Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'патријаршија'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 49 results

  1. На свом редовном заседању 9. марта 2020. године Свети и Свештени Синод Васељенског престола прибројао је Сабору светих Православне Цркве тројицу великих духовних отаца са Свете Горе: монахе Данила Катунатског и Јосифа Исихаста, као и јеромонаха Јефрема Катунатског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру
  3. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице
  4. Свештени Синод Руске Православне Цркве, на свом заседању 26. октобра 2019. године, разматрао је „последице признања расколничке структуре која делује у Украјини од стране Примата Александријске Патријаршије“. Дана, 8. новембра 2019. године, током Божанске литургије у Каиру патријарх александријски Теодор поменуо је на великом входу међу предстојатељима аутокефалних православних Цркава поглавара украјинске расколничке групе и објавио званично признање ове неканонске структуре. С тим у везу Свештени Синод ове свете Цркве донео је следећу одлуку: 1. Изразити дубоку жалост у вези са антиканонским радњама александријског патријарха Теодора, који је ушао у заједништво са расколницима. 2. Нагласити да је одлука александријског патријарха Теодора да призна украјинске расколнике у супротности с вишекратним изјавама Његовог Блаженства у подршку канонској Украјинској Православној Цркви и њеном предстојатељу, митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију, у које спада и изјава дата током његове последње посете Украјинској Православној Цркви 27. септембра - 1. октобра 2018. године, три недеље након упада Цариградске Патријаршије у Украјину именовањем "егзархâ" у Кијеву. 3. Приметити да одлука о признавању расколничке структуре у Украјини није донета на заседању Свештеног Синода Александријске Патријаршије 7. и 9. октобра, а њеним архијерејима није изнето на гласање и, сходно томе, нема саборни карактер, већ ју је донео Предстојатељ ове Цркве на своју руку. 4. Потврдити немогућност помињања имена патријарха александријског Теодора у диптисима, као и молитве и евхаристијског општења са њим. 5. Очувати црквено општење са архијерејима Александријске Православне Цркве, осим оних који су подржавали или ће убудуће подржавати легализацију украјинског раскола. 6. Обуставите делатност представништва (подворја) Александријске Патријаршије при московском патријарашком престолу. 7. Представништво Патријарха московског и све Русије при Патријарху александријском биће претворено у парохију Руске Православне Цркве у Каиру. 8. Извести из јурисдикције Александријске Патријаршије парохије Руске Православне Цркве које се налазе на афричком континенту и дати им ставропигијални статус. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Свештени Синод Васељенске Патријаршије, који је одржан 27. новембра 2019, на основу позитивне препоруке Комисије за канонизације, одлучио је да приброји сабору светих старца Јеронима Симонопетритског. Током своје недавне посете Светој Гори патријарх Вартоломеј најавио је канонизацију четворице светогорска монаха, међу којима и старца Јеронима Симонопетритског. Свети Јероним Симонопетритски био је игуман манастира Симонопетре и иконом и духовни отац метоха тог манастира у Виронасу у Атини посвећен Вазнесењу Господњем. Васељенска Патријаршија такође је канонизовала архимандрита Софронија Сахарова, игумана и оснивача патријаршијског ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. На празник свете Катарине Александријске и свог 65. рођендана, патријарх александријски и све Африке Теодор хиротносао је игумана манастира, оца Германа, за епископа тамијатског, у патријаршијском свештеном манастиру Светог Саве Освећеног у Александрији. У чину хиротоније су учествовали многи архијереји Александријске Патројаршоије и Грчке Цркве. Патријарх александријски је у својој проповеди похвалио новохиротонисаног епископа рекавши: „Данас је Црква Светог Марка срећна и радосна, јер је изванредан и искусан свештеник, владика Герман унет у списак архијереја“. У исто време, Предстојатељ Александријске Цркве, осврћући се на смањење грчке заједнице у Египту, послао је сопствену поруку: „Било је триста Грка у Термопилама, али су се сукобили са хордама војника које је предводио Дарије. Александријска Црква је много пута прошла кроз ватру и воду, али ‘Ти си нас довео ус на место изобиља’. Наша Патријаршија ће живети, јер је то Божја воља, како је казао мој предешественик патријарх Партеније.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Данас у време литургије у Каиру, поводом празника Светог Архистратига Михаила по новом календару, александријски патријах Теодор је у диптиху поглавара помесних цркава поменуо Епифанија Думенка вођу "Православне цркве Украјине". На крају литургије патријарх Теодор објавио је одлуку Александријске цркве о признању аутокефалије ПЦУ на челу са Епифанијем, а потом је прочитана и одговарајућа одлука Синода Александријске патријаршије (ВИДЕО У ПРИЛОГУ, као и текст Саопштења). Ова вест је донекле изненађујућа јер је сам патријарх Теодор у више наврата, као неко ко је живео и службовао у Украјини, више пута наглашавао да је Украјинска православна црква митрополита Онуфрија једина канонска црква у тој земљи. Такође, александријски патријарх је заједно са антиохијским и јерусалимским патријархом и кипарским архиепископом својевремено покренуо иницијативу за превазилажење раскола између Цариграда и Москве насталог по питању Украјине. Сматра се да је данашњи чин настао као манифестација јединства "јелинских цркава", а после идентичне одлуке Атинске архиепископије.
  8. По материјалима православних новинских агенција. Данас у време литургије у Каиру, поводом празника Светог Архистратига Михаила по новом календару, александријски патријах Теодор је у диптиху поглавара помесних цркава поменуо Епифанија Думенка вођу "Православне цркве Украјине". На крају литургије патријарх Теодор објавио је одлуку Александријске цркве о признању аутокефалије ПЦУ на челу са Епифанијем, а потом је прочитана и одговарајућа одлука Синода Александријске патријаршије (ВИДЕО У ПРИЛОГУ, као и текст Саопштења). Ова вест је донекле изненађујућа јер је сам патријарх Теодор у више наврата, као неко ко је живео и службовао у Украјини, више пута наглашавао да је Украјинска православна црква митрополита Онуфрија једина канонска црква у тој земљи. Такође, александријски патријарх је заједно са антиохијским и јерусалимским патријархом и кипарским архиепископом својевремено покренуо иницијативу за превазилажење раскола између Цариграда и Москве насталог по питању Украјине. Сматра се да је данашњи чин настао као манифестација јединства "јелинских цркава", а после идентичне одлуке Атинске архиепископије. View full Странице
  9. Трећег новембра 2019. године, током Литургије у Храму Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил уручио је Патријарашку и Синодску грамату архиепископу дубнинском Јовану. Ми, смерни Кирил, Божјом милошћу Патријарх московски и све Русије, заједно са Преосвећеним архипастирима, члановима Свештеног Синода Московске Патријаршије, после дискусије 14. септембра 2019. године поводом обраћања датираног тог дана архиепископа Јована (Ренето) у којем је навео тежњу већине клирика и парохијана Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи да се сједине с Руском Православном Црквом и замолио да буде примљен у јурисдикцију Московске Патријаршије заједно са оним клирицима и парохијанима који то буду желели, руководећи се пастирским старањем о клирицима и лаицима Архиепископије која обједињује у православној руској традицији руски народ и староседеоце Западне Европе, чији прелазак у Православље је омогућено умногом захваљујући делатности руских емиграната - пастира и богослова, решили смо да примимо Преосвећеног архиепископа Јована (Ренето) у јурисдикцију Московске Патријаршије са титулом “дубински”, као и све његове клирике и парохијане који то буду желели, и да предамо архиепископу дубинском Јовану руковођење поменутим парохијама; после консултовања 7. октобра 2019. године поводом обраћања, датираног 28. септембра 2019. године, од стране сабрања свештенослужитеља Архиепископије предвођених архиепископом дубнинским Јованом с молбом да се Архиепископија присаједини Руској Православној Цркви и да се одреди вид њене канонске организације у саставу Московске Патријаршије, одлучили смо да Архиепископија православних руских цркава у Западној Европи, која је наследница црквеног дела формираног у Западној Европи 1921. године заједничком одлуком Свештеног Синода и Високог Црквеног Савета под председавањем Светитеља Тихона, Патријарха московског и све Русије, вршећи своју спаситељну службу у историјски формираној заједници парохија, манастира и црквених установа, од сада постаје саставни део Московске Патријаршије и као таква обавља своју делатност у складу са следећим правима: 1. Архиепископија чува своје богослужбене и пастриске одлике које су део њене традиције; 2. Архиепископија чува историјски формиране специфичности свог епархијског и парохијског устројства, међу њима и оне које су биле усвојене митрополитом Евлогијем сходно приликама у којима је функционисала подручна му област у Западној Европи, као и узимајући у обзир посебна решења Сверуског црквеног сабора 1917-1918. године; 3. Архиепископија се руководи према нормама њеног Устава и законодавства оних држава на чијим територијама обавља своју делатност; 4. Архиепископија има право да уноси измене и допуне у овај Устав по прописаној процедури, после договора о променама и допунама с Патријархом московским и све Русије и потоњим усвајањем од стране Свештеног Синода; 5. Архиепископија добија свето миро од Патријарха московског и све Русије; 6. Архиепископијом руководи епархијски архијереј са титулом Архиепископа, који обезбеђује непосредну канонску везу између Московскe Патријаршијe и општина које сачињавају Архиепископију; 7. Епархијски архијереј Архиепископије има пуноћу предвиђених канонима јерархијских права према подручним манастирима, парохијама и клирицима. Такође, епархијском архијереју Архиепископије припада искључиво право да: а. оснива нове манастире и парохије у саставу Архиепископије; б. даје канонски отпуст клирицима Архиепископије; в. прима свештенослужитеље у састав Архиепископије (у складу са правилима Московске Патријаршије која регулишу прелазак клирика из епархија канонске територије у епархије које су ван ње); г. рукополаже свештенослужитеље за клирике Архиепископије; д. бира и поставља на црквену службу клирике и лаике који се налазе под његовом архипастирском јурисдикцијом; е. проводи у живот решења Црквеног суда Архиепископије; 8. Избор епархијског и викарног архијереја Архиепископије врши се на следећи начин: a. за избор епархијског архијереја Архиепископије Савет Архиепископије прави прелиминарни списак кандидата после добијања предлога из манастира и парохија Архиепископије; за избор викарних архијереја списак прави епархијски архијереј Архиепископије после консултације са архијерејским Одбором и Саветом Архиепископије; б. прелиминарни списак кандидата доставља се на увид Патријарху московском и све Русије који има право да унесе исправке; в. Савет Архиепископије или шаље списак од Патријарха московског и све Русије у манастире и парохије Архиепископије или поново шаље нови списак Патријарху московском и све Русије; г. после добијања списка, манастири и парохије бирају своје делегате у складу са Уставом Архиепископије; д. заједничко сабрање Архиепископије које чине свештенослужитељи и делегати-лаици бира архијереја у складу са процедуром која је прописана Уставом Архиепископије; е. избор архијереја потврђује Свештени Синод. 9. Име епархијског архијереја Архиепископије помиње се на богослужењу у свим храмовима Архиепископије после Патријарха московсог и све Русије. Имена викарних архијереја Архиепископије помињу на богослужењу у храмовима који су одређени одлуком Епархијског архијереја Архиепископије, после Патријарха московског и све Русије и епархијског архијереја Архиепископије. 