Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пандемије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Некада одређене околности помажу друштву да се лакше развије. Тако, без превише увијања, које краде драгоцено време, прелазим директно на тему. Размишљао сам да би полазна тачка мог излагања могао бити Μαρτύριο [мучеништво, сведочанство] новомученика Теодора Византинца. Између осталог, добро је да се ове године што чешће подсећамо овог текста јер славимо 200 година од Грчког устанка. Из овог Мартирија издвајам следеће информације: „Петог дана прве недеље Великог часног поста“, дакле, дана попут данашњег, који је међутим тада био другог датума (15. фебруара),„отишао је блажени Теодор и приступио судији града Митилене“ (Μυτιλήνης)[1], да би исповедио своју веру, покушавајући да пронађе најбољи начин да изрази своје кајања због одрицања од Христа. Теодор, који је претходно боравио у султанским палатама у Константинопољу и уживао у положајима које је добио као награду за добровољно прихватање ислама, „дошао је судији“, плашећи се смртоносне пошасти куге, која је однела многе животе 1794.[2] Епидемија која је изгледа мучила Константинопољ још од 1792. године, на основу података из преписа Никодима Агиорита и Доротеја Вулисма[3]. Током заточеништва које је Теодору изрекао судија Митилене због тешког злочина одрицања од исламске вере, новомученик је претрпео страшна мучења од стране Турака, мада је неколико сати пре вешања „у субору ујутру“ – дан помена и сећања на великомученика Теодора Тирона – „дошао један хришћанин (у ћелију) где је био слуга и затекао је мученика како пева Возбраној Војеводје. Затражио је (Теодор) од овог хришћанина оловку и написао је писмо локалном архијереју са молбом да му пошаље по слуги (хришћанину) Свете Дарове, и да се причести“.[4] У меланхоличном окружељу затвора, са горким физичким повредама од премлаћивања, имајући и „очне јабучице скоро испале са свога места“ од стискања главе, новомученик је утеху и подршку пронашао у химни Возбраној Војеводје и углавном у причешћивању Светим Даровима, које је локални архијереј одлучио да пошаље по затворском слуги, заобилазећи устаљени обичај преношења дарова од стране свештенослужитеља. У сценарију који смо описали можемо пронаћи неколико паралелних корелација са онима који су данас искусили пријем на интензивну негу. Наравно овде нема крвника, нити постоји затвор за осуђенике, међутим, постоји невидљиви вирус, који може нанети исто или још више мука у једном окружењу потпуно изолованом од породице, пријатеља, донекле слично затвору. Пацијенти на интензивној се неочекивано налазе сами наспрам смрти, рачунајући сате, чак и минуте земаљског живота. Они се такође боре да поднесу страдања свога тела због оштећења виталних органа, схватајући понекад са великом фрустрацијом да неки ипак изгубе битку за живот. У овој суровој реалности, апсолутно сам сигуран да многи узносе песме Богу, свом преосталом снагом на њиховим уснама из дубине срца, неки поју Возбраној Војеводје и наравно траже непостојећу услугу да им се донесе Свето Причешће. Они који су озбиљно заражени вирусом одлазе сами у болницу, тамо остају сами, умиру сами и на крају их саме (без присуства ближњих) и сахрањују. На крају, корелација са мучеништвом Светога Теодора није само због исторјских случајности, већ углавном због проживљавања сличних догађаја. Заиста, они који истрајно страдају у Христу и умиру од вируса могу се описати као новомученици. Даме и господо, све до данас, више од годину дана након почетка пандемије, било је много па и плодних расправа о начину причешћивања, увек са акцентом на очување здравља верника. У дијалогу су се испитивала светоотачка и канонска сведочанства ради неког новог решења, али изгледа да извори не помажу, барем у датим околностима. Али у случају причешћивања Светим Тајнама оних који су у животној опасности, ствари стоје сасвим другачије. Пре свега, Црква је од давнина имала став да такви случајеви морају нужно и на сваки начин добит приступ извору вечног живота. Тако се чак укида дата епитимија, односно лишавање Божанске Евхаристије по одлуци пастирске одговорности, онима који су починили неке злочине. Пред смрћу канонска акривија се повлачи. Од многих примера црквене икономије у таквим случајевима, поменућу следеће, који су по мом мишљењу врло корисни. Лав, епископ Калабрије, једном је питао Светог Фотија да ли је дозвољено да жене односе Свете Дарове хришћанима које су Сарацени бацили у затворске ћелије. Фотије је одмах и безрезервно потврдио такав чин побожних жена које су преносиле Свете Дарове. Осим тога, према тадашњим обичајима, ђаконисе су заправо имале и такву литургијску улогу. Одмах потом, Фотије прелази канонске границе и признаје да чак и неверници, за које претпостављамо да укључује Сарацене, могу имати исту прилику, све док се према Светим Даровима односе с поштовањем, док их достављају до затвореника – осуђеника на смрт. Теолошки аргумент Фотија је да неверне жене не укидају Светост, већ напротив, Свети Дарови освећују и затворенике и све оне који им са љубављу и поштовањем служе.[5] Могућност, на коју је Свети Фотије с великом лакоћом указао, може се пастирски користити, односно, применити, у ситуацији коју је створила пандемија вируса Covid-19. Црква данас, као и тада, има право да по неком човеку, лекару или медицинској сестри, мушкарцу или жени, који имају приступ болници, пошаље комад Светог Хлеба и Свете Крви Христове, похрањен у посебан мали суд, тако да „затвореници” интензивне неге могу да се причесте, ради преноса Вечног Живота онима на самртној постељи и као чин утехе за „заборављене“. Начин таквог преношења Дарова је једноставан и у сагласности с црквеном праксом, или барем у неким њеним аспектима, као што се примењује у случају подвижника. Будући да је данас на састанку присутан митрополит Арголије, који добро познаје црквену традицију Виотије (Βοιωτία), позваћу се овде на пример из Житија Светог Луке Стериотиског (Јеладског, 10. век). Светитељ се често причешћивао, не само на Светој Евхаристији, већ и пређеосвећеним Даровима, које је или носио у своју испосницу, или су му их тамо слали,[6] очигледно у посебној посуди, сличној оној о којој се говори у 101 канону Трулског сабора (Пето-шести сабор). Таква пракса је била дугогодишња навика подвижника. Видимо да је идентичну праксу потврдио и Симеон Солунски пет векова касније.[7] Дакле, давање Светог Причешћа ван храмова се наводи у неким аспектима канонских правила. Стижемо полако до коначне тачке. Евхаристијска теологија је данас отворила нове хоризонте за разумевање православне духовности. Тако је од многих промовисано и подржано често учешће у Евхаристији[8]. Међутим, евхаристијски живот не може бити укорењен и исцрпљен у конвенционалним људским законима, чак иако су то канони Цркве. Не заборавимо да је тајна управо крсна жртва Господња, која траје кроз векове – она која на најсавршенији начин повезује есхатон са историјом. Бог, који освећује свет, делује према својој премудрости и милости, у зависности од пријемчивости људске душе и наравно без потчињавања закону створеног. У том смислу се такође разуме став који је изразио Генадије Схоларис у време сличном овом нашем. Овде додајем његов став као још један део мозаика, знајући да мозаик остављам необликован, разумну мисао коју ваша зрелост може довршити: „Велика Тајна Светог Причешћа даје напредак верницима у духовном животу. То се дешава зато што је причешће не само физичко јело и пиће, већ и духовна храна. Ништа неће изазвати благодат Божију да се спусти (моментално) само простим примањем Светог Причешћа, већ је претходно неопходна припрема како би се узело учешће у Светим Даровима… Како дарови Свете Евхаристије долазе од Бога кроз правилну припрему, па када са људске стране постоји неопходна припрема, благодат Божија неће изостати због (тренутног) одсуства с Литургије, ако није било могуће присуство се због неке непремостиве препреке.“[9] То су утешне речи за човека који се гуши (од туге) због свог одсуства (с Литургије), па оставимо просто Богу да исцели наше недостатком, „Њему који је свима (био) све“. (1Кор. 9,22) Теодор Јангу
  2. Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује. Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности. Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници. Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу. По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима. Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао. Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио. По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих. Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују. Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац
  3. Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује. Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности. Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници. Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу. По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима. Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао. Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио. По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих. Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују. Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац View full Странице
  4. „Као што постоји епидемија, односно физичка зараза која се шири од људског бића до људског бића, исто тако постоји и зараза која се шири од људског ума до људског ума“, каже др Дамир Хуремовић, уредник књиге „Психијатрија пандемије“ и директор психијатрије престижне њујоршке болнице North Shore University Hospital, у ексклузивном интервјуу за најновији број часописа Елементи http://elementarium.cpn.rs/wp-content/uploads/2020/07/Damir_Huremovic_elementarium-600x402.jpg Дамир Хуремовић рођен је у Сарајеву, где је одрастао и завршио медицину. Менталним здрављем се, како каже, „заразио у сарајевској школи психијатрије професора Душана Кецмановића, Слободана Логе и Исмета Церића“. На Универзитету „Џонс Хопкинс“ (Johns Hopkins) у Балтимору (САД) завршио је магистарске студије из области јавног здравства, а потом и специјализације из области психијатрије у Сарајеву и Њујорку, у који се понајвише запутио како би стекао знање и звање (супспецијализацију) из домена консултативне психијатрије. Од тада је његова професионална каријера везана за Њујорк, где је најпре руководио консултативном психијатријском службом Универзитетског медицинског центра Насоу (Nassau University Medical Center) на Лонг Ајленду. Ту је основао и водио програм супспецијализације из области консултативне и лијазонске психијатрије и до 2016. године обављао функцију заменика директора психијатрије, када прелази на место директора психијатрије Универзитетске болнице Норт Шор (North Shore University Hospital) и професора психијатрије на медицинском факултету Zucker School of Medicine at Hofstra/Northwell. У мају 2019, шест месеци пре него што се светом пронела вест како се у кинеском граду Вухану појавила нова мистериозна болест, реномирани издавач Springer Nature објавио је његову књигу „Психијатрија пандемије“. Како сам каже, одлучио је да се више позабави овом темом када је схватио да не постоји никакво упутство за организацију менталног здравља у случају избијања пандемије ширих размера. Хуремовић истиче како чак ни Светска здравствена организација, која је још 2018. године објавила такозвани општи план (blueprint) за поступање у случају избијања пандемије дотад непознате „болести х“ – а коронавирус је у том тренутку био само један од „кандидата“ – у израду овог документа није укључила никога ко се бави менталним здрављем. „Психијатрија пандемије“ требало је, и то је била његова основна идеја и циљ, да надомести овај недостатак и помогне психијатрима, психолозима и социјалним радницима да се равноправно укључе у медицинске тимове за припрему планова и организовање епидемиолошког одговора. Иако би и све досад побројано представљало више него довољан повод за интервју са доктором Хуремовићем, то ипак није све. „Као и сваком правом Сарајлији, и у најбољој традицији Надреалиста“, каже, „догодила ми се надреална ситуација да се недуго по објављивању књиге о пандемији заједно са својим тимом нађем у највећем светском жаришту пандемије Ковида-19.“ Како се у свему томе снашао и да ли је при руци имао одговарајућу литературу – просудите сами. Елементи: У мају 2019. када је објављена ваша књига Psychiatry of Pandemics: A Mental Health Response to Infection Outbreak нико није могао да наслути да ће Ковид-19 убрзо паралисати читав свет. Како сте дошли на идеју да се бавите овом темом? http://elementarium.cpn.rs/wp-content/uploads/2020/07/1dr-damir-huremovic_elementarium.jpgДамир Хуремовић: Мој први сусрет са овом темом доводим у везу са једним путовањем из младости. Наиме, као клинац сам лета проводио код тетке која је била лекар у Новом Саду. Једном смо се тако возили по Срему и негде између Ирига и Руме показала ми је један по много чему необичан и јединствен споменик. Посвећен је куги, а не некој знаменитој личности или догађају. У први мах није ми било јасно због чега је подигнут споменик тако језивој болести, док нисам сазнао да се куга управо ту, на том месту, зауставила и да се није ширила даље – и да јој је споменик посвећен јер је ту стала. Заправо, ту су становници Руме чували стражу и формирали санитарни кордон, епидемиолошку меру о којој се говори и у нашој књизи, па је, захваљујући тој интервенцији, заустављено ширење куге. Али, ми о тим стварима данас врло мало говоримо. У прошлости је било безброј епидемија попут те из 18. века, којој је овај споменик посвећен, и ми о њима мало знамо. Знамо неупоредиво мање него о ратовима који су вођени у нашој ближој или даљој прошлости. Наша историја препуна је свих тих догађаја: била је битка на Марици, битка код Крбавског поља, на Косову, код Бањалуке, а ми заправо ништа не знамо о томе да су у то доба, односно вероватно кад све саберемо, епидемије и заразне болести однеле више живота укупно него све војске, укључујући ту, нажалост, и трагедију нашег времена. Из неког разлога, те епидемије су остале заборављене. Све народне песме у којима се помиње и описује куга избледеле су из нашег сећања. Ми не знамо за њих, наша психа је та која нас једноставно тера да све те непријатне ствари, које су, што би се рекло, богом дане, прихватимо, прегурамо и онда идемо даље, као да се ништа није десило. То је један од лајтмотива који је довео до настанка ове књиге. Имали смо последњу пандемију пре сто година и епидемиолози и инфектолози су се мало позабавили тиме, а људи који би требало да се баве истраживањем људске психе ништа нису урадили. Они су једноставно на то заборавили. И мене сада питају како си се сетио тога, како ти је то пало на памет? Мислим да је право питање: како се тога није сетио нико други? То је толико константна тема кроз људску историју, можда не толико честа у последњих стотинак година, али је у сваком случају врло битна тема. Како то да се, са научног становишта, нико није позабавио тиме, ни са становишта психологије ни са становишта психијатрије?
