Претражи Живе Речи Утехе

Ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, архијерејеског намесника подгоричко-колашинског, у спомен на годишњицу упокојења митрополита Амфилохија. 30. октобра 2021.г.. Рођен је крај ријеке…. Може бити Нила, може бити Мораче… и крај толико браће и сестара, баш он одређен да предводи народ у велико дјело. Одрастао и стасао далеко од својих… Може бити на царском двору или на Синају, а може бити у Београду или на Светој Гори… али само зато да би се својима вратио. Имао је тајни договор са Богом да иде до краја, без престанка и оклијевања… и упркос противљењу цара… може бити египатског фараона, може бити маршала Броза… дошао је на чело народа. Браћа га најприје нијесу прихватала за вођу. Ко тебе постави да нам будеш вођа? Питали су… може бити Израиљци, а може лако бити – Црногорци… али он је знао шта му је Бог обећао, и на какво путовање га је спремио. Пео се често на највеће врхове и тамо развијао своје богомислије…. Може бити на Хориву, може бити на Ловћену… Ту је слушао Божији глас. Имао је умијеће да организује народ и да свакога упосли по даровима које је Творац расподјелио међу људе. Да их поређа у колону… може бити према Црвеном мору и Земљи обећаној, а може бити према ослобођењу од наметнутог једноумља…. Његово вођење народа од ропства ка слободи трајало је …. Може бити 40, а може бити 30 година… Пут ка Земљи обећаној био је пун искушења… највише оних који су изазивали заваду међу браћом. Свако мало, народ коме је он био на челу – гунђао је у стилу ”Што си нас изводио”? ”Гдје ћеш са нама”? – а он је знао да моли, да савјетује, али и да подвикне. Његова ријеч је знала бити баш тешка, али увјек изговорена са пастирском бригом да народ не залута и да не скрене са пута…. Може бити оног пустињског, а може бити оног кроз Црну Гору… Народ је окупио око закона…. Може бити око онога који му је Бог дао на Синају, а може ето бити и против оног закона ког су људи смислили да би прогнали Бога Носио је са собом, а пред народом… ћивот са моштима… може бити праведног Јосифа, а може бити баш моштима Светог Василија Острошког Имао је и скинију…. Шатор у ком се састајао са Богом… ког је ширио … може бити на путу од Египта до Ханана, а може бити на путу од Берана до Боке, и од Улциња до Жабљака… И успио је. Вођен Божијом руком довео је народ до слободе. Крај народног пута био је уједно и крај његовог земаљског живота. Господ му је обећао да ће га довести до краја, али да га неће увести у Земљу обећану. За њега је припремио мјесто починка и вјечне радости, а народу је на чело поставио новог, млађег вођу… његовог ученика…. Може бити Исуса Навина, а може бити Јоаникија. Он је са собом носио Божији штап… симбол чудесне моћи… који је опет, чинио чуда само у његовим рукама… јер ”у рукама Мандушића Вука” види се моћ Божијег дара… Чули смо да је умро, али за његову смрт не знамо… Може бити да је још жив, иако га не видимо. Није до њега што га не видимо, него до нас – што не видимо… Јер, може бити да је Мојсије… а можда је то наш…. Митрополит Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског. Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”. Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”. Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају. “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.” Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану. “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.” Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Доносимо видео запис разговора протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Овај интервју реализован је у оквиру пројекта Грађанско новинарство.

„Ван сваке памети је и без икаквог додира са истином поистовјећење Цркве са било каквим партијама и политичким листама на управо завршеним или неким наредним локалним или парламенарним изборима у Црној Гори”, рекао је за портал ИН4С протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу. Коментаришићи контекст прошлогодишњих парламентарних избора те улогу Цркве у том процесу, о. Гојко каже да је он свима „јасан и непоновљив, а видљив је у више пута поновљеном позиву Цркве упућене грађанима да не гласају оне који својим политичким дјеловањем стоје иза бившег спорног Закона о слободи вјероисповјести“. „Ништа мање и ништа више од тога“, истиче о. Гојко и додаје да ни тада Српска православна црква није стала на страну неке од листа, односно да је свака од три листе које су освојиле већину на тим изборима подржале су борбу Цркве против овог лошег закона. Није СПЦ подржала неку од листа које су освојиле већину, него су оне подржале борбу Цркве против лошег Закона „Питање стила, форме и динамике нечијег дјеловања као и промоције сопствене љубави према Цркви и традицији – опредјељивали су и саме грађане да гласају или не гласају за неког. Али понављам – није Црква формирала политичке партије, нити им је она писала програме нити она, у секуларном друштву има, нити треба да има такву моћ”, казао је. Парох цетињски наводи да је у одређеном моменту, према његовом мишљењу историјском и друштвеном непоновљивом, потреба Цркве и вјерника имала је невјероватан степен подударности са потребом и изборном програмом неких политичких лииста и коалиција. „Иако је атмосфера незаборавних литија још увјек присутна у народу, и вјерујем да ће она бити присутна и даље, пошто се такво искуство и разлози грађана да у њему учествују једноставно не заборављају, протекли локални избори у Никшићу нијесу имали, ма ни из близа, везу Цркве – конкретно: епархија СПЦ и њеног свештенства – ни са изборним програмима, ни са политичким позивима упућеним грађанима”, каже о. Гојко. Према његовим ријечима, један од разлога за то је свакако промијењени Закон о слободи вјероисповјести, а други је – много важнији – животна потреба Цркве да се не поистовјећује са овом или оном партијом или коалицијом. Ковачевић, Копривица, Давидовић као вјерујући људи најбоље знају да припадају Цркви, али да се Црква не може свести на партију „Све и када би постојала нека идеална партија која окупља ама баш све грађане и тада би Црква имала потребу да каже да је њен програм и њена платформа шира и већа од било какве земаљске политике“, јасан је свештеник Перовић. „Тачно је да су и на изборима у Никшићу међу предводницима нове већине која је надгласала претходну власт – доминантно вјерујући људи, људи који не скривају своју црквеност, нпр, господин Ковачевић, Копривица, Давидовић… Али баш они, као такви, најбоље знају шта то значи када кажемо – да они припадају Цркви, а да Црква никако не може да се сведе на неку од партија (макар била и са њима на челу). Вјерујем да управо док је тако – позитивни дух литија ће остати ненарушен”, истиче прота. Пријеми политичких првака домаћински одазиви црквених пастира на иницијативу госта а не обрнуто Протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да јесте да је Епископ Јоаникије током предизборне кампање у никшићком саборном храму дочекао предсједнике Владе и Скупштине, те такође да је неколико дана пред саме изборе Његова светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао лидере Демократског фронта – али то су били домаћински одазиви црквених пастира на иницијативе које су имали њихови гости – а не обрнуто. „Сав Никшић зна да је никшићко свештенство било крајње уздржано и потпуно по страни у односу на предизборна, међустраначка збивања. Томе је, на првом мјесту био разлог великог парохијског посла у вези припремама за управо отпочели Велики часни пост. И баш због свега тога тврдим – Црква не може стати ни у једну партију, и једини њен лидер јесте Васкрсли Господ Бог”, поручио је ректор Цетињске богословије. Како објашњава, било какво повезивање ових догађаја мислећи на пријеме политичких првака код црквених великодостојника са подршком Цркве одређеним партијама или још даље – пласирање медијских пројекција према којима констелација односа на политичкој сцени представља односе у самој Цркви, потпуно је неосновано, недопустиво и не одговара истини и стварном стању. „Медијски дјелатници имају право на изражавање сопствене перцепције, али све што алудира на постојање политичких диоба унутар јединствене Цркве, па се још као такво пласира прије и након избора, не може се оцијенити као рационално и објективно. Зато најдобронамјерније, управо ради објективног извјештавања јавности, позивамо јавне дјелатнике убудуће да се на овај начин не третира однос Цркве према политичкој сцени”, закључио је о. Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Доносимо предавање протопрезвитера - ставрофора Гојка Перовића Ректора Богословије Светог Петра Цетињског на тему: "Недеља о блудном сину" које је одржао у Духовном центру у Подгорици 4. фебруара 2007. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

