Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'патријарха'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 280 results

  1. У Москви ће 7. децембра 2018. бити представљен превод на кинески књиге патријарха московског и све Русије Кирила „Реч пастира“. На представљању ће говорити митрополит волоколамски Иларион и председник Патријарашког савета по питањима за културу, митрополит псковски и порховски Игњатије. Књига „Реч пастира“ је написана једноставним и приступачним језиком, пружа хришћански одговор на питања савременог човека о смислу људског живота, доводи у везу догађаје из свештене историје кроз њено двохиљадугодишње постојање са нашим свакодневним животом. Књига је на руском језику издата 2004. године, а у међувремену је преведена на 14 језика. Намењена је широком кругу читалаца, међу којима и ученицима и предавачима на универзитетима и лицима која се интересују за хришћанство. На представљању ће говорити и преводилац књиге Суњ Јуе, професор Института за стратешку сарадњу Русије и Кине при Универзитету Синхуа, коректори превода професор Катедре за источне језике Дипломатске академије Министарства спољних послова Руске Федерације А. В. Семенов и шеф Катедре за симултане преводе Високих курсева страних језика при истом Министарству Т.Г. Семенова. Очекује се да ће догађају присуствовати кинески студенти у Москви, представници кинеске дијаспоре, као и они који се занимају кинеским језиком и темом Православља у Кини. Извор: Српска Православна Црква
  2. У четвртак 22. новембра 2018. године Патријаршија јерусалимска прославила је 13-годишњицу уздизања Његовог Блаженства патријарха Теофила на трон Мајке Цркава. Зарад јачања и јединства Цркве одслужена је доксологија у свесветој Цркви Васкрсења Христовог. Доксологијом је началствовао Његово Блаженство патријарх Теофило уз саслужење светогробних отаца, јеромонаха и ђакона, арапских свештеника, монаха и монахиња. Служби су присуствовали генерални конзул Грчке у Јерусалиму Кристос Софијанопулос и амбасадор Грузије у Израелу. После доксологије Патријарх и светогробни оци са свима присутним верницима упутили су се у седиште Патријаршије. Међу првима који су Патријарху честитали годишњици био је генерални секретар геронда архиепископ константински Аристарх, који је одржао и говор, након чега је приређен ручак. Извор: Српска Православна Црква
  3. У четвртак, 22.новембра Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије састао се са Васељенским Патријархом г. Вартоломејем у сједишту Цариградске Патријаршије на Фанару. Како преноси грчки портал Ромфеа, у разговору који је трајао преко два сата разговарало се о актуелним темама, а највише о актуелном „украјинском питању“. Разговору је присуствовао митрополит силивријски Максим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Свјатејши Патријарх московски и све Русије Кирил навршио је 72 године 20. новембра 2018. Нa сајту Московске Патријаршије се истиче да је отворен фотоалбум фотографија родитеља и породице предстојатеља Руске Цркве. Деда и отац патријархов били су свештеници а његов животни пут је неодвојиво повезан за историјом Цркве. Овај фотоалбум прати његов животни пут као ђака, студента затим и предавача и ректора Лењинградске духовне академије, представника Руске Цркве у међународним организацијама, епархијског архијереја Смоленске и Кaлининградске епархије, председника Одељења за спољне црквене односе. Фотографије показују и разне етапе богослужења Његове Светости, све до уздизања на патријарашки престо. Извор: Српска Православна Црква
  5. Девету годишњицу од престављења Патријарха српског Павла и спомен Светих мученика Акиндина, Пигасија и других, Епископија славонска молитвено је прославила 15. новембра 2018. године у Кућанцима. Са верним народом и гостима, уз саслужење свештеног клира епархија Славонске, Будимске, Темишварске и Осечкопољске и Барањске, свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла служили су Преосвештена господа Епископи будимски Лукијан, пакрачко-славонски Јован и осечкопољски и барањски Херувим. Честитајући празник и тумачећи речи прочитаног Јеванђеља, са благодарношћу за учешће у молитвеној радости и посети Кућанцима, родном месту великог српског јерарха, и Епископији пакрачко-славонској, браћу архијереје, свештенство, монаштво и окупљени народ архипастирском беседом поздравио је владика Јован. У молитвеном слављу учествовали су и поклоници из Београда и Чачка. После причешћа светим Даровима у коме су учешће узели готово сви окупљени, по свршетку свете Литургије, верницима се пригодном беседом обратио владика Лукијан говорећи о успомени на патријарха Павла, данима свог владичанства у Славонији и крсно-васкрсној историји храма у Кућанцима. Са свештенством и верним народом, славско жито и колач у славу Божју а у част и спомен Патријарха српског Павла, освештали су епископи Лукијан и Херувим. Честитајући празник, речима благодарности браћи архијерејима за посету и учешће у молитвеној радости, као и свештеном клиру, верницима и гостима који су узели удела у празнику, пастирском беседом још једном се обратио Преосвештени Владика славоснки г. Јован. После евхаристијског славља, у организацији парохије кућаначке за све окупљене уприличена је трпеза љубави са културно-уметничким програмом. Извор: Српска Православна Црква
