Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'новом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 127 results

  1. Емисија Личност и Заједница Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић Продукција ТВ ХРАМ View full Странице
  2. После богослужења уследило је предавање јеромонаха Игњатија (Шестакова), сабрата Сретењског мушког манастира из Москве, на тему Васељенско поштовање Светог Саве, којег је у име братства храма поздравио и најавио презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник Команде 1. бригаде Копнене војске. Надахнутим предавањем отац Игњатије је сведочио о најстаријим писаним и сликаним поменима и живом предању који су, у руском народу, неговали и сачували Светог Саву српског у живом памћењу. Убрзо после блаженог уснућа Светитеља Саве његов свештени култ је пренет у Русију, а писана реч Светитељева, нарочито Номоканон Светитеља Саве Српског, васпитала је многе генерације и обликовала канонску свест благочестивог народа Русије кроз дуги низ десетлећа. Знаменити Иван Васиљевић, познатији као Грозни је, као руски суверен, наредио да се направи илустровано житије Светог Саве, као и да се живопишу ликови светих Симеона, Саве и кнеза Лазара у централном храму московског Кремља, што је непобитно сведочанство о великом угледу Светога у руском народу. Вероватно је на Ивана Грозног, снажан утицај, још у детињству и раној младости, извршила његова бака по мајци, Српкиња, Ана Јакшић Глинска, која је преузела улогу у васпитању младог цара који је рано остао без родитеља. Предавач се осврнуо на јаке везе братских односа Србије и Русије у животним подухватима великомученика цара Николаја II Романова и његове многострадалне породице, истичући да је царска породица, изложбеним фотоматеријалима, већ дуже време у пропутовању српским крајевима, а ових дана и са нама у храму у коме се налазимо. Сасвим је извесно да су царев поход Србији и благослов Светог Саве, допринели да се на српском језику појави и неколико наслова популарног руског писца протопрезвитера Андреја Ткачова, који српском читаоцу нуди веома инспиративне одговоре и предлоге решења на актуелна животна питања и проблеме који муче савремено друштво. Једна иста светодуховска нит која Србима рађа Светог Саву а Русима Цара Николаја, чини да се Ткачов као писац обрео међу Србима, а моја незнатност живим присуством и речју, закључио је отац Игњатије. То је јасан показатељ да смо потребни једни другима и да смо дужни да чувамо тај дар. Предавању су присуствовали протопрезвитери Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесенског храма на Клиси и Стојан Билић, сабрат новосадског Светогеоргијевског, Саборног храма; презвитер Негослав Бељански, парох у Српском Милетићу; братија Светоархангелског манастира у Ковиљу: јеромонах Дионисије, јерођакон Јеротеј, монаси Дамаскин и Козма, уз свештенство и парохијане Светосавског храмаи благочестиви народ из других места. После вечерњег богослужења и предавања, које је одржано у продужетку, отац Бранислав Мркић, настојатељ Светосавског храма, срдачно је заблагодарио предавачу, свештеницима, монаштву и сабраном народу, што су својим доласком у великом броју, оправдали настојања домаћина да се, благословом Светога оца нашег Саве, саберемо у Господу и окренемо једни другима, схватајући да нам је у Дому Господњем, а то првенствено није рукотворено здање, него животворна атмосфера, свагда „добро бити“. Призивајући благослов Божји и молитвено заступништво Светитеља Саве на све окупљене, отац Бранислав је позвао присутне с напоменом, да и другима пренесу радосни позив и наредног дана дођу на свету Евхаристију, коју ће, благословом Његовог Преосвештенстав Епископа бачког др Иринеја, богослужити отац Игњатије. У шесту недељу по Пасхи, 13. маја 2018. године, новосадски Светосавски храмса његовим свештенством и вернимаимао је дивну прилику да саслужује оцу Игњатију Сретењском у божанственој Евхаристији коју је принео Господу. Началствујући је сабранима упутио спасоносну реч јеванђелске поуке, подсећајући да смо дужни да следимо пут Христове љубави и њоме развијамо свој духовни вид. На самој завршници свете Литургије, настојатељ храма, отац Бранислав Мркић је, пред мноштвом сабраног народа, бираним и изузетно надахнутим речима у име свих домаћина – свештенства и народа – поздравио драгог госта и уручио му златоткану икону Богомајке у знак благодарности што га ни далек пут и напоран труд нису спречили да нам дође и донесе благослов Свете Русије. Отац Игњатије је свесрдно заблагодарио на позиву и дару, а потом делио нафору и лично поздравио сваког ко му је пришао. Нека би дао Бог, као што је рекао отац Бранислав, да свако од нас, макар и малим трудовима, до последњег даха свог ревносно служи Васкрслом Христу и тако сложи мозаик сопственог спасења у Царству Божјем. Амин. Извор: Радио Беседа
  3. У навечерје недеље о Слепом, а на дан свештеног спомена богоносног оца нашег Василија Острошког Чудотворца, 12. маја 2018. године, у Светосавском храму на Новом насељу сабрао се благочестиви народ са својим свештенством и монаштвом на васкрсно вечерње које је богослужио презвитер Предраг Докић, војни свештеник 204. ратне ваздухопловне бригаде у Батајници, уз саслужење храмовног ђакона Владе Поповића. -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- После богослужења уследило је предавање јеромонаха Игњатија (Шестакова), сабрата Сретењског мушког манастира из Москве, на тему Васељенско поштовање Светог Саве, којег је у име братства храма поздравио и најавио презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник Команде 1. бригаде Копнене војске. Надахнутим предавањем отац Игњатије је сведочио о најстаријим писаним и сликаним поменима и живом предању који су, у руском народу, неговали и сачували Светог Саву српског у живом памћењу. Убрзо после блаженог уснућа Светитеља Саве његов свештени култ је пренет у Русију, а писана реч Светитељева, нарочито Номоканон Светитеља Саве Српског, васпитала је многе генерације и обликовала канонску свест благочестивог народа Русије кроз дуги низ десетлећа. Знаменити Иван Васиљевић, познатији као Грозни је, као руски суверен, наредио да се направи илустровано житије Светог Саве, као и да се живопишу ликови светих Симеона, Саве и кнеза Лазара у централном храму московског Кремља, што је непобитно сведочанство о великом угледу Светога у руском народу. Вероватно је на Ивана Грозног, снажан утицај, још у детињству и раној младости, извршила његова бака по мајци, Српкиња, Ана Јакшић Глинска, која је преузела улогу у васпитању младог цара који је рано остао без родитеља. Предавач се осврнуо на јаке везе братских односа Србије и Русије у животним подухватима великомученика цара Николаја II Романова и његове многострадалне породице, истичући да је царска породица, изложбеним фотоматеријалима, већ дуже време у пропутовању српским крајевима, а ових дана и са нама у храму у коме се налазимо. Сасвим је извесно да су царев поход Србији и благослов Светог Саве, допринели да се на српском језику појави и неколико наслова популарног руског писца протопрезвитера Андреја Ткачова, који српском читаоцу нуди веома инспиративне одговоре и предлоге решења на актуелна животна питања и проблеме који муче савремено друштво. Једна иста светодуховска нит која Србима рађа Светог Саву а Русима Цара Николаја, чини да се Ткачов као писац обрео међу Србима, а моја незнатност живим присуством и речју, закључио је отац Игњатије. То је јасан показатељ да смо потребни једни другима и да смо дужни да чувамо тај дар. Предавању су присуствовали протопрезвитери Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесенског храма на Клиси и Стојан Билић, сабрат новосадског Светогеоргијевског, Саборног храма; презвитер Негослав Бељански, парох у Српском Милетићу; братија Светоархангелског манастира у Ковиљу: јеромонах Дионисије, јерођакон Јеротеј, монаси Дамаскин и Козма, уз свештенство и парохијане Светосавског храмаи благочестиви народ из других места. После вечерњег богослужења и предавања, које је одржано у продужетку, отац Бранислав Мркић, настојатељ Светосавског храма, срдачно је заблагодарио предавачу, свештеницима, монаштву и сабраном народу, што су својим доласком у великом броју, оправдали настојања домаћина да се, благословом Светога оца нашег Саве, саберемо у Господу и окренемо једни другима, схватајући да нам је у Дому Господњем, а то првенствено није рукотворено здање, него животворна атмосфера, свагда „добро бити“. Призивајући благослов Божји и молитвено заступништво Светитеља Саве на све окупљене, отац Бранислав је позвао присутне с напоменом, да и другима пренесу радосни позив и наредног дана дођу на свету Евхаристију, коју ће, благословом Његовог Преосвештенстав Епископа бачког др Иринеја, богослужити отац Игњатије. У шесту недељу по Пасхи, 13. маја 2018. године, новосадски Светосавски храмса његовим свештенством и вернимаимао је дивну прилику да саслужује оцу Игњатију Сретењском у божанственој Евхаристији коју је принео Господу. Началствујући је сабранима упутио спасоносну реч јеванђелске поуке, подсећајући да смо дужни да следимо пут Христове љубави и њоме развијамо свој духовни вид. На самој завршници свете Литургије, настојатељ храма, отац Бранислав Мркић је, пред мноштвом сабраног народа, бираним и изузетно надахнутим речима у име свих домаћина – свештенства и народа – поздравио драгог госта и уручио му златоткану икону Богомајке у знак благодарности што га ни далек пут и напоран труд нису спречили да нам дође и донесе благослов Свете Русије. Отац Игњатије је свесрдно заблагодарио на позиву и дару, а потом делио нафору и лично поздравио сваког ко му је пришао. Нека би дао Бог, као што је рекао отац Бранислав, да свако од нас, макар и малим трудовима, до последњег даха свог ревносно служи Васкрслом Христу и тако сложи мозаик сопственог спасења у Царству Божјем. Амин. Извор: Радио Беседа View full Странице
  4. Првог маја је из штампе изашао нови број часописа „Православље“. Ми смо овога јутра уз нашег госта, ипођакона Бранка Бандобранског, препоручили неколико текстова и интервјуа. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе, Православне Епархије бачке. View full Странице
  5. У оквиру новог циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 15. априла, Стеван Јовановић, вероучитељ, одржао је предавање на тему "Шта има?... ново у Новом завету. Са званичне интернет странице Цркве Ружице и капеле Свете Петке на Калемегдану доносимо видео запис предавања. View full Странице