„Страхови млади умиру Причу сам крају привео Још онда када сам и њих надживео“ (г. Балашевић) Са Цетиња бијах кренуо на један догађај који се већ унапријед могао назвати историјским. На избор и устоличење новог српског патријарха (оне институције која је брижни пријатељ, историјски врсник и старији брат наших зетских митрополита). Ипак, нијесам (ни у најружнијим сновима) сањао да ћу учествовати и у испраћају сопственог (никад упознатог) пријатеља, врсника (свих наших одрастања) и старијег брата, пјесника Ђорђа Балашевића. Пјесника кога је исти тај, нови српски патријарх, г. Порфирије испратио са ријечима „Наш Ђоле“. Овим је мени, попу са Цетиња, утолико лакше да нацртам како и зашто најдубљим личним емоцијама спајам овај велики црквени догађај са овом великом генерацијском тугом. Истога дана, јутро је свануло у београдској Саборној цркви (гдје су у претходном вијеку, између осталих, столовали српски патријарси — Варнава Росић из Пљеваља, Гаврило Дожић из Мораче и ”онај свети” патријарх Павле) и обасјало својим зрацима гробове Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Обасјало бијелу пану Његове Светости патријарха СПЦ и лица бројних вјерујућих људи. У друштву својих синова (које сам — како рече један мудри умјетник —током њиховог васпитавања настојао што ближе упознати са Балашевићевим умјетничким опусом, као са параметром људскости) запутио сам се ка Милетићевом споменику гдје су Новосађани већ палили свијеће. Али — гдје да нађем свијеће у то доба? Касно сам стигао а цркве бјеху закључане. Замислите, поп без свијећа, кренуо — што би рекли Цетињани „на покајање“ какво је ријетко видјети, и какво се неће поновити! Ипак, свуда има Перовића, па и у Новом Саду. А међу њима један искусан и спретан који ми је на новосадски трг донио свежањ свијећа из Јерусалима. Онај чувени свежањ на коме за Васкрс гори благодатни огањ. То вјерници већином чувају у својим домовима као светињу на којој, из поштовања, више и не пале молитвени пламен. Погледах старину презимењака погледом који пита ‘Ове свијеће да упалим’? Он ћутке одговори одобравајућим климањем главе. Запитао сам се, хоће ли бити непримјерено да тамо међу другим свијећама горе баш ове? Да ли Балашевићу, који није истицао своју конфесионалност ни цркевност, приличи овај празнични свежањ свијећа? Да ми не замјери? Да ми Господ не замјери (знао је Покојник да напише и каже свашта „мимо канона“)? Али брзо ми се сва та питања учинише сувишним. Најприје се сјетих „Богојављенске ноћи“, па „Протине кћери“, затим „матере која се брзо прекрстила“, „Бадње вечери“, „свијеће за Светог Јована“, „Рождества“ (из пјесме „Не волим јануар“…) „вина из Раванице“ и оне по сто пута препричане крсне славе код Балашевића (коју су славили и у вријеме комунизма јер „нису знали да се не сме“). А потом рекох себи: „Е нећеш попе ноћас исповједати Балашевића колики је вјерник, него упали те свијеће Божијем човјеку“! То што су му се у једној пјесми „попови“ римовали са „топовима“ нека иде „Богу на истину“, а ја бих му радо и то примио на своју душу као израз захвалности за онолику љепоту којом је обасуо дјетињства свих нас, и пубертете, и „прве љубави“ и сазнања да „Неко то од горе види све“, и уосталом све оно што стаје у простор од ”додира свиле” до „бездана“ наших живота. А када коначно дођох на мјесто помена и молитве, угледах најразличитије свијеће и кандила, посвете и украсе, и наравно — плишане зечеве! За огањ који је распалио у душама свих нас који говоримо једним језиком, нека гори благодатни огањ захвалности, и нека, нипошто, ови преостали дани наших живота, послије Балашевића, на овом свијету не буду „тужни трећи чин“. Јер Балашевић се само сакрио од свијета, а својој Музи рекао „ако ме траже ти слажи да сам одавно мртав“. Е па сад, Ђоле — немој! Знамо те и знамо се… Многи људи су се ових дана огласили поводом Балашевићевог одласка, а мени је најупечатљивија била порука Влада Георгијева који „не зна шта се каже кад оде Ђорђе Балашевић“?! Тако је. У његовим пјесмама смрт је просто била граматички неисправна, па је онда тек његова „смрт“ потпуно неувјерљива информација. А још медији данас свашта пишу, па — није лако повјеровати у тако нестварну вијест. Знам пуно људи који воле да ствари поједноставе и да великог Умјетника назову издајником јер је „пјевао њиховима“ а није „нашима“, и јер није ствари назвао онако како их већина назива. Заборављају да је овај човјек испјевао једну од најпотреснијих молитава „Само да рата не буде“, и да је тешко од таквог Пророка тражити да плива башу свим водама „у дане гадне, кад вода падне“. Уосталом, да се вратим српском патријарху, Пјесниковом комшији, ковиљском монаху, Свјетјејшем Порфирију који је, као Србин „са дна каце“ на устоличењу у Београду поручио како је Хрватска његова „друга отаџбина“. То је учинило да се са ове туге (за Ђ. Балашевићем) и са ове радости (због новог патријарха) вратим у осокољен у своју отаџбину Црну Гору. У „салаш Светог Василија“, како је пјевао Ђорђе. Можда је дошло, или ускоро долази вријеме, када ћемо наше међусобне страхове надживјети како каже „Ратник паорског срца“, и када ћемо, самим тим, сазријети и причу (наших подјела и наше међусобне мржње) привести крају. Дужни смо, овој земљи, овим улицама оставити простор за „неке нове клинце“ који се неће гледати кроз онај „нишан“ што пита „дал сам од њиних, ил баш и нисам“. Величанствени и ненадмашни мајсторе, Господине и учитељу Ђорђе Балашевићу Нека твојој души вјечно прија и тај небески „салаш Светог Василија...“ Извор: Вијести

Антицрквени тонови који су се данас могли чути са Конгреса Демократске партије социјалиста (ДПС) збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је агенцији МИНА рекао да предсједник Црне Горе Мило Ђукановић “неуморан у прављењу и продубљивању подјела”. “Није разумио грађане државе чији је предсједник, као што не разумије сопствену црногорску историју”, поручио је ректор Цетињске богословије. Он је навео да је Српска православна црква (СПЦ), иако има национални предзнак, Црква свих вјерника без обзира на њихову нацију:“Као што је Црна Гора држава свих њених грађана, без обзира на њихов идентитет, иако је име насе земље, измедју осталог и име једне нације.” Прота Гојко је поручио да СПЦ има јасан и недвосмислен континуитет са Црквом из Краљевине Црне Горе, која је била и светосавска и видовданска и која је чувала јасну орјентацију ка обнови јединства са Пећком патријаршијом, које се и десило и које су подржали сви њени свештеници, владике и монаси. Истакао је да Цркву не занимају идентитетске подјеле, јер је она за све људе добре воље. “Али овакви антицрквени тонови са Конгреса једне номинално грађанске и секуларне странке збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, пренијеле су Вијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Звучни запис беседе Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора

Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ Епископ Давид Перовић: Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу (Стослови 1-5) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ

Данас је на другој сједници Одбора за људска права и слободе, у Влади Црне Горе, у име Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ у Црној Гори, говорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је рекао да након свега, данас долазимо до чињенице да расправу о Закону о слободи вјероисповијести завршавамо са предлогом измјена Закона пред новом парламентарном већином. “Tај невиђени плебисцит и та и толика јавност, и дуго трајање процеса, и укључење у тај процес и оних актера који ни не припадају вјерским заједницама, и декларисаних агностика и атеиста, то је заиста по суду Цркве којој припадам, донијело један нови квалитет у друштву у коме живимо а нажалост није било изазвано никаквим осмишљеним планом од стране било које државне институције, већ једнострано, рекао је, нагласивши да су начин предлагања и изгласавања већ историјски препознати фактори друштвених промјена на боље. “Српска Православна Црква и све њене епархије у Црној Гори сматрају да смо измјеном овога закона дошли до напретка, јер су уклоњене имовинско-правне теме из законског текста”, нагласио је, и додао да је дошло до појашњења и да су постале јасније и разговјетније ставке евиденције и регистрације, као цивилизацијских института укупног људског права. “Ја не бих да се правдам никоме, али с обзиром да су данас пред Скупштином била наша браћа и наши пријатељи, имам потребу да кажем да Српска Православна Црква, своју имовину нити препознаје да јесте, нити жели да њена имовина буде изван евиденције пореског система, катастра, и било ког сегмента правног промета државе Црне Горе. То је нешто што је наш став, то је нешто што препознајемо и овим измјенама Закона и не желимо да ни на који начин будемо екс територија, када је у питању правни поредак државе Црне Горе”, подвукао је отац Гојко. Он је рекао да, као и у вријеме књажевине Црне Горе, као и у вријеме краљевине Црне Горе, Српска Православна Црква, њене Епархије, свештенство и рад, подлежу законима државе Црне Горе, уписано је у књиге државе Црне Горе, али такође је нагласио да црквена имовина свакако није државна. “Мислим да смо сви учесници једног великог часа демократије, једног великог часа упознавања са елементарним основама права, и можемо некад и да вичемо, а можемо да палимо бакље, а можемо да идемо мирно без ријечи са свијећама и иконама у поворци, како год ко зна и како год ко има афинитета, али изграђујемо се и упознајемо са тековинама људске цивилизације”, казао је. Такође је напоменуо да Црква дјелује у својој матичној држави, да СПЦ дјелује, живи, ради, оснива имовину у својој матичној држави Црној Гори, те да Црква не доживљава да је гријех ако направи дистинкцију између тога шта је државна, а шта црквена имовина. “Препознајемо да је у обрисима настанка модерне црногорске државе, у Књажевини и Краљевини Црној Гори, то било јасно препознато, од дјела Валтазара Богишића, преко онога што је остало документовано у дјелима свакога писменога Црногорца у 19. И 20. вијеку, тако да то сматрамо једним општим добром, и ту видимо чињеницу да ове измјене Закона иду у правцу општег народног