Претражи Живе Речи Утехе

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је у 25. недјељу по Духовима, на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, 29. новембра 2020. Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Преосвећени владика је, најприје, бесједио о Божићном посту који је почео у славу Рођења Христовог. „Када ми хришћани почињемо да постимо неки пост унапријед се радујемо великом празнику који долази. Унапријед се, овог пута, радујемо Рођењу Христовом и наше срце, наш ум трепери очекујући ту велику радост коју изнова доживљавамо. Богомладенац Христос, сваки пут када празнујемо Божић, обнавља наше душе, нашу вјеру, наше заједништво и међусобну љубав, даје нам снагу и полет да идемо напријед. Тако се све тешкоће у овом животу ослабљују и човјек добија замах да не посустане, идући за Христом према Царству небеском“, рекао је владика. Додао је на на почетку Божићног поста прослављамо онога који је прославио Богомладенца Христа, прије свега што је описао Његово рођење, проповједи, чудеса, али и мржњу која Га је срела у овом свијету. „Понајвише од оних најугледнијих из Његовог, јеврејског народа, од књижевника и фарисеја, а описао је детаљно и Његова страдања, смрт, погреб, васкрсење и вазношење на небо. Дакле, Свети јеванђелист Матеј нас упућује управо на Онога кога прослављамо у ове дане и кога ћемо, нарочито, прославити на Божић. Свети јеванђелист Матеј, претходно је био цариник, али просвијетљен само једним позивом Господњим, оставио је све, јер га је ријеч Божја дотакла до његовог срца и до његовог ума. Толико му је била драга и слатка да је због ње све оставио“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Свети апостол Матеј био је, како је казао, вјероватно као и остали цариници. Богатио се на туђи рачун, закидањем и другим стварима, међутим, човјек, навео је Његово преосвештенство, никада није изгубљен и увијек има наде да ће се препородити. „Понекад је довољна само једна ријеч, а Божја ријеч и сусрет са Спаситељем Светом Матеју је била више него довољна да се обрати и да сву своју пажњу усмјери на ријеч Божју коју проповједа Христос, да иде за Њим и због те његове љубави, оданости, пријемчивости га је Господ прихватио да буде један од Дванаесторице великих апостола“. „Када говоримо о Матејевом јеванђељу, понајприје, мислимо на родослов Христов који је он забиљежио и тиме посвједочио да је Христос Богочовјек, зачет силом Духа Светог у утроби Пресвете Дјеве Богородице, и да се Његово поријекло зна од праоца Његовог Аврама, па до Његовог очуха Јосифа и Пресвете Богородице, да је Он постао као један од нас, примио нашу људску природу да би је усиновио Богу и Оцу, да би нас учинио боговима по благодати“, рекао је владика. Осврнуо се на Јеванђеље по Матеју, у којем је он забиљежио Христове бесједе на Гори гдје је Христос говорио о блаженствима. “Указао је да се до блаженства стиже кроз многе тешкоће, идући уским и тијесним путем, трпећи тешкоће, неправде, прогоне и клевете, али ако све претрпимо, не осуђујући, Христа ради, и ако се будемо успињали са смирењем и кротошћу од једног блаженства до другог, градећи мир са свима онда ћемо бити, заиста, синови Оца нашег небеског, синови Царства Божјег и доспјећемо до савршенства, до те мјере славе Божје и свјетлости да се свијетли свјетлост хришћана, вјерујућих људи пред људима“, указао је Преосвећени Епископ. И остали јеванђелисти су записали Христове ријечи, сваки на свој начин, али, како је истакао, сваки као свједок Христов, аутентични очевидац и слушалац ријечи Божјих. Епископ је пожелио срећан почетак Божићног поста. „Нека нам то буде свијетли, радосни пост, да се духовно обновимо, да се припремимо за велику радост Рођења Христовог, у ове дане када трпимо много тешкоћа, ми хришћани, живећи у хришћанској нади, вјери и љубави да, како што сада идемо према Рођењу Христовом, тако, увијек, идући за Христом идемо напријед према Његовом вјечном Царству и вјечном животу нашем у Христу Исусу Господу и Спаситељу нашем“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У недељу 28. по Духовима 29. децембра 2019. године, у храму св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу, празничну беседу посвећену данашњем дану посвећеном мајкама произнео је парох ове цркве, протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић. Звучни запис беседе "Речи "Бог" и "мајка" су две најразумљивије речи на свим језицима на свету", рекао је о. Драго који је подвукао да је "Бог на небу а мајка на земљи". "Мајка нас воли какви год да смо..., а мајка није само она која је родила дете" истиче о. Драгомир. У календару Цркве подједнако је и женских и мушких имена, ту су и разна имена - мајке, девице, мученице, исповеднице, дечица женског пола - које су све подједнако учествовале у домотроју спасења људскога, подсетио је о. Драго. Уздигнимо молитве пред Пресветеом Богородицом свакодневно, упућује о. Драго, који подвлачи да су наш народ сачувале Мајка Божија и мајка српска. Извор: Радио Слово љубве

