Претражи Живе Речи Утехе

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

“Сам пост јавља се као достигнуће, као послушност тела вољи Божијој, која се поистовећује са овим богатством духовних благодатних дарова. да бисмо разумели ово поистовећивање, треба да се одрекнемо дуалистичких схема философије, али и критеријума световне етике, који телесни подвиг сматрају претпоставком ослобођењa човекових духовних сила од ограничења материје. Кад прихватимо освећење као чињеницу која се односи на целокупног човека, у васпостављању јединства човека, тада ћемо потражити путеве и начине освећења који претпостављају учествовање читавог човека: и тела и духа. Тада ћемо пост схватити не као самодисциплину – владавину ума над материјом – него као учешће тела у свеукупној послушности човека вољи Божијој, односно као делатно одбијање тела да оно само и његове жеље представљају самоциљ.“ Христо Јанарас, Извод из Метафизике тела Извор: Епархија жичка

На празник Светог Нектарија Егинског, у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму на Прозивци у Суботици, који носи назив великог чудотворца и исцелитеља, биће служено вечерње богослужење, после чега ће бити извршено освећење Часних Крстова за куполе храма. Чин освећења ће извршити Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У данима када Црква прославља Недељу слепога, 24. маја 2020. године, на празник Светих словенских просветитеља и учитеља Кирила и Методија, на Врњачку Бању се изобилно излила благодат Божја због освећења новог храма, нове лађе вечног спасења, у коме ће, ако Бог да, стасавати будуће генерације Бањчана и свих оних који Бању буду походили, напајајући се са Извора воде Живе. Врњачка Бања је позната по својим изворима воде која има лековита својства и многи због тога у њу долазе, тражећи телесно оздрављење. У самом центру Бање, у својеврсном епицентру збивања, постојано се уздиже нови храм посвећен Пресветој Богородици, заштитници овог места. Великим освећењем храма и Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин уз саслужење: секретара ЕУО архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине храма Свете Тројице у Краљеву протојереја-ставрофора Јована Ђорема, парохâ при истом храму протојереја Миломира Радића и јереја Владимира Јовановића, пароха на Кованлуку протонамесника Марка Петровића, старешине храма Свете великомученице Марине у Атеници јереја Влада Капларевића, као и свештенства при бањским храмовима, старешине протојереја Часлава Јовановића, протојереја Жарка Дончића, протојереја Саше Ковачевића, протојереја Радоша Младеновића, протонамесника Радована Ђорђевића, јереја Слободана Глишовића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Сава Величковића. Велики број верника сабрао се да буде сведок овог величанственог догађаја, а Епископ се свима присутнима обратио речима поуке: „Чин освећења нашег храма Живоносног Источника био је планиран за празник Источног Петка, али нисмо могли да га извршимо јер сви знамо каква је била ситуација. Многи су желели да доживе овај дан, дан освећења храма. Прва замисао и идеја да на овом месту буде храм потекла је од Светог Николаја Жичког. Многи су прошли пре нас а ипак, промишљу Божијом ми смо данас овде. Сведоци смо да Црква траје у све векове и сву вечност јер сам Господ, кроз речи Јеванђеља данас каже: Док сам у свету светлост сам свету и та светлост обасјава свакога човека који долази на свет. Заиста чудесна и нетварна светлост! Иста она светлост која је на Велику Суботу и ове године обасјала Храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму, јер ју је Господ послао да нам покаже да смо још у милости Његовој. То сведочи да Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Да бисмо ту светлост могли да видимо и осетимо морамо да познајемо начин на који је то могуће. То је светлост од које се може ослепети уколико јој прилазимо без смирења, без вере и без љубави. Она може да уништи свакога ко јој се противи. Данас славимо догађај исцељења слепога од рођења. Он је рођен као слеп, никада није видео. Ипак, Господ Бог му даје исцељење и телесни вид. Од тог тренутка не само да је почео телесно да види, већ је и духовно оживео препознајући Господа. Данас има много оних који имају телесне очи, али многе ствари не виде јер се духовно види само духовним очима, а не телесним. Духовне очи су много значајније како бисмо сагледали ствари у овом свету. Да знамо шта је истинска светлост а шта је тама, шта је добро а шта је зло, да сазнамо ко је Истинити Бог. Многи се данас лажно представљају као месије и спаситељи човечанства и као они који желе добро роду људском. За то добро рода људског Он, Господ наш, сишао је са неба, оваплотио се од Пресвете Богородице, прошао крстоваскрсни пут, пролио Своју пречасну крв. И ево за неки дан вазноси се на небо и шаље Светога Духа – Утешитеља да борави са нама до свршетка света и века. Овај свети храм јесте, по речима Светог оца Јустина Ћелијског, радионица нашег спасења. Свима нам је задато да будемо богови по благодати, али то можемо да остваримо само тако што ћемо се трудити да узрастамо у меру раста висине Христове, да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески! Како то можемо да учинимо? Једино у Цркви, са свима светима, кроз Свете тајне, кроз благодат Божију, уједињени у једној вери и мисли, славећи Бога и ближњега. Јер само у том јединству Бога и ближњега могуће је волети и себе. Немогуће је да волимо Бога а да ближњега свога не волимо. Волећи ближњег волимо и себе. Немогуће је да неко истински воли само себе јер права љубав јесте тројична. Зато су Отац, Син и Дух Свети – Тројица нераздељива у све векове и сву вечност. Љубав Божија према свету и човеку посведочена је целокупним домостројем спасења који је извршио Богочовек Христос, подневши и муке страдања на крсту. Данас славимо и велике Свете просветитеље Кирила и Методија које врло слабо помињемо. Једини храм посвећен њима у нашој Епархији сада се гради на Копаонику. Захваљујући њима наш народ је прогледао, јер су Света браћа поставила темеље писмености нашем народу како би разумели реч Божију у богослужењу, која је до тада објављивана на грком језику. Дакле, наш народ има начина, много му је дато, како би се спасао за Вечност. Јер тамо, у Вечности, чекају нас сви они светитељи које прослављамо у нашим крсним славама – Свети Сава, Свети Јован, Апостоли и сви остали. Тамо је живот бесконачни и вечно славље. То славље, љубав и радост призивам на све вас који сте се данас овде сабрали, на ваше домове, на нашу отаџбину. Јер без Бога не можемо ништа чинити, а са Њим смо силни! Њему нека је слава у све векове и сву вечност! Амин!“ Причестивши се Свесветим Даровима Тела и Крви Христове, на самом крају литургијског сабрања Епископ је поделио грамате за велике добротворе овог храма. Након тога су сви свештенослужитељи на челу са Епископом, као и приложници, добротвори, представници градских и државних институција, заједно са свим окупљеним верницима прешли у оближњи ресторан на свечани ручак који је уприличен. Извор: Епархија жичка

