Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'новомученици'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 13. септембра 2021. године у манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу поводом обележавања празника Светих новомученика јасеновачких и успомене на осамдесетогодишњицу оснивања концентрационих логора смрти у Јасеновцу. Беседа патријарха Порфирија у манастиру Јасеновцу: Јасеновац - место молитве Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијм уз саслужење Високопреосвећене господе Архиепископа катарског Макарија, Митрополита смоленског и дорогобушког Исидора и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија; Преосвећене господе Епископа милешевског Атанасија, горњокарловачког Герасима, славонског Јована, аустријско-швајцарског Андреја, бихаћко-петровачког Сергија, буеносајреског и јужноамеричког Кирила, захумско-херцеговачког Димитрија, ваљевског Исихија и умировљеног канадског Георија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења Празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких Служба светим новомученицима српским пострадалим у Пребиловцима и околини /PDF/ Беседа Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, на празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких, у Пребиловцима 2020. лета Господњег Драга браћо и сестре, драги свештеници, драге сестре монахиње, најмилији у Господу Хрису саслужитељи оци и епископи Димитрије и Атанасије, Ево Цркве, ево Храма, ево Јеванђеља, испуњеног и објављеног! Ево истине да се кроз крст долази до Васкрсења. Ево истине да је за нас Хришћане смрт врата кроз која морамо проћи да би смо ушли у живот. Ево истине да умрли и њихиве кости греју наше душе животом. Ево истине да Бог правде и лепоте може из смрти да направи живот и да начини лепоту. Ево истине, драга браћо и сестре, у свему ономе што смо малопре чули од Светог Апостола Павла. Истине да људи пролазе кроз суд, кроз осуду, кроз понижења и кроз саму смрт, али да на крају постоји само један судија који може живот да даје – Животодавац Господ. Ево истине браћо и сестре, да је истинито ово Јеванђеље које каже: ”Шаљем вас као овце међу вукове” и још нам каже: ”Будите мудри као змије а безазлени као голубови”. Да нама свештеницима који овде служисмо и служимо свима заједно Господ није дао овакву поруку и поуку ми данас не би смо стајали у овом Храму. Ми би смо били као они који немају мудрост, нити би смо били као они који имају безазленост. Али по његовој заповести, дошли смо на ово место, на једно од најстрашнијих места на свету, а као што добро знате има много тако страшних места на свету. На ово место које не само да је било гроб и гробница наших отаца, мајки и сестара и дечице, него је тај гроб и та гробница била минирана. И не само то браћо и сестре, пошто смо ми људи заборавни – ово место је постало сметлиште. Али у правом и у пуном смислу те речи сметлиште. И кад смо дошли овде и као свештеници, и као Епископ, први задатак нам је био да склонимо смеће са овог места. Данас, као што видите, великом и неизрецивом милошћу Божијом, ово је најлепших места у овом граду, ово је једно од најлепших места у овој земљи, ово је једно од најлепших места на свету. Ово место постало је цвет живота. Ове кости постале су не само голгота и место голготе него и место васкрсења, место живота, никада више не место пораза и понижења и место убиства, него место победе. А све се то догодило браћо и сестре захваљујући Јеванђељу. Јеванђељу које нас је учило и научило да идемо као овце међу вукове у овај свет. Јеванђељу које нас је учило и учи да будемо мудри као змије а безазлени као голубови. Не желећи никога да критикујем, не дај Боже, али врло често у давним временима и не тако давним, ми смо били обрнуто. Били смо безазлени као змије а мудри као голубови. Таквим животом не може се направити ништа. Морамо да будемо мудри као змије а безазлени као голубови. Ето шта нас учи данашње Јеванђеље. И зато кад чинимо неко дело, кад говоримо неку реч, запитајмо се: ”Да нисам ја можда више по мудрости налик на голуба и по безазлености налик на змију, или сам онакав како Јеванђеље од мене тражи: ”Мудар као змија и безазлен као голуб”?! То од нас браћо и сестре, захтевају ови мученици, то од нас захтевају не само ови мученици овде у Пребиловцима, где је захваљујући овој Јеванђељској речи, подигнута најлепша спомен-црква свих наших мученика. Нигде још на другом месту осим споменика или обележја нисмо успели да направимо победу живота у виду какав овде можемо да видимо. У другим нашим селима такође постоје споменици, на нашим јамама су подигнуте Цркве у Херцеговини, али је ова круна свих и најлепша од свих. Зато је важно да се у овој Цркви научимо како треба, а треба онако како нас је учио данас Апостол Павле: у трпљењу, у смирењу, у мудрости, у благоразумности, у доброти, у честитости, у правди у милости и никада и нипошто ни са