добра”, додао је. Отац Гојко је још једном поновио да је Црква, ма колико парадоксално звучало, одбранила Устав и секуларност државе. “Са радошћу констатујемо данас овдје пред господином министром, као предлагачем измјена претходног Закона, да желимо да будемо, не само поданици државе, не само уписани у катастар, него да хоћемо да будемо у јединственој евиденцији цркава и вјерских заједница државе Црне Горе”, нагласио је и подсјетио да су темеље и законодавне и судске и извршне власти у нововјековној Црној Гори, доносили свештеници Митрополије. “Ми смо Црква и ми смо људи, само ако смо у заједници са другима, а наше међусобне односе ваљда регулишу Устав и закони, и данас сам, као грађанин Црне Горе, и као свештеник, срећан, јер нека и педаљ, али напредујемо усвајањем ових, ако Бог да, измјена у црногорском Парламенту”, закључио је своје обраћање отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ректор цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, у интервјују за “Политику” говорио је периоду који је претходио великим промјенама у црногорском друштву, побједи Христа и очувању светиња Српске православне цркве у Црној Гори. *Оче Гојко, како сада разумијете бунт и незадовољство народа који се мјесецима достојанствено борио за сопствену слободу, односно за своју вјеру и њене светиње, и остваривање тих захтјева кроз кадровске и системеске измјене које најављује нова влада? Упоредио бих то са библијским догађајем изласка Израиља из вишедеценијског ропства у Египту, када су друштени и политички разлози за ослободјење дуго били присутни или – како се то обично каже – нагомилани, али се промјена десила онда када је Бог то хтио, и онако како је Њему било угодно. Код нас у Црној Гори није у питању сукоб међу народима, нити рат Црногораца са спољним непријатељем – него унутрашње освајање слободе, грађанско ослобођење од једнопартизма, једноумља… вјерујем да смо по први пут добили еманципованог грађанина. Парадоксално, тај грађанин је настао током вјерске, црквене литије. А настао је баш тамо и баш зато, што је појединац у литији био миран, не-насилан, стрпљив и увјерен до краја у побједу небеске али и могућност земаљске правде. Исти тај народ имао је много повода и прије да искаже незадовољство – прогашење химне у којој су уметнути стихови чији је аутор ратни злочинац, протјеривање ћириличног писма, српског језика, кривотворење историјских истина, рушење и пријетње да ће тек рушити објекте Митрополије црногорско приморске итд. И догодише се литије. Покушај претходне власти да црквену имовину (а преко ње и црквену стварност, организацију Цркве и њен поредак) преко ноћи и једнострано прогласи за државну био је удар на темељне вриједности. И то не само на вриједности вјерника и људи који припадају Цркви, него на темељне вриједности секуларног друштва. Зато су се литијама прикључили или их јавно подржали и они црногорски грађани који су агностици, атеисти, припадници других вјера. Сви су знали, да бранећи Цркву и њена права, они заправо бране Устав. А Устав је брана против самовоље и произвољности. То је та тачка окупљања свих, и то је разлог зашто су се, временом, литијама прикључили и и они који су претходно били незадовољни и другим неким неправдама… *Ви сте Црногорац, али сте и Србин, како се осјећао и сваки православац у Црној Гори од њеног уписа у књиге постојања до појаве Тита и сљедбеника Ђукановића. Како то објашњавате? Историја и политика представљају слијед узрочно-посљедичних процеса. Да се подсјетимо на мудрост старих Грка како „све тече и све се мијења“. У том смислу лично разумијем појаву и потребу да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака. У одређеној мјери то је и нужност смјене генерација у којој сви учествујемо. Када је у питању колективни, национални идентитет Црногораца имам разумјевања за ону браћу, рођаке и кумове који хоће да га граде искуључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из пасоша, стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од прије 100 и више година. Тако рецимо раде етнички Њемци у Аустрији или Швајцарској, Ирци у Америци, Италијани у Аргентини итд. То су све примјери када различити етницитети из темеља изграђују једну државност, једну националност. Само бих волио да они, исто тако, имају разумјевање за моју приврженост традицији, баш оној аутентичној и црногорској, и да моје чување оба идентитета, и српског и црногорског не сматрају никаквом окупацијом, нити ставом који има мања грађанска права у односу на њихов. *Стотине хиљаде вјерника са својим владикама и свештенством се заклело и величанственим литијама бранило светиње Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско приморске. Памити ли Црна Гора веће и демократичније народне скупштине од литија у свим црногорским градовима? Литије и црквене саборе о којима говорите окупиле су опасне мањкавости Закона о слободи вјероисповјести. Услиједили су парламентарни избори који су баш ту тему имали као, рекло би се, једину или најважнију у погледу опредјељења грађана. И сада сви актери тих избора потврђују да су претходне литије имале пресудну улогу за резултат тих избора. А ако томе додамо податак о невјероватној излазности грађанства у ванредним условима – е онда ћу се сложити са Вама да у новијој историји Црне Горе ни једна тема није имала тако плебисцитарну подршку и самим тим такав легитимитет грађанства као што је став да Закон треба мијењати. *Да ли је пресудна грешка Мила Ђукановића била та што је вјеровао да ће он створити своју, ДПС цркву и тако поред земаљске имати и некакву “духовну” власт? Је ли тиме Мило срушио Мила? Могло би се баш тако рећи. Нико није гријешио у овој ситуацији колико предсједник државе. Он је себи дозволио да питање овог Закона постане питање његовог тјерања ината са грађанима. Хоћу рећи – имао је прилике током цијеле 2019. да ослушне и уважи став Цркве као институције, па је није искористио. Имао је потом прилике да се увјери да став Цркве дијели велика већина грађана државе чији је предсједник. Ништа. Што су се увећавали разлози који би мудром државнику били довољни да га подсјете да је он у служби грађана а не обрнуто, предсједник Црне Горе је тренирао некакву личну храброст и принципијелност. Па му је стварање Цркве од стране секуларне државе било нешто нормално, а мирне и достојанствене литије су биле „лудачки покрет“. Сваком је било јасно да он није добро процијенио, осим њему самом. Али то је плод политике која је створила систем да све зависи од једнога човјека. *Хоће ли Црна Гора након прве демократске смјене власти опет тражити свог господара као што су предходног већ проглашавали краљем од Црне Горе и Брда. Ето, управо то, као грађанин ове земље, цијеним да смо добили као један нови квалитет. Није просто наша срећа што је смијењен једнопартизам и што се власт показала смјењивом, него што се нова власт изгласава у атмосфери да јој нико не даје подршку унапријед. Готово да нема партије у позицији или опозицији која није изнијела неку критику или неко упозорење на адресу мандатара тј. садашњег премијера и његове Владе. Тако да смо у том погледу, вјерујем, растерећени будућег култа личности. Култ нека се врати тамо гдје му је и мјесто: у храмове гдје призивамо име Божије, а у државну управу нека се врате рад, ред и дисциплина како рече г. Кривокапић. *Вјерујете ли да ће и овај народ истински прихватити вашу поруку да је “амбасада будућег Небеског царства Црква”? То је био сликовит начин да изразим моје секуларно убјеђење. Убјеђење да Црква није од овога свијета. Да не припада ни једној држави, и да су смијешне, повесне и жалосне прозивке садашње парламентарне опозиције да је СПЦ у Црној Гори „црква државе Србије“ односно „стране државе“. Једина држава којој Црква истински и без остатка припада јесте држава Царства небеског. Све остало је привремено и земно, и што би наш народ рекао „приче причине“… *Црногорско друштво је дубоко подијељено. Може ли Црква приближити удаљену браћу, како нас Христос учи? Једино на овај начин. На темељима овог исказа о Небеском царству. А тај исказ нијесам ја измислио како бих „смирио страсти“ или неком „замазао очи“… то је темељни исказ црквеног живота. Апостол Павле каже да ми хришћани „у овоме свијету немамо сигурног града, него чекамо онај (Град) који ће доћи“. Ето на таквој вјери могу се помирити браћа, док ће се око земаљских киљана и тараба увјек свађати и они најрођенији. *Шта очекује Црква од будуће власти, односно шта ће она тражити за узврат и како се браните од приговора да сте Ви главни кадровњак премијера Здравка Кривокапића? Најконкретније, Црква очекује спровођење резултата посљедњег реферндума о Закону о слободи вјероисповјести (а то су управо били претходни парланентарни избори ) и да растерети наше друштво даљих тензија, држећи се принципа „Цару царево, а Богу Божије“. Послије тога – у Бога се надам, да ће нам дати снаге и разума, да свако од нас, у поштовању, разумјевању па и сарадњи тамо гдје је потребна – наставимо својим путем. Није добро за државу да она „оснива“ или преуређује цркве, нити Цркви треба нити јој је на корист да се бави државном управом. То је мој истинско увјерење, па бих радио против самога себе, сопствених идеала и вриједности, ако би, не дај Боже, и стоти дио била истина оно за шта ме оптужују неки људи који су очигледно изгубили сваки контакт са реалношћу. Зашто су га изгубили – није на мени да судим. Нека им је Бог у помоћи. *Из нове опозиције приговарају да ће измјенама Закона о слободи