Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'одговор'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. "Бог нас неће питати шта су нама други урадили него ће Бог нас питати шта смо ми другима урадили", поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на Инстаграму и додао: "Према томе свако од нас ће дати одговор Богу за себе, а мера квалитета наше душе, нашега бића биће управо љубав коју смо показивали у односу на Бога, а која се видела и види у нашем животу који подразумева односе са другим људима". Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
  2. Од устоличења у трон Патријараха српских, Његова Светост г. Порфирије од редакција у земљи и иностранству примио је више од стотину молби и захтева за интервју. Патријарх посебно захваљује свим посленицима јавне речи који су желели да јавност упознају са његовим ставовима, односно са вером и учењем Православне Цркве. Исто тако, захваљује им на свакодневној подршци и изражава наду да ће се сарадња са свим редакцијама наставити на корист свих који живе на канонском подручју Српске Патријаршије. С тим у вези обавештавамо медије да ће у предстојећем периоду о свим вечним и актуелним темама важним за спасење људи и творевине, али и за свакодневни живот народа, које намећу друштвене околности и проблеми, Светејши Патријарх г. Порфирије говорити у проповедима на светим богослужењима, а да ће интервјуе давати само уочи великих празника или када то захтевају одређене околности. Патријархове беседе редовно ће бити доступне јавности на званичној интернетској презентацији Српске Православне Цркве. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. У великој дворани Задужбине Илије М. Коларца 3.11.2020. године Отац Милош Весин одржао је предавање на тему "Шта је стрес и који је хришћански одговор на њега" ? Многобројна публика имала је прилику да сазна шта је то заправо стрес. Да ли је стрес чини стресогена ситуација или је то наш одговор на њу? Да ли је неразрешена односно потиснута стресна ситуација најчешћи узрочник канцера и растуће неплодности у популацији? Да ли потиснути стрес у раном детињству утиче на стварање патологије у каснијој доби и како садашњи али и будући родитељи треба да се опходе према деци? Зашто је сексуалност важан део здраве личности? На ова и многа друга питања Отац Милош даје одговоре најпре се осврнувши на животе блаженопочивших Митрополита Амфилохија, Академика Димитрија Стефановића и проте Момчила Кривокапића који су нас напустили током ове године. А затим нас кроз прожимање психолошке науке и учења св Нила Сорског доводи до коначног одговора!
  4. У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! *Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва? Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах: „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“. *Према речима преподобног Макарија Великог „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ? Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности. *Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест? Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике? Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести. *Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић, реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете? Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“. *Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње? Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао. *Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници. Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од 17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини. *Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом? Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно. *На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег? О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7) Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу. *На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)
  5. Преговори Митрополије црногорско приморске (МЦП) и Владе у вези са Законом о слободи вјероисповијести треба да се обнове али не могу трајати у недоглед, оцијенио је ректор Цетињске богословије Гојко Перовић наводећи да је тај акт потребно суштински промијенити јер је у супротности са Уставом и људским правима. На питање када се очекује наставак преговора поводом тог закона, Перовић је одговорио да је митрополит Амфилохије, недавно у званичном допису подсјетио премијера Душка Марковића да та тема стоји отворена и да се чека одговор Владе. „Црква спремно чека одговор Владе и са пажњом ће да саслуша њено коначно виђење ове теме“, казао је Перовић агенцији МИНА. Он је подсјетио да су прво имали петосатни састанак владика и министара. „Потом смо имали дуг и садржајан састанак такозваних експертских тимова, и више не видим ни потребе ни простора да се преговара у недоглед“, казао је Перовић. Он је рекао да посебно нема дилеме у чему је проблем и поручио да Влада треба да одговори да ли ће закон бити мијењан или неће. Перовић је подсјетио да су људи из експертског тима Владе, на посљедњем састанку, признали да су приговори цркве и аргументовани и правно утемељени. „Мијењамо ли га суштински, тамо гдје је он у колизији са Уставом и основним људским правима, – или ћемо, не дај Боже, себе и јавност да обмањујемо неким фризирањем и уљепшавањем овог, по нама, накарадног текста“, навео је Перовић. Он је казао да ће спор бити ријешен када буде „уклоњен“ Закон и усвојен бољи и поручио да нема ни говора о потписивању било каквих темељних уговора МЦП док је на снази „овај удар на правни поредак државе“. Он је навео да можда изгледа да МЦП наступа по принципу „узми или остави“ односно да уцјењује Владу захтјевом да се уклоне спорни чланови Закона без чега нема даље приче ни о чему другом. „До ове ситуације смо дошли тако што цијелу претходну годину цркву нико ништа није питао ни око чега. Мимо међународних препорука о инклузивном и транспарентном дијалогу Закон је донесен једнострано. Зато ми кажемо ‘промјена а не примјена’ Закона“, поручио је Перовић. Неутемељене критике о политичкој позадини литија Говорећи о наставку литија Перовић је рекао, да с обзиром да је здравствена ситуација све боља у МЦП очекују да ће„затворски услови“ попустити, и бити добијен амбијент демократског друштва у ком се подразумијева могућност јавног окупљања. Упитан да ли ће литије бити и током кампање за парламентарне изборе, Перовић је рекао да их не занима, као цркву и као вјерујуће људе, кад ће и да ли ће бити парламентарни избори. Он је казао да ако неко види везу између избора и литија тај треба да је тражи у чињеници да власт није жељела да квалитетно ријеши питање Закона прије његовог усвајања. „Није га ријешила у моменту јасне грађанске манифестације негодовања против тог Закона. Власт је свјесно гурала тензије између себе и Цркве ка 2020. години, па онда још конкретније, према другом дијелу ове године“, оцијенио је Перовић. Он је навео да у том смислу МЦП не интересују критике власти о политичкој позадини литија јер су непринципијелне и неутемељене и да се ради о политикантској флоскули и замјени теза. Перовић је рекао да са друге стране све има своје политичке разлоге, јер је ријеч о закону који је изгласан у Скупштини и који се само и једино у њој, политички, може бити промијењен. „Кад кажемо да је позадина политичка то онда не значи да се црква бави странкама, или да је склизнула у политиканство, него да смо, вољом државе, дошли до оне политичке теме, доношење закона о црквама и вјерским заједницама која се тиче цркве“, казао је Перовић. Он је навео да је искључива политичка воља владајуће гарнитуре хоће ли се литије временски поклопити са одржавањем избора или са било којом другом политичком активношћу. Политичким листама не требају црквени богослови На питање да ли би МЦП подржала некога на изборима, с обзиром да се помиње могућност формирања листе за одбрану светиња, Перовић је одговорио да политичким листама не требају црквени благослови, нити црквена имена. „Друга је ствар да ли међу политичарима, неко, из сопствених вјерских побуда тражи благослов за почетак неког посла. Такав и треба да га добије али да то не користи у политичкој пропаганди. Сваки нормалан, користан и добронамјеран посао црква благосиља“, казао је Перовић. Перовић је казао да ако владајућа партија у изборе улази са кампањом да хоће да мимо Устава „подржави“ цркву, црквену имовину, без суда, припише себи онда она, свјесно, даје легитимитет опозиционој варијанти да се назове „не дамо цркву“ или „бранимо светиње“. “Али то је ствар нечијих политичких процјена а никако жеље цркве да одређује и усмјерава, ни на који начин, било чију политичку активност”, рекао је Перовић. Он је казао да су странке, партијашења, диобе нормалне ствари за парламентарну демократију, али да то није тема у коју би црква требало да улази и да се сврстава на нечију страну. „Оно што би – у политичким пословима – евентуално могло да добије подршку цркве, нијесу подјеле и диобе, него нека идеја, неки процес или вриједност којима би ујединила сву Црну Гору“, казао је Перовић. Најава формирања православне цркве националних Црногораца удар на темељ државе Коментаришући поруке предсједника државе Мила Ђукановића да је могуће формирање православне цркве националних Црногораца, Перовић је оцијенио да је то удар на темеље државе. „На овај начин предсједник руши Устав, који каже: држава и црква су одвојене, у организационом смислу. Не може и не смије држава или партија – оснивати нити обнављати Цркву“, рекао је Перовић. Он је казао да Ђукановић дијели грађане, афирмишући национализам као принцип вјерског окупљања што је супротно и црквеним канонима, и начелима грађанског друштва. Он је упитао шта значи утврђивање подјела по националној основи, нарочито између Срба и Црногорца у Црној Гори. „Зар ми нијесмо браћа, кумови и најближи рођаци? На последњем попису приближно је једнак број националних Црногораца и говорника српског језика, као што је приближно једнак број националних Срба и говорника црногорског језика“, навео је Перовић. Он сматра да то говори да Црногорци говоре српски, а да Срби говоре црногорски. „Уствари, то све значи, да су подјеле по том питању – једна велика бесмислица“. Он је навео да се у предсједниковом говору, доводи у питање право цркве да се пита, да предлаже у вези правца будућег кретања и развоја Црне Горе. „Ми свештеници и вјерници, истовремено смо и грађани ове државе. И имамо право на јавну ријеч, да кажемо шта нам се свиђа а шта не, да се међусобно договарамо, да савјетујемо једни друге“, рекао је Перовић. Он је казао да је Црна Гора и њихова земља и да имају право да одлучују о њеној даљој судбини ништа мање него било ко из власти све у складу са прописима и важећим стандардима друштвеног живота. Извор: Спутњик
  6. Одговор Вучићевим лобистима у Русији који се залажу за поделу Косова У лобирању за договор о подели Косова предњаче Пјотр Искендеров и Олег Бондаренко и подржавају план директора америчких обавештајних служби Гренела Вучић галантно даје делове две општине на северу – Звечан и Зубин Поток, укључујући и економске гиганте Трепчу и електро-систем Газиводе, као и део општине у централној Србији Прешево. Kоначно, даје и оно што Милошевић под НАТО бомбама није хтео формално да потпише – све општине јужно од Ибра укључујући 1.600 сакралних објеката и најпознатија 4 српска православна манастира под заштитом УНЕСKА – Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку и Пећку патријаршију. Дакле, Србија Вучићевим неуставним планом добија 1 општину, а предаје око 100.000 својих сународника, око 1.600 црквених објеката и око 15% своје територије. Неколико дана у руској јавности се појављују текстови који имају за циљ да оправдају такозвану поделу Kосова, односно договор између Трамповог изасланика за Kосово и директора Националних обавештајних служби САД Ричарда Гренела и председника Србије Вучића. У лобирању за договор о подели Kосова предњаче господа Пјотр Искендеров и Олег Бондаренко. Чудно је да они, иако руски наводно експерти за Балкан, подржавају план који заступа Гренел – директор Националних обавештајних служби САД и бивши амбасадор у Немачкој, човек који се неуморно борио против Северног тока. Kао професора међународног права на Правном факултету у Kосовској Митровици чуди ме да се руски држављани залажу за непоштовање српског Устава? Вучићева идеја о подели Kосова је у супротности са српским Уставом из 2006. Границе Србије и правни систем могу да се мењају само ако се обезбеди 2/3 већина у Народној скупштини и подршка народа на обавезном референдуму. Господин Вучић није у стању то да обезбеди па се зато нетранспарентно и незаконито договара са Американцима. Да ли руски Вучићеви лобисти смеју такав незаконити и штетан став да изнесу везано за своју земљу? У Русији се поводом промене и примене устава поступа онако како је уобичајено у правној и сувереној држави. Устав се мења у Думи и на референдуму. Србија ће договором о предаји територије добити само једну једину целу општину на северу Kосова – општину Лепосавић. Вучић галантно даје делове две општине на северу – Звечан и Зубин Поток, укључујући и економске гиганте Трепчу и електро-систем Газиводе, као и део општине у централној Србији Прешево. Kоначно, даје и оно што Милошевић под НАТО бомбама није хтео формално да потпише – све општине јужно од Ибра укључујући 1.600 сакралних објеката и најпознатија 4 српска православна манастира под заштитом УНЕСKА – Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку и Пећку патријаршију. Дакле, Србија Вучићевим неуставним планом добија 1 општину, а предаје око 100.000 својих сународника, око 1.600 црквених објеката и око 