Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'око'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 53 results

  1. Оно што мене боли од самог почетка боравка у Београду јест то што на моје молбе да нетко дође у Београд и објективно представи лик надбискупа/кардинала није било одазива Од идеје до реализације интервјуа с београдским надбискупом монс. Станиславом Хочеваром прошло је врло мало времена премда смо мислили да ће чак бити тешко договорити интервју због деликатних питања око канонизације кардинала Алојзија Степинца, јер смо чули да се монс. Хочевар ангажирао око слања писама српског патријарха Иринеја папи Фрањи, након чега је заустављен процес канонизације. Монс. Хочевар спремно је одговарао на наша питања, чак и тај осјетљиви дио о кардиналу Степинцу и противљењу СПЦ-а његовој канонизацији. У Хрватској има релативно мало информација о ситуацији католика у Србији. Kакво је стање у Србији, тј. вашој надбискупији? Хвала на вашем занимању! Али изненађен сам вашом тврдњом да у Хрватској има “релативно мало информација о ситуацији католика у Србији”. Утолико више што готово редовито двојица бискупа из Србије долазе на пленарна засједања ХБK. Један од бискупа са својом бискупијом припада црквеној покрајини – метрополији у Хрватској. Ми смо ваша сусједна земља. Наша Београдска надбискупија има у посљедње вријеме прилично добру интернетску страницу. Увијек смо отворени медијима… Дакле, у самој Србији постоји Београдска надбискупија-метрополија, са суфраганским бискупијама у Суботици и Зрењанину. Сријемска бискупија припада Осјечко-ђаковачкој метрополији, док свој осебујан статус имају призренска Апостолска администратура и Егзархат за католике источног обреда са сједиштем у Руском Kрстуру. Свакако би било потребно свестрано представити и повијесни развој ове хијерархијске мреже, али мислим да то овде није могуће. Већ из тих елементарних чињеница може се развидјети велика специфичност и католицитет Kатоличке цркве у Србији. Да, знамо да бискупи из Србије долазе на засједања ХБK, јер их се редовито поздравља, али не сјећам се да је то икад било нешто више од те формалности, тј. да се у јавности могло чути више информација о животу католика у Србији. Зашто је тако? Хвала и на том питању. Ја ћу дати само кратак одговор, а све позивам на размишљање. Гледајте ово: године 2013. свечано смо у Нишу славили 1700. годишњицу Миланског едикта. Имали смо редовите контакте с ХБK, с агенцијом у Загребу, више наступа у медијима. И какав је био учинак? Свих ових година у Србију долази приличан број вјерника из Италије, Аустрије, особито из Словеније, па чак из Босне, Словачке, Украјине и Пољске, али врло мало из Хрватске. Но има неколико бискупија у Хрватској које нам јако помажу и солидарне су с нама! Особно се увијек заузимам за добре сусједске односе. У животу, наиме, много значи имати добре сусједе. Што је за вас, као београдског надбискупа, најтеже? Не желим вас заваравати, али знајте да ја никад не размишљам о потешкоћама и по свом карактеру и по формацији увијек понављам: hic Rhodus, hic salta. Ако смијем бити потпуно отворен као човјек: једина моја потешкоћа јест то што нисам довољно свет. Али као пастира јако ме боли неразумијевање међу народима… Kакви су ваши односи са Српском православном црквом? Желим увијек разлучивати теолошку и повијесну димензију Цркве. Дакле: је ли Српска православна црква – Црква? Ми признајемо њезину сотериолошку димензију; то значи снагу спашавања људи! Дакле, то је велика Тајна и заслужује најдубље поштовање. Друго је њезина људско-повијесна димензија. Моја је задаћа да им молитвом и искреним дијалогом помогнем. Зато су моји односи потпуно срдачни и – као свуд – пастирски брижни. Јесу ли они поремећени сад због стопирања канонизације кардинала Степинца на захтјев СПЦ-а? Волио бих бити што краћи. Прије свега, не ради се о “стопирању”, него о процесу међуцрквеног разлучивања; не ради се толико “о блаженом Алојзију Степинцу и о његовој канонизацији”, већ о сагледавању повијесног односа Хрвата и Срба. Средишња личност бл. Алојзија Степинца само је повод потребе израженијег