По питању освећења, душе ослобођене од тела имају предност у односу на оне које живе у телу. Наиме, кроз молитве свештеника и посредством светих Дарова, оне се очишћују и задобијају отпуштење грехова ништа мање него душе живих. Оне, међутим, више не греше, нити својим старим сагрешењима придодају нова, као што то већина живих чини, него или им се у потпуности опрашта свака кривица, или им се бар сагрешења стално одстрањују. Тако бивају спремније и ваљаније за заједничарење са Спаситељем, и то не само од већине оних који живе у телу, него и од њих самих кад би се налазиле у телу. И само то што су од тела слободне, чини их много подобнијима за причешћивање светим Тајнама него што би им то било могуће да су у телу. 2. Тамо, уистину, постоје многи и различити „станови“, где ће свака мера врлине бити награђена, и ништа неће остати без плате од стране праведнога и човекољубивога Судије. Јер и они који су највећих одличја достојни, који су савршени и који су наследници савршеног блаженства, као што је апостол Павле и они њему равни, на чистији начин у том спокоју уживају после смрти него онда кад су били у овоме животу; тако и они који су до каквог умеренијег спокоја доспели, сасвим природно у њему више уживају отишавши одавде него што су то могли живећи са телом. 3. Показали смо, дакле, да свако упокојење душа и свака награда за врлину, била она мала или велика, није ништа друго него овај Хлеб и ова Чаша, који достојно причешћују и једне и друге, односно и живе и умрле. Због тога је Господ ову Вечеру назвао ужитком светих у будућем веку, да би показао да тамо, осим ове Трпезе, нема ничега више. 4. Стога се ова свештена служба Евхаристије савршава и за умрле као и за живе. Па пошто се, као што је већ речено, живи освећују на два начина, тако се и умрли освећују на два начина;те ни по чему упокојени нису мањи од живих, него су у нечему и већи. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу.