вјероисповјести културна баштина Црне Горе прећи у власништво државе Србије, а посредством СПЦ, која је, истичу, регистрована у Србији. Је ли то тачно? То је апсурдна и драматична лаж која има за циљ смишљено и планско продубљивање подјела! Без обзира у којим је све државама у окружењу и на свијету СПЦ регистрована или евидентирана (као црквена организација која се протеже на свим меридијанима ове планете) овдје је ријеч о сређивању нашег унутрашњег црногорског правног поретка, у складу са Уставом и претходним законима. Црквена имовина у Србији не припада држави него Цркви. Чак ни у Србији држава не може да конфискује црквену имовину и да је прогласи за своју, па како би то онда могла да уради са црквеном имовином у Црној Гори? То је невиђена бесмислица…. При том, сва имовина СПЦ у Црној Гори адресирана је на њене епархије и манастире чије сједиште је у Црној Гори, и не постоји ни један педаљ (осим изузетака који се и не тичу самих сакралних објеката) црквене имовине чији је власник нека адреса изван Црне Горе. Е то је ноторна истина која руши и обесмишљава мрзитељску идеологију што је фабрикује бивша партија на власти са својим медијским агентима. У свом идеолошком лудилу, они хоће да једно унутрашње црногорско друштвено и правно питање представе као рат држава или рат свјетова. Једина алтернатива томе управо јесу цивилизоване измјене Закона, које из тематике о слободи вјероисповјести уклањају имовинско-правна питања и која онда, самим тим, упућују на поступак да се питање власништва расправља пред црногорским судовима у складу са црногорским законодавством, а не путем прављења буке на улицама и ревизијом историје, која одржава амбијент џунгле или шуме, а не уређене државе. Извор: Политика

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, казао је у интервјуу Радију Црне Горе да Православна црква у Црној Гори вијековима представља битан фактор окупљања народа и светињу за велики број грађана. То је условило чињеницу да један митрополит, ко год он био, има значајну друштвену улогу, а да су блаженог спомена Митрополит Амфилохије и његово дјело још и значајнији по томе што је он особено представљао један велики ауторитет и једну особу од великог повјерења у цијелом православљу. Подсјетио је да је Митрополит Амфилохије у току своје тридесетогодишње службе успио да у Црној Гори обнови велики број цркава и манастира, да свештенички кадар увећа за десет пута (од двадесетак свештеника до близу 200 свештеника и јеромонаха), да обнови рад Цетињске богословије, отвори рад Издавачко-информативне установе “Светигора”, која сада обухвата часопис, портал (сајт) и црквени радио, као и црквену видео продукцију. У том свом тридесетогодишњем раду успио је Владика Амфилохије да у Црну Гору на свој лични ауторитет, доведе јерусалимског, цариградског и московског патријарха, као и антиохијског и александријског, али и многе друге црквене великодостојнике који су својим доласком, неки по први пут, благословили Црну Гору. „Није то случајно. Није то питање неког административног пописа кад је ко дошао у Црну Гору. То показује значај блаженогспомена Митрополита јер су сви ти поглавари православља били и његови лични пријатељи. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици једини је храм у свијету, а да кажем и једини храм у дугој историји православља, који су заједнички освештали московски и цариградски патријарх“, нагласио је ректор Цетињске богословије, додавши да би то на политичком нивоу било као да су се у Црној Гори срели предсједник Русије и Америке. Осврћући се на поједине приче и натписе о избору новог митрополита, отац Гојко је казао да су оне вјештачки предимензиониране и напумпане од поједних медија, које се Црквом баве на неки помало изопачен начин. Даље је појаснио да је Свети синод Српске православне цркве одредио, истог дана кад се Митрополит упокојио, Владику Јоаникија за администратора Митрополије, што је у потпуном сагласју са црквеном традицијом, која налаже да када се упокоји неки владика из најближе епархије буде именован администратор. “Новог митрополита бира Сабор, црквено тијело које окупља све епископе (четрдесетак владика Сабора Српске православне цркве), који се обично састаје у периоду између Васкрса и Тројичиндана, у мају мјесецу, а да се не би до тада чекало, изабере се одмах администратор и он управља најмање до засједања Сабора“, нагласио је прота Гојко, појашњавајући да је због епидемиолошке ситуације неизвијесно да ли ће редовни Сабор бити одржан на прољеће. Још једном је истакао да изузев туге што смо остали без Митрополита Амфилохија, који је 30 година предводио Цркву, црквени живот не трпи, јер имамо владику који обавља све владичанске послове. Напоменуо је да прича о избору новог митрополита у овом тренутку и није баш умјесна с обзиром да се 40 дана жали за покојником и не обављају се никакви важнији послови.Такође је истакао да је митрополит црногорско-приморски једна од најугледнијих титула у СПЦ, као и да је Митрополија ових дана под “баражном ватром” јер нема медијске куће која прије него што изјави саучешће, или истовремено са тим, не пита ко ће бити нови митрополит. „Због елементарног поштовања према покојнику није у реду, нису ти дани да се сад о томе прича “, истакао је о. Гојко. Говорећи о литијама које су организоване широм Црне Горе послије доношења неуставног Закона о слободи вјероисповијести, прота Перовић је казао да доминантан утисак, не само наш већ и међународних институција, да су оне биле мирне и грађанске: “И ми свештеници смо се јавно борили да литије не добију никакав други призвук, него да буду црквене. Некада је било и тежих ријечи, али је било пуно порука љубави.” Појашњавајући поједине чланове спорног закона, подсјетио је у каквом је стању Митрополит Амфилохије затекао храмове почетком 90-тих година, а као примјер навео један сеоски храм у коме и дан данас у олтару стоји мјешалица за бетон, чему се и сам чудио. “Могу мислити каква би се џева дигла да поп крене да изнесе одатле ту мјешалицу, а њој није мјесто у олтару. Нажалост, наше су цркве од нас самих биле понекад претваране у магацине”, прича отац Гојко и примјећује да то још увијек постоји у поједним црквама на селу, као одраз неког времена, које треба да се поправља и пролази јер црква служи за молитву. Поручио је да нико неће понијети цркве из Црне Горе те да су оне заједничке, отворене за све грађане без обзира на националну припадност и да нико никога не пита ни које је нације, ни којим језиком збори, а још мање за кога гласа. “Црква није мјесто гдје ће се те разлике потенцирати, него мјесто гдје ће се те разлике ублажавати. Црква свака у Црној Гори припада, прије свега, вјернику православном без обзира које је нације, а самим тим, ако све функционише како треба, и сваком црногорском грађанину“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Уз подсјећање да су у готово свакој парохији свештеници аутентични Црногоци, нагласио је да је доминатна структура Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке грађани Црне Горе. Подсјетио је на Митрополитове бесједе у којима је изражена љубав и благодат према Црногорцима, као и на његов допринос обнови црногорских светиња, са нагласком на манастир Стањевићи. Говорио је о Митрополитовом односу и љубави и према припадницима других вјера. “Како год се Црква звала, њен основни задатак је да људе продухови, упути Јеванђељу и да људима скрене пажњу да има још један живот мимо овога. Нашта ће личити наш одлазак на она свијет ако се овдје будемо отровали подјелама ко је Србин, ко Црногорац. Апостол Павле каже у Царству небекосме нема ни Грка ни Јеврејина, нема ни мушкога ни женскога, ни роба ни слободњака. Хоће да каже да те наше подјеле, разлике, не смију да нас одређују кад је у питању молитва Богу и духовни живот.” Говорећи о напретку и духовном животу православних вјерника у Црној Гори, протојереј-ставрофор Гојко Перовић је казао да је оптимиста и поручио да треба да се вратимо Цркви, светињи, Јеванђељу. Коментаришући догађаје из Брчела, казао је да та као и било која друга радња која би нарушила споменички изглед некога храма је надлежност комуналне инспекције и људи који се баве заштитом споменика и ту би требало ставити тачку. “Нека свако ради свој посао. Свештеници су урадили пуно добрих ствари, пуно цркава обновили, али све са једном намјером да се светиње по Црној Гори обнове”, свједочи о. Гојко, истичући да прихвата и критике. Указује на проблем када критике долазе са мјеста оних људи чији се политички идеолози до 90-их нису окретали на то како изгледају црногорске цркве, него су чак неке биле претваране и у штале. “У том великом замаху који је трајао 30 година, 650 храмова је изграђено и обновљено и сигурно је била и нека грешка. Ни један наредни корак кад је у питању реконструкција и обнова споменичког наслеђа, које је истовремено и црквено наслеђе у Црној Гори, то је рекао јуче и владика Методије, у наредном периоду не би смио да се ради на своју руку. Да Завод нешо обнавља, а да Црква не зна, или да попови нешто раде, а да Завод не зна”, казао је и подсјетио на лијепо искуство једне сарадње везано за обнову иконостоса у Цетињском манстиру, који је засијао у свој љепоти послије три године. Посебно је истакао да пред нама стоји вријеме када би требало ускладити црквене активности и активности државних институција за заштиту споменика те да ту постоји простор за сарадњу, а “кад држава и Црква сарађују онда све бива како треба”. Ректор Цетињске