  5. Румунски православни верници били су срећни што су почели да присуствују службама на отвореном у петак 15. маја 2020, после периода карантина због пандемије вируса короне. У припреми за повратак на редовна богослужења, Црква је издала смернице „у погледу приступа православних верника местима богослужења и гробљима, и њиховог учешћа у богослужењима“. Многе смернице су типичне за оне које су издале неколико епархија и помесних Цркава током последњих неколико месеци: Верници морају одржавати раздаљину од два метра између себе; старим и болесним лицима се препоручује да остану код куће за време богослужења и да се исповедају и причесте у договорено време са свештеником; маске су обавезне; дезинфекција ће бити обезбеђена у свакој цркви, и тако даље. Што се тиче служења Божанске Литургије, Румунска Патријаршија у потпуности одбацује било какве промене у начину причешћивања верника. Једнократна употреба кашичица и путира за Православну Цркву је неприхватљива. Тај исказ гласи: „За Васељенску Православну Цркву не постоје освећени предмети за једнократну употребу, већ за сталну употребу (путир, дискос, звездица и кашичица), предмети који се бришу пре и после сваке употребе. У пракси Васељенске Православне Цркве употреба заједничке кашичице у евхаристији није било узрок заразе ниједног православног верника претходних година или последња два месеца пандемије. Из овог разлога, Румунска Православна Црква, према вековној литургијској традицији, не може прихватити, чак ни у време пандемије, употребу путира и кашичице за једнократну употребу за причешћовање верника на Божанској Литургији,“ закључује се у саопштењу о служењу Евхаристије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Гледано на то да у време епидемије имамо инсуфицијенцију лекара... ако има ко са здравственим проблемима, може ми се обратити приватном поруком. Ја сам лекар. Дипломирала сам на Универзитету у Београду пре неких десет година, имам неког искуства, рецимо.. За неку прву и последњу нужду....док здравствени систем у Србији не проради... Елем, изволте...
  7. Шта ви мислите? Која је будућност образовања? На који начин ће деца завршавати школу? Да ли ће заиста све бити онлајн? Да ли то, самим тим, значи да ћемо имати огроман вишеак радне снаге, просветних радника, школских зградâ, куварица итд...? Кажу да треба да се навикнемо да живимо у тој "новој реалности"... Које је ваше мишљење? Тама је, мислим, веома, веома битна.
  8. У нашој земљи, због пандемије вируса „ковид19“, у времену од 15. марта до 7. маја 2020. године трајало је ванредно стање. Уз остале мере, забрањена су сва окупљања, дакле и на богослужењима у црквама. Нешто непознато и смртоносно надвило се над читавом Планетом, требало је прихватити, снаћи се и владати се по упутствима свакодневно емитованим преко медија. Овом неприликом схватисмо благодети нових технологија. Наиме, свештеник цркве Свете Тројице у Мудраковцу, приградском насељу Крушевца, протојереј Иван Цветковић дошао је на идеју да преко Интернета, на јутјуб каналу, уживо емитује Акатист Блаженој Ксенији петроградској, који је служио у својој кући. Почев од 21. марта, равно 40 дана, у 20,30 сати чуо би се његов глас: „Спремите у својим кућама кадионицу, тамјан, брикет, икону свете Ксеније, Господа и Пресвете Богородице, или славску икону... упалите кандило или свећу...“ И тако је почело чудесно заједничарење у доба пандемије, са благословом нашег Владике Давида. Појац је била попадија Драгана. Појци смо били и ми поред својих комјутера, у својим домовима. За пар дана, после одслуженог акатиста имали смо онлајн госта-домаћина, са којим је прота разговарао о животу и вери, о ономе што нас је снашло, о свему што би могло да утеши и порадује. Дух ових разговора отсликава се у поруци једног свештеника: „Немојмо сада тражити кривце, тражимо Бога“. Тако је и било, без осуда, лоших речи и упирања прста било у кога, а добронамерно и честито, са вером и надом, да се ободре „присутни“. Те хиљаде упаљених кандила, која светле у кућама учесника виртуелног собранија, није било тешко замислити. И радује то сазнање душе наше! Па ми смо заједно! Гости-домаћини били су епископи: крушевачки Господин Давид Перовић, брегалнички Господин Марко Кимев, аустријско-швајцарски Андреј Ћилерџиђ, стобијски Давид Нинов, охридски Јован Вранишковски, митрополит загребачки Г. Порфирије Перић. Гостовали су и речи укрепљујуће упућивали народу и монаси: игуман манастира Пиносава јеромонах Петар, протосинђел Јован из манастира Лешје, архим. Алексеј бошњански, отац Серафим, настојатељ манастира Бјеле Воде код Љубовије, отац Порфирије из манастира Нимник... На позив одазивали су се и крушевачки свештеници: протојереј ставрофор Драги Вешковац, о. Ненад Драгичевић и о. Јован Вуковић. Посебно су били драгоцени свештеници који су боловали од „ковида19“ и излечени, своја искуства изнели су као своји својима: о. Бранко Чолић и о. Ненад Андрић из Ваљева. Из Америке јавио се отац Милош Весин и говорио о проблемима са којима се сада срећу православни у Америци. Драгоцено је било гостовање лекара, који су као побожни људи сведочили своју веру и покоји савет дали: примаријус др Славица Кулишић из Крушевца, неуропсихијатар др Драгана Мраковић (Београд), анестезиолог др Јелена Јанковић из Штутгарта, проф др Влајко Пановић, клинички психолог са ВМА. Сви одговори и обраћања обиловали су душекорисним поукама, сведочењима, живим примерима из светоотачке литературе, као и из свештеничке и монашке праксе, просто је тешко све теме побројати. Поручује неко од гостију: „Неће Господ поништити народ док има молитвеника. Наставите тако, јер ми свакако и пре свега чекамо Христа, не само неко боље време!“ Највише је служен Акатист Блаженој Ксенији петроградској а на посебне датуме и други: Четвородневном Лазару, на Лазареву суботу; Благовештенски на Благовести, следећег дана Архангелу Гаврилу; Акатист Уласку Христовом у Јерусалим – на Цвети; Акатист страдањима Христовим у Страсну седмицу; у Светлу седмицу читан је Акатист Васкрсењу Господњем, на Побусани понедељак Акатист за упокојене; 2. маја, Св Нектарију егинском, 3. маја Николају жичким, Св. Георгију на Ђурђевдан. Само се на Велики Петак ћутало. Служи се и помен, од овог вируса упокојеном, Епископу ваљевском Господину Милутину. Чујемо госта из „наше емисије“: „Будите јаки, не одустајте од молитве, поста... сад је време да једни другима покажемо шта нам значе, да ми не можемо без њих...“ Електронски медији, за чије могућности сада благодаримо Богу, допуштају да се прати и број учесника и каснијих прегледи нашег молитвеног саборовања. Присутно на акатисту: пар стотина чека укључење, потом број расте до хиљаду и по – толико је укључених станица, људи је свакако више; коментара - хиљаде; дељења десетине, неких и хиљаде; прегледа по више хиљада. Мисионарење, ето то је! И ти подаци додају на снази ове дивне заједнице, радују. Би нам посебан трепет на Велику суботу (18.априла). Са 3300 електронских уређаја (на комјутеру аутора текста) ишчекује се појава Благодатног огња у Јерусалиму, погледи су нам нетремице усмерени, заједно са постављеном камером - на Христов гроб. Секунде споро пролазе, и узвик: Догодио се најсветији тренутак силаска Благодатног огња! - по први пут без присуства верника, због пандемије. Сузе нам у очима, појавио се, слава Богу! У 12,50 према нашем времену. Васкрсу смо се заједно радовали, тако раштркани, по Србији и иностранству. Стизале поруке захвалнице.„Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчих во гробјех живот даровав!“. Васкршњу Литургију пратимо преко медија. Телевизија је преносила служење патријарха Кирила московског у храму Васкрсења у Москви (временска разлика од 2 сата). Наша телевизија преносила је Литругију из храма Светог Саве у Београду, коју је служио наш патријарх Иринеј, па Кијево-печерска лавра... На сам дан Васкрса на нашем собрању емитују се поруке: неко речима, неко стиховима, па псалмима или појањем, успешнијим или мање успешно изведеним, али од срца, сви захвални, поздрављали су оца Ивана и његову породицу, своје рођаке и пријатеље, саучеснике ових „скупова“, госте... Из разних градова Србије, Хрватске, Републике српске, из Америке, Швајцарске, Немачке, деца су певала, више њих ни не зна добро да говори – „Људи ликујте, народи чујте/Христос воскресе, радост донесе!“ Пуно љубави је упућено ближњима. И 3. маја чујемо из наших „е-апарата“: „Ето, са овом вечери завршили смо ово наше чудесно саборовање. Надам се да смо се сви бар мало утешили, у вери утврдили, нешто ново научили..., захваљујем се свима вама који сте, у хиљадама, уживо учествовали у овим нашим молитвеним диванима! Хвала вам на свему! Причинили сте ми велику радост, неописиву. Кажу, највећа радост јесте да друге чиниш радосним...“ Благодаримо на новим технологијама, благодарино оцу Ивану ...јер Црква дође у наше домове, када је такво време да ми не можемо у Цркву: „Нека буде, Господе милост Твоја на нама, као што се уздасмо у тебе!“ (Пс.33) Љубица Петковић Извор: Православна вера и живот