каквом мржњом чак ни према џелатима, јер то нас Господ учи. Господ који са крста говори ”Опрости им Оче јер не знају шта раде”. Једино тада побеђујемо. Једино тада смо мудри и једино тада смо безазлени. Наравно, мудрост увек значи да не смемо бити наивни. Мудрост подразумева све оно што је важно за живот и спасење, што је важно за наш живот овде на земљи: отворене очи, свест о свему што се око нас збива, али оно што је хришћанска мудрост, она не сме да буде праћена било каквом злобом, она мора да буде праћена безазленошћу, кротошћу, смирењем, трпљењем, јер како каже Апостол Павле: ”Та мудрост и та љубав коју нам доноси Бог је милокрвна: све трпи, све сноси и свему се нада”. Том љубави браћо и сестре дошле су ове свете кости. На најлепше место на које могу доћи кости људске. Дошле су у центар храма Васкрсења и постале животворне кости. Постале праве свете кости захваљујући живоме Богу. Јер он ће од наших костију кад ми сви умремо подићи нас и васкрснути нас и учинити да будемо живи. Без њега је то немогуће. А на њега се морамо угледати. Он није био убица. Иако је могао да скупи хиљаде ангела и архангела. Он је био онај који је дао живот за друге. То је наш Бог браћо и сестре. У тог Бога ми верујемо. Ми не верујемо у Бога који има мач, који има силу, који има моћ. Ми верујемо у Бога који је имао снаге да да свој живот за наше спасење. За њихово спасење Он је дао живот, и даће живот и даје живот за наше спасење. Зато браћо и сестре морамо да се угледамо на њега пре свега по његовој кротости и његовој љубави. По његовој љубави према онима који га не воле. По његовој љубави према онима који га хапсе, који га туку, који га разапињу. По његовој љубави према онима који га се одричу, као што је био Петар. Према његовој љубави према онима који га издају као што је био Јуда, коме каже: ”Зар целивом издајеш учитеља?” Kолико пута ми браћо и сестре тако један другога целивамо а у срцу нешто Јудинско носимо?! Kолико пута смо слаби као Петар?! Kолико пута смо немоћни као људи?! Али оно што је чудесно, оно што је неизрециво, оно што је неописиво, оно што нас је довело у Цркву је такав Бог који све увек и изнова прима. Свакога прима, никога не одбацује, грешника милује, праведника љуби. И зато браћо и сестре немојте да узимате његов суд у своје руке. Његов суд је милостив и праведан, а наш суд је увек неправедан и самим тим и немилосрдан. И сваки који суди тако узима на себе велику и опасну невољу да може да буде осуђен. Нека би Госпдо благи, нека би Христос Васкрсли, нека би Христос који је распет за нас, нека би Христос који је учинио чудо у овом Храму и на овом месту и из пепела подигао ове кости и направио од њих тело овога Храма, нека би и нас васкрсао, и наше посрнуле душе, и наше посрнуле умове, и нашу посрнулу вољу, и наше оскрнављено тело, и наше, о како наше јадне и неспособне умове у којима често једно зрно зависти, зато што је неко мало виши, мало богатији, мало лепши, мало бржи, мало здравији – створе у нама несрећу и учине од нашег живота већ овде и сада пакао. Зато се браћо и сестре морамо радовати свакоме, свачијем успеху, свачијем срећу, свачијем здрављу, свачијој доброти. И исто тако морамо туговати за свачију несрећу, за свачију болест, за свачију немоћ. А не да буде обрнуто, како често бива, да се ми радујемо несрећи другога а да се не радујемо његовох срећи. Дај Боже да данас на овом чудесном и светом месту огрејани благодаћу Божијом, која је као што рекох, ове кости спасла и претворила у најлепши Храм, тако и нас спасе и наша тела претвори у најлепши Храм, Храм живота и Храм Васкрсења, амин, Боже дај. СВЕТИМ Новомученицима ПРЕБИЛОВАЧКИМ ТРОПАР, глас 8: Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења; љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте. од Господа молите нам вечно спасење и свему свету јеванђелско покајање. КОНДАК, глас 3: Новомученици Свети за веру пострадасте: у јаму за Христа невини бачени бисте, од верних с љубављу из јаме извађени, у Спомен Храму с љубављу положени. Но Храм ваш безбожни разорише, и мошти ваше ко Савине попалише. Данас нову Голготу и Врачар обнављамо и Вас са Светим Савом смирено молимо: У Царству Небеског мира почивајте и Христово и наше Васкрсење сведочите. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. У Храму Светог пророка Илије у Млаки код Јасеновца, јуче, 22. априла, Светом архијерејском литургијом коју је с вјерним народом и уз саслужење свештенства и монаштва из Епископија: Бихаћко-петровачке, Новограчаничко-средњезападноамеричке, Захумско-херцеговачке, и Пакрачко-славонске, служио Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски г. Јован, обиљежен је централни молитвени догађај сјећања на Новомученике јасеновачке и на све пострадале током Другог свјетског рата, објавио је манастир Јасеновац на својој Фејсбук страници. Литургији су присуствовали изасланик предсједника Републике Српске и изасланик премијера Црне Горе, као и политички представници Срба из Хрватске и Србије. Након прочитаних одјељака из Светог писма, по благослову владике Јована, окупљени народ пригодном бесједом поздравио је архимандрит Варнава (Дамјановић), игуман Манастира Трескавац. На крају овог молитвеног славља одслужен је помен пострадалима, а затим у славу Божију, у част и спомен свих Светих Новомученика Јасеновачких који вијенац славе задобише, освештан је славски колач и жито. Вјернима се архипастирском бесједом обратио и Преосвештени владика г. Јован који је казао да је сила Божија присутна на овим мјестима баш зато што су она мјеста страдања: “Немојте очекивати да ико икада дође на оваква мјеста без јаука и вриска јер ово је Јасеновац. Оно што ће доћи, доћи ће на ова мјеста без мржње, без освете, доћи ће праштајући и молећи се Богу”. Епископ Јован је након тога у манастиру Јасеновац освештао новоуређени конак. По извршеном чину освећења Епископу Јовану је уручена икона Новомученика Јадовничких. Дан сјећања на жртве холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Другом свјетском рату обиљежава се у спомен на 22. април 1945. године, када је дошло до пробоја посљедњих логораша из логора Јасеновац који је функционисао у оквирима Независне Државе Хрватске. Извор: Манастир Јасеновац
  4. Дана, 21. октобра 2016. навршава се 75 година од стравичног ратног злочина који су над становништвом Крагујевца 1941. починили припадници немачких окупационих снага. Почевши од 2012. године, у нашој земљи тог се датума као државни празник обележава Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Овај дан постао је званични државни празник у децембру 2011. када је Народна скупштина Србије усвојила измене Закона о државним празницима. То се чини као спомен на 21. октобар 1941. године и „крваву јесен“ током које је немачки окупатор извршио масовни ратни злочин над цивилима у граду Крагујевцу (али и другим крајевима Србије). На суђењу нацистичким ратним злочинцима током Нирнбершког процеса прихваћена је чињеница да је тог октобра у Крагујевцу стрељано око 7000 цивила, а накнадна дугогодишња истраживања наших државних органа и институција утврдила су имена 2792 убијена. Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 16. септембра 1941, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се за сузбијање општег устаничког покрета у Србији примене драконске мере и предложио да се на име одмаздe за изгубљени живот сваког немачког војника стреља од 50 до 100 особа. Упркос томе, четници и комунисти 29. септембра су заједничком акцијом ослободили Горњи Милановац. Том приликом заробили су извесни број Немаца из Шесте чете 920. батаљона земаљских стрелаца, који су били стационирани у том месту. Немачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу, 749. пуку под командом капетана Фрица Фидлера, да ослободи заробљенике. Јединица је два пута то безуспешно покушавала; у трећем покушају успели су да уђу у Горњи Милановац, али тамо нису затекли своје саборце и сународнике које је требало да ослободе. Као одмазду, Немци спаљују град и међу становништвом узимају таоце. Приликом повратка у Крагујевац, на пола пута између Бара и Љуљака, долази до сукоба са припадницима здружених комунистичких и снага Југословенске војске у Отаџбини. Жртава је било на обе стране: Немци су изгубили 10 људи, док их је 26 рањено. То је био главни повод за масовно стрељање цивила и крвави крагујевачки октобар 1941. Немачки командант окупиране Србије, генерал Франц Фридрих Беме, издао је 10. октобра наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за сваког рањеног 50. Дакле, као одмазду за немачке губитке у описаном сукобу требало је убити укупно 2300 људи. Ту наредбу донео је мајор Ото Деш, командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву, а проследио ју је команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу (који је, узгред речено, био и протестантски теолог). Покољ су извршиле јединице Првог батаљона 724. пешадијског пука и Трећег батаљона 749. пешадијског пука. Масовна хапшења становништва вршена су без већих проблема, понајвише благодарећи образложењу Немаца да је реч о рутинским контролама, проверама и замени личних1докумената, чиме је пасивизиран сваки вид отпора. Ухапшени су затварани у хангаре четири топовске шупе које је некада користио предратни артиљеријски пук „Танаско Рајић“. Надомак тзв. топовских шупа људима су одузимана сва документа. Хапшења од стране окупатора била су потпуно неселективна: људи су лишавани слободе на улицама, својим радним местима, у црквама, властитим кућама и двориштима, трговинама, кафанама… Немци су упали и у Гимназију и остале школе, прекинули наставу и такође лишили слободе и професоре и ђаке почев од петог разреда па навише. Током 19. и 20. октобра затворено је на хиљаде мушкараца старости од 16 до 60 година. Занимљиво је да је том приликом ухапшен и одређен