  6. Председник Републике Србије г. Александар Вучић разговарао је 13. новембра 2018. године са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем у пратњи старешине храма Светог Саве Епископа ремезијанског г. Стефана, руководиоцем пројекта израде мозаика академиком Мананом Поповом и главним уметником мозаика у храму Светог Саве Николајем Мухином о напретку радова на украшавању заветног храма српског народа. Саговорници су сагласни да је 2019. година од изузетног значаја за јачање српског националног духа и културног идентитета, а да је прослава 800-годишњице аутокефалије Српске Православне Цркве јубилеј коме треба поклонити изузетну пажњу. Председник Вучић је нагласио да ће тим поводом Република Србија помоћи да се радови на храму окончају, чиме ће храм Светог Саве почети да краси највећи мозаик на свету. Током разговора било је речи о свим другим важним питањима која повезују државу и Цркву, а Његова Светост Патријарх подржао је напоре председника Вучића у циљу националног, културног и економског подизања Србије и пожелео му успех у даљем раду. Извор: Српска Православна Црква
  7. Свечани дочек у порти Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу предводио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније са свештенством и свештеномонаштвом Епархије нишке, верним народом, припадницима војске и жандармерије, ученицима богословије и великим бројем школске деце, и у присуству градоначелника градова Ниша, Пирота и Прокупља, председника нишких градских општина, команданта Копнене војске Србије, команданта Жандармерије, начелника Полицијске управе и других званичника. Извор: Радио Глас
  8. Комплетан снимак свечаног дочека Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свег Истока Г. Јована X у Нишу доступан је за преглед на Јутјуб каналу Радија Глас Православне Епархије нишке. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока Г. Јован X, у пратњи Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја боравио је у граду Нишу у четвртак 18. октобра 2018. године у оквиру своје историјске посете Српској Православној цркви. Директан видео пренос дочека и саме посете био је омогућен преко Фејсбук странице Епархије нишке, а статистика показује да је лајв стрим прегледало близу 10.000 људи. Свечани дочек у порти Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу предводио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније са свештенством и свештеномонаштвом Епархије нишке, верним народом, припадницима војске и жандармерије, ученицима богословије и великим бројем школске деце, и у присуству градоначелника градова Ниша, Пирота и Прокупља, председника нишких градских општина, команданта Копнене војске Србије, команданта Жандармерије, начелника Полицијске управе и других званичника. Извор: Радио Глас View full Странице
  9. Слава цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке на Кошутњаку торжествено је прослављена 31. октобра 2018. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвећеног Владику, који је први пут у својству архијереја походио велелепни храм Светог Луке и у њему принео бескрвну жртву, дочекали су старешина храма јереј др Никола М. Гаврић и братство: протојереј Драган Ђокић, јереј Миодраг Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Током свете Евхаристије Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Милан Виленица и Мирослав Стикић, протојереји Никола Трајковић, Александар Петровић, Витомир Костић, Невенко Сукур и Раде Јовић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и ђакон Драган Танасијевић. Прислуживали су чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић. Својим умилним појањем, славску архијерејску Литургију улепшали су чланови знаменитог хора гђе Дивне Љубојевић, хора храма Светог Луке и Српски православни појци. Домаћиини храмовне славе ове године су били гђа Хаџи Цвијета Ђорђевић и г. Горан Живковић, док су се исте части и дужности за идућу годину прихватили г. Ненад Терзић и његова благочестива породица. Извор: Српска Православна Црква
  10. Слава цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке на Кошутњаку торжествено је прослављена 31. октобра 2018. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвећеног Владику, који је први пут у својству архијереја походио велелепни храм Светог Луке и у њему принео бескрвну жртву, дочекали су старешина храма јереј др Никола М. Гаврић и братство: протојереј Драган Ђокић, јереј Миодраг Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Током свете Евхаристије Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Милан Виленица и Мирослав Стикић, протојереји Никола Трајковић, Александар Петровић, Витомир Костић, Невенко Сукур и Раде Јовић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и ђакон Драган Танасијевић. Прислуживали су чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић. Својим умилним појањем, славску архијерејску Литургију улепшали су чланови знаменитог хора гђе Дивне Љубојевић, хора храма Светог Луке и Српски православни појци. Домаћиини храмовне славе ове године су били гђа Хаџи Цвијета Ђорђевић и г. Горан Живковић, док су се исте части и дужности за идућу годину прихватили г. Ненад Терзић и његова благочестива породица. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Поводом посете Патријарха антиохијског и свег Истока Г. Јована X Константиновом граду Нишу, радио Глас Православне Епархије нишке je у четвртак, 18. октобра 2018. године, од 11:30 до 13:00 часова емитовао специјалну емисију. У емисији можете чути занимљивости везане за Антиохијску Православну Патријаршију, као и сиријску духовну музику - богослужбено појање на арамејском језику из манастира Светог Георгија у Сирији, као и појање схиархимандрита Серафима Бит-Харибија. Звучни запис емисије View full Странице