  9. У нашој земљи, због пандемије вируса „ковид19“, у времену од 15. марта до 7. маја 2020. године трајало је ванредно стање. Уз остале мере, забрањена су сва окупљања, дакле и на богослужењима у црквама. Нешто непознато и смртоносно надвило се над читавом Планетом, требало је прихватити, снаћи се и владати се по упутствима свакодневно емитованим преко медија. Овом неприликом схватисмо благодети нових технологија. Наиме, свештеник цркве Свете Тројице у Мудраковцу, приградском насељу Крушевца, протојереј Иван Цветковић дошао је на идеју да преко Интернета, на јутјуб каналу, уживо емитује Акатист Блаженој Ксенији петроградској, који је служио у својој кући. Почев од 21. марта, равно 40 дана, у 20,30 сати чуо би се његов глас: „Спремите у својим кућама кадионицу, тамјан, брикет, икону свете Ксеније, Господа и Пресвете Богородице, или славску икону... упалите кандило или свећу...“ И тако је почело чудесно заједничарење у доба пандемије, са благословом нашег Владике Давида. Појац је била попадија Драгана. Појци смо били и ми поред својих комјутера, у својим домовима. За пар дана, после одслуженог акатиста имали смо онлајн госта-домаћина, са којим је прота разговарао о животу и вери, о ономе што нас је снашло, о свему што би могло да утеши и порадује. Дух ових разговора отсликава се у поруци једног свештеника: „Немојмо сада тражити кривце, тражимо Бога“. Тако је и било, без осуда, лоших речи и упирања прста било у кога, а добронамерно и честито, са вером и надом, да се ободре „присутни“. Те хиљаде упаљених кандила, која светле у кућама учесника виртуелног собранија, није било тешко замислити. И радује то сазнање душе наше! Па ми смо заједно! Гости-домаћини били су епископи: крушевачки Господин Давид Перовић, брегалнички Господин Марко Кимев, аустријско-швајцарски Андреј Ћилерџиђ, стобијски Давид Нинов, охридски Јован Вранишковски, митрополит загребачки Г. Порфирије Перић. Гостовали су и речи укрепљујуће упућивали народу и монаси: игуман манастира Пиносава јеромонах Петар, протосинђел Јован из манастира Лешје, архим. Алексеј бошњански, отац Серафим, настојатељ манастира Бјеле Воде код Љубовије, отац Порфирије из манастира Нимник... На позив одазивали су се и крушевачки свештеници: протојереј ставрофор Драги Вешковац, о. Ненад Драгичевић и о. Јован Вуковић. Посебно су били драгоцени свештеници који су боловали од „ковида19“ и излечени, своја искуства изнели су као своји својима: о. Бранко Чолић и о. Ненад Андрић из Ваљева. Из Америке јавио се отац Милош Весин и говорио о проблемима са којима се сада срећу православни у Америци. Драгоцено је било гостовање лекара, који су као побожни људи сведочили своју веру и покоји савет дали: примаријус др Славица Кулишић из Крушевца, неуропсихијатар др Драгана Мраковић (Београд), анестезиолог др Јелена Јанковић из Штутгарта, проф др Влајко Пановић, клинички психолог са ВМА. Сви одговори и обраћања обиловали су душекорисним поукама, сведочењима, живим примерима из светоотачке литературе, као и из свештеничке и монашке праксе, просто је тешко све теме побројати. Поручује неко од гостију: „Неће Господ поништити народ док има молитвеника. Наставите тако, јер ми свакако и пре свега чекамо Христа, не само неко боље време!“ Највише је служен Акатист Блаженој Ксенији петроградској а на посебне датуме и други: Четвородневном Лазару, на Лазареву суботу; Благовештенски на Благовести, следећег дана Архангелу Гаврилу; Акатист Уласку Христовом у Јерусалим – на Цвети; Акатист страдањима Христовим у Страсну седмицу; у Светлу седмицу читан је Акатист Васкрсењу Господњем, на Побусани понедељак Акатист за упокојене; 2. маја, Св Нектарију егинском, 3. маја Николају жичким, Св. Георгију на Ђурђевдан. Само се на Велики Петак ћутало. Служи се и помен, од овог вируса упокојеном, Епископу ваљевском Господину Милутину. Чујемо госта из „наше емисије“: „Будите јаки, не одустајте од молитве, поста... сад је време да једни другима покажемо шта нам значе, да ми не можемо без њих...“ Електронски медији, за чије могућности сада благодаримо Богу, допуштају да се прати и број учесника и каснијих прегледи нашег молитвеног саборовања. Присутно на акатисту: пар стотина чека укључење, потом број расте до хиљаду и по – толико је укључених станица, људи је свакако више; коментара - хиљаде; дељења десетине, неких и хиљаде; прегледа по више хиљада. Мисионарење, ето то је! И ти подаци додају на снази ове дивне заједнице, радују. Би нам посебан трепет на Велику суботу (18.априла). Са 3300 електронских уређаја (на комјутеру аутора текста) ишчекује се појава Благодатног огња у Јерусалиму, погледи су нам нетремице усмерени, заједно са постављеном камером - на Христов гроб. Секунде споро пролазе, и узвик: Догодио се најсветији тренутак силаска Благодатног огња! - по први пут без присуства верника, због пандемије. Сузе нам у очима, појавио се, слава Богу! У 12,50 према нашем времену. Васкрсу смо се заједно радовали, тако раштркани, по Србији и иностранству. Стизале поруке захвалнице.„Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчих во гробјех живот даровав!“. Васкршњу Литургију пратимо преко медија. Телевизија је преносила служење патријарха Кирила московског у храму Васкрсења у Москви (временска разлика од 2 сата). Наша телевизија преносила је Литругију из храма Светог Саве у Београду, коју је служио наш патријарх Иринеј, па Кијево-печерска лавра... На сам дан Васкрса на нашем собрању емитују се поруке: неко речима, неко стиховима, па псалмима или појањем, успешнијим или мање успешно изведеним, али од срца, сви захвални, поздрављали су оца Ивана и његову породицу, своје рођаке и пријатеље, саучеснике ових „скупова“, госте... Из разних градова Србије, Хрватске, Републике српске, из Америке, Швајцарске, Немачке, деца су певала, више њих ни не зна добро да говори – „Људи ликујте, народи чујте/Христос воскресе, радост донесе!“ Пуно љубави је упућено ближњима. И 3. маја чујемо из наших „е-апарата“: „Ето, са овом вечери завршили смо ово наше чудесно саборовање. Надам се да смо се сви бар мало утешили, у вери утврдили, нешто ново научили..., захваљујем се свима вама који сте, у хиљадама, уживо учествовали у овим нашим молитвеним диванима! Хвала вам на свему! Причинили сте ми велику радост, неописиву. Кажу, највећа радост јесте да друге чиниш радосним...“ Благодаримо на новим технологијама, благодарино оцу Ивану ...јер Црква дође у наше домове, када је такво време да ми не можемо у Цркву: „Нека буде, Господе милост Твоја на нама, као што се уздасмо у тебе!“ (Пс.33) Љубица Петковић Извор: Православна вера и живот View full Странице
  10. У организацији Московске духовне академије, заједно са Сретењском духовном семинаријом, у онлајн режиму 30. априла и 1. маја 2020. године одржана је студентска конференција на тему „Актуелна питања савремене богословске науке”. С обзиром на новонастале околности проузроковане ширењем короновирусне инфекције, руководство Московске Духовне Академије, у складу са циркуларним писмом Образовног комитета Руске Православне Цркве од 16. марта 2020. године (http://www.patriarchia.ru/db/text/5608240.html), донело је решење да се образовни процес настави путем интернета, а студенти привремено распусте до стабилизације општег стања. На тај начин, у Московској Духовној Академији остали су академски монаси, сарадници Академије и неколицина иностраних студената, махом представника помесних православних Цркава. Ректор Московске Духовне Академије епископ Питирим призивао је вернике који посећују академски храм да током овог периода остану у својим домовима како би избегли могућност да се заразе. Узевши у обзир сву озбиљност ове ситуације, нарочито што је и сам ректор био у самоизолацији током Страдалне и Светле седмице због лакшег облика ковид инфекције, Академија је увела карантин. Монаси, особље и студенти су од тада распоређени по собама у интернату, а излазак је максимално ограничен. Треба истаћи да је администрација Академије урадила све могуће како би период самоизолације прошао у најбољем реду. Поштујући све санитарно-хигијенске прописе, основне намирнице су обезбеђене свима и достављају се директно до соба. Уз то, свако има могућност да поручи неопходне ствари и медикаменте. Овакви услови свакако доприносе томе да се студенти посвете чувању здравља, али и научној делатности. У овом периоду сви заједно учествују у онлајн предавањима, као и конференцијама. Тако је протекла и поменута конференција на тему „Актуелна питања савремене богословске науке”. На пленарном заседању 30. априла наступили су игуман Дионисије (Шљонов), директор библиотеке Московске Духовне Академије, и протојереј Александар Задорнов, продекан за научно-богословску делатност Академије. Оба рада су написана у склопу обележавања 75- годишњице Победе у Другом светском рату. Првог дана студентске конференције учесници су наступили у две онлајн секције. У првој секцији су наступили студенти катедре црквено-практичних дисциплина МДА. Магистранти и докторанди ове катедре наступили су са темама који се тичу изучаване области у склопу истраживачког рада. Међу темама које су се тицале црквеног и грађанског брака, Помесног сабора Руске Цркве 1917-1918 године, Критског сабора 2016. године, ђакониса, била и тема о црквено-државном правном спору у Црној Гори проузрокованом спорним Законом о слободи вероисповести, коју је презентовао студент магистарских студија Московске Духовне Академије Николај Сапсај, представник Српске Православне Цркве у овој најстаријој високошколској установи у Русији. У другој секцији, која је протекла у форми вебинара, наступили су студенти црквено историјске катедре МДА. Наредног дана, 1. маја, конференција се одвијала у неколико онлајн секција. Секцију „Хришћанска литератрура” отворио је ректор Московске Академије епископ Питирим, који се у потпуности опоравио од лакшег облика ковид инфекције. У свом обраћању Преосвећени је истакао да је ова конференција уједно добра прилика да студенти стекну искуство јавног говора, које ће им потом свакако служити у даљој делатности. Потом су наступили студенти филолошке катедре МДА и презентовали своје радове. На паралелној секцији, током заједничког вебинара студената Московске Духовне Академије и Сретењске Духовне Семинарије, председавао је ректор Сретењске Семинарије архиепископ Амвросије. У свом обраћању Преосвећени је истакао значај провођења оваквих заједничких пројеката и изразио жељу да се оваква врста сарадње настави. На овој секцији била су размотрена питања из многих области: богословља, патрологије, аскетике, апологетике и др. Истог дана, у организацији катедре за црквену историју МДА, одржана је и посебна секција посвећена 75-годишњици Победе у Другом светском рату. Секцију је отворио продекан за научно-богословску делатност Московске Духовне Академије протојереј Александар Задорнов. У свом уводном обраћању отац Александар је скренуо пажњу на хришћански однос према рату и напоменуо о појму «праведног рата” у Предању Цркве. Учешће су узели студенти и професори катедре за црквену историју. Иако је ова пандемија онемогућила да се одрже многе планиране манифестације, уз помоћ напредних технологија и интернет платформи научна делатност у високошколским богословским установама Руске Православне Цркве наставља се, даје своје плодове и подстиче на нова истраживања током опште изолације. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. "Glava mi dobijamo, pismo vi gubite": Kako su američki bogataši profitirali od pandemije WWW.B92.NET ... Njujork, London -- Dok je 26 miliona Amerikanaca ostalo bez posla, milijarderi su u SAD dodali svom bogatstvu 308 milijardi dolara, piše "Gardijan". Poznata je izreka: ne dopusti da dobra kriza prođe uzalud. I dok je pandemija koronavirusa pokorila svet, jedan procenat najbogatijih Amerikanaca iskoristio je profitabilnost te stare poslovice. Neki od najbogatijih ljudi u SAD bili su prvi u redu kada je vlada delila bilione dolara za podršku privredi koju je pandemija koronavirusa blokirala. Istovremeno, milijarderi su dodali na svoj konto 308 milijardi dolara za četiri nedelje – iako je u tom periodu 26 miliona ljudi ostalo bez posla. Prema novom izveštaju Instituta za proučavanje politika, između 18. marta i 22. aprila imetak američkih plutokrata poraslo je 10,5 odsto. Međitim, nakon poslednje recesije, trebalo je da prođe dve godine da se imovina milijardera vrati na nivo iz 2007. godine, piše "Gardijan". Osam milijardera doživelo je rast bogatstva za preko milijardu dolara, među kojima su šef "Amazona" Džef Bezos i njegova bivša supruga Makenzi Bezos, osnivač "Zooma" Erik Juan, bivši šef "Majkrosofta" Stiv Balmer i Ilon Mask, vlasnik "Tesle" i "Spejs iksa". Priliv milijardi dolara potiče od plovidbe čitave flote velikih biznisa, milionera i milijardera, kroz rupe propisa o pomoći vrednoj 349 milijardi dolara namenjenoj za spasavanje teško pogođenih malih biznisa. Naime, oko 150 javnih kompanija uspelo je da prigrabi više od 600 miliona dolara oprostivih zajmova pre nego što je sredstava nestalo, piše "Gardijan". Bankle koje su bile najveći primaoci novca od pomoći u prošloj recesiji takođe su dobro prošle, dobivši 10 milijardi državnih zajmova, prema analizi Nacionalnog javnog radija. "Glava mi dobijamo, pismo vi gubite", kaže Čak Kolins, direktor programa o nejednakosti i opštem dobru na Institutu za proučavanje politika i koautor novog izveštaja. On kaže da je pandemija dodatno pokazala loše strane američke politike koja je proširila jaz između stvarno bogatih i ostalih tokom decenija. "Pravila ekonomije podešena su u korist vlasnika kapitala a protiv svih ostalih", kaže Kolins. Naime, do 2016 – sedam godina nakon završetka poslednje recesije – 90 odsto najsiromašnijih domaćinstava u SAD i dalje se nije oporavilo od krize dok je onih 10 odsto na vrhu bilo bogatije nego u 2007.
  12. Под називом „Јустинијанска куга” (The Justinianic Plague/ Justinianische Pest/ Peste Justinienne) реч је о пандемији у времену источно-римског цара Јустинијана (527– 565.г.), која је, сходно историчарима, избила 541. у Египту, да би 542. досегла Константинопољ и потом се проширила на целокупну позноантичку област Медитерана. Пандемија је можда индиректно допринела на крају антике неуспелој Јустинијановој Restauratio imperii и важи за највећу епидемију између северне и севернозападне Европе у медитеранском простору и Ирану. Све до 770. г. појављивала се у нередовним таласима у апокалиптичким размерама. Сходно данашњим сазнањима, реч је била о куги. Избијање заразе у години 542. после Христа затекла је разорено Римско царство, све до појаве Арханђела Михаила папи. „У оно време је избила куга, која је готово све човечанство сатрла”. Овако извештава историчар и хроничар Прокопије Кесаријски о по оновременом цару источног Рима Јустинијану названој епидемији „Јустинијанска куга”, коју је и сам 542. г. доживео. Такође и савременици извештавају о деловању заразе, која се убрзо у тој мери проширила да је готово половина становништва античког животног простора било жртва. У Цариграду је, сходно Прокопију ,за 4 месеца у којима је владала зараза, понекад и 10.000 људи умрло у једном дану. Од 80 манастира у региону ту заразу није ни један преживео. Бродови без посаде били су ношени морем, а када су јаки земљотреси и загонетни морски таласи дошли, стало се ширити осећање краја света, као што се у извештају Прокопија вели као предзнак краја Римског царства. „Сунце је сијало без снаге читаву једну годину, као да је месец, и остављало утисак да је сасвим помрачено. Осим тога, светлост није била чиста и уобичајена као раније. Од тада (…) није престајао рат ни зараза, као ни зло које је људе само у смрт терало.” Ова аномалија времена је била последица вулканске ерупције И заиста се 535/536.г. догодила аномалија времена. Моћна ерупција вулкана између Суматре и Јаве, где је 1000 година доцније, 1883. г. Кракатау експлодирао, па је читава једна година била помрачена и више година се слој облака дебљине од 150 километара вијао на небу у такозваној ултра-дугој „вулканској зими”. Годови на стаблима јасенова показују абнормалан раст, који ће управо да се врати у години избијања епидемије 542. Али и истовремена експлозија вулкана Илопанго у Ел Салвадору можда је допринела још већој аномалији времена. При томе је све лепо почело под Јустинијаном, дететом са села у Македонији, на источноримском трону. Неуморно делујући римски цар је непрегледно римско право дао да се кодификује у „Corpus Iuris", те отпочео читаву серију ратова против персијских Сасанида, Вандала у северној Африци и Острогота у Италији. Делове царства које се клонило своме крају, могао је привремено повратити. Градњом храма „Агија Софија” подигао је најмоћнију цркву на свету. Он је важио за најмоћнијег владара позне антике. Доцније је овај Прокопије у својој тајној историји осудио Јустинијана I као бескрупулозног репресивног владаоца, „демона у људском обличју”. Ови извештаји Прокопија из Кеасрије као „vir spectabilis", као признати пратилац на поприштима, важе као документарни извештаји у виду детаљне хронике. Отуда је јустинијанска куга прва историјски документована пандемија у историји човечанства. Дуга контраверза је владала међу стручњацима шта је заправо био њен узрок? Са највећом вероватношћу реч је о Yersinia Pestis, куги плућа и куги чирева, што је 2013. г. на примеру скелета из 6. века у Ашхајму покрај Минхена коначно разјашњено. Чак до Британије је зараза доспела, која је у целокупној Европи оставила трагове. Недавно је историчар културе К. Харпер објавио студију „Fatum" у којој тврди да до данас није објашњено како је дошло до тзв. „антонијске куге” чија је жртва био и Маркп Антоније Аурел око 180. после Христа. Да ли заразе, земљотреси и временске катастрофе, као што је климатска промена, наговештавају пропаст значајних политичких светских царстава? Арханђел Михаило , предводник небеског војинства, појавио се папи Гргуру Великом на тврђави San’Angelo на обали Тибра у Риму са замахом исуканог мача и обећао да ће у међувремену у Рим доспелу кугу коначно поразити. Око 590. г. епидемији је био коначни крај, и та бронзана статуа на Terrazzo dell' Angelo, на највишој тачки монументалног здања над вечним градом, подсећа на крај те епидемије. Ово је дело фламанског вајара Петера Антона фон Фершафелта из године 1752, које је постављено месту где су претходни споменици на истом месту евоцирали сећање на ту пошаст. Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим) Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. У својој проповеди[1] на празник Благовести Пресвете Богородице патријарх московски и све Русије Кирил нагласио је да у историји није постојао ниједан сличан случај као што је данас пандемија вируса корона. Православне хришћане вирус је затекао у време Великог поста. На навечерје празника Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети и почетка Страдалне седмице, када се Црква слави успомену на дане страдања и смрт Исуса Христа, председник Оделења спољних црквених послова Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион је, у интервјуу[2] руској новинској агенцији „ТАСС“, говорио о томе на који начин ће Руска Православна Црква, у условима кад је велика епидемија блокирала сав свет, дочекати Васкрс, али и какве лекције Црква може извући из опита живота и служења у изолацији. -Владико, иако се ближи Васкрс, мере које су усвојене против пандемије вируса корона још увек нису укинуте, а страх од његовог ширења још увек је присутан. На који начин ће Руска Православна Црква организовати васкршња богослужења? Пре свега, све зависи од епидемиолошке ситуације у свакој земљи, а у случају Русије, од сваке њене области. У појединим земљама, као што су Италија, Француска или Украјина, богослужења се савршавају иза затворених врата, тј. без присуства верника. У појединим областима Русије уопште нису уведени услови карантина, јер не постоје људи који су заражени овим вирусом. Тамо се богослужења врше као и до сада, без било каквих ограничења. Међутим, ипак су уведене санитарне мере[3], прописане од стране Патријарха и Светог синода (Руске Цркве), на основу детаљних инструкција објављених средином марта ове године: кашичица за причешће се после сваког причесника брише убрусом који је претходно натопљен алкохолом, док се „запивка“ (просфора и вино) служи у посудама за једнократну употребу, и друго. У другим областима Русије, где је уведен режим самоизолације, свештенство апелује на верницике да остану код својих кућа и да, у складу са указом Патријарха, не посећују богослужења. Сви они који ипак долазе на богослужења, дужни су да у храмовима стоје на безбедној удаљености и да поштују правила размака међу собом. Очигледно је да ће у оваквом режиму бити обављена васкршња богослужења у многим градовима Русије. Дакле, њима ће моћи да присуствују верници, али у ограниченом броју. У појединим местима пасхална богослужења биће савршавана под ведрим небом (тј. ван храмова). У оним областима где буду уведене мере најстрожијег карантина, пасхална богослужења ће се вршити буквално „иза затворених врата“, односно уз учешће свештенослужитеља и помоћника у храму, али без присуства верника. Многе парохије су увеле преносе богослужења како би својим парохијанима, бар делимично, накнадили могућност потпуног учешћа у богослужењима. Данас се гледиште Цркве заснива на три основна принципа. Као прво, неопходно је учинити све како би се сачували људски животи. То значи поштовање санитарних мера на оним местима на којимa су прописане од стране власти. Као друго, богослужења се неће прекидати, већ ће бити вршена чак и ако их верници (или један део њих) не буду могли посећивати. И као треће, за све оне који нису у могућности да посећују храмове, а нарочито за старија лица, неопходно је да буде организовано пастриско старање у њиховим домовима, укључујући и посете свештеника који их може исповедити и причестити. Основна мисија Цркве јесте да се брине о људским душама. Међутим, ми не можемо занемарити и њихово телесно здравље. Управо због тога строго поштујемо све мере које су усвојене од стране власти и санитарних служби. Важно је нагласити да Црква не може спроводити мере које се налазе под игеренцијом полиције. Ако од нас то захтева одређена ситуација, ми можемо бити упорни у намери да замолимо вернике како не би долазили на богослужења, али ако они ипак дођу, ми их, исто тако, не можемо отерати. Можемо ограничити број верника за свако богослужење понаособ. У том случају, сви они који не могу присуствовати, тражиће место у другом храму или ће се вратити својој кући. Нипошто не можемо у потуности затворити врата храма. Једини случај да се то догоди јесте епидемиолошка ситуација у одређеној области која би била толико компликована да се мора спровести ова крајња мера. -У Руској Цркви се, непосредно