У залеђини Тисе, на бачким атарима, налази се место Чурлак. Наслоњена на Мртву Тису, с једним од највећих црквених звоника на Балкану, с крвавим белегом јер су фашисти 1942. године под лед бацили хиљаду мештана и некада позната по ветрењачама, ова варош одише лепотом. Јасно је да је реч о Чуругу, где је управо одрастао наш данашњи саговорник. Нови Сад познаје од малена, на Kлиси је укорењен већ три деценије, а поред својих парохијана, брине и о штићеницима "Земље живих" који су овисници од дроге, алкохола, коцке, па и видео игрица и различитих асоцијалних понашања, али и о затвореницима. "Земља живих" представља пружену божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу, наведено је на сајту заједнице. Разговарамо са свештеником Српске православне цркве Бранком Ћурчином, човеком с великим Ч. Одрастање у малом месту мора да је било идилично? – Чуруг није мало место, извините, молим вас (смех). Било је то лепо детињство поред Тисе. Сви смо се дружили без икаквих разлика и заједно учили да пливамо. Ту сам завршио основну школу. Рурална средина, здрав свет. Родитељи су ми били домаћини и желели да постанем ветеринар. То је та сељачка логика (смех). Уписали су ме у пољопривредну школу коју сам убрзо напустио и отишао на богословију против њихове воље. Ја сам јединац, а пре мене нико у фамилији није био свештено лице. Родитељи су ишли у цркву за празнике, али ми је баба била побожна жена. Чак 29 њих из моје фамилије убијено је у Рацији. Баба је била члан хришћанске заједнице, уткала ми је љубав према Богу и цркви. Неприметно, полако ме је увлачила и као дете доста времена сам проводио у цркви и око ње. Почетком седамдесетих година прошлог века није било баш уобичајено да дете крене у Средњу богословску школу? – Наравно да је било одвраћања са свих страна. Био је то храбар гест јер је комунизам тад био жесток. Било је разних притисака и прозивања због мојих одлазака у цркву још као дете. У основној школи сам се у некој анкети изјаснио да ћи ићи за попа, па ме је разредна позвала на разговор. Извинила се како не бих помислио нешто лоше, али је по налогу директора морала да ме пита зашто желим у богословију. Био сам збуњен и одговорио сам нешто неодређено. Тако је наставник српског језика рекао да ће ми закључити четворку ако кажем да нећу ићи за свештеника, а у супротном ће смањити оцену. И ја кажем да нећу и добијем четворку (смех). За време средње школе долазио сам у Чуруг током распуста. У селу је био неки дискаћ. Председник омладине ми је пришао и рекао да нисам добродошао у дискотеку, да не би ширио црквено учење. За мене је то био велики шок. Сва деца су уписом на богословију изгубила право на дечији додатак и здравствено осигурање. Пошто су моји родитељи били земљорадници давао сам им моју здравствену књижицу да оду код лекара. Kакав је био Ваш први сусрет с Новим Садом? – Имао сам стрица на Салајки, па сам као дете често боравио у Новом Саду. За нас децу је сваки долазак у град био доживљај и посебно смо се спремали за тај пут. Обично се ишло возом, па онако дотеран гледаш кроз прозор и будеш сав гарав од дима локомотиве (смех). Седнеш на воз док је станица била на Лиману, а према Шекспировој улици све шикаре и мочвара. Сећам се одлазака на Тврђаву, вожње хидроглисером, кад се градио Жежељев мост и Железничка станица. Тад је Нови Сад био велико градилиште, али и велико село. Већ од Футошке и Темеринске улице је било село. Сећам се вијања Божића, коринђања, славе Алмашке цркве кад су лицидери били до Темеринске улице и улице закрчене људима. Све је врвело од деце. И била је то права ревија бунди и капута. Да ли је и тад постојао ривалитет између Салајке и Подбаре? – Kако да не, ривалитет је био очигледан, иако је Подбара насељена 70 година раније у односу на Салајку. Није се баш тако лако смела прећи Темеринска улица (смех). Ако си Салајчанин и узмеш девојку с Подбаре, одмах следе батине (смех). Подбара је имала Дунав и цркву, а Салајка ФK Славију. Хемијска школа (Техничка школа "Павле Савић" – прим.