10. Архијереји Архиепископије су чланови Помесног и Архијерејског Сабора, а представници клира и лаика Архиепископије, који се бирају у складу са процедуром, чланови су Помесног Сабора. 11. Епархијски архијереј Архиепископије учествује у заседањима Светог Синода као привремени члан по утврђеном поступку. 12. Решења Помесног и Архијереског Сабора обавезујућа су за Архиепископију, а одлуке Свештеног Синода у договору са Патријархом московским и све Русије примењују се у Архиепископији узимајући у обзир околности њеног руковођења. 13. Апелациона инстанца па решењима Црквеног суда Архиепископије јесте Велики општецрквени суд Московске Патријаршије, а судска инстанца за архијереје Архиепископије је Велики општецрквени суд и Архијерејски Сабор. 14. Архиепископија чува финансијску аутономију и располаже својом покретном и некретнином имовином у складу са активним правним прописима и у складу са законодавством држава на чијим територијама она врши своју делатност. 15. Однос Архиепископије са државним органима регулисан је принципом одвојености Цркве од државе, узимајући у обзир законодавство сваке посебне државе. Како је истакао Архијерејски Сабор 2011. године, недопустиво је учешће свештенослужитеља у предизборним кампањама и политичкој борби. У изјавама о пастирским и друштвеним питањима свештенослужитељи Архиепископије, чувајући верност учењу Православне Цркве и држећи се темељних догматских и пастирских докумената Руске Православне Цркве, руководе се принципом слободе савести која се, како је истакао Архијерејски Сабор Московске Патријаршије 2008. године, “налази у хармонији са вољом Божјом ако брани човека од анархије, кад је у питању његов унутарњи мир, од насилног наметања ових или оних убеђења” (“Основи учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима” IV.3). У складу са одредбом Свештеног Синода од 7. октобра 2019. године, потребно је унети неопходне уредбе у Устав Руске Православне Цркве и уставне документе Архиепископије. Архијереји, клирици и лаици свих епархија Московске Патријаршије у Западној Европи, уз то и епархије Патријарашког Екзархата Западне Европе, епархије Руске Заграничне Цркве и Архиепископије, позвани су на плодотворну узајамну сарадњу. Канонско побољшање присуства Московске Патријаршије у Западној Европи на данашњи дан представљен је у виду неколико црквених структура и тражи дубљу дискусију свих заинтересованих страна. Узносећи благодарност Многомилостивом и Сведарујућем Богу на пруженој радости црквеног мира и јединства који су камен темељац за потоњи процват Православља руске традиције у Западаној Европи, призивамо на Преосвећеног архиепископа дубнинског Јована, клирике и лаике Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи благослов Свете, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице: Беспочетног Оца са Јединородним Његовим Сином и Свеблагим Утешитељем Духом. Амин. +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ С руског превео мр Николај Сапсај Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 8.октобра, трећег дана централне прославе 800 година аутокефалности СПЦ, са више архијереја служио је, уз молитвено учешће више епископа, свештенства, монаштва и вјерног народа, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Митрополит Амфилохије: Историја свијета је у знаку Христовог распећа и васкрсења! Митрополит Амфилохије служио помен Епископу Виктору Михаиловићу У литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да 800 година ходимо путем који води у живот вјечни сљедећи свога првога учитеља, наставника и првопрестолника Светога Саву, путем који је вјечни пут, који је Христов пут. „Ходимо за оним који је пут истина и живот, за Христом Господом и не одступамо са тога пута кроз вјекове и зато нијесмо смоква коју је Господ проклео јер није доносила плодова. Ходећи тим путем, овај светосавски народ непрекидно је рађао плодове. Само Господ знаде колико је тих плодова унијето у Царство небеско, колико светиња од Жиче, Пећке патријаршије до других безбројних светиња подигнутих у славу Божију.“ Подсјетио је да су Свети Сава и отац његов Свети Симеон, који су утемељили нашу историју, опредјеливши се, један као владар, а други као епископ, за вјечно и непролазно Царство Божије, показали којим путем треба да ходе и они који владају и они који их слушају. „Тајна вечера, Христова вечера, је она вечера око које се сабирамо и ми као народ кроз вјекове слушајући ријечи Христове, када је узео хљеб у Своје руке и рекао: Примите, једите ово је Тијело Моје које се за вас ломи на отпуштање гријехова, и узео чашу рекавши: Пијте из ње сви ово је Крв моја Новога завјета, која се пролива за вас и за многе на спасење и на отпуштање гријехова.“ Нагласио је да је сва историја Цркве Божије, историја оних који се сабирају око Чаше живота и да тај сабор, који се темељи на крајеугаоном камену – Христу Богу нашем, траје 2.000 година. Сви земаљски народи су призвани да ходе тим путем који води у вјечно и непролазно Царство Божије, рекао је владика Амфилохије и додао: „Тај призив и тај позив хођења тим Светим Божјим путем никада није био тако снажан и јак, и никада се није толико широко чуо у свијету као данас и ова Црква Христова данас проповиједа Свету благу вијест Христову на свим земаљским језицима. Нема мјеста на земаљском шару гдје се не проповиједа Свето јеванђеље и гдје се не служи Света литургија, гдје се не сабирају душе око Тајне вечере Христове. И наша Црква светосавска данас се раширила по читавом свијету:“ Подсјетивши да су данас у Пећкој патријаршији епископи и из Аустралије, Америке – Сјеверне и Јужне. Канаде, Европе, Митрополит је рекао да је то значајно, али да је значајно и да се та Света ријеч Божја и проповијед наставља на светом косово-метохијском простору, гдје се и проповиједала непрекидно. Истакао је да је све што се догађало са Црквом Божијом у знаку Христовог распећа и васкрсења, као и сва историја овога простора, нашег народа и свијета. „Као што су Њега гонили, прогонили и разапели, тако и оне који су Његови гоне и прогоне и разапињу свуда у свијету, а посебно овдје на овом светом мјесту, али остаје то живо свједочанство овдје и остаће до краја свијета и вијека. И ова Црква Божја, Црква светосавска наставиће да свједочи Христа Бога нашега и спасење свему свијету, да свједочи Царство небеско свуда, а нарочито на овом косово-метохијском простору гдје је од овога народа склопљен Завјет косовски, завјет са Христом Богом.“ Митрополит је истакао да Косовски завјет није митологија, већ изданак Новога завјета, и као што је Нови завјет свједочанство Христа распетог а и васкрслога, тако и Косово-метохијски завјет свједочанство распетог Христа и силе Његовог васкрсења у бићу овога народа, кроз његово опредјељење да ходи тим путем који је Христов пут, пут распећа и васкрсења. „Наставља се то свједочанство живо и живоносно. Није снага у броју, него у Господу, давно је Свети пророк рекао. И није снага колико има оних који су овдје на овим просторима, него је снага у онима, нека их је и мало, који су живи свједоци те истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима. Бог их и призвао и оставио да буду свједоци и другима који се нијесу опредјелили за тај пут или су га се одрекли у своје вријеме, да се и они врате Светоме путу и тиме себи, и вјечном и непролазном људском и народном достојанству.“ Најдивнији свједоци тог свједочанства је велики број данас сабране дјеце, сестара монахиња, свештеника, сабор епископа, којих данас у нашој помјесној Цркви има више него икада што је било у нашој историји, бесједио је владика Амфилохије: „И Црква Божја је живи свједок истине Божије на сваком мјесту а посебно овдје на овом мјесту. И то свједочанство Цркве Божије ће наставити да буде живо и живоносно, не само за оне који су биолошки нашега поријекла, него за све људе и народе који живе овдје.“ Високопреосвећни Митрополит се посебно осврнуо на то колико је спасоносна и значајна ова светиња не само за овдје сабране, него и за друге, за нашу браћу Шиптаре, Албанце: „Нема ништа значајније за њих и за њихов живот од ових светиња које су сачуване: Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке… То су светиње које припадају свима, које Бог дарује свима и преко њих призива све који овдје живе и долазе на ове просторе, да проходају и крену путем Божијим, тим јединим правим и истинским путем којим је ходио учитељ наш Свети Сава, као насљедник Светих апостола и сви други Свети проповједници Христа Бога и оних који нас воде и руководе на том Светом божанском путу.“ Истичући да је жив Господ и да ће жива бити душа наша, Архиепископ цетињски г. Амфилохије је казао да је Господ жив свуда, на сваком мјесту, али да је посебно жив на КиМ кроз дивне и велике свједоке, Његове мученике и страдалнике и да је за ових 800 година било много оних који су се опредјелили за Царство небеско. Подсјетио је да је у најновије вријеме наша Црква тим живим свједоциима прибројала: Василија Пекара Пећкога, Григорија Пећкога, монаха ове свете обитељи и Свету дјевојку Босиљку. Казао је да су у наше вријеме прибројани и многи други који су себе жртвовали сараспевши се Христу: Стефан јеромонах и Харитон монах, затим Марица Мирић, над којом је извршено насиље четворице безбожника и несрећника у Белом Пољу, а која је, по благослов мати Февроније сахрањена у Пећкој патријаршији, затим Милева Вујошевић, заклана и убијена у Пећи. „То свједочанство Цркве Божје се наставља, а ево свједока и вас овдје сабраних, и наших архијереја, и наставиће се у сва будућа времена ,ако Господ даде. Велика је наша одговорност, а посебно вас који сте остали на овом Светом косовском пољу и метохијском, за све оне који овдје живе, долазе и пролазе. Да будемо и будете свједоци тога пута, и преко вас да и други, без обзира коме земаљском народу припадали, ходе тим путем и да се уче како треба ходити путем који води у живот вјечни. Господу нашем који је пут истина и живот, посвједоченом безбројним свједоцима од времена апостолских до наших времена, посвједочином и овим Косовским завјетом, нека је слава и хвала у вијекове, вјекова, амин“, Казао је на крају своје литургијске проповједи Митрополит Амфилохије. На крају Литургије освештан је и пререзан колач у част Светог Сергија Радоњешког, имендана Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија. Честитајући празник и имендан, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски г. Амфилохије је још једном указао на значај 8. вјековног сабора наше Светосавске цркве: „Осам вјекова она сија сјеме Божије, сјеме Христово на овим просторима, али и у свим земаљским народима, заједно са осталим наследницима Светих апостола и пророка. Велики је то догађај, велики је то сабор на челу са нашим Патријархом, Његовом светошћу Патријархом г. Иринејем, велики и благословени сабор наших архијереја, и овдје присутних, и оних који су у Београду и на другим мјестима. И нека би Господ благословио да се овакви сабори настављају, сабори око Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега и Исуса Христа, ова Тајна вечера, која траје 2 000 година, која ће се наставити, ако Бог да, и овдје и широм васељене до краја свијета и вијека“, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  11. Обавјештава се, да ће поводом 800 година од хиротоније Светог Саве, Архиепископа Пећког, од стране Васељенског Патријарха Манојла у Никеји, Његова Светост Патријарх Вартоломеј, у недељу 13. октобра, началствовати Светом Литургијом у којој ће учешће узети сви чланови Светог Синода Васељенаске Патријаршије, да се прослави, након одлуке Светог Синода, и од стране Мајке Цркве оваj благословени јубиле ј- историјски дан у односима са својом кћерком Светом Српском Црквом. Свечано слово ће произнијети Високопреосвећени Митрополит Силивријски г. Максим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Вековно седиште српских архиепископа и патријарха у Пећи, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена, у којем се чува богата уметничка и црквена баштина, које више од седам векова одолева освајачима и чува сећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, дочекало је нови миленијум окружено бодљикавом жицом. Повезана вест: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Иза те жице скупила се, један уз други, четири дивна и висока храма. Чувају један другога, јер знају да су у крстовима њихових купола сабрани сви српски крстови, знају да је под њиховим сводовима рађана историја нашег народа. Но, знамо ли то и ми? Знамо ли да је Пећка Патријаршија камен темељац српске историје? Чезнемо ли ми за њом данас, као што су Јевреји некад чезнули за Јерусалимом? Не зна се тачан датум основања матичне цркве у Пећкој патријаршији. Зна се да је још за живота Светог Саве, првог архиепископа српског, на месту где река Бистрица напушта Руговску клисуру и улази у равницу омеђену Проклетијама, основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Ту је тридесетих година XIII века Савин најбољи ученик и наследник на трону архиепископа све српске земље, Свети Арсеније Сремац, подигао храм Светим Апостолима и учинио га престолом поглавара српске Цркве. На такву одлуку није га подстакла само богомдана лепота природе, већ чињеница да се град Пећ налазио у самом географском центру српске државе. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије титулу патријарха. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јоаникије II, а већ седам дана касније, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јоаникијем II и охридским архиепископом Николом, уз присуство целог сабора српске цркве, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. Шест стотина шездесет година касније, манастир Пећка патријаршија додат је листи светске културне и природне баштине, и под заштитом је Унеска. Први храм манастира у Пећи красе монументалне фреске. Сведоче о високом богословском образовању наручилаца који су се угледали на најзначајније богомоље Цариграда и Солуна: Христос на престолу са Пресветом Богомајком и светим Претечом, Поклоњење Агнецу, сцене из живота Спаситељевог, причешће апостола, Вазнесење Христово у куполи, Силазак Светог Духа и прикази ктитора светитеља Саве и Арсенија. У 14. веку живописане су фреске Светих ратника, светог Саве - као ктитора светаго места сего, затим композиције које представљају упокојење патријарха Јоаникија и конац живота архиепископа Саве II. У храму се налази саркофаг у коме је некад почивао свети Арсеније, затим онај у коме су биле свете мошти првог српског патријарха, Јоаникија II, а између је гробно место архиепископа Саве II. У Пећком летопису стоји да је век по довршењу цркве Светих апостола, архиепископ Никодим уз њу саградио цркву Светог Димитрија. У служби архиепископу Никодиму, Марко Пећки, српски писац са краја 14. века, пише: „Твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм, у част његовог угодника, добропобедног мученика Димитрија". Иконостас у цркви потиче из доба градње, док су фреске настале две деценије касније, ктиторским подвигом архиепископа Јоаникија II. Уз ктиторску фреску са натписом „Пресвета Богородице прими молбу раба твојего Јоаникија", запажамо редак циклус сцена из живота и страдања светог Димитрија Солунског, патрона храма. Необичну вредност имају портрети цара Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија, сликани вероватно у време установљења Патријаршије. Ту су и циклуси Великих празника, а сабори српских светитеља: Саве, Симеона и Милутина, пандан су приказима васељенских сабора и показују тежњу државе да у сопственом успону очува чистоту православне вере. Наследник Никодимов на престолу српских архиепископа и једна од најзначајнијих личности српског средњег века, Свети Данило Други, наложио је 1330.-ог лета Господњег да се са јужне стране цркве Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији. Светитељ Пећки Данило, велики духовник и бранитељ Свете Горе, неимар, дипломата, биограф и песник, довео је у Патријаршију неколико мајстора који су теолошки учено живописали Богородичин храм. Ове фреске су у доброј мери очуване до данас. Задржимо се, на трен пред представом ктитора. Небеском лепотом зрачи свети Данило II док скромно одевен држи Богородичин храм, а пророк Данило српског архиепископа препоручује Пресветој Богородици. Представе Распећа Христовог, Мироносица на гробу, Силаска у ад, Поклоњења агнецу и Успења Пресвете Богородице, блиске су уметничким идеалима 14. века. Између 1330. и 1337. године, Данило Пећки, градитељ Бањске, Дечана и многих других светиња, уз своју задужбину Богородичину цркву, подигао је у Пећи и цркву посвећену светом Николи, а испред храмова заједничку, красно осликану припрату са пиргом. Живопис цркве светог Николе дело је зоографа Радула са краја 17. века. Поред представе ктитора живописа, патријарха Максима, кога ка Христу води патрон храма, Радул је приказао српске светитеље: светог Саву, Симеона Мироточивог као монаха и архиепископе Арсенија I Данила II. У циклусу слика о светом Николи истиче се представа враћања вида светом Стефану Дечанском, што говори о дубокој побожности српских владара. Да је свети Данило Пећки остварио своју намеру да сагради припрату „достојну многога причања" сведочи нам један стари родослов у коме се каже: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде". И данас, мада лепоту првобитне припрате само слутимо, очи нам застају пред мермерним престолом светог Саве на коме су седели српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним саборима. Овде је сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Од првобитног живописа очувана је значајна фреска Лозе Немањића са члановима светородне династије, од светог Симеона до тадашњег владара Стефана Душана. Над улазом у Богородичину цркву је живописан Данило други, како се заједно са светим Николом, клања Пресветој Богородици, приказаној као Живоносни Источник. Од појединачних представа најзапаженија је Богородица Млекопитатељница која као брижна мајка доји Сина Божијег. Од богатог живописа из доба патријарха Макарија запажамо фигуре српских и балканских пустињака: Петра Коришког, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Гаврила Лесновнског и Јоаникија Девичког. Изузетно је и значајан календар Цркве, односно 365 ликова или сцена за сваки дан у години, као и прикази седам васељенских сабора. Упитајмо се поново: знамо ли да никад нисмо остали без свог Јерусалима, иако су се кроз историју државне границе мењале, држава се рађала и пропадала? Знамо ли да је тај наш Јерусалим Пећка патријаршија, Голгота и Васкрсење васцеле душе народне? Њен патријарашки престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве, чије право име и јесте Пећка Патријаршија, а њени сводови - наше истинско небо којим нас кроз векове грли као својим омофором. Из емисије Верски мозаик Србије Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Величанствена прослава 800 година Аутокефалности Српске православне Цркве која је током претходног викенда одржана у Лос Анђелесу у организацији Епархије западноамеричке, завршена је Светом архијерејском Литургијом у Храму Светог Саве у Сан Габриелу, којом је началствовао Архиепсикоп Америке г-дин Елпидофор (Васељенска Патријаршија). Архиепископу Елпидофору саслуживао је Митрополит Јосиф из Антиохијске патријаршије, скупа са Митрополитом Савом из Грчке америчке архиепископије и заједно са архијерејима Српске православне Цркве: новограчаничко-средњезападноамеричким Лонгином, канадским Митрофаном, диселдорфско-немачким Григоријем, рашко-призренским Теодосијем, западноамеричким Максимом, источноамеричким Иринејем, бихаћко-петровачким Сергијем, буеносаиреско-јужноцентралноамеричким Кирилом, захумско-херцеговачким Димитријем, Епископом стобиским Давидом из Охридске Архиепископије и Игуманом Манастира Хиландара архимандритом Методијем. Светој Литургији је молитвено присуствовао и Архиепископ Петар из Руске православне заграничне цркве. Храм је био испуњен верним народом, а на Светој Литургији су својим гласовима појали ученици Призренске Богословије. Као и на Литургији дан раније у истом Храму, Епископи су се саборно помолили за здравље Патријарха Иринеја који се тренутно налази на болничком лечењу на Војномедицинској Академији у Београду. У свом обраћању присутним Архијерејима и верном народу, Архиепископ Елпидофор је саопштио одлуку Патријарха Вартоломеја – да Васељенска Патријаршија великом прославом у Никеји обележи 8 векова од тренутка када је Српској Цркви доделила Аутокефалност, те да ће Његова Свесветост на прославу позвати Патријарха српског са свим Архијерејима Српске Православне Цркве. „Преносим вам свима од срца најтоплије поздраве и благослов Свјатјејшег Васељенског Патријарха Вартоломеја. Народ Србије, и Српска Православна Црква, су веома драги Његовој Светости. Блиска братска веза између Српских Православних и Грчких Православних заједница постоје већ дуги низ година. Ова јединствена прослава нас подсећа на речи псалмопевца који каже: “Како је лијепо и красно, кад сва браћа живе заједно!“ – рекао је у свом обраћању Архиепископ Елпидофор истакавши да се радује дугом и блиском односу између Мајке Цркве Константинопоља и Српске Патријаршије. Васељенска Патријаршија је вековима спознавала снагу и зрелост Српске Цркве. У том светлу, Црква Константинопола је и дала Цркви Србије прво аутономију, а затим аутокефалију, те да је 1219. године у Саборном храму у Никеји, Васељенски Патријарх Емануел хиротонисао за првог Архиепископа Српског монаха, кога ми данас знамо као Просветиља српског, Светога Саву. „Независност и зрелост Српске Цркве су увек кроз векове бивале посведочене. Велики и Свети Сабор одржан у Криту 2016. године служи као доказ овој чињеници. Црква Србије је испоштовала своју обавезу према Православном свету тиме што је у потпуности и свесрдачно учествовала у раду овог важног све-православног Сабора. Свјатјејши Патријарх упућује најзахвалније поздраве Његовој Светости Патријарху Иринеју и свим Архијерејима Српске Православне Цркве за њихово братско старање и верност. Заиста је, добро и красно – и духовно корисно – за браћу да живе заједно!“ – поручио је Архиепископ Елпидофорос и подсетио да је ово јединство годинама сведочено на много начина: „Познато је да народ Србије иде у Грчку ради наставка академских студија, али исто тако и да Грци иду на универзитете Србије. Народ Србије и Грчке, су исто тако, кроз историју имали јаке дипломатске везе. Много пута су бивали браћа у рату, као што је било за време револуције против Отоманске Империје. Та револуција је донела слободу вероисповести многим деловима Балкана. А у не тако делокој историји, Грчка Република је подржала Српски народ за време њиховог страдања и рата 90-тих година, а после распада Југославије. Та братска веза између Грка и Срба била је дубока и искрена“ истакао је Архиепископ Елпидофорос нагласивши да је у овом свету тешко наћи бољу браћу и сестре од српскога народа. „Молимо се да нам благи Господ подари да живимо заједно на много година, па и до самог другог доласка Господњег. Нека би се наша братска љубав и сарадња наставили и расли у Божију славу и назидавање Цркве Христове, молитвама Пресвете Богородице и Просветитеља Српскога народа, Светога Саве, и свих светих“ – закључио је у свом обраћању Архиепископ Америке г-дин Елпидофорос. Архијепископ је на крају литургије напрсним крстом одликовао протојереја Предрага Бојовића као награду за његов пастирски труд на украшавању храма Светога Саве. У част великог јубилеја Српске православне Цркве неколико храмова у Западноамеричкој епархији је осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве, а у најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла, Епархија западноамеричка је произвела црвено вино по имену “Autocephaly 1219-2019” које се служило током прославе. Извор: Телевизија Храм
  14. Извор: https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=57667 ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) СРПСКА АРХИЕПИСКОПИЈА ЖИЧКА – ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА, ОДНОСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ 1) Покрштавање Српског народа из Цариградске Патријаршије (7-9. век) Покрштавање Српског народа, тј. примање вере у Христа и ступање у Цркву Његову, било је постепено и трајало је неколико векова. То је бивало и због насељавања Срба на широком простору Балканског Полуострва, јужно од река Дунава и Саве, уз реке Тимок, Нишаву, Вардар, Марицу, све три Мораве, Ибар, Дрину, Зету, Неретву и Требишњицу, па северније уз Врбас и низ Далматинске реке до Јадранског мора. tekst2.pdf View full Странице
  15. Вековно седиште српских архиепископа и патријарха у Пећи, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена, у којем се чува богата уметничка и црквена баштина, које више од седам векова одолева освајачима и чува сећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, дочекало је нови миленијум окружено бодљикавом жицом. Иза те жице скупила се, један уз други, четири дивна и висока храма. Чувају један другога, јер знају да су у крстовима њихових купола сабрани сви српски крстови, знају да је под њиховим сводовима рађана историја нашег народа. Но, знамо ли то и ми? Знамо ли да је Пећка Патријаршија камен темељац српске историје? Чезнемо ли ми за њом данас, као што су Јевреји некад чезнули за Јерусалимом? Не зна се тачан датум основања матичне цркве у Пећкој патријаршији. Зна се да је још за живота Светог Саве, првог архиепископа српског, на месту где река Бистрица напушта Руговску клисуру и улази у равницу омеђену Проклетијама, основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Ту је тридесетих година XIII века Савин најбољи ученик и наследник на трону архиепископа све српске земље, Свети Арсеније Сремац, подигао храм Светим Апостолима и учинио га престолом поглавара српске Цркве. На такву одлуку није га подстакла само богомдана лепота природе, већ чињеница да се град Пећ налазио у самом географском центру српске државе. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије титулу патријарха. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јоаникије II, а већ седам дана касније, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јоаникијем II и охридским архиепископом Николом, уз присуство целог сабора српске цркве, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. Шест стотина шездесет година касније, манастир Пећка патријаршија додат је листи светске културне и природне баштине, и под заштитом је Унеска. Први храм манастира у Пећи красе монументалне фреске. Сведоче о високом богословском образовању наручилаца који су се угледали на најзначајније богомоље Цариграда и Солуна: Христос на престолу са Пресветом Богомајком и светим Претечом, Поклоњење Агнецу, сцене из живота Спаситељевог, причешће апостола, Вазнесење Христово у куполи, Силазак Светог Духа и прикази ктитора светитеља Саве и Арсенија. У 14. веку живописане су фреске Светих ратника, светог Саве - као ктитора светаго места сего, затим композиције које представљају упокојење патријарха Јоаникија и конац живота архиепископа Саве II. У храму се налази саркофаг у коме је некад почивао свети Арсеније, затим онај у коме су биле свете мошти првог српског патријарха, Јоаникија II, а између је гробно место архиепископа Саве II. У Пећком летопису стоји да је век по довршењу цркве Светих апостола, архиепископ Никодим уз њу саградио цркву Светог Димитрија. У служби архиепископу Никодиму, Марко Пећки, српски писац са краја 14. века, пише: „Твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм, у част његовог угодника, добропобедног мученика Димитрија". Иконостас у цркви потиче из доба градње, док су фреске настале две деценије касније, ктиторским подвигом архиепископа Јоаникија II. Уз ктиторску фреску са натписом „Пресвета Богородице прими молбу раба твојего Јоаникија", запажамо редак циклус сцена из живота и страдања светог Димитрија Солунског, патрона храма. Необичну вредност имају портрети цара Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија, сликани вероватно у време установљења Патријаршије. Ту су и циклуси Великих празника, а сабори српских светитеља: Саве, Симеона и Милутина, пандан су приказима васељенских сабора и показују тежњу државе да у сопственом успону очува чистоту православне вере. Наследник Никодимов на престолу српских архиепископа и једна од најзначајнијих личности српског средњег века, Свети Данило Други, наложио је 1330.-ог лета Господњег да се са јужне стране цркве Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији. Светитељ Пећки Данило, велики духовник и бранитељ Свете Горе, неимар, дипломата, биограф и песник, довео је у Патријаршију неколико мајстора који су теолошки учено живописали Богородичин храм. Ове фреске су у доброј мери очуване до данас. Задржимо се, на трен пред представом ктитора. Небеском лепотом зрачи свети Данило II док скромно одевен држи Богородичин храм, а пророк Данило српског архиепископа препоручује Пресветој Богородици. Представе Распећа Христовог, Мироносица на гробу, Силаска у ад, Поклоњења агнецу и Успења Пресвете Богородице, блиске су уметничким идеалима 14. века. Између 1330. и 1337. године, Данило Пећки, градитељ Бањске, Дечана и многих других светиња, уз своју задужбину Богородичину цркву, подигао је у Пећи и цркву посвећену светом Николи, а испред храмова заједничку, красно осликану припрату са пиргом. Живопис цркве светог Николе дело је зоографа Радула са краја 17. века. Поред представе ктитора живописа, патријарха Максима, кога ка Христу води патрон храма, Радул је приказао српске светитеље: светог Саву, Симеона Мироточивог као монаха и архиепископе Арсенија I Данила II. У циклусу слика о светом Николи истиче се представа враћања вида светом Стефану Дечанском, што говори о дубокој побожности српских владара. Да је свети Данило Пећки остварио своју намеру да сагради припрату „достојну многога причања" сведочи нам један стари родослов у коме се каже: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде". И данас, мада лепоту првобитне припрате само слутимо, очи нам застају пред мермерним престолом светог Саве на коме су седели српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним саборима. Овде је сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Од првобитног живописа очувана је значајна фреска Лозе Немањића са члановима светородне династије, од светог Симеона до тадашњег владара Стефана Душана. Над улазом у Богородичину цркву је живописан Данило други, како се заједно са светим Николом, клања Пресветој Богородици, приказаној као Живоносни Источник. Од појединачних представа најзапаженија је Богородица Млекопитатељница која као брижна мајка доји Сина Божијег. Од богатог живописа из доба патријарха Макарија запажамо фигуре српских и балканских пустињака: Петра Коришког, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Гаврила Лесновнског и Јоаникија Девичког. Изузетно је и значајан календар Цркве, односно 365 ликова или сцена за сваки дан у години, као и прикази седам васељенских сабора. Упитајмо се поново: знамо ли да никад нисмо остали без свог Јерусалима, иако су се кроз историју државне границе мењале, држава се рађала и пропадала? Знамо ли да је тај наш Јерусалим Пећка патријаршија, Голгота и Васкрсење васцеле душе народне? Њен патријарашки престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве, чије право име и јесте Пећка Патријаршија, а њени сводови - наше истинско небо којим нас кроз векове грли као својим омофором. Из емисије Верски мозаик Србије Извор: Српска Православна Црква
  16. Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије донело је одлуку да почне објављивати писма предстојатеља помесних православних Цркава по питању црквеног стања у Украјини. Најпре је објављен одговор васељенског патријарха Вартоломеја антиохијском патријарху Јовану на његово писмо од 31. децембра 2018. године. У том одговору Свјатејши Вартоломеј каже: „Пошто су четири православне Цркве, са црквеног и богословског гледишта, безразложно одбиле да учествују у раду Васељенског свештеног Сабора, за шта нема извињења, а Ваша древна Црква је била једна од њих, Васељенска Патријаршија има добар разлог да не пристане на такав састанак на свеправославном нивоу који неће бити од користи, јер ће водити у такву расправу да се учесници неће слагати једни са другима.“ Наиме, у свом писму од 6. октобра 2018. Свештени Синод Антиохијски Патријаршије позвао је да се сазове ванредно Сабрање православних Цркава по питању аутокефалије подарене Украјини. Чланови овога Сабора били су уверени да једнострана анализа тамошњег стања не служи јединству Православља, већ нејединству у Цркви. Цариградска Патријаршија је игнорисала апел Антиохијске Цркве по питању Украјине и једнострано одлучила да додели томос аутокефалности. На састанку сверуског патријарха Кирила и предстојатеља Антиохијске Цркве Јована 29. јануара 2019. године Блажењејши Патријарх Велике Антиохије и свег Истока Јован изјавио је да се не слаже са тиме што се чине покушаји унилатералног решења једног броја црквених проблема, што води подели свег православног света. „Апелујемо и даље апелујемо на Васељенског Патријарха и друге црквене великодостојнике да разреше постојеће проблеме, међу којима су питања са којима се наша сестринска Руска Црква суочава данас, дијалогом, преговорима, лепим рауговором“, изјавио је Блажењејши. Писмо Антиохијског патријарха је објављено само у преводу на руском, мада ни Васељенска ни Антиохијска Патријаршија за ово нису дале сагласност. Извор: Српска Православна Црква
  17. На своме заседању 14. фебруара 2019. г. Свештени Синод Васељенске Патријаршије установио је нови празник посвећен свима православним светитељима ратницима и који су мученички пострадали за Христа. Празник Сабор свих Светих Ратника прослављаће се сваке године 8. јула у Цариградској Патријаршији. Предлог је дао митрополит родоски Кирило. Најпознатији свети ратници су мученици и великомученици: Свети Георгије Победоносац, Свети Димитрије Мироточиви, Свети Мина, Свети Теодор Стратилат, Свети Андреј Стратилат, Свети Евстахије. Свети Артемије, Свети Меркурије, Свети Прокопије и други. Извор: Српска Православна Црква
  18. „Игра коло до кола, чуло се до Стамбола, чуло се до Стамбола, царског града охола. Игра коло до кола, не хаје за Стамбола“. (Српска патриотска песма) „Как все ли-то в Царе-граде по-старому? Как все ли-то в Царе-граде по-прежнему“? (Из руске народне билине) Мешање Цариградске патријаршије у црквене прилике у Украјини, стварањем нове јерархијске структуре преко неколико јуридичких потеза, уз садејство политичких елита савремене Украјине, оптеретило је црквене односе у православној икумени. Легализација украјинског раскола, примањем црквених дисидената разне мотивације од Московске патријаршије, под омофор Фанара, представља потез цариградског патријарха Вартоломеја, којим је, најблаже речено, доведено у питање његов углед као „првога међу једнакима“. Историјски цариградски патријаршијски трон показао је у 20. и почетком 21. века све слабости које су се око њега манифестовале још у времену туркократије, а које се могу подвести под термин „источни православни папизам“. Посебно место овде заузимају фамозна укидања српске Пећке патријаршије 1766. и Охридске архиепископије 1767. године, две историјске словенске аутокефалне цркве које су духовно водиле балканске Словене византијског обреда. То је, наравно, посебна тема, неке нове историјске студије понашања Фанара према словенским аутокефалијама у прошлости. Дипломатска активност Цариградске патријаршије и украјинских политичара предвођених председником Петром Порошенком, од јесени прошле 2018, па до почетка јанаура 2019. године није довела до праве и пуне аутокефалије нове Православне цркве Украјине. Фетишизација томоса, пропраћена од екстремних украјинских националиста покличима „ми имамо томос“, па до његове идолатрије шетњом кроз Винички крај, одакле је и апостата од канонске Украјинске православне цркве, бивши митрополит Симеон Шостацки, веома је далеко од суштинског значаја аутокефалије, која подразумева част и самосталност црквеног живота једне територије (народа) без било какве спољашње присиле. Изостало је признање нове аутокефалије у Украјини формалним изјавама поглавара помесних православних цркава и њихових харизматско-литургијским учешћем, у међусобном молитвеном животу и заједници. Осим Цариградске делегације на устоличењу новог „митрополита Епифанија“ није било пристуних архијереја других православних јурисдикција. Некадашни кандидат за патријарха Руске православне цркве митрополит кијевски Филарет Денисенко 1990. године, а сада анатемисани и рашчињени мирјанин Михаил примљен је са јесени 2018. године у општење од стране патријарха Вартоломеја, духовног вожда „цариградског, васељенског и Новога Рима“. Са Денисенка је скинута анатема и забрана служења, уз познато јелинско босфорско образложење да цариградски патријарх има право апелације и суђења у споровима осталих помесних православних цркава. Али, да ли је заиста тако? Убеђене присталице и заговорници „источног папизма“ овога пута су не само на речима, него и делима, уплели себе у најгори етнофилетистички пројекат садашњице, мешањем у праведне одлуке, независни живот и особене прилике највеће помесне православне цркве на свету – Московске патријаршије. Самозвани кијевски патријарх Филарет, је као „глава безбожног и нечастивог зборишта створеног ради личне користи“ прљао не само Свету Кијевску Рус, него су се конци његових амбиција поклапали и спајали са тенденцијама парасинагога на Балканском полуострву. Филарет Денисенко је посетио Црну Гору 24. октобра 2010. године где је изразио подршку Мирашу Дедејићу, рашчињеном свештенику Цариградске патријаршије. На јавном скупу где су „служили заједничку архијерејску литургију“, речено је како „обе цркве“ заправо „пролазе исти и тежак пут до аутокефалности“, а сам Денисенко је рекао да је препрека постизању аутокефалије Православне цркве у Украјини Московска патријаршија, а „вашој црногорској православној цркви смета Српска православна црква“.[1] (https://www.youtube.com/watch?v=5jXnkm9i7Gk ). Мираш Дедејић као екстремни србофобни црногорски националиста (што је пандан примитивном национализму западних Украјинаца и њиховој русофобији), јесте оруђе у притисцима на Српску православну цркву, њену црногорско-приморску митрополију и друге епархије у Црној Гори, од стране прозападних и про-НАТО власти, режима Мила Ђукановића. Посматрано канонски и еклисиолошки Мираш Дедејић, који се представља као „црногорски архиепископ Михаил“ добио је „потврду народног избора“ и „хиротонију“ од стране расколничке Бугарске православне цркве 15. марта 1998. године, тачније од тзв. „Алтернативног Синода“ којим је председавао патријарх Пимен.[2] (https://www.youtube.com/watch?v=wlJxX8Fjj0U&t=425s). Ово већ довољно сведочи о њеној валидности и утемељености. Самозвани црногорски архиепископ и митрополит Михаил (Мираш Дедејић) био је у посети неканонској цркви анатемисаног Филарета Денисенка у неколико наврата. Познато је да је патријарх Вартоломеј својевремено Мираша Дедејића ставио под забрану свештенослужења, одузевши му црквени чин, док је био парохијски свештеник у Италији, тј. у свези клира Цариградске патријаршије, 9. априла 1997. године. Исто тако, патријарх Вартоломеј је осудио Алтернативни Бугарски синод деведесетих година 20. века пруживши подршку канонском стању Патријаршије у Софији. Откуда, онда, канонско-правна казуистика једног језуитског типа у Фанару по питању „анатеме“ над Филаретом Денисенком, човеком чија се зла антисаборна дела виде и даље од граница Украјине? Модерни фанариотски гласноговорници и горди предавачи еклисиологије оправдавају потезе патријарха Вартоломеја да је могао „поседујући право интерпелације“ да скине анатему са Филарета Денисенка, једне црквене личности високог ранга који је многе савремене руске архијереје рукоположио још у совјетско време. Намерно се заборавља да је његово учешће у хиротонијама било пре рашчињења и одлучења од црквене плироме Руске православне цркве! Са друге стране, поставља се питање како је „патријарх васељенски и Новога Рима“ дозволио себи да буде потпора расколничкој интернационали која прижељкује развој догађаја на канонској територији Српске православне цркве по украјинском моделу, који данас искључиво пројављује еклисиолошки неред и једно опасно повећање степена насиља који проистиче из идентитетске конфузије. др Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру
  19. Либан је више пута поменут у Светом Писму, до данас живе у овој земљи потомци првих хришћана, чак у Антиохији први пут верујући у Христа добили су то име, а православни Либанци су припадници Антиохијске Патријаршије. Иако је Васкрс највећи хришћански празник, и Божић је, такође, дуго очекиван дан. Припреме почињу 15 новембра (цела Антиохијска Црква има неојулијански календар) – тада почиње 40 дана поста. Као и у осталим православним Црквама, у то време не једе се месо и млечни производи. Риба се једе ретко, и најмање последње седмице поста. Једу се пре свега наранџе (посто то је сезона), банане, хуммус, лук, пиринач, кромпир. Генерално, не сме да се пије алкохол, али за неке празнике, на пример 4. децембра (кад Црква обележава двојцу великих светитеља ове либанско-сиријске земље: св. мученицу Варвару и св . Јована Дамаскина) неки пију вино. Такође 4. децембра спрема се жито, пошто једно предање каже, да се св. Варвара сакрила се у пољу жита, док је њен строг отац хтео да је уда – а она је изабрала Христа, а не овај свет.И скривену у житу отац је није нашао. Тог дана, или 3. децембра увече, деца облаће разлићите костиме, вероватно због исте симболике – сакривање – и тако се шетају улицама и учествују у службама у цркви. Петнестог новембра почињу ипак не само духовне припреме. Од тог дана у кућама, институцијама, центрама села, некад и црквама, ставља се пећина. Обично од картона, са различитим декорацијама, лампама итд. Што су Божићни празници ближе, ставља се више декорација. На крају у центру ове пећине ставља се икона Христовог Рођења. У градовима и селима се стављају јелке, или, чешће – светла на различита дрвећа. Пошто је то сезона за божићну звезду, и то је место, где она расте (као у Јужној Америци) – последње седмице пре Божића, ово цвеће ставља се такође у црквама (јелке ретко). Бадњи Дан, 24. децембра, обавезује строг пост, ништа се не једе, нема свечане вечере, којом су познати Словени (Срби, Пољаци, Украјинци итд.). Ујутро почињу службе за Бадњи Дан: јутрење, царски часови, и Литургија св. Василија Великог. На царским часовима пева се химна слична 15. Антифону Великог Петка (‘Днес висит на Древе’): “Днес се роди од Дијеве”. Та химна је симбол Бадњег Дана за православне Арапе и Арамејце. Псалмиста или неко одређен излази испред иконостаса, стоји у средини и пева ову химну полако, са свечаном интонацијом. Овде се види, да је Бадњи Дан за Божић као Велики Петак за Васкрс. Тог дана такође спрема се јело за празнике. Негде у 8 увече – или мало раније или касније, зависи то од парохије – у црквама почиње „сахранија”, значи: бденије. Звоне звона, и људи се полако окупљају у црквама, где се чита велико повечерје, некад такође су у ову службу уклопљене молитве пре Светог Причешћа. До времена стихира повечерија све се чита, светла осим неколико свећа нису упаљена. Кад почињу стихире, свештеници - обично обучени у црвено - излазе иза иконостаса са иконом Христовог Рођења, и креће литија преко целе цркве. Обично свештеник, који држи икону, сам пева стихире. Када је икона већ је у средини храма, хор почиње да пева стихире, а верни народ долази код иконе, да њу пољуби. После призива свих светих и молитве за цели свет благослови се пет хлебова, који ће се расподелити верницима за крај Божићне Литургије. После почиње јутрење, на којем све – осим 6 псалама – се пева. То значи, да после векова, кад све је било у тами, сад може да позна Бога, који се оваплотио и тек родио. Пре Божићног Канона чита се синаксар. После почиње Божићни Канон са чувеним "Христос се роди, славите Га!". Кад се пева величања девете песме Божићног Канона, звоне звона. Пошто стихире на јутрењу завршавају се речима „Слава во вишних Богу”, не певају се поново ове речи за време Великог Славословија, него директно прелазе у ту химну. То је песма анђела за ову Свету Ноћ, пале се светла, и поново звоне звона. После Славословија почиње Божествена Литургија, коју се служи као обично на арапском, али пошто је то велики празник, неке њене делове (на пример један пут „Јелици во Христа”) пева се на грчком или још другим језицима, као симбол да Христос се родио за све народе. Иако постоје арапске – и веома старе – Божићне песме, не певају се за време службе у цркви. У току св. Причешћа пева се Канон Божића и друге химне. Светој Чаши прилазе сви присутни – у Антиохијској Патријаршији такав је обичај, а исповест је ређа, не у току службе, само на молбу верника (обично има он свог духовног оца), а и не сваки свештеник може да исповеда, само онај који већ неколико година служи и носи палицу. У место химне после Причешћа 'Да исполњатсја уста наша' пева се Божићни тропар. Одмах после Литургије један прилази другому, да се изљубе и кажу „Миилад маџиид” шта значи „величанственог Божића/Рођења". После тога, као после сваке Литургије (осим на Бадњи Дан) је сусрет парохијана на арапску кафу, само разлика је таква, да први пут после 40. дана има такође чоколадних слаткиша. После тога у неким местима, још пре повратка кући, иде се на гробље, да се обавесте покојници те фамилије, да се Христос родио. У кући, иако је ноћ, после отпевања Божићног тропара почиње свечан доручак, на којем је и чорба са пилетином, и ћурка са пиринчем, и јаја (то може да буде изненађење за Србе), и сир, и лабне (врста сметане са маслином), и фаттуш (врста салате), и црвено либанско вино. Кад сви нешто поједу, иде са мало на спавање, па после у неким местима од јутра почиње да се обилазе куће – прво од фамилије, па после од комшија, са вином и неким слаткишама. Двадесети пети децембар је слободан дан у целом Либану. Други дан Божића није у потпуности слободан дан: школе су затворене, такође доста продавница и ресторана, али неки ипак раде, или на пример само неколико сати. Пећине и остале Божићне декорације остају до празника Богојављења (6. јануар, такође слободан дан у Либану), или до дана његовог завршетка (14. јануар). Извор слика: своје, Koura Online, Tartous Orthodox
  20. Најболнијим тренутком борбе против Украјинске Православне Цркве у садашњем тренутку Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије назвао је учешће у борби сабраће у вери из Цариградске Патријаршије. Предстојатељ канонске УПЦ навео је то у свом говору на епархијском заседању свештенства Кијевске епархије, извештава Одељење за информисање и образовање УПЦ. „Симболично је да се ове године сећамо како је пре 100 година почела репресија против свештенства и мирјана Свете Цркве од стране атеистичке власти. Изгледа да се ове крваве године Историје никада више неће поновити на нашој земљи, - приметио је Његово Блаженство. „Међутим, непријатељ људског спасења сваки пут проналaзи нове облике борбе са истинском Христовом Црквом“. Он је нагласио: „Живимо под претњом што је украјински Парламент усвојио отворене антихришћанске законе усмерене на уништење Украјинске Православне Цркве - Цркве украјинског народа с хиљадугодишњом историјом.“ „Још је болније за нас, православне, што се борба против наше Цркве вoди уз помоћ Цариградскe Патријаршије - наше једноверне браће, браће по вери“, изјавио је Његово Блаженство. http://www.spc.rs/sr/mitropolit_ukrajinski_onufrija_carigradska_patrijarshija_uchestvuje_u_borbi_vlasti_protiv_upc
  21. На празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2018. године, представник Цариградске Патријаршије Епископ Едмонтона и Западне епархије Иларион (Рудник), који је некаконски наименован од Патријарха цариградског Вартоломеја за „егзарха“ у Украјини, одслужио је Литургију у цркви Светог Андреја у Кијеву. Служба је одржана без благослова Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија као јединог канонског епископа града Кијева. Одељење за информисање и образовање Украјинске Православне Цркве објављује потпун текст коментара Одељења УПЦ за спољне црквене односе: Подсећамо да Украјинска Православна Црква не признаје проширење надлежности Цариградске Патријаршије на територију Украјине, што је потврђено одлуком Архијерејског сабора УПЦ од 13. новембра 2018. године, као и одлуком Свештеног Синода УПЦ од 12. јула 2013. године. Стога поменуте радње Патријарха цариградског у начелу и радње епископа Илариона посебно треба сматрати антикононским и да као такве воде продубљивању конфликта. Поред тога, црква Светог Андреја не припада територији амбасаде било које земље, односно није црква при амбасади којој би се применио принцип екстратериторијалности. Такође, тај храм никада није историјски припадао Цариградској Патријаршији. Па и да та црква припада држави, њено коришћење у литургијске сврхе од стране представника других помесних Православних Цркава треба регулисати црквеним правилима, а не тек договорима са државним властима. Савршавање било којих божанских служби, као и савршавање других радњи било којих епископа на канонској територији друге епархије без дозволе месног епископа, строго је забрањено низом канонских правила. Његово Блаженство Митрополит Онуфрије је канонски епископ града Кијева и поседује сву пуноћу архијерејске власти. Из овог разлога, чак и ако прихватимо гледиште Цариградске Патријаршије да је Украјина сада наводно њихова канонска територија, и даље је ту надлежан епсикоп Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине Онуфрије, кога и сам патријарх Вартоломеј признаје за канонског митрополита Кијева. А то даље значи да и са становишта канонске логике Цариградске Патријаршије Литургију у Кијеву, коју је самовољно савршио јерарх те Цркве, треба оквалификовати као недвосмислено кршење канона и поретка црквеног живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Интервју дат Агенцији црквених вести Ромфéа (Атина), објављен на интернет-порталу исте Агенције 25. новембра 2018. Високопреосвећени митрополит се у интервјуу осврнуо на резултате са заседања Сабора Украјинске Цркве, одржаног 13. новембра, и на став митрополита виницкога г. Симеона. Високопреосвећени је такође изразио своју недоумицу зашто Света Гора ћути у тако озбиљној ситуацији и нагласио нерасположење клирикâ и лаикâ да је посећују. Митрополит Антоније се осврнуо и на став украјинске државе после заседања Сабора, на схватање минулих догађаја међу верницима, као и на став расколникâ. Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је заседао Сабор Украјинске Цркве. Који су основни резултати тога заседања? Архијерејски Сабор наше Цркве је својим одлукама пре свега посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, заговорници идеје о аутокефалности, обећали Васељенској Патријаршији да ће тобоже око двадесет до двадесет пет архијереја наше Цркве сигурно отићи на „сабор уједињења” на којем би требало да се формира нова – „уједињена” – Црква. Ако не баш двадесеторица, бар десет архијереја ће сигурно отићи, – тако се веровало и у Фанару. Средства извештавања су навела да је ових дана у Кијеву тајно боравио митрополит Француске Емануил како би припремио „сабор уједињења”. У стварности је, међутим, само један епископ, митрополит виницки Симеон, одбио да потпише одлуке нашег Архијерејског Сабора. Тај став митрополита Симеона је изазвао жестоке протесте свештенослужитељâ његове митрополије (око педесет свештеникâ града Винице је протестовало, а мноштво верникâ их је подржало) тако да је митрополит Симеон, премда он сâм није потписао саборске одлуке, био принуђен да званично изјави да су, без обзира на све, одлуке Архијерејског Сабора обавезујуће за читаву Украјинску Цркву, укључујући и митрополију виницку. То је рекао зато што је схватио да је у опасности да изгуби своју епархију, која по овом питању неће поћи за њим. То значи да идеја о „константинопољској аутокефалији” није прихваћена у црквеном народу и свештенству наше Цркве. Не постоје „милиони верникâ” који, тобоже, једва чекају Томос о аутокефалности, као што кажу наша средства извештавања, а као што, већ и званично, изјављује и патријарх Вартоломеј, који је, како изгледа, усвојио логику наших расколника. Зашто ово кажем? Зато што данас из устâ константинопољскога патријарха слушамо иста тврђења и исту аргументацију коју смо годинама слушали од домаћих расколника. Претпостављам да ова идеологија, као што је изазвала раскол у Украјини, на исти начин већ изазива проблеме и у међуправославној равни. Овде бих желео да подсетим на одломке из писма Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија Патријарху московском г. Кирилу, објављене у црквеној штампи, где архиепископ Анастасије вели да ћемо, уместо да имамо јединство православних у Украјини, доспети у опасност да буде разбијено јединство васељенског Православља. Имајући у виду све ово, наш Архијерејски Сабор је издао саопштење у којем се наводи да аутокефалија данас не одражава унутрашње црквене потребе него нам је намећу споља, тако да наша Црква неће учествовати на „сабору уједињења” нити ће се уједињавати са расколницима уколико се не покају. Утисак нам је да наша држава, удружена са расколницима и са Васељенском Патријаршијом, жели да преотме неке слојеве наше – канонске – Цркве. Али наша Црква је показала своје јединство и свој интегритет. Украјински медији шире, међутим, причу како је неких петнаест митрополита који неће лично ићи на „сабор уједињења” овластило своје представнике да на њему гласају у њихово име. Прочитао сам те „вести”. То су фантазије. У том случају би, иначе, „сабор уједињења” могао да буде одржан и преко интернета или помоћу скајпа. Зашто да се људи замарају долазећи у Кијев? Али, говорећи озбиљно, хтео бих да кажем две ствари. Прво: чак и да важи то што рекосте, сама та чињеница би показала на које све лукаве начине хоће да остваре зацртана безакоња, а то, пре свега, не би служило на част Васељенској Патријаршији, која се упетљала у ту причу. Друго: ако неки епископ оде на тај „сабор”, његови верници и свештеници биће први који му неће дати да се врати у своју епархију, што смо већ видели у Виници, па и у једној другој епархији чији је епископ направио неколико погрешних корака. Такав епископ ће изгубити епархију, а једино што ће му остати биће – велико ништа. Све ово значи да „константинопољска аутокефалија” нема подршке у нашем верујућем народу. Није то никакав плод акцијâ Москве, како се лажно тврди у нашој јавности. Какав је став заузела ваша држава после вашег Сабора? Државне власти покушавају да застраше епископе и свештенике. За последњих недељу дана објављено је у украјинским медијима на десетине чланака са прљавим оптужбама против наших епископа и свештеника који уживају углед у друштву. Осим тога, представници служби безбедности позивају наше епископе на „разговоре”. Још није на делу онакво гоњење наше Цркве какво је постојало у совјетско доба, – времена су се изменила, – али нам итекако стављају до знања шта од нас траже. Укратко, врше притисак. Кад би притисак вршила само држава или кад би га вршиле неке друге нецрквене силе, то не бисмо толико доживљавали као вређање нити би нас то толико болело будући да познајемо историју Цркве и памтимо гоњења. Али кад нам то чини, или томе доприноси, или у читавом процесу потајно узима учешћа нека друга помесна Православна Црква, - а овде конкретно мислим на Константинопољску Цркву, – онда је нама, духовно и психолошки, веома тешко да се с тиме помиримо. Васељенска Патријаршија делује у Украјини као колективни партизан. Делује прикривено, мучки, игноришући канонску Цркву са милионима верникâ, дванаест хиљада и петсто парохијâ, деведесет епископâ, пет хиљада монахâ и монахињâ... Игнорише, дакле, велику канонску Цркву, а стаје на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар чини, чини у дослуху са политичким руководством наше земље. Колико јуче, председник Украјине г. Петар Порошенко је саопштио да ће 27. новембра у Фанар отпутовати један државни чиновник, извесни г. Павленко, како би узео учешћа у седници Светог Синода Васељенске Патријаршије. Он ће, кажу, учествовати и у коначном састављању или потврђивању текста Томоса. Како год да се узме, посматрачи смо чудних појава: државни службеници, световњаци, треба да суделују у заседању Светог Синода једне Цркве у покушају да регулишу токове црквеног живота. Штета је што такво чудновато понашање примећујемо управо у Цариградској Патријаршији. Ми га не одобравамо и нећемо прихватити интервенције политичарâ у нашим црквеним стварима. Како све ове догађаје виде и схватају обичан црквени народ и свештенство? Примећујем у овом периоду колико занимљиву толико и жалосну појаву. Незаконити поступци Васељенске Патријаршије изазивају подозрење у очима нашег верујућег народа и клира, и то не само према Васељенској Патријаршији већ и према укупном Православљу које говори грчки. Наши свештеници ми кажу да сада многи верници у исповести пред својим духовницима признају да имају негативне помисли о Васељенској Патријаршији због њених поступака у Украјини. Наши верници разумеју да такве помисли нису добре за хришћанина. Зато их и откривају у исповести. Неким свештеницима се свиђало да служе у одеждама грчкога кроја. Сада их замењују одеждама рускога кроја. Доста наших свештеника је често одлазило на Свету Гору. Сада примећујем да више немају велику жељу да иду. Наши монаси и свештеници се са чуђењем питају: зашто ћути Света Гора? Зар оци Светогорци немају ништа да кажу док гледају како се газе канонске основе светскога Православља? Уопште узев, запажам да се рађа извесна антипатија према свему што је грчко. Наши верници осећају бол због тога што су их издала њихова једноверна браћа, односно Цариградска Патријаршија, која је нашој Цркви зарила нож у леђа. Наши верници имају осећај да су издани. Тај бол је највећи и најнеподношљивији упркос свим свађама и сукобима са расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Уочавамо, заправо, тихи протест на једноставном, свакодневном нивоу; уочавамо извесно удаљавање од богате и лепе грчке православне традиције. Не кажем да су то масовне појаве, али да јесу тенденције – јесу. Сматрам да је то веома озбиљан проблем стога што су расцепи на обичном лаичком нивоу веома дубоки и дуготрајни. Са тог разлога оно што Фанар ради у Украјини одражава се, нажалост, на васколико грчкојезично Православље, а шире говорећи – тиче се читавога Тела Православља. Надамо се да ће ово искушење препознати наша браћа и сестре у јелинофоном свету и да ћемо сви заједно, уз помоћ Божју, наћи духовне снаге да га превазиђемо. Како се у овој ситуацији понашају расколници? Расколници се нису променили. Укидање анатема бачених на њих и поништавање њихових рашчињења расколници нису схватили као своје прикључивање Цркви него као признање Цркве да су они имали тобоже исправан став када су стварали раскол. Шта значи то што је Васељенска Патријаршија признала расколнике? Значи да је Црква променила став, а да се расколници нису променили. Зашто је Цркви потребно покајање грешникâ или расколникâ? Да би они променили свој ум. Грчка реч метáниа коју преводимо као покајање заправо значи промену ума и умовања, преумљење. Расколници треба да се промене, а не да присиљавају Цркву да се она мења. Другим речима, уместо да се покаје, уместо да пред Богом промени свој начин живота, грешник би хтео да се Сâм Бог промени у односу на њега. Ако би Црква примила грешнике без икакве промене код њих, шта би се десило? Ово ме подсећа на јеванђелску причу Господњу о људима позваним на свадбу Царевога Сина: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он оћута” (Мат. 22, 11 – 12). Црква неће примити непокајане у своје крило. Ако их ипак прими, пре или после ће их одлучити од себе. Видимо да се расколници нису променили од 11. октобра, када је Константинопољска Патријашија донела своје одлуке. И даље су непријатељски и агресивно расположени према нашој Цркви. То су разумеле и већ потврдиле Српска и Пољска Православна Црква и ми смо им благодарни. Осим тога, расколници које је признала Васељенска Патријаршија немају валидан свештенички и архијерејски чин. Ако друге помесне Православне Цркве не кажу категорично не, као што су га већ изрекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да саслужују људима који нити имају нити су икада имали канонско рукоположење, односно канонску хиротонију. При настанку раскола хиротоније расколничких епископа извршили су неки пустолови који нису ни били свештеници: они су обманули прве расколнике и „хиротонисали” их у „архијерејско достојанство”. Притом су имали проблеме моралног карактера. Желим да напоменем да од пролећа 2018. године, када је и кренула сва ова прича о Томосу, ниједна од помесних аутокефалних Цркава није изјавила да је сагласна са поступцима Васељенске Патријаршије у Украјини. Став пак Српске и Пољске Цркве, које су одбиле да признају легализацију украјинских расколника, показује и улива нам наду да ниједна друга Црква неће заузети став другачији од њиховог. То, по моме мишљењу, значи да ће Васељенска Патријаршија довести себе у безизлазан положај ако не промени свој став. Треба да се заустави и да крене путем дијалога са нама, као и са Руском Црквом и свим осталим помесним Православним Цркавама. Решење треба да нађемо сви заједно. Са своје стране, ми смо спремни за дијалог. У противном, сви ћемо бити губитници – на првом месту Цариградска Патријаршија, а за њом читава Православна Црква. [*] Митрополит Антоније је управитељ администрације и организације („управљајушчи дјелами”) Украјинске Православне Цркве, велике аутономне Цркве у саставу Московске Патријаршије, веома угледан и утицајан јерарх. Са грчког: епископ бачки Иринеј Извор: Епархија бачка
  23. Митрополит бориспољски Антоније: „Васељенска Патријаршија дејствује у Украјини као партизан” * 30. Новембар 2018 Интервју дат Агенцији црквених вести Ромфéа (Атина), објављен на интернет-порталу исте Агенције 25. новембра 2018. Високопреосвећени митрополит се у интервјуу осврнуо на резултате са заседања Сабора Украјинске Цркве, одржаног 13. новембра, и на став митрополита виницкога г. Симеона. Високопреосвећени је такође изразио своју недоумицу зашто Света Гора ћути у тако озбиљној ситуацији и нагласио нерасположење клирикâ и лаикâ да је посећују. Митрополит Антоније се осврнуо и на став украјинске државе после заседања Сабора, на схватање минулих догађаја међу верницима, као и на став расколникâ. Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је заседао Сабор Украјинске Цркве. Који су основни резултати тога заседања? Архијерејски Сабор наше Цркве је својим одлукама пре свега посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, заговорници идеје о аутокефалности, обећали Васељенској Патријаршији да ће тобоже око двадесет до двадесет пет архијереја наше Цркве сигурно отићи на „сабор уједињења” на којем би требало да се формира нова – „уједињена” – Црква. Ако не баш двадесеторица, бар десет архијереја ће сигурно отићи, – тако се веровало и у Фанару. Средства извештавања су навела да је ових дана у Кијеву тајно боравио митрополит Француске Емануил како би припремио „сабор уједињења”. У стварности је, међутим, само један епископ, митрополит виницки Симеон, одбио да потпише одлуке нашег Архијерејског Сабора. Тај став митрополита Симеона је изазвао жестоке протесте свештенослужитељâ његове митрополије (око педесет свештеникâ града Винице је протестовало, а мноштво верникâ их је подржало) тако да је митрополит Симеон, премда он сâм није потписао саборске одлуке, био принуђен да званично изјави да су, без обзира на све, одлуке Архијерејског Сабора обавезујуће за читаву Украјинску Цркву, укључујући и митрополију виницку. То је рекао зато што је схватио да је у опасности да изгуби своју епархију, која по овом питању неће поћи за њим. То значи да идеја о „константинопољској аутокефалији” није прихваћена у црквеном народу и свештенству наше Цркве. Не постоје „милиони верникâ” који, тобоже, једва чекају Томос о аутокефалности, као што кажу наша средства извештавања, а као што, већ и званично, изјављује и патријарх Вартоломеј, који је, како изгледа, усвојио логику наших расколника. Зашто ово кажем? Зато што данас из устâ константинопољскога патријарха слушамо иста тврђења и исту аргументацију коју смо годинама слушали од домаћих расколника. Претпостављам да ова идеологија, као што је изазвала раскол у Украјини, на исти начин већ изазива проблеме и у међуправославној равни. Овде бих желео да подсетим на одломке из писма Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија Патријарху московском г. Кирилу, објављене у црквеној штампи, где архиепископ Анастасије вели да ћемо, уместо да имамо јединство православних у Украјини, доспети у опасност да буде разбијено јединство васељенског Православља. Имајући у виду све ово, наш Архијерејски Сабор је издао саопштење у којем се наводи да аутокефалија данас не одражава унутрашње црквене потребе него нам је намећу споља, тако да наша Црква неће учествовати на „сабору уједињења” нити ће се уједињавати са расколницима уколико се не покају. Утисак нам је да наша држава, удружена са расколницима и са Васељенском Патријаршијом, жели да преотме неке слојеве наше – канонске – Цркве. Али наша Црква је показала своје јединство и свој интегритет. Украјински медији шире, међутим, причу како је неких петнаест митрополита који неће лично ићи на „сабор уједињења” овластило своје представнике да на њему гласају у њихово име. Прочитао сам те „вести”. То су фантазије. У том случају би, иначе, „сабор уједињења” могао да буде одржан и преко интернета или помоћу скајпа. Зашто да се људи замарају долазећи у Кијев? Али, говорећи озбиљно, хтео бих да кажем две ствари. Прво: чак и да важи то што рекосте, сама та чињеница би показала на које све лукаве начине хоће да остваре зацртана безакоња, а то, пре свега, не би служило на част Васељенској Патријаршији, која се упетљала у ту причу. Друго: ако неки епископ оде на тај „сабор”, његови верници и свештеници биће први који му неће дати да се врати у своју епархију, што смо већ видели у Виници, па и у једној другој епархији чији је епископ направио неколико погрешних корака. Такав епископ ће изгубити епархију, а једино што ће му остати биће – велико ништа. Све ово значи да „константинопољска аутокефалија” нема подршке у нашем верујућем народу. Није то никакав плод акцијâ Москве, како се лажно тврди у нашој јавности. Какав је став заузела ваша држава после вашег Сабора? Државне власти покушавају да застраше епископе и свештенике. За последњих недељу дана објављено је у украјинским медијима на десетине чланака са прљавим оптужбама против наших епископа и свештеника који уживају углед у друштву. Осим тога, представници служби безбедности позивају наше епископе на „разговоре”. Још није на делу онакво гоњење наше Цркве какво је постојало у совјетско доба, – времена су се изменила, – али нам итекако стављају до знања шта од нас траже. Укратко, врше притисак. Кад би притисак вршила само држава или кад би га вршиле неке друге нецрквене силе, то не бисмо толико доживљавали као вређање нити би нас то толико болело будући да познајемо историју Цркве и памтимо гоњења. Али кад нам то чини, или томе доприноси, или у читавом процесу потајно узима учешћа нека друга помесна Православна Црква, - а овде конкретно мислим на Константинопољску Цркву, – онда је нама, духовно и психолошки, веома тешко да се с тиме помиримо. Васељенска Патријаршија делује у Украјини као колективни партизан. Делује прикривено, мучки, игноришући канонску Цркву са милионима верникâ, дванаест хиљада и петсто парохијâ, деведесет епископâ, пет хиљада монахâ и монахињâ... Игнорише, дакле, велику канонску Цркву, а стаје на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар чини, чини у дослуху са политичким руководством наше земље. Колико јуче, председник Украјине г. Петар Порошенко је саопштио да ће 27. новембра у Фанар отпутовати један државни чиновник, извесни г. Павленко, како би узео учешћа у седници Светог Синода Васељенске Патријаршије. Он ће, кажу, учествовати и у коначном састављању или потврђивању текста Томоса. Како год да се узме, посматрачи смо чудних појава: државни службеници, световњаци, треба да суделују у заседању Светог Синода једне Цркве у покушају да регулишу токове црквеног живота. Штета је што такво чудновато понашање примећујемо управо у Цариградској Патријаршији. Ми га не одобравамо и нећемо прихватити интервенције политичарâ у нашим црквеним стварима. Како све ове догађаје виде и схватају обичан црквени народ и свештенство? Примећујем у овом периоду колико занимљиву толико и жалосну појаву. Незаконити поступци Васељенске Патријаршије изазивају подозрење у очима нашег верујућег народа и клира, и то не само према Васељенској Патријаршији већ и према укупном Православљу које говори грчки. Наши свештеници ми кажу да сада многи верници у исповести пред својим духовницима признају да имају негативне помисли о Васељенској Патријаршији због њених поступака у Украјини. Наши верници разумеју да такве помисли нису добре за хришћанина. Зато их и откривају у исповести. Неким свештеницима се свиђало да служе у одеждама грчкога кроја. Сада их замењују одеждама рускога кроја. Доста наших свештеника је често одлазило на Свету Гору. Сада примећујем да више немају велику жељу да иду. Наши монаси и свештеници се са чуђењем питају: зашто ћути Света Гора? Зар оци Светогорци немају ништа да кажу док гледају како се газе канонске основе светскога Православља? Уопште узев, запажам да се рађа извесна антипатија према свему што је грчко. Наши верници осећају бол због тога што су их издала њихова једноверна браћа, односно Цариградска Патријаршија, која је нашој Цркви зарила нож у леђа. Наши верници имају осећај да су издани. Тај бол је највећи и најнеподношљивији упркос свим свађама и сукобима са расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Уочавамо, заправо, тихи протест на једноставном, свакодневном нивоу; уочавамо извесно удаљавање од богате и лепе грчке православне традиције. Не кажем да су то масовне појаве, али да јесу тенденције – јесу. Сматрам да је то веома озбиљан проблем стога што су расцепи на обичном лаичком нивоу веома дубоки и дуготрајни. Са тог разлога оно што Фанар ради у Украјини одражава се, нажалост, на васколико грчкојезично Православље, а шире говорећи – тиче се читавога Тела Православља. Надамо се да ће ово искушење препознати наша браћа и сестре у јелинофоном свету и да ћемо сви заједно, уз помоћ Божју, наћи духовне снаге да га превазиђемо. Како се у овој ситуацији понашају расколници? Расколници се нису променили. Укидање анатема бачених на њих и поништавање њихових рашчињења расколници нису схватили као своје прикључивање Цркви него као признање Цркве да су они имали тобоже исправан став када су стварали раскол. Шта значи то што је Васељенска Патријаршија признала расколнике? Значи да је Црква променила став, а да се расколници нису променили. Зашто је Цркви потребно покајање грешникâ или расколникâ? Да би они променили свој ум. Грчка реч метáниа коју преводимо као покајање заправо значи промену ума и умовања, преумљење. Расколници треба да се промене, а не да присиљавају Цркву да се она мења. Другим речима, уместо да се покаје, уместо да пред Богом промени свој начин живота, грешник би хтео да се Сâм Бог промени у односу на њега. Ако би Црква примила грешнике без икакве промене код њих, шта би се десило? Ово ме подсећа на јеванђелску причу Господњу о људима позваним на свадбу Царевога Сина: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он оћута” (Мат. 22, 11 – 12). Црква неће примити непокајане у своје крило. Ако их ипак прими, пре или после ће их одлучити од себе. Видимо да се расколници нису променили од 11. октобра, када је Константинопољска Патријашија донела своје одлуке. И даље су непријатељски и агресивно расположени према нашој Цркви. То су разумеле и већ потврдиле Српска и Пољска Православна Црква и ми