Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 27. августа 2021. године у Загребу дводневни стручни скуп за васпитаче, учитеље, наставнике и стручне сараднике српске националне мањине у предшколским установама, основним и средњим школама. Скуп се одржава у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић. Патријарх је пожелео свим учесницима васпитно-образовног процеса срећну и благословену школску годину. Изразио је наду у одсуство искушења која су ометала прошлу годину и окупљеним учесницима истакао значај образовног процеса за развијање врлина. -Образовање је развијање оних потенцијала које носимо у себи, који нису искључиво прагматичне природе већ се тичу свеукупне личности. Оно се тиче и унутрашњег света детета. Развијајте врлину код оних који су вам поверени, казао је Патријарх. Тема стручног скупа који се одржава у организацији Агенције за васпитање и образовање је Јавни наступ и вештина комуникације међу учесницима васпитно-образовног система. Извор: Инфо-служба СПЦ

У параклису посвећеном Икони Млекопитатељници, који се налази у Храму Светога Саве у Краљеву, служили смо Свету Архијерејску Литургију којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин. Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светог Саве, и протођакон Александар Грујовић уз појање братства храма, и прислуживање ипођакона Дејана Камиџорца. Пред почетак Свете Литургије, Владика је извршио чин благосиљања живописа. Прелеп живопис чије су обележје топле боје, ведри ликови и мноштво разиграних детаља осликаних у византијском стилу, дело је протомајстора Дејана Камиџорца и његових сарадника – Ненада Матовића и Стефана Новаковића. Господин Дејан Камиџорац је живописац који се учио код ученика пахомејске школе иконописа са Свете Горе и представник је надалеко чувене жичке школе живописа. У параклису су приказани централни догађаји Христове икономије спасења (Божић, Преображење, Распеће, Васкрс и Вазнесење тј. Други Христов Долазак), централни догађаји из животописа Пресвете Богородице (Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Успење) укључујући ту и велику сцену „Богородица Ширшаја Небес“ у златној позадини која се налази у олтарској апсиди, и ликови неколико одабраних светитеља. Данас смо сви као део литургијске заједнице овог храма били радосни и испуњени благодарношћу Богу на овом, за нас, великом догађају и на лепоти фресака које су осликане на зидовима параклиса. У оквиру Литургије мноштво људи се причестило, учествујући и на тај начин у данашњем празнику који је једна од слава нашег храму. Владика је благословио славски колач и жито и одржао је пригодну беседу у оквиру које је поручио да је Мајка Божија заштитница свих оних који верују да је Она родила Сина Божијег ради спасења света. Владика нас је пастирски позвао да следимо пример Светих стараца Порфирија и Пајсија који су позивали верне да Пресвету Богородицу не прослављају само умом већ и срцем и да јој приносе малу жртву тако што ће свакога дана издвојити по десетак минута свога времена како би прочитали Благовештенски Акатист Пресветој Богородици који почиње чувеним кондаком: „Теби Војвоткињи која се бори за нас, ми слуге твоје Богородице узносимо победне песме и захвалност за избављење од зла, а Ти пошто имаш моћ непобедиву ослободи нас од свих опасности да Ти кличемо: Радуј се Невесто Неневесна!“ – Чинећи тако осетићемо Њену заштиту и благодат која се излива у срца наша, рекао је на крају беседе Владика, и пожелео да нас у свим данима живота прати благослов Пресвете Мајке Божије. Извор: Епархија жичка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 30. маја, на празник Светог апостола Андроника и Јуније, Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда, гдје су синоћ враћене мошти Светог Арсенија Сремца, након што је у претходна два дана походио вјерни народ у Подгорици и Кучима. На Светој архијересјкој литургији су саслуживали протосинђел Сергије, намјесник острошки, протојереј Жељко Ћалић, парох даниловградски, протојереј Илија Зекановић, парох Комана, Бандића, Загарача и Загреде, отац Пеђа Катанић, јерођакон Роман и ћакон Иван Црногорчевић, уз молитвено учешће сестринства ове свете обитељи и вјерног народа. Митрополит је у чин чтеца произвео Недјељка Кнежевића а у току Литургије је крштена нова слушкиња Божија Арсенија чиј је кум био владика