број Хрвата и Бугара који су живели у Крагујевцу, али су их нацисти убрзо ослободили. Прво масовно стрељање грађана извршено је 20. октобра 1941. године у 18 часова. Сви сужњи одведени су у двориште касарне некадашњег Трећег артиљеријског пука и тамо детаљно претресани. Немци су потом извели на губилиште две групе цивила: прво су стрељали групу од 66 особа, а затим и групу од 53 особе које су доведене из затвора (у којој је било и талаца и предратних робијаша). Немачке окупационе снаге су 20. октобра 1941. године стрељале укупно 119 лица српске и јеврејске народности. Најмасовније стрељање цивила у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. Тога дана нацисти су извели 2301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама. Масакр је почео у 7 часова. Из барака су одвођене групе од по 100 људи на оближње благе падине око Алајбеговог (Ердоглијског) и Сушичког потока, где су сатима без милости убијани. До 14 часова све је било готово: окупатор је ликвидирао укупно 2272 лица, а Крагујевац и добар део овога дела Шумадије остали су задуго завијени у црнину. Међу убијенима било је и 217 малолетника – од чега 60 ученика Гимназије старијих од 15 година, као и 134 малолетне особе које нису ишле у школу. Убијена су и 23 детета узраста испод 15 година. Већи део „вишка“ ухапшених задржан је да би у наредним данима у масовне гробнице сахрањивао жртве крагујевачког масакра, док је мањи део пуштен кућама. Међу њима је био и тадашњи гимназијалац, потоњи чувени глумац Милосав – Мија Алексић. Обележавање гробова крстовима и приступ члановима породица стрељаних био је забрањен. Међутим, током ноћи, Крагујевчанке – углавном мајке и жене побијених – успевале су да се провуку до Шумарица, где су међу мноштвом лешева тражиле тела својих ближњих. Захваљујући њима, пронађено је и спасено неколико особа које су чудом преживеле немачке рафале. Сахрањивање је трајало данима. Укопавањем жртава руководили су припадници Српског добровољачког корпуса (тзв. љотићевци), уз надзор немачких окупатора. Постоје сведочанства о десетинама случајева у којима су породице успеле да пронађу своје покојнике, однесу њихова тела са стратишта и достојно их сахране у породичним гробницама. Према до сада прикупљеним подацима, у Крагујевцу и околним селима октобра 1941. стрељана је укупно 2381 особа, од чега 2355 мушкараца и 26 жена. Тачан број масовних гробница и појединачних гробова у Шумарицама ни до данас није утврђен. Једно сведочење говори о 30 великих хумки и 4 – 5 мањих гробова, док извештај комисије основане после рата барата бројем од 31 масовне гробнице и „неколико појединачних гробова“. Спомен парк „Крагујевачки октобар“ и Музеј „21. октобар“ Подручје Спомен парка “Крагујевачки октобар“ простире се на површини од 352 хектара и уоквирено је благим падинама у чијем подножју протичу два потока – Ердоглијски (Алајбегов) и Сушички. Они цео комплекс деле на две засебне целине. По читавом простору расејано је 29 обележених гробница у којима су сахрањене жртве стрељања 21.октобра 1941. Тридесета гробница је ван подручја Спомен парка и налази се у насељу Централна радионица, а у њој је покопано 123 Срба и Јевреја убијених 20. октобра 1941. Место страдања је 1953. претворено у Меморијални парк, а следеће 1954. године, на свејугословенском конкурсу за његово уређење, као најбоље идејно решење изабран је рад београдских архитеката Михајла Митровића и Радивоја Томића. Према том плану, простор Шумарица представља посебну урбанистичку целину чији су главни елементи гробнице стрељаних. Њих повезује кружни пут дужине седам километара који данас носи име по академику проф. Десанки Максимовић; она је, дознавши за нечувено зверство окупатора у Крагујевцу, у даху написала чувену поему „Крвава бајка“, која је први пут објављена након рата. Изузев Десанкиног венца, инфраструктуру Спомен парка чине још пешачке стазе и одговарајући меморијални и туристички објекти. Зелене површине оплемењене су и култивисане по угледу на парк – шуму. У оквиру Спомен парка подигнута је и православна капела – храм Крагујевачких новомученика (чији помен наша Црква врши 21. октобра) у српско – византијском стилу, а дело је архитекте Љубице Бошњак. Темеље ове цркве 14. маја 2002. освештао је Патријарх српски г. Павле. Једна од најважнијих одредби Урбанистичког плана тицала се тога да свака гробница буде обликована скулпторално и архитектонски споменицима. До сада је подигнуто укупно 10 споменика поред 14 хумки. Свакако најпозанатија целина је Споменик стрељаним ђацима и професорима (подигнут 1963, аутор је вајар Миодраг Живковић) на месту где је убијена највећа група ученика Гимназије и 15 њихових професора. Тај споменик временом је прерастао у један од најпрепознатљивијих симбола града Крагујевца. Спомен – музеј „21. октобар“ отворен је 1976. као саставни део Спомен парка и ове године обележава четири деценије постојања и успешног