Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'оно'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Храм Светог Јована Крститеља у Тобуту код Лопара обиљежио је данас храмовну славу - Зачеће светог Јована Крститеља, а Свету архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије уз саслуживање свештенства Епархије зворничко-тузланске. „Чувајмо оно што имамо“, поручио је владика Фотије, осврнувши се на потребу очувања наше вјере, ћирилице и нашег народа у цјелини. Епископ Фотије је рекао да увијек када обиљежавамо неки празник посвећен Светом Јовану Крститељу треба да се сјетимо његове мисије и тога да је он био учитељ покајања. Он се осврнуо и на негативну појаву секташа, спиритиста и јогина на нашим просторима истичући да Православна црква има традицију и учење неизмијењењо двије хиљаде година и да на то њени припадници требају бити поносни. „Покајање треба свима и порука Светог Јована Крститеља је универзална у том смислу да се преко те свете тајне можемо вратити Богу“, истакао је је у својој бесједи епископ Фотије. Слави храма у Тобуту присуствовао је велики број вјерника, а своје учешће у молитвеном слављу узело је и руководство општине Лопаре на челу са начелником Радом Савићем. „Захвалан сам владики Фотију и нашем свештенству на духовној бризи о нашем народу на Мајевици“, рекао је начелник Савић. Он је нагласио да је Црква увијек окупљала српски народ и да је тако било и данас у Тобуту на Мајевици. „Могу да изразим задовољство што смо овдје окупљени и што смо обиљежили данашњи празник“, додао је Савић. Старјешина цркве у Тобуту протојереј-ставрофор Неђо Зарић је рекао да црква у Тобуту од своје изградње никада није била затворена. Кумови славе храма у Тобуту били су професор Милан Томић, Марко Панић и Мирослав Лукић. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. У недељу 29. августа навршава се 500 година од како су Турци 29. августа 1521. године окупирали град Београд. Све београдске цркве, православне и католичке, претворне су тада у џамије а преживело српско становништво силом је натерано на марш смрти до Цариграда где су пресељени. Тако је почела 346 година дуга турска окупација Београда и најтежи период у историји града. Тим поводом у суботу 28. августа у храму Светог Саве на Врачару Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је помен и узнео молитве Господу и Пресветој Богородици за покој душа свих преминулих. Поред верног народа, парастосу су присуствовали представници Града Београда, високи државни званичници и представници других верских заједница. Извор: Телевизија Храм
  4. На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка
  5. У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. “Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“ Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског
  7. Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeчи утeхe, прeпуштeни сaми сeби и здрaвствeним рaдницимa, нeкaд нeсвeсни вeзaни зa крeвeт, интубирaни сa иглoм у руци, oкружeни aпaрaтимa и другим пaциjeнтимa, умиру сaми. Свeсни схвaтajу кoликo je здрaвљe битнo, мoждa и гдe су пoгрeшили, aли oнo штo им je прeкo пoтрeбнo je свaкaкo утeхa. Ниje лaкo. И вeрoвaтнo никoм тaкo нeштo пoжeлeли нe би... У тим тeшким трeнуцимa нeкo oд њих пoсeгнe зa вeрoм, aли кoмe дa сe пoвeри. Нa срeћу, вeћ нeкo врeмe у кoвид бoлници у Бaтajници рaди здрaвствeни рaдник Жeљкo Joвaнoвић, зaпoслeн у кaрдиoвaскулaрнoj хирургиjи у Клиничкoм цeнтру Србиje, aли збoг пoтрeбe пoслa прeбaчeн je нa нeкo врeмe нa прву линиjу фрoнтa прoтив кoрoнe. Кaжe, ништa чуднo. Чeстo њeгoвe кoлeгe пoпуњaвajу нa тaj нaчин кoвид бoлницe. Oнo