богословије о. Гојко, од недавно и члан Матице српске, сматра да у Црној Гори морамо да помиримо нашу традицију са нашом садашњошћу: “Имам част да ме Матица српска из Новог Сада, као једна од најстаријих институција те врсте на Балкану, учланила у њено редовно чланство, а чиј је један од првих чланова био Петар Други Петровић Његош”, казао је о. Перовић. Подсјетио је да ни Његош, ни књаз Данило, ни књаз Никола, нијесу оснивали Матицу црногорску у Црној Гори и да је прије 1918. године једина дејствујућа Матица, као једна културно просвјетна институција, и за Црногорце и за грађане Србије била Матица српска у Новом Саду, која је тада била у Аустроугарској. “Немам ништа против Матице црногорске, али морамо да развијамо наш однос према традицији, нашој прошлости те да све држимо као своје, а не ако негдје видимо с од српскога, или тробојку, у чијим бојама је и црногорска роба, кажемо да нам то неко убацује из Србије”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у интервјуу Радију Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са званичне интернет странице Инфо-службе Епархије бачке доносимо звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра чудотворца Цетињског. Прота Гојко је ову надахнуту омилију изговорио на Крстовдан 2020. лета Господњег на евхаристијском сабрању у Светониколајевском храму у Новом Саду. Христово распеће је уписано у сваком могућем догађају, зато је васколика историја наша саткана од реалности Крста и Васкрсења, зато смо увек добри и благословени када смо са Богом и живимо по Његовим заповестима, истакао је прота Гојко.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, поручио је данас да он не врши никакву опструкцију нити било какву другу активност на путу формирања владе, нити му је то на крај памети да ради. “Ко би то, од свештеника радио – не би радио по Божијем благослову ни по Божијој науци. Као што није по Божијем, да неко, попут г. Медојевића, износи јавно овакве бесмислене и недоказане оптужбе”, казао је прота Гојко у свом реаговању на изјаву Небојше Медојевића, лидера Покрета за промјене, да Црква „саставља владу“. Свештеник Перовић је позвао све “да градимо Црну Гору тако да у њој свак ради свој посао, а да нам јавно изговорена ријеч буде обавезујућа светиња, а не ствар за једнократну употребу”. Реаговање протојереја-ставрофора Гојка Перовића преносимо интегрално: „Сматрам да након минулих избора, Цркву све мање треба препознавати као инспирацију за политичке дискусије а посебно као мотив за политикантске оптужбе и пропагандне наслове. У том смислу најмање сам очекивао да ће један од представника побједничке коалиције, на неки начин преузети манир напада на Цркву од одлазеће власти. Стиче се утисак да господин Медојевић, са неоснованим оптужбама, неутемељеним оцјенама и ничим изазваним претпоставкама на рачун Цркве а овог пута и мене лично, чини баш то – преузима анти-црквени манир од својих дојучерашњих политичких противника. Тим прије, што је садржај његових напада на Цркву у одређеним дјеловима скоро па идентичан са актуелном анти-новинарском и анти-црквеном кампањом. Црква се оптужује да „саставља Владу“- без и једног јединог аргумента или доказа, иако је више пута јавно саопштено да Црква не налази никакав свој интерес у поступку састављања Владе, нити у тим темама види своје мјесто, нити је заинтересована за изградњу политичке сцене и међусобне страначке односе и договоре. Ово све саопштавам из осјећаја одговорности према јавности која је поново засута неистинама о улози Цркве, при чему изражавам и посебан сензибилитет у односу на људе који су гласали за листу на којој је изабран и господин Медојевић. Дакле, поп Гојко Перовић не врши никакву опструкцију нити било какву другу активност на путу формирања владе, нити га било ко на ту тему консултује, нити му је то на крај памети да ради. Ни њему, ни било ком другом свештеном лицу из СПЦ. Ко би то, од свештеника радио – не би радио по Божијем благослову ни по Божијој науци. Као што није по Божијем, да неко, попут г. Медојевића, износи јавно овакве бесмислене и недоказане оптужбе. Хајде да градимо Црну Гору тако да у њој свак ради свој посао, а да нам јавно изговорена ријеч буде обавезујућа светиња а не ствар за једнократну употребу.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ових дана се распламсала прича о томе да Црква злоупотребљава школарце (ђецу која иду у школе) за неке своје религиозне ( неко додаје и политичке !?) циљеве, и да је то веома лоше за државу Црну Гору. Један неопрезан позив просветног радника да ђаци (једног разреда, једне школе) организовано дођу на молитву, ставио је – у дијелу јавности – генерално под знак питања присуство ђеце у богомољи. Ево неколико напомена, као тема за размишљање, без претензије да кажемо све и да донесемо дефинитивне закључке. 1. Средњовјековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет вјекова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим мјестима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни). 2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити ријечи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. вијека митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у вријеме Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да ђеца виде гђе се Његош школовао – право у цркву са њима. 3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње ђеци донио троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нијесам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!) 4. Сљедеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје вријеме једном од сједишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове двије школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева пјесма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних ђела Његошеве штампарије, боље ће разумјети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овђе моного дуже прије Првога рата и чувене 1918! 5. У вријеме књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских ђечака и чак 12 (!) ђевојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лијек против националистичке нервозе која болесно дијели стварност на ”црногорску” ђецу и ”српске” попове… То су дакле први кораци нашег школства у 19. вијеку. За њима слиједи повијест богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог свјетског рата богословље (вјеронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. Послије Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска ђеца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и ђеца православаца, с тим што су она умјесто слободног четвртка имала слободан петак, а вјерску наставу изводио је њихов вјероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама гђе је био већи број муслиманске ђеце. Ово кратко подсјећање би могло да стиша страсти по питању присуства ђеце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко вјерујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу замијенили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону ђецу и оне родитеље који су хтјели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су ђеца дошла испред попа или хоџе. Напротив. Убијеђен сам да би сваки просвјетни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако вјерујем да не би настала бјежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или пјесма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и вјерске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ вјерницима. Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика вјеронауке у школама; ако овђе јасно видимо да су нам настанак и вјековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту ђецу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и вјерске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумијевања. Незнање писмених људи у вези кољенопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака… Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак, 11. септембра 2020. године, одслужена је Света Литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Оцу Гојку саслуживали су: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Предраг Шћепановић и Мирчета Шљиванчанин, јереј Лека Вујисић и ђакон Душан Биговић. Свима сабранима, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Отац Гојко се у уводном дијелу осврнуо на сами живот, значај и дјеловање Светог Јована Крститеља који је у свему ишао испред Господа у свему што је Господу било намијењено: ,,Данас обиљежавамо дан усјековања главе Светог Јована Крститеља, дан његове земаљске смрти која је мученичка и смрти која нам најбоље, најсликовитије тумачи што значи кад Светог Јована зовемо крститељем, пророком и претечом. А шта значи ријеч претеча? То значи да је Свети Јован Крститељ онај изабрани од Бога човјек који иде испред Господа у свему што је Господу намијењено. Прије него што Господ каже ,,покајте се јер се приближило Царство Небеско'', иде Јован Крститељ и те ријечи говори. Прије него што Господ крштава и господњи ученици - крштава Јован Крститељ. Прије него што Господ буде суђен и бачен у тамницу, бачен је у тамницу Јован Крститељ. Такође, прије него што Господ пострада од руке силника овога свијета - пострадао је Свети Јован Крститељ. Он је прије Господа и у ад сишао да наговијести онима заробљенима у тами у безнађу ада, смрти да ће доћи Господ и раскинути и те окове.'' Он је потом нагласио да Црква Божија на земљи увијек мора бити на распећу и да по природи у овоме свијету нема икад ишта