  6. У новом броју пажњи читалаца препоручујемо нову рубрику Са распетог Косова у којој нудимо увид у непрекидно страдање Цркве на Косову и Метохији из пера блажене успомене Патријарха српског Павла кроз одломке из његових извештаја Светом Синоду. Такође, препоручујемо и осврт протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића на текст о Светом Николају Велимировићу недавно објављеном у листу Данас, као и текст о богословском изразу оца Јустина Поповића из пера др Ксеније Кончаревић. Доносимо и разговоре са архмандритом Доротејом Форшнером, православним монахом из Шведске; антропологом Бојаном Јовановићем о његовој новој књизи и антропологији зла; као и са мати Макаријом Соколичком у тексту посвећеном успомени на владику Данила Крстића. Поред тога, у новом броју Православља о свештеномученику Недељку Раковичком као борцу за веронауку пише ђакон Александар Аздејковић, а о питању редовног причешћивања у Предању Цркве пише др Бобан Димитријевић. Текст о најстаријим сведочанствима христијанизације Илирика прилаже Драган Петровић, а о медијској слици Православља пише Александар Арсенин. О Страдању земунског пароха Бранка Пауновића 1916. године пише Милош Матијевић, а приказ књиге академика Динка Давидова Огрешења потписује прота Велибор Џомић. У 1226. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве. Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: редакција: +381 11 30–25–116, претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs– претплата. Извор: Српска Православна Црква
  7. На киосцима нови број Православља - новина Српске Патријаршије (бр. 1226 од 15. априла 2018. године) У новом броју пажњи читалаца препоручујемо нову рубрику Са распетог Косова у којој нудимо увид у непрекидно страдање Цркве на Косову и Метохији из пера блажене успомене Патријарха српског Павла кроз одломке из његових извештаја Светом Синоду. Такође, препоручујемо и осврт протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића на текст о Светом Николају Велимировићу недавно објављеном у листу Данас, као и текст о богословском изразу оца Јустина Поповића из пера др Ксеније Кончаревић. Доносимо и разговоре са архмандритом Доротејом Форшнером, православним монахом из Шведске; антропологом Бојаном Јовановићем о његовој новој књизи и антропологији зла; као и са мати Макаријом Соколичком у тексту посвећеном успомени на владику Данила Крстића. Поред тога, у новом броју Православља о свештеномученику Недељку Раковичком као борцу за веронауку пише ђакон Александар Аздејковић, а о питању редовног причешћивања у Предању Цркве пише др Бобан Димитријевић. Текст о најстаријим сведочанствима христијанизације Илирика прилаже Драган Петровић, а о медијској слици Православља пише Александар Арсенин. О Страдању земунског пароха Бранка Пауновића 1916. године пише Милош Матијевић, а приказ књиге академика Динка Давидова Огрешења потписује прота Велибор Џомић. У 1226. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве. Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: редакција: +381 11 30–25–116, претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs– претплата. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Драга браћо и сестре, велико нам је задовољство да најавимо нови циклус предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке. У недељу, 15. априла 2018. године, предавање под називом "Шта има?... ново у Новом завету" одржаће Стеван Јовановић, вероучитељ.С радошћу вас очекујемо! View full Странице
  9. У Богослужењу Православне Цркве, не постоји служба величанственија и упечатљивија од Богослужења празника Пасхе. Пасхално Богослужење представља велелепну гозбу, коју је Господ уготовио свима онима који притичу под благодатну сеницу Његовог дома. Верујући људи током свете ноћи ове и светог дана овог са посебном снагом осећају светлу радост Васкрсења Христовог, која се изобилно излива. У овој ноћи, ноћи Васкрсења Христовог, отварамо своја срца за сусрет са Оним који је нас ради пострадао, умро и васкрсао. Он ће ући и испунити наш живот Собом и Својом светлошћу, преображавајући наше душе. Васкршњу честитку, Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је архијерејски намесник новосадски први високопречасни протојереј Миливоје Mијатов, сабрат Светогеоргијевског храма. Слово светог Јована Златоуста пред причешће верног народа Божјег, прочитао је Његово Преосвештенство Епископ Јован ( Пурић). Извор: Епархија бачка
  10. У недељу 8. априла 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, служио је Пасхалну јутарњу службу и началствовао Евхаристијским сабрањем мноштва верног народа Божјег у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа Јована ( Пурића), пензионисаних пароха, прота-ставрофора Душана Колунџића и Ранка Гуњића, братства Саборног храма и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У Богослужењу Православне Цркве, не постоји служба величанственија и упечатљивија од Богослужења празника Пасхе. Пасхално Богослужење представља велелепну гозбу, коју је Господ уготовио свима онима који притичу под благодатну сеницу Његовог дома. Верујући људи током свете ноћи ове и светог дана овог са посебном снагом осећају светлу радост Васкрсења Христовог, која се изобилно излива. У овој ноћи, ноћи Васкрсења Христовог, отварамо своја срца за сусрет са Оним који је нас ради пострадао, умро и васкрсао. Он ће ући и испунити наш живот Собом и Својом светлошћу, преображавајући наше душе. Васкршњу честитку, Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је архијерејски намесник новосадски први високопречасни протојереј Миливоје Mијатов, сабрат Светогеоргијевског храма. Слово светог Јована Златоуста пред причешће верног народа Божјег, прочитао је Његово Преосвештенство Епископ Јован ( Пурић). Извор: Епархија бачка View full Странице
  11. 8. april 2018 | 09:55 » 10:05 Mi ovde svaki dan vaskrsavamo: Telegraf u Pakracu sa vladikom Jovanom o Jasenovcu, Kosovu i Ustavu SPC (FOTO) (VIDEO) Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije, rekao je u intervjuu za Telegraf.rs, episkop pakračko-slavonski blob:http://www.telegraf.rs/076dbbc5-dd9e-46fb-b868-8673a186a1b0 Veliku pažnju srpske javnosti izazvao je nacrt novog Ustava SPC iako zvanično nigde nije objavljen. Šta u stvari piše u njemu? Ima li nejedinstva u SPC, ali i šta nam donosi Zakon o Starom sajmištu? Kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, ali i odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? Kako zajedno idu mantija i vojnička uniforma, ali i koju muziku za slušanje preporučuje ovih dana, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Njegovom Preosveštenstvu episkopu pakračko-slavonskom gospodinu Jovanu Ćulibrku. Koje novine predviđa predlog novog Ustava Srpske pravoslavne crkve? - Mislim da taj Ustav zaista ne zaslužuje nikakvu veliku prašinu. Što se nas ovde tiče, našoj Eparhiji, tj. Episkopiji biće vraćeno njeno ime koje je najduže nosila - to je Eparhija pakračko-slavonska. Naime, uobičajno je u tituli arhijereja, kao i episkopije, da se spoje ime sedišta i ime pokrajine u kojoj se nalazi, tako da će naš novi-stari naziv biti Eparhija pakračko- slavonska. To nas vraća u vreme Kirila Živkovića i mnogih arhijerija slavonskih i pakračkih, koji su se uglavnom tako i potpisivali. Istu sudbinu čeka i naziv naše pomesne Crkve. Mi se vraćamo svome starom imenu, po kome smo bili poznati još od proglašenja Patrijaršije u Skoplju, u vreme Cara Dušana, pa sve do obnavljanja punoće Pećke Patrijaršije posle Prvog svetskog rata. Tada je – 1920. godine - naša pomesna Crkva aktom Carigradske patrijaršije nazvana Srpskom pravoslavnom crkvom, što ona svakako jeste, ali smo izgubili naše drevno ime, koje jebilo u skladu s praksom da se pomesna Crkva naziva prema svome sedištu. Tako se i drevne crkve nazivaju - Jerusalimska, Antiohijska, Carigradska, Aleksandrijska patrijaršija, pa čak i Ruska pravoslavna crkva u svom zvaničnom nazivu ima Moskovskapatrijaršija, a titula patrijarha Kirila je “Patrijarh moskovski i sve Rusije”. Foto: Milena Đorđević Da li to znači da će se i patrijarh vratiti da stoluje u Peći? - Manastir Pećke patrijaršije je stavropigijalni manastir. On je uvek bio sedište patrijarha i ustoličenje patrijarha se i dan-danas obavlja u Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam bio vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja dve godine u Manastiru Pećke Patrijaršije, i mislim da je to idealno rešenje u ovom trenutku da patrijarh preko svog vikarnog episkopa bude prisutan u Pećkoj patrijaršiji. Takođe, mnoge druge funkcije - zasedanja Sabora i zasedanja Sinoda npr. - mogu se vršiti u Peći. Poslednjih nekoliko godina Sabor makar počinje u Pećkoj patrijaršiji, što je već dobro. Foto: Milena Đorđević Znači, patrijarh ipak ostaje u Beogradu? - Patrijarh treba da svoje vreme podeli između Beograda i Peći. Međutim, kada govorimo o imenima koje predviđa nacrt novog Ustava SPC, pominje se da će se titula patrijarha srpskog preimenovati u "patrijarh srpskih i pomorskih zemalja". Ne verujem da će susedne države baš blagonaklono gledati na to. - Srpska crkva nije država, pa samim time i nema nikakve teritorijalne pretenzije ni prema kome. Kada govorimo o ovome, govorimo o predlogu Ustava, koji smo svi mi dobili na uvid pre početka Sabora. Šta će desiti na Saboru, koji konačna instanca koja odlučuje, to ćemo tek da vidimo. Biće to pitanje procene da li će nešto poetsko i istorijsko prevagnuti nad postojećim rešenjem. To ćemo tek da vidimo. Foto: Milena Đorđević Da li je onda predstojeći Sabor SPC verovatno jedan od najznačajnih u poslednjih nekoliko godina? - Nažalost, mi živimo u takvim istorijskim uslovima da je nama svaki Sabor značajan: pomislite kakvim su se samo problemima bavili Sabori ratnih devedesetih godina! Tako da ne bih rekao da će predstojeći imati posebno veliki značaj, s tim što naravno zbog ovog pojačanog pritiska oko Kosova i Metohije sigurno da će imati nešto veće probleme s kojima će se baviti. Ali, ni težih tema nije nedostajalo, kao što ni do sada nije bilo nijednog Sabora koji nije raspravljao o Kosovu i Metohiji. Foto: Milena Đorđević Doći ćemo i do pitanja Kosova tokom razgovora, ali da se vratimo