аут.) је тада била први студентски дом у граду. Сећам се кад су шездесетих година прошлог века дошли црнци да студирају. Ми деца смо били шокирани и све време ишли за њима и гледали их у чуду (смех). Дефинитивно је некада било другачије? – Нови Сад је био питомији град, а чињеница је да сад урбани моменат узима данак, град постаје тесан, људи брже живе. Некада се безбрижније живело, а и времена су била таква. Људи су се дружили, породица је била стабилнија. Неке друге вредности су се живеле у односу на данас. Новац није био толико примаран и присутан да одређује човеков статус по сваком питању. То је наметнуто споља, систем размене добара је тако устројен и то је глобални проблем. Али нема старих добрих времена, увек је било проблема. Свако време носи своје бреме. Време је увек време и носи свој животни темпо који намеће глобални систем. И наши стари су причали "стара добра времена". Човек потисне оно што је ружно, а памти лепо. Тако функционише, иначе би полудео да није тако. Значи, живимо последице модерног живота? – Потрошачки менталитет је толико узео маха да смо се разљудили. Некада се скромније живело. Људи су имали једне свечане ципеле за свадбе, што се каже, "и црквено, и мртвено", једне за пијацу и једне за сваки дан. Данас људи излазе у супермаркет и обично купе нешто што им не треба, што никад не употребе. Некада су се зими људи дружили око огњишта. На салашу није било струје, а светлост једне петролејке је била довољна да жене плету, мушкарци картају, а ми се деца играмо на поду. Људима није било тешко да коњским запрегама долазе у Нови Сад. И онда је народ био чист и обучен, али није био захтеван, живео је једноставније. Данас је модерни начин живота толико брз да човека просто хвата паника, што је било јуче није данас, а неће бити ни сутра. Људи су хендикепирани, не знају да се друже. И такав начин живљења довео нас је до отуђења? – То је истина. Све више се људи у цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Kад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Kоло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним. Да ли се све то дешава смишљено и намерно? – Апсолутно се ради систематски. На делу је заглупљивање и старих, и младих, да би затупели, како би се лакше манипулисало масама. Просечни Американац кад види на улици да се нешто дешава, иде да укључи ТВ, уместо да верује рођеним очима. Нажалост, ту смо и ми негде, и плаћамо данак томе. Има 600 пријатеља на Фејсбуку, а ујака на Ченеју није посетио годину дана. Да ли је то нормално? Емпатија је толико одсутна, да је забрињавајуће. Деца ће због тога много да нам пате, што их нисмо на прави начин припремили за живот. Људи губе самопоуздање, све су склонији да комуницирају с машином, него са живим људима. Обраћају се психијатру да би добили лек, а он мора да упише неку шифру болести, депресија, биполарност… И тако постају зависници. Kолико је сиромаштво допринело томе? – Већ 20 година смо друштво у транзицији. Има истине у народној изреци "сиромаштво на врата, поштење кроз прозор". Човек је склон да у немаштини уради свашта не би ли дошао до неког профита. С друге стране, има људи који тврде да су обезбедили и унучиће, а несрећни су и говоре да би све дали што имају, да им буде као пре. При том, није фер тако васпитавати децу. То је лудост, деца морају да раде и труде се. Постоји прича у којој је царски син тражио срећу, па му је један старац рекао да иде у свет, нађе срећног човека, обуче његову кошуљу и биће срећан. Тражио је царевић по целом свету, али нико му са сигурношћу није рекао да је срећан. Једног дана је наишао на чобана који је чувао овце поред пута. Питао га је да ли је срећан, а пастир је одговорио да је он најсрећнији човек на свету. Kад је затражио да обуче његову кошуљу, чобан је одговорио да је нема. Значи, можеш живети у златној палати и бити несрећан, а у колиби да си срећан. Све је ствар човековог духовног стања. Слобода је духовна категорија. Ништа да нас не пороби, све да употребимо, а ништа злоупотребимо. Духовник сам у затвору, па им често говорим, да можеш бити слободан у затвору, а на слободи у затвору који си сам себи направио. И време је важан животни ресурс, не можемо да га надокнадимо. Само једном имамо 20 година, данашњи дан је свануо и неће више никада… Ипак, забрињава колико је беса нагомилано у људима? – Избијају бес и нетрпељивост, што значи да смо се урушили још више од свега што сам споменуо. Живимо у стресу, изгубили смо осећај за ближњег. Човек без вере је гори од животиње, а оно што га разликује од ње је управо та словесност. То је показао 20. век, кад је човек рекао да је сам себи довољан, да нам не треба Бог, да ћемо све ми да решавамо, да одређујемо стандраде