15% своје територије. С обзиром да је у међународном јавном праву одавно напуштена доктрина екстериторијалности (то знају и студенти на првој години правних наука за разлику од господина Бондаренка) губитак Пећке патријаршије би био трајан. Вучић ће тако, предајом договореном на 800 година аутокефалности СПЦ, успети да натера Србе на оно што ни моћна Османска империја, ни комунистички диктатор Хрват Јосип Броз Тито, ни најмоћније НАТО државе 1999. нису успели – да се добровољно одрекну Пећке патријаршије, вековног седишта СПЦ. Тако би Вучић довршио оно што је почео закључивањем Бриселског споразума 2013. којим је прихватио 2/3 Ахтисаријевог плана, плана којег је бивши српски премијер Kоштуница у много тежим околностима 2007. године одбио. На основу Бриселског споразума и допунских споразума, Србија је у периоду 2013-2020. укинула све оно што је уз велике муке сачувала и изградила на Kосову након бомбардовања 1999. Српски МУП на Kосову од 1.200 припадника, Цивилну заштиту основану 2006. од 800 припадника – углавном прекаљених војника, канцеларије МУП у предграђу Приштине и јужно од Ибра, српско правосуђе јужно и северно од Ибра, српске општине, управне органе. Србија је након доласка Вучића на власт применила споразум о граници који Приштини омогућава присвајање 35 милиона евра прихода годишње, предала је сецесионистима и енергетски систем и телекомуникације и међународни позивни број +383. Вучић је јавно позивао српске судије 2017. да се прикључе албанским сецесионистичким судовима. Такав позив од стране централне власти на кршење важећег Устава и изградњу сецесионистичких институција није забележен у модерној правној историји… Вашингтон је очигледно већ почео да испуњава свој део договора Гренел – Вучић тако што је организовао смену такозваног премијера Kосова Kуртија у марту 2020. Да ли ико ко није лобиста или нема лични интерес заиста мисли да Американци дају бесплатне уступке? Потписивањем договора о подели у Белој кући и тиме формалним признањем Kосова, Београд ће фактички ставити ван снаге Резолуцију 1244 СБ УН. Односно, исту ону Резолуцију која гарантује суверенитет Србије и коју званична Москва жестоко брани у Интерполу, УНЕСKУ, афричким, азијским и америчким земљама које повлаче признање независности Kосова (17 држава у протеклих неколико година). Тако ће главни дипломатски адут Москве на Балкану бити стављен ван снаге и нарушен међународни углед Русије. Да је један од елемената Гренеловог договора потискивање Русије из Србије показује и следеће. Након састанка Гренел – Вучић у Вашингтону, српски председник се све до 3. априла није обратио руском председнику за помоћ поводом Kороне иако је Србија процентуално у односу на број становника имала највећи број заражених у региону. У међувремену је упутио поруке Меркеловој, Сију, Трампу, Џонсону и шеицима из УАЕ. Kада је Русија у року од 24 сата послала Србији 11 великих транспортних авиона и 90 лекара, Вучић их чак није ни дочекао на аеродрому, иако је неколико дана пре тога уз помпу дочекао један једини кинески авион. Вучић, иначе носилац руског ордена, се за руску помоћ која је убедљиво била највећа „захвалио“ тако што је 15. априла на државној РТС више пута у ударном термину емитован антипутиновски и антируски филм „Путинови сведоци“, аутора Виталија Манског. Више су него смешне тврдње да је то урађено без Вучићевог знања. РТС се финансира из државног буџета и држава у потпуности контролише управни одбор РТС-а. Директору РТС је 2019. продужен мандат иако је стекао услове за пензију. Дакле, за поделу Kосова су директор националних обавештајних служби САД Гренел, који је на то место дошао и због доприноса заустављању Северног тока, и Вучић. Против поделе Kосова је српско јавно мњење, што показује Вучићево неуставно избегавање референдума. Против поделе је и СПЦ – показује саопштење Сабора СПЦ из маја 2019. Подела је противна међународном праву, односно Резолуцији 1244 као и Уставу Србије из 2006. Ономе ко није пословно везан за Вучића, више је него јасно шта је исправно. На крају, нека лобисти поделе у Србији и Русији дођу на KИМ да објасне народу зашто је боље да живе у албанској сецесионистичкој творевини и по албанским законима, а не у српској држави по српским законима. Одговор Вучићевим лобистима у Русији који се залажу за поделу Косова GEOSTRATEGY.RS
  7. Искрено смо изненађени и разочарани текстом који се данас појавио у косовским медијима под насловом ”Српска црква у Приштини против Ковида-19 бори се непотврђеним руским моделом”. У тексту се помиње да су грађани у суседству цркве наводно ”узнемирени буком” која долази од звона. Овај садржај објављен је и на другим косовским медијима јавног сервиса РТК и порталима Телеграфи, Бога Сот, Косоварја итд. У тексту се наводи изјава Агима Муслиуа ”безбедносног експерта” који тврди да је реч о ”примитивној и провокативној руској методи”. Муслиу у наставку говори о ”дезинформацијама из Русије”, да се ”људи из српске обавештајне службе крећу у свим црквама” па закључује ”сходно томе где је српска обавештајна служба ту је и руска”, па је зато по Муслиуу реч о хаосу из Москве”. Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве у ово трагично време пандемије корона вируса са жаљењем прима овај текст који дубоко превазилази најпристојније границе професионалног новинарства и представља пример таргетирања Српске Православне Цркве на Косову и Метохији која овде вековима постоји. Пре свега треба се подсетити да се звона нису појавила у Русији, већ у Италији у Кампањи у 5. веку и да се вековима у хришћанском свету користе не само за оглашавање редовних служби, већ и у тренуцима великог страдања, помора или друге трагедије, како у православном, тако и у римокатоличком и протестантском свету. Свако вече цркве у Амстердаму звоне у звона у знак солидарности у време пандемије. Разлог за то јесте пре свега да се људи подстакну на молитву, на солидарност и да на моменат прекину редовне послове и сете се Бога, без обзира којој вери и конфесији припадали. У прилогу нашег одговора наводимо неколико западних сајтова из којих се види да је иста пракса уведена и у западним хришћанским, пре свега римокатоличким, срединама широм света, од Америке, Канаде, Француске, до Аустралије и Филипина, а не само у православним срединама. Звук звона, уосталом, као и молитва мујезина за минарета 5 пута дневно, има првенствени циљ да позове на молитву и то није спорно за никога ко верује у Бога и поштује друге. Овим показујемо солидарност коју наша Црква осећа за све грађане Косова без обзира на веру и језик јер сви смо једнако угрожени пандемијом. У време звоњаве звона молимо се за све болесне, не само у нашој средини, већ широм света, за оне који се несебично брину о њима у болницама, и узносимо молитву Богу да епидемија престане и да се живот врати у нормалне оквире. Звоњава звона, као и позивање на молитву са минарета, регулисано је законодавством Косова у децибелима и сваки добронамерни читалац може сам да закључи да хришћанска звона не стварају нимало већи звучни ефекат него ли молитве са десетина џамија по већим градовима. Звона су део цивилизације европског континента на коме живимо и јако је лоше да са Косова иде глас да она некоме сметају. У сваком случају, Епископ Теодосије је донео одлуку да се у цркви Св. Николе у Приштини престане са чешћим звоњењем иако парох приштинске старе цркве о. Саша Митровић тврди да му се нико од околних комшија није пожалио, а да су неки чак изразили подршку. Наша Епархија изражава искрено очекивање да у овом времену хуманитарне катастрофе која је задесила цео свет неће бити више оваквих чланака, нити коментара необавештених и очигледно недобронамерних ”експерата”, већ да ће нас све ово најновије страдање подстаћи на солидарност, међусобно разумевање и надилажење свих политичких и међу-националних разлика, којима, није место у време када имамо толико оболелих, посебно старих лица. У невољама увек треба да будемо заједно и покажемо пре свега један комшијски дух и толеранцију јер живимо на простору где вековима постоје различите верске традиције које треба да живе у миру и поштовању. Из Канцеларије Епархије Рашко-призренске Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  8. Оригинални текст: https://www.antenam.net/stav/153927-bajka-o-pravoslavnim-lizacima-kasika Драгану Бурсаћу, не усуђујем се рећи господину, пошто је корен те речи уско везан за Господа, а у његовом бесрамном обраћању свега има, само не части, морала и Господа. Ера интернета је дозволила свима да свој дубоко упијени протестантски дух предоче широј јавности и публици и да за све то добију похвале и овације. Вероватно је то и намера извесног Драгана Бурсаћа, који својим ауторитативним наступом не дозвољава појаву критике. Међутим, будући да постоји неко ко се, ипак, бар за промил више, разуме у постављена питања, нашао сам за сходно да упутим конструктивну критику. Уколико будем другачије схваћен, извињавам се. Сам наслов текста „Бајка о православним лизачима кашика“ у свести верника изазива несхватљив порив и саблазан. Међутим, будући да је аутор огрезао у саможивости, што се из приложеног може видети, онда верујем да то није имао ни у најудаљенијој тачки свог размишљања. Поред тога, сам одабир теме за писање, али и начина на који је тема реализована, јасно (бар мени) указује чињеницу да аутор нема претерано других интересовања осим пуког критиковања свега што руши његову удобност. У уводним реченицама, прозно-ироничним покушајем, аутор се дотиче личности, сада већ упокојеног, Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина (сваки колумниста би требало да има на уму писање правилних и комплетних титула званичника). Не познајући природу вируса, аутор заборавља да он често није у стању да се пренесе „данас за сутра“, а јавности је познато да је епископ ваљевски оболео на почетку епидемије. Но, кога то интересује, јер је фокус да се обесвети и обешчасти његова личност, а кроз њега и Црква. У даљем тексту, аутор опет користи некакве накарадно састављене кованице, вероватно желећи да покаже богати фонд речи којима располаже („Капљично благоглагољање“). Изјава: „Pa šta još treba da se desi, e da bi država Srbija namolila superdržavnu organizaciju, koja se odaziva na ime Srpska pravoslavna crkva, da obustavi javna pričešća i da se počne ponašati kao odgovorno tijelo u pod skutima narečene države“, у себи садржи разноликост непознавања богословља и историје. Овакав бесмислени концепт размишљања немају ни студенти прве године Православног богословског факултета, који долазе са неким претходно стеченим убеђењима. Идемо редом: 1. „Superdržavna organizacija“ – Да је аутор икада завирио у Свето Писмо Новог завета нишао би на Господњу реченицу: „Царство моје није од овога света“ (Јн 18, 36). Будући да је тако, она никада није била, нити икада може бити државна организација. На тај начин би се обесмислила њена мисија у свету и њено комплетно устројство. Симфонија Цркве и државе се не би показала добрим, али сарадња је очекивана. Црквена тела (Свети Архијерејски Сабор, СА Синод...) потребни су зарад правилног устројства црквеног живота, јер у Цркви нису само анђели, него конкретни људи од крви и меса. 2. „Javna pričešća“ – Етимолошки посматрано, причестити се значи постати део-честица-елемент нечега. Следствено томе, причестити се Телом Господа Исуса Христа значи постати део његовог васкрслог (не смртног, пропадљивог и неотпорног на вирусе) тела. Јавно причешће би се могло окарактерисати као оксиморон, јер причешће јесте Света Тајна. Међутим, не бих желео да се задржим на тој учесталој фрази. Када у Цркви говоримо о тајни, не посматрамо је онако како то бива у свету (као нешто сакривено, резервисано за некога), већ као тајну праћену начином живота, оно што аутор текста, нити било ко други не може схватити седећи у удобности и топлини дома и читајући како Црква функционише. Стога, немам намеру да то конкретније појашњавам – довољан је позив: „Дођи и види!“ (Јн 1, 39). Међутим са ставом да је Христова крв „наводна“, потребан је добар духовник и доста рада на себи да се таква махнита идеја одстрани. Будући да у наставку текста има вулгаризама, унапред се извињавам онима који буду читали, али када се види шта је све речено у тексту, вулгаризми су најситнији чинилац. Нажалост, аутор сматра да су епидемиолози наступили „курвињски“, јер нису дали одговор који ће нахранити његову сујету и поспешити даље раздоре. Наравно, епидемиолози, као и сваки културни људи, приликом давања одговора држаће се своје струке и неће се мешати у ствари које не знају. То исто бих препоручио и аутору, али будући да свој хлеб зарађује од мешања у теме за које су му основна литература таблоидна новокњижевност, онда сам немоћан да ишта друго кажем. Нажалост, зарад пуног стомака, људи су одувек били спремни да се одрекну себе. У наставку текста можемо видети разне нелогичности и не бих се освртао на њих, нити на постављено питање око мог професора свештеника Вукашина Милићевића, јер су то ствари о којима нисам компетентан, а ни позван да говорим. Оно што се тиче мене и за шта се школујем јесте управо стварање ограде око Цркве од људи, колумниста и новинара, попут извесног аутора Драгана Бурсаћа, којих после сваке кише има све више. Довољно је да имају средство за састављање текста, интернет и невелики фонд речи. У закључку, желео бих рећи да се читав његов бесрамни текст могао свести на речи: „Крв његова на нас и на децу нашу“ (Мт 27, 25). Post Scriptum Оно што сам за крај оставио јесте кратак историјски преглед употребе црквеног сасуда званог „кашичица“, а не кашика, јер се јасно види разлика. Изворно, дуги низ векова хришћани су се пришечћивали на идентичан начин као и свештенослужитељи, то јест под оба вида из путира. Када би дошло до момента причешћа, свештеници би се причестили посебно примивши Тело и посебно Крв. Затим би се дарови изнели вернима, који су приступали стављајући десни преко левог длана (о томе нам сведочи Свети Јован Дамаскин) и тако узимали тело. Када би упротебили тело, дошли би до друге позиције где су се налазили ђакони који су причешћивали из путира, заједно са презвитерима. Како нам неки историчари и литургичари говоре, вероватно у XII, XIII, а можда и у XIV веку дошло је до праксе причешћивања кашичицом. Нико не даје децидан одговор. Свети Симеон Солунски говори да је причешћивање кашичицом уведено ради „неких догађаја“, али он их не именује конкретно. Можемо да појаснимо на основу следећих чињеница. Наиме, у периоду када долази до причешћивања кашичицом, број ђакона опада; опстају само при катедралним храмовима, док у парохијским ишчезавају. Друга ствар, у XII веку у Западној Цркви долази до једне појаве која ће све више узимати маха и усталиће се у XIII веку, а то је ускраћивање причешћивања крвљу, већ само хостијама. То су правдали чињеницом да имају страх да се крв не пролије из путира. Крај XII, почетак XIII века имамо сведочанство да папа када служи васкршњу Литургију у Риму причешћује хришћане под оба вида. Већ у XIII веку Инокентије III забрањује причешћивање верујућих под оба вида. Од тада, па све до Другог Ватиканског концила није било причешћивања крвљу. У XIII веку, православне земље, посебно балканске су под влашћу Латина. Сасвим сигурно je да ће то бити један од узрока који ће подстаћи православне да сачувају причешћивање под оба вида. Ако томе додамо чињеницу да је долазило до разних злоупотреба дарова, рецимо, неко ко је склон магији прилази да се причести узме причешће и опогани га тиме што га однесе кући. Тако је Црква хтела да има увид у то да се верник причестио на лицу места. Све те чињенице када узмемо у обзир, јасно нам је зашто долази до увођења кашичице. Лазар Марјановић