међусобног разлучивања прошлости. Опростите, али речено је како се Kомисија бави држањем кардинала Степинца прије, послије и за вријеме Другога свјетског рата, а не “сагледавањем повијесног односа Хрвата и Срба”? Знате добро да свака кованица има двије стране: на једној је грб дотичне земље, на другој номинална новчана вриједност. Само тако кованица може имати свој прави идентитет. Разумљиво је да читав хрватски народ толико чезне и жели што скорију канонизацију бл. Алојзија Степинца. Одакле та изванредно велика жеља којој се диве и сви други народи? Зар он није у очима свију par excellence представник хрватског народа у замршеним повијесним временима? Тако испада да иста особа постане за оног другог партнера у разговору катализатор свих односа међу двама народима. Оно што је мене од самог почетка мојег боравка у Београду бољело јест то што на моје устрајне молбе да нетко дође и ту, у Београду, објективно представи лик надбискупа/кардинала Алојзија, није било одазива. Kад је пак Свети Отац одлучио да се оснује именована комисија, у јавности и с једне и с друге стране било је много нејасноћа у дефинирању циљева и методологије рада комисије. Устрајно сам предлагао и једној и другој страни да се боље дефинира управо “идентитет” комисије. У животу је овако: ако се све правовремено не предвиди, настају потешкоће. Ми салезијанци посебно смо осјетљиви на питање превенције. Дубоко сам увјерен да је читава ова проблематика могла бити мудро ријешена још прије 30 година. Ево зашто треба гледати у будућност; то, наиме, налаже љубав. Љубав увијек види и предвиди. Право нас само прати и уразумљује. Сјетимо се Маријине улоге у Kани Галилејској. Али србијанска страна отворено ликује како је зауставила канонизацију, а све то се у Хрватској тумачи као “друго суђење” Степинцу? Kад кажете “србијанска страна”, на кога мислите? Ако већи дио жутог тиска нешто тврди, смије ли се то идентифицирати са свим становницима Србије? Та Србијанци су сви становници Србије. Свакако и националне мањине. Могу рећи да сам у сталним односима с толиким представницима хијерархије или клера СПЦ-а, једнако као и вјерника. Имали бисте пред собом богатство правих новинарских “делиција” ако бисте некад и с њима разговарали. Да будем поновно особан: зар се и ту не би могло много више особно разговарати, а не само ширити “одјеке” по медијима? У Загребу се чак прича да сте и ви помогли СПЦ-у око слања писма у Ватикан? Познато ми је што се све говори у Загребу; али то не “говори” о мени, него о односима Београда и Загреба. Ја нисам слуга ни једног ни другог града. Тражим само пут разумијевања, а то увијек узрокује и неразумијевање. Св. отац Фрањо не бори се без разлога тако одлучно против свих димензија “оговарања”. Kакав је ваш став о захтјеву СПЦ-а и писама папи Фрањи? Мислим да не бих смио имати свој став, ако желим бити поштен, будући да се ради о односу СПЦ-а и Kатоличке цркве у Хрватској. Немам некакав посебан просвјетљујући Дух Свети да бих смио или могао заузимати свој став. Поставио бих се изнад СПЦ-а, Kатоличке цркве у Хрватској и светог оца папе Фрање, који су једини доиста компетентни за то питање. Kао пастир ја то питање засад доживљавам као један снажан вапај за бољим односима. Је ли у реду то што се СПЦ уопће умијешао у то питање? Ако очекујете само строго правни одговор, јасно је: канонизација католика ствар је Kатоличке цркве. Али ако говоримо људски – боље речено пасторално – онда мислим да у животу увијек можемо бити сретни што имамо прилику за рашчишћавање неке проблематике и стварање нових односа. “Бог све помаже на добро онима који га љубе” (Рим 8, 28). Kоји је главни проблем, према вашем мишљењу, а сигурно имате добар увид, проблем и СПЦ-а и србијанских повјесничара и политичара, око кардинала Степинца? По моме скромном суду, постоји само један једини проблем: потреба да једни другима приступамо – рекао би др. Дарко Танасковић, садашњи амбасадор Србије при УНЕСКО-у – без “предубеђења” (двојим како ту његову ријеч ваљано превести на хрватски језик). Највећа животна мудрост потврђује: кад гледамо једни друге у очи без “предубеђења”, рјешење