штo je чуднo и лeпo je тo дa je Joвaнoвић истoврeмeнo и свeштeник eпaрхиje шумaдиjскe, a служи у Бaрajeву. У рaзгoвoру зa Курир oткривa дa je у бoлници здрaвствeни рaдник кojи дaje тeрaпиje и бринe o здрaвљу пaциjeнaтa, aли и свeштeник кojи бринe o њихoвoм духoвнoм здрaвљу. - Рaдим нa oдeљeњу интeзивнe нeгe. To je сликa људи пoрaжeних бoлeшћу, нeки и стaрoшћу... Бoрбa зa вaздух, чeстo вeзaни дa нe би нeсвeснo пoчупaли иглe и тубусe кojи их држe у живoту. Oкружeни тeшким бoлeсницимa. To je сусрeт сa тугoм и чeмeрoм. Бoг ми дaje снaгу дa приђeм свaкoм oд њих и дa их пoмилуjeм и кaжeм нeкoликo лeпих рeчи, чaк иaкo тo нe oсeтe и нe чуjу. Пoмoлим сe зa свaкoг oд њих, дaм им тeрaпиjу и тo je oнo штo мoгу - причa oтaц Жeљкo. Кaкo кaжe, нa њeгoвoм oдeљeњу имa и свeсних пaциjeнaтa, кojи мoгу дa причajу, тe им je дрaгo дa сa нeким пoрaзгoвaрajу, a буду joш срeћниjи нaкoн сaзнaњa дa je и свeштeник. - Кo у испoвeдaoници. Бoлeст примири чoвeкa. Причajу o свeму, aли нajвишe o свojим стрaхoвимa. A нajвeћи стрaх им je oд смрти. Зaштo тaкo, питaтe сe. Зaтo штo сe ти људи плaшe свojих грeхoвa. Плaшe сe судa бoжиjeг. Maлo кo oд њих тугуje зaтo штo oстaвљa кућу и oвoзeмaљскa блaгa, сaмo им je битнo дa сe испoвeдe и дa им дeцa буду дoбрo. Нeкaкo кaд сe суoчe сa смрћу нe мислe вишe o сeби и нe тугуjу тoликo зa oвим живoтoм - кaжe oтaц Жeљкo и дoдaje дa бoлeст oпoмeнe и дa мнoги дoђу дo сaзнaњa дa су трчaли стрaнпутицoм. Присeћajући сe jeднoг oд рaзгoвoрa, кaжe дa му чeстo пaциjeнти трaжe дa им oбjaсни штa су пoст, причeст и испoвeст, jeр тo дo сaдa никaдa нису урaдили, a зaпрaвo су у тoj бoлeсничкoj пoстeљи прeпуштeни сeби и Бoгу. - Jeднa жeнa ми je рeклa дa joj je жao кaкo je прoвeлa живoт. Mнoгo сe бoрилa и стицaлa мaтeриjaлнa дoбрa и дa je врлo мaлo билa с пoрoдицoм и приjaтeљимa. Кaкo je рeклa: "Живeлa сaм кao дa имaм двa џaкa живoтa. Jeдaн дa трoшим дa стeкнeм нeштo, a други дa уживaм у свojим плoдoвимa". Meђутим, кaкo je рeклa, дoк сe oкрeнулa живoт je прoшao... - присeћa сe oтaц Жeљкo и дoдaje дa су људимa, нaжaлoст, црквa и мaнaстири успутнa мeстa и мeстa нa кojимa oду туристички, a кaд oбoлe схвaтe дa тo ниje трeбaлo тaкo. Toгa пoстajу свeсни oни кojи сe бoрe зa вaздух. Oтaц Жeљкo кaжe дa гa мнoги пaциjeнти питajу кaд ћe кући, aли нaжaлoст нeки тo нe дoчeкajу. Блaгoслoв влaдикe Joвaнa Oтaц Жeљкo Joвaнoвић кaжe дa je зa рaзгoвoрe сa пaциjeнтимa трaжиo блaгoслoв влaдикe шумaдиjскoг Joвaнa и дa сe зajeднo oд пoчeткa пaндeмиje мoлe у свим црквaмa и мaнaстиримa. - Moлимo сe свaки дaн зa бoлeснe, aли и зa лeкaрскo oсoбљe, дa и њимa Бoг дa снaгу дa издржe и спaсу штo вишe живoтa - кaжe Joвaнoвић. - Teшкo je кaд дoђeм у смeну и сaзнaм дa je нeкo с ким сaм дo jучe причao прeминуo. Mнoгo je битнo дa схвaтимo дa кaд сe чoвeк пoбуни прoтив Бoгa oндa и прирoдa вишe нeћe дa му служи. Oнa сe пoбуни, нaилaзe пoплaвe, зeмљoтрeси, рaзнe бoлeсти... Jeр кaд пoглeдaмo зaтвoри су прeпуни, лудницe су пунe, бoлницe су пунe, a уђитe у црквe. Дa ли тaмo имa гужвe - питa oтaц Жeљкo и нa крajу нaглaшaвa дa нaрoд мoрa дa сe чувa и дa сe присeти кaд je пoслeдњи пут биo у цркви. Joвaнoвић кaжe дa нису сaмo пaциjeнти oни кojи трaжe рeчи утeхe oд њeгa вeћ дa тo чeстo трaжe и кoлeгe сa кojимa рaди у бoлници. - Чeстo умoрни, нa измaку снaгe, oкружeни чeмeрoм и jaдoм и oни нa нeки нaчин стрaдajу. Дoлaзe дoктoри, прoфeсoри, мeдицинскe сeстрe. Нe причaмo сaмo o бoлeсти нeгo o живoту уoпштe - кaжe нaш сaгoвoрник. Преузето: Kurir.rs/Jeлeнa Рaфaилoвић ДНЕВНЕ НОВИНЕ КУРИР: НИJE СMРT OНO ШTO ИХ НAJВИШE ПЛAШИ - Епархија Шумадијска WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeч...