  9. Република Српска усвојила одлуку: Одговор Сарајеву и Западу у осам тачака 17.02.2020 Народна скупштина Републике Српске усвојила је осам закључака на посебној седници чија је једина тачка дневног реда било антидејтонско деловање Уставног суда БиХ. Посланици су са 70 гласова за и два против усвојили следећих осам закључака поводом рада Уставног суда БиХ. 1. Народна скупштина Републике Српске потврђује приврженост Републике Српске Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, посебно изворном тексту Устава БиХ као Анекса 4. 2. Народна скупштина Републике Српске обавезује представнике Републике Српске у институцијама БиХ да предложе у Парламентарној скупштини БиХ усвајање Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ. 3. Народна скупштина Републике Српске задужује Владу Републике Српске да настави раније започете преговоре са Владом Федерације БиХ са циљем дефинисања граничне линије између Републике Српске и Федерације БиХ, а у складу са Анексом 2 Општег оквирног споразума за мир у БиХ. 4. Народна скупштина Републике Српске обавезује представнике Републике Српске у институцијама БиХ да обуставе доношење било каквих одлука у органима БиХ до усвајања Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ и његовог ступања на снагу. 5. Народна скупштина Републике Српске наглашава да је Република Српска страна потписница свих анекса Општег оквирног споразума за мир у БиХ, самим тим и Анекса 4 који је Устав БиХ. 6. Народна скупштина Републике Српске потврђује да су високи представници и Уставни суд БиХ кршили Дејтонски споразум и Устав БиХ и на тај начин изменили политички систем супротно Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, а који је уговор међународноправног карактера. 7. Народна скупштина Републике Српске обавезује све институције Републике Српске да не прихватају и не проводе било какве будуће антидејтонске и недемократске одлуке Високог представника и Уставног суда БиХ. 8. Народна скупштина Републике Српске тражи да представници Републике Српске у заједничким органима БиХ обавесте Народну скупштину о провођењу ових закључака у року од 60 дана. Посебна седница заказана је због кризе настале у БиХ услед спорних одлука Уставног суда БиХ. Парламенту су се обратили председница Републике Српске Жељка Цвијановић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, премијер РС Радован Вишковић, представници парламентарних клубова... Република Српска усвојила одлуку: Одговор Сарајеву и Западу у осам тачака RS.SPUTNIKNEWS.COM Народна скупштина Републике Српске усвојила је осам закључака на посебној седници чија је једина тачка дневног...
  10. Док се полако крећемо у сусрет Божићу и витлејемској пећини, мисли нас данашњих хришћана су често усмерене ка фолклорним сценама, сентименталним песмама, поклонима и сл. Ипак, актуелна мигрантска криза подстиче да се присетимо мигрантске димензије Божића. Превечни Син, не емигрирајући из Очевог загрљаја, био је принуђен, још у Дјевиној утроби, да са Богородицом и Јосифом хита за уточиштем, најпре у околини Витлејема, а онда и у Египту. Сећање на те дирљиве сцене највећег Мигранта, а кроз Њега нашег стварног статуса у свету, помаже нам да дубље схватимо проблем миграната и избеглица у данашњем времену. Поред драматичне кризе самог људског идентитета и проблема односа са животном средином, мигрантска криза је можда најозбиљнији проблем човечанства данас. Тај проблем поново спаја Запад и Исток; овај пут на драматичан начин. Он је подстакао на хитну и дубоку рефлексију о питању човекове одговорности у свету. Тако и хришћани обједињују снаге ради решења овог проблема. Тужно је да се у највећем броју случајева на (и)мигранте гледа као на „сувишне људе“; пошто за њих нема места онда су и непотребни. Погођен вестима о избеглицама који се третирају као „сувишак“, иконограф Стаматис Склирис је на тамном платну започео слику „Сувишни људи“. Овим се он придружио оном ретком броју православних сликара који су доживели појаву миграната као позив на наше покајање због занемаривања њихових потресних судбина. На Стаматисовој слици мноштву миграната на препуном броду у Средоземном мору придружује се Христос као њихов сапутник јер Он учествује у избеглиштву свакога без изузетка кроз своју избегличку судбину и мученичку смрт на Крсту. Они који су већ потонули насликани су са светлим лицима како плутају морем, спокојно изражавајући истину да су превазишли смрт и страх. У годинама које долазе, композиција „Сувишни људи“ ће, по свој прилици, добити још тамнијих тонова. Да ли ће православни хришћани успети да јој додају светлије нијансе? Где је гостољубље данас? На напуљској конференцији о теологији и Медитерану јуна месеца 2019. године, Васељенски патријарх Вартоломеј је алармантним тоном изјавио да се „Господња заповест о прихватању странаца налази у опасности“, алудирајући на поједине владе и земље које очајне мигранте спречавају да пронађу какво-такво уточиште. Проблем имиграције, као и други проблеми данас, морали би да зближе хришћане. Постоје неке нејасноће око појма „избеглица“ или мигрант. Њихова масовна појава је постала системска одлика глобализованог света. Фигура мигранта се, како рекосмо, посматра као „људски сувишак“ који – самим својим карактером сувишка – манифестује ароганцију оних који не спадају у те „сувишне“. Међутим, теолошка димензија „ближњег“ итекако може да помогне у контексту савремене хуманитарне кризе и карактера глобализације. Прихватање оних најслабијих, изложених социјалним и економским притисцима, јесте императив. За ово су, несумњиво, потребни теолошки критеријуми: без теолошког сензибилитета одговор на кризу може бити погрешан. У овом историјском часу, у светлу начина на који се развија избегличка криза, људи од утицаја треба да делају у духу Јеванђеља. Још је у Посланици Диогнету истакнуто да, парадоксално, хришћани сваку земљу доживљавају (и ниједну не доживљавају) као своју „отаџбину“. Апостол Павле је у Фил 3,20 говорио о есхатолошком грађанству које тек треба да дође. Платон је у Републици изнео идеју да су земаљски градови у којима обитавамо једна слика — и то изобличена — унутрашњег човека (IX, 592b). Изазов дијаспоре је подсетио православне на путнички и крсни статус Цркве у свету, пошто „у свету смо али нисмо од света“. Због тога се Православље опире идолопоклоничком односу према појмовима „домовине“ и „отаџбине“. Библијски поглед на дошљаке Постоје мишљења да је целокупна библијска повест у ствари мигрантска прича. И Стари и Нови Завет казују потресне историје прогнаника који су принуђени да беже или напусте свој завичај. Иако појам „избеглица“ није заступљен у Библији, постоји мноштво одељака који говоре о „странцима“, „дошљацима“ или „туђинцима“. Књига Изласка приповеда о изабраном Народу, Израиљу, који је био жртва горког ропства у Египту. Крајње безнадежни, уз Божију моћну руку, успели су да побегну и нађу уточиште у пустињи. Током четрдесет година живели су лутајући, без своје домовине. Коначно, Бог је испунио своје древно обећање и настанио их на земљи коју су коначно могли да назову домом. Пошто је Израиљево искуство бескућништва, измештености и странстовања било до те мере болно, Бог је заповедио свом народу да увек показује посебну бригу за странце: „Ако се странац настани с вама у вашој земљи, немојте га злостављати. Странац који се настани с вама нека вам буде као домаћи. Волите га као саме себе, јер сте и ви били странци у Египту“ (Изл 19,33-34). Гостопримство представља конкретан пример љубави према овим „странцима“ као и указање како народ Божији треба да живи: наступајуће гостопримство увек налази места за странца. Скоро на самом почетку Новог Завета стоји Матејева прича о томе како Јосиф и Марија беже у Египат са својим новорођеним сином, Исусом, због зависти параноичног цара Ирода. Наш Спаситељ је рано детињство провео као избеглица, јер његова земља није била безбедна. Занимљиво, у Јеванђељу по Луки Христос је представљен као „странац“ и „туђинац“ у овом свету (2,4, 39; 8,1; 13,22; 17,11; 4,29–30; 9,53, 58; 24,18), што још више наглашава његову ипостасну повезаност са светом. „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити“ (Мт 8,20). На трагу Израиљевог искуства, Христос истиче управо старозаветну заповест о љубави према странцима (Ис 58, 7) као критеријум на основу кога ће свима бити суђено: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме“ (Мт 25,35). Крштење као прихватање статуса мигранта Библија нам упућује изазов позивом да волимо оне који су другачији од нас, а не да се кријемо у безбедној зони своје интиме, окружујући се људима сличног мишљења „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате?… И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (Mт 5,46–47). Једна од темељних последица Крштења јесте истина да „нови човек“ нема оца на земљи него на „небу“ (Mт 23,9) те да су његова „браћа и сестре“ чланови Цркве. Слично томе, „нови човек“ нема грађанство на земљи него на небу (Фил. 3,11), пошто његов „град“ јесте онај „будући“ (Јевр. 13,14: ἀλλὰ τὴν μέλλουσαν ἐπιζητοῦμεν), будуће Царство. На тај начин, хришћанин и јесте и није странац у овом животу. Ово је био егзистенцијални смисао Крштења као „смрти“ „старог човека“ и рођења „нове“, есхатолошке личности. На основу овог, нико није имигрант и сви смо (у једном или другом смислу), имигранти. Христос је велики Странац у Историји, тај милостиви Самарјанин Који потреса темеље постојећих монолитних друштава тако што прихвата грешнике у заједницу свог есхатолошког обеда. Тиме је Исус увео другачији етос и логику пошто другачијим односом одређује свој народ, своје пријатеље, своју обитељ, своју мајку и своју браћу. Оно што их одсада дефинише није крвна веза, нити заједнички циљеви (национални, политички или економски), него љубав која ствара и обнавља човека. „Јер ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја“ (Мк 3,35). Јеванђеље сугерише да уколико Христа не препознамо у личности странца, болесника, страдалника и затвореника, тада га уопште нисмо познали. Странац је скривени Христос. Св. Григорије Богослов је саветовао свог савременика: „нећеш се изложити опасности ако ово будеш радио… притекни му у помоћ, понуди му храну, одени га, обезбеди лек, превиј му ране, упитај га како му је, дај мудар савет о трепљењу, охрабри, буди подршка“ (Беседа 14,27). Баш као што Бог шаље „кишу на праведне и на неправедне“ (Мт. 5,45), тако и светитељи Цркве гледају на све као да су праведни и чисти. За њих нема странаца и дошљака: штавише, њима су најближи они који су изгубљени и намучени због тога што светитељи себе виде као недостојне и изгубљене. Историјске прилике и ризици Можемо рећи да се особита гравитација једне културе открива у начину на који се бави проблемом странаца (дошљака, имиграната и незнанаца). Слике распетог Христа су данас свуда око нас: на бродовима који превозе мигранте и избеглице, међу жртвама трговине људима, имигрантима које туку на улицама европских престоница, у личностима заробљеника у концентрационим логорима. Тако, данашњи „библијски” незнанци су азиланти, измештене особе, избеглице, мигранти (они који трајно напуштају земљу због сиромаштва), емигранти (који одлазе у другу земљу тражећи бољи живот), они који трагају за азилом, особе без државе…Поменути патријарх је апеловао да се у Европи престане са одвајањем економских миграната и оних који траже азил. Ипак, озбиљна питања навиру из глобалних превирања нашег времена. Поједини подсећају на неке сурове историјске примере. У развоју европске цивилизације, од краја четвртог до седмог века, већи део западне Европе је доживео културни преврат који је нарушио грчко-римско наслеђе. Нова племена селећи се у Европу где су се и настанила – Готи, Хуни, Франци, Вандали, Бургунди, Нормани – била су на врло ниском културном нивоу. „Велика сеоба народа“ је тако еуфемистички названа, али се радило о насилној и масовној миграцији са трагичним исходом: уништена је, рецимо, стварност града. У том смислу, хришћанска обавеза прихватања странаца не сме да уклони моралну обавезу да се адресују корени и узроци масовне миграције људи данас. Иако свако има право да трага за безбедним и хуманим животом, ниједна земља није обавезна да прихвати све оне који желе да се у њој настане. Криза миграната не престаје да буде једна од политичких поларизујућих тема како у западној Европи тако и у Америци. Одговор из дијаспоре Св. Николај Жички у Новим беседама под гором је поставио занимљиво питање: „Зашто се Христова наука ширила доцније безмало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка западу, куда је водио пут узак и опасан?