Претражи Живе Речи Утехе

Његова Свесветост васељенски патријарх Вартоломеј обележава данас 29. фебруара свој 80. рођендан. Као грађанин Турске, Васељенски Патријарх је стекао основно и средњошколско образовање на Имвросу и у Цариграду. Пошто је дипломирао на Богословском факултету на Халки, Његова Свесветост је наставио последипломско усавршавање на понтификалном Оријенталном институту при Грегоријанском универзитету (Рим), на Екуменском институту у Босеу (Швајцарска) и на Минхенском универзитету. Одбранио је докторски рад из канонског права. Један је од оснивачâ Друштва за канонско право Источних Цркава. За јерођакона је рукоположен 1961. године, а за јеромонаха 1969. године. Био је помоћник декана Богословског факултета на Халки (1968-1972) пре но што је био изабран за личног секретара свога претходника на патријарашкој катедри, блаженопочившег Димитрија (1972-1990); за Митрополита филаделфијског изабран је 1973. године, а касније за халкидонског (1990). Васељенски Патријарх Вартоломеј је носилац више почасних доктората са престижних академских установа, као што су Атински и Солунски универзитет, универзитети Патре и Јањине (у Грчкој), затим Џорџтаун и Јејл (САД), Флиндерс и Манила (Аустралија), Лондон, Единбург, Лувен, Москва, Болоња, Београд и Букурешт (Европа). Говори грчки, турски, италијански, немачки, француски и енглески; такође добро познаје класични грчки и латински. Улога Васељенског Патријарха као првенствено духовног предводника православног хришћанског света и наднационалне личности од светског значаја све више се показује веома значајном. Његова Светост је био један од покровитељâ међународних миротворачких конференција, као и скупова по питањима расизма и фундаментализма, окупљајући на њима Јевреје, хришћане и муслимане у циљу започињања све снажније сарадње и међусобног разумевања. Позивали су га Европски парламент, Унеско, Светски економски форум и многи национални парламенти. Организовао је осам међународних, међурелигијских и међудисциплинарних симпосиона и састанака на којима су проучавани еколошки проблеми, као што су загађивање рекâ и језерâ по свету, а ове иницијативе су му донеле назив „зелени Патријарх“ и награде неколико значајних међународних организација. Службу Васељенског Патријарха карактерише међуправославна сарадња, међухришћански и међурелигијски дијалог, као и званична путовања у православне и муслиманске земље које су раније ретко кад биле посећене. Разменио је многобројне посете са црквеним и државним личностима. Његова залагања да се унапреде и негују верска толеранција и људска права, као и настојања на миру у свету и на заштити човекове средине, с правом су га ставила међу најизразитије светске визионаре, миротворце и мостоградитеље, као апостола љубави, мира и помирења. Године 1997. Конгрес Сједињених Америчких Држава уручио му је златну медаљу. Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 7. фебруара 2020. Његово Блаженство Јероним II, архиепископ атински и све Грчке, богослужбено је обележио 12 година од свог избора за првојерарха Грчке Православне Цркве. Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991), а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља. Извор: Инфо-служба СПЦ

Богословски факултет Софијског универзитета обележио је 17. децембра 2019. године 80-годишњицу освећења академског параклиса у самом Факултету посвећеног његовом покровитењу Светом Клименту Охридском. На свечаности су се окупили садашњи и ранији професори, студенти и гости ове духовне школе. Одслужен је парастос за све архијереје, монахе и свештенике који су се старали о богослужбеном животу у овом студентском параклису. После парастоса митрополита Варне и Великог Преслава Јована поздравио је декан Факултета доцент Ивајло Најденов. Студентски параклис Светог Клименат Охридског при Универзитету у Софији освећен је 1939. године, на 16 година после оснивања Богословског факултета (у јесен 1923. г.). Осветио га је тадашњи софијски митрополит Стефан, 16. децембра 1939. године, у присуству видинског митрополита Неофита (чије проповеди су преведене на српски) као председника Светог Синода и свих професора и студената Факултета и других. Фреске су изображене до 1978. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Блаженство архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) обележио је 4. новембра 2019. године свој 90. рођендан. Рођен је 4. новембра 1929. у Пиреју. Био је професор историје религија (1972-1992.) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983. до 1986). Данас је професор емеритус овога универзитета. Носилац је почасних доктората са 19 универзитета и факултета (из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије..), дописни члан (1993-2005) и почасни члан (од 2006) Атинске академије наука. На постдипломским студијама изучавао је Историју религија и етнологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу. Светске религије проучавао је и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Поред савременог и древногрчког језика, он говори енглески, француски и немачки, а као радне језике користи латински, италијански, шпански и албански. Одиграо је пионирску улогу у подстицању интересовања за православље током свог мисионарксог рада у страним земљама (почев од 1958. г.). За јерођакона је рукоположен 1960, а за јеромонаха – архимандрита 1964. За епископа Андрусе изабран је 1972. док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992). Био је местобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци 1981-1990, митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992. г.). За Архиепископа Тиране и све Албаније изабран је у јуну 1992. године. Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-61), потпредседник Синдесмоса (1964-77); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес (од 1961.г.). Био је члан Међународног одбора за нисионарске студије Светског савета Цркава (1963-69), секретар за истраживање мисионарства и за односе са православним Црквама при ССЦ (1969-71.г.). Организовао је и управљао Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету (1971-74). Као директор Апостолики Дијаконије започео је многе богословске, образовне, издавачке програме; посебну пажњу је посветио питању мисионарења у источноафричким земљама Кенији, Уганди и Танзанији. Организавао је и развио православне мисионарске подухвате. Признат је за „великог добротвора Патријаршије александријске и све Африке“. Као Архиепископ Албаније почев од 1992, у крајње тешким околностима успоставио је и развијао је Православну Аутокефалну Албанску Цркву која је била потпуно запуштена пуних 23 године. Премда је формална слобода била повраћена у овој земљи, почетне 1990-те године биле су драматично време за православну заједницу у Албанији. Овде није био опстао ниједан епископ, а ниједан евентуалан кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан у овај чин; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било цркава (биле су или уништене или претворене у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну усред превеликог сиромаштва, те држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Једном речју, свуда је владала мерзост и запушченије. У овим околностима једино је Васељенска Патријаршија могла преузети на себе обавезу и била у стању да учини прве кораке ка успостављању Православне Цркве у Албанији. Да би се удовољило потребама Цркве у Албанији, Васељенска Патријаршија је овде послала једног од најспособнијих личности добро познату широм православног света и шире, професора др Анастасија (Јанулатоса), који је у то време био митрополит Андрусе, модератор Комисије за светско мисионарење и евангелизацију ССЦ и архиепископ местобљуститељ Архиепископије за Кенију, Уганду и Танзанију. По приспећу у Албанију, Архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди набоље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове цркве. Био је то самопожртвовани рад који је убедио албанске православне хришћане да умоле Васељенску Патријаршију да постави тадашњег митрополита Анастасија за њиховог Архиепископа. У циљу обнове црквеног живота Архиепископ је започео нове програме на подручју здравства, друштвеног старања, просвећивања, пољоприведног унапређења, културе и екологије. Он је писац 24 књиге (истраживања афричких религија, есеји из богословња и историје мисионарства, проповеди и др.), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим Историја живих религија, Суочавање са светом, Мисонарење на Христов начин, До краја земаљског шара, Коегзистенција, Крст и Васкрсење у Албанији. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика. Носилац је 27 ордена и награда многих православних сестринских Цркава и појединих земаља. Међународно је признат његов допринос хришћанском мисионарењу, богословљу и мирној коегзистенцији народâ и религијских заједница. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост патриајрх бугарски Неофит обележио је 74. рођендан у уторак, 15. октобра 2019. године. Нови бугарски патријарх, на крштењу Симеон Николов Димитров, рођен је 15. октобра 1945. у Софији. Софијску духовну семинарију је завршио 1965. да би од 1967. до 1971. студирао на Духовној академији Светог Климента Охридског у Софији. О јесени 1971. до 1973. године провео је на богословској специјализацији при катедри „Црквено певање“ на Московској духовној академији, да би од 1. септембра 1973. био предавач црквеног појања и диригент студентског хора на Духовној академији у Софији. У Тројанском манастиру је пострижен у монашки чин 3. августа 1975. кад је добио име Неофит. Чин монашења савршио је лично блаженопочивши патријарх Максим. Патријарх Максим је рукоположио монаха Неофита у јерођаконски и јеромонашки чин у Саборној цркви Свете Недеље у Софији 1976. године. Почев од 1975. он је диригент Свештеничког хора, а од 1977. он је виши предавач источно-црквеног појања и богослужбене праксе на Софијској духовној академији. У тој служби остаје до 1980. године. У чин архимандрита произведен је у софијској Саборној цркви 21. новембра 1977. године. За викарног епископа Митрополита софијског с титулом Левкијски хиротонисан је 8. децембра 1985. у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског. Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Митрополита доростолског и червенског изабран је 27. марта 1994. године, а канонски је устоличен 3. априла. Међутим, одлуком Петог црквено-народног сабора од 17. децембра 2001. године Доростоло-червенска епархија је подељена на Русенску (град Русе на Дунаву) и Доростолску епархију, па је митрополит Неофит остао на Русенској митрополији, с тим да врши дужност администратора новоосноване Доростолске митрополије. Као Митрополит русенски обављао је дужност председника синодалне Просветне комисије. За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ бачки др Иринеј Буловић: Свети Сава, највећи син српског народа, уобличио је наш национални идентитет. Русија са председником Путином последња линија одбране хришћанских вредности. Српска православна црква данас започиње свенародно прослављање великог и за нашу државу и народ капитално важног јубилеја: осам векова аутокефалности. Прва у низу је прослава у манастиру Жича, где ће данас бити одржана света саборна архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост патријарх српски Иринеј, са свештенством СПЦ. Одмах потом, сутрадан, јубилеј ће бити обележен посетом Пећкој патријаршији и Косову и Метохији и настављен 8. и 9. октобра у Београду - свечаном академијом у Сава центру и отварањем изложбе у Музеју СПЦ. Тим поводом, у интервјуу за "Новости", Његово преосвештенство епископ бачки др Иринеј Буловић говори о пресудним моментима који су у минулих осам векова обележили духовност СПЦ и васцелог српског народа. На питање које би посебно капиталне догађаје издвојио, епископ Иринеј каже: - Пре него што одговорим на ово ваше уводно и начелно питање, жеља ми је да уредништву, сарадницима и читаоцима "Новости" честитам изузетну годишњицу која је послужила као повод за овај наш разговор - осамстоту годишњицу откако је Свети Сава, највећи син српског народа, издејствовао (не на превару изнудио, како је оклеветан управо у овој, јубиларној години) аутокефалију, што ће рећи пуну канонско-јурисдикцијску самосталност, за Српску православну цркву, а он сам изабран и посвећен за првог аутокефалног архиепископа "српских и приморских земаља". Тај благословени догађај није само трајно обележио српску духовност у најширем смислу те речи - верску праксу, народни етос, културу и све њене плодове - него је и коначно уобличио национални идентитет нашег народа. * Које одлике утемељене на учењу Светог Саве преовлађују у нашем идентитету? - Преовлађујући - додуше, не и једини - садржај нашег идентитета јесте светосавски завет или светосавље, схваћено као "православље српског