na nacrt Ustava SPC. Govori se, birokratski rečeno, o decentralizaciji unutar SPC, odnosno uzdizanju 13 postojećih eparhija na nivo mitropolije. Šta se dobija time? - Uzdizanje episkopija na nivo mitropolija i decentralizacija su dve različite stvari. Jedna je stvar uzdignuti neku eparhiju nazivom na nivo mitropolije, a druga je stvar da li to podrazumeva i decentralizaciju. Mi danas imamo tri mitropolita u Srpskoj Crkvi, ali oni osim časti - ni crnogorsko-primorski, ni dabrobosanski (sarajevski), ni zagrebačko-ljubljanski – osim časti nemaju nikakve posebne vlasti nad episkopijama, eparhijama oko sebe. Videćemo, da li će i koje će episkopije biti podignute na nivo mitropolije, ali je sasvim sigurno da to neće podrazumevati nikakvu vlast. Foto: Milena Đorđević Znači, sve će se svesti na promenu imena? - Na promenu imena i simbolički status. Recimo, za Banja Luku je sasvim prirodno da ona bude Mitropolija. Ona je sada episkopija u prestonici Republike Srpske i više je nego logično da to bude Mitropolija, a i bila je u vreme Austro-Ugarske i njoj će se u suštini vratiti taj naziv. A koliko je složeno pitanje odnosa prema mitropolijama, najbolje se vidi baš na primeru Zapadne Slavonije: za nju je tipično je da postoji suživot sa severnim delom Bosanske Krajine, pogotovo sa Lijevče poljem i Potkozarjem, jer se radi o istim porodicama, istim običajima, istim pesmama pa čak i o istim fizionomijama. Tako da nije čudo da je i Branko Ćopić jedno vreme u učiteljsku školu išao ovde u Pakrac. Foto: Milena Đorđević Da Sava ne bude granica? - Sava je ovde poveznica. Ja sam rastao u Gradišci, koja je bila suštinski jedan grad na dve obale Save. Na primer, manastiri sa južne strane Save imaju svoje sestrinske manastire ovde na području bivše Austro-Ugarske, tj. u Slavoniji. Manastir Gomionica ima manastir Pakru, manastiri Liplje i Stuplje imaju manastir Orahovicu. Oni su se u Slavoniju sklanjali s narodom, sklanjajući glavu ali i ogromno kulturno blago koje se u Slavoniji i do danas čuva. Tako da iskreno, ako me pitate, kojoj mitropoliji bi pripadala Slavonija, da li zagrebačko-ljubljanskoj ili banjalučkoj, ja bih rekao - obema. Foto: Milena Đorđević Spomenuli ste sami razgovore o Kosovu i Metohiji. U Srbiji je aktuelan unutrašnji dijalog o KiM, koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Da li će SPC stati iza predloga koji on bude predstavio? - Kako da stanemo iza nečega, što ne znamo šta je? To je pitanje više retoričko. Dijalog o Kosovu i Metohiji traje od 1389. godine u srpskom narodu i neće prestati nikada. Jako je važno da realno razmotrimo gde smo i šta smo u ovom trenutku; a to je zadatak za sav naš narod. Gro našeg naroda ovde u Slavoniji, došao je u Velikoj seobi sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem sa Kosova i Metohije, Stare Raške... Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije. On tim semenom diše, raste i svaki naš čovek se pita za Kosovo i Metohiju. Svi razmišljaju, svi se mole, svi sastradavaju Kosovom i Metohijom. Sigurno da šta god bude bilo, neće biti lako. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o Saboru SPC i razgovorima na njemu, da li će SPC imati svoj predlog za rešenje pitanja Kosova i Metohije? - Videćemo. Na Saboru ćemo razgovarati, pa ćemo videti. Važno je da saborno i kao Crkva Božija, kao narod, o tome razgovaramo i zauzmemo što je moguće dublji i ozbiljni i dalekovidniji stav. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o zauzimanju stavova, u javnosti se pojavila informacija i o promeni načina izbora patrijarha. Umesto apostolskog žreba poglavar SPC bi se birao dvotrećinskom većinom. Da li taj način izbora otvara mogućnost lobiranja? - Apostolski žreb je uveden posle izbora patrijarha Germana da bi se što manje omogućio upliv sa strane prilikom izbora narednih patrijarha, zato što je prilikom izbora patrijarha Germana i njegovog prethodnika patrijarha Vikentija svakako bilo uticaja tadašnjeg komunističkog represivnog aparata. Što ne znači da patrijarh nije bio vrlo dobar patrijarh. S druge strane, i vizantijski carevi su uticali na izbor patrijarha. Nema države na svetu i u istoriji, koja na ovaj ili onaj način nije bila zainteresovana ko će biti naredni patrijarh i neće biti do kraja sveta i veka. Još ćemo videti, šta će biti sa tim načinom izbora. Foto: Milena Đorđević Čovek ste, koji jako dobro razume medije. Kada govorimo o informacijama, koje su se pojavile u javnosti, da li je medijsko "curenje" teksta Nacrta novog Ustava bilo "predviđeno" ili se desilo slučajno? - Znate kako, ako vi to pošaljete na adrese svih episkopa i to mejlom (osmeh), šta očekujete? Kada govorimo o nastupima u javnosti crkvenih velikodostojnika, neretko se šalje poruka o nejedinstvenom stavu unutar SPC. Takođe, napada se i državni vrh u tim nastupima, koji u nekim slučajavima, kako kažete, ume da se umeša u izbor? Foto: Milena Đorđević - Kada govorimo o mešanju u izbor, ne govorimo o aktuelnom državnom vrhu, nego o svakom državnom vrhu. Što se tiče istupa episkopa, moj prvi posao kao Episkopa pakračko-slavonskoga jeste da svedočim Jevanđelje. Pogotovo ovde, gde su rane još sveže i gde je nas sa raspetim Jasenovcem, koji je jednak raspetom Kosovu i Metohiji, svaka reč mora biti jevanđelska. Prvo, polazimo od toga, pa onda sve drugo. Ovde, zaista, i sa rukovodstvom Srbije i Republike Srpske, a naravno pre svega sa vlastima u Hrvatskoj, imam veoma dobro iskustvo. Foto: Milena Đorđević U Vašem radu angažovani ste na izradi nacrta Zakona o ustanovi spomen-žrtve, odnosno Zakona o Starom sajmištu. Dokle se stiglo sa tim aktom i zašto je on važan? - Ima dva razloga zašto je važan. Prvo, Staro sajmište je važno zbog onoga što se desilo na Starom sajmištu, a to je da je na njemu istrebljena većina jevrejske populacije Beograda i onog dela Srbije koji je bio pod nacističkom okupacijom. Zato on za Jevrejsku zajednicu Srbije ima posebnu težinu. Zato je predviđen poseban muzej Holokausta u okviru budućeg memorijala, koji će imati svoju autonomiju. Na Sajmištu je stradao i još veći broj Srba, ali je to na žalost samo mali deo srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. S druge strane, Staro sajmište pruža izvanrednu mogućnost da se na njemu obeleži stradanje u Drugom svetskom ratu i srpskog i romskog naroda, kao i antifašistička borba - sve ono što Beograd nije dobio od 1945. godine. Foto: Milena Đorđević Mi ne smemo zaboraviti da smo narod pobednik u Drugom svetskom ratu. Da smo mi narod čija pobednička vojska nastupa 9. maja ulicama Moskve. Zna se kako smo dospeli tamo: zbog 5. kozarske, zbog 10. krajiške, zbog svih onih ljudi, koji su pogotovo na području NDH, krvavo se izborili sa stotinama hiljada žrtava u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika. To je tradicija, koju mi kao srpski narod ne smemo izgubiti. Na koji način su ti pobednici izmanipulisani krajem rata i posle rata i na koji su način prevedeni u jednu ideološku državu, to je druga stvar. Ali, ustanak u NDH je počeo kao narodni ustanak, a ne kao ideološki ustanak i on je to ostao skoro do samog kraja rata. Boljeg mesta od Sajmišta, ogromnog prostora, koji pruža mogućnosti za čitav jedan arhipelag muzeja i memorijala, u kome će biti muzejski, istraživački, a pre svega obrazovni centri, teško da može biti. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Zakon je već gotov. On ima još nekoliko sitnih stvari, koji treba da se urade u tekstu. Tri stvari su neophodne što pre da se urade: prvo je da se realizuje namera predsednika, koji je objavio nama još krajem prošle godine, da se Komisija digne na državni nivo sa gradskog, što je svakako neophodno, jer Sajmište daleko prevazilazi pitanje grada Beograda i njegove mogućnosti. Drugo, da se Zakon pusti u proceduru. On već godinu dana čeka. I treći, da se sazove međunarodno savetodavno telo, koje je formirano, upravo zato da bi Sajmište kao budući memorijal bilo na nivo svetskih standarda i da bi bio deo svetske mreže memorijala Drugog svetskog rata i stradanja. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Govorimo o žrtvama koje je srpski narod i uopšte narod podneo na području tadašnje NDH. Epsikop ste na području današnje Hrvatske. Svedoci smo gotovo svakodnevno relativizacije ustaških zločina, pre svega onih počinjenih u Jasenovcu. Kako to komentarišete? - Mi smo pre svega svedoci ogromnog međunarodnog interesa za pitanje Jasenovca, koji, nažalost, javnost u Srbiji ne prati. Zašto je to tako? - To ste vi trebali da odgovorite, vi radite u medijima. Npr. IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na holocaust – koja je izuzetno značajno i moćno telo - pre dve godine je stavila Jasenovac na svetsku listu ugrožene baštine. Zbog toga je prošle godine desetine ambasadora bilo što u Jasenovcu, što u Donjoj Gradini. Sigurno da međunarodno zanimanje raste. Postoji čitava generacija novih stručnjaka, koji objavljuju, pišu i o Jasenovcu i o NDH. Imate bestseler Njujork tajmsa "Lady from Zagreb", od pre dve godine, u kome se podrobno opisuje i Jasenovac i stanje u NDH u Drugom svetskom ratu. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Imamo jednu potpuno novu situaciju, čiji je jedan od izraza i izložba koja je bila u januaru u Ujedinjenim nacijama. Tako da je situacija mnogo drugačija od one koju uobičajno i po inerciji sebi predstavljamo. Što se tiče same revizije istorije i poricanja istorije, to je jedan projekat koji je propao. To je projekat koji je krenuo iz jedne kalifornijske institucije, koji se doslovno zvao Institut za reviziju istorije. Oni su posle procesa, koji je bio 2000. godine između Debore Lipštat i Dejvida Irvinga, koji je bio zastava tog pokreta, i zvanično priznali da nisu uspeli u svojoj nameri da svetu objasne da nije bilo Holokausta. Inače, Holokaust u Jugoslaviji je imao značajno mesto na tom procesu. Naravno, to se odnosi i na srpsko stradanje, i na Jasenovac i sve drugo. Tako da je pokret revizije istorije, gde god da postoji, samo provincijalna pojava čiji je glavni tok u svetu prošao i pokazao se neuspešnim. Može da se održava samo veštački. Episkop Jovan ispred Sabornog hrama Svete Trojice u Pakracu -Foto: Milena Đorđević Kako da pobegnemo od tih dnevno političkih trvenja i bacimo svetlo na to o čemu Vi pričate? - Na dva načina. Prvi je da dolazimo u Jasenovac. Umesto da se njime “bavimo”, da prvo dođemo u njega. To je učinio carigradski patrijarh Vartolomej 2016. godine, kada je s našim patrijarhom došao u Jasenovac i popeo se na humku pod kojom su kosti jasenovačkih logoraša, novomučenika, i prelomio im kolač i osveštao žito. Tek tako mi možemo istinski da ih vidimo kakvi oni jesu, tj. da su to ljudi koji su stradali za svoju veru i istinu i ni p čemu različiti od Svetog Georgija, Svetog Dimitrija ili bilo od kog drevnog mučenika. Ako tako posmatramo jasenovačke žrtve, jevanđelski, onda neće biti ni gorčine, ni osvetoljubivosti, ni mržnje, ni straha. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Kanonizacija Alojzija Stepinca je tačka razdora SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Da li je komisija koja se bavila tim pitanjem složila u bilo čemu osim da se ne slažu dve strane? - Mislim da je ta komisija ispunila osnovnu nameru Pape Franje, a to je da se sedne i da se razgovara otvoreno i u međusobnom poštovanju. Mi imamo svoje stavove, koje smo trudili da obrazložimo onako kako smo bili smatrali i koji su bili stručno izloženi. Ali ono što je najvažnije jeste da je razgovor bio otvoren i sa jednim hrišćanskim međusobnim poštovanjem. Foto: Milena Đorđević Kakav je generalno odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? - Ako bi sudili po odnosu sa mojim ovde sabratom požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, oni su izuzetno dobri. Da li je tako u svakom slučaju, to ne mogu da prosuđujem. To bi trebalo da pitamo moju braću za svakog od njih u svom kraju. Sigurno da je i ovaj dijalog i odnos Pape Franje u mnogo čemu povoljno i kvalitetno uticao na međusobne odnose. Da li je došlo vreme da Papa Franja poseti Srbiju? - Mislim da je to jedno pitanje koje se automatski poteže u ovakvim razgovorima. Mislim da imamo mnogo važnijih stvari. Ispred Vladičanskog dvora u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o tim važnim stvarima, ono što je verovatno Vama ovde najvažnije jeste život Srba i pravoslavnog stanovništa u Hrvatskoj. Kakav je on danas iz Vašeg ugla? - Prvo život Crkve, koji mora da se obnavlja. Mi smo ovde u Pakracu: Pakrac je jedno od mesta, kao što su Cetinje, Sremski Karlovci, Sent Andreja ili šire ako gledamo, kao što su Ohrid, Veliko Trnovo, Moskopolj ili Kastorija. Jedno od onih mesta, koji imaju daleko veću važnost od svoje veličine. Pakrac je jedno od duhovnih čvorišta, ovde na mestu sretenja Srednje Evrope i Balkana i čuva jednu od najvažnijih biblioteka ovog dela Evrope. Foto: Milena Đorđević Koliko je ona važna, govori podatak da kada je princ Čarls bio ovde pre dve godine, među prvim stvarima za koje se zainteresovao, pitao je za Pakračku biblioteku. Ona je 1941. godine otuđena, tek osamdesetih bila vraćena od komunista delimično, pa je opet stradala u ovom ratu, a spašena je zahvaljujući jednom hrvatskom oficiru, Ivanu Hitiju, i evo u novembru prošle godine vraćena je u Pakrac. Mi sada obnavljamo istočno krilo dvora u kome će ona biti smeštena i to predstavlja način kako idemo i kako gledamo na budućnost. Mi se moramo obnavljati i ako se mi obnavljamo kao Crkva Božija, narod odmah ide za nama. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Moram da priznam, iako sigurno Vam to nije bila namera, prilično sam se postideo neznanjem o Pakracu i životu SPC ovde i šta se sve radi na obnovi duhovnog života i onoga što Vi radite da bude vidljivo prisustvo SPC i u Pakracu i u okolini. - To nije Vaš lični problem. To je problem generalno, da je nažalost politika socijalističke Jugoslavije i socijalističke Hrvatske – a na žalost najpre srpskih prvaka u to vreme - bila takva da je Pakrac bio potpuno zanemaren, gurnut u stranu i nije mu pridavana ona važnost koju on stvarno ima. Ta važnost daleko prevazilazi samu Srpsku Crkvu, pa čak i naš narod, nego se ovde radi o baštini čovečanstva: ovo je druga biblioteka u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga. To je nešto po čemu je ovo mesto čuveno širom sveta a mi smo tvorci i čuvari tog bogatstva. Vladičanski dvor u Pakracu, u pozadini je Saborni hram Svete Trojice - Foto: Milena Đorđević Ali, čini se da to nije toliko poznato sa one strane Save i Dunava? - Zato ste vi tu, da učinite poznatim, a naše je da to obnavljamo, da tome vratimo dostojanstvo koje je imalo. To je proces koji ne može da se desi preko noći, pogotovo ako vi nešto morate da napravite da bi pokazali. Ne želimo da obećavamo šta ćemo da uradimo. Ja u to ne verujem; verujem u ono što je urađeno. Volim što ste došli, da vam pokažemo šta smo uradili. Ovo se pre svega odnosi - i to je suštinska stvar – na Manastir Jasenovac. Tamo su došle sestre sa Skadarskog jezera, iz manastira Beška, već imaju i novih sestara. One u manastiru Jasenovac svaki dan prinose molitve. Onoga ko dolazi u Jasenovac sada dočekuje blaga reč i ljubav, molitva i gostoprimstvo, i to je ono najvažnije što mi dajemo svetu. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o procesima koje pominjete, da li ćemo zaustaviti taj negativni trend koji traje od druge polovine prošlog veka, da li ćemo opstati u Hrvatskoj kao narod? - Mislim da Hrvatska, kao i Evropa, prolazi jedan bolan period samotraženja i redefinisanja, koji je odlazak Velike Britanije iz EU samo pojačao. Mi ćemo videti tek šta će biti sa EU. Ako ona duboko ne siđe u sebe i dođe do svojih temelja, koji su nesumnjivo hrišćanski, ja nisam siguran u njenu budućnost. Ovako, EU je suštinski još uvek Evropska ekonomska zajednica. A to nijednoj državi u istoriji sveta, nijednom entitetu u istoriji sveta nije obezbedilo budućnost. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Šta Vi vidite, kada siđete među narod? - Vidim narod koji se vraća sebi. To je narod koji se od kraj osamdesetih i početka devedesetih, bez obzira na sve ratove, duhovno preporodio. Narod koji je ponovo napunio manastire, to je narod u kome se umnožilo sveštenstvo. Naravno, na nama je da se sada izgrađujemo, da pooštravamo kriterijume unutar Crkve - znači pre svega prema samima sebi - a onda i prema budućim kandidatima za to sveštenstvo. No, ako se naš narod posle komunizma obnovio, nema toga što ne možemo da prevaziđemo. Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević Verovatno je to i ključna poruka? - Ključna poruka je druga: nažalost, mi smo u periodu kada središnja Evropa sve više vuče biološki sve narode koji su na njenom obodu. Tu moramo biti svesni da nam se tu odliva mladost. To je u Hrvatskoj dramatično, a bojim se da će se to desiti i ostatku Balkana kada se otvore granice i dozvoli zapošljavanje u EU bez administrativnih prepreka. Sve rečeno prethodno na stranu, ovaj odliv mladih ljudi je suštinski problem sutrašnjice. Koliko SPC može da pomogne u sprečavanju tih migracija, odnosno da stanovništvo opstane? Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević - Crkva prvo treba da iskreno i pošteno kaže svima gde smo. Mi smo danas u situaciji u kojoj je odliv stanovništva sa područja bivše Jugoslavije i Balkana na nivou seobe. Pogotovo se to odnosi na delove tog prostora koji su u EU, iz kojih se stanovništvo iseljava masovno. Pritom ne mislim samo na Srbe, mislim na Hrvate i sve druge. To je ono što nas čeka i nemojmo da čekamo taj trenutak, pitajući se da li će se desiti i hoće li nas zaobići. Neće, to će se sigurno desiti. Ovaj val je nastao na ekonomskim osnovama, iako u njemu ima i nešto iracionalno, što jako podseća na ono vreme iseljavanja iz naših sela šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su se bez ikakve ekonomske logike ostavljala velika imanja u Šumadiji i selilo u gradove da se radi u fabrikama, koje nisu potrajale. To je posao države, da mladom čoveku da ekonomski prosperitet, elementarni, koji će ga zadržati u otadžbini. Činjenica jeste da je na prostoru bivše istočne i jugoistočne Evrope zavladao divlji kapitalizam, koji iskorišćava čoveka. Mlad čovek se u tom pogledu oseća iskorišćenim i bez budućnosti. On bira da ide u zemlje starog kapitalizma, gde ima nekog socijalnog poretka i gde je obezbeđeno neko dostojanstvo čoveka. To je ono što vuče čoveka u Nemačku, Austriju, Irsku... Foto: Milena Đorđević U neku ruku smo kolege. Mediji su takođe Vaša sfera interesovanja. Jedan ste od tvoraca prve radio-stanice u SPC. Koliko je značajno da Crkva na taj način bude otvorena prema javnosti? - Apsolutno, to je deo njene misije. Da su Sveti Kirilo i Metodije imali radio i televiziju sasvim sigurno da bi ih upotrebili na najbolji mogući način. U tom smislu ste spomenuli i aktivnosti na Fejsbuku, odnosno društvenim mrežama. - Naša eparhija, kao i manastir Jasenovac i sve naše parohije imaju svoju stranicu na Fejsbuku. Moram da kažem da sam jako ponosan da deset hiljada prati ono što se dešava u Slavoniji, što sigurno nije od interesa za neki veliki broj ljudi. Naravno, nas pre svega prate naši Slavonci, koji su u dijaspori: u australijskom Pertu živi možda više Pakrčana nego što ih živi trenutno u Pakracu. Jako mnogo Slavonaca živi baš u Australiji, obišao sam ih, oni su uključili u rad i obnovu. Evo lepo prilike da ih sve pozovemo da se uključe, stranica se zove Saborni hram Svete Trojice u Pakracu. Molim sve Slavonce i sve koje zanima život raspete Crkve u Slavoniji da potraže tu stranicu, da nam se priključe i da nam se pridruže, to je najbolji način na koji mogu da nam pomognu. Saborni hram Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada već pominjemo radio stanicu, šta Njegovo Preosveštenstvo sluša od muzike kada želi da se opusti? - Ovo je Strasna sedmica i preporučujem jedno remek-delo pravoslavne duhovnosti, koje je istovremeno i muzičko remek-delo, a to je disk koji je davno libanska pevačica, pravoslavka, Fajruz, inače najveća živa arapska pevačica snimila koristeći narodne arapske pesme Strasne sedmice. Oni su mešavina narodne i liturgijske muzike i to lako možete naći na internetu. To je zaista jedno muzičko remek-delo i potpuno odgovara ovom dobu godine. Kada se sve navede, da li zajedno mogu da idu mantija, vojnička uniforma, padobran, kandilo i gitara? - Pravoslavan čovek je celostan čovek, upravo se to od njega i zahteva. Niko od nas ne sme biti fah idiot. Foto: Milena Đorđević Pred nama je praznik Vaskresnja Gospodnjeg. Koja je Vaša poruka? - Mi ovde svaki dan vaskrsavamo. Obnavljamo se. M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)