“ Николај одговор налази у изазову дијаспоре: „На западу је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним“. Пут ка Западу је Господња заповест. Чини ми се да теологија новијих времена није дала одговарајући значај имигрантском статусу Цркве. То се одразило и на погрешно разумевање многих тема хришћанског живота. Многи верници кључни значај придају нацији, у духовности се акценат ставља на првобитно стање човека, у академској теологији на историјске парадигме, а у богослужењу се готово изгубило кретање „према Крају“. Као да понекад сами хришћани успоравају путовање овог света ка Царству Божијем. Међутим, нимало случајно, управо је такозвана дијаспора изнова открила ту заборављену димензију. Током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века православни богослови у Америци су кренули да се удубљују у постимигрантски идентитет Цркве и поставили основе за друштвену етику и мисиологију у тој демократској, религиозно плуралистичкој, а сада све наглашеније секуларној земљи. Нови трендови у православном богословљу плод су деловања у расејању, посебно руских имиграната у Европи после совјетске револуције. Иако је дијаспора (као неизбежни изазов за стари и нови Израиљ) један од најсложенијих проблема свега Православља, она је велики благослов: управо нас она подсећа на спасоносну истину о путничком, привременом и крсном статусу Цркве у свету. Путовање ка Царству предодређује земаљске изборе. „Православна дијаспора” је једина поуздана спона са данашњом oikoumenē. Задатак православног богословља данас је у томе да „богословље ближњега“ стави у заједнички миље живота и промишљања. Наше богословље није протолошко него есхатолошко. Носталгија за Земљом Живих је носталгија надахнута будућношћу. Есхатолошка носталгија није романтичарска жудња хеленистичке или индиј(ан)ске религије које су биле „заточеници својих архетипских интуиција“, како је то рекао Елијаде. Стога не чуди да су православне парохије у дијаспори биле истински азил и евхаристијска прихватилишта за новодошле. У целокупној историји Српске Цркве у дијаспори, од првих српских имиграната до најновијих таласа имиграције, парохија (parikoia) је била то средиште живота, па је организовање парохије било највећи корак у верском и друштвеном животу имиграната. Дељење евхаристијског хлеба открива енергичну обнову друштвеног саосећања које проистиче из литургијског преображаја. Када је Апостол Павле писао Јеврејима (13,2) подсећајући да гостољубље не заборављају, „јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле“ (мислећи пре свега на јављање Свете Тројице Аврааму), тада је указао да је права и једина основа за хришћанску хуманитарност иста основа која води разумевању Бога: личност. Извор: Теологија.нет
  11. Док се полако крећемо у сусрет Божићу и витлејемској пећини, мисли нас данашњих хришћана су често усмерене ка фолклорним сценама, сентименталним песмама, поклонима и сл. Ипак, актуелна мигрантска криза подстиче да се присетимо мигрантске димензије Божића. Превечни Син, не емигрирајући из Очевог загрљаја, био је принуђен, још у Дјевиној утроби, да са Богородицом и Јосифом хита за уточиштем, најпре у околини Витлејема, а онда и у Египту. Сећање на те дирљиве сцене највећег Мигранта, а кроз Њега нашег стварног статуса у свету, помаже нам да дубље схватимо проблем миграната и избеглица у данашњем времену. Поред драматичне кризе самог људског идентитета и проблема односа са животном средином, мигрантска криза је можда најозбиљнији проблем човечанства данас. Тај проблем поново спаја Запад и Исток; овај пут на драматичан начин. Он је подстакао на хитну и дубоку рефлексију о питању човекове одговорности у свету. Тако и хришћани обједињују снаге ради решења овог проблема. Тужно је да се у највећем броју случајева на (и)мигранте гледа као на „сувишне људе“; пошто за њих нема места онда су и непотребни. Погођен вестима о избеглицама који се третирају као „сувишак“, иконограф Стаматис Склирис је на тамном платну започео слику „Сувишни људи“. Овим се он придружио оном ретком броју православних сликара који су доживели појаву миграната као позив на наше покајање због занемаривања њихових потресних судбина. На Стаматисовој слици мноштву миграната на препуном броду у Средоземном мору придружује се Христос као њихов сапутник јер Он учествује у избеглиштву свакога без изузетка кроз своју избегличку судбину и мученичку смрт на Крсту. Они који су већ потонули насликани су са светлим лицима како плутају морем, спокојно изражавајући истину да су превазишли смрт и страх. У годинама које долазе, композиција „Сувишни људи“ ће, по свој прилици, добити још тамнијих тонова. Да ли ће православни хришћани успети да јој додају светлије нијансе? Где је гостољубље данас? На напуљској конференцији о теологији и Медитерану јуна месеца 2019. године, Васељенски патријарх Вартоломеј је алармантним тоном изјавио да се „Господња заповест о прихватању странаца налази у опасности“, алудирајући на поједине владе и земље које очајне мигранте спречавају да пронађу какво-такво уточиште. Проблем имиграције, као и други проблеми данас, морали би да зближе хришћане. Постоје неке нејасноће око појма „избеглица“ или мигрант. Њихова масовна појава је постала системска одлика глобализованог света. Фигура мигранта се, како рекосмо, посматра као „људски сувишак“ који – самим својим карактером сувишка – манифестује ароганцију оних који не спадају у те „сувишне“. Међутим, теолошка димензија „ближњег“ итекако може да помогне у контексту савремене хуманитарне кризе и карактера глобализације. Прихватање оних најслабијих, изложених социјалним и економским притисцима, јесте императив. За ово су, несумњиво, потребни теолошки критеријуми: без теолошког сензибилитета одговор на кризу може бити погрешан. У овом историјском часу, у светлу начина на који се развија избегличка криза, људи од утицаја треба да делају у духу Јеванђеља. Још је у Посланици Диогнету истакнуто да, парадоксално, хришћани сваку земљу доживљавају (и ниједну не доживљавају) као своју „отаџбину“. Апостол Павле је у Фил 3,20 говорио о есхатолошком грађанству које тек треба да дође. Платон је у Републици изнео идеју да су земаљски градови у којима обитавамо једна слика — и то изобличена — унутрашњег човека (IX, 592b). Изазов дијаспоре је подсетио православне на путнички и крсни статус Цркве у свету, пошто „у свету смо али нисмо од света“. Због тога се Православље опире идолопоклоничком односу према појмовима „домовине“ и „отаџбине“. Библијски поглед на дошљаке Постоје мишљења да је целокупна библијска повест у ствари мигрантска прича. И Стари и Нови Завет казују потресне историје прогнаника који су принуђени да беже или напусте свој завичај. Иако појам „избеглица“ није заступљен у Библији, постоји мноштво одељака који говоре о „странцима“, „дошљацима“ или „туђинцима“. Књига Изласка приповеда о изабраном Народу, Израиљу, који је био жртва горког ропства у Египту. Крајње безнадежни, уз Божију моћну руку, успели су да побегну и нађу уточиште у пустињи. Током четрдесет година живели су лутајући, без своје домовине. Коначно, Бог је испунио своје древно обећање и настанио их на земљи коју су коначно могли да назову домом. Пошто је Израиљево искуство бескућништва, измештености и странстовања било до те мере болно, Бог је заповедио свом народу да увек показује посебну бригу за странце: „Ако се странац настани с вама у вашој земљи, немојте га злостављати. Странац који се настани с вама нека вам буде као домаћи. Волите га као саме себе, јер сте и ви били странци у Египту“ (Изл 19,33-34). Гостопримство представља конкретан пример љубави према овим „странцима“ као и указање како народ Божији треба да живи: наступајуће гостопримство увек налази места за странца. Скоро на самом почетку Новог Завета стоји Матејева прича о томе како Јосиф и Марија беже у Египат са својим новорођеним сином, Исусом, због зависти параноичног цара Ирода. Наш Спаситељ је рано детињство провео као избеглица, јер његова земља није била безбедна. Занимљиво, у Јеванђељу по Луки Христос је представљен као „странац“ и „туђинац“ у овом свету (2,4, 39; 8,1; 13,22; 17,11; 4,29–30; 9,53, 58; 24,18), што још више наглашава његову ипостасну повезаност са светом. „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити“ (Мт 8,20). На трагу Израиљевог искуства, Христос истиче управо старозаветну заповест о љубави према странцима (Ис 58, 7) као критеријум на основу кога ће свима бити суђено: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме“ (Мт 25,35). Крштење као прихватање статуса мигранта Библија нам упућује изазов позивом да волимо оне који су другачији од нас, а не да се кријемо у безбедној зони своје интиме, окружујући се људима сличног мишљења „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате?… И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (Mт 5,46–47). Једна од темељних последица Крштења јесте истина да „нови човек“ нема оца на земљи него на „небу“ (Mт 23,9) те да су његова „браћа и сестре“ чланови Цркве. Слично томе, „нови човек“ нема грађанство на земљи него на небу (Фил. 3,11), пошто његов „град“ јесте онај „будући“ (Јевр. 13,14: ἀλλὰ τὴν μέλλουσαν ἐπιζητοῦμεν), будуће Царство. На тај начин, хришћанин и јесте и није странац у овом животу. Ово је био егзистенцијални смисао Крштења као „смрти“ „старог човека“ и рођења „нове“, есхатолошке личности. На основу овог, нико није имигрант и сви смо (у једном или другом смислу), имигранти. Христос је велики Странац у Историји, тај милостиви Самарјанин Који потреса темеље постојећих монолитних друштава тако што прихвата грешнике у заједницу свог есхатолошког обеда. Тиме је Исус увео другачији етос и логику пошто другачијим односом одређује свој народ, своје пријатеље, своју обитељ, своју мајку и своју браћу. Оно што их одсада дефинише није крвна веза, нити заједнички циљеви (национални, политички или економски), него љубав која ствара и обнавља човека. „Јер ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја“ (Мк 3,35). Јеванђеље сугерише да уколико Христа не препознамо у личности странца, болесника, страдалника и затвореника, тада га уопште нисмо познали. Странац је скривени Христос. Св. Григорије Богослов је саветовао свог савременика: „нећеш се изложити опасности ако ово будеш радио… притекни му у помоћ, понуди му храну, одени га, обезбеди лек, превиј му ране, упитај га како му је, дај мудар савет о трепљењу, охрабри, буди подршка“ (Беседа 14,27). Баш као што Бог шаље „кишу на праведне и на неправедне“ (Мт. 5,45), тако и светитељи Цркве гледају на све као да су праведни и чисти. За њих нема странаца и дошљака: штавише, њима су најближи они који су изгубљени и намучени због тога што светитељи себе виде као недостојне и изгубљене. Историјске прилике и ризици Можемо рећи да се особита гравитација једне културе открива у начину на који се бави проблемом странаца (дошљака, имиграната и незнанаца). Слике распетог Христа су данас свуда око нас: на бродовима који превозе мигранте и избеглице, међу жртвама трговине људима, имигрантима које туку на улицама европских престоница, у личностима заробљеника у концентрационим логорима. Тако, данашњи „библијски” незнанци су азиланти, измештене особе, избеглице, мигранти (они који трајно напуштају земљу због сиромаштва), емигранти (који одлазе у другу земљу тражећи бољи живот), они који трагају за азилом, особе без државе…Поменути патријарх је апеловао да се у Европи престане са одвајањем економских миграната и оних који траже азил. Ипак, озбиљна питања навиру из глобалних превирања нашег времена. Поједини подсећају на неке сурове историјске примере. У развоју европске цивилизације, од краја четвртог до седмог века, већи део западне Европе је доживео културни преврат који је нарушио грчко-римско наслеђе. Нова племена селећи се у Европу где су се и настанила – Готи, Хуни, Франци, Вандали, Бургунди, Нормани – била су на врло ниском културном нивоу. „Велика сеоба народа“ је тако еуфемистички названа, али се радило о насилној и масовној миграцији са трагичним исходом: уништена је, рецимо, стварност града. У том смислу, хришћанска обавеза прихватања странаца не сме да уклони моралну обавезу да се адресују корени и узроци масовне миграције људи данас. Иако свако има право да трага за безбедним и хуманим животом, ниједна земља није обавезна да прихвати све оне који желе да се у њој настане. Криза миграната не престаје да буде једна од политичких поларизујућих тема како у западној Европи тако и у Америци. Одговор из дијаспоре Св. Николај Жички у Новим беседама под гором је поставио занимљиво питање: „Зашто се Христова наука ширила доцније безмало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка западу, куда је водио пут узак и опасан?