стила и искуства", како се у своје време изразио Свети Јустин Ћелијски (Поповић). По њему, "Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем". То је "пут који води у живот", пут богочовека Христа, пут јеванђелски, пут светих угодника Божјих, пут већине наших предака. Светосавље, дакле, није алиби за националну искључивост, није варљива религијска љуштура испод које се крије обоготворење "крви и тла". Једном речју, Савиндан није и никада не треба да буде неко српско Степинчево. Следствено, ми не оспоравамо Србима који нису православни, него припадају некој другој вероисповести, право на српски национални идентитет, него само указујемо на битну одредницу духовног и културног бића Српства и његовог историјског пута. Пресудне станице на том путу, како их ја видим, јесу најпре тековине немањићког периода, блиставог у сваком погледу, затим допринос наше Цркве опстанку народа и његовог духовног наслеђа, увек под светосавским знамењем, најпре под туђинским игом и у туђим царевинама, а онда и у процесу националног ослобођења и уједињења. И, најзад, у наше време, у процесу болног постепеног духовног опоравка после вишедеценијских духовних лутања и огромних страдања наше цркве и нашег народа. * На једном скупу у Матици српској, истакли сте да су за нашу Цркву од сваке опасности споља, "опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници". Има ли наша Црква данас вернике и духовнике достојне оних у време Светог Саве? - И даље мислим оно што сам изрекао у Матици српској. Али, хвала Богу, и данас наша Црква има правих духовника и искрених верника, достојних духовних потомака Светога Саве, и то у много већем броју него што се обично мисли. У животу сам имао прилике да многе од таквих духовника и верника и лично упознам. То ми је увек био подстицај да се и сам трудим да идем њиховим стопама и да не клонем у искушењима. Они се, наравно, не размећу и не рекламирају. Да то чине, не би били оно што јесу. А на нашој јавној, посебно медијској сцени, виде се углавном они други, они који посрћу на светосавском путу или су, штавише, са њега скренули. Наши медији, нажалост, њихову појаву и бројност по правилу преувеличавају. Хвала "Новостима" што веома често, практично у сваком броју, пишу о некадашњим и данашњим духовним и моралним горостасима, истинским верницима и родољубима, живим примерима чојства и јунаштва! * Какву поруку у вези са КиМ наша јавност може да очекује са свечаности у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду? - Исту као и увек до сада, од Косовског боја давне 1389. године до косовског боја данас: Косово и Метохију не могу нам заувек отети без нашег пристанка, а ми га нећемо дати. Бог је спор, али достижан, каже мудро наш народ. * СПЦ је донела принципијелну одлуку да отпочне дијалог са неканонском Македонском православном црквом. Да ли ће тај дијалог у блиској будућности бити успостављен? - Наша Црква не почиње сада дијалог са својом децом која су, завођена и заведена, ушла у раскол са њом. Она тај дијалог води већ деценијама, од самог настанка раскола пре 52 године, стрпљиво и са љубављу их позивајући да се врате у јединство са Црквом, без чега тешко да има спасења, да прихвате вековни канонски поредак Православне цркве и да искључиво на том основу, без ванцрквених мотива и противцрквених утицаја, уложе напор да дођу до потпуне црквене самосталности, ако им је она циљ. Куда води самовољно отцепљивање и самопроглашавање могу, поред сопственог искуства, да се увере и на примеру садашње трагичне црквене ситуације у Украјини и великог раскола у васељенском православљу. * Дијалог је пре неколико година био прекинут због прогона и страдања архиепископа охридског Јована и Охридске архиепископије. Ко за то сноси одговорност? - Одговорност за то сноси, разуме се, првенствено државни врх у Скопљу, без чије политичке одлуке судско-полицијско шиканирање не би ни било могуће. Али, велики део одговорности сноси и јерархија у расколу, која не само да није осудила кршење основне људске и грађанске слободе вероисповести и савести, него је мирно посматрала муке своје браће и сестара по вери и крви. Неки од њених чланова били су, нажалост, и подстрекачи прогона, или пак саучесници у његовом вршењу. Архиепископ Јован је данас на слободи, али он још нема ослобађајућу