Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'патријарх'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 717 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 9. новембра 2018. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Томаса Шиба, амбасадора Савезне Републике Немачке у Републици Србији. View full Странице
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовао је 5. новембра 2018. године у Београд после вишедневне посете српским парохијама у Јужноафричкој Републици и Боцвани. Његову Светост Патријарха на београдском аеродорму Никола Тесла дочекао је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић и лични секретар Његове Светости г. Дејан Накић. Његова Светост Патријарх посетио је, од 23. октобра до 4. новембра 2018. године, Јужноафричку Републику и Боцвану -ПРЕГЛЕД ПОСЕТЕ. У пратњи Његове Светости били су Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић. Извор: Српска Православна Црква
  3. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовао је 5. новембра 2018. године у Београд после вишедневне посете српским парохијама у Јужноафричкој Републици и Боцвани. Његову Светост Патријарха на београдском аеродорму Никола Тесла дочекао је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић и лични секретар Његове Светости г. Дејан Накић. Његова Светост Патријарх посетио је, од 23. октобра до 4. новембра 2018. године, Јужноафричку Републику и Боцвану -ПРЕГЛЕД ПОСЕТЕ. У пратњи Његове Светости били су Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. 40 година храма Светог Томе у Јоханесбургу ТВ Храм: Патријарх богослужио у Јоханесбургу Патријарх Иринеј посетио митрополита Дамаскина у Преторији Патријарашка грамата архитекти г. Андору Гиндеру Свечани пријем у част патријарха Иринеја у Преторији Патријарх Иринеј посетио Српску школу у Јоханесбургу Епископ Јован: Литургија је стожер нашег живота Патријарх у Јоханесбургу: Снага нашег народа је у јединству Радио „Слово љубве“ - eксклузивна репортажа из Кејптауна Патријарх Иринеј освештао храм Светог Саве у Боцвани Патријарх Иринеј у Боцвани: Радују се небо и земља! Патријарх Иринеј: Чувајмо веру и живимо у љубави Патријарх српски Иринеј стигао у Јоханесбург "Косово је срце Србије" у далеком Јоханесбургу Патријарх Иринеј у Јужноафричкој Републици и Боцвани
  6. 40 година храма Светог Томе у Јоханесбургу ТВ Храм: Патријарх богослужио у Јоханесбургу Патријарх Иринеј посетио митрополита Дамаскина у Преторији Патријарашка грамата архитекти г. Андору Гиндеру Свечани пријем у част патријарха Иринеја у Преторији Патријарх Иринеј посетио Српску школу у Јоханесбургу Епископ Јован: Литургија је стожер нашег живота Патријарх у Јоханесбургу: Снага нашег народа је у јединству Радио „Слово љубве“ - eксклузивна репортажа из Кејптауна Патријарх Иринеј освештао храм Светог Саве у Боцвани Патријарх Иринеј у Боцвани: Радују се небо и земља! Патријарх Иринеј: Чувајмо веру и живимо у љубави Патријарх српски Иринеј стигао у Јоханесбург "Косово је срце Србије" у далеком Јоханесбургу Патријарх Иринеј у Јужноафричкој Републици и Боцвани View full Странице
  7. Драги учесници нашег састанка, срдачно вас све поздрављам и честитам 70. годишњицу од дана оснивања Руског федералног атомског центра. Поменути истраживачки институт без сумње један је од кључних научних центара који обезбјеђују сигурност наше Отаџбине. Датум који обиљежавамо данас[2] усмјерава нашу пажњу не само ка војној заштити Русије од спољних пријетњи, него и ка разрјешењу неких религијско-филозосфских питања. Посебно бих желио истаћи да је јубилеј Саровског института повезан са чињеницом коегзистенције и интеракције научног и духовног центра. Ова чињеница директно се тиче сложене и разгранате теме узајамних односа религије и науке, вјере и знања. Научна академска традиција нас учи да не треба журити са генерализацијама. Предивна традиција. Многе грешке у прошлости, а и данас, настале су имајући за свој узрок управо тежњу ка генерализацијама; што је могуће прије, без посебних истаживања материјала који се посједују и без покушаја да се начине пажљиви критички увиди. То је посебно опасно када се могуће генерализовање дотиче комплексних питања, као што је то, без сумње, питање односа религије и науке. Тема је веома важна због тога што се религија показује као феномен од огромног значаја за већину становништва планете, а наука као основни феномен који обезбјеђује прогресиван научно-технолошки развој савремене цивилизације. Разматрајући ово питање треба се чувати поједностављених тумачења са којима смо се, нажалост, сусретали у блиској прошлости. Тако се утврдио неумитан сукоб између религије и науке, због наводно непомирљивог антагонизма између њих. Једна од најраспрострањенијих заблуда, која је произашла из сличних поједностављених тумачења, јесте она да се наука бави чињеницама, разумом и промјенама набоље, а религија – фикцијом, вјером и вјечним истинама. Отуда, како из ове тезе слиједи, наука и религија се, наводно, увијек налазе у непремостивом конфликту. Довољно је да се замислимо да бисмо схватили очигледне ствари: ако би, тако схваћена, наука била скуп неоспорних чињеница које се прогресивно и постепено акумулирају, онда у историја науке не би постојали унутрашњи конфликти. Али ми знамо да то није тако. Практично је свака научна новина противрјечна по својој природи и увијек изазива оштре дискусије. Познати историчар и филозоф науке ХХ вијека, Томас Кун,[3] био је мишљења да су старе и нове научне тачке гледишта „несамјерљиве“, јер не постоје дефинитивни критеријуми рационалности за одређење научног знања. Штавише, Кун је сматрао да између различитих научних парадигми не постоје заједничке основе (нпр. између античке и нововјековне науке). У вези са тим, сјећам се изјаве академика Владимира Ивановича Вернадского: „Била би велика грешка посматрати борбу Коперника и Њутна и њихових система са Птоломејем, као борбу између два погледа на свијет, научног и оног науци страног; то је унутрашња борба међу представницима једног, научног погледа на свјет“.[4] И Птоломеј и Коперник су припадали науци и то је био спор унутар саме науке. Иако су се кроз историју човјечанства односи између религије и науке развијали веома различито, религијски и научни начини разумјевања и схватања свијета не противрјече један другоме – у оном смислу у коме једно другом не противрјече наука и умјетност, религија и умјетност. Можемо рећи да су религија, наука и умјетност различити начини схватања и разумијевања свијета и човјека, познавања свијета од стране човјека. Сваки од њих има свој инструментаријум и своје методе познања, и они дају одговоре на различита питања. Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота. Као још једна популарна и распрострањена заблуда јавља се сљедећа тврдња: наука и религија не само да допуњују једна другу, него су једна другој нужне. Религијски ставови, у складу са овом тезом, јесу стимуланс за научне активности, а научни подаци могу помоћи да се религија очисти од непотребног формализма и символике. Увјерен сам да је то такође поједностављивање и оно је повезано са преиспитивањем интеракције религије и науке. То преиспитивање је изазвано, као прво, новим разумијевањем улоге религије у савременом свијету; као друго, преиспитивањем садржаја и мјеста науке после низа открића у ХХ вијеку. Овдје, с једне стране, у улози поједностављивача иступају научници који не тврде тек да наука не противрјечи религији, него да су оне дужне узајамно дјеловати – као пројаве једног поретка, готово као напоредне дисциплине. У таквом приступу, наука постаје квазирелигија, а религија – квазинаука. Главни циљ интеракције науке и религије при таквом разумијевању, постаје покушај стварања неког општег религијско-научног језика. Такав приступ не представља само упрошћавање, него је и погрешан. Тако долазимо до тога да ако се раније покушавало доказати да Бог не постоји, јер га нису видјели космонаути, сада, фигуративно говорећи, уз помоћ тих космонаута покушава се доказати да Бог постоји. Другим ријечима, методологија се није