и по њима живимо. Сам себи сам Бог. Човек је постао најјефтинија роба. Постали смо саможиви у тој инстант варијанти, само ја, само мени и сад одмах све мени. Ни не чуди што све више бракова пуца. Лош пример дајемо деци. Kакав је однос Новосађана према цркви? – Данас више људи долази у цркву него пре. Незахвално је коментарисати зашто народ долази у цркву. Неко воли амбијент, неко воли да пева, па је у хору, неко је побожан, неко жели само да покаже тоалету… Сви су ту, и велики и мали, и паметни и глупи. Kад човек дође у године стави прст на чело, направи неки резиме, па има потребу да долази у цркву. Старом човеку и јесте место у цркви. Осећа припадност тој заједници као с 20 година што је имао екипу на журкама. Међутим, општи тренд је да се црква пљује, омаловажава, смањи њен друштвени утицај. Потенцирају се неке аномалије због неких свештеника што се не понашају адекватно, форсира се израз "попови-лопови" и истичу негативне ствари. На крају крајева, свештеници су из народа. Kакав народ, такви и свештеници. Спрам вас и кнезови ваши, пише у Светом писму. Kако сте заслужили, такве сте и добили. Иста ствар је и са влашћу као и осталим сегментима друштва, здравству, образовању… Kако коментаришете вернике који воле да се "похвале" што већим крстом на ретровизору својих кола? – Знам за такве појаве и та особа није верник. Вера је изнад нације, то увек морамо да имамо у виду. Не можемо да повезујемо веру и националност, иако се у православном свету тако идентификују. Kод нас се подразумева да си православац ако си Србин, што није истина. Има доста Хрвата који су православне вере као и других, разних примера. Али званичан назив је Српска православна црква (СПЦ)? – Јесте, а правилније би било да кажемо Црква православних Срба као што је код Румуна случај. Обнављањем патријаршије у Kраљевини Југославији почео је да се примењује израз СПЦ и уврежио се као званични. Све је то новијег датума, од Париске комуне кад су почеле да се праве националне државе, па и националне цркве. Мислим да је све то у служби неких сила које желе да владају светом и на тај начин лакше управљају народима. У муслиманском свету је то боље решено. Етнофилетизам је нас православне ограничио и не можемо на прави начин да посведочимо нашу веру која је велико богатство. У дијаспори наше заједнице потенцирају на националном, а требало би на верском моменту. Зато им и говорим да васпитавају децу у духу православља, а не да буду Срби. Они ће сами у православном свету наћи свој српски фолклор. Људи зато што не познају православље иду у ислам. Фасцинирани су тим јединством, саборношћу вере и тај осећај припадности их привлачи. Делује да смо ми као народ далеко од јединства? – Склони смо поделама. Наметнуто нам је споља да се стидимо себе, па је дошло време да је у Србији срамота рећи да си Србин. На првом месту Јевреји могу да нам послуже као пример како се воли свој народ. И Грци држе до традиције, вере, породице, иако не иду пуно у цркву. Сами себе смо отуђили од онога што јесмо и што треба да будемо. Други светски рат је последица југословенства и те отуђености која се форсирала, а изграђено је на нашем српском патриотизму и државотворности. Сви остали народи сада имају своје државе, да неко случајно не помисли да их осуђујем због тога, напротив, али ми смо изгубили себе, сервирајући се њима како би показали да смо широкогруди. Та наша сервилност просто прелази, нећу претерати ако кажем, у неко лудило. Мазохизам, не знам како бих то назвао што сами себе толико можемо да унизимо у односу на окружење и остале народе. Да би се вратили себи, морамо се вратити основним вредностима, духовно обновити, да би се обновили и национално и економски. Ако се не обновимо духовно, нема нам спаса. И онда смо стигли до тога да нам је све више деце огрезло у наркоманији? – Систем живљења је наметнут и мораш да радиш два посла да би преживео. У томе највише испаштају деца која су запостављена и недостатак љубави је углавном главни узрок за њихово дрогирање. Нажалост, граница наркоманије се помера јер је дрога доступна. Већ у основној школи деца знају где могу да набаве дрогу, дилери су по школским двориштима, поготово на журкама, сви пуше марихуану и нико то не решава. Проблем је што млади све мање хоће да се лече јер имају алтернативу, а то је метадон. Kласична синтетичка дрога. Човек на њој је неупотребљив, код нас се то каже "мирна луда". Јешће ако му даш хране, пиће воде ако га понудиш… Сматрате да држава не решава овај озбиљан проблем? – Није популарно причати о томе, али метадон је гори од хероина. Не