одлуку суда, тако да му Дамоклов мач нове судске фарсе и новог тамновања и даље виси над главом. И поред те жалосне чињенице, ми смо отворени и спремни за дијалог, а да ли ће и када ће бити обновљен, не зависи само од нас. * Одјекнула је ваша порука да Црквом не могу да управљају никакви председници држава јер једина глава Цркве јесте богочовек Исус Христос. Назире ли се излаз из тешке ситуације у којој се налази Митрополија црногорско-приморска? - Митрополија црногорско-приморска јесте у тешкој ситуацији, али су у тежој они који јој стварају тешкоће - а знамо ко су и какви су - јер не схватају да они данас јесу, а сутра нису. Док Црква Божја, у њеном оквиру и споменута Митрополија, јесте ту где јесте током многих векова и биће ту током многих будућих векова. Начелно, по речима Светога писма, Цркву ни врата пакла не могу надвладати, а конкретно - упркос читавој бесомучној пропаганди, клеветама и хајкама, народ у Црној Гори, Срби и несрби, највеће поверење има управо у Српску православну цркву, што на лицу места значи, у Митрополију црногорско-приморску. Излаз из невоље се не назире него је очигледан: ако ништа друго, државна врхушка Црне Горе треба, у сопственом политичком интересу (наглашавам: политичком јер им појмови духовног и континуирано историјског, па ни националног у било ком издању нису ни блиски ни јасни), да остави Цркву на миру и да, када се већ нуди у "евроатлантске интеграције", поштује бар стоти делић правила игре у земљама атлантске цивилизације. У противном ће се истрошити у гашењу пожара паљењем нових ватри, а Цркву, односно Митрополију, неће уништити него ће сама сагорети. * Било је у историји таквих примера "сагоревања у гашењу пожара паљењем ватре". - Пример у историји има безброј. Синан-паша је веровао да ће, када спали мошти Светог Саве, сажећи и његово присуство у српском народу. Исход је био супротан: он, Синан-паша, ојачао је, мимо своје воље и намере, присуство и утицај Светог Саве у српском народу и шире. Брежњев је у своје време обећао совјетским грађанима да ће им на телевизији показати последњег живог попа, како се изразио. Данас је на челу моћне обновљене Русије председник који је истински, а не само политички, верујући православни хришћанин (лично сам сведок да пуних пет сати стоји на богослужењу), а Русија је последња линија одбране хришћанских вредности, што више од многих, ако не и од свих, схвата данашњи римски папа Фрања (Франциско) Први, који са московским патријархом Кирилом потписује у Хавани поруку о хришћанској мисији и одговорности у савременом свету. Од многих других примера испала би читава књига, а не интервју, али ова два су више него довољна и речита. * Оштро сте одговорили Хрватској бискупској конференцији на писмо у којем она врх наше Цркве оптужује за распиривање мржње. Може ли се ускоро очекивати и одговор СПЦ који сте најавили? - Одговор је већ одавно спреман. Треба нам само још једна мала допуна. * Да ли је после тог догађаја било контаката између СПЦ и Католичке цркве у Хрватској? - Увек постоје сусрети и разговори наших епископа и хрватских бискупа у границама савремене Хрватске. Посебни контакти између Српске православне цркве као целине и Хрватске бискупске конференције не постоје већ годинама. * Папа Фрања се нашао на удару хрватске деснице после изјаве да Степинац неће скоро бити канонизован, те да помоћ у решавању недоумица очекује од патријарха Иринеја. Да ли је на ову тему било контаката на релацији СПЦ - Ватикан? - Посебних службених контаката по том конкретном питању није било, али контакти са Ватиканом, односно службеним језиком, са Светом столицом, по разним питањима, редовни су и конструктивни. ВЕЛИКА ЧАСТ *A Недавно вам је епископ петерхофски Силуан, ректор високошколске установе Руске цркве, уручио почасни докторат Духовне академије. Шта вама лично значи ово признање? - Велику, иако незаслужену, част. ЗАЛАГАЊЕ ПРОФЕСОРА ГРАЈФА *A Верујете ли да ће уродити плодом залагање истраживача Института за Холокауст "Шем олам" у Израелу проф. др Гидеона Грајфа да се из Јерусалима уклони спомен-плоча Степинцу? - Надам се да ће уродити плодом. Јад Вашем је већ два пута одбио да призна Степинцу статус "праведника међу народима", који се признаје онима који су реално, уз сопствену опасност, спасавали Јевреје од нацистичких злочинаца. О Јасеновцу као "балканском Аушвицу" (Гидеон Грајф) само Јевреји знају онолико колико знамо ми Срби и, говорећи искрено, знају и они Хрвати који не желе да савремена Хрватска буде наследница НДХ. Извор: Новости