пред Васкрс, обично освећују јаја, пасха (слатки сир) и куличи (слатки колач са сувим воћем). Како ће се то обављати у условима изолације када су отказани сви масовни догађаји? Све опет зависи од епидемиолошке ситуације у одређеној области. Тамо где је то могуће, људи ће стајати испред храмова у редовима на растојању од метар и по, док ће свештеник, пролазећи мимо њих, освећивати јаја, пасху и куличе. -Ове године католици ће на Васкрс самостално да благосиљају васкршњу трпезу. Може ли се то дозволити и православним верницима, узимајућу у обзир целокупну ситуацију? Да ли је могуће, ако ништа бар теоретски, „мрежно“ (на даљину) благосиљање васкршње трпезе? У случајевима када верници не могу доћи у храм како би осветили куличе, пасху и јаја, они могу и сасмостално да их покропе освећеном водицом. Никакво „мрежно“ благосиљање не може бити у оптицају. -Да ли ће их можда раније освећивати, а затим на празник достављати верницима? Могу ли се у ту сврху ангажовати разне волонтерске службе у Цркви, или већ постојеће курирске службе за доставу на кућну адресу? Многе парохије имају омладинске клубове и удружења волонтера, који се брину о томе како верници у дубокој старостној доби не би били ускраћени за пажњу и бригу. Они достављају намирнице старијим лицима који су буквално одсечени од света, а исто тако могу доставити и освећене куличе, јаја и пасху. -У совјетско време раширила се пракса да верници на Васкрс и Цвети посећују гробове својих блиских сродника. Како се ка томе односи Руска Црква, нарочито у вези са постојећом пандемијом? Црквени устав не прописује помињање умрлих у васкршње дане. Први помен упокојених након Васкрса јесте „Радоница“ (дан помињања усопших у Руској Цркви), која ове године пада 28. априла. Тога дана биће могуће посетити и храм како би се одслужио помен за упокојене, или гробље – тамо где то буде могуће у складу са епидемиолошком ситуацијом. -Многе парохије, међу којима је и Ваша, увеле су пренос богослужења. Да ли је могуће изнети прве резултате ове праксе, те да ли је и колико оно потребно верницима? Посећују ли људи такве сајтове и да ли је, из црквене перспективе, то могуће назвати присуствовањем Литургији? Овакви преноси богослужења су веома неопходни. Ја нећу помињати бројке, али ћу рећи тек толико да је број оних који прате преносе богослужења недељом и празницима чак и неколико пута већи од броја оних колико наш храм заиста може примити верника. Између осталог, ми смо са преносом богослужења почели дуго пре почетка епидемије вируса корона. Чак и тада су они били посећени. После избијања епидемије почели смо са преносима свих служби, па чак и у обичне дане, ујутру и увече. Потпуно учествовање у Литургији подразумева причешће. Ја о томе говорим и пишем целог свог живота, позивајући све вернике да се причешћују на свакој Литургији. Међутим, код нас је присутна пракса, а која сеже још из времена пре избијања Револуције, када су се православни хришћани ретко причешћивали. Велика већина верника долази у храм како би „престојали“ Литургију. Они се притом не причешћују из разлога што се нису припремили или због неких других разлога. Поједини се углавном ретко причешћују. Према томе, не постоји никаква суштинска разлика у томе да „престојите“ Литургију у храму или да учествујете на њој из свог дома, уз помоћ савремених средстава комуникације. Али, причестити се путем интернета није могуће. Ако већ не постоји могућност да се дође у храм, неопходно је сачекати ту могућност или се договорити са свештеником да вас индивидуално причести, између осталог, и код ваше куће. -Већ сте поменули посебне случајеве када је могуће исповедити се и у условима изолације, путем телефона или „Скајпа“. Да ли такву могућност можда већ користе људи који су у изолацији или верници који болују? Да ли такву могућност користе верници мени није познато. Ја сам помињао да је то могуће, али искључиво у посебним случајевима. То је моје лично мишљење са којим се многи и неће сложити. Ако, например, човек умире и жели да се исповеди пре самртног часа, а нема могућности да позове свештеника како би се лично сусрео са њим, да ли је могуће повезати га са свештеником путем телефона да би се овај исповедио, и да ли му свештеник преко телефона може прочитати разрешну молитву, питање је за које ја верујем да је одговор потврдан. Неко ће опет рећи да то није могуће и да је боље да та особа умре без исповести него ли да се исповеди преко телефона. Црквени канони нам, наравно, ништа не говоре о томе, будући да се тада, када су они настајали, није расправљало о томе, пошто тада телефони нису ни постојали. Ја у свом одговору узимам у обзир и преседане. Тако, на пример, митрополит Венијамин (Федченков) у својим Мемоарима описује један случај који се догодио за време Фебруарске револуције 1917. године. Наиме, један тверски гувернер, дубоко верујући човек, видевши да су његов дом окружили револуционари и схвативши да му је наступио самртни час, одлучио је да се исповеди. Пошто није било свештеника у близини, он је телефонирао викарном епископу Арсенију који је примио његову исповест и прочитао разрешну молитву. Чим је завршио са разговором, револуционари су упали у дом гувернера, извукли га на улицу и убили. Познати су ми и случајеви када су свештеници у совјетско време вршили исповест преко телефона, али само у случајевима када нису имали прилику да се лично виде са тим људима. -Изнуђено кориштење савремених техничких средстава у црквеној пракси, пре свега, у богослужењима и Светој тајни исповести, представљају озбиљно пастирско искуство. Да ли је могуће очекивати да у будућности дође до њиховог теолошког разумевања од стране Цркве, разматрања на Архијерејском сабору и Међусаборском присуству (посебном органу Московске Патријаршије), или да се уврсте као допуна концепту мисионарске делатности? Мишљења сам да је такво једно разматрање итекако могуће. Сматрам да ће, у сваком случају, искуство преживљавања у условима вируса корона у многому поучити Цркву. Пре свега, томе како треба прихватати инструкције и упутства црквених лица. Ја сам васпитан у том погледу да, ако нас црквена хијерархија позива на било шта, то по сваку цену треба поштовати. Ако је Патријарх позвао вернике да остану у својим домовима, ја позивам своје парохијане да слушају Патријархове речи и да остану у својим кућама. С друге стране, ми имамо и такве свештенике који говоре: Патријархове речи нису наредба, већ препорука, тако да ви можете то да не прихватите или да игноришете. То све се још интерпретира у смислу како не треба никога осуђивати, како оне који су остали у својим кућама, тако и оне који су отишли у храм. Сматрам да такво тумачење није ништа друго до увијено противљење црквеној јерархији. Жао ми је што постоје такви свештеници који на овакав начин тумаче речи Патријарха. Међутим, они постоје и ми не можемо ништа да учинимо по том питању. Поједини свештеници користе новонасталу ситуацију како би демонстрирали своју неустрашивост и своју чврсту веру пред вирусом. Штавише, они позивају и своје парохијане да се ничега не боје. По мом мишљењу, такво понашање је ближе фарисејству неголи Православљу. Фарисеји у Христово време су се молили на раскршћима како би их видели људи. Њихову лажну побожност осуђивао је и сам Спаситељ. Сада није прилика за демонстрацију своје непоколебиве вере, већ искључиво брига за друге. Човек може бити преносник вируса, а да притом није ни заражен. Ако се већ ти не бојиш да се заразиш, то је твоје право, али ти, исто тако, не можеш гарантовати да преко тебе вирус неће прећи на друге људе. Због тога данас сви говоре да једини начин како би се се смањио ризик по околину, јесте поштовање режима самоизолације. Али, како што се каже, немогуће је на свака уста ставити маску (руска пословица „на каждый роток не накинешь платок“). У суштини, могу рећи да се свештици – сем можда неколико изузетака, понашају одговорно, да слушају Патријарха и своје епископе, те да чине све што је у њиховој моћи како би међу својим парохијанима смањили ризик од заразе. - Како се уопште препоручује верницима да се понашају на Васкрс? Како да га празнују у својим кућама, какве обичаје је могуће занемарити, а шта је итекако неопходно да учине православни хришћани на овај празник? Тамо где је то могуће, неопходно је обавезно отићи на васкршње богослужење. Где то није могуће, треба учествовати у патријарашком богослужењу које ће преносити главне тв станице. После тога је могуће са породицом и отпразновати овај дан. Неопходно је имати у виду да је у питању Васкрс – празник Христовог Васкрсења. Он се тиче сваког верника. Због тога бих свим православним хришћанима, без обзира на то да ли ће празник дочекати у храму, црквеној порти или у свом дому, пожелео да осете радост Христовог Васкрсења, те да на радосни возглас „Христос воскресе!“ свим срцем одговоре: „Воистину воскресе!“. -Недавно се појавила информација о томе да ће Благодатни огањ из Јерусалима ипак бити достављен у Москву. Да ли то код верника може изазвати претерано одушевљење или жељу да му масовно пођу у сусрет, и како у условима изолације спречити да до тога дође? Мишљења сам да се не треба бојати некаквог претераног одушевљења верника. Ако Благодатни огањ буде достављен, он ће као и до сада бити подељен свим храмовима. Више пута сам говорио о томе последњих дана, одговарајући на питања, - између осталог, и у телевизијској емисији „Црква и свет“, - да Васкрс без Благодатног огња неће бити ништа мање благодатан. У совјетско време нам нико није довозио Благодатни огањ, а Васкрс смо увек празновали, осећајући оно што је Христос рекао Својим ученицима: „Ви имате сада жалост; али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас“ (Јн 16,22). Радост Христовог Васкрсења, Његово присуство између нас, нико и ништа нам не може одузети. Чак ни вирус корона. Разговор водио Павел Скриљников Са руског превео епископ моравички Антоније (Пантелић) Извор: Инфо-служба СПЦ ----------------------------- [1] Опширније: http://www.patriarchia.ru/db/text/5618514.html [2] Опширније: https://tass.ru/interviews/8218265 [3] Опширније: http://www.patriarchia.ru/db/text/5608607.html