  12. Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“. – Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима. На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха. Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске. Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили. У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње. Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује. А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље. – У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну? – Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин. Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом. Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење. Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”. И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством. Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека. Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација. Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције. Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини. Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином. Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве. Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што. Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља. Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке. Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове. Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас. Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве. Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија. – Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио? – То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила. Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе. – Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”? – Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам… Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије… Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”. Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу. Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву. Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам. Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији. Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио. Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила. Молим се Господу да им Он помогне. Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку. Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. ,,Одлука Свесвјатејшег патријарха цариградског и Синода цариградске патријаршије по питању украјинског проблема је, по мом мишљењу, катастрофална и за Цариградску патријаршију, и за решавање питања о Цркви у Украјини, и за јединство Православне цркве. Нас је у Српској цркви поразила чињеница да је Васељенски патријарх, познавалац канона, донио такву одлуку, која је, без сумње, неканонска”, рекао је у интервјуу за руски ,,Први канал” Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког господин Амфилохије. Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“. – Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима. На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха. Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске. Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили. У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње. Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује. А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље. – У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну? – Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин. Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом. Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење. Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”. И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством. Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека. Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација. Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције. Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини. Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином. Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве. Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што. Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља. Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке. Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове. Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас. Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве. Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија. – Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио? – То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила. Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе. – Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”? – Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам… Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије… Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”. Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу. Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву. Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам. Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији. Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио. Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила. Молим се Господу да им Он помогне. Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку. Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. У издању Московске Патријаршије објављено је шесто издање књиге Патријарха московског и све Русије Кирила „Реч Пастира – Бог и човек. Историја спасења. Беседа о православној вери.“ Ова књига садржи проповеди који Свјатејши Патријарх одржао на телевизији од 1994. до 1996. године. И баве се савременим темама о смислу хришћанског живота и о изазовима са којим се данашњи човек сусреће као и о духовном припремању будућих свештенослужитеља. Извор: Српска Православна Црква
  15. У издању Московске Патријаршије објављено је шесто издање књиге Патријарха московског и све Русије Кирила „Реч Пастира – Бог и човек. Историја спасења. Беседа о православној вери.“ Ова књига садржи проповеди који Свјатејши Патријарх одржао на телевизији од 1994. до 1996. године. И баве се савременим темама о смислу хришћанског живота и о изазовима са којим се данашњи човек сусреће као и о духовном припремању будућих свештенослужитеља. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. http://www.eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2018/10/Pastirski-lik-i-delo-patrijarha-Pavla-vladika-David_Segment_0_001-1.mp3 Извор: Епархија крушевачка
  17. Свечана доксологија у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X служена је 11. октобра 2018. године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду (фотогалерија ускоро!). Током торжественог и радосног чина доксологије, који је служио протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма, уз саслужење протођаконâ Радомира Перчевића и Стевана Рапајића и ипођаконâ Дејана Накића и Владимира Јелића, поглавар Антиохијске Цркве Његово Блаженство г. Јован X достојанствено је стајао у патријарашком трону у молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Свечаном чину присуствали су чланови часне пратње предстојатеља Александрије Цркве: Вископреосвећна господа Митрополити Акре Василије и Њујорка и Северне Америке Јосиф, архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков, јерођакон Јован, као и архијереји Српске Цркве: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, заједно са малишанима у народној ношњи из Културно-уметничког друштва Талија, ученицима Богословије Светог Саве, студентима Православног богословског факултета, омладином и верним народом, испунило је Саборни храм Светог архангела Михаила којим се разлегло појање чувеног Првог београдског певачког друштва. Доксологији су присуствовали амбасадори Сирије и Либана г. Оусман Сааб и гђа Нада Ал и чланови часне пратње Антиохијског Патријарха господа Илија Касрин Ел Халаби, Карол Саба, Хусан Салиби и Харбел Бастоури и гђа Леа Адел, као и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Поздрављајући високог госта Патријах српски г. Иринеј је рекао: Ваше Блаженство, Патријарше Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока, вазљубљени у Господу брате и саслужитељу наше смерности, господине Јоване, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, пречасни оци, драга бpaћo и сестре! Добродошли, Блажењејши Владико, у Србију, земљу Светога Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, и светог великомученика Лазара Косовског, који народ наш подвигом великим, правдом и истином Божјом заветоваше и трајно утврдише у заједници народа хришћанских, у светој Цркви Православној! Благословом Господњим и њиховим, и са целивом братске љубави у Христу, дочекујемо вас, драге госте, срдачно вас поздрављамо и желимо добродошлицу. У Богу, молитвеним посредовањем Пресвете Богорoдице и свих светих, наше су Цркве заиста сестринске јер један је Дух мучеништва, исповедништва и љубави према Христу који их је вековима надахњивао: вас од апостолâ и светог Игнатија Богоносца, а нас од светог цара Лазара. То је исти онај Крст голготски који Сâм Господ наш понесе и који je свим хришћанима света знак победе над грехом, смрћу и ђаволом, знак велике радости Васкрсења. Са љубављу вас примамо као бpaћy, јер у Вама, Ваше Блаженство, у архијерејима Антиохијске Цркве, у монасима, свештенству и верном народу Ваше Патријаршије, видимо исти крст страдања, прогона, расељавања и мучеништва, који је познат нашем народу, а који Ви изнова, пред целом Васељенском Црквом, данас са трпљењем носите и тако славу Васкрсења пројављујете. Славословљем Вас дочекујемо, Ваше Блаженство, као на сабору свих наших светитеља, и молимо Вас за Ваше заступништво пред Господом. Приступамо Гори сионској, Граду Бога живога, Небеском Јерусалиму, и, окружени миријадама анђела (ср. Јевр. 12, 22), потврђујемо и исповедамо јединственост и вечност Цркве Божје. Њена је Глава Сâм Христос. Стога је само Он апсолутно Први у Цркви Његовој. На њу и кроз њу се изливају божанске енергије, благодат и љубав у којој је радост нашег сусрета са Вама, радост Вашег доласка и боравка у Србији. Просторна, земаљска раздвојеност није ништа према истини, вери, страдањима и подвизима који уједињују у Господу наше помесне Цркве. У њима је јединствена благодат која делује непрестано од дана Педесетнице. Њу и сада и свагда призивамо да у истини и правој вери останемо, а да сва страдања и искушења пребродимо и y тихо пристаниште Царства Божјег упловимо. Још се молимо Господу, Који чува наше сестринске Цркве и побожне братске народе, да и ми, наше садашње покољење, једном вером коју једнодушно исповедамо, у страдањима и искушењима која подносимо, смело и без осуде поновимо речи које је први изговорио апостол Павле: „Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету" (Гал. 6, 14). Те речи су одговор на сва питања која човек може поставити. У свим временима, а нарочито данас, прогони хришћана су потпуно отворени и јавни, а небројена лукавства и искушења демонска, у личном животу и друштву, вребају и савлађују слабе, неприпремљене људске душе. Речи које нас упозоравају на ништавност и пролазност царства земаљског постављају божански Завет пред свакога хришћанина. Молимо се да нас Господ учини достојнима да их и ми изговарамо и да се по њима владамо да бисмо и ми стали пред Господа у светлости Васкрсења Његовог. Храбримо и бодримо једни друге, - што и сада чинимо овим малим славословљем, - призивајући у помоћ молитве Владичице наше Богородице, светих небеских сила и свих светих! Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства! Добродошли, драга бpaћo, у Србију, међу православни народ наш, у наше светиње и манастире, у братски загрљај наших архијереја и свега свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве! Ис полá éти, Дéспота! Затим се Патријарху српском г. Иринеју и присутнима обратио Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X: Ваша Светости, браћо архијереји, христољубиви народе, У миру Христовом вам долазимо, помазањем Његовог Светог Духа заједно чистимо своја срца, прослављајући моћ непобедивог божанског цара – Свете Тројице. У миру Христовом вам прилази Антиохијска Црква, грлећи међу вама сваког свог верног сабрата у Србији. Поздрављамо у вама, драга моја браћо, апостолску веру и истинску љубав. Поздрављамо у вама одисање мирисом Јеванђеља и дарове прослављања. Поздрављамо у вама исповедање Петрово и радост Магдаленину. Грлимо у вама азбуку Ћирила и Методија. Грлимо у вама славне плодове труда Павловог и чежње Јованове. Грлимо у вама сведочење Христа у народу који се опио љубављу према Њему. Поздрављамо у вама истинску веру и чување предања. Поздрављамо у вама ревност Илијину и смиреност галилејских рибара. Поздрављамо у вама свете успомене и носимо вам дах Христов из земље чији се народ први назвао по Њему; из Антиохије, прве зоре хришћанства, оне која се прва оденула Његовим именом, обукавши затим и цео свет у њега, као Христа, Господа, господара живота и смрти.. Из апостолске Антиохије вам долазимо. Из Антиохије која се огрнула у исповедање Петрово и просекла узбуркане таласе овог света са посланицама Павловим. Из Антиохије Јефремове и Мелетијеве, Теофилове и Златоустове, Антиохије Максима Исповедника, Романа Мелода, Јована Дамаскина, Козме и других светитеља и отаца. Из Антиохије сведочења и мучеништва, која је са Петром и Павлом пренела Јеванђеље Христово и засадила га до најдаљих крајева земље. Из Антиохије, источног магнетног пола хришћанства и престонице римског Истока, која је Јеванђеље Христово учинила престоницом свог срца и магентним полом својих стремљења. Из Антиохије која се није заоденула у ореол земаљске славе, већ у Исуса Христа, да би онда снагом вере обукла свет и помазала га Јеванђељем љубави и спасења, као лековитим еликсиром свуда и за сва времена. Долазимо вам данас у мирну посету, прву коју је благоизволео учинити Патријарх антиохијски у трећем миленијуму, и то после оне коју је, још далеке 1959. године, остварио наш претходник, блаженог спомена Његово Блаженство Патријарх Теодосије Шести блаженопочившем првојерарху Српске Православне Цркве, Његовој Светости Патријарху српском Герману. Отуда, наша данашња посета јесте недвосмислена потврда снажних духовних и сестринских веза између двеју помесних Цркава, упркос свим досадашњим патњама и искушењима са којима су се суочавали и са којима се суочавају наш народ, земља и отаџбина, а који бивају побеђени и превазиђени силом и благодаћу Господа нашега Исуса Христа. Долазимо вам, сећајући се увек ваше земље и отаџбине која је изнедрила светитеље међу којима је велики Свети Сава, заштитник ове свете цркве. Сећамо се Србије по њеној аутентичној вери и њеним светима. Сећамо се у њој Светог апостола Андроника и Јована Владимира и многих других, сећајући се такође Ниша, прозваног Градом мученика, и оне светости, укорењене у истинској вери, која је донела мноштво светитеља од саме зоре хришћанства. Сећамо се Србије, по њеном племенитом народу и њеној живој цркви коју нису потопили таласи безбожништва него су напротив, учврстили њену историјску везаност за корене хришћанства. Сећамо се такође и мука и ратова који су задесили Србију у смирај другог миленијума, не заборављајући у то време усрдне молитве и молебане од стране ваше браће у Антиохијској Цркви и ставове њеног Патријарха, нашег претходника Игњатија Четвртог и Светог Архијерејског Сабора о злоупотреби религије у религијским и етничким поделама, затим о медијском замрачивању на једној, и усмеравању рефлектора на друге стране, циљајући на хришћанство које је било и остало чврсто језгро идентитета Европе, и суштина егзистенције Блиског Истока и свих других крајева света. Веома ценимо вашу солидарност и молитве за нас, као и вашу подршку током тренутних искушења која су нанела крваве ране нашем народу и цркви, и нашој отаџбини. Ваша Светости, драга браћо, Антиохијска Црква однедавно пије из исте горке чаше из које сте и ви пили овде, у вољеној Србији. Хришћанска Антиохија је била и остала сведок и глас Истока о свим његовим радостима и тугама, и не само то, већ је и истински амбасадор срца рањеног човека пред ухом овог света, и једро молитве која плови из сломљеног срца, све до прага Господа Крста и господара васкрсења. Точак времена ће се можда окренути доносећи јој још много искушења и невоља, али ће њено вечно уздање у васкрслог Господа и чврсто опстајање на Истоку увек бити неодвојиви део њеног хришћанског иденитета и аутентичног сведочења Исуса Христа у земљи којом су додиривала Његова стопала и кораци његових апостола и светитеља. Ми, као хришћани Антиохије остајемо у нашој отаџбини какве год промене, радости или туге да нам донесе време. Ми смо брат близанац овог Истока. Ми исходимо из праскозорја хришћанства, у његовој садашњости се обликујемо и изграђујемо, а у будућност која свиће гледамо. Од почетка овог десетлећа, на Сирију и земље у њеном окружењу ударају насиље и тероризам, а људи Истока, из било које религије да долазе, плаћају данак рату, својом крвљу, животним миром, и самим животом; разарањима, отмицама, прогонима, тешким животом и хаосом. Као хришћани, и ми као и други, у свако време и на сваком месту плаћамо данак рату, кроз прогоне, отмице, убиства, разарање храмова и историјских симбола и обезвређење људског живота. Стављам пред вас пример који даје слику свега овога – то је отмица сиријанског јакобитског митрополита града Алепа Јована Ибрахима и отмица православног митрополита Алепа, Павла Јазиџија, која се догодила пре више од пет година, као и немоћ света и свих његових инстанци да покрену ово питање, ако то питање уствари није и заборављено. Помолимо се данас свемогућем Господу, за добробит Србији и мир њеном народу. Помолимо се и за мир у Сирији и стабилност у Либану, као и за мир у свим земљама Блиског Истока. На почетку наше посете мира, у своје лично име и у име наше делегације, упућујем Вама, Ваша Светости, а преко Вас и свој нашој браћи у Србији, са анђеоским миром који су чули витлејемски пастири – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“, и нека Његов мир увек буде у нашим срцима да би она, надајући се и чекајући Га, живела у радости и срећи. Њему нека је слава у све векове, амин. После свечног чина доксологије, у Патријаршијском двору приређен је свечани ручак у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X. Том приликом, највиши црквени и државни званичници изговорили су здравице и радосне речи поздрава и добродошлице драгом госту из славне древне Антиохијске Патријаршије. СПЦ
  18. Свечана доксологија у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X служена је 11. октобра 2018. године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду (фотогалерија ускоро!). Током торжественог и радосног чина доксологије, који је служио протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма, уз саслужење протођаконâ Радомира Перчевића и Стевана Рапајића и ипођаконâ Дејана Накића и Владимира Јелића, поглавар Антиохијске Цркве Његово Блаженство г. Јован X достојанствено је стајао у патријарашком трону у молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Свечаном чину присуствали су чланови часне пратње предстојатеља Александрије Цркве: Вископреосвећна господа Митрополити Акре Василије и Њујорка и Северне Америке Јосиф, архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков, јерођакон Јован, као и архијереји Српске Цркве: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, заједно са малишанима у народној ношњи из Културно-уметничког друштва Талија, ученицима Богословије Светог Саве, студентима Православног богословског факултета, омладином и верним народом, испунило је Саборни храм Светог архангела Михаила којим се разлегло појање чувеног Првог београдског певачког друштва. Доксологији су присуствовали амбасадори Сирије и Либана г. Оусман Сааб и гђа Нада Ал и чланови часне пратње Антиохијског Патријарха господа Илија Касрин Ел Халаби, Карол Саба, Хусан Салиби и Харбел Бастоури и гђа Леа Адел, као и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Поздрављајући високог госта Патријах српски г. Иринеј је рекао: Ваше Блаженство, Патријарше Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока, вазљубљени у Господу брате и саслужитељу наше смерности, господине Јоване, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, пречасни оци, драга бpaћo и сестре! Добродошли, Блажењејши Владико, у Србију, земљу Светога Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, и светог великомученика Лазара Косовског, који народ наш подвигом великим, правдом и истином Божјом заветоваше и трајно утврдише у заједници народа хришћанских, у светој Цркви Православној! Благословом Господњим и њиховим, и са целивом братске љубави у Христу, дочекујемо вас, драге госте, срдачно вас поздрављамо и желимо добродошлицу. У Богу, молитвеним посредовањем Пресвете Богорoдице и свих светих, наше су Цркве заиста сестринске јер један је Дух мучеништва, исповедништва и љубави према Христу који их је вековима надахњивао: вас од апостолâ и светог Игнатија Богоносца, а нас од светог цара Лазара. То је исти онај Крст голготски који Сâм Господ наш понесе и који je свим хришћанима света знак победе над грехом, смрћу и ђаволом, знак велике радости Васкрсења. Са љубављу вас примамо као бpaћy, јер у Вама, Ваше Блаженство, у архијерејима Антиохијске Цркве, у монасима, свештенству и верном народу Ваше Патријаршије, видимо исти крст страдања, прогона, расељавања и мучеништва, који је познат нашем народу, а који Ви изнова, пред целом Васељенском Црквом, данас са трпљењем носите и тако славу Васкрсења пројављујете. Славословљем Вас дочекујемо, Ваше Блаженство, као на сабору свих наших светитеља, и молимо Вас за Ваше заступништво пред Господом. Приступамо Гори сионској, Граду Бога живога, Небеском Јерусалиму, и, окружени миријадама анђела (ср. Јевр. 12, 22), потврђујемо и исповедамо јединственост и вечност Цркве Божје. Њена је Глава Сâм Христос. Стога је само Он апсолутно Први у Цркви Његовој. На њу и кроз њу се изливају божанске енергије, благодат и љубав у којој је радост нашег сусрета са Вама, радост Вашег доласка и боравка у Србији. Просторна, земаљска раздвојеност није ништа према истини, вери, страдањима и подвизима који уједињују у Господу наше помесне Цркве. У њима је јединствена благодат која делује непрестано од дана Педесетнице. Њу и сада и свагда призивамо да у истини и правој вери останемо, а да сва страдања и искушења пребродимо и y тихо пристаниште Царства Божјег упловимо. Још се молимо Господу, Који чува наше сестринске Цркве и побожне братске народе, да и ми, наше садашње покољење, једном вером коју једнодушно исповедамо, у страдањима и искушењима која подносимо, смело и без осуде поновимо речи које је први изговорио апостол Павле: „Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету" (Гал. 6, 14). Те речи су одговор на сва питања која човек може поставити. У свим временима, а нарочито данас, прогони хришћана су потпуно отворени и јавни, а небројена лукавства и искушења демонска, у личном животу и друштву, вребају и савлађују слабе, неприпремљене људске душе. Речи које нас упозоравају на ништавност и пролазност царства земаљског постављају божански Завет пред свакога хришћанина. Молимо се да нас Господ учини достојнима да их и ми изговарамо и да се по њима владамо да бисмо и ми стали пред Господа у светлости Васкрсења Његовог. Храбримо и бодримо једни друге, - што и сада чинимо овим малим славословљем, - призивајући у помоћ молитве Владичице наше Богородице, светих небеских сила и свих светих! Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства! Добродошли, драга бpaћo, у Србију, међу православни народ наш, у наше светиње и манастире, у братски загрљај наших архијереја и свега свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве! Ис полá éти, Дéспота! Затим се Патријарху српском г. Иринеју и присутнима обратио Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X: Ваша Светости, браћо архијереји, христољубиви народе, У миру Христовом вам долазимо, помазањем Његовог Светог Духа заједно чистимо своја срца, прослављајући моћ непобедивог божанског цара – Свете Тројице. У миру Христовом вам прилази Антиохијска Црква, грлећи међу вама сваког свог верног сабрата у Србији. Поздрављамо у вама, драга моја браћо, апостолску веру и истинску љубав. Поздрављамо у вама одисање мирисом Јеванђеља и дарове прослављања. Поздрављамо у вама исповедање Петрово и радост Магдаленину. Грлимо у вама азбуку Ћирила и Методија. Грлимо у вама славне плодове труда Павловог и чежње Јованове. Грлимо у вама сведочење Христа у народу који се опио љубављу према Њему. Поздрављамо у вама истинску веру и чување предања. Поздрављамо у вама ревност Илијину и смиреност галилејских рибара. Поздрављамо у вама свете успомене и носимо вам дах Христов из земље чији се народ први назвао по Њему; из Антиохије, прве зоре хришћанства, оне која се прва оденула Његовим именом, обукавши затим и цео свет у њега, као Христа, Господа, господара живота и смрти.. Из апостолске Антиохије вам долазимо. Из Антиохије која се огрнула у исповедање Петрово и просекла узбуркане таласе овог света са посланицама Павловим. Из Антиохије Јефремове и Мелетијеве, Теофилове и Златоустове, Антиохије Максима Исповедника, Романа Мелода, Јована Дамаскина, Козме и других светитеља и отаца. Из Антиохије сведочења и мучеништва, која је са Петром и Павлом пренела Јеванђеље Христово и засадила га до најдаљих крајева земље. Из Антиохије, источног магнетног пола хришћанства и престонице римског Истока, која је Јеванђеље Христово учинила престоницом свог срца и магентним полом својих стремљења. Из Антиохије која се није заоденула у ореол земаљске славе, већ у Исуса Христа, да би онда снагом вере обукла свет и помазала га Јеванђељем љубави и спасења, као лековитим еликсиром свуда и за сва времена. Долазимо вам данас у мирну посету, прву коју је благоизволео учинити Патријарх антиохијски у трећем миленијуму, и то после оне коју је, још далеке 1959. године, остварио наш претходник, блаженог спомена Његово Блаженство Патријарх Теодосије Шести блаженопочившем првојерарху Српске Православне Цркве, Његовој Светости Патријарху српском Герману. Отуда, наша данашња посета јесте недвосмислена потврда снажних духовних и сестринских веза између двеју помесних Цркава, упркос свим досадашњим патњама и искушењима са којима су се суочавали и са којима се суочавају наш народ, земља и отаџбина, а који бивају побеђени и превазиђени силом и благодаћу Господа нашега Исуса Христа. Долазимо вам, сећајући се увек ваше земље и отаџбине која је изнедрила светитеље међу којима је велики Свети Сава, заштитник ове свете цркве. Сећамо се Србије по њеној аутентичној вери и њеним светима. Сећамо се у њој Светог апостола Андроника и Јована Владимира и многих других, сећајући се такође Ниша, прозваног Градом мученика, и оне светости, укорењене у истинској вери, која је донела мноштво светитеља од саме зоре хришћанства. Сећамо се Србије, по њеном племенитом народу и њеној живој цркви коју нису потопили таласи безбожништва него су напротив, учврстили њену историјску везаност за корене хришћанства. Сећамо се такође и мука и ратова који су задесили Србију у смирај другог миленијума, не заборављајући у то време усрдне молитве и молебане од стране ваше браће у Антиохијској Цркви и ставове њеног Патријарха, нашег претходника Игњатија Четвртог и Светог Архијерејског Сабора о злоупотреби религије у религијским и етничким поделама, затим о медијском замрачивању на једној, и усмеравању рефлектора на друге стране, циљајући на хришћанство које је било и остало чврсто језгро идентитета Европе, и суштина егзистенције Блиског Истока и свих других крајева света. Веома ценимо вашу солидарност и молитве за нас, као и вашу подршку током тренутних искушења која су нанела крваве ране нашем народу и цркви, и нашој отаџбини. Ваша Светости, драга браћо, Антиохијска Црква однедавно пије из исте горке чаше из које сте и ви пили овде, у вољеној Србији. Хришћанска Антиохија је била и остала сведок и глас Истока о свим његовим радостима и тугама, и не само то, већ је и истински амбасадор срца рањеног човека пред ухом овог света, и једро молитве која плови из сломљеног срца, све до прага Господа Крста и господара васкрсења. Точак времена ће се можда окренути доносећи јој још много искушења и невоља, али ће њено вечно уздање у васкрслог Господа и чврсто опстајање на Истоку увек бити неодвојиви део њеног хришћанског иденитета и аутентичног сведочења Исуса Христа у земљи којом су додиривала Његова стопала и кораци његових апостола и светитеља. Ми, као хришћани Антиохије остајемо у нашој отаџбини какве год промене, радости или туге да нам донесе време. Ми смо брат близанац овог Истока. Ми исходимо из праскозорја хришћанства, у његовој садашњости се обликујемо и изграђујемо, а у будућност која свиће гледамо. Од почетка овог десетлећа, на Сирију и земље у њеном окружењу ударају насиље и тероризам, а људи Истока, из било које религије да долазе, плаћају данак рату, својом крвљу, животним миром, и самим животом; разарањима, отмицама, прогонима, тешким животом и хаосом. Као