Амфилохије. Након прочитаног јеванђелског зачала, подсјетивши на Христове ријечи “Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека и свијета”, Високопреосвећни Митрополит је казао да су то ријечи онога који је сјединио небо и земљу, Бога и човјека, и испунио домострој спасења па је земљу онебесио и обесмртио. “Небеса је уселио у људску природу, самога себе као Сина Божијега јединороднога, да би човјек од смртнога бића, пролазнога, постао бесмртно, непролазно биће, да би задобио дар усавршавања у мјеру раста висине самога Христа”, казао је владика. Даље је објаснио да је Христова мјера безмјерна и да је усавршавање у Христу безмјерни и безгранични напредак и усавршавање те да нема границе и да је тако и са човјеком и људском природом, која се вазноси на небеса и сједи са десне стране Бога и Оца. “Онај који је у Христу је у Богу Оцу, и онај који иде за Христом иде јединим истинским и правим путем који открива и дарује живот и вјечну истину. То је оно што нам открива и дарује Господ, то је оно што добија своју поноћу у овом празнику кога прослављамо у Светом Вазнесењу Христовом”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Митрополит је подсјетио да се Господ вазнео на небеса, претходно родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве, поживевши заједно са нама, преобразивши се на Гори таворској и тим преображењем откривши Духа Светога животворнога, свјетлост вјечну и њоме обдаривши човјека, пострадавши ради нас и нашега спасења. “Узео је крст на себе и послије тога васкрсао из мртвих, да би се јављао светим ученицима 40 дана и да би послије тога јављања пред њима вазнео се на небеса, потврдивши да ће Он остати заједно са њима до краја свијета и вијека, тиме што ће ми послати Духа Светога животворнога који ће их водити у сваку истину. И то је оно што примамо у Светој тајни крштења. Од мајке рођење је рођење за пролазни живот, а рођење Духом Светим и водом у Тајни крштења то ново рођење је рођење за вјечност и непролазност, за бесмртност.” Честитајући крштење својој куми Арсенији, Архиепископ цетињски је нагласио да је она примила тај дар новога вјечнога рођења овдје поред ћивота Светог Арсенија. Добивши то име, како је казао, она је добила и благослов Светог Арсенија чудотворца, чувара ове светиње и душе нашега народа, наследника Светога Саве, који својим живим присуством овдје потврђује то јединство без прекида Цркве Божје у Христу. То јединство и силу јединственога Господа Оца и Сина и Духа Светога је, како је објаснио, примила и Арсенија у Светој тајни крштења и миропомазања, примивши печат дара Духа Светога животворнога. “Онога Духа којим је рођен сам Господ и кога је Господ обећао својим ученицима, Цркви својој, и којега је подарио на Духовдан – Тројичиндан, а који је дошао по Његовом обећању послије Његовог вазнесења. Тако да ево још једна душа је пришла том Божјем дару и вјечном и непролазном Царству Божијем, примила квасац у себе бесмртнога вјечнога живота, новога рођења Духом Божјим и водом”, рекао је владика. Заблогадаривши Господу који даровима вјечнога живота дарује човјека, Митрополит је истакао да је Господ обдарио људску природу тим даром вјечним вазневши је на небеса тиме што је сам сишао са небеса и вазнео човјека и људску природу. Обдарио је човјека вјечним и непролазним, бесмртним животом, у заједници својој – Цркви, која је тијело Његово, “подаривши том тијелу душу а та душа Цркве Божије и оних који се крштавају јесте управо Дух Свети животворни”. “Зато се и поклањамо Богу нашем и кршатавамо у име Оца и Сина и Духа Светога. И трудимо се да живимо овај кратки земаљски живот у Оцу и Сину и Духу Светоме примајући Њега и Његове Свете божанске дарове, испуњавајући Његове заповијести, ходећи за Њим заједно са светим пророцима и апостолима, светим Божјим људима, који су кроз вјекове служили Господу”, рекао је Митрополит Амфилохије. Међу те свете људе спадају и Свети отац Арсеније, Свети апостол Андроник и Света Јунија, које данас прослављамо, као и сви свети у којима је диван Господ и у којима почива силом свога Духа животворнога, призивајући све људе и све земаљске народе у то вјечно и непролазно Царство своје. “Зато читамо ово Јеванђеље гдје је Господи попевши се на Гору открио својим ученицима и рекао да иду и да крштавају све земаљске народе, све људе у име Оца и Сина и Духа Светога, и да их уче да испуњавају све оно што им је заповиједио. И тако се наставља то дјело Божије, дјело Цркве Божије, Христово дјело, кроз вјекове и овдје код нас и широм свијета и међу свим земаљским народима”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3). Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост? Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење? Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“. И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце. А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“ Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“ Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година. Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“ Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“ Извор: Епархија жичка

У недјељу 28. по Духовима, недјељу Праотаца (Материце) дана 26. (9) децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посјетио је Бихаћ и предводио свету архијерејску Литургију у параклису светих жена Мироносица. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Далибор Ненић парох бихаћки, протопрезвитер Бојан Митрић парох прве парохије петровачке, протонамјесник Јован Бањац парох друге парохије петровачке, презвитер Немања Балабан парох крењеушко-вођенички и протођакон Немања Рељић. У својој литургијској бесједи Епископ се обратио омилијом у којој је протумачио параболу о Господаревој вечери повезујући је са светом Литургијом на коју Господ позива све, но ипак има оних који налазе многе изговоре да би приступили Христу и сјединили се са њим. Тада ће Господ призвати све оне друге са „тргова и улица“ и тако ће напунити Царство Своје, а они позивани биће бачени у таму најкрајњу. Послије свете Литургије Владика је подијелио поклоне најмлађим члановима литургијске заједнице, а трпеза љубави припремљена је у парохијском дому. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. јуна, са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Након прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио сабранима ријечима архипастирске бесједе којом је подсјетио да на овај свети празник – дан Христовог Васкрсења прослављамо и све Свете Оце у којима се Бог прославио, прослављамо Бога отаца наших који се прославио у Сину Свом јединородном, кога је прославио Син Његов и који је ту славу Своју предао Својим ученицима – Цркви Својој. „Прослављамо Бога Оца у Сину јединородном који Га је прославио, а прослављамо и Сина у онима који су Њега прославили и преко којих се Он прославио – Свете Божије људе, јер наш Бог није неки непознати, далеки, него Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог отаца наших – Светих Божјих људи.“ Широм свијета много је оних којима се Господ прославио и који су Господа прославили, казао је владика и нагласио да је књига живота препуна њихових имена и да је само један мали број њих записан у црквеном календару, уз подсјећање да данас прослављамо Светога мученика Епископа сардијског Терапонта, Свету мученицу Теодору и Дидима. Високопреосвећени је са присутнима подијелио радост и утиске са пута из свете земље Сирије и Либана, гдје је са Његовом светошћу нашим Патријархом српским г. Иринејем боравио, од 31. маја до 8. јуна. Тамо су ходили оном стазом којом је ходио апостол Павле. „Имали смо ту радост да ходимо тим путем којим је он ходио а који је сачуван до наших времена, пут који је водио древној цркви посвећеној Светом Јовану Крститељу, тробродној базилици из 4. вијека која је послије 8. вијека претворена у џамију“, рекао је Митрополит Амфилохије. Објаснио је да се у њој чувала глава Светог Јована Крститеља и да су Турци, муслимани, када су цркву претворили у џамију хтјели да униште његову лобању. Међутим из ње је почела да тече крв, што их је уплашило, те нијесу уништили лобању него су направили капелу око ње која и данас постоји и у њој се чува глава Светог Јована Крститеља: „Црква је претворена у џамију, али и данас она изгледа као црква, тробродна базилика са свим оним својствима византијских храмова тога времена. Велика светиња на том путу којим је ходио Свети апостол Павле који је обилазио земље и градове, трудио се и проповједао у име Христово и многе привео Цркви Божијој, и он и његови ученици, до наших времена.