У част осам векова самосталности Српске Православне Цркве, поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 22. септембра 2019. године са почетком у 8 часова у манастиру Ћелијама код Ваљева извршиће се освећење триолтарног храма Светог Саве, Светог мученика Јустина Философа и Преподобне Марије Египћанке - заветног храмаПреподобног Јустина Ћелијског. Својим наследницима Ава је оставио завештање да објаве његова дела, с тим да приход иде у Фонд Светог Јована Златоустог с циљем да се у манастиру Ћелијама подигне триолтарни храм у част Светог Саве (централни олтар), Светог мученика Јустина Философа (јужни олтар) и Преподобне Марије Египћанке (северни олтар). Жеља Преподобног аве Јустина почела је да се остварује када је архитекта проф. Предраг Ристић урадио пројекат храма. Године 2007. на месту некадашњег воћњака у присуству дванаест епископа освећени су темељи. Градња је настављена 2008. године. Године 2019. у потпуности су завршени и унутрашњи радови. Житије Преподобног оца Јустина Новог Ћелијског Овај чудесни благовеститељ Јеванђеља Христовог, Преподобни отац наш Јустин, родио се лицем на празник Благовести, 25. марта 1894. године, у Врању. И зато му на крштењу, родитељи Спиридон и Анастасија, дадоше име Благоје. Живе и темпераментне природе, хитар и жустар, Благоје одраста у крилу једне угледне, грађански отмене, али пре свега хришћанске и веома побожне породице. Све до деде му, свештеника Алексе, породица Поповића била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка. Још као дечак, Благоје је са родитељима често одлазио код Светог оца Прохора Чудотворца у Пчињски манастир, у близини Врања. Додир са православним богослужењем, као и дубока побожност и молитвеност мајке Анастасије, трајно ће утицати на формирање духа младог Благоја Поповића. Мудрољубив, гладан и жедан божанског и људског знања, пре свега човекопознања и богопознања, млади Благоје – Јустин уписује деветоразредну београдску Богословију Светог Саве (1905–1914). За професора, и свог вечног надахнитеља, има горостасног Николаја (Велимировића). Он одмах примећује овог небески даровитог младића, будућег богослова светоотачке величине и узлета, али и ствараоца аутентичног књижевног израза и песничког надахнућа. Поред богословског, он овде стиче и најшире светско образовање, следујући тако великим Оцима Цркве. Жудећи душом за вечно живим Христом, у њему се све јасније уобличава жеља за примањем светог монашког лика. Изашавши са Богословије, по избијању Првог светског рата, Благоје бива узет у српску војску, у чету младих болничара. Делећи злу и страшну судбу свога народа, крајем 1915. године, са војском се повлачи преко Чакора, Црне Горе и Албаније све до Скадра. Чврст и непоколебљив у својој одлуци да Цркви служи у монашком лику, по благослову Митрополита изгнане Србије Димитрија, двадесетогодишњи Благоје прима монашки постриг у православној цркви у Скадру на Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, узевши монашко име Светог Јустина Мученика и Философа. Избор овог христоносног двоименог светитеља – философа и мученика – за свога имењака и заштитника био је израз његове, младалачке и доживотне, дупле љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа. Тадашња Влада пребацује бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су повучени назад у Енглеску. У Енглеској Јустин студира теологију на Оксфорду. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Универзитета у Атини, где остаје до 1921. године, положивши све потребне испите. На истом Универзитету Јустин је касније стекао докторат на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920. године, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једног од краћих долазака из Грчке у Србију. Од октобра 1921. године Јустин ради као наставник Светог Писма Новог Завета, а затим Догматике и Патрологије у Карловачкој богословији. Православном светоотачком методологијом обогаћује образовни богословски програм уносећи низ плодотворних новина, потискујући овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922. покреће Хришћански живот – часопис за хришћанску културу и црквени живот, истинољубиво и храбро критикујући све лоше појаве јавног и црквеног живота. Од 1930. до 1932. године Јустин борави у Поткарпатској Русији, где заједно са епископом Јосифом Цвијовићем успешно мисионари, враћајући отачкој вери насилно поунијаћене православце, обновивши тако Мукачевску епархију. Црква му нуди епископски чин. Не сматрајући се достојним тако велике и важне службе, смирени монах Јустин то одбија. Године 1934. Јустин постаје доцент на Богословском факултету Универзитета у Београду. Са групом интелектуалаца, међу којима је био и философ Бранислав Петронијевић, 1938. године учествује у оснивању Српског философског друштва. По успостављању комунистичке власти у Југославију 1945. године, отац Јустин је, уз још двеста професора, прогнан са Београдског универзитета. Потом је ухапшен и затворен. Из затвора, где је тамновао заједно са својим духовним чедом јеромонахом др Василијем (Костићем), пуштен је 1946. године на молбу патријарха српског Гаврила (Дожића), који се у то време вратио из логора Дахауа. Прогнан са Универзитета и без пензије, лишен људских, верских и грађанских права, по позиву игуманије Саре, отац Јустин 1948. године долази у женски манастир Светих Архангела у Ћелијама, где отпочиње свој живот у заточењу, живот страшног исповедничког благослова, који ће трајати све до блаженог уснућа. Уједно, ово је и најплодоноснији период у животу оца Јустина како на пољу писања и превођења, тако и на пољу духовничко пастирске службе. Једину жељу да свакодневно служи свету Литургију мати Сара радосно прихвата. Ћелијски заточник је говорио више страних језика: грчки, руски, немачки, енглески... У Ћелијама се бавио превођењем са различитих светских језика. Приредио је 12 томова Житија светих – за сваки месец у години по једну књигу. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегезе обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије. Целокупни опус оца Јустина броји око 40 томова. Иако је састрадавао са српским народом и са Српском Црквом, у својим беседама није штедео ни народ ни Цркву. Није се плашио да каже и укаже на недостатке. Грмео је понекад гневом праведника, не плашећи се да ће тим гневом повредити ризу Цркве Христове, већ је знао да ће је њиме сачувати и очувати. Године су пролазиле а отац Јустин није смањивао подвиг већ је удвостручио молитве за српски народ. Неговао је врлину поста. Петком се потпуно уздржавао од хране, такође и целе прве недеље Великог поста. Често је на себе налагао и додатне постове. Живео је до краја строгим испосничким животом, у којем су му следовале ћелијске сестре. Изобиловао је сузама, молитвеним уздасима, вапајима ка Христу. Безбројна су чуда која је Преподобни отац наш Јустин још за живота сатворио. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама има се много рећи. Јустин је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, Авини ученици и остали поштоваоци... Ава Јустин – духовник монахињама и свем побожном свету, учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“, непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је ради њега страдало од комунистичких власти. Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је богомудро поучавао, о чему сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелијама, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, ава Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“ Нарочито је значајна духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, нарочито за искрено тражећу и истине жедну интелигенцију, омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама, иако је настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на светим Литургијама на стотине имена која су му слали у писмима, или лично доносили верујући са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Отац Јустин је се упокојио у исти дан када је и рођен – на празник Благовести, 7. априла (25. марта) 1979. године. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних Грка, Руса, Француза – јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. Убрзо по уснућу аве Јустина насликано је на десетине икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској и Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Забележена су чуда на његовом гробу и по његовим молитвама. Канонизација аве Јустина Име архимандрита Јустина Поповића из манастира Ћелије код Ваљева званично је унето у Диптих светих Православне Цркве одлуком Светог Архијерејског Сабора у мају 2010. године. По одлуци Сабора, литургијски спомен Преподобног Јустина Ћелијскога слави се 14/1. јуна. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја Српске Православне Цркве. Дана 14. јуна 2010. лета Господњег у манастиру Ћелије код Ваљева, спомен Преподобног оца Јустина Ћелијског први пут је литургијски прослављен после уношења Авиног имена у диптих светих. Пренос моштију аве Јустина У години 2014. Епархија ваљевска прославила је два јубилеја – 120 година од рођења и 35 година од престављења у Господу Преподобног Јустина Новог Ћелијског. На празник посвећен ави Јустину, 14. јуна 2014. године, његове мошти су извађене из гроба и положене у манастирски храм у Ћелијама. Хиљаде верника из целе Србије, земаља региона, као и Грчке, Русије, Сирије, Немачке, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Аустралије и других крајева света походило је манастир Ћелије на празник Преподобног аве Јустина како би поделило свечарску радост обитељи поводом Преноса моштију новопросијавшег српског светитеља, који је три деценије као духовник, научник, проповедник – речју, свестрани хришћански прегалац – стварао у тој светињи. Литургијском прослављењу, уз Патријарха српског Иринеја предстојавао је велики број епископа не само из Српске Православне Цркве већ и из Кипарске, Грчке и Руске Православне Цркве, уз свештенике и монахе из целога света. О 120-годишњици рођења, 35-годишњици блаженог престављења и 4-годишњици црквеног саборног прослављења Преподобног оца Јустина извршено је вађење из гроба, умивање, полагање у нови ковчег и преношење његових светих моштију у стару манастирску цркву Светих Архангела. „Отац Јустин је већ на први поглед изгледао као светац. Једноставно, носио је нешто светачко у себи на сваком месту. Ћелијске сестре су годинама крај себе имале свеца, који је привлачио себи бројне православце, али и припаднике других вероисповести, који би после разговора са њим примали Православље. Код њега у речнику има речи којих нема ни у једном језику. Због тога имамо потешкоћа када га преводимо на стране језике. Али, Господ нам помаже да их превазиђемо како бисмо свим народима донели чисто Православље“, беседио је том приликом на српском језику ћелијским поклоницима Архиепископ берлински Руске Заграничне Цркве Марко. „Ава Јустин нас сабира неколико десетина година у ову светињу. Као Свети пророци Илија, Јеремија и Јован Претеча учи нас правом речју, каткад строгом да нас опомене и врати на прави пут – пут Христов. А има ли другог пута којим можемо поћи осим Христовог, светосавског, пута оца Јустина и других Божјих угодника? Заблагодаримо Господу, браћо и сестре, што нам је у ово тешко време подарио владику Николаја и аву Јустина и друге свете из рода нашег, поручио је Патријарх српски Иринеј. Кратак историјат манастира Ћелије Тачно време настанка манастира Ћелије није сасвим познато. Према историјским подацима потиче из средњег века, а предање оснивање манастира везује за име краља Драгутина. У доба дугог и тешког турског ропства манастир је рушен и паљен, и опет обнављан. У 18. веку манастир је имао значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб налази у порти манастирске цркве) били су међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи Рувим, који је мученички пострадао за Христа. У 19. веку у Ћелијама је основана Основна школа – међу првим школама у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је касније Свети владика Николај Велимировић „први буквар учио“, и потом Ћелије целог живота носио у срцу. Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928. године када је одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир. Манастирска црква Светих Архангела лежи на узвишењу које се диже са дна котлине. Првобитну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом. Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Кубе је деветострано у част светих девет анђелских чинова, а дозидано је 1936. године. Због бурних историјских догађаја који нису поштедели манастир и његове светиње, од старих црквених вредности мало је тога сачувано. У манастиру се налази остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престоном иконом из 1816. године. Сачувана је и икона Сабора Светих Архангела из 1790. године, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Манастир чува Хаџи Рувимов престони крст, изрезбарен у дрвету, постављен у метални оквир с постољем, и још неке старе крстове сличне израде. Од старих сасуда сачуван је један путир из 1833. године. Многе старе књиге из манастира Ћелије имале су врло бурну судбину, а многе се и данас налазе на другим местима. У манастиру су остале богослужбене књиге из 18. века. Најстарија књига је Божественаја скрижаљ из 17. века, коју је купио црногорски Владика Данило Петровић када је 1715. године био у Русији. У манастиру Ћелије се чува Свето Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу. Порта старе цркве ограђена је каменом оградом. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни налази се гробни знамен Преподобног оца Јустина Ћелијског. Гроб Аве Јустина у манастиру Ћелије постао је духовни темељ манастира који носи епитет „бисер у руци Божјој и парче Раја на земљи“. Захваљујући Преподобном ави Јустину, манастир ужива велики углед у целом православном свету. Аудио директан пренос освећења и свете архијерејске Литургије из манастира Ћелије, пратите на таласима радија "Источник": http://radioistocnik.info Извор: Инфо-служба СПЦ

Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина, рекао је за радио „Источник“ да се припреме пред освећење тропрестолне заветне цркве Преподобног аве Јустина у недељу 22. маја у манастиру Ћелије приводе крају, те да ће све бити спремно за велики догађај који ће увеличати више од 10 Епископа СПЦ, али и гостију из сестринских помесних цркава. „Долазак је потврдио и Епископ берлински Марко из РПЦ који је лично познавао Аву Јустина и чији је пријатељ био“, каже отац Филип који позива верујући народ да дочека Архијереје у 8 часова, а освећење са Светом Литургијом почиње у 9 часова у недељу. Извор: Радио Источник

У недељу једанаесту по Духовима, на празник Светог Андреја Стратилата, дана 01. септембра текуће године у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијскога у Карловцу торжествено је прослављена дуго очекивана свечаност у Епархији горњокарловачкој. Новоподигнути Епархијски двор и црквеноопштинска сала у порти Саборног храма окупио је велики број верног народ Епископије горњокарловачке али и са свих других крајева, затим представнике културног и политичког живота како Републике Хрватске тако и Републике Србије и Републике Српске. Повезана вест: Свечано вечерње у карловачком Саборном храму Прослава је започела Литургијским сабрањем којем је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Са Високопреосвећеним митрополитом саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим и домаћин, Епископом горњокарловачки г. Герасим као и бројно свештенство Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке. После завршетка Свете Литургије, епископ г. Герасим обратио се верницима благодарећи Богу за овај дан и уступио реч митрополиту г. Порфирију. Митрополит г. Порфирије обратио се беседом у којој је нагалсио да је „епископ Герасим одговорио на дарове Божије тако што се целим својим бићем предао Богу“ и приметио да враћањем православној вери народа овог краја, долази до свеукупног преображаја о чему и овај катедрални храм као и новоподигнути епархијски центар сведоче. Осврћући се на речи Светог Јеванђеља, митрополит г. Порфирије осврнуо се на саживот истакавши да је „тајна царства небеског у нашим међусобном односима те да без опроштаја сво наше постојање бива обесмишљено.“ Након беседе мтрополита г. Порфирија, епископ г. Фотије освештао је зграду новог епархијског центра и црквеноопштинске сале. У порти храма уприличен је ручак за уважене госте и верни народ, око чега се у својству доброг домаћина побринуо епископ г. Герасим. У току агапијског обеда, у свом архипастриском обраћању присутнима епископ г. Герасим је истакао да је „мали труд живота нашега а велико и бесконачно добро које за собом оставља, те непосустајући, истрајавамо са православнима овог краја. Наше постојање није пасивно, оно није немо и посматрачко, него ткалачки фактор у свим сферама јавнога живота и као Црква Христова градили смо на темењу који је Истина, на крајугаоном камену који је Христос.“ Епископу г. Герасиму се пред окупљенима обратили и господин Бранко Ружић министар државне управе и локалне самоуправе у Влади Републике Србије, и господин Петар Ђокић, министар индустрије, енергетике и рударства у Влади Републике Српске, честитајући епископу г. Герасиму овај велики историјски дан за Епархију горњокарловачку. Извор: Епархија горњокарловачка

У литургијској радости многобројног народа Божјег, парохија Светог пророка Илије у Мерилвилу свечано је прославила свог патрона и заштитника. Том приликом освећен је завршени фрескопис Саборног храма. Евхаристијско сабрање предводио је Преосвећени Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин, уз саслуживање архијерејског намесника чикашког протојереја-ставрофора Недељка Лунића, протојереја-ставрофора Марка Матића, протојереја Радована Јаковљевића и старешине Саборног храма Александра Новаковића, протођакона Милована Гогића и ђакона Ненада Јаковљевића. Иако је Саборни храм Светог пророка Илије по лепоти и величини импозантан, његова лепота употпуности се пројавила у литургијској радости када су верујући људи са децом приступили Чаши спасења и примили лек бесмртности. Велику и искрену радост свих присутних верника и свештенства употпунило је освећење фрескописа Саборног храма који својом лепотом подгрејава и буди срце сваког верника на молитву. Заиста, велико дело је учинио познати фрескописац Милован Белошевић, који је заједно са својим сарадницима уз вишегодишње напоре, привео крају дело вечне радости и оставио духовни печат свим верницима који ће свој духовни мир налазити у тајни иконе. Прелепи духовни догађај улепшали су чланови црквеног хора при Саборном храму умиљатим гласовима и мелодичним духовним песмама. Протојереј Александар Новаковић, старешина Саборног храма, захвалио је епископу Лонгину на духовној подржци и поверењу које је имао у фрескописце као и своје епархиоте да могу привести крају једно вечно и непролазно дело. Посебну захвалност упутио је прегаоцима дела фрескописа г. Давиду Максимовићу и г. Милораду Стојићу који су учинили све што је било потребно да се фрескописање Саборног храма употпуности заврши и остави у наслеђе генерацијама верника који долазе. Епископ Лонгин је освештао фрескопис Саборног храма и у надахнутој беседи захвалио свим верницима који су помогли фрескописање поучивши народ сабрани о светом Јеванђељу и потреби да се мисија живе вере преноси на генерације које долазе. Заиста мноштво духовних мисли и поука које су извирале из надахнуте беседе епископа Лонгина биле су прави духовни мелем и радост за сваког присутног верника у Саборном храму Светог пророка Илије. После свете Литургије, епископ Лонгин са многобројном децом, верницима и свештенством чикашког намесништва, благословио је славско жито, преломио славски колач и пожелео свим присутним срећну и благословену крсну славу. Извор: Српска Православна Црква

Родно место блаженопочившег патријарха Павла, Кућанци, и ове године, на десетогодишњицу од његовог упокојења, биће место окупљања у славу Бога и сећање на вољеног патријарха, и то са још већом радошћу и торжеством због обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла и Парохијског дома, чије ће освећење бити 16. новембра 2019, а чиме ће Епархија пакрачко-славонска обележити велики јубилеј СПЦ, осам векова аутокефалности. То је за Слово љубве потврдио Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) који је позвао верне најпре на традиционално молитвено сабрање у Кућанце на Павловдан (13.07), у септембру о дану рођења патријарха Павла (11.09), затим у Јасеновац на прославу Светих Новомученика (7 - 11.09), док ће велики црквено-народни сабор са освећењем обновљеног Храма у Кућанцима бити 16. новембра, одмах после дана упокојења патријарха Павла. Владика је између осталог рекао: "Београд је дужан сваком од својих патријараха, али посебно патријарху Павлу", и подсетио: "Славонија је учествовала у градњи Пећке Патријаршије тиме што је на њено чело дала патријарха Павла". http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Ep.Jovan 11.07.19. kratko o saborima(1).mp3 Извор: Радио Слово љубве

Епиклеза је врхунећа тачка молитве Анафоре, када се заједница, свештеном молитвом, обраћа Богу Оцу да ниспошље Духа Светога ради претварања Дарова у Тело и Крв прослављенога Христа ради освећења верних. У православној Литургији, освећење Дарова врши се молитвом призива Светога Духа која следи одмах после речи установе Евхаристије, о којима смо говорили у нашој претходној емисији. Поред освећења дарова, у овом издању емисије "Светотајинско богословље" тумачили смо молитвено помињање Пресвете Богородице, као и усрдне молитве које упућујемо свима светима у оквиру ходатајствене молитве. Божанствену Евхаристију приносимо за све свете, а особито за Пресвету Богородицу. Прво да бисмо им указали част, а друго, да бисмо заблагодарили Богу што нам их је подарио да нас заступају на наше спасење. Сви светитељи, али особито Пресвета Богородица, јесте сама по себи човеково благодарење Богу за Његова доброчинства. Данашња емисија крунисана објашњењем јектеније пред молитву Господњу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ

На дан спомена Светих мученика пивских и Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у спомен цркви Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима – мјесту саборног спомена свих пивских новомученика. Бројном сабраном народу ријечима архипастирске бесједе обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Владика је истакао да је главни храм у православном свијету подигнут над Гробом Господњим и голготом у Јерусалиму, а да је овај Храм Светог Јована Крститеља подигнут на мјесту пивске голготе у Долима: „Овај храм је примио освећење од Гроба Господњега и од голготе Христове зато што су на овоме мјесту пострадали хришћани за име Божије, нарочито спомињемо дјецу.“ Преосвећени је казао да још није сигурно да ли је овдје пострадало 109 или 111 дјеце, али да је њихова жртва запечатила пивску жртву у току Другом свјетског рата. „Страдала су дјеца, жене, труднице, старци, нејач. Све су то невине жртве које су побили фашисти и нацисти. Не само они који су овдје дошли из Њемачке и команда Принц Еуген дивизије, већ и неки од наших комшија који су се прикључили тим злогласним СС, заиста злочиначким, дивизијама“, нагласио је Епископ Јоаникије и додао: „Ми се сјећамо тог злочина, али истовремено прослављамо нове Пивске мученике на чијем челу су двојица свештенослужитеља Господњих: игуман пивски Иларион и стари прото Јоко Сочица. Међу многим Пивским мученицима највише се говори о двије дјевојке: Јаглики Аџић и Софији Кандић. Са њима помињемо и двогодишњег дјечака – младенца Господњег Благоја Власовића који је бачен низ стијене кањона ријеке Пиве.“ Владика Јоаникије је казао да се данас, налазећи се на овоме страшноме мјесту пивске голготе, осјећамо као да смо у храму Васкрсења Христовога. „Ово мјесто распећа већ добија и освећује се силом васкрсења. Већ је трећа година како прослављамо као свете Мученике пивске. Овај храм је слика Васкрсења Христовога јер је овдје васкрсла и Ловћенска капела. Распета и разрушена на Ловћену, али васкрсла у Пиви и другим мјестима по свим српским земљама“, поручио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. У културно-умјетничком програму, који је уприличен након светог богослужења и ломљења славског колача, учествовали су: Црквени хор „Красница“ из Чајнича, рецитатор Драгана Мићановић, гуслар Здравко Кнежевић. Сабрање је настављено уз трпезу братске љубави; домаћин славља био је Зоран Крунић, а за следећу годину кумство је преузео Костадин Пејовић. У Центру за културу у Плужинама, синоћ је, приказан документарни филм у славу Светих новомученка пивских „Кад се Пива селила на небо“, аутора проф. Веселина Матовића. У селима Пиве од 6. до 12. јуна 1943. године нацистичкa Принц Еуген дивизија побила 1290 недужних душа, међу којима 549 дјеце и младих до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. У саставу њемачке Принц Еуген дивизије, која је извршила злочин у Пиви, био је велики број фолксдојчера и босанско-херцеговачких усташа. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих Пивских новомученика. У већ постојећем спомен комплексу у Долима, сродници и потомци потомака пострадалих, сложна браћа Пивљани су са великом љубављу саградили спомен цркву Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, а за покој душа пивских мученика побијених на правди Бога. Цркву је 7. јуна 2006. године освештао Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом редовном засједању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог Епархије будимљанско-никшићке на челу са Његовим преосвештенством Епископом г. Јоаникијем, у диптих Светих уврстио Свете мученике пивске, величке и горњеполимске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је чин освећења тек завршеног Централног магацина Епархије нишке у кругу Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу у недељу, 19. маја 2019. године, након што је у нишком Саборном храму началствовао Светом архијерејском Литургијом. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190519-223029-178_220_74_188-998.mp3 Владики нишком саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма у Нишу, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиловић. Преосвећени Владика је своју беседу започео радосним хришћанским поздравом "Христос васкрсе" а онда се захвалио свим ктиторима, приложницима, запосленима у епархијском магацину и свима онима који су се, посебно последњих дана, потрудили да зграда Централног магацина изгледа веома лепо, као и добротворима захваљујући којима постоји и пут до магацина. Владика је затим доделио архијерејске грамате заслужним појединцима за показану љубав и несебичну помоћ при уређењу Централног магацина Епархије нишке. У згради нишке Богословије у којој су првобитно, након протеривања нашег народа са Косова и Метохије, били смештени ђаци Богословије "Светог Кирила и Методија" у Призрену, у последњих годину и по дана обављали су се радови како би на овом месту био направљен Централни магацин Епархије нишке из кога се манастири и црквене општине снабдевају свим потребним црквеним стварима. Ова замисао, да се након пресељења Богословије у нову зграду, старој згради одреди садашња намена, потекла је од Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, одмах по његовом увођењу у трон Епископа нишких у августу 2017. године. Извор: Радио Глас

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештаће у недељу, 5. марта 2019. године, храм Светог Атанасија Великог у земунском насељу Плави хоризонти. Том приликом, патријарх Иринеј ће доделити храмовне захвалнице и патријарашке грамате заслужнима који су својим посебним трудом допринели да се свети храм изгради. Свечани дочек Његове Светости Патријарха планиран је за 8 часова. Од градње до освећења цркве Светог Атанасија Великог прошло је седам година. Земљиште на коме је подигнута светиња у Плавим хоризонтима освештао је патријарх Иринеј 3. маја 2012. године, док је темеље храма Његова Светост освештао 30. августа 2012. године. Храм посвећен Светом оцу наше, Атанасије, исповеднику и Патријарху александријском, чува велике светиње: честицу Часног крста и честице моштију светих Нектарија Егинског, Димитрија Мироточивог, Арсенија Сремца и Серафима Саровског. Сваког петка, суботе и недеље од 17 часова у храму се чита акатист и служи молебан за здравље. До цркве Светог Атанасија Великог саобраћају линије градског превоза број 708 (Нови Београд, Блок 70А - Земун поље) и 709 (Земун, Нови град - ТЦ Змај - Земун поље). Извор: Српска Православна Црква

Велики хришћански празник Богојављење, саборно и молитвено прослављен је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Слободан Лукић црмнички парох и јерођакон Роман, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Током Литургије прочитано је зачало из Светог Јеванђеља о славном и чудесном Христовом крштењу на Јордану, када се Дух Свети у виду голуба спустио на његову главу. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Потом је о. Јеротеј са саслужитељима служио велико освећење богојављенске воде. На крају богослужења сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог казао да узимањем богојављенске воде примамо освећење Светог Духа. – Данас прослављамо велики празник и дан који се збио на Јордану пред очима мноштва свједока и нема никакве сумње у стварност и истинитост тога догађаја нити ко покушава да негира тако нешто, јер на очиглед свих при крштењу Господа Исуса Христа, на Њега силази Дух Свети у облику голуба и чује се Очев глас ”ово је Син мој љубљени” – казао је о.Сергије. Он је додао да се чудеса дешавају стално, као и у води која се освештава на Богојављење. – Чак је и научно доказано да се структура воде мијења на данашњи дан, на свим мјестима гдје се изврши освећење – казао је о. Сергије и сабране поздравио радосним поздравом Бог се јави, ваистину се јави. Извор: Манастир Острог

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у недељу двадесет и осму по Педесетници, 9. децембра 2018. године, у параклису Светих Отаца Атонских, у манастиру у Ковиљу. Владици су саслуживали Епископ мохачки г. Исихије, монаштво и свештенство Епархије бачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископ бачки је рекао да Христос никада не изазива принудну веру и принудну заједницу са Собом. Принудна заједница је пакао за људе, а заједница из љубави је рај. Оно што је са наше стране допринос и сарадња са љубављу и благодаћу Божјом, то је наша вера, али вера жива, непосредна, не теоретска, идеолошка, него вера која нас призива на заједницу са Господом, и јесте заједница са Њим. Вера рађа молитву, а молитва је заједница са Богом, навео је владика Иринеј у беседи по прочитаном јеванђелском одељку. Архијереј је нагласио да ми данас прослављамо не само један давни догађај, него да доживљавамо оно исто што се описује у библијским описима. Ако је Христос једампут или више пута у току боравка на земљи, враћао вид слепима, он то чини увек, при чему је веће чудо враћање духовнога вида духовно слепима него телеснога вида телесно слепима. Духовно слепи без Христа смо сви, без изузетка. Зато и постоји Црква Његова, Његово живо присуство у Цркви, кроз Цркву, као Црква, да бисмо ми прогледали духовно и да бисмо тим новим, пробуђеним погледом сагледавали свет око себе, ближње своје и сами себе, објаснио је владика Иринеј. Пре почетка свете Литургије, извршен је чин освећења антиминсâ намењених за богослужбене потребе више од сто парохија Епархије бачке. Тако се зову платна без којих се не служи света Литургија и у која су увек ушивене честице моштију светих. Ми смо данас, хвала Господу, осветили три стотине антиминса за потребе свих храмова у нашој Епархији, и манастирских и парохијских, казао је Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој. У току свете Литургије, владика Иринеј је рукоположио јерођакона Јеротеја (Петровића) у чин јеромонаха. Извор: Епархија бачка

Храм светог Василија Острошког на Бањици, чија је градња започета 2002. године а темељи освештани од стране блаженопочившег патријарха Павла, у недељу 11. новембра дочекаће Свјатјејшег Патријарха српског Г. Иринеја, који ће са свештенством АЕМ извршити чин великог освећења храма. Прилог радија Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је 21. октобра 2018. године осветити крстове у храму Светог великомученика Димитрија у Бајчетини. Чину освећења присуствовали су чланови ктиторске породице Николић којима је Преосвећени Владика г. Јован упутио топле речи благодарности и благослова. -За нас хришћане крст је знак препознавања. Позвани смо да носимо своје крстове како би и они носили нас, поручио је владика Јован који је, том приликом, у знак захвалности за несебичну љубав коју су делима потврдили одликовао архијерејским граматама г. Сретена Јоцића из Београда и г. Слободана Василијевића из Чачка. Трпезу љубави за све госте приредила је монахиња Ирина, настојатељица свете обитељи. Извор: Српска Православна Црква