сигурно, будући да су се земаљска царства често кроз историју претварала у нешто насупрот небеском царству: ,,Овај нам данашњи дан као и велики петак као и толики други дани када славимо и обиљежавамо смрти мученика говоре испуњење оне Господње ријечи: ,,Моје царство није од овога свијета'' и оне ријечи Светог апостола Павла: ,,У овоме свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи''. Просто не припада цркви Божијој да у овоме свијету има икад ишта сигурно. Господ је дошао да нам најави Небеско царство и да ако нам га покаже у свој својом слави а показао нам га је својим васкрсењем, онда било какво земаљско царство је пролазно и претвара се нажалост врло често у супротност небеског царства''. Такође, отац Гојко се надовезује да некада по Божијем промислу бида да Господ допусти да се и на земљи формирају владавине које знају за Бога, а навео је као еклатантан примјер - примјер нововјековне теократске Црне Горе: ,,Бивало је у историји по Божијем промислу да не би ми само као хришћани чекали то неко апстрактно небеско царство Господ је допуштао да и овдје на земљи се успоставе и државе и владе и царства која се моле Богу и која узносе молитву Вишњем - односно она царства која знају за Бога. Што је Црна Гора, нововјековна, него управо икона тога небескога царства, јер, није могло јасније и буквалније да буде него да се један епископ, митрополит стави на чело државе и да уређује и владу и да поставља полицију и води војску и води дипломатију и да доведе до тога да се наша земља - Црна Гора препозна и у Европи и у свијету као једна земља достојна да у њој људи живе и да се људски у њој једни према другима односе.'' Отац Гојко је у свом даљем обраћању подсјетио да је модерно вријеме и модерна Црна Гора Држава секуларног модела уређења друштва, које значи апсолутну и потпуну слободу у погледу дјеловања и мисије цркве: ,,Данас живимо у вријеме грађанског, секуларног друштва. Више никоме не пада на памет Богу хвала нити да убија хришћане, али исто тако никоме не пада на памет да прави неку државу која је само хришћанска. Данас живимо у времену када црква уз Божију помоћ и Божији благослов може у било којој држави и било којем граду да врши своју мисију.'' Напослијетку, отац Гојко је указао на то да је веома важно да благодаримо Богу на моменту слободе који је извојеван грађанским протестом и хришћанским начином, љубављу, стрпљењем и вјером у Бога: ,,Треба да се Богу захваљујемо што је дошао моменат слободе, а тај моменат слободе смо и ми сви присутни у протеклих годину дана једним финим и мирним грађанским протестом и хришћанским начином, љубављу, стрпљењем и вјером у Бога одбранили и није било никаквог плана, тактике, нацрта како ће се одбранити. Међутим, свако је од нас знао, да ако будемо упорни, Бог ће нам помоћи и како он најбоље знао, да ће нам донијети ту слободу! Ми свих ових дана славимо грађанску слободу! Јер, одбранили смо се од једног сулудог Закона, од једнога прописа који је таман хтио да укине цркву, Не директно, али, да је пригуши и да јој утрне фитиљ. А ми смо показали да то не желимо и Бог је чуо нашу молитву.'' ,,Слава великоме Бог што дан Св. Јована Крститеља славимо у грађанској слободи! Нека се наше молитве наставе, јер, требаће још много снаге, много стрпљења и много љубави да то што нам је Бог дао сачувамо.'' - закључио је отац Гојко. Извор: Храм Христова Васкрсења у Подгорици

Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Никоме не требају приче о томе да су ”Цуце забранили попу долазак”, јер – нити је то могуће, нити је, самим тим, истина. И Цуце из разних црногорских градова који су се спремали за Ивањдански сабор, као и тамошњи мјештани – сви су, на вријеме, знали да је скуп отказан, због здравствених мјера. Није било потребе да ме неко чека тамо током ноћи, јер сам јасно и гласно најавио да ћу, са оцем Немањом Кривокапићем, доћи ујутро, уочи службе – која је за ову прилику планирана без присуства грађана. Бог зна, и сви други знају, да нас је у тој намјери спријечила полиција, а не мјештани Цуца. Полиција која је тога јутра блокирала све прилазе Цуцама! Мене су зауставили у Бајицама, а оца Немању код Мирца у Његушима. Поменути Ивањдански сабор одржава се цијелу протеклу деценију, литургијским сабрањем у овој древној цуцкој цркви, подигнутој с краја 14. вијека. 1934. г. она је обновљена и освештена од стране ондашњег митрополита Црногорско-приморског г. Гаврила Дожића. Послије Другог свјетског рата бјеше страшно запустјела, и најбоље домаћи знају у каквом је стању била. Личном иницијативом и вишегодишњим трудом блаженопочившег оца Момчила Кривокапића (чији преци почивају пред овом богомољом) она је обновљена 2009. г, тако да се у њу мили човјеку доћи. Од тада се Цуце ту сабирају – јер се ради о цркви кнеза Бајка, који је родоначелник већине цуцких братстава. То што су цуцки традиционални дочек и гостољубље, према својим братственицима и племеницима, замијениле јаке полицијске патроле, то су наши домаћи јади – и то нема друго име. Овим завршавам сваку јавну причу на ову тему. Желим свима Божији благослов и духовни мир, и да се у добру сретамо, пред нашим светињама. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије, одржао је 2. јула 2020. године у манастиру Ћелија пиперска, предавање на тему „Пророци у Старом завјету“. Благодарећи редакцији васељенског Радија Светигора доносимо звучни запис овог изузетног предавања. Звучни запис предавања

“Ми смо за то да се поштују највиши правни акти једне земље, а то је Устав. Ако си прогласио да је крај епидемије и ако си прогласио, како су то наши стари причали, прађедови и чукунђедови, корона фри зону, а нијеси прогласио ванредно стање, нема основа да се прописује до 200 људи. Или је зараза па да сједимо кући и нема јавних окупљања, или нема заразе па има јавних окупљања. Мјера од 200 људи је прекршена гдје год врат окренеш. Нема мјеста, институције, гдје та мјера већ није прекршена, тако да ми просто нећемо да се одвајамо од другог народа”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, синоћ у Никшићу на предавању “Литије-пут спасења”, које је организовало Друштво црногорско–руског пријатељства, преносе Вијести. Говорећи о литијама он је казао да су оне поново покренуте из простог разлога што се ситуација није промијенила од 13. марта када је Влада изнијела став да су “приговори и аргументи експертског тима МЦП-а стручни и на мјесту и да ће они то да размотре детаљно и пажљиво”. Иако је, како је казао, “Бог уредио да су имали довољно времена да проуче њихове приговоре, то се није догодило”. “Ово није прича ни о Србима, ни о Црногорцима, ово је прича о неправди и отимачини. Зато идемо у ове литије јер се ништа није мрднуло. Неки се праве луди, неки заборавни, да смо имали некакве договоре и разговоре. Наше су литије час демократије. Њих су похвалиле све амбасаде, све међународне организације, чак и они који доказано нам добро не мисле. Све смо испите положили, све смо мине заобишли и сад не би смјело да се деси да у недјељу, када се крене у литију, да подлегнемо икаквој провокацији. Ми смо Божији квасац који расте. Борећи се против те неправде ми се не боримо против Црне Горе, што нам кажу, него хоћемо бољу државу, са јасним темељима, са бољим законима”, казао је ректор Цетињске богословије. Казао је да је Црна Гора први катастар добила 1954. године и то “не на основу снимака, него на ријеч”, да је осам година касније урађен катастар на основу авио снимака и да је до 2000. године постојао само посједовни, али не и својински катастар. “Прије неки дан предсједник је рекао да ће да суспендују закон док се не донесе одлука у Уставном суду, а ако треба чак и до Стразбура. Што кажу, таман уз гусле да испјеваш како је то лијепо речено”, казао је свештеник Перовић и навео који су то проблеми због којих не могу да прихвате поменути предлог. Суспензија, како је истакао, у законском систему Црне Горе не постоји нити ико може да је обећа јер се на часну ријеч можда могло 1954, али не и 2020. “Сада нијесмо у 1954. Већ је ријеч отањала многих тако да се нећемо спуштати ни на чију часну ријеч, када су ове ствари у питању”, поручио је протојерј-ставрофор Гојко Перовић. Питао је какве везе премијер и предсједник имају са Уставним судом у нормалној земљи гдје су судска, извршна и законодавна власт одвојене и додао да Уставни суд, који је у в.