промијенила, промијенио се само предзнак: са минуса на плус. С друге стране, неки од религијских апологета превише су ревносни у покушајима да науку привуку на „своју страну“. И ево, већ се сусрећемо са гледиштем да је савремена физика скоро најбољи доказ и постојања Бога и стварања свијета итд. Понављам: слична размишљања нису лишена интересантности и корисног садржаја (нпр. како симболички опис стварања свијета корелира са теоријом великога праска или са научном идејом појаве свијета ни из чега, из неке тачке коју је немогуће ни измјерити ни одредити). Али не треба заборавити да се наука све вријеме мијења, и да наука будућности може оповргнути данашњу науку, као што су у своје вријеме теорије Алберта Ајнштајна преосмислиле оне класичне механике. Овдје бих као пример навео Боров принцип комплементарности,[5] који је одиграо важну улогу не само за науку ХХ вијека, него и за религијску философију. Управо због тога, не говорим толико о томе да су такви приступи сасвим погрешни, колико о томе да они превише упрошћавају реалне односе који постоје између религије и науке. Ипак, важно је да хришћански апологети не губе осјећај за мјеру и да имају на уму да уколико би се истина религије откривала величином разума, тада би хришћанство било другачије. Јеванђеље нам говори нешто друго: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт 5, 8). Разлика између научног и религијског апарата и немогућност њихове механичке „конјугације“ уопште не значи њихову некомпактибилност. Наука и религија безусловно допуњују једна другу у стварању опште слике наших сазнања о свијету, чинећи је обимнијом и свјетлијом. Само, та цјеловита слика не уклапа се у потпуности ни у научне оквире, нити у оквире стварних религијских увјерења. Другим ријечима, то узајамно допуњавање не одвија се ни на пољу науке (тј. религијски аргументи овдје не важе, иако дугујемо много научних открића вјерској интуицији научника) ни на пољу религије (наука не служи за то да директно потврђује религијске истине, иако се и то дешава). Наука даје одговоре на своја питања, а религија на своја. И што више човјек има одговора, то је богатија његова представа о свијету, Богу и себи самом. Још једна теза о којој се ријетко говори, а која је веома важна: за секуларизацију друштва одговорна је највише наука. Ово чак није ни упрошћавање, ово једноставно није истина. Против овога говори и сама историја настанка науке која свједочи о томе да је савремена наука оформљена прије свега културним контекстом европске религијско-философске мисли, да је сав интелектуални развој повезан са хришћанском метафизиком и хришћанским промишљањем о уређењу свијета: а то је одбацивање многобожачке митологизације космоса, признање принципијелне могућности стварања (тј. почетка свијета као простор-времена), постојања не мноштва богова, него Једнога Бога Творца, који је свијету дао законе, које се може настојати досегнути човјечијим разумом итд. Заправо, узрок секуларизације није у самом научном развитку него у идеологији која на њега позива, која је у западној историји блиско повезана са просветитељским култом разума, а касније је добила облик такозваног сцијентизма – тј. идеолошке позиције која вјерује у науку као највише културно благо кадро да разрјеши ма каква питања постојања итд. Лажност те позиције потврђује и чињеница религијског обнове у земљама и друштвима гдје не постоје недостаци у науци, образовању и технологијама заснованим на тој науци. Посебна духовна обнова у последњим деценијама у нашој држави и другим државама историјске Руси, интеракција научне и религијске заједнице; напокон, чињеница коегзистенције и плодоносне сарадње хришћанског и научног центра у Сарову, посебно је изражена у активностима Духовно-научног центра, чији рад пажљиво пратимо. Црква се данас не брине толико о научном истраживању по себи, нити о конкретном садржају нових научних развоја, колико о томе да ли се науци посвећује заслужена пажња у нашем друштву и држави. Прије свега, наша пажња усмјерена је на област образовања. Црква је безусловни савезник научне заједнице по питању образовања, развијања и оснаживања науке, по питању потребе за свеобухватном и широком подршком научној и стручној заједнице, како од стране државе, тако и цијелог друштва. У друштву постоји велика брига по питању стања националног образовања у цјелини. Ви сте вјероватно чули за обновљење рада Друштва руске књижевности, на чијем се челу, по предлогу Предсједника Русије В. В. Путина, налазим. Ми се надамо да ће та неутрална и добронамјерна платформа професионалаца и експерата помоћи да се значајно измјени ситуација са предавањима руског језика и књижевности у нашим школама. Познато је да у данашње вријеме у друштву постоји дискусија о стању националног образовања које у непотпуној мјери формира код ученика цјеловиту слику свијета. Сигуран сам да комбинација хуманистичког образовања, укључујући религијско образовање, са истинским научним образовањем, отвара прилику да се види истински потпуна слика свијета, што је перцепција која, заузврат, може да формира комплетну, духовно јаку личност. У свијету интезивног развоја технологијâ, заснованих на научном знању, веома је важна морална одговорност научника. Прије неколико деценија, говорећи о могућим опасним посљедицама научног напретка, мислили смо прије свега на нуклеарне технологије. Али сада су се појавили већи проблеми, који су повезани са биотехнологијом, брзим развојом информационих технологија, стварањем виртуелне реалности, формирањем свеобухватних база података, контроле и регистрације људи, чије ненамјенско коришћење може угрозити слободу човјека и његова грађанска права. Важно је разумјети: сама тема посљедица научно-технолошког развоја безусловно има моралну компоненту. Она је нераскидиво везана са представама о добру и злу, са способношћу да се одвоји штетно од корисног. И овдје је природно поље обједињавања напора науке и религије. Изражавам искрену наду да ће интеракција Цркве и научне заједнице ојачати нашу Отаџбину и да ће наши заједнички напори донијети корист руском народу. Захваљујем вам на пажњи. Извор: Теологија.нет
  8. Драги учесници нашег састанка, срдачно вас све поздрављам и честитам 70. годишњицу од дана оснивања Руског федералног атомског центра. Поменути истраживачки институт без сумње један је од кључних научних центара који обезбјеђују сигурност наше Отаџбине. Датум који обиљежавамо данас[2] усмјерава нашу пажњу не само ка војној заштити Русије од спољних пријетњи, него и ка разрјешењу неких религијско-филозосфских питања. Посебно бих желио истаћи да је јубилеј Саровског института повезан са чињеницом коегзистенције и интеракције научног и духовног центра. Ова чињеница директно се тиче сложене и разгранате теме узајамних односа религије и науке, вјере и знања. Научна академска традиција нас учи да не треба журити са генерализацијама. Предивна традиција. Многе грешке у прошлости, а и данас, настале су имајући за свој узрок управо тежњу ка генерализацијама; што је могуће прије, без посебних истаживања материјала који се посједују и без покушаја да се начине пажљиви критички увиди. То је посебно опасно када се могуће генерализовање дотиче комплексних питања, као што је то, без сумње, питање односа религије и науке. Тема је веома важна због тога што се религија показује као феномен од огромног значаја за већину становништва планете, а наука као основни феномен који обезбјеђује прогресиван научно-технолошки развој савремене цивилизације. Разматрајући ово питање треба се чувати поједностављених тумачења са којима смо се, нажалост, сусретали у блиској прошлости. Тако се утврдио неумитан сукоб између религије и науке, због наводно непомирљивог антагонизма између њих. Једна од најраспрострањенијих заблуда, која је произашла из сличних поједностављених тумачења, јесте она да се наука бави чињеницама, разумом и промјенама набоље, а религија – фикцијом, вјером и вјечним истинама. Отуда, како из ове тезе слиједи, наука и религија се, наводно, увијек налазе у непремостивом конфликту. Довољно је да се замислимо да бисмо схватили очигледне ствари: ако би, тако схваћена, наука била скуп неоспорних чињеница које се прогресивно и постепено акумулирају, онда у историја науке не би постојали унутрашњи конфликти. Али ми знамо да то није тако. Практично је свака научна новина противрјечна по својој природи и увијек изазива оштре дискусије. Познати историчар и филозоф науке ХХ вијека, Томас Кун,[3] био је мишљења да су старе и нове научне тачке гледишта „несамјерљиве“, јер не постоје дефинитивни критеријуми рационалности за одређење научног знања. Штавише, Кун је сматрао да између различитих научних парадигми не постоје заједничке основе (нпр. између античке и нововјековне науке). У вези са тим, сјећам се изјаве академика Владимира Ивановича Вернадского: „Била би велика грешка посматрати борбу Коперника и Њутна и њихових система са Птоломејем, као борбу између два погледа на свијет, научног и оног науци страног; то је унутрашња борба међу представницима једног, научног погледа на свјет“.[4] И Птоломеј и Коперник су припадали науци и то је био спор унутар саме науке. Иако су се кроз историју човјечанства односи између религије и науке развијали веома различито, религијски и научни начини разумјевања и схватања свијета не противрјече један другоме – у оном смислу у коме једно другом не противрјече наука и умјетност, религија и умјетност. Можемо рећи да су религија, наука и умјетност различити начини схватања и разумијевања свијета и човјека, познавања свијета од стране човјека. Сваки од њих има свој инструментаријум и своје методе познања, и они дају одговоре на различита питања. Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота. Као још једна популарна и распрострањена заблуда јавља се сљедећа тврдња: наука и религија не само да допуњују једна другу, него су једна другој нужне. Религијски ставови, у складу са овом тезом, јесу стимуланс за научне активности, а научни подаци могу помоћи да се религија очисти од непотребног формализма и символике. Увјерен сам да је то такође поједностављивање и оно је повезано са преиспитивањем интеракције религије и науке. То преиспитивање је изазвано, као прво, новим разумијевањем улоге религије у савременом свијету; као друго, преиспитивањем садржаја и мјеста науке после низа открића у ХХ вијеку. Овдје, с једне стране, у улози поједностављивача иступају научници који не тврде тек да наука не противрјечи религији, него да су оне дужне узајамно дјеловати – као пројаве једног поретка, готово као напоредне дисциплине. У таквом приступу, наука постаје квазирелигија, а религија – квазинаука. Главни циљ интеракције науке и религије при таквом разумијевању, постаје покушај стварања неког општег религијско-научног језика. Такав приступ не представља само упрошћавање, него је и погрешан. Тако долазимо до тога да ако се раније покушавало доказати да Бог не постоји, јер га нису видјели космонаути, сада, фигуративно говорећи, уз помоћ тих космонаута покушава се доказати да Бог постоји. Другим ријечима, методологија се није промијенила, промијенио се само предзнак: са минуса на плус. С друге стране, неки од религијских апологета превише су ревносни у покушајима да науку привуку на „своју страну“. И ево, већ се сусрећемо са гледиштем да је савремена физика скоро најбољи доказ и постојања Бога и стварања свијета итд. Понављам: слична размишљања нису лишена интересантности и корисног садржаја (нпр. како симболички опис стварања свијета корелира са теоријом великога праска или са научном идејом појаве свијета ни из чега, из неке тачке коју је немогуће ни измјерити ни одредити). Али не треба заборавити да се наука све вријеме мијења, и да наука будућности може оповргнути данашњу науку, као што су у своје вријеме теорије Алберта Ајнштајна преосмислиле оне класичне механике. Овдје бих као пример навео Боров принцип комплементарности,[5] који је одиграо важну улогу не само за науку ХХ вијека, него и за религијску философију. Управо због тога, не говорим толико о томе да су такви приступи сасвим погрешни, колико о томе да они превише упрошћавају реалне односе који постоје између религије и науке. Ипак, важно је да хришћански апологети не губе осјећај за мјеру и да имају на уму да уколико би се истина религије откривала величином разума, тада би хришћанство било другачије. Јеванђеље нам говори нешто друго: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт 5, 8). Разлика између научног и религијског апарата и немогућност њихове механичке „конјугације“ уопште не значи њихову некомпактибилност. Наука и религија безусловно допуњују једна другу у стварању опште слике наших сазнања о свијету, чинећи је обимнијом и свјетлијом. Само, та цјеловита слика не уклапа се у потпуности ни у научне оквире, нити у оквире стварних религијских увјерења. Другим ријечима, то узајамно допуњавање не одвија се ни на пољу науке (тј. религијски аргументи овдје не важе, иако дугујемо много научних открића вјерској интуицији научника) ни на пољу религије (наука не служи за то да директно потврђује религијске истине, иако се и то дешава). Наука даје одговоре на своја питања, а религија на своја. И што више човјек има одговора, то је богатија његова представа о свијету, Богу и себи самом. Још једна теза о којој се ријетко говори, а која је веома важна: за секуларизацију друштва одговорна је највише наука. Ово чак није ни упрошћавање, ово једноставно није истина. Против овога говори и сама историја настанка науке која свједочи о томе да је савремена наука оформљена прије свега културним контекстом европске религијско-философске мисли, да је сав интелектуални развој повезан са хришћанском метафизиком и хришћанским промишљањем о уређењу свијета: а то је одбацивање многобожачке митологизације космоса, признање принципијелне могућности стварања (тј. почетка свијета као простор-времена), постојања не мноштва богова, него Једнога Бога Творца, који је свијету дао законе, које се може настојати досегнути човјечијим разумом итд. Заправо, узрок секуларизације није у самом научном развитку него у идеологији која на њега позива, која је у западној историји блиско повезана са просветитељским култом разума, а касније је добила облик такозваног сцијентизма – тј. идеолошке позиције која вјерује у науку као највише културно благо кадро да разрјеши ма каква питања постојања итд. Лажност те позиције потврђује и чињеница религијског обнове у земљама и друштвима гдје не постоје недостаци у науци, образовању и технологијама заснованим на тој науци. Посебна духовна обнова у последњим деценијама у нашој држави и другим државама историјске Руси, интеракција научне и религијске заједнице; напокон, чињеница коегзистенције и плодоносне сарадње хришћанског и научног центра у Сарову, посебно је изражена у активностима Духовно-научног центра, чији рад пажљиво пратимо. Црква се данас не брине толико о научном истраживању по себи, нити о конкретном садржају нових научних развоја, колико о томе да ли се науци посвећује заслужена пажња у нашем друштву и држави. Прије свега, наша пажња усмјерена је на област образовања. Црква је безусловни савезник научне заједнице по питању образовања, развијања и оснаживања науке, по питању потребе за свеобухватном и широком подршком научној и стручној заједнице, како од стране државе, тако и цијелог друштва. У друштву постоји велика брига по питању стања националног образовања у цјелини. Ви сте вјероватно чули за обновљење рада Друштва руске књижевности, на чијем се челу, по предлогу Предсједника Русије В. В. Путина, налазим. Ми се надамо да ће та неутрална и добронамјерна платформа професионалаца и експерата помоћи да се значајно измјени ситуација са предавањима руског језика и књижевности у нашим школама. Познато је да у данашње вријеме у друштву постоји дискусија о стању националног образовања које у непотпуној мјери формира код ученика цјеловиту слику свијета. Сигуран сам да комбинација хуманистичког образовања, укључујући религијско образовање, са истинским научним образовањем, отвара прилику да се види истински потпуна слика свијета, што је перцепција која, заузврат, може да формира комплетну, духовно јаку личност. У свијету интезивног развоја технологијâ, заснованих на научном знању, веома је важна морална одговорност научника. Прије неколико деценија, говорећи о могућим опасним посљедицама научног напретка, мислили смо прије свега на нуклеарне технологије. Али сада су се појавили већи проблеми, који су повезани са биотехнологијом, брзим развојом информационих технологија, стварањем виртуелне реалности, формирањем свеобухватних база података, контроле и регистрације људи, чије ненамјенско коришћење може угрозити слободу човјека и његова грађанска права. Важно је разумјети: сама тема посљедица научно-технолошког развоја безусловно има моралну компоненту. Она је нераскидиво везана са представама о добру и злу, са способношћу да се одвоји штетно од корисног. И овдје је природно поље обједињавања напора науке и религије. Изражавам искрену наду да ће интеракција Цркве и научне заједнице ојачати нашу Отаџбину и да ће наши заједнички напори донијети корист руском народу. Захваљујем вам на пажњи. Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Његова Светост Патријарх српски г.. Иринеј посетио је 3. новембра 2018. године школу "Свети Сава" која ради у склопу Српске православне црквено-школске општине у Јоханесбургу, а под управом Министарства просвете Републике Србије, јавља Радио Слово љубве. Српску школу "Свети Сава" тренутно похађа 30 ђака уз посебно одељење у Преторији, престоници Јужноафричке Републике. У пратњи Епископа шумадијског г. Јована, јеромонаха Доситеја Хиландарца и осталих чланова посланства Српске Православне Цркве, Патријарх се упознао са ученицима и професором разредне наставе гђом Виолетом Павловић Мариновић. Проф. Павловић Мариновић представила је високим гостима ученике и рад школе. Деца су извела пригодан програм припремљен посебно за Патријарха кога су даривала дивним радовима. Његова Светост је благословио ђаке и поручио им: -Ово је права школа за вас, децо. Важно је не заборавите своје порекло, културу и језик. Извор: Српска Православна Црква
  11. Његова Светост Патријарх српски г.. Иринеј посетио је 3. новембра 2018. године школу "Свети Сава" која ради у склопу Српске православне црквено-школске општине у Јоханесбургу, а под управом Министарства просвете Републике Србије, јавља Радио Слово љубве. Српску школу "Свети Сава" тренутно похађа 30 ђака уз посебно одељење у Преторији, престоници Јужноафричке Републике. У пратњи Епископа шумадијског г. Јована, јеромонаха Доситеја Хиландарца и осталих чланова посланства Српске Православне Цркве, Патријарх се упознао са ученицима и професором разредне наставе гђом Виолетом Павловић Мариновић. Проф. Павловић Мариновић представила је високим гостима ученике и рад школе. Деца су извела пригодан програм припремљен посебно за Патријарха кога су даривала дивним радовима. Његова Светост је благословио ђаке и поручио им: -Ово је права школа за вас, децо. Важно је не заборавите своје порекло, културу и језик. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који се налази у посети српским парохијама у Јужноафричкој Републици и Боцвани, служио је 31. октобра 2018. године, на празник Светог апостола Луке, свету архијерејску Литургију у цркви Светог апостола Томе у Јоханесбургу. Саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован и старешина храма отац Исајло (Марковић). Прилог радија Слово љубве У беседи на светој Литургији, Патријарх српски г. Иринеј је истакао: -Данас је афрички континент благословен доласком иконе Пресвете Богородице Тројеручице, велике светиње Хиландара и Свете Горе, која је унета у храм Светог апостола Томе у Јоханесбургу. Свјатјејши је указао на великог светитеља из српског рода, Светог Петра Цетињског, као и на значај дела Светог апостола Луке, првог хришћанског иконописца. Патријарх је честитао свим вернима празник, а свим свечарима славу: -Ми немамо потребе да тражимо неки нови пут, него да прихватимо пут Божји, пут Христов и светих које је Господ прославио још у овом животу. Да чувамо, браћо и сестре, веру православну, а исто тако да се не делимо – нас је мало овде, а ако смо подељени онда од нас неће бити ништа. И не само то! Шта ће други мислити о нама када виде како се свађамо и делимо? Tо није добро – снага нашега народа је увек у јединству, снага оних који су напустили отаџбину јесте у јединству и близини једних другима. Tако ћемо се очувати, тако ћемо сачувати веру своју и дати пример и другима да виде шта је права вера – право православље. На аудио запису беседе патријарха Иринеја и фотографијама из Јоханесбурга благодаримо ипођакону Владимиру Јелићу, управнику Патријаршијског двора. Патријарх Иринеј се налази у посети Јужноафричкој Републици и Боцвани до 4. новембра, када ће началствовати прославом 40-годишњице храма Светог Томе у Јоханесбургу. У пратњи Његове Светости су Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић. Извор: Српска Православна Црква
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који се налази у посети српским парохијама у Јужноафричкој Републици и Боцвани, служио је 31. октобра 2018. године, на празник Светог апостола Луке, свету архијерејску Литургију у цркви Светог апостола Томе у Јоханесбургу. Саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован и старешина храма отац Исајло (Марковић). Прилог радија Слово љубве У беседи на светој Литургији, Патријарх српски г. Иринеј је истакао: -Данас је афрички континент благословен доласком иконе Пресвете Богородице Тројеручице, велике светиње Хиландара и Свете Горе, која је унета у храм Светог апостола Томе у Јоханесбургу. Свјатјејши је указао на великог светитеља из српског рода, Светог Петра Цетињског, као и на значај дела Светог апостола Луке, првог хришћанског иконописца. Патријарх је честитао свим вернима празник, а свим свечарима славу: -Ми немамо потребе да тражимо неки нови пут, него да прихватимо пут Божји, пут Христов и светих које је Господ прославио још у овом животу. Да чувамо, браћо и сестре, веру православну, а исто тако да се не делимо – нас је мало овде, а ако смо подељени онда од нас неће бити ништа. И не само то! Шта ће други мислити о нама када виде како се свађамо и делимо? Tо није добро – снага нашега народа је увек у јединству, снага оних који су напустили отаџбину јесте у јединству и близини једних другима. Tако ћемо се очувати, тако ћемо сачувати веру своју и дати пример и другима да виде шта је права вера – право православље. На аудио запису беседе патријарха Иринеја и фотографијама из Јоханесбурга благодаримо ипођакону Владимиру Јелићу, управнику Патријаршијског двора. Патријарх Иринеј се налази у посети Јужноафричкој Републици и Боцвани до 4. новембра, када ће началствовати прославом 40-годишњице храма Светог Томе у Јоханесбургу. У пратњи Његове Светости су Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил началствовао је у недељу, 28. октобра Божанском литургијом у московском Храму иконе Пресвете Богородице ,, Свих жалосних Радост“ ( Преображења Господњег) на ,,Баљшој ординке“. По завршеном богослужењу уприличена је братска трпеза на којој је Предстојатељ произнио слово о духовном јединству народа, пастве Руске Православне Цркве, и о неразумијевањима насталим у православном свијету изазваним недобронамјерним поступцима Констатинопољске Патријаршије. ,,Ја сам исказао веома топла, добра сјећања из посјете Бјелорусији и одржавања сједнице Светог Синода у Минску. Ја сам се отуда вратио охрабрен. Уистину, ми пребивамо у духовном и канонском јединству, и у идеји тога канонског јединства васпитава се епископат, свештенство и вјерујући народ Бјелоруске Православне Цркве“, пренио је своје утиске из недавне посјете Републици Бјелорусији Најсветији Владика. Обраћајући пажњу на ситуацију у Украјини, Патријарх Кирил је изразио увјерење, да је од те земље направљено ,,поље раздора“ утицајем спољних сила. ,,Огромна геополитичка и финансијска снага дјелује данас у Украјини, са циљем да поцијепа историјски простор Свете Русије. И због тога изражавам своју посебну благодарност епископату Украјинске Православне Цркве, који у најтежим условима чува вјерност, чува јединство, проповиједа оно, што је у складу са историјском истином“, подвукао је Првосветитељ. ,,Суштински говорећи, Црква у Украјини продужава да чини оно, што смо чинили сви ми у совјетско вријеме. Сва идеологија је радила против нас, а ми смо благовијестили истину Христову. Ми смо говорили тако, да не провоцирамо моћне власти али смо говорили“, додао је Најсветији Патријарх Кирил. Предстојатељ је рекао, да се јединство Цркве не односи на империјалистички поредак управљања, већ је то видљива потврда духовног, интелектуалног и цивилизацијског јединства народа историјске Русије. По ријечима Његове Светости, древни љетописци називали су своју земљу ,,Рус“, ,,Руска земља“, не дјелећи је на Украјину, Бјелорусију или Великорусију и ,,сви смо ми – наследници Руса, како су називали наше претке византијци, и без обзира шта говоре и какве ружне историографске идеје данас не избацују у јавности“. ,,Ми смо заиста један народ, и ја се никада не плашим да о томе говорим. Ми имамо различита наречја, различите одлике у култури, али ми смо један народ, који исходи из Кијевске колијевке Крштења. И дај Боже, да се Московски Патријархат који нас обједињује не на политичком, нити на економском већ на духовном нивоу, сачува и напаса духовно све етносе, које обједињује велика историјска Рус“, рекао је предстојатељ. ,,Што се тиче последњих потеза Константинопоља, хтио бих подвући да никав конфликт између Константинопоља и Москве не постоји! Постоји заштита неизмјенљивих канонских норми од стране Москве – изјавио је Најсветији Владика. – Ако једна од Цркава подржава расколнике, ако једна од Цркава нарушава каноне, онда она престаје да буде Православна Црква. Због тога данас позиција Руске Православне Цркве, која је престала да помиње Патријарха Константинопољског тиче се не само односа између два патријархата већ се тиче односа према самој природи Православне Цркве“. ,,У своје вријеме ја сам разматрао тему првенства Константинопоља са великим руским и америчким богословом оцем Александром Шмеманом и он је изговорио мудре ријечи: Ако нам је већ потребан Папа, онда се треба обратити ономе, који има више искуства, у том смислу да то никако није Константинопољски Патријархат. Али нама није потребан Папа! Ми смо дубоко убјеђени у то, да је једино исправно саборно управљање Црквом. А ако се неко сада мијеша у јурисдикцију других цркава, он руши све каноне, и једини одговор на те рушилачке потезе је управо наш мирни одговор: Ми се са вама причешћивати више не можемо, ви сте прегазили каноне, ви сте одступили од Православља. Нека вам Бог буде судија, – а Бог ће бити судија“, подвукао је Патријарх Кирил. ,,Ми пролазимо историјски период који се може поредити са временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит Кијевски, Московски и све Русије Исидор, издавши православље, помислио, да је на врхунцу власти и да ће све покорити Римском престолу. Али он је био протјеран од стране Великога књаза, свештенства и народа, – напоменуо је Најсветији Владика. – То противљење нашег народа, нашег свештенства, нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу јесте залог очувања Православља свјетских размјера, залог очувања нашег јединства“. ,,Драго ми је, што су последње одлуке наше Цркве наишле на апсолутну подршку нашег православног народа, епископата, свештенства. Наравно, Патријарх проживљава тешко вријеме. Али то тешко вријеме проживљава сва наша Руска Православна Црква, и православље у цјелини. Због тога вас молим да чувате јединство и да се молите и за Руску Цркву и за цијело Православље“, закључио је Најсветији Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил. Извор: Православие.ру
  15. Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил началствовао је у недељу, 28. октобра Божанском литургијом у московском Храму иконе Пресвете Богородице ,, Свих жалосних Радост“ ( Преображења Господњег) на ,,Баљшој ординке“. По завршеном богослужењу уприличена је братска трпеза на којој је Предстојатељ произнио слово о духовном јединству народа, пастве Руске Православне Цркве, и о неразумијевањима насталим у православном свијету изазваним недобронамјерним поступцима Констатинопољске Патријаршије. ,,Ја сам исказао веома топла, добра сјећања из посјете Бјелорусији и одржавања сједнице Светог Синода у Минску. Ја сам се отуда вратио охрабрен. Уистину, ми пребивамо у духовном и канонском јединству, и у идеји тога канонског јединства васпитава се епископат, свештенство и вјерујући народ Бјелоруске Православне Цркве“, пренио је своје утиске из недавне посјете Републици Бјелорусији Најсветији Владика. Обраћајући пажњу на ситуацију у Украјини, Патријарх Кирил је изразио увјерење, да је од те земље направљено ,,поље раздора“ утицајем спољних сила. ,,Огромна геополитичка и финансијска снага дјелује данас у Украјини, са циљем да поцијепа историјски простор Свете Русије. И због тога изражавам своју посебну благодарност епископату Украјинске Православне Цркве, који у најтежим условима чува вјерност, чува јединство, проповиједа оно, што је у складу са историјском истином“, подвукао је Првосветитељ. ,,Суштински говорећи, Црква у Украјини продужава да чини оно, што смо чинили сви ми у совјетско вријеме. Сва идеологија је радила против нас, а ми смо благовијестили истину Христову. Ми смо говорили тако, да не провоцирамо моћне власти али смо говорили“, додао је Најсветији Патријарх Кирил. Предстојатељ је рекао, да се јединство Цркве не односи на империјалистички поредак управљања, већ је то видљива потврда духовног, интелектуалног и цивилизацијског јединства народа историјске Русије. По ријечима Његове Светости, древни љетописци називали су своју земљу ,,Рус“, ,,Руска земља“, не дјелећи је на Украјину, Бјелорусију или Великорусију и ,,сви смо ми – наследници Руса, како су називали наше претке византијци, и без обзира шта говоре и какве ружне историографске идеје данас не избацују у јавности“. ,,Ми смо заиста један народ, и ја се никада не плашим да о томе говорим. Ми имамо различита наречја, различите одлике у култури, али ми смо један народ, који исходи из Кијевске колијевке Крштења. И дај Боже, да се Московски Патријархат који нас обједињује не на политичком, нити на економском већ на духовном нивоу, сачува и напаса духовно све етносе, које обједињује велика историјска Рус“, рекао је предстојатељ. ,,Што се тиче последњих потеза Константинопоља, хтио бих подвући да никав конфликт између Константинопоља и Москве не постоји! Постоји заштита неизмјенљивих канонских норми од стране Москве – изјавио је Најсветији Владика. – Ако једна од Цркава подржава расколнике, ако једна од Цркава нарушава каноне, онда она престаје да буде Православна Црква. Због тога данас позиција Руске Православне Цркве, која је престала да помиње Патријарха Константинопољског тиче се не само односа између два патријархата већ се тиче односа према самој природи Православне Цркве“. ,,У своје вријеме ја сам разматрао тему првенства Константинопоља са великим руским и америчким богословом оцем Александром Шмеманом и он је изговорио мудре ријечи: Ако нам је већ потребан Папа, онда се треба обратити ономе, који има више искуства, у том смислу да то никако није Константинопољски Патријархат. Али нама није потребан Папа! Ми смо дубоко убјеђени у то, да је једино исправно саборно управљање Црквом. А ако се неко сада мијеша у јурисдикцију других цркава, он руши све каноне, и једини одговор на те рушилачке потезе је управо наш мирни одговор: Ми се са вама причешћивати више не можемо, ви сте прегазили каноне, ви сте одступили од Православља. Нека вам Бог буде судија, – а Бог ће бити судија“, подвукао је Патријарх Кирил. ,,Ми пролазимо историјски период који се може поредити са временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит Кијевски, Московски и све Русије Исидор, издавши православље, помислио, да је на врхунцу власти и да ће све покорити Римском престолу. Али он је био протјеран од стране Великога књаза, свештенства и народа, – напоменуо је Најсветији Владика. – То противљење нашег народа, нашег свештенства, нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу јесте залог очувања Православља свјетских размјера, залог очувања нашег јединства“. ,,Драго ми је, што су последње одлуке наше Цркве наишле на апсолутну подршку нашег православног народа, епископата, свештенства. Наравно, Патријарх проживљава тешко вријеме. Али то тешко вријеме проживљава сва наша Руска Православна Црква, и православље у цјелини. Због тога вас молим да чувате јединство и да се молите и за Руску Цркву и за цијело Православље“, закључио је Најсветији Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил. Извор: Православие.ру View full Странице
  16. Његова Светост Патријарх српски г Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне Параскеве - Свете Петке, храм Светог Саве у Габорону, престоници Боцване. У надахнутој беседи, коју преноси Радио Слово љубве, Патријарх је поручио: -Данашњем дану радују се и небо и земља, сам Бог и угодници Његови, а посебно Свети Сава и српски просветитељи, јер се и у овом времену и простору подиже нови свети храм у коме се не скупљају само православни Срби него сви који припадају светој Цркви Православној. -ФОТОГАЛЕРИЈА- -Права историја српског народа, његовог живота и културе, почиње од тренутка када је постао члан Цркве Христове и ушао у свет културних хришћанских народа, што је и остао а надамо се да ће заувек опстати као такав. Наши преци су прво, у коме год крају света да су се затекли , градили цркве и манастире. Лепотом тих великих светиња не поносимо само ми, већ и други хришћански народи. Управо је Црква водила наш народ кроз читаву нашу историју, показивала пут нашега живота и живљења. Све вредносно и трајно у нашој историји дошло је преко Цркве и кроз Цркву, рекао је патријарх Иринеј. -Благодарећи Цркви ми смо опстали као народ, јер да је нисмо имали, изгубили бисмо се током пет векова ропства под Турцима и нестали са лица историје, подсетио је Патријарх и додао да се то односи и на новије периоде историје српског народа. Говорећи о обнови и подизању храмова у Србији и широм света, патријарх Иринеј је истакао_ -Србија се духовно подигла и нашла свој прави пут којим ће, надамо се и у будућности, ићи. Подсетивши на историјске сеобе и везаност српског народа за своју Цркву која га је и чувала, Патријарх је заблагодарио Богу што и у Габорону живе људи који су сачували своју веру, име, културу и језик, „да покажу свету ко смо, шта смо и какав смо ми народ“. -Овај свети храм остаће за свагда, за читаву будућност, као вредност за вечност и вечно памћење, подвукао је патријарх Иринеј и дубоко захвалио свима „који су се потрудили, одвојили од својих уста и потреба да помогну градњу овог храма“. -Ктитор цркве, г. Миливоје Николић са породицом, јесте успешан у свом послу, али није заробљен од тога, него је мало шире и више мислио и покренуо градњу ове цркве, рекао је Патријарх и подсетио на пример Светог краља Милутина напоменувши: -Ми смо људи привремени у овоме свету, али оно што учинимо за славу имена Божјег, за своју веру и за своју Цркву, остаје вечна вредност и вечно сећање. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прочитао је одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је на предлог Патријарха српског г. Иринеја, одликовао г. Миливоја Николића, ктитора храма Светог Саве у Габорону, високим признањем Српске Православне Цркве, орденом Светог краља Милутина за делатну љубав према светој Мајци Цркви нарочито показану његовим давањем материјалне помоћи приликом градње цркве Светог Саве у Габорону. Патријарашке грамате са иконом Господњом, односно иконом Пресвете Богородице, додељене су г. Радомиру Кнежевићу, г. Жики Коцићу, г. Ивици Пушкашу, г. Владимиру и гђи Ани Прибил и г. Миловану Пејовићу. Патријарашке Грамате додељене су и господи Рајку Луковићу, Дејану Луковићу, Веселину Поповићу, Ранку Ракочевићу, Влади Рубежићу, Давору Дураћу и Велимиру Радовићу. Свјатјејшем Патријарху Иринеју на Литругију су саслуживали Митрополит Габорона и Боцване Г. Генадије из Александријске Патријаршије, чланови делегације наше Цркве - Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. Литургијском и молитвеном слављу присуствовали су амбасадор Србије у Јужноафричкој Републици Њ.Е. г. Божин Николић и амбасадор Руске федерације у Боцвани Њ.Е. г. Виктор Сибилов, први саветник и конзул Амбасаде Србије у Преторији г. Саша Март, као и велики броја Срба који живе и раде у овом делу Африке. Извор: Српска Православна Црква
  17. Његова Светост Патријарх српски г Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне Параскеве - Свете Петке, храм Светог Саве у Габорону, престоници Боцване. У надахнутој беседи, коју преноси Радио Слово љубве, Патријарх је поручио: -Данашњем дану радују се и небо и земља, сам Бог и угодници Његови, а посебно Свети Сава и српски просветитељи, јер се и у овом времену и простору подиже нови свети храм у коме се не скупљају само православни Срби него сви који припадају светој Цркви Православној. -ФОТОГАЛЕРИЈА- -Права историја српског народа, његовог живота и културе, почиње од тренутка када је постао члан Цркве Христове и ушао у свет културних хришћанских народа, што је и остао а надамо се да ће заувек опстати као такав. Наши преци су прво, у коме год крају света да су се затекли , градили цркве и манастире. Лепотом тих великих светиња не поносимо само ми, већ и други хришћански народи. Управо је Црква водила наш народ кроз читаву нашу историју, показивала пут нашега живота и живљења. Све вредносно и трајно у нашој историји дошло је преко Цркве и кроз Цркву, рекао је патријарх Иринеј. -Благодарећи Цркви ми смо опстали као народ, јер да је нисмо имали, изгубили бисмо се током пет векова ропства под Турцима и нестали са лица историје, подсетио је Патријарх и додао да се то односи и на новије периоде историје српског народа. Говорећи о обнови и подизању храмова у Србији и широм света, патријарх Иринеј је истакао_ -Србија се духовно подигла и нашла свој прави пут којим ће, надамо се и у будућности, ићи. Подсетивши на историјске сеобе и везаност српског народа за своју Цркву која га је и чувала, Патријарх је заблагодарио Богу што и у Габорону живе људи који су сачували своју веру, име, културу и језик, „да покажу свету ко смо, шта смо и какав смо ми народ“. -Овај свети храм остаће за свагда, за читаву будућност, као вредност за вечност и вечно памћење, подвукао је патријарх Иринеј и дубоко захвалио свима „који су се потрудили, одвојили од својих уста и потреба да помогну градњу овог храма“. -Ктитор цркве, г. Миливоје Николић са породицом, јесте успешан у свом послу, али није заробљен од тога, него је мало шире и више мислио и покренуо градњу ове цркве, рекао је Патријарх и подсетио на пример Светог краља Милутина напоменувши: -Ми смо људи привремени у овоме свету, али оно што учинимо за славу имена Божјег, за своју веру и за своју Цркву, остаје вечна вредност и вечно сећање. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прочитао је одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је на предлог Патријарха српског г. Иринеја, одликовао г. Миливоја Николића, ктитора храма Светог Саве у Габорону, високим признањем Српске Православне Цркве, орденом Светог краља Милутина за делатну љубав према светој Мајци Цркви нарочито показану његовим давањем материјалне помоћи приликом градње цркве Светог Саве у Габорону. Патријарашке грамате са иконом Господњом, односно иконом Пресвете Богородице, додељене су г. Радомиру Кнежевићу, г. Жики Коцићу, г. Ивици Пушкашу, г. Владимиру и гђи Ани Прибил и г. Миловану Пејовићу. Патријарашке Грамате додељене су и господи Рајку Луковићу, Дејану Луковићу, Веселину Поповићу, Ранку Ракочевићу, Влади Рубежићу, Давору Дураћу и Велимиру Радовићу. Свјатјејшем Патријарху Иринеју на Литругију су саслуживали Митрополит Габорона и Боцване Г. Генадије из Александријске Патријаршије, чланови делегације наше Цркве - Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. Литургијском и молитвеном слављу присуствовали су амбасадор Србије у Јужноафричкој Републици Њ.Е. г. Божин Николић и амбасадор Руске федерације у Боцвани Њ.Е. г. Виктор Сибилов, први саветник и конзул Амбасаде Србије у Преторији г. Саша Март, као и велики броја Срба који живе и раде у овом делу Африке. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Патријарх Иринеј: Чувајмо веру и живимо у љубави Патријарх српски Иринеј стигао у Јоханесбург "Косово је срце Србије" у далеком Јоханесбургу Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетиће од 23. октобра до 4. новембра 2018. године Јужноафричку Републику и Боцвану. Његова Светост Патријарх oсвештао је 27. октобра 2018. године храм Светог Саве Српског у Габорону, Боцвана, док је 28. октобра у Кејптауну, Јужноафричка Република, увеличао прославу грчког националног празника и служити свету Литургију са локалним архијерејима. Патријарх српски г. Иринеј началствоваће 4. новембра прославом 40-годишњице храма Светог Томе у Јоханесбургу. У пратњи Његове Светости биће Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић. Извор: Српска Православна Црква
  19. Патријарх Иринеј: Чувајмо веру и живимо у љубави Патријарх српски Иринеј стигао у Јоханесбург "Косово је срце Србије" у далеком Јоханесбургу Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетиће од 23. октобра до 4. новембра 2018. године Јужноафричку Републику и Боцвану. Његова Светост Патријарх oсвештао је 27. октобра 2018. године храм Светог Саве Српског у Габорону, Боцвана, док је 28. октобра у Кејптауну, Јужноафричка Република, увеличао прославу грчког националног празника и служити свету Литургију са локалним архијерејима. Патријарх српски г. Иринеј началствоваће 4. новембра прославом 40-годишњице храма Светог Томе у Јоханесбургу. У пратњи Његове Светости биће Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне мати Параскеве - Свете Петке, нови храм посвећен првом Архиепископу српском Светом Сави у Габорону, главном граду афричке државе Боцване. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На првој светој Литургији у новоосвећеном храму Његовој Светости салуживали су Високопреосвећени Митрополит Габорона и Боцване г. Генадије из Александријске Патријаршије и чланови посланства Српске Православне Цркве: Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи, у присуству амбасадора Србије у Јужноафричкој Републици г. Божина Николића и амбасадора Руске Федерације у Боцвани г. Виктора Сибилова, конзула Амбасаде Србије у Преторији г. Саше Марта и великог броја Срба који живе и раде у том делу Африке. Ктитори цркве Светог Саве у Габорону су г. Миливоје Николић и његова супруга Линет, који су и поклонили земљиште за изградњу цркве. О српској заједници у Боцвани и градњи цркве Боцвана је континентална држава на југу Африке која се налази између Намибије на западу, Jужне Aфрике на југу, Зимбабвеа на северо-истоку и Замбије на северу. Овај некадашњи британски протекторат, познат као Бечуана, садашње име носи од 30. септембра 1966. године када је стекао независност. То је 45. по величини земља света, приближно величини Украјине или Француске, а доминира равничарски рељеф и некада је била позната по сточарству, а сада по производњи дијаманата. Четири петине од укупно 2 милиона становника чине Банту црнци. Међу њима је најбројније племе Тцвана, по коме је названа читава држава, а остале веће етничке групе су: Калагари, Нгватои, Гсовапонзи и Бирве. У Боцвани постоји већа група православних Грка и око 40 српских породица који већином живе у Габерону, главном граду Боцване, нешто Руса, Бугара, Румуна. Покушаји грчке заједнице у последњих 30 година да направе православну светињу нису уродили плодом. Срби у Боцвани су окупљени око Удружења Срба у Боцвани (Serbian Society in Botswana ) основаног 2009. године, а свој полет добило након акције коју су имали у прикупљању помоћи поплављеним подручјима 2014. године, коју је ова мала група Срба извела веома успешно. Сакупљено је око 25 хиљада евра и послато у поплављена подручја. Тада је схваћено колико су значајне речи "Само слога Србина спасава". Удружење је отворено и окупља све људе са наших простора. Основана је и српска школа - друга на афричком континенту. Организују се прославе Божића, Васкрса, Светог Саве, Видовдана и националних празника. Посетом пароха јужноафричког оца Исајла Марковића после Васкрса 2015. године јавила се жеља за оснивањем српске богомоље. Донесен је крст освештан у Јерусалиму, дар Срба из Канаде, који су исти такав крст даривали и цркви Светог Томе у Јоханесбургу. Освештане су просторије Удружења, ослужена је прва света Литургија, причешћен народ, обављена су прва крштења, освештане прве куће. Током те прве посете оца Исајла - било их је четири у 2015. године - повео се веома озбиљан разговор међу члановима удружења око оснивања прве православне светиње у Боцвани. Осетила се жеља, снага и воља те мале групе Срба и њихових пријатеља, што је уродило плодом, тако да су председник Удружења Срба г. Миливоје Николић и његова супруга Линет поклонили део свог имања за подизање будуће светиње. Пободен је крст и приступило се добијању потребних благослова и дозвола за изградњу. Делегација Срба из Боцване је током августа 2015. године посетила Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и упознала га са планом изградње светиње. Поред благослова Патријарха српског стигао је благослов и из Александрије од Његове Светости Патријарха александријског г. Теодора Другог. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Јоханесбурга и Преторије г. Дамаскин посетио је Удружење Срба и упознао се са плановима. Изабран је Одбор за изградњу: председник - г. Радомир Кнежевић, грађевински инжењер, и чланови - г. Андор Гиндер - архитекта, и гђа Мирјана Томић - грађевински техничар. Добијена је потребна дозвола од државних и градских власти, мећутим локалне сеоске власти нису могле да разумеју да ће се на њиховом подручју саградити црква. После годину дана покушаја одустало се од првобитног плаца и у јулу 2016. године купљен је нови плац за потребе изградње цркве и просторија Удружења Срба у Пакаланама - најелитнијем делу Габерона. Опет је донатор био г. Николић са породицом. Дана 22. јула 2016. године обављене су прве молитве на терену, освећен и пободен крст на имању Срба и прочитане су прве молитве за градњу прве православне светиње у Боцвани. Заказано је постављање камена темељца за 15. октобар 2016. године. Задатак свих Срба који живе у Боцвани био је да донесу из свог родног краја камен, који ће се поставити у темеље прве православне светиње а друге српске на афричком континенту. Донесено је камење из Београда, Аранђеловца, Крушевца, манстира Острог, Мораче, Студенице, Жиче, из Колашина, Новог Сада... док је потпредседник Удружења Срба г. Владимир Прибил приликом посете Турској донео из Мире Ликијске (Дерма Кале) камен са гроба Светог Николаја. Извор: Српска Православна Црква
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне мати Параскеве - Свете Петке, нови храм посвећен првом Архиепископу српском Светом Сави у Габорону, главном граду афричке државе Боцване. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На првој светој Литургији у новоосвећеном храму Његовој Светости салуживали су Високопреосвећени Митрополит Габорона и Боцване г. Генадије из Александријске Патријаршије и чланови посланства Српске Православне Цркве: Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи, у присуству амбасадора Србије у Јужноафричкој Републици г. Божина Николића и амбасадора Руске Федерације у Боцвани г. Виктора Сибилова, конзула Амбасаде Србије у Преторији г. Саше Марта и великог броја Срба који живе и раде у том делу Африке. Ктитори цркве Светог Саве у Габорону су г. Миливоје Николић и његова супруга Линет, који су и поклонили земљиште за изградњу цркве. О српској заједници у Боцвани и градњи цркве Боцвана је континентална држава на југу Африке која се налази између Намибије на западу, Jужне Aфрике на југу, Зимбабвеа на северо-истоку и Замбије на северу. Овај некадашњи британски протекторат, познат као Бечуана, садашње име носи од 30. септембра 1966. године када је стекао независност. То је 45. по величини земља света, приближно величини Украјине или Француске, а доминира равничарски рељеф и некада је била позната по сточарству, а сада по производњи дијаманата. Четири петине од укупно 2 милиона становника чине Банту црнци. Међу њима је најбројније племе Тцвана, по коме је названа читава држава, а остале веће етничке групе су: Калагари, Нгватои, Гсовапонзи и Бирве. У Боцвани постоји већа група православних Грка и око 40 српских породица који већином живе у Габерону, главном граду Боцване, нешто Руса, Бугара, Румуна. Покушаји грчке заједнице у последњих 30 година да направе православну светињу нису уродили плодом. Срби у Боцвани су окупљени око Удружења Срба у Боцвани (Serbian Society in Botswana ) основаног 2009. године, а свој полет добило након акције коју су имали у прикупљању помоћи поплављеним подручјима 2014. године, коју је ова мала група Срба извела веома успешно. Сакупљено је око 25 хиљада евра и послато у поплављена подручја. Тада је схваћено колико су значајне речи "Само слога Србина спасава". Удружење је отворено и окупља све људе са наших простора. Основана је и српска школа - друга на афричком континенту. Организују се прославе Божића, Васкрса, Светог Саве, Видовдана и националних празника. Посетом пароха јужноафричког оца Исајла Марковића после Васкрса 2015. године јавила се жеља за оснивањем српске богомоље. Донесен је крст освештан у Јерусалиму, дар Срба из Канаде, који су исти такав крст даривали и цркви Светог Томе у Јоханесбургу. Освештане су просторије Удружења, ослужена је прва света Литургија, причешћен народ, обављена су прва крштења, освештане прве куће. Током те прве посете оца Исајла - било их је четири у 2015. године - повео се веома озбиљан разговор међу члановима удружења око оснивања прве православне светиње у Боцвани. Осетила се жеља, снага и воља те мале групе Срба и њихових пријатеља, што је уродило плодом, тако да су председник Удружења Срба г. Миливоје Николић и његова супруга Линет поклонили део свог имања за подизање будуће светиње. Пободен је крст и приступило се добијању потребних благослова и дозвола за изградњу. Делегација Срба из Боцване је током августа 2015. године посетила Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и упознала га са планом изградње светиње. Поред благослова Патријарха српског стигао је благослов и из Александрије од Његове Светости Патријарха александријског г. Теодора Другог. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Јоханесбурга и Преторије г. Дамаскин посетио је Удружење Срба и упознао се са плановима. Изабран је Одбор за изградњу: председник - г. Радомир Кнежевић, грађевински инжењер, и чланови - г. Андор Гиндер - архитекта, и гђа Мирјана Томић - грађевински техничар. Добијена је потребна дозвола од државних и градских власти, мећутим локалне сеоске власти нису могле да разумеју да ће се на њиховом подручју саградити црква. После годину дана покушаја одустало се од првобитног плаца и у јулу 2016. године купљен је нови плац за потребе изградње цркве и просторија Удружења Срба у Пакаланама - најелитнијем делу Габерона. Опет је донатор био г. Николић са породицом. Дана 22. јула 2016. године обављене су прве молитве на терену, освећен и пободен крст на имању Срба и прочитане су прве молитве за градњу прве православне светиње у Боцвани. Заказано је постављање камена темељца за 15. октобар 2016. године. Задатак свих Срба који живе у Боцвани био је да донесу из свог родног краја камен, који ће се поставити у темеље прве православне светиње а друге српске на афричком континенту. Донесено је камење из Београда, Аранђеловца, Крушевца, манстира Острог, Мораче, Студенице, Жиче, из Колашина, Новог Сада... док је потпредседник Удружења Срба г. Владимир Прибил приликом посете Турској донео из Мире Ликијске (Дерма Кале) камен са гроба Светог Николаја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Оптужио „Русе“ да против Цариградске патријаршије „воде црну пропаганду“ и лукаво додао да она у случају Украјине „спасава православље од опасности национализма и штити светску културу православља“ ________________________________________________________________________ ЦАРИГРАДСКИ патријарх Вартоломеј изразио је наду да ће Руска православна црква пре или касније прихватити његову одлуку о давању „аутокефалности Украјини“. Наступивши на седници управе грчке дијаспоре у Истанбулу, оценио је да „Русија нема други излаз“ јер су посебна права Цариградске патријаршије заснована на одлукама Васељенских сабора и да су „обавезујуће за цело православље“. Вартоломеј је истовремено одбацио одлуку којом га је РПЦ прогласила расколником. Нагласио је да неће одустати од давања аутокефалности „цркви у Украјини“ и рекао је да је уверен да ће „Москва морати да се потчини“. „Сада наша патријаршија решава украјински црквени проблем на бази права која су јој дали канони светих сабора. Свиђало се то нашој браћи Русима или не свиђало, они ће морати да се повинују одлукама Цариградске патријаршије јер немају избора“. Лукаво је додао да Цариградска патријаршија у случају Украјине „спасава православље од опасности национализма и штити светску културу православља“. Вартоломеј је рекао и да зна да Руси плаћају текстове против Цариградске патријаршије, односно да „воде црну пропаганду“ која бије по њој. Међутим, за ове своје тврдње није понудио никакве доказе. Врх РПЦ је објавио да ће Вартоломеја сматрати расколником све док не повуче одлуке којима се упустио у признавање украјинских расколника и док се не извини за штету нанету правосклављу. Други човек у хијарархији РПЦ –митрополит Волоколамски Иларион – објавио је да је цариградска патријаршија сама себе лишила улоге координативног центра светског православља. линк
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 24. октобра 2018. године храм Светог апостола Томе, Сaнихил и Црквено-школску општину Светог Саве у Јоханесбургу. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетиће од 23. октобра до 4. новембра 2018. године Јужноафричку Републику и Боцвану. Његова Светост Патријарх oсвештаће 27. октобра 2018. године храм Светог Саве Српског у Габорону, Боцвана, док ће 28. октобра у Кејптауну, Јужноафричка Република, увеличати прославу грчког националног празника и служити свету Литургију са локалним архијерејима. Патријарх српски г. Иринеј началствоваће 4. новембра прославом 40-годишњице храма Светог Томе у Јоханесбургу. У пратњи Његове Светости биће Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић. фото: Виолета Павловић-Мариновић Извор: Радио Слово љубве
  24. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 24. октобра 2018. године храм Светог апостола Томе, Сaнихил и Црквено-школску општину Светог Саве у Јоханесбургу. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетиће од 23. октобра до 4. новембра 2018. године Јужноафричку Републику и Боцвану. Његова Светост Патријарх oсвештаће 27. октобра 2018. године храм Светог Саве Српског у Габорону, Боцвана, док ће 28. октобра у Кејптауну, Јужноафричка Република, увеличати прославу грчког националног празника и служити свету Литургију са локалним архијерејима. Патријарх српски г. Иринеј началствоваће 4. новембра прославом 40-годишњице храма Светог Томе у Јоханесбургу. У пратњи Његове Светости биће Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић. фото: Виолета Павловић-Мариновић Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  25. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетиће од 23. октобра до 4. новембра 2018. године Јужноафричку Републику и Боцвану. Његова Светост Патријарх oсвештаће 27. октобра 2018. године храм Светог Саве Српског у Габорону, Боцвана, док ће 28. октобра у Кејптауну, Јужноафричка Република, увеличати прославу грчког националног празника и служити свету Литургију са локалним архијерејима. Патријарх српски г. Иринеј началствоваће 4. новембра прославом 40-годишњице храма Светог Томе у Јоханесбургу. У пратњи Његове Светости биће Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић.
×
×
  • Create New...