рада. Одсуство отвора (прозора) на фасадама музејског здања симболизује безизлазност ситуације ненаоружаних људи који су се нашли испред митраљеских цеви, 33 кубуса представљају 30 гробница у самом Спомен парку и још три које се налазе ван његовог подручја, док провидне „пирамиде“ од плексигласа на њиховим врховима представљају последњи поглед умирућих уперен ка небу. У основи плана зграде је крст, хришћански симбол страдања али уједно и симбол победе. Спомен парк „Крагујевачки октобар“ проглашен је 1979. за непокретно културно добро као знаменито место од изузетног значаја. Манифестација „Велики школски час“ Акедемија под званичним именом „Велики школски час“ први пут је одржана 1944. године у Крагујевцу, а прва манифестација на самом месту страдања, поред хумки у Шумарицама, 1957. године. Од 1963. организацију преузима Спомен парк „Крагујевачки октобар“’. „Велики школски час“ тада добија нову физиономију: садржи елементе одавања поште стрељанима и елементе уметничког програма. Током комеморативног дела интонирала се химна, полагани су венци, говорили су преживели са стрељања и преношене кратке вести са светских ратишта. Уметнички део чинио је избор прозних и поетских текстова из постојећег родољубивог штива, уз наступе драмских уметника и учешће познатих хорова и оркестара. Такав програм, прилагођен новим захтевима, од 1964. године са почетком у 11 сати и трајању од 45 минута (колико траје и сваки школски час), почео је стално да се одржава код Споменика стрељаним ђацима и професорима. Од 1971. године формира се Савет „Великог школског часа“ на републичком нивоу који утврђује концепцију, садржај и програм манифестације, бира књижевника који ће наменски писати поему за извођење, те режисера и композитора који ће стварати оригиналну музику за ту прилику. Душко Радовић био је аутор поеме „Црни дан“ која је изведена на „Великом школском часу“ те 1971. године. Режисер је био Здравко Шотра, који је поставио основе његовог сценског идентитета, а композитор је био Константин Бабић. Извођењем државне химне и полагањем венаца и даље почиње сваки „Велики школски час“, а од 1991. године претходи му парастос стрељанима који служи епископ Епархије шумадијске са свештенством. У програмима од 1971. до данас учествовало је више од 50000 извођача, реномираних уметника свих профила. Написано је и изведено више од 30 поема и два драмска дела те 31 оригинално музичко дело, што представља уметничко благо које даје велики допринос српској савременој књижевности и музици. Уз молитве Господу да новомученици крагујевачки у најскоријој будућности најзад и званично буду придодати календару српских Светих, упућујемо позив свим људима добре воље који још увек нису били у прилици да посете крагујевачки Спомен парк и музеј „21. октобар“: дођи и види! (Јн 1, 46). Срећко В. Ђорђевић *Објављено у ''Православљу'' - новинама Српске Патријаршије (бр. 1237, 1. октобар 2018, стр.19-21) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас! Архимандрит Јован Радосављевић: Свети Српски Новомученици Јасеновачки Служба Светим Новомученицима Извор: Епархија славонска
  6. ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима. Тропар. глас 4. Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов. Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом, молећи се за оне који су те мрзели и гонили. Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља. И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило, молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех." СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао. ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева. ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму. СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година. ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен. СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен. СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву. ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)." Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен. ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну. ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша. СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године. СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира. СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године. СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији. СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године. СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године. СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару. СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима. СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле. ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве. АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је 21. октобра 2019. године свету архијерејску Литургију на платоу испред храма Светих новомученика крагујевачких у Шумарицама поводом 78 година од стрељања преко две хиљаде Крагујевчана од стране немачке окупаторске силе. У славу и част Светих крагујевачких новомученика појали су ученици Богословије Светог Јована Златоуста. Пошто је славски колач преломио са г. Јованом Алексићем, ктитором шумаричког храма, владика Јован је поручио: -Христос по среди на! Јесте и биће! Господ нас је сабрао и по среди је нас и наших новомученика крагујевачких, дајући тако смисао њиховом страдању, а нама даровавши нове молитвене заступнике из нашега рода. Епископ шумадијски Јован је затим, заједно са свештенством и верним народом, испред спомен обележја V3 служио молебан Светим новомученицима. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. У оквиру Дана Светих новомученика јасеновачких, који су почели у петак 6. септембра, научним скупом „Новомученици: Полиперспектива V“ у Загребу, јуче је у манастиру Ораховица служена Света архијерејска литургија, док је централна прослава одржана у суботу 7. септембра у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Светом архијерејском литургијом у манастиру Јасеновац началствовао је Његово преосвештенство Епископ марински и јургинског Инокентије из Руске православне цркве, уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија, свештенства и вјерног народа Епархије пакрачко-славонске и сестринских епископија. У својој бесједи владика Јован је говорио о величини и значају овог храма, као и светињама које се у њему налазе. „Ево нас овдје окупљених над моштима Светих новомученика, не само јесеновачких, него и пребиловачких, јер они су једно у Царству небескоме, као и у српскоме крстоваскрсноме крсту, животу и судбини. Желим да захвалим нашој браћи Далматинцима, чуварима Гроба Христовога који су са нама овдје од првога дана. Они нису овдје по положају, нити су позвани или мољени, већ долазе, не као у своју кућу, већ на своју кућу, јер ово је исти Христов гроб као у Јерусалиму.“ Владика је истакао да је манастир Јасеновац кућа која се обнавља. Током Другог свјетског рата манастир је био разорен а послије 1945. године све до седамдесетих година прошлог вијека, комунисти нису дозвољавали његову обнову. Као парохијски храм је освештан тек 1984. године. Нажалост онда је доживио нову голготу, да би тек 2000. године био проглашен за манастир. Тада је у њему био само један калуђер. „Хвала Богу васкрсао је. И ја вас молим да се молите Богу за мати Серафиму и њено сестринство које чувају и обнављају манастир, нашу највећу светињу послије Косова и Метохије.“ Преосвећени владика је најавио да ће се 22. априла идуће године обавити освећење параклиса Светих новомученика јесновачких, који се налази на мјесту њиховог мучеништва и страдалништва. Такође, 15. и 16. новембра ове године у Кућанцима, родном селу Светог Патријарха Павла, биће освећење обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла, који је срушен 1992. године само зато што је у њему 1914. године крштен свете успомене Патријарх српски Павле. Након Литургије у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља на хумци код Каменог цвијета благосиљани су славски приноси. По завршетку молитвословља, окупљеном народу јеванђељске ријечи је упутио викарни Епископ диоклијски Методије. Он је своју бесједу почео стиховима који, по његовим ријечима, најбоље осликавају и изражавају судбину нашег народа, поготово оног који је овдје принио себе на жртву Христу Богу нашем: Слиједујући Богу и прецима населисмо небо са свецима и нахранисмо земљу херојима, још мирно идемо за њима да и себе на жртвеник дамо. Од тог пута бољи пут не знамо. „Свети мученици јасеновачки су, као што се каже њиховом у кондаку, као чисти, чедни, дивни кринови принешени Богу на дар и унешени у овај дивни обновљени Храм рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, као што су и са Косова Поља у Грачаницу унешени божури косовски.“ Преосвећни владика Методије је казао да је једно од највећих чуда Божијих стварање овога свијета и наше увођење из небића у биће, а још веће чудо је оно које се данас десило овдје на Светој литургији: претварање хљеба и вина у Тијело и Крв Христову којом смо се причестили. Он је казао да ништа мање чудо није то да се на оваквом мјесту бола, ужаса и страдања превали преко језика и усвоји својим срцем, и то у животу своме испуни на дјелима, заповјест Христова о љубави: Љуби ближњега свога као самога себе. „И управо та заповијест о љубави на коју нас Христос призива говори нам да ми немамо другога непријатеља осим гријеха смрти и ђавола“, бесједио је владика. Љубав на коју нас Христос позива је она која изгони страх и која све лијечи, поручио је Епископ диоклијски г. Методије: „На то нас позивају и Мученици јасеновачки јер ћемо бити њихови истински сродници само ако будемо сродници у духу с њима, а не само у крви и тијелу. И нека нас данашњи празник научи љубави Христовој. Оно