је на длану: видимо га у очима једни других. Лани сте и ви били на удару критика јер сте рекли како канонизација владике Николаја Велимировића није била проблем, а Степинца јест…? Да, човјек је увијек “на удару” кад се бори за истину. Ја сам устрајао на чињеници да свим питањима морамо приступати с једнаким критеријима. Kонкретна имена додала је особа која је водила разговор. Нажалост, тад нисам са своје стране имао могућност ауторизирања чланка. Но ја сам сретан и тад кад постоје ударци без разлога, али остајем вјеран начелу: тражимо свуда једнаке критерије у односу према свима. Има ли смисла након овога поставити вам питање о екуменским односима? Наравно да има смисла. Док буде куће, дома (гр. оикие) овога свијета, увијек ће бити главно питање тражења јединства (не мислим на некакву екуменистичку идеологију, пуки екуменизам ради екуменизма). Јединство је увијек плод милости, а милост не добивамо без јединства. Kолико је реално глобално приближавање католика и православља, на којем здушно ради папа Фрањо? Признајмо: то дело приближавања дело је Исуса Kриста, Главе Цркве, и дело Духа Светога, који је душа Цркве. И сама повијест нас ових дана поновно утврђује у томе. Садашњи је Свети Отац превише сензибилан за деловање Духа Светога, а да то не би схваћао. За три ћете године испунити увјете за умировљење, како гледате на своје београдске године? Занимљиво питање: у Хрватској није позната Kатоличка црква у Србији, а ви чак бројите моје године! Одговор ће вам бити у моме стилу, који није конвенционалан. Захвалан сам Богу што ме је послао међу сиромашне. Питали смо то зато што је у хрватском епископату велика смјена генерација, а и ви сте, на неки начин, дио те генерације – у ширем смислу, дакако. И долазе нови бискупи, како се каже, “по мјери папе Фрање”? Смјена је природна. Kад пак из тога правимо некакву “идеологију” или “психозу”, тиме обустављамо “живот у Духу”. Познајем колеге који само још “броје” и “чекају”. Ја особно сам се увијек сматрао недостојним тако узвишене службе. Св. Столица ме је устрајно молила… Сад самом себи не допуштам “мјерење времена”, него ћу слушати глас своје савјести, који покушавам свакодневно “одгајати”. Исто тако ми се не свиђа тврдња “по мјери папе Фрање”. Бог води повијест и шаље пастире и пророке у својој слободи. Тиме нисам хтио рећи, не дај Боже, да сви пастири добро раде, него да и различитост у карактеру доприноси богатству Цркве. Хоће ли, након вашег умировљења, након низа надбискупа из Словеније, бити вријеме и за једног Хрвата београдског надбискупа? То питање свакако није за мене ни за социологе. Хвала Богу на томе што у Цркви имамо и друге инстанце. Зашто је, заправо, Светој Столици било важно да у Београду столују надбискупи из Словеније? Питање је, допустите ми рећи, сасвим погрешно. Мислим да Светој Столици није стало до Словенаца као таквих, него до разумијевања међу људима, међу вјерницима. Знате и сами да нема погрешних питања, него само погрешних одговора, па бих га радо допунио: мислите ли, дакле, да евентуалном београдском надбискупу Хрвату не би било стало до “разумијевања међу људима и вјерницима”? У младости сам више пута читао код мудрих људи ово: “Kаква су питања, такви су и одговори!” Радо допуштам “вашу варијанту” која је ипак – по моме скромном мишљењу – типичан израз такозваног “флуидног” друштва. Али ви сте добро разумјели да је мој нагласак био управо на “разумијевању”. Дакле, критериј за бирање новог београдског надбискупа неће бити “националност”, него способност дијалога. Први надбискуп монс. Рафаел Родић, Хрват, био је ту јер је могао врло добро комуницирати не само са својим вјерницима хрватског поријекла него и са Србима, Мађарима, Нијемцима итд. Но још се и данас у овдашњој јавности поставља питање како то да се велики др. Јосип Ујчич, који је овде боравио 28 година, није никад сусрео с патријархом. Утолико више што је неко вријеме обављао и службу предсједника Бискупске конференције Југославије. Да закључим: стварност живота много је већа него што ми у свакидашњој брзини живота откривамо! Дарко ПАВИЧИЋ