смо им благодарни. Осим тога, расколници које је признала Васељенска Патријаршија немају валидан свештенички и архијерејски чин. Ако друге помесне Православне Цркве не кажу категорично не, као што су га већ изрекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да саслужују људима који нити имају нити су икада имали канонско рукоположење, односно канонску хиротонију. При настанку раскола хиротоније расколничких епископа извршили су неки пустолови који нису ни били свештеници: они су обманули прве расколнике и „хиротонисали” их у „архијерејско достојанство”. Притом су имали проблеме моралног карактера. Желим да напоменем да од пролећа 2018. године, када је и кренула сва ова прича о Томосу, ниједна од помесних аутокефалних Цркава није изјавила да је сагласна са поступцима Васељенске Патријаршије у Украјини. Став пак Српске и Пољске Цркве, које су одбиле да признају легализацију украјинских расколника, показује и улива нам наду да ниједна друга Црква неће заузети став другачији од њиховог. То, по моме мишљењу, значи да ће Васељенска Патријаршија довести себе у безизлазан положај ако не промени свој став. Треба да се заустави и да крене путем дијалога са нама, као и са Руском Црквом и свим осталим помесним Православним Цркавама. Решење треба да нађемо сви заједно. Са своје стране, ми смо спремни за дијалог. У противном, сви ћемо бити губитници – на првом месту Цариградска Патријаршија, а за њом читава Православна Црква. [*] Митрополит Антоније је управитељ администрације и организације („управљајушчи дјелами”) Украјинске Православне Цркве, велике аутономне Цркве у саставу Московске Патријаршије, веома угледан и утицајан јерарх. Са грчког: епископ бачки Иринеј http://www.spc.rs/sr/mitropolit_borispoljski_antonije_vaseljenska_patrijarshija_dejstvuje_u_ukrajini_kao_partizan
  24. Управник послова Украјинске Православне Цркве Митрополит бориспољски и Броварски Антоније дао је интервју грчкој агенцији за црквене новости „Ромфеја“. — Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је одржан Сабор епископа Украјинске Цркве. Који су главни резултати овог Сабора? — Пре свега, Сабор епископа Украјинске Православне Цркве је својим одлукама посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, који се залажу за идеје аутокефалије, обећали Васељенском патријарху да ће наводно 20-25 архијереја наше Цркве сигурно доћи на такозвани „сабор уједињења“ који треба да створи нову „јединствену цркву“. Ако не 20, бар 10 архијереја ће сигурно доћи – Фанар је био убеђен у то. Наши медији су писали да је тих дана у Кијеву тајно боравио Митрополит галски Емануил како би припремио такозвани „сабор уједињења“. У ствари, само је један епископ, тачније Митрополит виницки Симеон одбио да потпише одлуку Сабора епископа. Овај став митрополита Симеона је изазвао снажне протесте међу клирицима његове епархије (протестовало је око 50 свештеника из града Винице, а подржало их је мноштво мирјана), тако да је митрополит Симеон, чак и ако сам није потписао ове одлуке био приморан да објави званичну изјаву, јер је без обзира на све одлука Сабора епископа обавезујућа за целу Украјинску Цркву, укључујући и Виницку епархију. Он је то рекао зато што је схватио да ризикује да изгуби своју епархију која га не подржава по овом питању. То значи да идеја „цариградске аутокефалије“ није прихваћена у црквеном народу и од стране клира наше Цркве. Не постоје „милиони“ верника који наводно ишчекују Томос о аутокефалији, као што о се о томе говори у нашим медијима, и као што званично говори патријарх Вартоломеј који је, изгледа, прихватио логику наших расколника. Зашто то кажем? Зато што данас из уста Патријарха цариградског чујемо исте тврдње и исту аргументацију које смо чули од наших расколника. Сматрам да, као што је ова идеологија довела до раскола у Украјини, исто тако ствара проблеме на свеправославном нивоу. Овде бих желео да посетим на делове писма које је Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије упутио Патријарху московском Кирилу, у којем архиепископ Анастасије каже да ће се уместо да буде постигнуто јединство православаца у Украјини појавити опасност од раскола у Православљу у целом свету. Узевши све то у обзир Сабор епископа је донео одлуку у којој се каже да аутокефалност данас не одражава унутрашњу црквену потребу, да нам се намеће споља и да се наша Црква неће ујединити с расколницима уколико се они не покају. Имамо утисак да наша држава заједно с расколницима и Васељенском патријаршијом жели да нам одузме бар неки део наше Цркве. Међутим, наша Црква је показала своје јединство и целовитост. — Ипак, у украјинским медијима се говори о томе да наводно постоји 15 пуномоћја неких митрополита који неће лично отићи на „сабор уједињења“, али овлашћују некога да гласа у њихово име? — Читао сам о томе, то су фантазије. Иначе би се у том случају „сабор уједињења“ могао одржати преко интернета или преко скајпа? Зашто би се онда неко мучио да долази у Кијев? Али, ако ћемо озбиљно да говоримо, хтео бих да истакнем два момента. Први. Чак и да је тако као што сте рекли, то показује каквим лукавим средствима неки желе да спроведу ово безакоње. И ова чињеница не служи на част, пре свега, Васељенској патријаршији која се уплела у ову причу. И други моменат. Чак и ако неки епископ оде на овај „сабор“ његови верници и клир ће бити први који им неће дозволити да кроче у своју митрополију, као што смо то видели у Виници, као и у другој митрополији чији је епископ начинио погрешан потез. Изгубиће своје митрополије и остаће празних руку. То значи да тема „цариградске аутокефалије“ не ужива подршку у нашем верујућем народу, и то није резултат деловања Москве, као што се то лажно тврди на јавним местима. — Какав је став ваше државе после Сабора епископа? — Државна власт покушава да заплаши наше епископе и свештенике. У току последње недеље у украјинским медијима је објављено на десетине чланака с прљавим оптужбама против епископа и свештеника који су познати у нашем друштву. Осим тога, представници Службе безбедности позивају наше епископе на разговор. То још увек нису прогони наше Цркве као што је то било у време Совјетског Савеза, јер времена су се променила, али алудирају на то шта желе од нас. Врши се притисак. Кад би на нас вршила притисак само држава или кад би то чиниле друге нецрквене снаге, то нас не би толико болело, јер знамо историју Цркве. Али кад то чини или кад у томе помаже, или тајно учествује друга Помесна Православна Црква, имам у виду Цариградску, тешко нам је да то прихватимо духовно и психолошки. Васељенска патријаршија у Украјини делује партизански, тајно, игноришући канонску Цркву с милионима верника, с 12.500 парохија, с 90 епископа и 5.000 монаха, игноришући велику канонску Цркву и стајући на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар ради, ради заједно с политичким руководством наше земље. Јуче је председник Украјине господин Порошенко објавио да ће 28. новембра на Фанар отићи један државни чиновник, господин Павленко како би присуствовао заседању Светог Синода Васељенске патријаршије који ће учествовати у коначној редакцији или одобравању текста Томоса. У сваком случају, видимо да се дешавају чудне ствари, кад државни чиновници, мирјани, планирају да учествују на заседању Светог Синода Цркве и покушавају да реше црквена питања. Жао нам је што овакво чудно понашање видимо у Цариградској патријаршији, не слажемо се с тим и нећемо дозволити да се политичари мешају у наше црквене послове. — Како на то гледају и како ове догађаје доживљавају обичан црквени народ и ваш клир? — Запажам занимљиву, а уједно жалосну појаву. Ови незаконити поступци Цариградске патријаршије не компромитују у очима верујућег народа и нашег клира само саму Васељенску патријаршију, већ и цело Православље у којем се говори грчки језик. Наши свештеници ми кажу да многи верници својим духовницима исповедају негативне помисли против Васељенске патријаршије због деловања у Украјини. Наши верници схватају да ове помисли нису добре за хришћанине и зато их исповедају. Неки свештеници којима се раније свиђало да служе у грчким одеждама престају да их користе и узимају руске. Видим да неки наши клирици који су раније често одлазили на Свету гору Атон сад више немају велику жељу да иду тамо. Наши оци се питају зашто ћути Света гора, зашто ништа не кажу светогорски оци видећи како се газе канонске основе светског Православља? Уопште видим да се рађа извесна антипатија према свему грчком. Наши верници осећају бол због тога што су их издали једноверци, односно Цариградска патријаршија која је нашој Цркви забола нож у леђа. Наши верници осећају да су издати. И овај бол је јачи и теже се подноси од свих оних конфликата и сукоба с расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Дакле, запажамо неми протест на обичном свакодневном нивоу, извесно одвајање од богате и лепе грчко-православне традиције. Не желим да кажем да је то масовна појава, али су тенденције управо такве. Мислим да је то врло озбиљан проблем, јер је раскол на нивоу обичног народа врло јак и дуго траје. Оно што Фанар ради у Украјини се, нажалост, одражава на целом Телу Православља. Надамо се да ће људи у свету који говори на грчком то схватити и да ћемо уз помоћ Божију наћи снаге да то превладамо. — Како се расколници понашају у овој ситуацији? — Расколници се нису променили. Укидање анатеме и изопштења расколници нису доживели као своје присаједињење Цркви, већ као да је Црква наводно схватила њихов исправан став, због којег су и отишли у раскол. Шта значи то што је Васељенска патријаршија признала расколнике? То значи да је променила свој однос према расколницима, али не да су се променили сами расколници. Зашто је потребно покајање грешника или расколника у Цркви? Зато да би променили свој ум. Грчка реч покајање (грч. „метаноја“) означава промену ума. Расколници треба да се промене, а не да приморају саму Цркву да се промени. Другим речима, уместо да се грешник покаје, уместо да промени свој живот пред Богом, он жели да Сам Бог промени однос према њему. Шта ће се десити ако Црква прими непромењене грешнике? То ме подсећа на јеванђељску причу Господа о позванима на брак, кад је дошао господар „да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.“ (Мт. 22: 11-12). Црква не прима у своје окриље непокајане грешнике. Чак и ако их прими одбациће их. Видимо како се расколници нису променили после 11. октобра кад је Цариградска патријаршија донела своју одлуку. Расколници су остали непријатељски, агресивно настројени према нашој Цркви. То су схватиле и потврдиле Православне Цркве Србије и Пољске и ми смо им на томе захвални. Осим тога, расколници које је признала Васељенска патријаршија, немају стварно свештенство и архијерејство. И ако друге Помесне Цркве не буду рекле своје одлучно не као што су то већ рекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да служе с тим људима који немају и никад нису имали канонску хиротонију. На почетку раскола епископску хиротонију су обављали авантуристи који нису били чак ни свештеници, који су преварили прве расколнике и „рукоположили“ их у „архијерејски чин“, при чему су такође имали проблеме моралног карактера. Исто тако, желим да истакнем да почевши од пролећа 2018. године, кад је започела читава ова прича с Томосом ниједна Помесна Аутокефална Црква није изразила сагласност с поступцима Васељенске патријаршије у Украјини. А став Српске и Пољске Цркве које су одбиле да признају легализацију расколника сведочи и улива нам наду у то да се ниједна друга Црква неће придржавати другачијег става, који би се разликовао од ставова две поменуте Цркве. Мислим да то значи да се Васељенска патријаршија, ако не промени став, сигурно креће ка ћорсокаку. Нека стане, нека започне дијалог с нама, Руском Црквом, као и другим Помесним Црквама. Заједно ћемо наћи решење. Спремни смо на дијалог. Иначе ћемо све изгубити, и прва ће на губитку бити Цариградска патријаршија, као и сва Православна Црква. Извор: Ромфеа / Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...