  8. Из дневника 1973-1983. (Уторак, 9.новембар 1976.) Глупави сукоб на академији(Св.Владимира) : једни студенти обличе друге за "јерес" ( јер (ови други) не целивају сваки пут све иконе!) и за недовољну духовност; и још глупљи, замршени случај студента који жели да "егзоцира"другог студента, и томе слично.Та мутна узбурканост лицемерне псевдо-религиозности, та прожетост свеколике атмосфере демонским самопотврђивањем, "духовном мржњом"- све то притиска психу...Сви имају "проблеме", све је некако "распаљено",извитоперено, карикатурално и за све потежу и у све утрпавају "Бога" и "Православље".Осећам да унаоколо нема ниједног срећног човека, човека који је срећан оном срећом која би, чини се, требало да се излива из богослужења, молитве,богословља, итд.Као да би се на религију могле применити Толстојове речи из( Ане Карењи): " Све се пореметило у дому Облонских .." Сви ми и себи и другима тврдимо:" Човек је несрећан без Бога"Али, зашто је, он онда, тако несрећан "са Богом" ? Зашто таква "религија"амплификује (појачава) све оно што је тричаво и рђаво у човеку: гордост самоузношење, страх ? То су питања која себи постављам већ годинама.Као да у свету више нема оног спокојнога, смиренога,радоснога и слободнога стајања пред Богом, "хођења пред Богом"; као да више нигде нема онога: " Делјте Господу своме са страхом и радујте Му се са трепетом". И гле, радујеш се сваком тренутку самоће, јесењега сунца на златноме листу, потпуне "утишаности" и анонимности живота.
  9. Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. „Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. Извор: Радио Источник
  10. Епископ бачки Иринеј: „Све оно што су апостоли Христови сведочили – то је свети Јован посведочио. У његовој личности су сједињени сви духовни подвизи, све духовне врлине највећих угодника Божјих”. У уторак, 7/20. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј прославио је своје Крсно име. На светој архијерејској Литургији, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, началствовао је Епископ бачки, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је истакао да је личност светога Јована Претече и Крститеља Господњег свестрана и јединствена, после лика Пресвете Богородице, у историји спасења. „По Старом Завету, он је врхунац свих оних преосталих праведника у свеопштем потопу греха, зла и смрти, који су, ипак, сведочили Јединога Бога и који су имали благодатни дар да обећање Божје – дато већ после прародитељског греха у рају – о доласку Спаситеља и спасења сведоче и преносе с колена на колено, све до Јована Претече и Крститеља, до времена Самога Господа Христа. Зато је он назван Пророком, највећим пророком Старога Завета. Кроз хиљаду година, разни пророци су, у разним вековима, наговештавали долазак Спаситеља света, али свети Јован не само што то изричито прориче не као неки будући, далеки догађај, него као нешто што се већ остварује. Он је први и једини пророк Божји који се удостојио не само да прориче, него и да види Онога о Којем прориче, да положи руку своју на главу Његову и да његовом руком Сâм Богочовек буде крштен у реци Јордану. Зато он није, како каже свети Ава Јустин, више само пророк, него он постаје и први апостол, и први јеванђелист Новога Завета. Све оно што су апостоли Христови сведочили – то је, у основи, свети Јован посведочио. Крштење којим је он крштавао људе у реци Јордану било је праслика Христовог крштења. У његовој личности су сједињени сви духовни подвизи, све духовне врлине највећих угодника Божјих, и старозаветних и новозаветних. Зато га је и Црква прославила, Сâм Господ га је прославио, те је он – после Господа Христа и Пресвете Богородице – света личност која се највише поштује и најчешће помиње”, навео је Епископ бачки. Честитајући присутнима празник, а свечарима славу, владика Иринеј је подсетио да је ранијих година, по традицији Епархије бачке, благосиљање славских дарова било у Двору, у дому где епископи новосадски и бачки живе, и нагласио да ће, ове године, благосиљање жита и колача бити у Саборном храму. „Ове године су прилике посебне, зато нас је и мало мање у храму него обично. Многи људи морају да буду изоловани, многима лекари препоручују да се пазе, та брига људи за здравље и за живот је разумљива и оправдана, али ми се, наравно, не одричемо свога црквеног и богослужбеног живота, а поготову ни по цену живота не одричемо се Хлеба Живота и Пића бесмртности, тојест Тела и Крви Христове, којима се причешћујемо на свакој светој Литургији. Срећна слава и празник свима вама”, додао је Епископ новосадски и бачки г. Иринеј. После свете Литургије, Епископ мохачки г. Исихије благословио је славске дарове – колач и жито. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, упутио је најлепше молитвене жеље епископима бачком Иринеју и мохачком Исихију, поводом празновања њиховог небеског молитвеника и заступника пред Господом. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2020. Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије – Ђурђевим Ступовима. Преосвећеном Епископу Јоаникију je саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранског и монаштво Манастира. Након читања светог Јеванђеља, ријечју јеванђељске проповједи обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић). Празник Светог апостола Андреја Првозваног и васкршњи недељни дан сабранима је честитао Владика Јоаникије, обративши се ријечју архипастирске бесједе. Празник Светог апостола Андреја Првозваног, по ријечима Владике Јоаникија, долази „да нас укријепи да овај Часни пост постимо како ваља, да се побринемо о својој души и завиримо у своје срце, да видимо гдје гријешимо и којим путем да идемо даље као хришћани“. „У вријеме овог поста, спремајући се за празник Рођења Христовог, треба да се исповједимо, али искрено. Од искрене исповјести има вајде, а не оно формално. Човјек ако стане пред лице Божје, онда види колико је нечист и грешан, колико је помрачен. Ако каже да ништа није грешан у овом животу, то значи да је он много далеко од праве вјере, од савјести своје и од лица Божјег“, поучавао је Владика. Сваки онај који жели да изађе пред лице Божје, а пред лице Божје излазимо сваке службе, видјеће, навео Епископ Јоаникије, да му још много фали. „Светитељи Божји, код којих није било претварања, сваки од њих је осјећао колико је грешан, па се кајао и кроз покајање су чистили своју душу, своје срце и засвијетлили на овом свијету, а посебно са онога свијета свијетле нама, као и Свети Андреј Првозвани“, бесједио је Његово Преосвештенство. Говорећи о Светом апостолу Андреју Првозваном, Владика је навео да је био довољан само један сусрет и позив од Христа да он крене за Њим. „И не само да крене, очигледно, препородила се његова душа одмах, него је он позвао апостола Петра и остале с којима је био близак и зато је заслужио епитет Првозвани. Сјећамо се много тога што је записано у Јеванђељу и што није записано, његове велике проповједи од Јерусалима до Кијевских гора, гдје је прорекао да ће бити велика светиња, да ће Господ ту припремити да један велики народ и више народа приђе ка Христу. На крају, када је страдао мученички говорили су му да проповједа Христа, Његово распеће и Његов крст и намјеравали су да и њега разапну као Христа“. „Он је одговорио: Нијесам достојан да ме разапнете као Христа, него ме разапните другачије. Имамо крст Светог Андреја Првозваног, тако су га разапели, у облику ћириличног слова Х. Рекао чудесну ријеч коју сви ми хришћани треба да запамтимо: Ако крст проповједам, онда га се и не бојим. Ако проповједам страдање Христово и ако, заиста, видим и осјећам искупитељно, спасоносно дејство Крста Христовог, онда за своју вјеру треба, ако је то потребно, и да пострадам за Христа. Такав био. Ми смо далеко од тога, треба да се сјетимо, каква је то вјера, сила вјере која љуби Крст Христов и која је спрема на страдање. То је и вјера, и љубав, и свјетлост, и истина, и правда и осјећање блискости са Христом распетим и васкрслим“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Поручио је да нада ваксрсења све хришћане кријепи да издрже све препреке и искушења што их сналазе на овом свијету, а ако дође вријеме мучеништва и тада, указао је Владика Јоаникије, треба да посвједочимо своју вјеру, јер смо на то призвани. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  12. На празник Свете великомученице Ефимије, у петак 24. јула 2020. у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима, служена је света Литургија, поводом за данас најављене поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава. Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је, у литургијској проповједи, казао да се у православном свијету издваја једна светиња за коју су све остале везане. Ако једна светиња, навео је Владика, може да се поистовјети са Црквом то је у прошлости била, а, на неки начин, је и сада, храм Премудрости Божје Света Софија у Цариграду. „За ту светињу везани су сви хришћани. Она је била главна светиња у вријеме неподијељеног хришћанства, величанствена. Сувишно је говорити о томе колико она значи за нас хришћане и за цио цивилизовани свијет у историјском, посебно у умјетничком и теолошком смислу. Међутим, као што Црква Божја страда кроз сва времена у историји, тако страдају и многе светиње“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Додао је да није само пострадала и била претворена у џамију Света Софија Цариградска него и многе друге. Међутим, претварање Свете Софије Константинопољске у џамију, нагласио је Владика, био је апокалиптични знак за цијело хришћанство. „Наравно, грчки народ је највише везан за Константинопољ, за Свету Софију у Цариграду и остале тамошње светиње, које су страдале, а она је символ свих страдајући светиња, али су и сви други, нарочито, православни народи везани за тај свети Храм. Не треба заборавити, када је велики руски кнез Владимир послао своје изасланике да види какве су вјере у свијету, па да му поднесу извјештај да би и руски народ знао да се опредјели за неку од монотеистичких религија, да су ти његови изасланици, дошавши у Константинопољ и ушавши у Свету Софију на богослужење, били задивљени до те мјере да су говорили: Нијесмо знали да ли присуствујемо служби на земљи или већ на Небу“, бесједио је Његово Преосвештенство. И ми смо примили вјеру од тог Храма, подсјетио је Владика, наводећи да су изасланици Светог Патријарха Фотија, Свети Кирило и Методије, међу осталим словенским народима, крстили су и наш, српски народ. „Наши преци су са великом радошћу приступали тој светињи док је она била православна, а и када је претворена у џамију они су се дивили њеној љепоти. Не треба заборавити да је последњи византијски цар пострадао за Свету Софију 1453. као што је раније Кнез Лазар за светиње на Косову и Метохији. Први хришћански цар се звао Константин и последњи, који је пострадао у Цариграду византијски цар такође се звао Константин, а био је српски сестрић, његова мајка је била Српкиња“, рекао је Епископ Јоаникије, додавши да тај податак није од пресудне важности али треба памтити историју. После тога Света Софија је била претворена у џамију, што је, оцијенио је Владика, био страшан знак за све хришћанске народи, који су падали под турско ропство, па су многе друге светиње биле претворене у џамију, као што су, неколико вјекова касније, црква Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу, Богородица Љевишка и друге наше светиње. „Не треба заборавити ни то да је манастир Светог арханђела Михаила, који је подигао цар Душан, једна од најљепших светиња које су подигли Немањићи, још величанственији храм од Дечанског, та светиња је порушена од стране Турака и исламиста и од ње је зидана џамија у Призрену“, указао је Епископ будимљанско-никшићки. Он је навео да је Света Софија од 1934. служила као музеј, била отворена за све вјере иако се у њој није обављало ничије богослужење, али се, макар, могло слободно прићи и дивити се архитектури, мозаицима, том чуду од умјетности. „Сада у ове дане, одлуком предсједника Турске Ердогана, који обнавља османску идеологију у Турској, она се, опет, претвара у џамију. То је тужан моменат за сав хришћански свијет и свједочи о једном: да је у давнини извршено насиље над тим светим храмом и над многим другим светим храмовима у поробљеном хришћанству за вријеме турске империје, али да од тог насиља нијесу одступиле ни данашње власти у Турској и оно што није њихово присвајају“. „То нас у много чему подсјећа на оно што чине обезбожене власти у Црној Гори. Оне, такође, хоће да присвајају светиње и кажу: Нема проблема, ви ћете и даље служити, мада су тамо у Закону записали: Служиће својој намјени докле власт не одлучи другачије, а онај на кога је уписана светиња може да јој одређује намјену. Ако је извршено насиље над њом и она насилно прекњижена, шта онда можемо да очекујемо? Исто ово и још горе, него што чини нови, лажни султан Ердоган“, констатовао је Владика Јоаникије. Ово су, оцијенио је Владика, лажне патриоте које се боре, тобож, за Црну Гору, а заправо се само богате. „Како могу да се хвале патриотизмом у сиромашној Црној Гори, када су уписани на листу свјетских богаташа, нови богаташи, скоројевићи. Врло је то опасно. Свака погрешна и обезбожена идеологија неће да мирује, она хоће да отима, хоће да скрнави, хоће да и оно што је Божје присвоји себи, оно што је Богу посвећено да њиме завлада, да га скрнави, гази и понижава“, истакао је Епископ. Поручио је да су ово искушења којих у историји мора бити, а та искушења хришћане још више обједињавају. Као примјер је навео неспоразуме, који су последњих година, постојали између Руске Цркве и Цариградске патријаршије. Међутим, поводом овог „злог чина“ који је учинио предсједник Турске Ердоган једнако мисле, сматра Владика Јоаникије, руски Патријарх и цариградски и српски. „Сви смо заједно, сви смо у истом осјећању, цијела Црква Божја састрадава са Светом Софијом Цариградском. То јесте храм Цариградске патријаршије, али је и Храм свих православних хришћана. Шта год земаљске власти, којима је пало у дио, радиле са том светињом она ће и даље само свједочити распеће Христово и то ће нас страдање њено још више обједињавати“, поручио је Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Јоаникије, закључујући своје архипастирско слово: „Нека ово наше данашње сабрање буде у прилог обједињавању свих нас православних хришћана и свих хришћана у свијету око правде, љубави, милости и благодати Божје“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, у недељу 24. маја 2020. године, на дан Свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља словенских народа, началствовао Светом Архијерејском Литургијом поводом храмовне славе у храму посвећеном овим угодницима Божијим у београдском насељу Јајинци. Звучни запис беседе „У данашњем Јеванђељу чули смо причу о важном догађају“, напоменуо је Свјатјејши Патријарх Иринеј говорећи да је Господ Христос дошавши у суботњи дан у храм тамо нашао слепог човека од рођења. За тог човека, на кога вероватно већина људи није обраћала пажњу, запитали су Апостоли Господа: „Ко сагреши, он или родитељи његови?“. Исцељењем тог човека, Господ нам је „показао не своју моћ и силу, већ своју љубав према нама људима и свету“ истакао је Свјатјејши у беседи, напоменувши да смо сви ми иконе Божије. Говорећи о светој браћи Кирилу и Методију Патријарх Иринеј рекао да је њих двојцу Господ изабрао да просветле словенске народе: „Ми смо до њих били слепи“. „Када су пошли на позив словенских представника, да дођу и отворе очи Словенском народу, да се образују као и други народи, да имају писмо своје, да могу да читају и пишу. Они су најпре измислили ћирилицу, свето писмо наше. Нажалост, данас смо примили латиницу, туђе писмо, а напуштамо нашу ћирилицу, дивну, апостолску, које је савршено писмо, а посебно што је то писмо светих равноапостола Ћирила и Методија“, закључио је Патријарх Иринеј. Свјатјејши је напоменуо и то да је наша прва написана реч словенског језика била: „У почетку беше Реч“ или оно у Јовановом Јеванђељу: „У почетку беше Реч, а Реч беше у Бога...“ Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереј Милан Лазаревић, јереј Јован Стоиљковић, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Драган С. Танасијевић. Кумови овогодишње славе били су Јован и Маја Ралевић са породицом. Извор: Радио Слово љубве
  14. На празник Светог свештеномученика Платона Бањалучког, 5. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково уз саслуживање сабраће ове свете обитељи. У свом обраћању, Епископ Иларион је најпре честитао монаху Платону имендан и свима пожелео срећан празник. Тумачећи свето Јеванђеље владика је истакао да Господ није учинио никаква чуда у Капернауму не због немоћи своје већ због неверја и равнодушности тамошњег народа. „Нека би нам Господ даровао све оно што је добро и корисно, а Он најбоље зна шта нам је и када потребно“ закључио је Епископ тимочки. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  15. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Томину недељу, 26. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Светој Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је навео да је на нама да одбацимо сваку сумњу и да примимо оно што су апостоли и многи други видели – Васкрслога Христа. Ми нисмо у могућности да видимо Васкрслога Господа на начин на који су га видели свети апостоли, са изузетком светитељâ којима се Господ такође јављао. Огромној већини Господ се не јавља на тај начин, већ се јавља кроз Своју реч, кроз Свето Писмо, кроз светитеље, кроз апостоле који су га сведочили, а пре свега јавља нам се на светој Литургији, када заједничаримо са Њиме, и јавља нам се на најприснији могући начин јер постајемо једно са Њим, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, нагласио је владика Исихије. Свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Драге сестре и браћо, овде можемо писати све оно што нам падне на памет а што би могло растерати сиве облаке, не само нама, већ и случајном намернику који сврати на чашицу Хришћанске радости и утехе.
  17. Патријарх српски г. Иринеј: Црква ће учунити све да нашем народу представи страхоту коју може да изазове вирус и коју можемо зауставити својом дисциплином, одговорним понашањем и слушањем онога што нам предлажу стручњаци као начина одбране од тог великог искушења. Повезана вест: Завршен састанак Патријарха и Председника Све информације у вези са корона вирусом грађанима су доступне на сајту Министарству здравља Републике Србије и интернет страници www.covid19.rs. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију 25. фебруара 2020. године у манастиру Буково. Саслуживали су му протосинђели Симеон и Захарија и архиђакон Илија. У беседи, којом се обратио окупљенима у храму, Епископ Иларион је најпре честитао оцу Симеону имендан и свима пожелео срећан празник. Затим се осврнуо на живот Светога Симеона чије су мошти великом благодаћу Божјом а захваљујући свом богоугодном животу, постале мироточиве, и позвао све присутне да се запитају да ли смо ми достојни наследници Свете лозе Немањића и да ли заиста идемо путем на који су нам указали и који су за нас утрли Свети Симеон и Свети Сава. Владика је искористио прилику да подсети на пробуђени народ Црне Горе и закључио: „Све оно што буди народ негде бива и корисно за народ“. Након преламања и благодиљања славског колача у манастирском конаку је уприличено послужење за присутни верни народ. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  19. На празник када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави три празника – Обрезање Господа нашег Исуса Христа, празник Светог Василија Великог – кападокијског оца и истакнутог богослова, који се сматра великим подвижником и праведником Божијим, и празник Новог лета Господњег – Православне Нове Године. Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију под сводовима Преображењског храма на Златибору. Епископу Јустину саслуживали су протојереј-ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу и професор на Православном богословском факултету у Београду, архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош Васиљевић, протојереј Давид Селаковић, протојереј Владимир Дуканац, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Тимотијевић. У својој архипастирској беседи Епископ Јустин нагласио је важност три празника које прослављамо. Позвао је све верне да се помоле за сагрешења и слабости које учинише. Нагласио је да је време чудесна појава у нашем свету и да брзо пролази, по речима апостола Павла да хришћани треба да: искупљују време, јер су дани зли. Сећамо се и осмог дана када Христос би обрезан, да би показао тиме да је узео људску природу, човечански лик и узео човечанске муке, тешкоће и болести. Преосвећени Владика је позивао верни народа да живи врлински и мудро, искупљујући време нашег живота. Јер како је рекао Свети Јустин Ћелијски: „Црква је радионица нашег спасења.“ Црква претвара време у вечност. Након беседе нашег Епископа, Чаши спасења приступио је многобројни верни народ. После Свете Литургије, трпезу љубави организовало је братство храма Преображења Господњег на Златибору. Присутнима се обратио старешина храма јереј Ненад Ивановић, захваливши се Епископу на благослову који нам доноси из трона Светог Саве. Извор: Епархија жичка
  20. Дана 14. децембра 2019. године, када наша света православна Црква прославља светог пророка Наума и светог Филарета Милостивог Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки Господин Јован служио је свету архијерејcку Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Велибор Ранђић и Драгиша Савић, игуман манастира Пиносава из Кусатка Петар (Драгојловић), протонамесници Драган Икић и Далибор Новаковић, јереји Милан Кеџић и Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), ђакони Владимир Степановић и Милош Никодијевић као и многобројни народ. Владика је у својој богонадахнутој беседи, после поздрава, подсетио верни народ да је време Божићног поста време подвига, време припреме за празник доласка Бога у свет. Још је владика говорио о лепоти хришћанског живота и љубави коју је Бог учинио за нас људе. Осврнуо се владика и на речи прочитаног Јеванђеља и на све оно што је Бог учинио за нас, као и на речи Давида Псалмопојца: “Створио си га мало мањег од анђела славом и чашћу овенчао си га...” Подсетивши на многе дефиниције које говоре о човеку владика је нагласио да је најважније оно што је у човеку, тј. оно што је човек у односу на Христа. На крају је владика закључио да је битно да човек поставља питања свога назначења и смисла и да је тада човек на правом путу обожења и спасења. Извор: Епархија шумадијска
  21. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије
  22. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије View full Странице
  23. У недјељу петнаесту по Педесетници и у Недјељу по Крстовдану, 29. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а којему су саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и хор Саборног храма - Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаних зачала из Јеванђеља свима сабранима се надахнутом пастирском бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе Он је овом приликом говорио о љубави према Богу и ближњима, наводећи да су у тој заповјести садржане све заповјести, сав Закон и пророци: ,,Господ је богомудро сажео и одговорио на сва та правила из Старога Завјета у двије заповјести. Господ је у заповјести о љубави према Богу и према ближњима сажео практично цијело Јеванђеље и још је Господ рекао да су у тој заповјести сав Закон и пророци." Он је у свом даљем обраћању говорио и о тајни Часног и Животоворног Крста Господњег, будући да се управо у Крсту Часном открива и да је садржана вертикала љубави према Богу и хоризонтала - љубав према ближњем, јер онај који не спозна љубав према Богу не може ни имати љубав према ближњем: ,,А шта је то друго до тајна Часнога и Животворног Крста? Вертикала крста је љубав према Богу, а хоризонтала његова је љубав према ближњима. А кроз то се открива да ближњега не можеми вољети, ако Бога не волимо. А зашто је то тако? Зато што онај који не спозна љубав Божију, ако не спозна Бога који јесте љубав, не може ни знати шта је љубав! Не може такав неко ни имати праву, истинску љубав, зато што није у заједници са Богом љубави. А како јасно видимо да је Бог љубав? Бог је љубав првенствено зато што је Он вјечна заједница три личности: Оца, Сина и Духа Светога. И још због тога што се та љубав Божија излива на Његову творевину, баш зато што је Бог из љубави створио свијет, и зато што је створио човјека - као круну својега стварања, зато што нас је Он даровао постојањем - животом, зато што нас је извео из мрака небића у свјетлост бића, живота и постојања и зато што нас Господ Бог свакога дана Бог обдарује благодаћу својом." - нагласио отац Мирчета. У наставку своје пастирске бесједе отац Мирчета наводи да самим тим кад волимо Бога истински, то не показујемо ни ријечју ни мишљу, већ искључиво дјелима, а онда како је даље образложио, правила и заповјести дате од Бога, нећемо испуњавати ни ради правила ни ради заповјести, већ љубави ради коју смо и стекли и у којој узрастамо из живог односа са живим Богом, из односа двије личности, наше и конкретно Божије: ,,Кад препознамо, осјетимо, живимо Божијом љубављу, онда је природно и онда је могуће да волимо ближњега свога и да га волимо као себе самога. А да волимо Бога, показујемо не оним што говоримо, не показујемо ни оним што мислимо, него тиме шта чинимо. А ако Бога заволимо и ако је Он центар живота нашега - онда, све оно што је Бог говорио биће наш живот. У ствари, све оно што нам је рекао, све заповјести ми ћемо чинити, али чинићемо те заповјести зато што волимо Бога, а не зато што су заповјести." ,,А зашто је Господ надоградио и испунио Закон и правила у Старом Завјету дајући толики акценат на заповјиест љубави, уздижући је изнад свих осталих заповијести? Зато што испуњавање заповијести ако није подстакнуто љубављу према Богу, може да не значи ништа. А може да нам буде чак и на пропаст - да поткрањује нашу гордост, сујету па да помислимо да смо бољи од других, да мислимо да смо неко и нешто, а да они који то не испуњавају су ништа. Зато је Христос и нагласио, зато је сажео све заповјести у ове двије заповјести, јер су оне извор живота, јер су оне извор спасења, зато што нас сједињују са Богом, зато што нас враћају Богу и зато само надахнути Божанском љубављу и ми можемо истински вољети и себе и ближњега." - појаснио је он. ,,А каквога себе ми треба то да волимо? Треба да волимо себе онакве какве нас је Бог замислио да будемо - таква љубав самог себе је оправдана и на ту љубав мисли Христос! А какве нас је Он то створио? Створио нас је да личимо на Њега и да своје испуњење поново у Њему имамо. Створени смо по лику Божијем, а позвани да испунимо подобје Божије које у нама. А то је такође одраз Божије љубави и свједочанства да је Бог љубав. Е такве себе можемо и требамо да волимо, као оне који носе лик Божији, али, ако себе такве волимо онда је логично да желимо да напредујемо, да се мијењамо, да се проебражавамо, да бивамо бољи." - закључује отац Мирчета. Отац Мирчета се и осврнуо на надахнуће Божије љубави, којом кад смо испуњени заиста је могуће вољети ближње без обзира на разлике, гријехе, увреде, указујући на веома важну чињеницу, а то је да сваки човјек без разлике и остатка носи Божији лик у себи, у свом бићу, наглашавајући притом, да људе око себе треба да гледамо не онако какви су они сада, већ какви могу и треба да узрасту и постану, баш као и сваки човјек, будући да је оно што је уписано у тајну Часног Крста управо призвање човјека на светост: ,,Треба ближње, брата свога да волимо онаквог какав јесте. Јер често можемо чути оправдање да не можемо вољети оне који нас вријеђају и ко лоше ради. Међутим, треба се удубити како у свој тако и у живот свакога човјека и да волимо у човјеку оно што је најдубље, што је увијек вриједно, оно што је увијек истинито, а то је Божија слика у човјеку! Јер сваки од нас на Бога личи, сваки човјек на овоме свијету носи лик Божији. И ако тако човјека гледамо и ако га дубински посматрамо онда не можемо да не волимо ближњега ма какав био, зато што носи слику Божију, а самим тим што тако будемо радили ми ћемо личити на Бога, јер Бог управо свакога од нас тако на такав начин гледа. Не гледа нас кроз оно какви јесмо сада, а то је да смо често слаби, лоши и никакви, него нас види и гледа онако какви треба и какви можемо да будемо, а можемо да будемо свети људи. Такве нас је Бог створио и замислио, да будемо свети људи, то је испуњење смисла човјековог живота и то је оно што је уписано у тајни Часнога Крста." - закључио је тиме своје обраћање отац Мирчета. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  24. На дан када Црква прославља Светог пророка Захарију и праведну Јелисавету, у среду 18. септембра 2019. године, Његово Преосвештентсво Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали свештеник Саша Антонијевић и протођакон Иван Гашић, а чтецирали Стефан Радисављевић и Владан Степовић. На празнично Јеванђеље које је прочитано, на лепо сведочанство светог апостола Луке, владика Јован је поменуо да од Светога све бива свето и од Божијег све бива божије. Владика Јован је говорио о Захарији и Јелисавети који нису малаксали у својој молитви, затим о моћи молитве, којом су родитељи измолили светог Јована, о промислу Божијем, и заштити коју су анђели Божији у пустињи пружали малом детету, а касније највећем међу рођенима од жене. Беседио је о светом Јовану Претечи коме је било намењено да припреми пут, како је владика рекао, “Јединог Победитеља греха и смрти”. “Оно што су пророци вековима пророковали, свети Јован Крститељ је објавио”, истакао је Епископ Јован. Владика се, на крају, позвао на Захаријину праведност пред Богом, и позвао вернике да је стичу испуњавањем заповести Божијих. Молитвености на светој архијерејској Литургији, осим молитава нашег првојерарха и саслужашче браће, допринели су и верници својим активним учествовањем у светој Литургији. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...