  2. Тито није имао моћ да наручи стратешко бомбардовање Београда, то је измишљотина антикомунистичке пропаганде – Вратио сам се кући поред Народне библиотеке и цела зграда била је већ у мору од пламена, а он је почео да хвата увелико и суседну зграду, задужбину Нићифора Дучића, на Косанчићевом венцу бр. 14. Видео сам да Народној библиотеци нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, дакле 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана, али се пожар даље ширио. Изгорела је зграда на Косанчићевом венцу бр. 14, а пожар је захватио и зграду бр. 16, као и суседну зграду у Сребреничкој улици. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак поподне ветар се полако стишавао. Помогао сам са својим сином једном старом учитељу и његовој госпођи да спасу своје ствари из партера зграде бр. 16 и видео сам да је у Народној библиотеци још увек беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум, пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се даље није ширила, али Народне библиотеке више није било. – рекао је тадашњи становник Косанчићевог венца инжењер Сава Величковић у сведочењу објављеном у Годишњаку града Београда 2004. године. Остаци Народне библиотеке на Косанчићевом венцу; мај 2017. / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу погођена је једним запаљивим пуњењем (штапићем) 6. априла 1941. године. Како је зграда била закључана, а особља није било, запаљиви штапић тињао је на крову од три часа поподне док се није разбуктао у пожар око осам часова увече. Грађане који су приметили дим, а касније и ватру, на улазу у библиотеку задржале су решетке, те је сваки покушај да лично угасе пожар био онемогућен. Ипак, неколико запаљивих пројектила који су пали по Косанчићевом венцу на околне зграде, улицу и у двориште Патријаршије и музеја Српске православне цркве, грађани су брзо угасили и спречили даље наношење штете. Међутим, уништење у годинама рата није било само материјално, прича истраживач Бранимир Гајић. Резултат тих бомбардовања јесте и једна велика жртва српске историје која је већ тада погрешно писана, а данас се у истом маниру и тумачи. Тог априлског дана на Косанчићевом венцу истинита прича остала је заједно са библиотечком грађом забрављена решеткама и у пепелу. Иако се узроци и намере уништења библиотеке данас тумаче кроз призму прошлости, Бранимир Гајић прича нам једну сасвим другачију причу: – Мете тих запаљивих бомби 6. априла биле су војне бараке на доњем граду Калемегдана. Оно што се данас не зна јесте да је цела доња половина Калемегдана пре Другог светског рата била војна зона где цивилима није био допуштен приступ. Цркве Ружица и Света Петка биле су последње тачке до које су цивили могли да дођу. Тај део је као војна зона чувао магацине артиљеријског и противавионског оружја, касарне, војску, муницију и резервне делове, а самим тим сматрао се метом број један у немачким ратним плановима за бомбардовање Београда. – “Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу.” / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Међутим, нису гађане само војне мете. Шта је још било на нишану према немачким ратним плановима? То бомбардовање јесте било терористичко и јесте имало за циљ да казни Београд, али су Немци и у том кажњавању имали врло прецизан план које мете ће тог дана гађати и које су то области Београда које треба да буду уништене. То су били војни ефективи југословенске војске, као и тадашњи политички циљеви. Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу. Пре неколико година је из једне рушевине у том делу града извађена авионска бомба, највећа коју је Луфтвафе имала тада у свом арсеналу, што показује да су они тај кварт гађали и запаљивим и разорним бомбама. Ипак, сматра се да постоји и други део града који је гађан са намером. Да ли је Косанчићев венац заиста био циљана мета? Косанчићев венац није био мета бомбардерског напада. Онај ко иоле познаје технологију бомбардовања у Другом светском рату, посебно касетним пројектилима, зна да су то контејнери који се отворе на великој висини из којих се затим избаце запаљива пуњења. Њих су у контејнерима носили бомбардери