треба бити много паметан и видети да је држава дилер. Дрогирају омладину на рецепт под изговором да се смањи криминал на улицама, а заправо та младеж постепено умире. Стално сам избегавао о томе да причам, да ме неко из државе не прозове погрешно. Метадонски центри пројектно функционишу и профит је у питању. С тим би морало да се прекине јер се чини злочин према нашој деци. Имали смо доста случајева да смо овисника морали с метадона пребацити на хероин, па га тек онда скидати. С метадона је јако тешко скинути човека. Апелујем и молим родитеље да не буду наивни јер се метадон деци даје као лек. На тај начин умире своју савест, мислећи да лече децу, а она умиру. Да ли је хероин и даље први на листи опијата који се најчешће користе? – Хероин више није популаран, сад су неке брзине у моди, тако да их назовем. Њих комбинују с алкохолом и та комбинација је смртоносна. Данас све чешће имамо смрт гушењем, али је заправо реч о предозирању. Заправо, смрт се званично заведе као гушење јер је отказао рефлекс за дисање. Иако је стало срце, не води се као овердоз. То је последица конзумирања тих дрога и оне тако утичу на организам. Kакве је резултате до сада постигла "Земља живих"? – Kроз нашу заједницу прошло је око 4.000 особа. Од тога броја је цео програм који траје 2,5 године издржало њих 400, а рецимо да их је 90 добро. Има и оних који нису пун програм прошли, а скинули су се. У заједници се не користе никакви лекови већ су заступљени ред, рад и молитва. Инсистирамо да се скину с дроге пре него што дођу код нас. Приватно на некој клиници или суво код куће, како год. Морају доћи чисти. Боравак код нас је бесплатан јер нас издржава манастир Kовиљ. Имамо помоћ и кроз пројекте, а помаже нас и Град Нови Сад. Kако после изласка из заједнице протиче ресоцијализација? – Ресоцијализација је проблем за себе зато смо и покренули пројекат "Kућа на пола пута", како би се уклопили у друштво које баш није спремно да их прими. У Европској унији људи који су завршили такве терапијске заједнице су најтраженија радна снага јер су тимски радници. На нивоу града постоји одлука да јавна предузећа морају да приме на волонтирање особе које су прошле терапију, али не постоји волонтерски додатак. Пре су добијали 25.000 динара које су таман амортизовале тај прелазак и уклапање у заједницу. Сад им је без тога тешко. На нивоу града постоји добра воља док је у републичким органима нема. Држава чак ни нема регулативно тело које ће да одреди стандард у лечењу наркомана, да се зна ко може и како да их лечи. Једноставно, нема ништа. Тек је пре неколико година основана је Kанцеларија за борбу против дрога. Често истичете да таворимо као друштво? – Тачно тако. Потребно је да се људи окрену себи и породици, да распознају самог себе. Родитељи немају стрпљења, нико ни са ким неће да прича. Дружења нам недостају. Требало би бар недељом увече да сви будемо око стола. То нас је држало, сећања на породичне моменте негују и греју душу. Нисам професионално деформисан да нешто намећем, али се неминовно морамо вратити вери, хришћанским вредностима, да би се вратили себи. Ако се то не деси, ни Европа неће постојати. Ајфелова кула ће за 50 година бити највиша џамија на свету. Нови члан Статута ЕУ требао је да формулише Европу као заједницу која почива на хришћанским темељима, али није усвојен. Полако се ближите пензији? – Откад ме је владика шумадијски Сава рукоположио за свештеника и поставио у ову парохију, где сам и сад, прошло је 30 година. Kад сам дошао овде, то је било велико село, као и атмосфера. Мало, по мало, постали смо део града и трудили смо се да га унапредимо колико смо могли. Подигли смо храм Вазнесења господњег и цркву у Шангају. Превели смо доста светих књига и црквених списа на Ромски језик. Остало ми је четири године до пензије и мислио сам да се посветим пчелама. Међутим, наркоманија је мој усуд и нећу моћи без "Земље живих". Неће нико да ме замени јер нема ту пара (смех). Разговарао: Дејан Игњић Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Мој Нови Сад