Најдревнији манастир у области Нижњег Новгорода, манастир Свете Теодоре у Городецу, прославља ове године 865 година постојања， и свечаности ће се одржати крајем септембра. Он је истовремено и један од настаријих манастира у Русији， а у њему је свети Александар Невски провео као монах последње дане. Основан је 1154. године на месту обретења иконе Матере Божје, касније названа Фјодоровска. Свети Александар Невски је окончао свој живот у овом манастиру узевши монашко име Алексеј. Овде је делао Прохор Голодецки, учитељ светог Андреја Рубљова; Свети Павле Обнорски, учитељ Светог Сергија Радоњешког, и Свети Тимон Надејевски, ученик Серафима Саровског. У 19. веку био је значајан духовни просветни центар, а 927. г. био је затворенда би 1934. г. сви конаци били претворени у омладинску радну заједницу. Саборна црква Свете Теодоре освећена је 12. септембра 2009. на дан преноса моштију Светог Александра Невског. Извор: Српска Православна Црква

Уз учешће шест архијереја, многих свештеника и великог броја верних људи, 2. августа 2019. године прослављена је 27-годишњица устоличења предстојатеља Албанске Православне Цркве у Саборној цркви Васкрсења Христовог. Архиепископ Анастасије је началствовао Божанском Литургијом, а саслуживали су Митрополит Корче Јован, Митрополит Ђирокастра Димитрије, Митрополит Аполоније и Фиера Никола, Митрополит Елбасана Антоније, Митрополит Амадије Натанаил и Епископ Вилиде Астије. У име Светог Синода, свештенство и верних, митрополит Јован је изразио захвалност Архиепископу на свеукупном важном мисионарском и архипастирском раду у Цркви у Албанији током 27 година. Са своје стране, архиепископ Анастасије је заблагодарио свима на љубави и подсетио на неке догађаје из његових раних година рада у Албанији. По окончању Божанске Литургије примао је најискреније честитке од стране свих присутних. Извор: Српска Православна Црква

Другог дана 22. Скупштине Српске Православне Цркве у Америци и прославе 800 година аутокефалности Српске Цркве, 15. јула 2019 године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је свету архијерјску Литургију у манастиру Новој Грачаници. Желећи да достојно прославе спомен Полагања ризе Пресвете Богородице, Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници и ђакони из све три епархије Српске Православне Цркве у Америци. Одговарао је многобројни мешовити хор, чији су чланови путовали стотине миља да би учествовали на централној прослави 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве. Радост празника увеличала је и годишњица архијерејске службе владике Иринеја, који је пре тринаест година у Саборном храму у Београду хиротонисан за Епископа аустралијско-новозеландског. Светој чаши приступили су, поред служашчих, многобројни свештеници и ђакони и мноштво верног народа, посебно младих који учествују у раду Скупштине. На крају свете Литургије, владика Иринеј је поздравио све присутне и захвалио им на њиховој љубави и жртви што су учествовали на светој служби. Владика је посебно захвалио многобројним члановима хора на њиховом труду и дивном појању и честитао годишњице службе оцу Радомиру Плавшићу и јеромонаху Нектарију (Тешановићу), који су такође рукоположени на исти празник. Долгоденствуј, драги Владико, на многа и блага лета! Извор: Српска Православна Црква

Његова Све-Светост Вартоломеј, Архиепископ Цариграда–Новог Рима и Васељенски Патријарх, обележио је 45-годишњицу архијерејске службе. Лично искуство и богословско образовање Васељенског Патријарха омогућују му да има изванредан поглед на екуменске односе и еколошка питања. Његова Светост неуморно ради на помирењу међу хришћанским Црквама, а стекао је и међународну репутацију стога што еколошка питања обрађује на глобалном нивоу. Ради на унапређивању односâ са Римокатоличком Црквом и Англиканском заједницом, као и са другим хришћанским вероисповестима, путем богословског дијалога и личним сусретима са њиховим великодостојницима, све у циљу да се разматрају питања од заједничког интересовања. Сарађивао је са Светским Саветом Цркава и био члан