  14. Микроскопски астероид Sars-CoV-2 погодио je планету земљу и изазвао тектонска померања. Ово је annus horribilis, највећа катастрофа у 21. веку. Фундаментална цезура је глобална. Светска здравствена организација (WHO) је епидемију прогласила пандемијом. Ми се налазимо у оку оркана пандемије. Постоје нормалне и ванредне ситуације. Поједине ситуације су ванредне, јер класична правила нормалног етичког опхођења у личном и професионалном животу могу да изгубе своју функцију. У ситуацијама као што су ванредно стање, рат или терор, немогуће је штитити људска права. Да ли и под каквим критеријумима у оваквим ситуацијама људски критеријуми имају важење или су, пак, на снази други модели деловања зарад одбране људског живота и људских права, спорно је питање. Дискусија о њима је један од највећих изазова у етици одговорности према ономе ко је мимо своје воље доспео у такву ситуацију. Диференцирање нормалних од ванредних ситуација није непроблематично, али је неизбежно. Стога се критеријуми за „ванредне“ и „нормалне“ морају пажљиво дискутовани и одмеравати, тако да они могу да буду евидентни и да се могу проверавати. Етички делати значи у ванредним ситуацијама остваривати исте вредности, основна начела и врлине као и у нормалним/уобичајеним. Етика у ванредном стању је ништа мање подређена моралном принципу и има правну обавезу да примерено осигурава и остварује основне вредности. Она се не разликује од циљева делања, већ је кроз ванредно стање принуђена на другачију „циљ-средство-калкулацију“. Тријажа На једној прометној раскрсници дошло је до саобраћајног удеса и 30 путника једног аутобуса је повређено; неки о њих теже, вероватно без велике шансе да удес преживе. Неколико медицинских сестара је међу њима. Случајно је ту пролазио ауто хитне помоћи са једним лекаром и двојицом санитетских помоћника. Лекар налази да је и његова мајка била у том аутобусу и да је међу повређенима. Како бисте ви на његовом месту организовали помоћ? Да ли бисте најпре својој мајци помогли или онима који се налазе у највећој животној опасности? Да ли бисте медицинским сестрама дали приоритет да би и оне помогле у спасавању и нези осталих повређених путника? У нормалним околностима су медицинска и етичка правила једнозначна: 1. Брига за пацијента је први и највиши лекарски закон (Aegroti salus suprema lex’), а то је управо пацијент који се налази на лечењу. 2. Свака интервенција подразумева изричиту сагласност пацијента након одговарајуће поуке од стране лекара. 3. Свако, независно од својих година, пола, богатства или друштвеног положаја, мора бити равноправно лечен. 4. Помози онима којима је помоћ најхитнија. У лекарској свакодневној пракси лечење једног пацијента неће бити прекинуто ако остали нормални случајеви такође траже пажњу лекара. Али ако тешка повреда пацијента који је као хитни случај пребачен у хитну помоћ, онда је лекарска обавеза да спасава живот и ублажава болове тога пацијента, те је краткотрајни прекид у лечењу нормалан случај. То је правило. Али саобраћајна несрећа са аутобусом није нормални случај. Овако штогод се никада не сме искључити, али то није нормална, уобичајена, већ ванредна ситуација. За такве ванредне ситуације је кроз теорију и историју ратова описана пракса као тријажа. Селективни инструмент и лекарска одлука Председник Француски републике Макрон је у свом говору нацији објаснио: „Ми се налазимо у рату, једном рату за здравље“, што значи, како метафора инсинуира, да за борбу против вируса треба применити ванредне мере. С једне стране, примену правила за успорење епидемије, заштиту „рањиве популације“ (vulenrable people), а са друге, примену метода тријаже и којима у „ратним временима“ лекарима допушта мере „селекције“.Макронов диктум је био марцијално јасан: „Наш приоритет је само један: да победимо вирус! “. Шта тај поклич војсковође значи у односу на могуће колатералне штете против “невидљивог непријатеља”? У Страсбургу је на одељењу за интензивну медицину - као што је и пре тога на северу Италије практиковано – одлучено да Covid-19-оболеле старије од 80 година не интубирају, а у француском Милузу је та граница снижена на 75 година. Ово је било еклатантна дискриминација, кршење достојанства људи и повреда основног права. Тријажа саобразно старости само у екстремним ситуацијама Тријажа због старости, хроничних болести или према општем клиничком стању није из морално-теолошке перспективе етички легитимисано. Све остало би било „утилитаристичко пуцање бране“ људског достојанства. При тријажи је реч о одлуци у случају хитне интервенције који ће од пацијената бити даље лечен ако ресурси не буду довољни за све пацијенте (број расположивих апарата за дисање/респиратора). Ово важи за корона-кризу. Дискриминација извесне групе старијих пацијената је недопустива с моралне тачке гледања. Сам појам „тријажа“ означава у медицини методу у катастрофама или екстремно хитним случајевима да се пацијенти издвајају/сортирају који ће први имати медицинску помоћ. Појам потиче од француског глагола: trier ( = одвојити, изабрати, сортирати). Он је настао у области војне медицине зарад неге повређених на бојним пољима. Тај појам је у међувремену преузет у ургентној медицини, односно у цивилној заштити и примењује се при катастрофама, терористичким нападима или пандемијама. У случају корона-пандемије, тријажа се односи на одлуке лекара ко ће бити подвргнут интензивној медицинској нези, тј. бити прикључен на апарате за дисање (респираторе) тамо где ресурси и капацитети нису довољни. То је досад био у Италији случај. Историјски гледано, тријажа се практиковала у 16. веку када је аустријски цар Максимилијан I формирао санитетске јединице за негу рањених војника. Тај појам је и 30-тих година прошлог века примењиван у контексту трију начела: „тријажа-транспорт-третман“. Тамо где је питање живота и смрти, односно тамо где здравствени систем колабира, прибегава се овом инструменту. Приоризација и рационирање медицинске помоћи као максимирање ефицијентности У случају да је тријажа неизбежна, мора се одлучивати на основу јасно дефинисаних критеријума који не смеју да одражавају личне судова лекара, већ једног тима (конзилијума) лекара - „тријажни -тим“– који је састављен од двојице лекара интензивне медицине и једне особе компетентне за негу. Критеријуми морају бити јасни, транспарентно комуницирани и дискутовани да би постигли широки друштвени консенс. При свему је одлучујуће начело правде и могуће индивидуализоване прогнозе. При једној ситуацији тријаже је клиничка слика ко-морбидитета (вишеструких хроничних обољења, multiple morbidity) прогностички релевантна. Лекари морају рачунати са судским процесима Лекари сада подносе огроман терет одлука, те морају да рачунају, на крају, са судским процесима. Начелно се од лекара очекује да помажу свим пацијентима (Хипократова заклетва). Оставе ли кога да из недовољног капацитета умре, онда им предстоји тужба о „непруженој помоћи“. Али правници су мишљења да се у оваквим случајевима лекарима не суди. Много компликованије ствар стоји у случају да лекар једног пацијента скине са апарата за дисање да би на њега прикључио другог. Онда је посреди убиство као активни чин. Живот се не сме мерити другим животом Овај закон о тријажи не постоји у Немачкој. Нигде није експлицитно правно регулисан, сходно коме би лекари у екстремним ситуацијама одлучивали. Овај закон нема јасне границе, те би начело људског достојанства, формулисано у преамбули Устава Немачке, таквим одмеравањем једног са другим људским животом било повреда Устава. Сваки човек је једнако вредан и држава не сме да процењује о томе. „Људски живот и људско достојанство имају, без обзира на дужину физичке егзистенције појединачног људског бића, једнаку уставно-правну заштиту“, вели се у једној пресуди Савезног уставног суда Немачке из 2006.г. Ово преведено на ситуацију са болешћу значи: и држава не може да одлучи да је живот младог човека више вредан но живот једног старог или да мајку деце пре треба спасти него жену без породице. Управо ситуација мора да регулише право Ипак, некаква правила треба лекарима ипак ставити на располагање пре него што буде доцкан. Седам различитих лекарских асоцијација Немачке сложило се да у ситуацији без законских регуларија наступи начело тријаже. Ако до преоптерећености система буде дошло, тада треба одлучујући буде само још критеријум могућег медицинског позитивног исхода (дијагностике). Терапија се примењуј на онима чији је изглед да преживе. Пацијент који има мање шанси, ма колико то грубо звучало, биће сортиран. То значи да ће таквом пацијенту апарат за дисање бити склоњен, а други, чија је шанса већа, на тај аспиратор прикључен. Неки заговарају да се у таквим ситуацијама прибегне бацању коцке, те да случај одлучи о судбини. Тако би теоријски обоје имали једнаке шансе и држава не би била приморана да „сортира“. Такве, пак, егзистенцијалне одлуке изазвало би бескрајне дискусије међу рођацима: зашто је наш члан породице морао да буде жртва? Коцка не сме да буде одлучујућа инстанца у правном систему једне државе и њеног здравствено система. То би изазвало више штете но било који други закон. Правда као руководно начело Теолошка етика признаје као водећи принцип светост живота, који као Божји дар не стоји на располагању и који треба у свим његовим фазама, као и у кризама, штитити. У области медицинске етике теологија је ту основну парадигму транскрибовала у појам људског достојанства и очување личног интегритета као и аутономије сваког пацијента. Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим) Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Из Митрополије црногорско-приморске данас је уплаћен новац за куповину техничке апаратуре која је потребна за рад здравствених установа, како би се Црна Гора што боље и спремније изборила са ситуацијом у којој се нашао цео свет. Средства су уплаћена за седам монитора и шприц пумпи, од којих је по један намењен за болнице у Цетињу и Никшићу, а остали за Клинички центар у Подгорици. У договору са управама болница у више црногорских градова, ова опрема ће ових дана бити уручена тамо где буде најнеопходније. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Његово Блаженство архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије препоручује нам да ширимо наду у Христа и покажемо позитиван став, заснован на молитви и љубави током ове панемије вируса короне, која утиче и на физичко и на ментално здравље. Његово Блаженство уверава вернике и подсећа их да је „Распети и Васкрсли Хростос Својим ученицима подарио мир и слободу од страха, обећавајући им да ће остати с њима у свим невољама до краја века“. „Морамо појачати ово поверење у Његово присуство и у чињеницу да нас Он неће напустити у нашем искушењу. Хајде да прославимо Васкрс ослобођени од сваког синдрома страха и тескобе, хајде да одолимо.“ Чак иако нећемо ове године прославити Васкрсење Господње као обично, архиепископ Анастасије препоручује: „Хајде да пренесемо из срца у срце светлост наде и неустрашивост у нашег Васкрслог Господа“. Архиепископ каже да нада, храброст и позитиван став морају бити постати „заразни“. „Није преносив само вирус корона; истовремено се слобода од страха и тескобе заснована на вери и љубави, мора непрекидно преносити у радосном расположењу.“ Блажењејши нас позива да поштујемо мере које су наметнуле власти и саветује онима који остају код куће да „не дозвољавају подстицање раздраживости и сукоба“, већ да негују креативност, расположење мира, усрдности, трезвености, привржености и љубави “. „Хајде да појачамо своју молитву да време овог искушења не буде дуго, за опоравак оних који су тешко погођени и да ширење пандемије буде ограничено“, каже Архиепископ. Он нас позива да потражимо божанску помоћ за људе погођене вирусом, а посебно за здравствене раднике. „Штавише, молимо се да Бог просветли научењаке да брзо одреде одговарајуће превентивне и терапијске процесе“. Осврћући се на ову глобалну недаћу, архиепископ Анастасије се нада да ће „нешто добро на крају изићи из ове кризе“. „Надамо се да ће људска друштва преиспитати своје вредности и приоритете.“ Предстојитељ Албанске Цркве такође је говорио о онима којима је дијагностикован нови вирус, истакавши да би „била велика грешка дискриминисати или поставити стигму онима који су заражени овом болешћу“ и да морамо пронаћи конкретне начине да да им се помогне. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Епископ бачки Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса; Еписко стобијски Давид: Охридска Архиепископија сједињује различите народе у Саборности Цркве; Проф. др Зоран Ранковић, декан ПБФ УБ: ПБФ је под духовним и канонским окриљем СПЦ. Званична саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ поводом актуелне ситуације у нашој земљи. Уснуо у Господу Епископ ваљевски Милутин. Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском обавештавамо јавност да се у ноћи, 30. марта 2020. године, два часа након поноћи, у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, упокојио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, после краће болести изазване корона вирусом. Нека му Господ подари Царство небеско и вечан покој! Митрополит Порфирије о земљотресу у Загребу – Никада једно искушење не долази само. У овом тренуту када се читав свет хвата у коштац са корона вирусом, Загреб је доживео и земљотрес. Колико је мени до сада познато нема пострадалих међу нашим верницима, али свакако постоје велика оштећења на зградама које поседује наша Митрополија, изјавио је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Епархија сремска, као и друге епархије СПЦ, у овим данима великих искушења помаже верни народ: Средствима Епархијског правног одбора и Епархије сремске набављен је материјал за маске које су као свој прилог бесплатно сашиле раднице фирме „Вантекс ДОО“ из Шида. Први део заштитних маски који је до сада направљен, поделили су свештеници у Храму Светог оца Николаја у Шиду. Пре 16 година, 17. марта 2004, догодило се највеће етничко насиље над Србима и неалбанским становништвом, од стране екстремних Албанаца на Косову и Метохији, које је уследило после уласка међународних војних и цивилних снага. У три дана насиља прекинути су многи животи и уништен је велики део српског културног наслеђа на КиМ. Преосвећени Владика Теодосије, служећи парастос погинулима у мартовском погрому, у манастиру Грачаница, је рекао: 17. марта нанета је рана нашем бићу!, и истакао да Божија благодет делује тамо где верни страдају, а да је једини пут, пут Христа! НАТО агресија на СРЈ 1999. године – Дана 24. марта 2020, навршила се 21 година од агресије НАТО снага на Савезну Републику Југославију, у којој је за 78 дана погинуло између 1.200 и 3.000 људи. Митрополија дабробосанска се брине о старијима — Православни центар за младе Митрополије дабробосанске „Свети Петар Сарајевски“ са благословом Митрополита дабробосанског Хризостома покренуо је акцију за помоћ лицима којима је забрањено цјелодневну кретање. Велика акција Верског добротворног старатељства: У складу са мисијом Српске Православне Цркве, у овом веома тешком тренутку за све становнике Србије и света уопште, проистеклом услед деловања злоћудног корона вируса, Верско добротворно старатељство Архиепископије броградско-карловачке, покренуло је низ акција којима помаже најугроженије породице и појединце у Архиепископији и у другим епархијама Српске Православне Цркве. У Рубрици Из посебног угла, читајте текст протојереја-ставрофора Василија Томића под насловом: Хришћанима и горе предстоји. Поводом осамдесет година заједнице у Тезеу — јединственом месту молитве и созерцања, Срећко Петровић пише о предавању које је, 16. марта 2020. године, одржао брат Ришар у парохијском дому Храма Светог Саве у Београду, говорећи о историји, духовности и мисији овог међухришћанског места молитве, сусрета и дружења. Из овог броја издвајамо текст Епископ бачки др Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" Извор: Православље
  18. У својој проповеди после Божанске литургије у московској саборној цркви Христа Спаситеља, 4. недеље Великог поста, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил позвао је вернике Руске Православне Цркве да се уздрже од присуства богослужењима због вируса корона. „Позивам вас, драги моји, да се уздржите од одласка у цркву наредних дана, док не добијете посебни патријархов благослов“, рекао је Патријарх, мада ће свештенство и даље богослужити. Градоначелник Москве Сергеј Собјањин претходно је апеловао на људе да не иду у цркву, иако није хтео да изриче званичну забрану, а председник Владимир Путин прогласио је 30. март - 3. април нерадном срдмицом за читаву земљу. Собјањин је после тога завео карантин у целом граду, јер су случајеви вируса корона у Москви преко викенда премашили 1.000. После истицања духовних подвига описаних у „Лествици“ светог Јована Лествичника и њиховог остваривања у животу Свете Марије Египћанке, патријарх Кирил се осврнуо на тему вируса корона, приметивши да је примио писмо једне православне жене у Италији, које је на њега оставило велики утисак, јер је навела како су становници Италије, као и становници Русије данас, до само пре неколико недеља мислили да вирус није озбиљна претња и наставили да живе као и обично. Међутим, сада је, као што је познато, ситуација у Италији постала веома озбиљна. „,Пре него што у нашим породицама буде жртава, Црква данас позива да се обавезамо да ћемо строго поштовати све мере прписане од здравствених власти у Русији“, наставио је Његова Светост. Као и многи архијереји широм православног света, Патријарх је тада указао на живот свете Марије Египћанке као пример тога да је спасење могуће и без одласка у цркву, и позвао је своју паству да своје домове претворе у пустињу (у пустињи се подвизавала преподобна Марија. – прим. прев.). „Узмимо себи за задатак да не напуштамо своје домове, као што је и Марија Египћанка узела себи за задатак да не напушта пустињу. А вероватно је била и гладна и жедна!“ - истакао је патријарх Кирил. „А у савременим градовима можете добити и храну и пиће, а да не напустите своје пустиње.“ „Управо овако би сада требало да живимо“, наставио је Патријарх, позивајући верне да не слушају неко свештено лице које би казало другачије. „Слушајте шта вам је данас Патријарх рекао.“ Није случајно што се ово време карантина подудара са данима прослављања Свете Марије Египћанке, јер „ништа случајно не бива у Бога", рекао је. „Марија се борила против ђавола, који је погодио људске душе, а данас се морамо борити против сила зла које погађају наша физичка тела, а преко тога и наше душе.“ „Зато вас позивам, драги моји, да се уздржите од одласка у цркву наредних дана док не буде посебног патријарховог благослова, и ако вам неко другачије каже, подсетите га на пример Марије Египћанке“, наставио је Свјатјејши патријарх и додао: „Други одговор немамо, јер волимо наше цркве. 51 годину проповедам са проповедаоница, подстичући људе да дођу у цркву и превазиђу тегобу своје сопствене зле воље и спољних околности. Сав свој живот посветио сам овом позиву! Надам се да разумете колико ми је данас тешко рећи: Уздржите се од одласка у цркву; и вероватно то никада не бих рекао да није било дивног, спасоносног примера Свете Марије Египћанке, коју током ове недеље Црква слави као велику подвижницу, која је чак и током свог земаљског живота примила анђеоску природу. „Нека њеним молитвама Господ све заштити од зараза и болести ... Верујемо да нас и данас Господ позива да следимо њен пут чак и у савременим метрополама“, закључио је Свјатјејши патријарх сверуски Кирил. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Мрежа Васељенске Патријаршије за пастирско здравствено старање сачинила је молитву за заштиту здравих од епидемије, излечење оболелих и за покој душа упокојених. Молитва током пандемијске болести је следећа: Свемогући Владико, Који си помоћ и спасење света; Искупитељу и Исцелитељу болесних; Лекару и Утешитељу напаћених; Исцелитељу тела и душа нас људи; који си победио смрт: Ти си Бог наш. Сада Те призивамо: очисти и избави нас од сваке болести тела и душе. Господе, не буди далеко од нас. Подари нам озго своју небеску силу исцељења. Одбаци од нас сваку подмуклу болест. Пружи нам помоћ у овом времену пандемије и избави нас од сваког зла, унинија и невоље. Заустави ове садашње искушавање, а нама дај да издржимо, Господе. Охрабри нас и буди свима лекар. Подигни нас са нашег болесничког одра и са одра патње. Прими залагања лекара и медицинских сестара и свих који се старају око оздрављења болесних. Они се старају око болесних и теше их. У својој љубави према људском роду, помози им. Снагом их ојачај. А онима који су подлегли овој вражјој болести и који сада одлазе од нас, подари покој на месту освежења. Они су Твоје слуге, а наша браћа и сестре. Нас који се у Тебе уздамо сједини у својој светој Цркви, излечене и у здрављу, да Ти се поклањамо и славимо свето име Твоје. Јер Твоје је миловати и спасавати, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо: Оцу, и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Архимандрит Захарија (Захару) је духовник Манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Његов духовни отац је један од најистакнутијих стараца нашег доба, старац Софроније Сахаров, ученик Светог Силуана Атонског и састављач његовог житија. Проглашен је за светог крајем прошле године. Отац Захарија, духовно укорењен у истинитим учењима свог старца, написао је неке од значајних књига о хришћанској духовности у савременом свету. Услед епидемије коронавируса, која се убрзано шири целим светом, многи људи су збуњени, други су у паници... Мислим, ипак, да не би тако требало