“ Говорећи о тим светим стопама којим су ходили ових дана у Сирији и Либану, Високопреосвећени Митрополит је са посебном емоцијом истакао да је та дивна и чудесна Црква Божија, која је трпјела страховита страдања кроз сву историју, дала велике учитеље Цркве Божије: Светога Јована Златоустога, чија се Литургија служи широм свијета, Светог Григорија Богослова, тајнезналца, боговидца, истинског и правог богослова, који је оно што је писао и говорио о Богу радио на основу искуства, виђања самога Бога, Светога Василија Великога, Григорија Нисијскога, Свету великомученицу Теклу и многе друге дивне свете Божије људе. Присјетио се Митрополит да су обишли и мјесто гдје се Света Текла подвизавала, а гдје је данас велики манастир, који је уништаван и у ово вријеме савремених несрећа од стране безбожника који стварају тзв. исламску државу. „Ту постоји једна стијена која је спасила Свету Теклу. Наиме, када је била гоњена и мучена стијена се отворила тако да је Света Текла прошла. И дан-данас имате утисак да ће ти дијелови стијене да се споје.“ Његова светост Патријарх српски г. Иринеј и часно посланство Српске православне цркве обишли су и друге велике светиње широм Сирије и Либана, многе од њих су кроз историју претворене у џамије, али су сачувале своју душу, а друге су кроз вјекове рушене и обнављане, и данас поново обновљене. Нестајало је монаштво у тим манастирима, али се обнављало, нарочито се обновило половином прошлога вијека, од 1950. године, бесједио је владика данас сабранима у Цетињском манастиру и заблагодарио Његовом блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану који им је током боравка у Сирији и Либану био домаћин. Посјетили смо дивна и чудесна мјеста гдје су живјели и подвизавали се Свети Божији људи, гдје је ходио Свети апостол Павле и други апостоли, сви они у којима се Господ прославио и који су Господа прославили, рекао је владика и појаснио да зато у ове дане када прослављамо Христово Вазнесење и припремамо се да прославимо Тројичиндан – Силазак Духа Светога на свети ученике и апостоле, прослављамо све Свете кроз које се Бог прославио и који су Бога прославили од прастарих до наших времена. „Диван је Господ у светима својим и дивна је вјера којој нас је научио. Дивне су оне стопе Његове којима је Он ходио и стопе оних који су Њега слиједили и који су за Њим ходили кроз вјекове. Зато прослављамо Господа који се прославио у Христу Сину Своме јединородноме, који се прославио и прославља у Цркви Својој кроз вјекове у светим изабраницима Својим, Светим оцима нашим“, поручио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У понедељак 06. маја 2019. године, на празник Светог великомученика Георгија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом Светитељу у Белом Потоку. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Милан Николић и Радослав Ђорђевић, архијерејски намесници Лесковачки - протојереј Марко Адамовић и Дејан Станковић, протонамесник Горан Митић, јереји - Срђан Станојевић, Марјан Ристић и Милан Додеревић. Домаћини данашње славе били су Јелена и Србислав Драгић из Лесковца. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190506-115100-185_27_128_46-225.mp3 Преосвећени Владика произнео је овом приликом пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о Светом Георгију који је био "један од оних који није видео, а поверовао је" - подсетивши још једном на неверовање самих Апостола којима се Васкрсли Господ јавља и каже "Блажени су они који не видеше а повероваше". Владика је даље у својој беседи подсетио на житије овог великог Светитеља. Извор: Радио Глас

У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква

У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије. Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела? — Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника. Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори. Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент. Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено? — Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно. Како то изгледа у Црној Гори? — Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво. И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала. Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале? — Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича. Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе. Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји. Извор: Митрополија црногорско-приморска