Започета изградња крова на српској православној катедрали Светог Саве у Њујорку. После више од 165 година, знаменити неимар Френк Сијами надгледа највећу рестаурацију изгорелог црквеног здања. Грађевински oдбор за обнову Српске православне катедрале Светог Саве у Њујорку саопштио је 20. маја 2019. године, дан после празника Преноса моштију Светог Саве, да је отпочео са радом сложеног процеса подизања новог крова на историјској цркви која је првобитно саграђена 1854. године.Завршни корак у текућој фази стабилизације и затварања, довешће до уградње нових челичних греда, које ће образовати структуру оригиналног стрмог крова катедрале са пратећом металном плочом и хидроизолационом мембраном. Упоредо са кровом, поставиће се и нови челични армирани бетонски под, као и привремени прозори и врата за континуирану заштиту од временских непогода. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Српске Православне Цркве г. Иринеј је казао: -Скромнога срца и са дубоком благодарношћу Васкрслом Господу коначно смо започели видљиви рад на обнови нашег Катедралног храма Светог Саве на Менхетну. Упркос многим препрекама дуж пута, ова фаза реконструкције уистину је предзнак почетка његовог васкрснућа од пожара, који га је уништио на Васкрс 2016. године. Још важније, овај свети задатак остварује се у време јубиларне прославе 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) и посвећења Светог Саве за првог Архиепископа српског. Пројекат ће надгледати један од најистакнутијих неимара на Менхетну и у околини Њујорка, Френк Сијами. Сијами је бивши председник њујоршкe Институције за заштиту старих здања (New York Landmark Conservancy), одређен 2006. године од стране гувернера Патакија и градоначелника Блумберга да предводи напоре за изградњу Светског трговинског спомен центра. Председник Грађевинског одбора храма Светог Саве Мичел Благоје Мићић је рекао: -Интегрисање Френка Сијама доноси значајну додатну стручност већ знатном пројектном тиму. Френково искуство се развило у његовом раду са разноврсним клијентима као што је Централна синагога, црква Свете Тројице, Гугенхајм, Музеј уметности и дизајна, Нови музеј, Музеј покретних слика, Библиотека Морган, као и Универзитет Фордам (Линколн центар) и резултирао је бројним наградама и јединственом репутацијом за обнову великог дела њујоршке етаже. Ова пројектна фаза координирана је у сарадњи са Комисијом за очување знаменитости и њујоршким Одељењем за изградњу. Њен завршетак предвиђен је за јесен 2019. године, после чега ће наступити наредна фаза рада на обнови Катедрале којом ће се омогућити повратак верника и коришћење зграде за повремене верске обреде у месецима који следе. -Катедрала Светог Саве светиња је свих Срба, где год они живели, посебно имајући на уму да је она део наслеђа које нам је оставио Свети владика Николај. Стога, користимо ову прилику да са очинском љубављу позовемо све православне хришћанске Србе и све људе добре воље, који у својим срцима и душама осећају и имају радост Васкрслог Господа, да се молитвено и заједно усресреде ка обнови наше драгоцене светиње, знајући да, према речима нашег светог заступника владике Николаја Жичког и Свеправославног, наша катедрална црква може да васкрсне само ако се ми Срби обожимо, сложимо и умножимо, закључује епископ Иринеј. Катедрала (некадашња капела Свете Тројице) је првобитно изграђена руком Ричарда Апџона, и представља значајни историјски споменик града Њујорка и Националног регистра историјских места. Изузетно важне канцеларије Одељења за изградњу и Завода за заштиту споменика биле су од огромне важности за истрајне и пожртвоване црквене напоре да катедралу врати на место које јој припада - у еминентну породицу великих њујоршких богомоља. Апџон, који се често сматра највећим америчким црквеним архитектом, одговорним за успостављање покрета Готичког препорода у Сједињеним Америчким Државама, пројектовао је постојећи храм Свете Тројице на Вол Стриту, а убрзо после тога је наставио са пројектовањем и изградњом капеле Свете Тројице за вернике цркве Свете Тројице горњег дела града, као и подручја Медисон Парка на Менхетну. Парохија је деценијама напредовала, и између осталог била сведок прве православне Литургије у Сједињеним Америчким Државама, и друштвеног венчања познате локалне житељке Идит Вартон, све док демографске промене нису учиниле своје, када ју је после свега, на позив епископалног владике Њујорка и ректора цркве Свете Тројице, бискупа Вилијама Т. Менинга 1943. године, добила српска православна њујоршка заједница, променивши њено име у Српска православна катедрала Светог Саве, у част оснивача Српске Православне Цркве. Суседни Парохијски дом је последња, у потпуности преостала зграда у Сједињеним Америчким Државама коју је пројектовао Џејкоб Вреј Моулд, који је био кључан у довођењу Високе британске викторијанске архитектуре у Сједињене Америчке Државе, један од архитеката и твораца фонтане Витезда и тврђаве Белвидер у Централном парку. Заједно са Апџоном, Моулд је био један од оснивача Америчког института архитеката. Извор: Српска Правослана Црква