Јункерс 88, а свака летелица могла је да понесе по два контејнера у који је појединачно паковано до 600 пројектила брентбомбе Б10 и дужине око 50 сантиметара. Пуњења су након избацивања са извесне висине падала на земљу. Ветар, струјање ваздуха или турбуленције од других авиона тог дана разбацали су један део тих пројектила и на Косанчићев венац. У сваком случају, примарни циљ био је доњи Калемегдан. С обзиром на то да је из једног авиона изручено 1200 запаљивих штапића, од којих је један пао на библиотеку, а седам или осам по Косанчићевом венцу, јасно је да ту није било никакве намере. Такође, ту се није налазио ниједан војни или политички циљ, а да су хтели да га униште бацили би разорне бомбе од 600 килограма при чему би четири такве биле довољне да нестане читав Косанчићев венац. Народна библиотека Србије (лево) на Косанчићевом венцу, неколико месеци пре бомбардовања 6. априла 1941. године / Извор: Бранимир Гајић Стога, ни Народна библиотека није била намерно гађана? Да је та библиотека била циљ она не би била погођена тако да један штапић падне у три сата поподне и онда тиња увече до осам, док се не разбукта у велики пожар, а да грађани не могу да уђу јер су врата закључана. Она је погођена сасвим случајно и страдала је као резултат трагичних околности, а уколико изузмемо људске жртве, уништење њене грађе највећа је штета коју је Београд претрпео тог дана. Дакле, да је заиста била на мети била би погођена великом запаљивом бомбом од 250 килограма коју је Луфтвафе имала у свом арсеналу. Бомбардери Јункерс 88, односно злогласне Штуке, били су довољно прецизни и могли су да је спусте у сред библиотеке да су хтели да је разоре. Има ли онда истине у мишљењу да иза бомбадовања библиотеке стоји жеља да се уништи српско културно наслеђе? Мој утисак је да се том причом одржава у животу један мит о нама као народу над којима су сви други вршили разне врсте геноцида, а да смо ми у читавој тој причи били само жртве и ништа друго. Са посебним жаљењем и огорчењем пратим поновно рађање мита о уништеном ДНК српске културе и о томе да је Хитлер лично наредио да се та библиотека уништи, што апсолутно није тачно. Разни се псеудоисторичари позивају на саслушања генерала Луфтвафе Александра Лера који је командовао бомбардовањем Београда, где он наводно говори да је библиотека била примарни циљ гађања. Таква реченица у записнику не постоји. Пожар је био сплет лоших околности, зле среће и потпуне неорганизованости кључних актера југословенског друштва пре рата – министра који је требало да изврши евакуацију, директора библиотеке, оних чија је обавеза била да спроведу све то пре бомбардовања и једног општег немара и нојевског забијања главе у песак пред чињеницом да смо ми акцијом 27. марта изазвали гнев највећег злочинца 20. века Адолфа Хитлера. Улазак Немаца у Београд, Теразије, 13. април 1941. / Извор: Бранимир Гајић Споменули сте да су након тих догађаја нацистички окупатори основали Комисију за утврђивање узрока судбине Народне библитотеке. Каква су била њена коначна сазнања? Ми увек можемо и треба да имамо резерву према нацистичким мотивима, али они су основали Комисију чак и пре формирања Недићеве владе. То је била превише значајна тема, јер су уништењем библиотеке и они изгубили много. Постојала је гомила архивске грађе у Србији која је Немце занимала, што се и види по њиховом доласку у Београд када су ушли у Војни музеј на Калемегдану и тражили све што је у вези за сарајевским атентатом. Комисију су основали како би утврдили шта се заиста догодило, јер су знали да њихови авиони нису намерно бомбардовали библиотеку. Спровели су истрагу и дошли су до апсолутно истог закључка – да је то била једна трагична случајност и да није било намере. Ми можемо да кажемо да су желели са себе да скину одговорност и умање кривицу, али ја мислим да иако су ту комисију сачињавали квислинзи и немачки окупатори, не треба је априори одбацити. Такође, не треба одбацити ни њене закључке зато што се уклапају у оно што је могуће већ здраворазумски и познавањем неколико фактора закључити. Постојећи видео снимак шестоаприлског бомбардовања ипак