  12. 8. april 2018 | 09:55 » 10:05 Mi ovde svaki dan vaskrsavamo: Telegraf u Pakracu sa vladikom Jovanom o Jasenovcu, Kosovu i Ustavu SPC (FOTO) (VIDEO) Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije, rekao je u intervjuu za Telegraf.rs, episkop pakračko-slavonski blob:http://www.telegraf.rs/076dbbc5-dd9e-46fb-b868-8673a186a1b0 Veliku pažnju srpske javnosti izazvao je nacrt novog Ustava SPC iako zvanično nigde nije objavljen. Šta u stvari piše u njemu? Ima li nejedinstva u SPC, ali i šta nam donosi Zakon o Starom sajmištu? Kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, ali i odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? Kako zajedno idu mantija i vojnička uniforma, ali i koju muziku za slušanje preporučuje ovih dana, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Njegovom Preosveštenstvu episkopu pakračko-slavonskom gospodinu Jovanu Ćulibrku. Koje novine predviđa predlog novog Ustava Srpske pravoslavne crkve? - Mislim da taj Ustav zaista ne zaslužuje nikakvu veliku prašinu. Što se nas ovde tiče, našoj Eparhiji, tj. Episkopiji biće vraćeno njeno ime koje je najduže nosila - to je Eparhija pakračko-slavonska. Naime, uobičajno je u tituli arhijereja, kao i episkopije, da se spoje ime sedišta i ime pokrajine u kojoj se nalazi, tako da će naš novi-stari naziv biti Eparhija pakračko- slavonska. To nas vraća u vreme Kirila Živkovića i mnogih arhijerija slavonskih i pakračkih, koji su se uglavnom tako i potpisivali. Istu sudbinu čeka i naziv naše pomesne Crkve. Mi se vraćamo svome starom imenu, po kome smo bili poznati još od proglašenja Patrijaršije u Skoplju, u vreme Cara Dušana, pa sve do obnavljanja punoće Pećke Patrijaršije posle Prvog svetskog rata. Tada je – 1920. godine - naša pomesna Crkva aktom Carigradske patrijaršije nazvana Srpskom pravoslavnom crkvom, što ona svakako jeste, ali smo izgubili naše drevno ime, koje jebilo u skladu s praksom da se pomesna Crkva naziva prema svome sedištu. Tako se i drevne crkve nazivaju - Jerusalimska, Antiohijska, Carigradska, Aleksandrijska patrijaršija, pa čak i Ruska pravoslavna crkva u svom zvaničnom nazivu ima Moskovskapatrijaršija, a titula patrijarha Kirila je “Patrijarh moskovski i sve Rusije”. Foto: Milena Đorđević Da li to znači da će se i patrijarh vratiti da stoluje u Peći? - Manastir Pećke patrijaršije je stavropigijalni manastir. On je uvek bio sedište patrijarha i ustoličenje patrijarha se i dan-danas obavlja u Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam bio vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja dve godine u Manastiru Pećke Patrijaršije, i mislim da je to idealno rešenje u ovom trenutku da patrijarh preko svog vikarnog episkopa bude prisutan u Pećkoj patrijaršiji. Takođe, mnoge druge funkcije - zasedanja Sabora i zasedanja Sinoda npr. - mogu se vršiti u Peći. Poslednjih nekoliko godina Sabor makar počinje u Pećkoj patrijaršiji, što je već dobro. Foto: Milena Đorđević Znači, patrijarh ipak ostaje u Beogradu? - Patrijarh treba da svoje vreme podeli između Beograda i Peći. Međutim, kada govorimo o imenima koje predviđa nacrt novog Ustava SPC, pominje se da će se titula patrijarha srpskog preimenovati u "patrijarh srpskih i pomorskih zemalja". Ne verujem da će susedne države baš blagonaklono gledati na to. - Srpska crkva nije država, pa samim time i nema nikakve teritorijalne pretenzije ni prema kome. Kada govorimo o ovome, govorimo o predlogu Ustava, koji smo svi mi dobili na uvid pre početka Sabora. Šta će desiti na Saboru, koji konačna instanca koja odlučuje, to ćemo tek da vidimo. Biće to pitanje procene da li će nešto poetsko i istorijsko prevagnuti nad postojećim rešenjem. To ćemo tek da vidimo. Foto: Milena Đorđević Da li je onda predstojeći Sabor SPC verovatno jedan od najznačajnih u poslednjih nekoliko godina? - Nažalost, mi živimo u takvim istorijskim uslovima da je nama svaki Sabor značajan: pomislite kakvim su se samo problemima bavili Sabori ratnih devedesetih godina! Tako da ne bih rekao da će predstojeći imati posebno veliki značaj, s tim što naravno zbog ovog pojačanog pritiska oko Kosova i Metohije sigurno da će imati nešto veće probleme s kojima će se baviti. Ali, ni težih tema nije nedostajalo, kao što ni do sada nije bilo nijednog Sabora koji nije raspravljao o Kosovu i Metohiji. Foto: Milena Đorđević Doći ćemo i do pitanja Kosova tokom razgovora, ali da se vratimo na nacrt Ustava SPC. Govori se, birokratski rečeno, o decentralizaciji unutar SPC, odnosno uzdizanju 13 postojećih eparhija na nivo mitropolije. Šta se dobija time? - Uzdizanje episkopija na nivo mitropolija i decentralizacija su dve različite stvari. Jedna je stvar uzdignuti neku eparhiju nazivom na nivo mitropolije, a druga je stvar da li to podrazumeva i decentralizaciju. Mi danas imamo tri mitropolita u Srpskoj Crkvi, ali oni osim časti - ni crnogorsko-primorski, ni dabrobosanski (sarajevski), ni zagrebačko-ljubljanski – osim časti nemaju nikakve posebne vlasti nad episkopijama, eparhijama oko sebe. Videćemo, da li će i koje će episkopije biti podignute na nivo mitropolije, ali je sasvim sigurno da to neće podrazumevati nikakvu vlast. Foto: Milena Đorđević Znači, sve će se svesti na promenu imena? - Na promenu imena i simbolički status. Recimo, za Banja Luku je sasvim prirodno da ona bude Mitropolija. Ona je sada episkopija u prestonici Republike Srpske i više je nego logično da to bude Mitropolija, a i bila je u vreme Austro-Ugarske i njoj će se u suštini vratiti taj naziv. A koliko je složeno pitanje odnosa prema mitropolijama, najbolje se vidi baš na primeru Zapadne Slavonije: za nju je tipično je da postoji suživot sa severnim delom Bosanske Krajine, pogotovo sa Lijevče poljem i Potkozarjem, jer se radi o istim porodicama, istim običajima, istim pesmama pa čak i o istim fizionomijama. Tako da nije čudo da je i Branko Ćopić jedno vreme u učiteljsku školu išao ovde u Pakrac. Foto: Milena Đorđević Da Sava ne bude granica? - Sava je ovde poveznica. Ja sam rastao u Gradišci, koja je bila suštinski jedan grad na dve obale Save. Na primer, manastiri sa južne strane Save imaju svoje sestrinske manastire ovde na području bivše Austro-Ugarske, tj. u Slavoniji. Manastir Gomionica ima manastir Pakru, manastiri Liplje i Stuplje imaju manastir Orahovicu. Oni su se u Slavoniju sklanjali s narodom, sklanjajući glavu ali i ogromno kulturno blago koje se u Slavoniji i do danas čuva. Tako da iskreno, ako me pitate, kojoj mitropoliji bi pripadala Slavonija, da li zagrebačko-ljubljanskoj ili banjalučkoj, ja bih rekao - obema. Foto: Milena Đorđević Spomenuli ste sami razgovore o Kosovu i Metohiji. U Srbiji je aktuelan unutrašnji dijalog o KiM, koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Da li će SPC stati iza predloga koji on bude predstavio? - Kako da stanemo iza nečega, što ne znamo šta je? To je pitanje više retoričko. Dijalog o Kosovu i Metohiji traje od 1389. godine u srpskom narodu i neće prestati nikada. Jako je važno da realno razmotrimo gde smo i šta smo u ovom trenutku; a to je zadatak za sav naš narod. Gro našeg naroda ovde u Slavoniji, došao je u Velikoj seobi sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem sa Kosova i Metohije, Stare Raške... Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije. On tim semenom diše, raste i svaki naš čovek se pita za Kosovo i Metohiju. Svi razmišljaju, svi se mole, svi sastradavaju Kosovom i Metohijom. Sigurno da šta god bude bilo, neće biti lako. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o Saboru SPC i razgovorima na njemu, da li će SPC imati svoj predlog za rešenje pitanja Kosova i Metohije? - Videćemo. Na Saboru ćemo razgovarati, pa ćemo videti. Važno je da saborno i kao Crkva Božija, kao narod, o tome razgovaramo i zauzmemo što je moguće dublji i ozbiljni i dalekovidniji stav. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o zauzimanju stavova, u javnosti se pojavila informacija i o promeni načina izbora patrijarha. Umesto apostolskog žreba poglavar SPC bi se birao dvotrećinskom većinom. Da li taj način izbora otvara mogućnost lobiranja? - Apostolski žreb je uveden posle izbora patrijarha Germana da bi se što manje omogućio upliv sa strane prilikom izbora narednih patrijarha, zato što je prilikom izbora patrijarha Germana i njegovog prethodnika patrijarha Vikentija svakako bilo uticaja tadašnjeg komunističkog represivnog aparata. Što ne znači da patrijarh nije bio vrlo dobar patrijarh. S druge strane, i vizantijski carevi su uticali na izbor patrijarha. Nema države na svetu i u istoriji, koja na ovaj ili onaj način nije bila zainteresovana ko će biti naredni patrijarh i neće biti do kraja sveta i veka. Još ćemo videti, šta će biti sa tim načinom izbora. Foto: Milena Đorđević Čovek ste, koji jako dobro razume medije. Kada govorimo o informacijama, koje su se pojavile u javnosti, da li je medijsko "curenje" teksta Nacrta novog Ustava bilo "predviđeno" ili se desilo slučajno? - Znate kako, ako vi to pošaljete na adrese svih episkopa i to mejlom (osmeh), šta očekujete? Kada govorimo o nastupima u javnosti crkvenih velikodostojnika, neretko se šalje poruka o nejedinstvenom stavu unutar SPC. Takođe, napada se i državni vrh u tim nastupima, koji u nekim slučajavima, kako kažete, ume da se umeša u izbor? Foto: Milena Đorđević - Kada govorimo o mešanju u izbor, ne govorimo o aktuelnom državnom vrhu, nego o svakom državnom vrhu. Što se tiče istupa episkopa, moj prvi posao kao Episkopa pakračko-slavonskoga jeste da svedočim Jevanđelje. Pogotovo ovde, gde su rane još sveže i gde je nas sa raspetim Jasenovcem, koji je jednak raspetom Kosovu i Metohiji, svaka reč mora biti jevanđelska. Prvo, polazimo od toga, pa onda sve drugo. Ovde, zaista, i sa rukovodstvom Srbije i Republike Srpske, a naravno pre svega sa vlastima u Hrvatskoj, imam veoma dobro iskustvo. Foto: Milena Đorđević U Vašem radu angažovani ste na izradi nacrta Zakona o ustanovi spomen-žrtve, odnosno Zakona o Starom sajmištu. Dokle se stiglo sa tim aktom i zašto je on važan? - Ima dva razloga zašto je važan. Prvo, Staro sajmište je važno zbog onoga što se desilo na Starom sajmištu, a to je da je na njemu istrebljena većina jevrejske populacije Beograda i onog dela Srbije koji je bio pod nacističkom okupacijom. Zato on za Jevrejsku zajednicu Srbije ima posebnu težinu. Zato je predviđen poseban muzej Holokausta u okviru budućeg memorijala, koji će imati svoju autonomiju. Na Sajmištu je stradao i još veći broj Srba, ali je to na žalost samo mali deo srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. S druge strane, Staro sajmište pruža izvanrednu mogućnost da se na njemu obeleži stradanje u Drugom svetskom ratu i srpskog i romskog naroda, kao i antifašistička borba - sve ono što Beograd nije dobio od 1945. godine. Foto: Milena Đorđević Mi ne smemo zaboraviti da smo narod pobednik u Drugom svetskom ratu. Da smo mi narod čija pobednička vojska nastupa 9. maja ulicama Moskve. Zna se kako smo dospeli tamo: zbog 5. kozarske, zbog 10. krajiške, zbog svih onih ljudi, koji su pogotovo na području NDH, krvavo se izborili sa stotinama hiljada žrtava u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika. To je tradicija, koju mi kao srpski narod ne smemo izgubiti. Na koji način su ti pobednici izmanipulisani krajem rata i posle rata i na koji su način prevedeni u jednu ideološku državu, to je druga stvar. Ali, ustanak u NDH je počeo kao narodni ustanak, a ne kao ideološki ustanak i on je to ostao skoro do samog kraja rata. Boljeg mesta od Sajmišta, ogromnog prostora, koji pruža mogućnosti za čitav jedan arhipelag muzeja i memorijala, u kome će biti muzejski, istraživački, a pre svega obrazovni centri, teško da može biti. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Zakon je već gotov. On ima još nekoliko sitnih stvari, koji treba da se urade u tekstu. Tri stvari su neophodne što pre da se urade: prvo je da se realizuje namera predsednika, koji je objavio nama još krajem prošle godine, da se Komisija digne na državni nivo sa gradskog, što je svakako neophodno, jer Sajmište daleko prevazilazi pitanje grada Beograda i njegove mogućnosti. Drugo, da se Zakon pusti u proceduru. On već godinu dana čeka. I treći, da se sazove međunarodno savetodavno telo, koje je formirano, upravo zato da bi Sajmište kao budući memorijal bilo na nivo svetskih standarda i da bi bio deo svetske mreže memorijala Drugog svetskog rata i stradanja. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Govorimo o žrtvama koje je srpski narod i uopšte narod podneo na području tadašnje NDH. Epsikop ste na području današnje Hrvatske. Svedoci smo gotovo svakodnevno relativizacije ustaških zločina, pre svega onih počinjenih u Jasenovcu. Kako to komentarišete? - Mi smo pre svega svedoci ogromnog međunarodnog interesa za pitanje Jasenovca, koji, nažalost, javnost u Srbiji ne prati. Zašto je to tako? - To ste vi trebali da odgovorite, vi radite u medijima. Npr. IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na holocaust – koja je izuzetno značajno i moćno telo - pre dve godine je stavila Jasenovac na svetsku listu ugrožene baštine. Zbog toga je prošle godine desetine ambasadora bilo što u Jasenovcu, što u Donjoj Gradini. Sigurno da međunarodno zanimanje raste. Postoji čitava generacija novih stručnjaka, koji objavljuju, pišu i o Jasenovcu i o NDH. Imate bestseler Njujork tajmsa "Lady from Zagreb", od pre dve godine, u kome se podrobno opisuje i Jasenovac i stanje u NDH u Drugom svetskom ratu. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Imamo jednu potpuno novu situaciju, čiji je jedan od izraza i izložba koja je bila u januaru u Ujedinjenim nacijama. Tako da je situacija mnogo drugačija od one koju uobičajno i po inerciji sebi predstavljamo. Što se tiče same revizije istorije i poricanja istorije, to je jedan projekat koji je propao. To je projekat koji je krenuo iz jedne kalifornijske institucije, koji se doslovno zvao Institut za reviziju istorije. Oni su posle procesa, koji je bio 2000. godine između Debore Lipštat i Dejvida Irvinga, koji je bio zastava tog pokreta, i zvanično priznali da nisu uspeli u svojoj nameri da svetu objasne da nije bilo Holokausta. Inače, Holokaust u Jugoslaviji je imao značajno mesto na tom procesu. Naravno, to se odnosi i na srpsko stradanje, i na Jasenovac i sve drugo. Tako da je pokret revizije istorije, gde god da postoji, samo provincijalna pojava čiji je glavni tok u svetu prošao i pokazao se neuspešnim. Može da se održava samo veštački. Episkop Jovan ispred Sabornog hrama Svete Trojice u Pakracu -Foto: Milena Đorđević Kako da pobegnemo od tih dnevno političkih trvenja i bacimo svetlo na to o čemu Vi pričate? - Na dva načina. Prvi je da dolazimo u Jasenovac. Umesto da se njime “bavimo”, da prvo dođemo u njega. To je učinio carigradski patrijarh Vartolomej 2016. godine, kada je s našim patrijarhom došao u Jasenovac i popeo se na humku pod kojom su kosti jasenovačkih logoraša, novomučenika, i prelomio im kolač i osveštao žito. Tek tako mi možemo istinski da ih vidimo kakvi oni jesu, tj. da su to ljudi koji su stradali za svoju veru i istinu i ni p čemu različiti od Svetog Georgija, Svetog Dimitrija ili bilo od kog drevnog mučenika. Ako tako posmatramo jasenovačke žrtve, jevanđelski, onda neće biti ni gorčine, ni osvetoljubivosti, ni mržnje, ni straha. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Kanonizacija Alojzija Stepinca je tačka razdora SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Da li je komisija koja se bavila tim pitanjem složila u bilo čemu osim da se ne slažu dve strane? - Mislim da je ta komisija ispunila osnovnu nameru Pape Franje, a to je da se sedne i da se razgovara otvoreno i u međusobnom poštovanju. Mi imamo svoje stavove, koje smo trudili da obrazložimo onako kako smo bili smatrali i koji su bili stručno izloženi. Ali ono što je najvažnije jeste da je razgovor bio otvoren i sa jednim hrišćanskim međusobnim poštovanjem. Foto: Milena Đorđević Kakav je generalno odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? - Ako bi sudili po odnosu sa mojim ovde sabratom požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, oni su izuzetno dobri. Da li je tako u svakom slučaju, to ne mogu da prosuđujem. To bi trebalo da pitamo moju braću za svakog od njih u svom kraju. Sigurno da je i ovaj dijalog i odnos Pape Franje u mnogo čemu povoljno i kvalitetno uticao na međusobne odnose. Da li je došlo vreme da Papa Franja poseti Srbiju? - Mislim da je to jedno pitanje koje se automatski poteže u ovakvim razgovorima. Mislim da imamo mnogo važnijih stvari. Ispred Vladičanskog dvora u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o tim važnim stvarima, ono što je verovatno Vama ovde najvažnije jeste život Srba i pravoslavnog stanovništa u Hrvatskoj. Kakav je on danas iz Vašeg ugla? - Prvo život Crkve, koji mora da se obnavlja. Mi smo ovde u Pakracu: Pakrac je jedno od mesta, kao što su Cetinje, Sremski Karlovci, Sent Andreja ili šire ako gledamo, kao što su Ohrid, Veliko Trnovo, Moskopolj ili Kastorija. Jedno od onih mesta, koji imaju daleko veću važnost od svoje veličine. Pakrac je jedno od duhovnih čvorišta, ovde na mestu sretenja Srednje Evrope i Balkana i čuva jednu od najvažnijih biblioteka ovog dela Evrope. Foto: Milena Đorđević Koliko je ona važna, govori podatak da kada je princ Čarls bio ovde pre dve godine, među prvim stvarima za koje se zainteresovao, pitao je za Pakračku biblioteku. Ona je 1941. godine otuđena, tek osamdesetih bila vraćena od komunista delimično, pa je opet stradala u ovom ratu, a spašena je zahvaljujući jednom hrvatskom oficiru, Ivanu Hitiju, i evo u novembru prošle godine vraćena je u Pakrac. Mi sada obnavljamo istočno krilo dvora u kome će ona biti smeštena i to predstavlja način kako idemo i kako gledamo na budućnost. Mi se moramo obnavljati i ako se mi obnavljamo kao Crkva Božija, narod odmah ide za nama. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Moram da priznam, iako sigurno Vam to nije bila namera, prilično sam se postideo neznanjem o Pakracu i životu SPC ovde i šta se sve radi na obnovi duhovnog života i onoga što Vi radite da bude vidljivo prisustvo SPC i u Pakracu i u okolini. - To nije Vaš lični problem. To je problem generalno, da je nažalost politika socijalističke Jugoslavije i socijalističke Hrvatske – a na žalost najpre srpskih prvaka u to vreme - bila takva da je Pakrac bio potpuno zanemaren, gurnut u stranu i nije mu pridavana ona važnost koju on stvarno ima. Ta važnost daleko prevazilazi samu Srpsku Crkvu, pa čak i naš narod, nego se ovde radi o baštini čovečanstva: ovo je druga biblioteka u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga. To je nešto po čemu je ovo mesto čuveno širom sveta a mi smo tvorci i čuvari tog bogatstva. Vladičanski dvor u Pakracu, u pozadini je Saborni hram Svete Trojice - Foto: Milena Đorđević Ali, čini se da to nije toliko poznato sa one strane Save i Dunava? - Zato ste vi tu, da učinite poznatim, a naše je da to obnavljamo, da tome vratimo dostojanstvo koje je imalo. To je proces koji ne može da se desi preko noći, pogotovo ako vi nešto morate da napravite da bi pokazali. Ne želimo da obećavamo šta ćemo da uradimo. Ja u to ne verujem; verujem u ono što je urađeno. Volim što ste došli, da vam pokažemo šta smo uradili. Ovo se pre svega odnosi - i to je suštinska stvar – na Manastir Jasenovac. Tamo su došle sestre sa Skadarskog jezera, iz manastira Beška, već imaju i novih sestara. One u manastiru Jasenovac svaki dan prinose molitve. Onoga ko dolazi u Jasenovac sada dočekuje blaga reč i ljubav, molitva i gostoprimstvo, i to je ono najvažnije što mi dajemo svetu. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o procesima koje pominjete, da li ćemo zaustaviti taj negativni trend koji traje od druge polovine prošlog veka, da li ćemo opstati u Hrvatskoj kao narod? - Mislim da Hrvatska, kao i Evropa, prolazi jedan bolan period samotraženja i redefinisanja, koji je odlazak Velike Britanije iz EU samo pojačao. Mi ćemo videti tek šta će biti sa EU. Ako ona duboko ne siđe u sebe i dođe do svojih temelja, koji su nesumnjivo hrišćanski, ja nisam siguran u njenu budućnost. Ovako, EU je suštinski još uvek Evropska ekonomska zajednica. A to nijednoj državi u istoriji sveta, nijednom entitetu u istoriji sveta nije obezbedilo budućnost. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Šta Vi vidite, kada siđete među narod? - Vidim narod koji se vraća sebi. To je narod koji se od kraj osamdesetih i početka devedesetih, bez obzira na sve ratove, duhovno preporodio. Narod koji je ponovo napunio manastire, to je narod u kome se umnožilo sveštenstvo. Naravno, na nama je da se sada izgrađujemo, da pooštravamo kriterijume unutar Crkve - znači pre svega prema samima sebi - a onda i prema budućim kandidatima za to sveštenstvo. No, ako se naš narod posle komunizma obnovio, nema toga što ne možemo da prevaziđemo. Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević Verovatno je to i ključna poruka? - Ključna poruka je druga: nažalost, mi smo u periodu kada središnja Evropa sve više vuče biološki sve narode koji su na njenom obodu. Tu moramo biti svesni da nam se tu odliva mladost. To je u Hrvatskoj dramatično, a bojim se da će se to desiti i ostatku Balkana kada se otvore granice i dozvoli zapošljavanje u EU bez administrativnih prepreka. Sve rečeno prethodno na stranu, ovaj odliv mladih ljudi je suštinski problem sutrašnjice. Koliko SPC može da pomogne u sprečavanju tih migracija, odnosno da stanovništvo opstane? Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević - Crkva prvo treba da iskreno i pošteno kaže svima gde smo. Mi smo danas u situaciji u kojoj je odliv stanovništva sa područja bivše Jugoslavije i Balkana na nivou seobe. Pogotovo se to odnosi na delove tog prostora koji su u EU, iz kojih se stanovništvo iseljava masovno. Pritom ne mislim samo na Srbe, mislim na Hrvate i sve druge. To je ono što nas čeka i nemojmo da čekamo taj trenutak, pitajući se da li će se desiti i hoće li nas zaobići. Neće, to će se sigurno desiti. Ovaj val je nastao na ekonomskim osnovama, iako u njemu ima i nešto iracionalno, što jako podseća na ono vreme iseljavanja iz naših sela šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su se bez ikakve ekonomske logike ostavljala velika imanja u Šumadiji i selilo u gradove da se radi u fabrikama, koje nisu potrajale. To je posao države, da mladom čoveku da ekonomski prosperitet, elementarni, koji će ga zadržati u otadžbini. Činjenica jeste da je na prostoru bivše istočne i jugoistočne Evrope zavladao divlji kapitalizam, koji iskorišćava čoveka. Mlad čovek se u tom pogledu oseća iskorišćenim i bez budućnosti. On bira da ide u zemlje starog kapitalizma, gde ima nekog socijalnog poretka i gde je obezbeđeno neko dostojanstvo čoveka. To je ono što vuče čoveka u Nemačku, Austriju, Irsku... Foto: Milena Đorđević U neku ruku smo kolege. Mediji su takođe Vaša sfera interesovanja. Jedan ste od tvoraca prve radio-stanice u SPC. Koliko je značajno da Crkva na taj način bude otvorena prema javnosti? - Apsolutno, to je deo njene misije. Da su Sveti Kirilo i Metodije imali radio i televiziju sasvim sigurno da bi ih upotrebili na najbolji mogući način. U tom smislu ste spomenuli i aktivnosti na Fejsbuku, odnosno društvenim mrežama. - Naša eparhija, kao i manastir Jasenovac i sve naše parohije imaju svoju stranicu na Fejsbuku. Moram da kažem da sam jako ponosan da deset hiljada prati ono što se dešava u Slavoniji, što sigurno nije od interesa za neki veliki broj ljudi. Naravno, nas pre svega prate naši Slavonci, koji su u dijaspori: u australijskom Pertu živi možda više Pakrčana nego što ih živi trenutno u Pakracu. Jako mnogo Slavonaca živi baš u Australiji, obišao sam ih, oni su uključili u rad i obnovu. Evo lepo prilike da ih sve pozovemo da se uključe, stranica se zove Saborni hram Svete Trojice u Pakracu. Molim sve Slavonce i sve koje zanima život raspete Crkve u Slavoniji da potraže tu stranicu, da nam se priključe i da nam se pridruže, to je najbolji način na koji mogu da nam pomognu. Saborni hram Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada već pominjemo radio stanicu, šta Njegovo Preosveštenstvo sluša od muzike kada želi da se opusti? - Ovo je Strasna sedmica i preporučujem jedno remek-delo pravoslavne duhovnosti, koje je istovremeno i muzičko remek-delo, a to je disk koji je davno libanska pevačica, pravoslavka, Fajruz, inače najveća živa arapska pevačica snimila koristeći narodne arapske pesme Strasne sedmice. Oni su mešavina narodne i liturgijske muzike i to lako možete naći na internetu. To je zaista jedno muzičko remek-delo i potpuno odgovara ovom dobu godine. Kada se sve navede, da li zajedno mogu da idu mantija, vojnička uniforma, padobran, kandilo i gitara? - Pravoslavan čovek je celostan čovek, upravo se to od njega i zahteva. Niko od nas ne sme biti fah idiot. Foto: Milena Đorđević Pred nama je praznik Vaskresnja Gospodnjeg. Koja je Vaša poruka? - Mi ovde svaki dan vaskrsavamo. Obnavljamo se. M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs) View full Странице
  13. На Свети и Велики четвртак, Његова Светост Патријарх срспски г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у храму Светог Великомученика, Победоносца и Чудотворца Димитрија на Новом Београду. Извор: Српска Православна Црква / Телевизија Храм View full Странице
  14. „Севастијан прес“, издавачка кућа Епархије западноамеричке која носи име по мисионару православног хришћанства у Северној Америци - Светом Севастијану Дабовићу, обогатила је хришћанску литературу преводима значајних дела српских богослова на енглески, али и богословских дела написаних на другим језицима у преводу на српски језик. О савременим издавачким подухватима Српске Цркве, као и о мисији Цркве, Православљу у Америци и другим темама разговарамо са Преосвећеним Епископом западноамеричким Максимом - који као првојерарх Епархије западноамеричке служи од 2006. године. Владика Максим је професор патрологије на Православном богословском факултету Београдског универзитета, на Универзитету у Источном Сарајеву предаје хришћанску антропологију и социологију, а на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу предаје патрологију. Владика Максим говори грчки, руски, енглески и француски језик. Објавио је већи број научних студија, чланака и превода. Корацима Светог Севастијана (Дабовића), новоканонизованог светитеља, првог православног свештеника рођеног у Америци, наставили сте значајну мисију коју је овај неуморни Божји човек започео на Западу – а један од првих потеза од Вашег устоличења пре дванаест година на трон епископа западноамеричких, био је оснивање издавачке куће у част Светог Севастијана, под његовим именом „Севастијан Прес“. Од тада до данас објављено је, колико знамо, више стотина издања, а међу последњима је један од најзначајнијих наслова за активан живот православних у Америци – превод Свете Литургије на савремени енглески језик. Где и како сте препознали ову потребу? -Свети Севастијан, који је живео крајем 19. и у првој половини 20. века, недостижни је идеал, али и незаменљиви вођ у савременом мисионарском деловању Цркве у Америци. Осим што је показао потребни осећај за духовне потребе народа, овај Бокељ по старини, а Калифорнијац по рођењу, широм Америке је познат по свом неуморном и плодном мисионарско-апостолском раду, проповедима на енглеском, српском и руском језику, као и једном броју књига које је, на енглеском и српском, писао ради мисије. Наше целокупно дванаестогодишње смерно служење у Северној Америци у знаку је сусретањâ са џексонским светитељем. Из тих сусрета долазили су само благослови. Драго нам што се и кроз рад наше издавачке куће показује да мисионарски ход Севастијанов није престао до данас, иако је он телесно скончао давне 1940. године. Одговарајући на Ваше питање, рекао бих да је, ради утврђења живота верних, Севастијан стварао духовни и физички простор кроз оснивање мноштва парохија и градњу нових храмова, како би олитургисао српске исељенике и остале народе. Тако са њим схватамо разлику између пуноће литургијског живота Цркве и „религиозног“ мишљења. Блажене успомене Владика Данило Будимски, чији смо харвардски докторат о Светом Јовану Златоусту у издању „Севастијан преса“ објавили још 2012. године, писао је да се културна зрелост једног народа огледа у његовој способности да се уздигне до литургијске словесности. „Литургија је наша отаџбина“, да парафразирам Камија који је слично рекао за француски језик. Стога, неговање језика и теолошке културе представља веома важан вид и културног живота. Но, није довољно само превести Литургију, него и њоме живети и тумачити је и допустити јој да нас преображава. Ово издање литургијског текста је настало у консултацији са православним епископима Америке и Србије, професорима литургике, свештеницима и чланова Лаоса. * * * Православље - новине Српске Патријаршије у броју 1225 од 1. априла 2018. године, између осталог, доноси следеће прилоге: Свети Мардарије Ускоковић, Двадесет прва архипастирска посланица - Посланица Светог Мардарија за Васкрс 1935. године Проф. Сретен Цветојевић, О патријарху Павлу и Соко Граду Славица Лазић, разговор са министром културе и информисања Владаном Вукосављевићем: 50 успешних година „Православља“ Биљана Цинцар Костић, Из прошлости једне породице: Осијек - Петриња - Београд: Изложба у Етнографском музеју Протојереј Бобан Стојковић, Једини живи манастир у Косовском Поморављу - манастир Светих Архангела у Драганцу С. Петровић, Библијска ризница: Септуагинта (Предавања проф. М. Мајзера на Православном богословском факултету) Антоније Ђурић, Топлички устанак Протојереј-ставорофор Василије Томић, Пасје доба Блажени Теодорит Кирски, Богољубива историја: Публије (превео са старогрчког Лазар Нешић) Александар Милојков, Јубилеј Православног мисионара Извор: Српска Православна Црква