хришћани, и ми као и други, у свако време и на сваком месту плаћамо данак рату, кроз прогоне, отмице, убиства, разарање храмова и историјских симбола и обезвређење људског живота. Стављам пред вас пример који даје слику свега овога – то је отмица сиријанског јакобитског митрополита града Алепа Јована Ибрахима и отмица православног митрополита Алепа, Павла Јазиџија, која се догодила пре више од пет година, као и немоћ света и свих његових инстанци да покрену ово питање, ако то питање уствари није и заборављено. Помолимо се данас свемогућем Господу, за добробит Србији и мир њеном народу. Помолимо се и за мир у Сирији и стабилност у Либану, као и за мир у свим земљама Блиског Истока. На почетку наше посете мира, у своје лично име и у име наше делегације, упућујем Вама, Ваша Светости, а преко Вас и свој нашој браћи у Србији, са анђеоским миром који су чули витлејемски пастири – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“, и нека Његов мир увек буде у нашим срцима да би она, надајући се и чекајући Га, живела у радости и срећи. Њему нека је слава у све векове, амин. После свечног чина доксологије, у Патријаршијском двору приређен је свечани ручак у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X. Том приликом, највиши црквени и државни званичници изговорили су здравице и радосне речи поздрава и добродошлице драгом госту из славне древне Антиохијске Патријаршије. СПЦ View full Странице
  19. „ Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће местне Цркве себе водити као овце без пастира ... и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти“. Он је затим додао - „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село“. Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у местним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“. Јереси и канонска јурисдикција Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљна патриајршијским и синодским одлукама“. „Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“, - рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у ... еснафе“. Раскол је за оне који немају аргумената Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није диретно поменуо. У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној - уједињеној Украјинској Православној Цркви. Потсетимо се - у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност. Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване - раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним иделима, већ служе другим циљевима и разлозима“. Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“. У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту. Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин. игуман Петар (Драгојловић) Извор за Критску беседу Васељенског Патријарха Вартоломеја: https://orthodoxia.info/news/варфоломей-раскол-это-для-тех-у-кого-н/
  20. Прекључе је, 3.октобра 2018. године, на Криту, где је допутовао у званичну посету, Цариградски Патријарх Вартоломеј изнова штитио и потенцрао координацијску улогу Васељенске Патријаршије, која се као Патријаршија, по његовим речима, али не и по учењу Православне Цркве, јавља „Мајком и почетком свих Цркава“ у породици свих хришћанских народа. Наравно, нико у православном свету не спори Његовој Свесветости Васељенском Патријарху и Васељенској Патријаршији да буду „први међу једнакима“ и да имају иницијаторску, посредничку и председавајућу улогу, приликом саборног и свеправославног решавања било којег актуелног и за Православну Цркву важног црквеног питања. Проблем је само у томе кад се те основне духовне координате прекрше, и када Ваљељенска Патријаршија, која је Мајка Црква и нашој и многим другим словенским Црквама, почне своју улогу „прве међу једнакима“ претварати у улогу „прве међу неједнакима“. Иначе, Патријарх Вартоломеј је на Крит допутовао на јубилеј педесетогодишњице Православне Критске Академије, а своје обраћање је изнео у присуству Патријарха Јерусалимског, Кипарског Архиепископа, Архиепископа Албаније, представника Румунске и Пољске Православне Цркве, као и председника Грчке државе. У свом излагању он је, посматрано са тачке гледишта Православне Цркве, изнео много тога поучног али и неколико историјски и канонски неутемељених погледа на улогу Васељенске Патријаршије, истакавши између осталог и следеће: „ Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће местне Цркве себе водити као овце без пастира ... и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти“. Он је затим додао - „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село“. Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у местним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“. Јереси и канонска јурисдикција Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљна патриајршијским и синодским одлукама“. „Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“, - рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у ... еснафе“. Раскол је за оне који немају аргумената Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није диретно поменуо. У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној - уједињеној Украјинској Православној Цркви. Потсетимо се - у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност. Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване - раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним иделима, већ служе другим циљевима и разлозима“. Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“. У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту. Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин. игуман Петар (Драгојловић) Извор за Критску беседу Васељенског Патријарха Вартоломеја: https://orthodoxia.info/news/варфоломей-раскол-это-для-тех-у-кого-н/ View full Странице
×
×
  • Create New...