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је у поноћ, 13/14. јануара, молебан за Ново љето доброте и милости Господње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Честитајући повереној му пастви наступајуће 2019. љето Господње Митрополит је казао да је једино ново под сунцем, што људску природу чини новом и обнавља свељудску творевину, рођење Исуса Христа, Сина Божијег, у Витлејему и Његово повијање у јасла. Митрополит је позвао све народе да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу подсјећајући да је Његово рођење заправо рађање новога, обновљенога човјека. „Не само онако како га је Бог створио по слици и по прилици Својој, него онако како га је Бог замислио од његовога настанка. Људска природа која је раслабљена гријехом и отпадништвом од Бога и закона Божијега и она је примањем природе Јединороднога Сина Божијег постала нова природа а човјек – нови, обновљени, човјек који није створен за пролазност и ништавило него за бесмртност и непролазност. У томе је новина Христовог рођења и ова Нова година доброте Господње.“ Митрополит је казао да је Свети пророк Исаија записао Дух Господњи је на мени, зато ме помаза да благовијестим сиромасима, посла ме да исцјелим скрушене у срцу, да проповиједам заробљенима да ће бити пуштени и слијепима да ће прогледати, да ослободим потлачене, и да проповиједам пријатну годину Господњу: „То је оно ради чега је Христос дошао, ради чега је присутан у људској историји, чиме Он обнавља човјека и даје дубљи смисао свеукупној Божијој творевини. А у томе јесте благословена Нова година Господња и вријеме добија свој дубљи смисао, улива се у безобални океан божанске вјечности.“ У архипастирском обраћању владика Амфилохије је поучио вјерни народ да је једино ново под сунцем, једина Нова година Господња, управо Он рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Јединородни Син Божји који је жртвовао Себе за живот свијета, Својом жртвом, распећем. Он је открио да је Бог заиста љубав а не само прича о љубави, неки далеки бог, него да је Он онај који је истинска и права љубав, који се као такав открива и својом љубављу грли сиромашне, потлачене и понижене, и дарује вид слијепцима духовним. Том Богу и једино Њему ми е клањамо и ту и такву Нову годину Господњу прослављамо.“ Митрополит је казао да зато што је та година Господња везана за Њега као истину вјечну и непролазну и времена, и простора, и људског бића, зато је она Нова година Господња: „Ту Нову годину Господњу ми честитамо вама, овоме граду, свеукупном нашем народу и свим земаљским народима, јер та новина Он као једино ново под сунцем, Он је онај који обнавља све и презива на љубав према сиромашнима и биједнима, потлаченима и према слијепиима. Призива све људе да понесу Његов крст и буду свједоци Његове љубави и жртвовања за живот свијета.“ Додао је да тек онда када човјек прими Христа у себи, он постаје заиста ново обновљено, непролазно биће и да смо сви призвани да будемо Његови носиоци, да се Он усели у нас пун благодати истине, вјечнога и непролазнога живота. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је позвао све да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу. „Зато нека је срећна ова Нова година Господња, година доброте Господње! И нека би се ми обновили у овој Новој години оваквом љубављу христоликом коју нам је открио и донио и посвједочио Он који је вјечна и непролазна љубав. Он који нам открива Оца као творца неба и земље и дарује Духа Светога животворнога и призива свако људско биће да се обновимо Светом тајном крштења у име Оца и Сина и Духа Светога. Да се обновимо том вјечном обновом, коју само Бог дарује људима, који јесте сам Бог који се уселио у нас пун благодати и истине“, закључио је Митрополит Амфилохије у бесједи након молитвеног дочека Нове 2019. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 27. децембар 2018. године Свештенство и монаштво Митрополије Црногорско-Приморске се и ове године, на празник Светих Мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других, сабрало око свога духовног оца и Архијереја Високопреосвећеног Митрополита Црногорско-Приморског г. др Амфилохија на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом Архијерејском Литургијом коју је у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служио Митрополит г. Амфилохије са свештенством. Митрополит г. Амфилохије је у наставку сабрања предочио извјештај о свом архипастирском служењу и мисији Митрополије у протеклој години. И ове године је, као и током претходних, рукоположено нових свештеника и ђакона и замонашено нових монаха и монахиња, по парохијама се повећава број новокрштених и вјенчаних, а настављено је са обновом старијих и изградњом нових храмова, манастира и конака. Изражена је посебна благодарност Господу и Светом Архијерејском Сабору на челу са Његовом Светошћу Патријархом Српским г. Иринејем на избору и хиротонији Његовог Преосвештенства викарног Епископа Диоклијског г. Методија и избору досадашњег викарног Епископа Диоклијског г. Кирила за првог епархијског епископа мисионарске Епархије Буеносајреске и Јужноцентралноамеричке. Од великог значаја за нашу Митрополију је освећење обновљеног Манастира Свете Тројице у Стањевићима и прослава 680. годишњице ове Светиње, која се скоро два вијека налазила у рушевинама. Током протекле године је обиљежено и литургијски прослављено 330 година од страдања Момишићких Новомученика, 300 година Топаљске комунитади и обнова Његошеве школе у Херцег Новом, 140 година од ослобођења Бара од Турака и 100 година од мученичког страдања Светог Цара Николаја II Романова и царске породице. Наша Митрополија је посебно била почаствована историјском, апостолском посјетом Његове Светости Патријарха Антиохијског г. Јована X и Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја. У оквиру братског сабрања, Митрополит г. Амфилохије је одржао предавање о јединству и саборности Цркве Христове. Посебна пажња је посвећена даљој мисији и положају Митрополије и осталих епархија наше Цркве у Црној Гори. И поред бројних нерјешених питања и изазваних проблема, широм Црне Горе се, на сваком кораку, уочава неупитна приврженост вјерног православног народа Божјег својој Цркви, а ту чињеницу већ годинама констатују и релеватне институције које испитују јавно мишљење. У протеклој години су и даље вјештачки изазиване и подстицане подјеле и може се слободно рећи да опасни и опаки дух братоубилаштва и даље постоји у Црној Гори. У том смислу, дужни смо да, и поред постојања бројних данашњих разлика, у ове дане пред прославу Рођења Христовог позовемо све на обнову братске љубави, праштање и помирење уз поштовање свачијег права на слободу мишљења и изражавања. Питање израде и доношења будућег Закона о правном положају Цркве и вјерских заједница је представљало питање којим је манипулисано и током ове године како би се настављала антицрквена кампања која, у мањој или већој мјери, путем појединих медија траје од 1945. године до данас. У том смислу, покретане су чак и иницијативе којим је, противно правном поретку, тражено одузимање имовине Цркве. С друге стране, више забрињава готово прекинута комуникација надлежног Министарства за људска и мањинска права са Митрополијом у погледу неотуђивог права представника Цркве да, као и сваки други субјект, учествује у припреми Нацрта закона. Митрополија и овом приликом указује да је неопходно да Црна Гора добије квалитетан, цивилизован и међународно-правно валидан Закон којим ће се уредити начин остваривања право на слободу вјероисповијести и правни правни положај Цркве и вјерских заједница. И овом приликом јавно исказујемо спремност за успостављање цивилизованог дијалога са Владом Црне Горе ради учешћа у припреми будућег закона. У другој половини ове године, Министарство унутрашњих послова није, као и током претходне двије године, продужило привремени боравак за нешто преко седамдесет свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, па чак и дјеце. Не постоји ни један правно ваљан разлог, нити, пак, ваљано образложење да се наставља са прогоном свештенства и монаштва, па и овом приликом апелујемо на Министарство унутрашњих послова да и даље, у складу са важећим законским прописима, као што је свуда у свијету уредно одобрава привремене боравке свештенству и монаштву. Уочљиво је да се гомилају бројни друштвени, а посебно морални проблеми у нашем народу. Неопходно је да сви одговорни друштвени субјекти, а посебно носиоци државне власти, посебну пажњу посвете моралној обнови савременог човјека, а посебно угрожене омладине и готово разорене породице. Од посебне је важности да државни органи што прије укључе све релевантне друштвене субјекте како би се зауставио демографски и морални суноврат друштва. Овом приликом позивамо све људе добре воље да у домену својих могућности помогну рад Народних кухиња наше Цркве у Подгорици, на Цетињу, у Беранама и Бијелом Пољу. Радујући се благим данима долазећег празника Рођења Вјечног Дјетета – Богомладенца Христа – поздрављамо сав православни вјерни народ и све људе добре воље широм Васељене радосним поздравом: МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извор: Митрополија црногорско-приморска