко-призренске. Монахиња Анастасија је рођена 1936. године у Доњој Буковици, БиХ. Године 1957. долази у Пећку Патријаршију са мати Февронијом, дугогодишњом игуманијом ове свете лавре. Током Божићног поста 2018. године примила је велику схиму. Током свог монашког подвига била је омиљена међу монаштвом и верним народом. Наставила је свој вантелесни животни пут ка вечности са својом игуманијом Февронијом јер је сахрањена поред ње на манастирском гробљу у Пећкој Патријашији. Извор: http://www.spc.rs/sr/opelo_monahinji_anastasiji_u_petshkoj_patrijarshiji