“ Николај одговор налази у изазову дијаспоре: „На западу је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним“. Пут ка Западу је Господња заповест. Чини ми се да теологија новијих времена није дала одговарајући значај имигрантском статусу Цркве. То се одразило и на погрешно разумевање многих тема хришћанског живота. Многи верници кључни значај придају нацији, у духовности се акценат ставља на првобитно стање човека, у академској теологији на историјске парадигме, а у богослужењу се готово изгубило кретање „према Крају“. Као да понекад сами хришћани успоравају путовање овог света ка Царству Божијем. Међутим, нимало случајно, управо је такозвана дијаспора изнова открила ту заборављену димензију. Током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века православни богослови у Америци су кренули да се удубљују у постимигрантски идентитет Цркве и поставили основе за друштвену етику и мисиологију у тој демократској, религиозно плуралистичкој, а сада све наглашеније секуларној земљи. Нови трендови у православном богословљу плод су деловања у расејању, посебно руских имиграната у Европи после совјетске револуције. Иако је дијаспора (као неизбежни изазов за стари и нови Израиљ) један од најсложенијих проблема свега Православља, она је велики благослов: управо нас она подсећа на спасоносну истину о путничком, привременом и крсном статусу Цркве у свету. Путовање ка Царству предодређује земаљске изборе. „Православна дијаспора” је једина поуздана спона са данашњом oikoumenē. Задатак православног богословља данас је у томе да „богословље ближњега“ стави у заједнички миље живота и промишљања. Наше богословље није протолошко него есхатолошко. Носталгија за Земљом Живих је носталгија надахнута будућношћу. Есхатолошка носталгија није романтичарска жудња хеленистичке или индиј(ан)ске религије које су биле „заточеници својих архетипских интуиција“, како је то рекао Елијаде. Стога не чуди да су православне парохије у дијаспори биле истински азил и евхаристијска прихватилишта за новодошле. У целокупној историји Српске Цркве у дијаспори, од првих српских имиграната до најновијих таласа имиграције, парохија (parikoia) је била то средиште живота, па је организовање парохије било највећи корак у верском и друштвеном животу имиграната. Дељење евхаристијског хлеба открива енергичну обнову друштвеног саосећања које проистиче из литургијског преображаја. Када је Апостол Павле писао Јеврејима (13,2) подсећајући да гостољубље не заборављају, „јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле“ (мислећи пре свега на јављање Свете Тројице Аврааму), тада је указао да је права и једина основа за хришћанску хуманитарност иста основа која води разумевању Бога: личност. Извор: Теологија.нет View full Странице
  12. Предлог закона о слободи вјероисповјести, поводом ког је у Црној Гори боравила делегација Венецијанске комисије, уколико буде усвојен, може имати катастрофалне последице, оцјењује за Спутњик члан правног тима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке др Владимир Лепосавић. Представници власти су у разговорима са експертима Венецијанске комисије прошле недеље истакли да је предлог закона усаглашен са највишим правним стандардима, док из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке тврде управо супротно. Министри спољних и унутрашњих послова Црне Горе Срђан Дармановић и Мелвудин Нухоџић, као и предсједник Парламента Иван Брајовић експерте из делегације Венецијанске комисије (ВК) су увјеравали да нови предлог закона „гарантује сваком грађанину Црне Горе слободу вјероисповјести“ и „заштиту културног блага Црне Горе“, док у СПЦ немају дилему да власт овим законом жели да препише све храмове на државу, да се ради о покушају отимачине црквене имовине мимо свих законских норми, а због чега су делегацији Комисије предате и бројне примједбе на спорни предлог закона. Из Венецијанске комисије су поручили да су „свјесни важности доношења закона који регулише тако комплексну материју“, због чега су у врло кратком року допутовали у Црну Гору да још једном сагледају сва мишљења, те да би Комисија могла дати своје мишљење крајем јуна. Нема сумње да ће мишљење Венецијанске комисије по овом питању бити од изванредног значаја за даља укупна друштвено-политичка збивања у Црној Гори. Др Владимир Лепосавић за Спутњик каже да предлог закона који је прије неколико дана усвојила Влада Црна Горе, а којим држава намјерава да одузме стотине цркава и другу имовину СПЦ, „треба да се нађе у рубрикама Вјеровали или не“, али и упозорава да „усвајање оваквог закона и покушај да се он примјени може лако довести до катастрофалних последица, за које ће Влада Црне Горе сносити искључиву одговорност“. Он додаје да би овим законом најгрубље били погажени не само Устав и важећи закони Црне Горе, већ и најважнији међународни уговори, почев од Универзалне декларације и Европске конвенције о људским правима, па све до Правила Венецијанске комисије и ОЕБС-а о статусу и правима вјерских заједница, а која су, како каже, више пута потврђена и пресудама Европског суда за људска права. Према мишљењу др Лепосавића, двије су кључне интенције аутора оваквог законског решења, а то су да се Православна црква натјера да се поново региструје у Црној Гори, те покушај одузимања имовине СПЦ под фирмом „увођења правног реда“. „Намјерно се контрадикторним и некомплетним одредбама жели прекинути правни континуитет постојећих цркава и вјерских заједница, да би се само Православна црква натјерала да поново захтијева регистрацију, односно евиденцију, јер је држава потписала посебне споразуме са осталим вјерским заједницама којима им је гарантовала правни статус и остала права. Други највећи недостатак овог предлога закона јесте што се једним чланом покушава вансудским путем одузети имовина од СПЦ под фирмом „увођења правног реда“, како то стоји у немуштом, али званичном образложењу овог законског текста. Није до краја јасно какав је то правни ред који се уводи само према једној Цркви и то заобилажењем постојећих судских и законом гарантованих поступака“, јасан је наш саговорник. На питање да ли СПЦ има неспорне доказе о имовинским правима на својим црквама и манастирима у Црној Гори, др Лепосавић нема дилему да има и то, како наглашава, „800 година старе доказе“. „То су докази какве има мало који правни субјект данас на свијету. Међутим, ово питање наопако поставља ствари, јер обавезу доказивања има онај који износи тврдњу и нешто захтијева, а то је у овом случају држава. То доказивање се може вршити само пред надлежним судовима, али пошто је држава до сада изгубила сваки спор који је повела да би од Цркве одузела нешто од имовине, сада покушава то да учини законом којим овлашћује управне органе да самостално пописују имовину и мијењају власнике и то у неком мрачном административном поступку, о којем се ништа не зна осим циља до којег треба да доведе“, сматра Лепосавић. Што се пак конкретних доказа о власништву тиче, саговорник Спутњика прецизира да су епархије СПЦ у Црној Гори, као и њени манастири и друге организационе јединице, у складу са европским нормама и праксом у другим државама, пуноправни власници своје имовине и као такви су уписани у све земљишне књиге и јавне евиденције. „Међутим, у причу о доказима спадају и бројне друге правне чињенице, као што је, на примјер, то да су храмови СПЦ у Црној Гори под заштитом Унеска, да је ова Црква тестаментарни прималац реликвија попут руке Светог Јована Крститеља, да јој је неприкосновеност власништва над храмовима и земљиштем била призната и прије 1918. године, законицима Књажевине Црне Горе, као и то да су њени пароси и свештеници вршили послове државе кад год она није могла то да чини или је није било, па су тако стотинама година, поред осталог, овјеравали уговоре о поклону и продаји, изјаве воље, тестаменте, чиме су народу обезбјеђивали правну сигурност кад никакве друге сигурности није било. То су чињенице од врхунског културног, али и правног значаја“, напомиње Лепосавић. Када је у питању мишљење Венецијанске комисије о новом предлогу закона о слободи вјероисповјести, др Лепосавић подсјећа да је Венецијанска комисија још 2015. године негативно оцијенила овај законски текст, а „поготово одредбу о превођењу црквене имовине у власништво државе, називајући то недозвољеном конфискацијом“, те да су и грађани тада такође спријечили да се о таквом предлогу уопште одрже јавне расправе, па је Влада Црне Горе повукла свој законски текст. „Пошто је Влада сада предложила исти такав, чак и ригиднији закон, од Венецијанске комисије очекујем да остане при свом ставу и не мијења једном изречено мишљење, јер се у протеклих неколико година, бар кад је ријеч о већинској Цркви у Црној Гори, ништа није промијенило. Тиме ће Венецијанска комисија потврдити поштовање универзалних норми и европских правних стандарда и допринијети очувању иоле цивилизованог и мирног живота грађана Црне Горе“, каже Лепосавић. У случају пак другачије одлуке наш саговорник закључује „да би најмање било важно што би тиме ово међународно тијело изгубило свако повјерење и углед“, те да су управо „због тога представници СПЦ у Црној Гори још једном члановима Венецијанске комисије доставили све приговоре и објашњења, као и јавне исправе и друге правно релевантне доказе“. Извор: Спутник
  13. Проблем заступљености текстологије при теолошким истраживањима доста је актуелан. С једне стране, питање неопходности текстолошког опуса у теологији постављају како поједини теолози, тако и сви они који су заинтересовани за Писмо, независно од размера њиховог теолошког предзнања. Комплексност односа теологије и текстологије и утицај који текстолошке поставке могу имати на рецепцију, могу се илустровати посредством примера читања Књиге пророка Данила 7,13. Колико је ова књига била заступљена и колики је велики утицај имала, како у Христово време и доба раних црквених отаца, тако и данас, сведоче бројне полемике вођење током историје, од најранијих времена до данас. Већини је позната сцена Христовог суђења пред синедрионом и Христовог позивања на Данила 7,13 где говор о доласку Сина Човечијег на облацима небеским са Силом и Славом Великом, бива повод за изрицање смртне пресуде. Поставља се питање: зашто је говор о доласку Сина Човечијег на облацима набеским, у очима првосвештеника индентификација са Сином Божјим, односно, хула на Бога која заслужује смрт? Пре него што одговоримо на ово питање, потребно је најпре разјаснити неколико текстолошких нејасноћа. Данилова књига, једна је од ретких, ако не и једина, сачувана у две верзије грчких превода, од чега, прва, старија истиче месијанско достојанство Даниловог „некога налик Сину Човечијем“, док друга, захваљујући незнатним разликама, то исто умањује. Прва говори да „неко нали Сину Човечијем“ долази „као“ Старина Дана, друга, да долази „до“ Старине Дана. Прва говори да долази „на“ облацима небеским, друга „са“ облацима небеским. Прва варијанта садржи грчки везник ὡς, друга грчки предлог ἕως. Ова, једна ситна, готово невидљива разлика, која се састоји од само једног вокала, толико је утицала на рецепцију Данила, да је изазвала бројне полемике које су кулминирале у трећем веку, када је прва, старија грчка верзија одбачена и замењена млађом верзијом, односно, Теодотионовим преводом. Који су разлози који су довели до одбацивања, до данас није разјашњено. Бројни истраживачи, доказивали су, да је стара грчка верзија искварена и да је долазак Сина Човечијег „као“ Старинa Дана, писарка грешка, јер писар „гута“ вокал е. За рецепцију Данила то је имало веома сложене последице које су доводиле у питање есхатолошки каракер месије, који није раван Богу, који служи Богу и који је ограничен исључиво на спасење у историјској равни, што значи да је задирало на догматску, антрополошку, сотириолошку и тријадолошку раван хришћанства, јер је Данилово виђење „некога налик Сину Човечијем“ којем се додељује слава, власт и царство једно од водећих места канонских спиа који указују на небески каракер месије. Овакав концепт месијанства очигледно је био познат у времену ступања хришћанства на историјску сцену што управо илуструје поменута епизода Христовог суочавања са првосвештеником. Христов говор о доласку „на“ облацима небеским, потврђује читање старије грчке варијанте, док реакција првосвештеника показује да је исти концепт био познат како ономе коме се суди, тако и онима који суде. На срећу, како то обично бива, нову перспективу отворило је сасвим случајно откриће папируса 967, које је потврдило читање старије верзије Данила 7,13. Будући да се ради о најстаријем текстуалном сведочанству, пореклом из трећег века Христове ере, једином које не садржи хексапларне измене, без обзира на реакције бројних водећих истраживача који су читање Дан 7,13 потврђено папирусом објашњавали последицом преписа који садржи писраску грешку (јер писар случајно на месту ἕως уписује ὡς), у критичком издању које је приредио Муниш 1999. године, усвојено је читање старије варијанте. На овај начин текстолошка решења допринела су проналажењу теолошких решења и показала да је без текстолошког утемељења готово немогуће доћи до теолошког опредељења. Проблем овде, међутим, није решен у потпуности. На исти начин на који је теологија неодржива без текстолошког темеља, текстологија без теолошке позадине нe може бити сама по себи довољна. Пример може бити покушај тумачења синтагме „Син Човечији“. Без обзира на велико интересовање које је ова синтагма изазвала код великог броја истраживача, до консензуса по овом питању до данас није дошло. Један од узрока можда лежи у томе што се тексту приступа селективно, приликом чега долази до раздвајања смислених секвенци, извлачења термина из контекста, посматрања делова реченица изоловано без узимања у обзир контекст остатка текста, заједничког концепта сродних списа или идеја. У случају спорне синтагме, једна од основних методичких грешака састоји се у неразликовању текстолошке форме која садржи или не садржи више пута споменути везник ὡς, односно, у случајевима у којима вероватно долази до губљења везника – неконсултовања списа сродне концепције. Колико год да на трусном терену теологије, текстологија пружа осећај сигурности и опипљивости, без теолошке позадине која би омогућила разумевање идеје, промишљања, познавања семитког језика и културе, религиозних представа и доживљаја Бога, политичких струјања, верских покрета, позиционих и опозиционих ставова у времену обликовања списа, са ове временске дистанце тешко је реконструисати текст до његове изворне идеје, разумети интенцију редактора или уочити тешкоће преводиоца који покушава да интегрише тешко ухватљиви јеврејски поетски израз у граматичке оквире грчке синтаксе. Све наведено заправо, указује на комплексност односа текстологије и теологије и потенцијалних последица до којих може довести занемаривање текстологије при теолошком опусу и обратно. Извор: Теологија.нет