што је највеће чудо је то да се у овој долини овдје, као и у цијелој земаљској долини, проповиједа Христова љубав и заповијест. Нека нас то оснажи и изведе на пут оних које данас прослављамо, да славимо Христа Бога нашега са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова. Амин! “ У оквиру празновања Светих новомученика јасеновачких у петак 6. септембра, по пети пут, одржан је научни скуп „Новомученици: Полиперспектива V“ у Српској православној општој гимназији у Загребу. Након Симпосиона, у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу служена је вечерња служба. Дани Светих новомученика јасеновачких завршиће се у сриједу 11. септембра, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, када ће се у обновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима служити Света архијерејска литургија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550- 600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновље живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату. Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете Литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских Светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом- саркофагом, као и зидови у висини 6- 8 метара изнад земље. У јуну 1992. снаге Репубилке Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром. Обнова храма се ради по новом пројекту чији су аутори су арх Предраг Ристић, професор Акедемије за уметности и консервацију СПЦ и његов син Сава Ристић. Пројекат је рађен по узору на Храм Гроба Господњег у Јерусалиму. Сачувани дијелови мученичких костију биће положени у гробницу на средини храма, а њен изглед подсијећаће на гроб Витлејемских мученика, дјеце, које је побио цар Ирод када је чуо да је рођен Спаситељ. На зидовима храма, попут Јад Вашема, биће уклесана позната имена Срба из Доње Херцеговине, страдалих од усташа у Другом свјетском рату и оних из других крајева убијеним на овом подручју. Зато би овај храм, саграђен на костима и пепелу невиних мученика требао да буде један од значајнијих споменика српског народа. У суботу 3. августа 2013. године Његово преосвештенство умировљени епископ Захумско Херцеговачки и Приморски Атанасије, освештао је камен темељац Спомен храма Васкрсења Христовог у Пребиловцима и до 06. септембра 2013. године урађена је костурница те су завршени радови на темељима храма. Ових дана радови на обнови пребиловачког храма су настављени. Наставак радова је велика радост и охрабрење за сав досадашњи труд, али још већа одговорност и обавеза да се истраје на изградњи Дома Господњег на овом светом, и на далеко по страдању чувеном мјесту. Упоредо с радовима настављају се акције прикупљања средстава за обнову храма у Пребиловцима и позивамо да са истим и још већим еланом и одушевљењем радосно искористимо могућност да се сви заједно сврстамо у ред оних наших предака који су вијековима градили и обнављали храмове на овим просторима. СВЕТИМ Новомученицима ПРЕБИЛОВАЧКИМ ТРОПАР, глас 8: Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења; љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте. од Господа молите нам вечно спасење и свему свету јеванђелско покајање. КОНДАК, глас 3: Новомученици Свети за веру пострадасте: у јаму за Христа невини бачени бисте, од верних с љубављу из јаме извађени, у Спомен Храму с љубављу положени. Но Храм ваш безбожни разорише, и мошти ваше ко Савине попалише. Данас нову Голготу и Врачар обнављамо и Вас са Светим Савом смирено молимо: У Царству Небеског мира почивајте и Христово и наше Васкрсење сведочите. +Епископ Атанасије (1992-2013, Манастир Тврдош-Требиње) Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  10. Данас на празник Светих Кирика и Јулите, на 75. годишњицу од геноцида у Велици, литургијским сабрањем прослављени су Велички и Горњеполимски новомученици и храмовна слава ове светиње. Свету Архијерејску Литургију, у цркви Светих Кирика и Јулите, која је подигнута у спомен на више од 500 дјеце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. на најмонструознији начин убили припадници фашистичке „Принц Еуген“ дивизије и „Скендербег“ дивизије, потпомогнуте балистичко-вулнетарским слугама из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су преосвећена господа епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и пакрачко славонски Јован уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва. Само у Велици од свих жртава колико је дјеце побијено – преко 60 одсто дјеце и омладине до двадесет година. Онда и мајке, пострадале са својом дјецом, жене труднице и нејач и Велици и на свим другим мјестима. Током другог свјетског рата такву смо судбину доживјели и ту смо горку чашу као народ испили, поручио је владика. Он је указао да ова жртва све нас уједињује и да смо у тој жртви једно, а потом подсјетио и на жртве злочиначког логора Јасеновац. Ми овдје имамо овај дивни сабор у Велици и једном годишње се окупљамо и треба га чувати. Сваке године је све љепши и свјетлији, истакао је он. Послије Литургије и ломљења славског колача, услиједио је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза братске љубави, коју су уготовили Дарко и Дејан Микић са братством. Славски колач за идућу годину преузело је братство Кнежевића. Завичајно удружење „Клуб Велика“, организовало је синоћ изложбу под називом „Геноцид у Велици очима нациста“, на којој је изложено преко 50 фотографија, докумената, извјештаја и записника, који су резултат петогодишњег рада Тима за истраживање геноцида у Велици, који је формирао „Клуб Велика“. Извор: Радио Светигора