д. стању и нема предсједника, може да почне да се бави неким послом када хоће, као и да никада не мора да заврши започети посао, док суд у Стразбуру суди само кад почне закон да се примјењује. “Нуде суспензију закона до одлуке суда који дјелује само ако закон ради. Па зар стварно мисле да смо толико луди? Знам да мисле да смо лудачки покрет, али да смо толико луди да нам у једну реченицу споје три-четири немогуће ствари. Још јуче предсједник каже – ми им нудили но они неће. Зауставићемо се онда када се у Скупштини изгласа нови закон, без овога чуда. Ми можемо овако годинама”, казао је прота, преносе Вијести. Према његовим ријечима не боли их што неко крши каноне, нити предсједник мора бити крштен и мора поштовати каноне, али мора поштовати Устав Црне Горе. А Устав каже, нагласио је, да не може предсједник правити цркву. “А он навалио и још се онако избечио пут нас. Овдје у Никшићу је то рекао и то не могу да заборавим, то ће ми одзвањати чини ми се док сам жив или док он не прође: ‘направићемо ми нашу цркву свиђело се то коме или не’. Е па не можеш тако радити ни један посао, а не тај за који нијеси способан”, поручио је и додао да је Црна Гора секуларна држава, како пише у Уставу, па нити политичар може да уређује цркву, нити поп да уређује Владу. Осврнуо се и на изјаву митрополита Амфилохија који је позвао народ да не гласа “безбожну власт која би отимала светиње”, као и на критике да се црква бави изборима и политиком. “Донијели су закон да би од цркве, која у свим друштвима има слободу дјеловања, направили државну институцију која би била као музеј, министарство вјера. Ваљда у томе виде срећу и будућност овога друштва. Ми као црква нећемо да улазимо у изборну тематику, али после чињенице да предсједник прави цркву, после чињенице да су донијели закон да би се цркви ‘завртале’ уши и да би се цркви наређивало, имамо потпуно право да кажемо, да поручимо народу, ако буде тих избора, ми у то не улазимо, помиње се неки бојкот то нека политичари виде, то није наша тема, али први избори који буду, сад или за десет година – немојте ове који овакве законе доносе, немојте за њих гласати”, поручио је ректор Цетињске богословије СПЦ је и твоја кућа Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је одговарајући на питања објаснио своју недавну изјаву која се ових дана појавила на појединим порталима да “Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска”. Како је казао на трибини на којој се причало о разним темама, одговарајући на једно питање везано за назив цркве, поменуто је и то питање о коме се говорило “језиком теологије, а не литија”. “Рекао сам да је проблем са националним именима. Нијесам мислио да је никакав проблем са именом Српске православне цркве. Сматрам умјесним све оне примједбе које кажу да данас у Црној Гори није ни мјесто ни вријеме да причамо о проблему националних назива. Не мислим да је то забрањена тема, него тренутно је црква на антиуставном и непристојном удару државе. Српски народ и српско име је на удару школа, медија, идеологија. Када то ријешимо и када напад на српско име и Српску цркву престане, онда можемо на неком столу причати о универзалним проблемима православља, међу којима јесте и тај проблем националних подјела”, појаснио је свештеник Перовић. “Како да се СПЦ, као једина канонска црква, одбрани од овога напада државе који је неуставан. Треба сваком грађанину Црне Горе који је вјерник, православац, а каже да није Србин, рећи – СПЦ је и твоја кућа. А он каже, како ћу ја кад је српска. Па треба ли ја у Црногорско народно позориште ако има нека добра представа, да не идем ако сам рецимо Србин, или у Црногорску академију наука. Име наше државе је Црна Гора. Не ни Србија, ни Република Српска. Доста грађана је то схватило као своје национално име. Значи ли то да ако нам се држава зове Црна Гора сви морамо бити Црногорци по нацији. Име Црне Горе не обавезује никога. Тако ни име СПЦ не обавезује ко неће да буде Србин, већ обавезује да учествујеш у богослужењима по црквеним канонима”, казао је отац Гојко. Подсјетио је и на резултате последњег пописа у Црној Гори гдје се 45 одсто становништва изјаснило да су Црногорци, 29 одсто да су Срби, нешто мање од 43 одсто говори српским језиком, а црногорским скоро 37 одсто. “Ко не зна, ко дође са стране и погледа те спискове рећи ће да Црногорци говоре српским, а Срби црногорским језиком. За мене, Гојка Перовића, свештеника СПЦ-а, Србина и Црногорца истовремено, јер ја то не умијем одвојити, све да ме неко наћера и силне паре да, ја то не знам одвојити, то је све спојено, онако како ја знам”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ректор Цетињске богословије о. Гојко Перовић подсјећа да је прошло 10 дана од писма митрополита Амфилохија премијеру Душку Марковићу на тему преговора у вези спорног закона о слободи вјероисповијести али да Влада још не одговара на упит о наставку преговора започетих у марту ове године. “Надам се да је разлог томе преоптерећеност људи у Влади и у тзв. НКТ – да евидентирају све оне случајеве кршења здравствених мјера у данима уличног прослављања државног празника и да заузму политички став према очигледним ‘двоструким стандардима’ органа јавног реда. Нагомилало се аргумената, видљивих сваком грађанину, да ‘закон није исти за све’, те да се ‘здравствене мјере’ користе за неоснован прогон Цркве!”, истиче Перовић. Он је додао да држава која гаји тренд неједнаких стандарда директно ради против саме себе и сопствених уставних начела. “Ако то није разлог ћутања Владе, онда се надам брзом одговору ових дана, јер Владу и садржај посљедњег састанка експертских тимова, као и недавна упутства са међународних адреса обавезују на јасне и недвосмислене одговоре на питање: мијењамо ли закон или не?”, подсјећа он. Коментаришући питање о недавном наступу члана Митрополијиног преговарачког правног тима адвоката и некадашњег министра правде Драгана Шоћа на телевизији Н1 у оквиру које је изнио ставове и о правним и о политичким питањима везаним за кризу у Црној Гори, о. Гојко Перовић је појаснио да је Шоћ на политичка питања у тој емисији изнио своје личне ставове, док Црква стоји иза његових јавно саопштених – правних ставова. “Г. Драган Шоћ јесте члан митрополијиног преговарачког правног тима и то јесте његово исправно представљање у јавности а што се тиче разговора који је имао за регионалну телевизију, ту је било политичких питања на које је он давао одговоре у складу са својим – личним, грађанским ставовима”, каже Перовић. “Ово напомињем из два разлога: прво, људи у Цркви, па ни сами свештеници међусобно – немају сви идентичне политичке ставове (то је управо могуће због тога што политика није основ нашег окупљања нити предмет наше примарне пажње). У Цркви су идентична само наша духовна увјерења и наша црквена пракса. Друго, г. Шоћ није читао неко саопштење Правног савјета Митрополије, него је водио жив разговор у коме је одговарао и на питања која се не тичу само правних тема. На крају, боље рећи – на самом почетку приче, Шоћ је, у поменутом интервјуу дао јасне правне ставове црквеног правног тима по питању Закона о слободи вјероисповјести. То је урадио беспрекорно, као што је то чинио и у свим претходним случајевима, и Црква, по природи ствари стоји иза тих, тако изречених његових – правних ставова”, објашњава ректор Богословије на Цетињу. „Како због чињенице да смо ових дана могли видјети потпуно неометана масовна окупљања на улицама црногорских градова, тако и због посљедњег саопштења тзв. здравствених власти (да их тако назовем) – да се званична објава краја епидемије очекује у првим данима јуна”, каже о. Гојко Перовић и закључује: “Када спојимо ове двије непобитне чињенице – мислим да нема простора ни разлога да опстају мјере које се тичу забране вјерских окупљања. Тако смо прочитали и разумјели бројне савјете са међународних адреса које су ових дана стизале у Црну Гору. А народ се, евидентно ужелио литијских поворки. Мислим да би нам их и љекари препоручили (исто онако како љекари често разумију и препоручују пост и молитву) послије оволико дана проведених у кућама, а по њиховим препорукама” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преговори Митрополије црногорско приморске (МЦП) и Владе у вези са Законом о слободи вјероисповијести треба да се обнове али не могу трајати у недоглед, оцијенио је ректор Цетињске богословије Гојко Перовић наводећи да је тај акт потребно суштински промијенити јер је у супротности са Уставом и људским правима. На питање када се очекује наставак преговора поводом тог закона, Перовић је одговорио да је митрополит Амфилохије, недавно у званичном допису подсјетио премијера Душка Марковића да та тема стоји отворена и да се чека одговор Владе. „Црква спремно чека одговор Владе и са пажњом ће да саслуша њено коначно виђење ове теме“, казао је Перовић агенцији МИНА. Он је подсјетио да су прво имали петосатни састанак владика и министара. „Потом смо имали дуг и садржајан састанак такозваних експертских тимова, и више не видим ни потребе ни простора да се преговара у недоглед“, казао је Перовић. Он је рекао да посебно нема дилеме у чему је проблем и поручио да Влада треба да одговори да ли ће закон бити мијењан или неће. Перовић је подсјетио да су људи из експертског тима Владе, на посљедњем састанку, признали да су приговори цркве и аргументовани и правно утемељени. „Мијењамо ли га суштински, тамо гдје је он у колизији са Уставом и основним људским правима, – или ћемо, не дај Боже, себе и јавност да обмањујемо неким фризирањем и уљепшавањем овог, по нама, накарадног текста“, навео је Перовић. Он је казао да ће спор бити ријешен када буде „уклоњен“ Закон и усвојен бољи и поручио да нема ни говора о потписивању било каквих темељних уговора МЦП док је на снази „овај удар на правни поредак државе“. Он је навео да можда изгледа да МЦП наступа по принципу „узми или остави“ односно да уцјењује Владу захтјевом да се уклоне спорни чланови Закона без чега нема даље приче ни о чему другом. „До ове ситуације смо дошли тако што цијелу претходну годину цркву нико ништа није питао ни око чега. Мимо међународних препорука о инклузивном и транспарентном дијалогу Закон је донесен једнострано. Зато ми кажемо ‘промјена а не примјена’ Закона“, поручио је Перовић. Неутемељене критике о политичкој позадини литија Говорећи о наставку литија Перовић је рекао, да с обзиром да је здравствена ситуација све боља у МЦП очекују да ће„затворски услови“ попустити, и бити добијен амбијент демократског друштва у ком се подразумијева могућност јавног окупљања. Упитан да ли ће литије бити и током кампање за парламентарне изборе, Перовић је рекао