његовог Извршног и Централног одбора, као и Комисије за веру и црквени поредак. Иницирао је, штавише, многобројне међународне састанке и дијалоге са муслиманским и јеврејским великодостојницима у циљу неговања међусобног уважавања и постизања верске толеранције широм света, а нарочито на Блиском Истоку и у земљама око Средоземног мора, па је међу првима организовао међурелигијске сусрете широм света. Најзад, Васељенски Патријарх је био на челу историјске обнове аутокефалне Албанске Цркве, а уз то, пружао је духовну и моралну подршку многим традиционалним православним земљама које су излазиле из деценијског прогона иза Гвоздене завесе. Као грађанин Турске, Васељенски Патријарх је стекао основно и средњошколско образовање на Имвросу и у Цариграду. Пошто је дипломирао на Богословском факултету на Халки, Његова Свесветост је наставио последипломско усавршавање на понтификалном Оријенталном институту при Грегоријанском универзитету (Рим), на Екуменском институту у Босеу (Швајцарска) и на Минхенском универзитету. Одбранио је докторски рад из канонског права. Један је од оснивачâ Друштва за канонско право Источних Цркава. За јерођакона је рукоположен 1961. године, а за јеромонаха 1969. године. Био је помоћник декана Богословског факултета на Халки (1968-1972) пре но што је био изабран за личног секретара свога претходника на патријарашкој катедри, блаженопочившег Димитрија (1972-1990); за Митрополита филаделфијског изабран је 1973. године, а касније за халкидонског (1990). Васељенски Патријарх Вартоломеј је носилац више почасних доктората са престижних академских установа, као што су Атински и Солунски универзитет, универзитети Патре и Јањине (у Грчкој), затим Џорџтаун и Јејл (САД), Флиндерс и Манила (Аустралија), Лондон, Единбург, Лувен, Москва, Болоња, Београд и Букурешт (Европа). Говори грчки, турски, италијански, немачки, француски и енглески; такође добро познаје класични грчки и латински. Улога Васељенског Патријарха као првенствено духовног предводника православног хришћанског света и наднационалне личности од светског значаја све више се показује веома значајном. Његова Светост је био један од покровитељâ међународних миротворачких конференција, као и скупова по питањима расизма и фундаментализма, окупљајући на њима Јевреје, хришћане и муслимане у циљу започињања све снажније сарадње и међусобног разумевања. Позивали су га Европски парламент, Унеско, Светски економски форум и многи национални парламенти. Организовао је осам међународних, међурелигијских и међудисциплинарних симпосиона и састанака на којима су проучавани еколошки проблеми, као што су загађивање рекâ и језерâ по свету, а ове иницијативе су му донеле назив „зелени Патријарх“ и награде неколико значајних међународних организација. Службу Васељенског Патријарха карактерише међуправославна сарадња, међухришћански и међурелигијски дијалог, као и званична путовања у православне и муслиманске земље које су раније ретко кад биле посећене. Разменио је многобројне посете са црквеним и државним личностима. Његова залагања да се унапреде и негују верска толеранција и људска права, као и настојања на миру у свету и на заштити човекове средине, с правом су га ставила међу најизразитије светске визионаре, миротворце и мостоградитеље, као апостола љубави, мира и помирења. Године 1997. Конгрес Сједињених Америчких Држава уручио му је златну медаљу. Извор: Српска Православна Црква

Архиепископ Антоније је посетио Подворје Руске Цркве, манастир Свете Софије у префектури Чиба, где се упознао са музејском изложбом посвећеном оснивачу манастира архиепископу Николају (Сајами). На токијском гробљу Јанака, где је почивало нетљено тело св. Николаја Касатника, Архиепископ је одслужио молебан и произнео заупокојену молитву за овде погребене архипастире – митрополите токијске Сергија (Тихомирова) и Теодосија (Нагасаму), као и за првог епископа Јапанца (Николаја Оно). Архиепископ је посетио Саборну цркву Вазнесења Христовог у Токију, где га је топло поздравио митрополит токијски и свег Јапана Данило. Архиепископ се поклонио светињама, међу којима и честици моштију равноапостолног Николаја Јапанског. Архиепископ Антоније је срдачно поздравио поглавара Аутономне Јапанске Православне Цркве, честитао ну 80-годишњицу и подарио му икону Пресвете Богородице. У наставку је митрополит Данило дао пријем у част руске делегације. Архиепископ Антоније је 8. септембра 2018. одслужио свеноћно бденије у храму благоверног кнеза Александра Невског у Подворју Руске Цркве у Токију. Овом приликом је верницима пренео благослов патријарха Кирила, који је на десет година обавио велико освећење овога храма. У недељу 9. септембра 2018. митрополит Данило је савршио Божанску Литургију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Токију. Саслуживали су архиепископ сендајски Серафим, архиепископ бечки и будимпештански Антоније и свештенство у овоме храму, и други. Архиепископ Антоније је прочитао поздравну посланицу патријарха Кирила предстојатељу Аутономне Јапанске Православне Цркве и уручио му орден Светог Инокентија, митрополита московског и коломенског. Извор: Српска Православна Црква

Иначе, предстојатељ Грузијске Цркве обележио је у децембру прошле године 40-годишњицу устоличење за грузијског патријарха. У проповеди коју је одржао идућег данау недељу, 26. августа, патријарх Илија, иначе најомиљенија личност и човек у кога имају највеће поверење у Грузији, замолио је вернике да се моле за његово здравље. „Да нема ваших молитава, не бих био у стању да превладам све невоље са којима сам се борио,“ изјавио је Свјатјејши патријарх. Извор: Српска Православна Црква

Девета годишњица устоличења Свјатјејшег г. Кирила, Патријарха московског и све Русије, обележена је Божанском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 1. фебруара 2018. године. Саслуживао је велики број архијереја, свештеника и свештеномонаха Руске Православне Цркве из Русије и других земаља. У богослужењу су учествовали и старешине подворја сестринских Православних Цркава при Московском Патријарху (Александријске Патријаршије, Јерусалимске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци). Међу служашчим био је векики број старешина угледних манастира, високи црквени великодостојници, руководиоци синодалних одељења. У молитвама су учествовале игуманије појединих манастира, свештенство Москве и и Московског округа, припадници црквених структура, представници парохијских савета, професори и ученици црквенообразовних установа. Присутни су били и представници Државне думе, Московске градске думе, Министарства културе, као и привредници и представници државних и јавних организација. Свечано богослужење емитовали су уживо телевизијски канали Сојуз и Спас. На Малом входу патријарх Кирил је ставио другу панагију о груди Митрополита Риге и Летоније г. Александру, у складу са чланом 2.2.4. Уредбе о наградама, која гласи: „Право ношења друге панагије у оквиру њихових канонских земаља припада предстојатељима Јапанске Аутономне Цркве, Самоуправних Православних Цркава у Молдавији, Летонији и Естонији, Белоруског Егзархата, Митрополитског округа у Републици Казахстану, Средњоазијског митрополитског округа, као и председавајућем Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве“. Његова Светост г. Кирил је уздигао у звање Архиепископа: Епископа могиљевског и мстиславскогог г. Софронија, Епископа хомељског и жлобинског г. Стефана, Епископа благовештенског и тиндинског г. Лукијана, Епископа подолског г. Тихона и Епископа бечког и будимпештанског г. Антонија. У сугубу јектенију унете су посебне прозбе за долгоденствије и здравље патријарха Кирила, после чега је Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије прочитао молитву за Предстојатеља Руске Цркве, да би патријарх Кирил произнео молитву за мир у Украјини. После Литургије Његов Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку Светог Синода и уручио Сверуском Патријарху икону Светих царских стратотерпаца. У наставку је патријарх Кирил одржао патријарашку проповед. Први потпредседник Државне думе Федералне скупштине г. Жуков упутио је честитке Његовој Светости. На крају сабрања, патријарх Кирил је уручио висока црквена одликовања за изузетне услуге Митрополиту јошкар-олеонску и маријском г. Јовану – орден Светог благоверног Данила Московског и архимандриту Филарету (Булекову), а поводом 50. рођендана – орден Преподобног Серафима Саровског. Г. В. Лукјаненко је добио орден Светог Серафима Саровског другог степена у знак признања његове помоћи Московској Патријаршији. Извор: Српска Православна Црква