  14. Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачком Иринеју “We live – on a spinning planet in a world of spin” Christopher Buckley Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: „Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени испад и напад на мене [Епископа западноамеричког], и пружио руку помирења, па ћу је и ја [Еп Максим] јавно и великодушно прихватити, као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата…“. Некако ми се чини као да је из те и такве перспективе, и из тога «предумишљаја», писан овај одговор Епископа Максима. Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима,[3] износим само свој утисак јер цео текст, рекло би се, на први поглед, одише духом помирења. Али плашим се да ипак не одише духом мира, и помирења у истини. Након прочитаног одговора Епископа Максима, такође остаје утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на претходно писање Еп Максима, од стране Епископа Максима је примљено као да је управо Епископ Иринеј спустио лопту, снизио реторику, изменио став, увидео многе своје грешке, што имплицира да је он био тај који је шутнуо лопту, подигао реторику, имао погрешан став, и износио многе погрешне ставове. И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде још наведеним „додатним грешкама“ Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом (а не обрнуто). Као тачку на причу о овој теми, пред сам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, који треба да почне 9. маја, Владика Максим је одлучио да Епископу бачком, и целокупној јавности, све ово стави до знања са, рекло би се, дипломатским смешком и испруженом „руком помирења“. Из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од привидног духа овог одговора Епископа Максима, а то се добрим делом да видети и у самом одговору, уколико се пажљиво чита. Па да погледамо по реду неке од ствари из садржаја одговора уз моје пратеће коментаре, док као «баба Јелица» седим на «гајбици испред продавнице» (видети фусноту 3 за објашњење). Епископ Максим каже: «епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије…» Овде на делу видимо чисту замену теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка пратили, или онима који можда пате од амнезије (!), исприча причу која почиње неким «исхитреним» реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно, најзад резултира његовим «прелазом» на «помирљивије тонове» то јест преумљењем, покајањем, својеврсним избављењем од сопствене страсти исхитрености. У суштини порука Епископа Максима је да сви треба да заборавимо све што је до сада било, осим «чињенице» да је бачки Владика исхитрен и брз на критику, која нам се напомиње, опет и изнова, и на разне начине, више пута у овоме одговору. Даље Владика Максим каже: «Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.» «Подсећања ради», нико никада, па ни бачки Владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да «подсећање» јавности на то да Епископ Иринеј «није био директно прозван» од стране Епископа Максима не служи ничему осим што замагљује истину јер постиже то да неупућени читалац помисли да је неко некада тврдио да је Епископ бачки прозван «директно». Али и само то замагљивање, или популарним англоеуфемистичким речником «спин», има ваљда неку сврху, некима понекад много важну и драгу. Дакле, Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Али управо овде долазимо до још једне занимљивости. Па ваља да је са пажњом обрадимо. Тачно је да је реч «портпарол» у Саопштењу[4] Епископа Максима стајала у множини као «портпароли». Међутим убрзо након објављивања тога Саопштења приметио сам једну чудну граматичку грешку у тој реченици, чија етиологија може да буде занимљива. Наиме реченица гласи «ПостојИчудновати ставови који долазе са разних страна чији ПОРТПАРОЛИ негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу.» (наглашавања су моја). Моја претпоставка је била да је при писању текста Саопштења (уз асистенцију или без ње, свеједно) Владика Максим првобитно унео реч «портпарол» у једнини и да је реченица гласила: «постоји чудновати став који долази…чији портпарол…», а да се затим предомислио и променио реченицу у множину, при том мењајући у множину и све пратеће речи у складу са граматичким правилима, али да је некако, ваљда у брзини, реч «постоји» ипак остала у једини. Тако смо добили горњу конструкцију из Саопштења о томе да «постоји … ставови … чији портпароли…» Ту своју претпоставку сам изнео 24. марта. Шта се затим десило? Десила се исправка на неким сајтовима. Сада на пар места можете да прочитате да «постоје …ставови… чији портпароли…». У та места се убрајају сајт наше Патријаршије[5] и дневни лист Политика[6] (исти онај лист који је објавио чудновати интервју са Патријархом Вартоломејем). Да ли су у инфромативној служби Патријаршије и у Политици одлучили да исправљају граматичке грешке у текстовима Саопштења, или је реч о интервенцији Епископа Максима остаје нејасно. Мада не би било први пут да Владика мења кључна места у својим текстовима у сред полемике о истима.[7] Наравно оригинално Саопштење са речима «постоји…ставови … чији портпароли…» може и даље да се прочита на мноштву места укључујући и дубоко затрпано на званичној фејсбук страници Епархије западноамеричке. Без обзира на ову занимљиву дигресију, остаје чињеница да је тачно да је реч «портпароли» написана у множини, али исто тако остаје више него јасно да се она односила на Епископа Иринеја. Са друге стране, отаје не сасвим јасно да ли је заиста ова реч измењена из једнине у множину у некој од фаза обраде текста (па је зато остала наведена граматичка грешка). Али то да је, без обзира на питање једнине или множине, ова реч упућена Епископу бачком сведочи и сам Епископ Максим кроз један свој одговор у коме се позива на наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о „самозваном портпаролу“.[8] Зашто би Владика Максим потенцирао ову причу о портпаролу, развлачио је месецима кроз три своја одговора да би тек сада, на крају, пред СА Сабор СПЦ, рекао да он није мислио на њега и да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа! Неће бити! Владика бачки је све добро протумачио, и оно у редовима и оно између редова, као што смо и сви ми, који са пажњом пратимо ову жалосну ствар све добро разумели. Опет, закучак овог цитираног пасуса (реченице) из последњег одговора Еп. Максима исти је као и закључак претходно цитираног пасуса. А он се своди на следеће. Не само да је Владика бачки потпуно промашио ствар, јер наводно није био „директно прозван“, него читалац треба да упамти да је Владика бачки и нека осетљива особа јер се „осетио лично веома погођеним“ малтене ни за шта! Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим (а није ни приближно), за очекивати би било да се „увређеном“ Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом „ако вас је то повредило….“. То би чак (!) и на Балкану спадало у бонтон, а поготово у Западној Америци. Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је претходно упутио Епископу Иринеју. На ум ми пада „видовити“. То ми је остало у посебном сећању јер је и један „портпарол“ Епископа Максима, већ поменути доктор теологије, и мене тако називао због мојих запажања на ову тему. Даље, када говори о украјинским расколницима Епископ Максим каже: «Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије» Ово је већ занимљива логичка загонетка. Питања Владике Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење Епископа Максима (у којем је Владика Иринеј прозван), су била „унапред одговорена“ у самом томе Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице кад је Епископ Максим одговорио Епископу Иринеју и пре него му је овај поставио било какво питање? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само „све већ тамо пише брате Иринеје, узми читај“? Можда би тако спречио његову «исхитреност»? Заиста како ово разумети? Идемо даље: «То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!» Бачки Епископ, како нам поручује Владика Максим, тек САДА увиђа неке ствари! Дакле, не само што погрешно схвата, што је много осетљив, него и слабо увиђа (закључује, капира?)! Да ли је то тако? Неће бити! Епископ бачки је све, о постојању украјинских расколника у Америци, увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. И постављао је релевантна питања. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. Па да се подсетимо тога занимљивог одговора. Каже епископ западноамерички своме сабрату бачком: «Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеју свом тексту поменуо и Мираша Дедеића).»[9] А када је непобитно доказано да ове заједнице постоје и то организоване као викаријат «почетног патријарха» Денисенка, Порошенковог сапатника на аутокефалном путу, Владика Максим окреће причу (спин?) и тврди као да то тек сада увиђа бачки Епископ (!), а не управо он сам (Епископ Максим)! Али једно је тачно. А то је да ни Епископ Максим ово не увиђа тек сада. Он је за њихово постојање на америчком тлу знао и пре него што је горње речи написао Епископу Иринеју. А зашто их је онда написао? Питам се и одговарм сам себи, и то не гласно, него тихо, у себи. Питајте се и ви сами! Зашто тврдим да Епископ Максим није могдао да не зна да ова раколничка група постоји? Зато што Епископ Максим седи као један од три члана у Одбору за канонска питања[10] при Сабрању канонских епископа САД-а. Овај одбор се између осталог бави и питањем неканонских заједница на простору САД-а. И као члан тога одбора он је морао да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а. А да не говоримо да је у његовом непосредном комшилуку (неких 30ак миља) до не тако давно постојала расколничка украјинска парохија (из Денисенковог викаријата). Даље наставља западноамерички Владика: «Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.» Па ево ја ћу онда изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да наведно није било јасно из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор. Зато што у „канонску јурисдикцију“ цариградског патријархата сада улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Па и они који остану под Думенком су «канонски» из перспективе Цариграда. Шта подразумева Владика Максим када каже «канонска јурисдикција»? Јер ствари више нису тако једноставне како их Епископ западноамерички жели представити. Владика није појаснио да ли су њему «канонски» и ови од стране патријарха Вартоломеја рехабилитовани расколници захваљујући чињеници да су сада у „канонској јурисдикцији“ цариградског патријархата (на америчком тлу)? Са друге стране имамо и оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији. Шта је с њима? Судећи по одговору Епископа Максима могли бисмо закључити да као што смо до сада саслуживали, и од сада ћемо. Међутим, међу овима Украјинцима (канонским) налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе „објединитељном сабору“ украјинских расколника. Реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. Они су такође у „канонској јурисдикцији“. Да ли и са њима несметано општимо? Ако општимо са њима, а што не бисмо и са онима који ће у њихове епархије ући из денисенковог викаријата, захваљујући Томосу? Дакле црно-бело представљање овог проблема о коме је уважени Владика наводно „све објаснио“ и пре него што је упитан, није од помоћи. Идемо даље: «Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.» Опет нешто «превиђа» Епископ бачки! А иначе све остало је супер јер се «обојица слажу»! Само не рече Епископ Максим ништа о идентитету тих расконика? Ко су они? То упорно измиче између редова. Да ли су ти расколници само нека апстрактна замисао, или су реални? Још једном бачки Епископ ништа не превиђа. Само стичем утисак да западноамерички Епископ бира ствари на које ће да одговори, ствари на које неће да одговори, и ствари које ће да спинује. На нашу општу жалост и разочарење. Владика Максим наставља: «…с тим што бих овде исправиовладику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести» Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Овај следећи део тиче се упада украјинских расколника на канонску територију СПЦ у Словенији. Владика Максим каже: «али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе» Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке („директно“ или не уопште?) него каже да такви поступци «не значе» оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја. А то је да су ови упади израз цариградских претензија на територије других аутокефалних Цркава и њихове дијаспоре. «Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.» Најзад да ме нешто мало обрадује. Драго ми је да чујем да Владика није спреман да усвоји «такву еклисиологију». Овде читам да Епископ Максим није спреман да усвоји еклисиологију по којој цариградски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором, по којој може да упада на канонску територију других аутокефалних Цркава, и епархија, по којој може самовласно да мења саборно донесене одлуке, да укида целе епархије (егзархате), проглашава канонске митрополите и епископе других помесних Цркава неканонским, да укида целе аутономне Цркве итд. То ја мислим под овим «таква еклисиологија». А шта Епископ Максим под тим подразумева никад баш нисмо сасвим начисто, па ни сада. Међутим, мене овде интересује још једна ствар. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну, мада нисам нешто детаљно пратио његов научни рад. Ако неко од оних који буду ово читали зна за такав рад, волео бих да ме обавести јер ме интересује тематика у светлу ових збивања. Оно што сам ја имао прилику да видим, а да је приближно овој тематици, а могуће је да Владика чак и то подразумева под „студијом“, будући да се то налази цитирано у његовој академској библиографији у одељку «радови у часописима, поглавља у монографијама, мање монографске публикације», јесте један текст(ић) објављен у брошурици/листићу/летку епархије западноамеричке, под називом „Ecclesiological provincialism compared to the Church’s concrete unity“[11]. Мени је изненађујуће да се овакви текстови налазе у академској библиографији, али можда негде постоји таква пракса? Настављамо: «Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.» Ово је такође један занимљив моменат. Звучи, као да је Епископ Иринеј „директно“ нападао Епископа Максима! Да карикирам. Као да се једно јутро пробудио, «устао на леву ногу», и одлучио да «вапи» «тако директно» на Владику Максима. Рекло би се без повода. А и птицама на грани је већ јасно да ово чуђење Епископа Максима није у складу са чињеницама. «Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.» А ово је заиста врхунски забавно! Већ су изашле веома озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора, у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepols-а.[12] А Владика Максим тврди да ће акта, «ако Бог да», тек бити „коначно и званично“ објављена! Треба неко да обавести ову познату и признату издавачку кућу да су користили неконачна и незванична акта у припреми својих књига. Не би било лоше док се обавештава Brepols да се у име купаца тражи поврат новца јер је ипак реч о скупом двотомном издању (€495 плус порез)! Шалу на страну, заиста је чудна ова изјава, то јест, оправдање. Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу (како је и показао и доказао Владика Иринеј, а Владика Максим тврдио да јесте), нису званична акта Критског Сабора, онда се питам шта то очекује Владика Максим да се објави и буде сада званично, три године након Сабора!? Испада да потписани документи нису званична акта! А видели смо не само да постоје ти документи (са неисправљеном титулом у потпису) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације, као горе наведена, које не садрже правилно титулисање. Публикације су изашле и на српском језику.[13] У уређивачком одбору је био, погодићете ко, управо Епископ Максим. Он ни у «својој» публикацији није исправио своју титулу, иако је то могао да учини. А да не говоримо да је по његовој сопственој тврдњи, управо изнесеној, штампао незванична и неконачна акта Критског сабора! На овоме месту Владика Максим је нашао за важно да подсети целокупну јавност о још нечему везаном за Сабор на Криту. «Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.» Занимљиво! Ово је изгледа била прилика да се «подсети јавност» на Критски Сабор и да им се каже да је тај сабор „примљен“ (прихваћен?) од стране СПЦ. још 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када „званична акта“ тек треба да буду „коначно и званично објављена“? Да ли се то Владика Максим са нама шали? Или он сугерише да је СПЦ «примила» незванична и неконачна акта? Да ли је он гласао да се незванична акта «приме»? Па ја бих, у светлу реченог, предложио Сабору, ако није превише безобзирно са моје стране да то кажем, да баш сачека та „званична акта“ пре него уопште расправља о њима, ако ико више буде хтео да расправља о њима, ако и када буду објављена. И на крају, Епископ западноамерички закључује: «Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве» И шта рећи на крају? Ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. Али, на жалост, у то нисам сигуран. Као што видимо сви коментари из овог одговора који се тичу тематике (а врло мало их је), уопште не задовољавају. У најмању руку су нејасни. Али зато поруке Епископа Максима о томе каквим он сматра свог старијег брата, Епископа бачког Иринеја, су сасвим јасне. Ту видимо речима осликану слику Епископа бачког као «неупућеног», «исхитреног», «лако увредљивог», «непажљивог», «лоше обавештеног» итд. Нешто слично као што ових дана читамо у Блицу од познате «Жељке» где се Епископ бачки осликава као давитељ (са свиленим гајтаном). Наравно ништа од овога није тачно. Али је жалосно што је управо на овај начин Епископ Максим одлучио да одговори Епископу Иринеју, али и целокупној заинтересованој јавности, не одговарајући практично ни на шта. Остаје забележено да је Владика тобож бранећи своју епархијску паству од једног или многих «портпарола» својим Саопштењем успео да изазове смутњу и полемику на нивоу целе наше Цркве, упркос претходно јасно и јединствено изнетом ставу и Св Архијерејског Сабора, и Св Архијерејског Синода. чтец Ведран Гагић 8. мај 2019.г. [1]https://westsrbdio.org/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7/ [2] Која је изазвана јавном прозивком и киритиком Епископа бачког Иринеја од стране Епископа Максима. [3] Већ ми је замерено чак и за само помињање свести и подсвести. Тако ми је бивши докторанд Владике Максима, а сада већ доктор теологије Александар Милојков, јавно поручио да сам „баба Јелица“ која „тандрче“ са осталим бабама „док седе на гајбицама испред продавнице“. Уз напомену „што је баби мило то јој се и снило“. Па му овом приликом шаљиво отпоздрављам, и будући да он често помиње своју диплому, поменућу му да и ја, поред осталих диплома, поседујем и диплому која ми званично даје право управо за бављење свешћу и подсвешћу, и за, како он каже, „психо-анализу“. Према томе, нека се не узнемирава. Настојаћу да то одрадим стручно. [4] Реч је о саопштењу под насловом «Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019.г.» [5] http://www.spc.rs/eng/node/64317 [6]http://www.politika.rs/scc/clanak/426097/Drustvo/Srpske-vladike-polemisu-o-ukrajinskom-pitanju [7]https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ [8] http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno [9] https://westsrbdio.org/%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%bf%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba/ [10]http://www.assemblyofbishops.org/committees/canonical/ [11]https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf [12] The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:, Ed. A. Melloni. Turnhout: Brepols, 2017 [13] Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017 Извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/
  15. Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако... Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачком Иринеју “We live – on a spinning planet in a world of spin” Christopher Buckley Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: „Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени испад и напад на мене [Епископа западноамеричког], и пружио руку помирења, па ћу је и ја [Еп Максим] јавно и великодушно прихватити, као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата…“. Некако ми се чини као да је из те и такве перспективе, и из тога «предумишљаја», писан овај одговор Епископа Максима. Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима,[3] износим само свој утисак јер цео текст, рекло би се, на први поглед, одише духом помирења. Али плашим се да ипак не одише духом мира, и помирења у истини. Након прочитаног одговора Епископа Максима, такође остаје утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на претходно писање Еп Максима, од стране Епископа Максима је примљено као да је управо Епископ Иринеј спустио лопту, снизио реторику, изменио став, увидео многе своје грешке, што имплицира да је он био тај који је шутнуо лопту, подигао реторику, имао погрешан став, и износио многе погрешне ставове. И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде још наведеним „додатним грешкама“ Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом (а не обрнуто). Као тачку на причу о овој теми, пред сам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, који треба да почне 9. маја, Владика Максим је одлучио да Епископу бачком, и целокупној јавности, све ово стави до знања са, рекло би се, дипломатским смешком и испруженом „руком помирења“. Из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од привидног духа овог одговора Епископа Максима, а то се добрим делом да видети и у самом одговору, уколико се пажљиво чита. Па да погледамо по реду неке од ствари из садржаја одговора уз моје пратеће коментаре, док као «баба Јелица» седим на «гајбици испред продавнице» (видети фусноту 3 за објашњење). Епископ Максим каже: «епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије…» Овде на делу видимо чисту замену теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка пратили, или онима који можда пате од амнезије (!), исприча причу која почиње неким «исхитреним» реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно, најзад резултира његовим «прелазом» на «помирљивије тонове» то јест преумљењем, покајањем, својеврсним избављењем од сопствене страсти исхитрености. У суштини порука Епископа Максима је да сви треба да заборавимо све што је до сада било, осим «чињенице» да је бачки Владика исхитрен и брз на критику, која нам се напомиње, опет и изнова, и на разне начине, више пута у овоме одговору. Даље Владика Максим каже: «Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.» «Подсећања ради», нико никада, па ни бачки Владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да «подсећање» јавности на то да Епископ Иринеј «није био директно прозван» од стране Епископа Максима не служи ничему осим што замагљује истину јер постиже то да неупућени читалац помисли да је неко некада тврдио да је Епископ бачки прозван «директно». Али и само то замагљивање, или популарним англоеуфемистичким речником «спин», има ваљда неку сврху, некима понекад много важну и драгу. Дакле, Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Али управо овде долазимо до још једне занимљивости. Па ваља да је са пажњом обрадимо. Тачно је да је реч «портпарол» у Саопштењу[4] Епископа Максима стајала у множини као «портпароли». Међутим убрзо након објављивања тога Саопштења приметио сам једну чудну граматичку грешку у тој реченици, чија етиологија може да буде занимљива. Наиме реченица гласи «ПостојИчудновати ставови који долазе са разних страна чији ПОРТПАРОЛИ негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу.» (наглашавања су моја). Моја претпоставка је била да је при писању текста Саопштења (уз асистенцију или без ње, свеједно) Владика Максим првобитно унео реч «портпарол» у једнини и да је реченица гласила: «постоји чудновати став који долази…чији портпарол…», а да се затим предомислио и променио реченицу у множину, при том мењајући у множину и све пратеће речи у складу са граматичким правилима, али да је некако, ваљда у брзини, реч «постоји» ипак остала у једини. Тако смо добили горњу конструкцију из Саопштења о томе да «постоји … ставови … чији портпароли…» Ту своју претпоставку сам изнео 24. марта. Шта се затим десило? Десила се исправка на неким сајтовима. Сада на пар места можете да прочитате да «постоје …ставови… чији портпароли…». У та места се убрајају сајт наше Патријаршије[5] и дневни лист Политика[6] (исти онај лист који је објавио чудновати интервју са Патријархом Вартоломејем). Да ли су у инфромативној служби Патријаршије и у Политици одлучили да исправљају граматичке грешке у текстовима Саопштења, или је реч о интервенцији Епископа Максима остаје нејасно. Мада не би било први пут да Владика мења кључна места у својим текстовима у сред полемике о истима.[7] Наравно оригинално Саопштење са речима «постоји…ставови … чији портпароли…» може и даље да се прочита на мноштву места укључујући и дубоко затрпано на званичној фејсбук страници Епархије западноамеричке. Без обзира на ову занимљиву дигресију, остаје чињеница да је тачно да је реч «портпароли» написана у множини, али исто тако остаје више него јасно да се она односила на Епископа Иринеја. Са друге стране, отаје не сасвим јасно да ли је заиста ова реч измењена из једнине у множину у некој од фаза обраде текста (па је зато остала наведена граматичка грешка). Али то да је, без обзира на питање једнине или множине, ова реч упућена Епископу бачком сведочи и сам Епископ Максим кроз један свој одговор у коме се позива на наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о „самозваном портпаролу“.[8] Зашто би Владика Максим потенцирао ову причу о портпаролу, развлачио је месецима кроз три своја одговора да би тек сада, на крају, пред СА Сабор СПЦ, рекао да он није мислио на њега и да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа! Неће бити! Владика бачки је све добро протумачио, и оно у редовима и оно између редова, као што смо и сви ми, који са пажњом пратимо ову жалосну ствар све добро разумели. Опет, закучак овог цитираног пасуса (реченице) из последњег одговора Еп. Максима исти је као и закључак претходно цитираног пасуса. А он се своди на следеће. Не само да је Владика бачки потпуно промашио ствар, јер наводно није био „директно прозван“, него читалац треба да упамти да је Владика бачки и нека осетљива особа јер се „осетио лично веома погођеним“ малтене ни за шта! Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим (а није ни приближно), за очекивати би било да се „увређеном“ Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом „ако вас је то повредило….“. То би чак (!) и на Балкану спадало у бонтон, а поготово у Западној Америци. Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је претходно упутио Епископу Иринеју. На ум ми пада „видовити“. То ми је остало у посебном сећању јер је и један „портпарол“ Епископа Максима, већ поменути доктор теологије, и мене тако називао због мојих запажања на ову тему. Даље, када говори о украјинским расколницима Епископ Максим каже: «Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије» Ово је већ занимљива логичка загонетка. Питања Владике Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење Епископа Максима (у којем је Владика Иринеј прозван), су била „унапред одговорена“ у самом томе Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице кад је Епископ Максим одговорио Епископу Иринеју и пре него му је овај поставио било какво питање? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само „све већ тамо пише брате Иринеје, узми читај“? Можда би тако спречио његову «исхитреност»? Заиста како ово разумети? Идемо даље: «То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!» Бачки Епископ, како нам поручује Владика Максим, тек САДА увиђа неке ствари! Дакле, не само што погрешно схвата, што је много осетљив, него и слабо увиђа (закључује, капира?)! Да ли је то тако? Неће бити! Епископ бачки је све, о постојању украјинских расколника у Америци, увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. И постављао је релевантна питања. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. Па да се подсетимо тога занимљивог одговора. Каже епископ западноамерички своме сабрату бачком: «Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеју свом тексту поменуо и Мираша Дедеића).»[9] А када је непобитно доказано да ове заједнице постоје и то организоване као викаријат «почетног патријарха» Денисенка, Порошенковог сапатника на аутокефалном путу, Владика Максим окреће причу (спин?) и тврди као да то тек сада увиђа бачки Епископ (!), а не управо он сам (Епископ Максим)! Али једно је тачно. А то је да ни Епископ Максим ово не увиђа тек сада. Он је за њихово постојање на америчком тлу знао и пре него што је горње речи написао Епископу Иринеју. А зашто их је онда написао? Питам се и одговарм сам себи, и то не гласно, него тихо, у себи. Питајте се и ви сами! Зашто тврдим да Епископ Максим није могдао да не зна да ова раколничка група постоји? Зато што Епископ Максим седи као један од три члана у Одбору за канонска питања[10] при Сабрању канонских епископа САД-а. Овај одбор се између осталог бави и питањем неканонских заједница на простору САД-а. И као члан тога одбора он је морао да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а. А да не говоримо да је у његовом непосредном комшилуку (неких 30ак миља) до не тако давно постојала расколничка украјинска парохија (из Денисенковог викаријата). Даље наставља западноамерички Владика: «Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.» Па ево ја ћу онда изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да наведно није било јасно из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор. Зато што у „канонску јурисдикцију“ цариградског патријархата сада улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Па и они који остану под Думенком су «канонски» из перспективе Цариграда. Шта подразумева Владика Максим када каже «канонска јурисдикција»? Јер ствари више нису тако једноставне како их Епископ западноамерички жели представити. Владика није појаснио да ли су њему «канонски» и ови од стране патријарха Вартоломеја рехабилитовани расколници захваљујући чињеници да су сада у „канонској јурисдикцији“ цариградског патријархата (на америчком тлу)? Са друге стране имамо и оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији. Шта је с њима? Судећи по одговору Епископа Максима могли бисмо закључити да као што смо до сада саслуживали, и од сада ћемо. Међутим, међу овима Украјинцима (канонским) налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе „објединитељном сабору“ украјинских расколника. Реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. Они су такође у „канонској јурисдикцији“. Да ли и са њима несметано општимо? Ако општимо са њима, а што не бисмо и са онима који ће у њихове епархије ући из денисенковог викаријата, захваљујући Томосу? Дакле црно-бело представљање овог проблема о коме је уважени Владика наводно „све објаснио“ и пре него што је упитан, није од помоћи. Идемо даље: «Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.» Опет нешто «превиђа» Епископ бачки! А иначе све остало је супер јер се «обојица слажу»! Само не рече Епископ Максим ништа о идентитету тих расконика? Ко су они? То упорно измиче између редова. Да ли су ти расколници само нека апстрактна замисао, или су реални? Још једном бачки Епископ ништа не превиђа. Само стичем утисак да западноамерички Епископ бира ствари на које ће да одговори, ствари на које неће да одговори, и ствари које ће да спинује. На нашу општу жалост и разочарење. Владика Максим наставља: «…с тим што бих овде исправиовладику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести» Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Овај следећи део тиче се упада украјинских расколника на канонску територију СПЦ у Словенији. Владика Максим каже: «али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе» Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке („директно“ или не уопште?) него каже да такви поступци «не значе» оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја. А то је да су ови упади израз цариградских претензија на територије других аутокефалних Цркава и њихове дијаспоре. «Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.» Најзад да ме нешто мало обрадује. Драго ми је да чујем да Владика није спреман да усвоји «такву еклисиологију». Овде читам да Епископ Максим није спреман да усвоји еклисиологију по којој цариградски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором, по којој може да упада на канонску територију других аутокефалних Цркава, и епархија, по којој може самовласно да мења саборно донесене одлуке, да укида целе епархије (егзархате), проглашава канонске митрополите и епископе других помесних Цркава неканонским, да укида целе аутономне Цркве итд. То ја мислим под овим «таква еклисиологија». А шта Епископ Максим под тим подразумева никад баш нисмо сасвим начисто, па ни сада. Међутим, мене овде интересује још једна ствар. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну, мада нисам нешто детаљно пратио његов научни рад. Ако неко од оних који буду ово читали зна за такав рад, волео бих да ме обавести јер ме интересује тематика у светлу ових збивања. Оно што сам ја имао прилику да видим, а да је приближно овој тематици, а могуће је да Владика чак и то подразумева под „студијом“, будући да се то налази цитирано у његовој академској библиографији у одељку «радови у часописима, поглавља у монографијама, мање монографске публикације», јесте један текст(ић) објављен у брошурици/листићу/летку епархије западноамеричке, под називом „Ecclesiological provincialism compared to the Church’s concrete unity“[11]. Мени је изненађујуће да се овакви текстови налазе у академској библиографији, али можда негде постоји таква пракса? Настављамо: «Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.» Ово је такође један занимљив моменат. Звучи, као да је Епископ Иринеј „директно“ нападао Епископа Максима! Да карикирам. Као да се једно јутро пробудио, «устао на леву ногу», и одлучио да «вапи» «тако директно» на Владику Максима. Рекло би се без повода. А и птицама на грани је већ јасно да ово чуђење Епископа Максима није у складу са чињеницама. «Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.» А ово је заиста врхунски забавно! Већ су изашле веома озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора, у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepols-а.[12] А Владика Максим тврди да ће акта, «ако Бог да», тек бити „коначно и званично“ објављена! Треба неко да обавести ову познату и признату издавачку кућу да су користили неконачна и незванична акта у припреми својих књига. Не би било лоше док се обавештава Brepols да се у име купаца тражи поврат новца јер је ипак реч о скупом двотомном издању (€495 плус порез)! Шалу на страну, заиста је чудна ова изјава, то јест, оправдање. Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу (како је и показао и доказао Владика Иринеј, а Владика Максим тврдио да јесте), нису званична акта Критског Сабора, онда се питам шта то очекује Владика Максим да се објави и буде сада званично, три године након Сабора!? Испада да потписани документи нису званична акта! А видели смо не само да постоје ти документи (са неисправљеном титулом у потпису) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације, као горе наведена, које не садрже правилно титулисање. Публикације су изашле и на српском језику.[13] У уређивачком одбору је био, погодићете ко, управо Епископ Максим. Он ни у «својој» публикацији није исправио своју титулу, иако је то могао да учини. А да не говоримо да је по његовој сопственој тврдњи, управо изнесеној, штампао незванична и неконачна акта Критског сабора! На овоме месту Владика Максим је нашао за важно да подсети целокупну јавност о још нечему везаном за Сабор на Криту. «Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.» Занимљиво! Ово је изгледа била прилика да се «подсети јавност» на Критски Сабор и да им се каже да је тај сабор „примљен“ (прихваћен?) од стране СПЦ. још 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када „званична акта“ тек треба да буду „коначно и званично објављена“? Да ли се то Владика Максим са нама шали? Или он сугерише да је СПЦ «примила» незванична и неконачна акта? Да ли је он гласао да се незванична акта «приме»? Па ја бих, у светлу реченог, предложио Сабору, ако није превише безобзирно са моје стране да то кажем, да баш сачека та „званична акта“ пре него уопште расправља о њима, ако ико више буде хтео да расправља о њима, ако и када буду објављена. И на крају, Епископ западноамерички закључује: «Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве» И шта рећи на крају? Ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. Али, на жалост, у то нисам сигуран. Као што видимо сви коментари из овог одговора који се тичу тематике (а врло мало их је), уопште не задовољавају. У најмању руку су нејасни. Али зато поруке Епископа Максима о томе каквим он сматра свог старијег брата, Епископа бачког Иринеја, су сасвим јасне. Ту видимо речима осликану слику Епископа бачког као «неупућеног», «исхитреног», «лако увредљивог», «непажљивог», «лоше обавештеног» итд. Нешто слично као што ових дана читамо у Блицу од познате «Жељке» где се Епископ бачки осликава као давитељ (са свиленим гајтаном). Наравно ништа од овога није тачно. Али је жалосно што је управо на овај начин Епископ Максим одлучио да одговори Епископу Иринеју, али и целокупној заинтересованој јавности, не одговарајући практично ни на шта. Остаје забележено да је Владика тобож бранећи своју епархијску паству од једног или многих «портпарола» својим Саопштењем успео да изазове смутњу и полемику на нивоу целе наше Цркве, упркос претходно јасно и јединствено изнетом ставу и Св Архијерејског Сабора, и Св Архијерејског Синода. чтец Ведран Гагић 8. мај 2019.г. [1]https://westsrbdio.org/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7/ [2] Која је изазвана јавном прозивком и киритиком Епископа бачког Иринеја од стране Епископа Максима. [3] Већ ми је замерено чак и за само помињање свести и подсвести. Тако ми је бивши докторанд Владике Максима, а сада већ доктор теологије Александар Милојков, јавно поручио да сам „баба Јелица“ која „тандрче“ са осталим бабама „док седе на гајбицама испред продавнице“. Уз напомену „што је баби мило то јој се и снило“. Па му овом приликом шаљиво отпоздрављам, и будући да он често помиње своју диплому, поменућу му да и ја, поред осталих диплома, поседујем и диплому која ми званично даје право управо за бављење свешћу и подсвешћу, и за, како он каже, „психо-анализу“. Према томе, нека се не узнемирава. Настојаћу да то одрадим стручно. [4] Реч је о саопштењу под насловом «Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019.г.» [5] http://www.spc.rs/eng/node/64317 [6]http://www.politika.rs/scc/clanak/426097/Drustvo/Srpske-vladike-polemisu-o-ukrajinskom-pitanju [7]https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ [8] http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno [9] https://westsrbdio.org/%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%bf%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba/ [10]http://www.assemblyofbishops.org/committees/canonical/ [11]https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf [12] The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:, Ed. A. Melloni. Turnhout: Brepols, 2017 [13] Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017 Извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/ View full Странице
  16. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка
  17. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка View full Странице
  18. О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим
×
×
  • Креирај ново...