да их не занима, као цркву и као вјерујуће људе, кад ће и да ли ће бити парламентарни избори. Он је казао да ако неко види везу између избора и литија тај треба да је тражи у чињеници да власт није жељела да квалитетно ријеши питање Закона прије његовог усвајања. „Није га ријешила у моменту јасне грађанске манифестације негодовања против тог Закона. Власт је свјесно гурала тензије између себе и Цркве ка 2020. години, па онда још конкретније, према другом дијелу ове године“, оцијенио је Перовић. Он је навео да у том смислу МЦП не интересују критике власти о политичкој позадини литија јер су непринципијелне и неутемељене и да се ради о политикантској флоскули и замјени теза. Перовић је рекао да са друге стране све има своје политичке разлоге, јер је ријеч о закону који је изгласан у Скупштини и који се само и једино у њој, политички, може бити промијењен. „Кад кажемо да је позадина политичка то онда не значи да се црква бави странкама, или да је склизнула у политиканство, него да смо, вољом државе, дошли до оне политичке теме, доношење закона о црквама и вјерским заједницама која се тиче цркве“, казао је Перовић. Он је навео да је искључива политичка воља владајуће гарнитуре хоће ли се литије временски поклопити са одржавањем избора или са било којом другом политичком активношћу. Политичким листама не требају црквени богослови На питање да ли би МЦП подржала некога на изборима, с обзиром да се помиње могућност формирања листе за одбрану светиња, Перовић је одговорио да политичким листама не требају црквени благослови, нити црквена имена. „Друга је ствар да ли међу политичарима, неко, из сопствених вјерских побуда тражи благослов за почетак неког посла. Такав и треба да га добије али да то не користи у политичкој пропаганди. Сваки нормалан, користан и добронамјеран посао црква благосиља“, казао је Перовић. Перовић је казао да ако владајућа партија у изборе улази са кампањом да хоће да мимо Устава „подржави“ цркву, црквену имовину, без суда, припише себи онда она, свјесно, даје легитимитет опозиционој варијанти да се назове „не дамо цркву“ или „бранимо светиње“. “Али то је ствар нечијих политичких процјена а никако жеље цркве да одређује и усмјерава, ни на који начин, било чију политичку активност”, рекао је Перовић. Он је казао да су странке, партијашења, диобе нормалне ствари за парламентарну демократију, али да то није тема у коју би црква требало да улази и да се сврстава на нечију страну. „Оно што би – у политичким пословима – евентуално могло да добије подршку цркве, нијесу подјеле и диобе, него нека идеја, неки процес или вриједност којима би ујединила сву Црну Гору“, казао је Перовић. Најава формирања православне цркве националних Црногораца удар на темељ државе Коментаришући поруке предсједника државе Мила Ђукановића да је могуће формирање православне цркве националних Црногораца, Перовић је оцијенио да је то удар на темеље државе. „На овај начин предсједник руши Устав, који каже: држава и црква су одвојене, у организационом смислу. Не може и не смије држава или партија – оснивати нити обнављати Цркву“, рекао је Перовић. Он је казао да Ђукановић дијели грађане, афирмишући национализам као принцип вјерског окупљања што је супротно и црквеним канонима, и начелима грађанског друштва. Он је упитао шта значи утврђивање подјела по националној основи, нарочито између Срба и Црногорца у Црној Гори. „Зар ми нијесмо браћа, кумови и најближи рођаци? На последњем попису приближно је једнак број националних Црногораца и говорника српског језика, као што је приближно једнак број националних Срба и говорника црногорског језика“, навео је Перовић. Он сматра да то говори да Црногорци говоре српски, а да Срби говоре црногорски. „Уствари, то све значи, да су подјеле по том питању – једна велика бесмислица“. Он је навео да се у предсједниковом говору, доводи у питање право цркве да се пита, да предлаже у вези правца будућег кретања и развоја Црне Горе. „Ми свештеници и вјерници, истовремено смо и грађани ове државе. И имамо право на јавну ријеч, да кажемо шта нам се свиђа а шта не, да се међусобно договарамо, да савјетујемо једни друге“, рекао је Перовић. Он је казао да је Црна Гора и њихова земља и да имају право да одлучују о њеној даљој судбини ништа мање него било ко из власти све у складу са прописима и важећим стандардима друштвеног живота. Извор: Спутњик

“Митрополија црногорско-приморска је непосредно пред инцидент у Никшићу, славу града (Св. Василија Острошког), прошле недеље поднела Влади Црне Горе иницијативу за наставак преговора о спорном Закону о слободи вероисповести. Онда су настале ове непријатности и инциденти, хапшење владике Јоаникија и свештенства. Мислим да је сада управо у данима пред нама време да Влада одговори на нашу иницијативу”, изјавио је за Радио Београд ректор Цетињске богословије и један од преговарача МПЦ са Владом, о. Гојко Перовић. Звучни запис разговора “Они се већ дуже време састају и држе седнице под појачаним надзором. Никаквог значи разлога нема да се под истим околностима преговори експертских тимова не наставе. Ми стрпљиво и смирено чекамо њихов одговор да се преговори наставе, да почну нормални разговори, који ће Црној Гори донети нормалне законе и нормалне односе”, казао је прота. Само нека дижу оптужнице, ми смо пред законом чисти Ректор Цетињске богословије оценио је тродневно задржавање у притвору владике Јоаникија и свештенства у Никшићу као тешке и потресне догађаје. “За нама је потресна и непријатна недеља, осећала се та непријатност у ваздуху. Превладао је разум код људи који су доносили одлуке и то је сад најважније. Толико неразумевање је било и логично, јер су у последње време овде одлуке доношене крајње једнострано, без икаквих консултација са Црквом. Онда долазимо у ситуацију да до поноћи чекамо да пусте из притвора владику и свештенике, а да никаквог основа нема да они у притвору буду”, истакао је о. Гојко. Оценио је да је “тешко у Црној Гори разумети шта је здравствена мера, а шта злоупотреба, шта је сукоб државе и Цркве, а шта борба за квалитетан, цивилизацијски закон, који треба да има свака уређена држава”. Упитан да прокоментарише оптужницу која је подигнута притив свештенства МПЦ, отац Гојко је одговорио да је Црква чиста. “Ма само нека подижу оптужнице, ми верујемо да смо пред сваким судом чисти и без греха. Што се тиче позитивних прописа, ми смо потпуно мирни. Правна опасност у том смислу је ништавна, нема основа за правну осуду”. Наглашава да ово није моменат за зле слутње, већ за наду да ће судови почети да се понашају у складу са принципима. “Јер, ако ћемо по прописима, пола власти и сви ми онда треба да будемо осуђени”. Литије ускоро О. Гојко Перовић каже да ће се литије свакако наставити са првом могућношћу јавног окупљања, а то би, по свему судећи, сматра, требало да буде ускоро, “уколико опет неко не нађе за сходно да ту тему злоупотреби. “Сад се и последњи заражени короном не сећа кад се заразио. Значи, наш проблем није корона (круна), него неправда, круна те неправде је антиуставни покушај да се створи државна црква, а то је намера овог Закона о слободи вероисповести. И то више не треба увијати у обланде”, рекао је свештеник Гојко Перовић за Радио Београд. Додао је да то више није питање само имовине или положаја свештеника, већ питање новог духа који хоће насилно да убаци државу у цркву. Док се не стекну услови за литије, организоваћемо саборне молитве. Отац Гојко закључује да у Црној Гори нема међуетничких сукоба: “Они су између браће и кумова, то су несугласице унутар једног народа и то је Божија истина. Црква ће наћи начин да да благослов свакоме – и повређеном полицајцу и повређеном грађанину”. Он не очекује даље заоштравање, “већ смо видели куда оно води”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештенство саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас је служило миолебан. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а молитвено је учествовао велики број вјерника из Подгорице, који су се сабрали да молитвено подрже утамниченог Владику Јоаникија и његове свештенике. Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је сабранима да Владика Јоаникије и свештеници страдају да би се име Божије прославило. “Уколико сутра не пусте Епископа Јоаникија, нека нас све хапсе. Ми се гнушамо, презиремо начин на који су ухапшени Владика Јоаникије и свештеници у Никшићу и начин на који данас премијер не говори истину кад је у питању читав овај догађај. У данима кад пролази епидемија и нема више заражених, сад су дошли да оптуже људе сабране да ћемо ми изазвати епидемију“, казао је он. Он је потом позвао вјернике да се мирно разиђу. „Сад пошто смо се Богу помолили, и видим да сви дјелите ове ријечи, молим вас да се разиђемо. То је најпаметније. Да не учинино ништа што би спријечило Владику Јоаникија и седам свештеника да прославе Бога”, казао је он. Позвао је да сачекамо сјутрашњи дан да видимо шта ће да се деси. “Велики су притисци из међународних центара. Обратили смо се са захтјевом да их сјутра ујутру пусте. Ако тако не буде, ето нас опет на овоме мјесту. Сјутра кад нас виде, нека хапсе једног по једног“, рекао је отац Гојко Перовић. Подсјетио је да Митрополит Амфилохије данас поручио да прво хапсе њега. „Нећемо дати да њега хапсе, прије него нас све ухапсе“, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, уз бурно одобравање вјерног народа и поруку: Не дамо Владику, не дамо светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска