Претражи Живе Речи Утехе

Poglavar Rimokatolčke crkve Franja danas je ponovo ograničio slavljenje stare latinske mise, poništivši odluku svog prethodnika Benedikta Šesnaestog, zbog čega su ga odmah kritikovali tradicionalisti koji su taj potez osudili kao napad na njih i na drevnu liturgiju. Ograničenja koja je Benedikt Šesnaesti ublažio 2007. godine, papa Franja je danas ponovo uveo, sa namerom da suzbije korišćenje stare latinske mise. On je kazao da se na taj potez odlučio jer je Benediktova reforma postala izvor podela u crkvi i jer su je zloupotrebljavali katolici suprotstavljeni Drugom vatikanskom saboru, odnosno skupovima iz 1960-ih kojima su modernizovana Crkva i njena liturgija. Kritičari navode da nikada ranije jedan papa nije tako temeljno poništio odluku svog prethodnika. Potez pape Franje će izvesno usmeriti veći gnev desničara prema njemu. Papa je proglasio novi zakon kojim se zahteva da biskupi odobravaju proslave stare latinske mise, dok novoimenovani sveštenici treba da dobiju eksplicitnu dozvolu od svojih biskupa da bi je slavili. Prema novom zakonu, biskupi moraju da utvrde i da li grupe vernika privržene staroj misi prihvataju zaključke Drugog vatikanskog sabora koji je omogućio da se misa slavi na narodnom umesto na latinskom jeziku. Te grupe ne mogu da koriste redovne crkve. Umesto toga, biskupi moraju da pronađu alternativne lokacije bez stvaranja novih parohija. Papa Franja je rekao da je cilj njegovog poteza promovisanje jedinstva i zaceljivanje podela unutar Crkve koje su povećane od Benediktove reforme 2007. godine. Naveo je da je oduku zasnovao na prošlogodišnjem anketiranju svih katoličkih biskupa u svetu, za čije je odgovore rekao da „otkrivaju situaciju koja ga okupira i žalosti i ubeđuje da postoji potreba za intervencijom“. "Данас",16.јул 2021,

Папа Фрања: Заштитити законом хомосексуалце, да имају право на породицу У документарном филму "Фрања", папа Фрања је рекао да би хомосексуалци требало да буду заштићени законима грађанских заједница. Папа Фрања је додао и да хомосексуалци имају право на породицу. Папа Фрања: Заштити законом хомосексуалце, да имају право на породицу "Они су Божја деца и имају право на породицу. Нико не би требало да буде изопштен или огрочен због тога", навео је папа Фрања. Нагласио је да је потребно развити законе грађанских заједница, преноси Ројтерс. "Тако су правно заштићени. Заузимам се за то", рекао је папа Фрања. ИЗВОР:ТАНЈУГ

Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протојереј Никола Пејовић Папа Франциско: Закон неће бити потврђен без сагласности свих вјерских заједница у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не... View full Странице

Папа Фрања се састао са васељенским патријархом Вартоломејом у уторак, 17. септембра 2019. године. Састанак је одржан у „братској атмосфери“, према извештају за медије Прес службе Свете столице. Папа Фрања и Васељенски патријарх су у наставку имали заједнички ручак у Дому Свете Марте уз учешће њихових делегација. Савет кардинала је одржао свој 31. састанак и тим поводом секретар бискуп Марчело Семераро позвао је Патријарха да поздрави учеснике пре његовог сусрета с Папом. У својим кратком обраћању Васељенски патријарх је говорио о делу саборности у Источној Православној Цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице

Свети Лав Велики, папа римски Беседа на Преображење Господње Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство... Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461) Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma) Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4). * * * - Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава „Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“. Лавове текстове превела Сузана Ђуровић. Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран View full Странице

Папа подарио Цариграду честицу моштију св. ап. Петра 30. Јун 2019 - 23:31 У оквиру посете званичне делегације Васељенске Патријаршије Риму, папа Фрања је дао иницијативу да се Константинопољској Цркви подари честица чесних моштију Светог апостола Петра у украшеном реликвијару. Честицу чесних моштију, која се чува у Папској капели, уручио је лично папа Фрања архиепископу телмесоском Јову, који је преводио цариградску делегацију. Овом чину присуствовали су и владика милитински Максим и ђакон Воспорије Магафас, писац кодекса Светог и Свештеног Синода Цариградске Патријаршије. Свечани пријем честице чесних моштију св. апостола Петра био је у недељу, 30. јуна, на дан када Црква слави Сабор Светих Дванаест Апостола ( по н.ст.), у цркви парохије Ферикија, кад је Божанском Литургијом началствовао лично Васељенски патријарх. Извор: Ромфеа.нјуз (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Једна легенда приповједа како су монаси по смрти једног угледног игумана у његовој монашкој ћелији пронашли комплетно епископско одјејање, све с митром и другим накитом, а поврх тих одежди, написану приступну епископску бесједу која је почињала с ријечима: „Овоме се нисам надао…“ Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње. View full Странице

Васељенски патријарх Вартоломеј и папа Фрања договорили су да Црквени сабор на коме ће, као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, буде одржан 2025. године у Изнику, некадашњој Никеји. Сабор би, како се наводи, био одржан поводом 1.700 година Првог васељенског сабора. "То је будући корак ка постизању јединства цркава", сагласили су се недавно у Јерусалиму васељенски патријарх и папа који, како се наводи, одржавање овог Сабора оставаљају својим наследницима као завет. На првом васељенском сабору у Никеји (130 километара југоисточно од Цариграда), одржаном 325. године, како истиче патријарх, усвојен је текст "Вјерују" (Кредо), који је остао важећи до данас. Иначе, све васељенске саборе сазивали су византијски императори. Први је сазван од цара Константина Великог. На њему је било 318 учесника. Римског папу заступао је његов легат. Одлуке тог сабора признају и данас све хришћанске цркве. https://ecumenism.net/2014/05/bartholomew-and-francis-call-a-joint-synod-at-nicaea-in-2025.htm