да буде, јер шта год Бог чини са нама, чини из љубави. Хришћански Бог је добар Бог, Бог милости, доброте и љубави, Који воли човека. Значи, не смемо губити из вида чињеницу да постоји и Божије допуштење у свим околностима живота? Наравно. Бог нас је створио по својој доброти, како би поделио са нама свој живот, чак и своју славу. Када смо пали у грех, допустио је смрти да уђе у наш живот, опет из доброте, како не бисмо постали бесмртни у свом злу, већ да бисмо тражили пут спасења. Па иако смо пали, Бог никада није престао да промишља о нама, не само у погледу материјалних добара, ради одржања нашег људског рода, већ је такође слао пророке и праведнике, припремајући себи пут, како би могао да дође и разреши нашу трагедију. По својој несхватљивој љубави, донео нам је вечно спасење кроз Крст и Васкрсење. Дошао је, узео на себе проклетство греха и показао нам своју љубав до краја: Љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја (Јн. 13, 1). Све што је Бог чинио – када нас је стварао, снабдевао добрима ради одржања света, када је припремао себи пут да дође на земљу и када се лично појавио на њој, да сатвори наше спасење на тако запањујући начин – све то чинио је по својој доброти. Његова доброта је безгранична. Он нас спасава и тако је дуготрпељив према нама, чекајући нас да дођемо у познање истине (1 Тим. 2, 4) и принесемо истинско покајање, како бисмо могли да будемо са Њим кроза сву вечност. Дакле, на сваком нивоу свог односа према човеку, наш Бог показује једино своју доброту и милост, који су бољи од живота (Пс. 63, 3); доброта је Његова природа и Он све чини на корист људима и за њихово спасење. Сходно томе, када Он поново дође да суди свету, хоће ли то бити неки други Бог? Неће ли то бити исти Бог милости, доброте и љубави, Који воли род људски? Будимо сигурни да се нећемо појавити пред неким другим Богом, већ пред Њим, Који нас је створио и спасао. Дакле, судиће нам са том истом милошћу и истом љубављу. Зато не би требало да паничимо нити да се колебамо, јер ће то бити исти Бог који ће нас примити и у другом животу, и судити нам са истом добротом и милосрђем. Човеков најдубљи страх јесте страх од смрти – садашња ситуација то најбоље показује. Како да се ми као хришћани исправно поставимо према неизвесности сопственог опстанка, без обзира да ли смо већ озбиљно оболели или нисмо? Неки се прибојавају да им је куцнуо последњи час. Искушење са коронавирусом има ту позитивну страну, што имамо неколико недеља од тренутка кад нас нападне, до нашег последњег часа. Стога, можемо посветити то време припреми за сусрет са Богом, како нас одлазак не би задесио неочекивано и како не бисмо отишли неприпремљени, већ након што размотримо читав свој живот сваки пут када станемо на молитву – некад бескрајно благодарећи за све што је Бог учинио и чини за нас, а некад у покајању, тражећи опроштај својих грехова. Ништа нам не може наудити уз једног оваквог Бога, Који све допушта по својој доброти. Једноставно, требало би да имамо бескрајну благодарност и смирену покајничку молитву за опроштај наших грехова. Морамо да видимо доброту Божију у свим стварима које се дешавају. Свети оци умели су да виде Његову доброту и љубав. Слична епидемија, која се појавила у четвртом веку у египатској пустињи, пожњела је више од трећине монаха. Оци су тада надахнуто говорили: „Бог жање душе Светих за своје Царство“ и нису се колебали. Сам Господ говори у Јеванђељу о последњим данима, о искушењима и невољама кроз које ће свет проћи пре Његовог Другог доласка. Па ипак, у Његовим речима не примећујемо нездраву тугу или очајање. Господ, Који се у Гетсиманском врту молио са крвавим знојем за спасење читавог света каже да, када угледамо страхоте које претходе Његовом Другом доласку, треба одушевљено да подигнемо главе, јер је наше искупљење близу (Према: Лк. 21, 28). Неки ми говоре: „Нека нам Бог пружи своју руку помоћи.“ Али, управо ово и јесте Божија рука! Он жели наше спасење и дела много пута и на разне начине (Према: Јев. 1,1): Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5,17). Овај вирус може бити средство које Бог користи да многе људе приведе самопознању и покајању, да пожање многе спремне душе за своје вечно Царство. Стога, за оне који себе повере и предају промислу Божијем, све ће изаћи на добро, а знамо да онима који љубе Бога, све помаже на добро (Рим. 8, 28). Дакле, нема простора за болесну обесхрабреност. Како Ви лично доживљавате ово искушење пандемије? Што се мене тиче, тo искушење ми је од помоћи. Чезнуо сам да поново нађем молитву коју сам имао раније, са којом бих могао да прођем кроз цео свој живот од рођења до сада, захваљујући Богу за сва Његова доброчинства знана и незнана; и са којом бих, исто тако, могао да прођем цео свој живот кајући се за све моје грехове и безакоња. Дивно је када у молитви можеш да прелетиш читав свој живот и изнесеш све пред Бога, истрајно се молећи. Тада осећаш да се твој живот искупљује. То је разлог због кога ми ова ситуација заиста помаже. Нисам у паници, већ тужим ради греха свога (Пс. 38,18). Мере које прописују државне власти могу нам се учинити као гушење верске слободе. Како да се верујући човек носи са таквим околностима? Не би требало да се опиремо мерама које предузима држава, у циљу сузбијања несреће коју видимо у животима многих људи. Погрешно је ићи против државне власти. Требало би да поступамо онако како она каже, јер не тражи од нас да се одрекнемо своје вере, већ само да предузмемо неке мере за опште добро свих људи, да би ово искушење прошло – а то није ни мало неразумно. Није поштено да их не послушамо јер, када се разболимо, одлазимо у државне болнице, а тамо ће они преузети све наше здравствене трошкове и болничку негу. Зашто онда да их не слушамо? То је Христов карактер, који је Он као Бог показао у свом животу на земљи, а таква је и апостолска заповест коју смо примили: „Да будемо покорни и послушни поглаварствима и властима, спремни за свако добро дело; никога да не ружимо, да се не свађамо, да будемо благи, показујући сваку кротост према свима људима“ (Према: Тит. 3, 1-2); и Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару... (1 Пет. 2, 13–17). Ако се не повинујемо представницима власти који не траже много, како ћемо се повиновати Богу, Који нам даје божански закон, много узвишенији од било каквог људског закона? Ако држимо закон Божији, налазимо се изнад људских закона, као што су говорили бранитељи хришћанства другог века, у доба Римског Царства које је гонило хришћане. Изненађује то што у земљи у којој живимо, Великој Британији, видимо како фудбалери показују такву разумност и расудљивост, да су се први повукли из својих активности, покоравајући се указима власти о мерама заштите. Било би жалосно да ми, верујући људи, не достигнемо меру фудбалера и не покажемо исту такву послушност властима, за којe се наша Црква моли. Чини нам се да хришћанима најтеже пада могућност укидања Свете Литургије, која је центар нашег живота. Ако се тако нешто догоди, како то да осмислимо? Ако од нас затраже да прекинемо богослужења, просто се предајмо томе и благосиљајмо промисао Божији. Осим тога, то нас подсећа на древни обичај отаца у Палестини: у Великом посту, на Сиропусну недељу, након заједничког опраштања, они би излазили у пустињу и проводили четрдесет дана без Литургије. Пребивали су само у посту и молитви, да би се припремили и вратили на Цвети, како би побожно прославили Господња Страдања и Његово Васкрсење. Према томе, садашње околности приморавају нас да поново проживимо оно што се збивало у недрима Цркве древних времена. Другим речима, да живимо више исихастичким животом, уз више молитве, која ће надокнадити недостатак божанске Литургије и припремити нас да са већом чежњом и надахнућем прославимо Страдања и Васкрсење Господа нашег Исуса Христа. Ово искушење ћемо преокренути у победу исихазма. У сваком случају, шта год да Бог допусти у нашем животу, то чини по својој доброти на корист човеку и никада не жели да науди своме створењу. Свакако, ако будемо били лишени божанске Литургије на дуже време, издржаћемо и то. Јер, шта примамо на Литургији? Причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом, пуним благодати. То је за нас велика част и на велику нам је корист; али исто тако, благодат Божију примамо и на разне друге начине. Можете ли нам нешто више рећи о томе? Тачније, шта конкретно можемо да чинимо ако нисмо у могућности да присуствујемо Светој Литургији? Када се молимо Исусовом молитвом, пребивамо у Божијем присуству, са умом у срцу призивајући свето Име Христово. Будући неодвојиво од Његове Личности, божанско Име нам доноси благодат Христову и приводи нас у Његово присуство. Ово очишћујуће присуство Христово чисти нас од наших безакоња и грехова, обнавља нас и просветљује наше срце, како би се у њему изобразио Лик нашег Бога, Спаситеља Христа. Уз то, сваки пут када покажемо добро настројење према нашим ближњима, Господу је то веома угодно. Он сматра да смо то учинили у Његово Име и награђује нас. Показујемо добро настројење према ближњима и Господ нас награђује својом благодаћу. То је други начин како можемо да живимо у присуству Господњем. Можемо задобити благодат Господњу и помоћу поста, милостиње и сваког доброг дела. Стога, ако смо принуђени да избегавамо заједничка окупљања у цркви, можемо бити уједињени у духу кроз ове свете врлине, познате унутар Тела Христовог, свете Цркве, које одржавају јединство верних са Христом и осталим члановима Његовог Тела. Све оно што чинимо за Бога јесте Литургија, јер служи нашем спасењу. Несумњиво, Света Литургија је велики догађај у животу Цркве, у којој верни имају могућност да свој мали живот мењају за бесконачни живот Божији. Међутим, снага овог догађаја зависи од наше припреме, коју остварујемо уз помоћ свега поменутог – молитве, добрих дела, поста, љубави према ближњима, покајања. Шта бисте нам укратко поручили за крај? Драга моја браћо, није потребно да узимамо на себе херојска дела исповедништва против власти, због заштитних мера које предузима за добро свих људи. Не би требало ни да очајавамо, већ да мудро изналазимо начине да не изгубимо живо заједничарење са Христовом Личношћу. Ништа нам не може наудити, једноставно морамо бити стрпљиви за неко време, све док Бог, видећи наше стрпљење, не уклони све препреке и свако искушење. Тада ће нам поново сванути радосни дани и прослављаћемо нашу заједничку наду и љубав коју имамо у Христу Исусу. Архимандрит Захарија - 17. март 2020. године, Есекс, Енглеска Превод са енглеског: сестринство Манастира Светог Стефана, Врање Извор: Епархија врањска
×
×
  • Креирај ново...