  15. Из наредног, васкршњег, броја Православља издавајамо и пажњи читалаца препоручујемо разговор са Преосвећеним Епископом западноамеричким г. Максимом. „Севастијан прес“, издавачка кућа Епархије западноамеричке која носи име по мисионару православног хришћанства у Северној Америци - Светом Севастијану Дабовићу, обогатила је хришћанску литературу преводима значајних дела српских богослова на енглески, али и богословских дела написаних на другим језицима у преводу на српски језик. О савременим издавачким подухватима Српске Цркве, као и о мисији Цркве, Православљу у Америци и другим темама разговарамо са Преосвећеним Епископом западноамеричким Максимом - који као првојерарх Епархије западноамеричке служи од 2006. године. Владика Максим је професор патрологије на Православном богословском факултету Београдског универзитета, на Универзитету у Источном Сарајеву предаје хришћанску антропологију и социологију, а на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу предаје патрологију. Владика Максим говори грчки, руски, енглески и француски језик. Објавио је већи број научних студија, чланака и превода. Корацима Светог Севастијана (Дабовића), новоканонизованог светитеља, првог православног свештеника рођеног у Америци, наставили сте значајну мисију коју је овај неуморни Божји човек започео на Западу – а један од првих потеза од Вашег устоличења пре дванаест година на трон епископа западноамеричких, био је оснивање издавачке куће у част Светог Севастијана, под његовим именом „Севастијан Прес“. Од тада до данас објављено је, колико знамо, више стотина издања, а међу последњима је један од најзначајнијих наслова за активан живот православних у Америци – превод Свете Литургије на савремени енглески језик. Где и како сте препознали ову потребу? -Свети Севастијан, који је живео крајем 19. и у првој половини 20. века, недостижни је идеал, али и незаменљиви вођ у савременом мисионарском деловању Цркве у Америци. Осим што је показао потребни осећај за духовне потребе народа, овај Бокељ по старини, а Калифорнијац по рођењу, широм Америке је познат по свом неуморном и плодном мисионарско-апостолском раду, проповедима на енглеском, српском и руском језику, као и једном броју књига које је, на енглеском и српском, писао ради мисије. Наше целокупно дванаестогодишње смерно служење у Северној Америци у знаку је сусретањâ са џексонским светитељем. Из тих сусрета долазили су само благослови. Драго нам што се и кроз рад наше издавачке куће показује да мисионарски ход Севастијанов није престао до данас, иако је он телесно скончао давне 1940. године. Одговарајући на Ваше питање, рекао бих да је, ради утврђења живота верних, Севастијан стварао духовни и физички простор кроз оснивање мноштва парохија и градњу нових храмова, како би олитургисао српске исељенике и остале народе. Тако са њим схватамо разлику између пуноће литургијског живота Цркве и „религиозног“ мишљења. Блажене успомене Владика Данило Будимски, чији смо харвардски докторат о Светом Јовану Златоусту у издању „Севастијан преса“ објавили још 2012. године, писао је да се културна зрелост једног народа огледа у његовој способности да се уздигне до литургијске словесности. „Литургија је наша отаџбина“, да парафразирам Камија који је слично рекао за француски језик. Стога, неговање језика и теолошке културе представља веома важан вид и културног живота. Но, није довољно само превести Литургију, него и њоме живети и тумачити је и допустити јој да нас преображава. Ово издање литургијског текста је настало у консултацији са православним епископима Америке и Србије, професорима литургике, свештеницима и чланова Лаоса. * * * Православље - новине Српске Патријаршије у броју 1225 од 1. априла 2018. године, између осталог, доноси следеће прилоге: Свети Мардарије Ускоковић, Двадесет прва архипастирска посланица - Посланица Светог Мардарија за Васкрс 1935. године Проф. Сретен Цветојевић, О патријарху Павлу и Соко Граду Славица Лазић, разговор са министром културе и информисања Владаном Вукосављевићем: 50 успешних година „Православља“ Биљана Цинцар Костић, Из прошлости једне породице: Осијек - Петриња - Београд: Изложба у Етнографском музеју Протојереј Бобан Стојковић, Једини живи манастир у Косовском Поморављу - манастир Светих Архангела у Драганцу С. Петровић, Библијска ризница: Септуагинта (Предавања проф. М. Мајзера на Православном богословском факултету) Антоније Ђурић, Топлички устанак Протојереј-ставорофор Василије Томић, Пасје доба Блажени Теодорит Кирски, Богољубива историја: Публије (превео са старогрчког Лазар Нешић) Александар Милојков, Јубилеј Православног мисионара Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка
  17. У новом 359. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, поред мноштва дивних и поучних текстова можете да прочитате и текст катихете Бранислава Илића на тему: ВЕЛИКА ЈЕКТЕНИЈА - УСРДНО МОЉЕЊЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Текст доносимо у целости! Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице
  18. „Династија Немањића је сва била предана Богу, окитила је нашу Србију дивним црквама и манастирима. Ми смо заиста благословен народ и много нам је Бог даровао, а када смо с Богом ко ће против нас“, рекао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј на светој архијерејској Литургији у храму Светог Симеона Митроточивог на Новом Београду. Патријарху су саслуживали свештници храма, Саборног храма заједно са намесником земунским и и новобеоградским протојерејом ставрофором Божом Бакајлићем. Старешина храма протојереј Радић Радичевић захвалио се Патријарху на служби и кумовима славе и том приликом су проф. Др Драган Буђевац и Младен Рајковић даровани граматом Патријарха Иринеја за допринос приликом изградње храма, који је још увек у процесу изградње и украшавања. 17. Фебруар 2018 - 19:39
  19. „Династија Немањића је сва била предана Богу, окитила је нашу Србију дивним црквама и манастирима. Ми смо заиста благословен народ и много нам је Бог даровао, а када смо с Богом ко ће против нас“, рекао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј на светој архијерејској Литургији у храму Светог Симеона Митроточивог на Новом Београду. Патријарху су саслуживали свештници храма, Саборног храма заједно са намесником земунским и и новобеоградским протојерејом ставрофором Божом Бакајлићем. Старешина храма протојереј Радић Радичевић захвалио се Патријарху на служби и кумовима славе и том приликом су проф. Др Драган Буђевац и Младен Рајковић даровани граматом Патријарха Иринеја за допринос приликом изградње храма, који је још увек у процесу изградње и украшавања. 17. Фебруар 2018 - 19:39 View full Странице
  20.   На дан празника, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: архимандрит Исихије, настојатељ ковиљског манастира, протопрезвитери Григорије Сапсаји и Владан Симић, као и новосадски ђакони.     Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу.     Беседећи по прочитаној Јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да печат и пуноћа новога и вечнога Завета човека и Бога, није неки спољашњи знак него Тајна истинског сједињења Бога и човека у светом Причешћу. То је тај знак заснован на жртви Христовој и на Његовом Васкрсењу, који се актуализује, непрекидно траје кроз свету Литургију и спасава свет. Други нагласак у новозаветном тумачењу догађаја Обрезања јесте оно исто што Црква поручује при сваком прослављању догађајâ из Христовог Рођења. Од рођења, па преко обрезања, даље кроз све догађаје до распећа, до силаска душом у дубине ада, и све друго, чак и васкрсење, тај најславнији догађај носи у себи знак и печат смирења, навео је владика Иринеј.     Епископ је казао и да почињемо са празновањем Богојављења. По унутрашњој суштини, по садржају, то је један празник са Рођењем Христовим. Бог се јавља у телу већ својим рођењем, а затим свим својим делима, па и кроз догађај Обрезања, са врхунцем у крштењу на реци Јордану и јављању славе Божје на Господу Христу. И само распеће је јављање славе Божје и Богојављење, објаснио је владика.     Владика Иринеј  је такође представио и свети лик једног од највећих отаца Цркве Православне, Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва.     Ми треба да се надахњујемо бескрајним смирењем, снисхођењем, самоунижавањем себе да би био узвишен сваки човек, као што је Господ показао кроз Обрезање Своје по телу. Треба да се угледамо на такве људе као што је Свети Василије Велики, то су прави хришћани. Нека Господ, молитвама свих светих, буде и нама вођ, путовођ у нашем путу ка вечном животу, поручио је Епископ бачки г. Иринеј.   Владика је извршио чин благосиљања славског колача и жита.   Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлог века, била је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом скромном храму.               Извор: Епархија бачка
  21. На дан када наша света Црква празнује Обрезање Господа и Спаса нашега Исуса Христа и спомен на Светог Василија Великог, у недељу, 1/14. јануара 2018. године, прослављена је слава придворнe капеле у Новом Саду. У навечерје празника, свечаном вечерњом службом началствовао је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Мирослав Николић. Служби је присуствовао владика Иринеј. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На дан празника, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: архимандрит Исихије, настојатељ ковиљског манастира, протопрезвитери Григорије Сапсаји и Владан Симић, као и новосадски ђакони. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној Јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да печат и пуноћа новога и вечнога Завета човека и Бога, није неки спољашњи знак него Тајна истинског сједињења Бога и човека у светом Причешћу. То је тај знак заснован на жртви Христовој и на Његовом Васкрсењу, који се актуализује, непрекидно траје кроз свету Литургију и спасава свет. Други нагласак у новозаветном тумачењу догађаја Обрезања јесте оно исто што Црква поручује при сваком прослављању догађајâ из Христовог Рођења. Од рођења, па преко обрезања, даље кроз све догађаје до распећа, до силаска душом у дубине ада, и све друго, чак и васкрсење, тај најславнији догађај носи у себи знак и печат смирења, навео је владика Иринеј. Епископ је казао и да почињемо са празновањем Богојављења. По унутрашњој суштини, по садржају, то је један празник са Рођењем Христовим. Бог се јавља у телу већ својим рођењем, а затим свим својим делима, па и кроз догађај Обрезања, са врхунцем у крштењу на реци Јордану и јављању славе Божје на Господу Христу. И само распеће је јављање славе Божје и Богојављење, објаснио је владика. Владика Иринеј је такође представио и свети лик једног од највећих отаца Цркве Православне, Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Ми треба да се надахњујемо бескрајним смирењем, снисхођењем, самоунижавањем себе да би био узвишен сваки човек, као што је Господ показао кроз Обрезање Своје по телу. Треба да се угледамо на такве људе као што је Свети Василије Велики, то су прави хришћани. Нека Господ, молитвама свих светих, буде и нама вођ, путовођ у нашем путу ка вечном животу, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлог века, била је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом скромном храму. Извор: Епархија бачка View full Странице
×