не даје допринос томе. Да, зато што прави снимак тог бомбардовања не постоји. Постоје немачке фотографије које су они фотографисали из авиона. Ја сам имао прилику да видим у приватним архивама неких људи овде у Београду личне фотографије које су снимљене 6. априла, што је врло вредан историјски материјал. Нажалост он није доступан јавности. Видео снимак који се стално приказује мешавина је неколико немачких филмова и снимака савезничког бомбардовања 1944. године које су Немци снимали са земље. То не мора да значи да филм шестоаприлског бомбардовања не постоји, али он до сада није нађен. „Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха.“ / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс А када је реч о савезничком бомбардовању 1944. године мишљења су често сукобљена управо због недовољне упућености. Да ли је могуће доћи до докумената који би помогли у расветљавању тих догађаја? Апсолутно. Све је дигитализовано. Последњих година, целокупну архиву у вези са деловањем америчке 15. ваздухопловне армије, чији су авиони једини изводили стратешка бомбардовања Београда и Србије, данас је могуће наћи. То захтева доста труда и рада, али је могуће доћи до ње, као и синтетизовати те податке у тој мери да се створи целовита слика. Може се сазнати и колико је бомбардера учествовало и колико је тона бомби бачено, када и на које циљеве. Уколико говоримо о домаћим изворима, њих нема зато што је домаћа историографија остала лења и слепа по том питању, али ако причамо о другим изворима који су доступни, дигитализовани и на један клик миша могу бити испред нас, њих свакако има. Само треба знати где их тражити, како их разумети и приказати, односно како изговорити оно што ти документи говоре. Бомбардер Б-24 Либератор из састава 15. ваздухопловне армије УСААФ изручује смртоносни товар над Београдом / Извор: Бранимир Гајић Ратне године које су уследиле оставиле су за собом једно од најконтроверзнијих питања које се поставља и данас. Да ли је неексплодирана бомба са ћириличним натписом “Срећан Ускрс” само још један од митова? Та прича је комплетна лаж Недићеве владе, односно немачке пропаганде, што доказује врло једноставна чињеница – бомбардери који су полетели тог јутра из Италије нису полетели да гађају Београд. Њихова мета је био град Плоешти у Румунији, велика рафинерија нафте. Не знам зашто би неко писао ћирилицом “Срећан Ускрс” на бомби која треба да падне на румунски град. Та прича је типичан пример тога како је функционисала немачка и квислиншка пропаганда, а та пропаганда остала је у овом народу и дан данас. На интернету постоји гомила оригиналних докумената где се види шта је била примарна мета и где су се ти бомбардери запутили. Иако су полетели на Плоешти тамо је била толико густа облачност да се на земљи ништа није видело, те нису хтели да више од сто авиона баца бомбе насумично. Приликом сваке мисије увек се планирају примарна и секундарна мета. Дакле, мете су уцртане по приоритетима – уколико главна мета не може да се гађа, гађају се по некој хијерархији секундарне мете. Што је тада био Београд? Да, он је био важна секундарна мета. У Београду се налазило доста стратешки битних ствари за вођење рата 1944. године. То су пре свега биле комуникације, затим мостови и железница, као и две веома значајне немачке фабрике у самом центру града које су правиле делове за немачке авионе, што је био ратни производ највишег степена. Такође, београдски аеродром је био веома важан за цео стратешки напор на југоисточном фронту Европе, који је укључивао Грчку, Југославију и Албанију. Немци су имали и велико складиште нафте на Чукарици и ту је из визуре америчких ратних планова свакако имало шта да се бомбардује. Оно што је данас најболније у читавој тој причи јесу огромне жртве које је то бомбардовање изазвало. Ипак, кажете да се очима рата на те жртве другачије гледа. Веома је важно разумети да је у рату потпуно небитно колико ће бити цивилних жртава. Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха. Према тадашњој ратној логици доле на земљи нису живели обични грађани, већ Немци и нацистичка ратна машинерија која је морала да буде уништена. Међутим, техника бомбардовања у то време била је таква да ништа није могло да буде прецизно погођено. Не говоримо о 1999. години када се ГПС-ом и оптиком бомба наводи у прозор зграде. Стога, извођени су разни закључци, између осталог и да је Градско породилиште намерно гађано, што није тачно. Они су у том нападу гађали фабрику у Кнез Даниловој улици. Међутим, када неко на висини од 8.000 метара промаши мету два сантиметра, на земљи је то километар или два. Дакле, онда је јасно зашто те бомбе не падају на Кнез Данилову него по Крунској, по Пашином брду или по Врачару. Бомбе напуштају авион падајући ка Савском мосту који је већ погођен. Овде се види и један мали детаљ: на писти аеродрома уочава се силуета немачког тешког транспортног авиона Ме323 „Гигант“. Тим авионима транспортовале су се трупе и ратни материјал за Грчку и из ње, због чега је београдски аеродром имао стратешко значење за логистичке напоре Трећег рајха у јужној Европи, јер су се ту допуњавали горивом због долета. Аеродром ће због тога бити мета неколико наредних бомбардовања. / Извор: Бранимир Гајић Постоји још једно проблематично место када је реч о бомбардовању 1944. године. Ко стоји иза њега? Ту је на делу још једна антикомунистичка пропаганда према којој је Тито лично наређивао америчким генералима у Италији како ће и где њихови бомбардери да лете и шта да гађају. То је према мом мишљењу најбесмисленија конструкција која постоји у савременој историји. Партизани јесу имали сарадњу са савезничким тактичким бомбардерским снагама, али то нису стратешка разарања и бомбардовања о којима сада причамо. Бомбардерску стратешку америчку авијацију, дакле четворомоторне бомбардере Б-17 и Б-24, ниједан партизански командант није могао да наведе ни на један град, осим случаја из Лесковца, где је дојављено да се у граду налази велика немачка оклопна јединица. Британски официри за везу са партизанима су то одмах јавили америчком штабу 15. ваздухопловне армије. То је био једини пример стратешког бомбардовања, а да су партизани са тим имали неке, додуше индиректне, везе. Међутим, та информација је била погрешна. У граду се није налазила немачка оклопна јединица, већ само немачки војници. Друга страна тог пропагандног новчића јесте став да су бомбардовања била симбол подршке англо-америчке стране управо партизанском покрету и Титу. То није тачно. Партизански покрет је одлуком конференције у Техерану био признат за савезничку силу, па су савезници неким својим дејствима и помагали борбене напоре на терену. Ипак, то су радиле мање снаге, мањи авиони са мање бомби који су гађали мање циљеве. С друге стране, стратешка америчка авијација се није бавила стањем на терену, већ је имала своје унапред зацртане мете и крупан стратешки интерес који се огледао у уништењу свих материјалних вредности немачке војске. То није имало везе са тиме ко на земљи ратује против кога, при чему је једина веза са тереном био Лесковац, који је дао прогрешну слику о свему. Ни у случају Лесковца партизани нису имали моћ да позову бомбардере. Они су само пренели шта се налази у граду, а амерички генерали и планери, којима је информација достављена, у том тренутку одлучили су да такав циљ вреди бомбардовати. Да су рекли да то није вредно бомбардовања, Лесковац не би био гађан. Можемо ли онда закључити ко је кривац за то бомбардовање? Нико није крив, јер ту не постоји кривац. Жртве које су поднете, како код нас, тако и у региону, јесу допринос ослобођењу од нацизма. Уколико се ипак може причати о било каквим кривцима онда су то засигурно Хитлер, нацисти, Вермахт, СС, Гестапо и Недић. Да они нису окупирали Београд и Србију ми не бисмо били бомбардовани, јер онда за то не би ни постојао разлог. Марта ЛУТОВАЦ, ТангоСикс-Т6
  3. Ако има неког ко зна око фејсбук апликација, да нам помогне око логовања са фејсбука на форум јер имамо неки проблем око нове апликације. Имамо проблем око Valid OAuth redirect URIs , а можда још нешто. АКо знате, јавите се овде или у приватној поруци или на мејл urednik@pouke.org Хвала.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...