  11. Црква Христова 28. јуна/11. јула савршава молитвени спомен на Свете славне и добропобедне новомученике и исповеднике Дабробосанске и милешевске, као и на Светог славног и доборопобедног свештеномученика Нестора, игумана милешевског. ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима. Тропар. глас 4. Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов. Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом, молећи се за оне који су те мрзели и гонили. Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља. И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило, молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех." СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао. ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева. ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму. СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година. ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен. СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен. СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву. ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)." Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен. ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну. ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша. СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године. СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира. СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године. СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији. СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године. СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године. СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару. СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима. СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле. ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве. АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници. Свети Свештеномученик Нестор, игуман милешевски Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било. Духовни печат оца Нестора Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво. По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља. Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период. Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма. Мученичко страдање Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата. Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена. Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором. После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића. Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу. Чињенице Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина. О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“ Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку. Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег: - зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга; - што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун; - што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33). Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом. Прави сведоци Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима. Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора. Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије. Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива. Само један је судија Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски. Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле. Свети свештеномучениче Несторе, моли Бога за нас! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Свету Литургију служили Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ славонски г. Јован и умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије. Молитвено сећање на страдање српског народа у Другом светском рату које Епископија славонска литургијски обележава сваке године у храму Светог пророка Илије у Млаки 22. априла, на дан пробоја последњих јасеновачких логораша, и ове године отпочело је у навечерје празника вечерњим богослужењем у манастирском храму Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Уз учешће свег свештеног клира и монаштва Епископије пакрачко-славонске, у присуству Преосвештене господе Епископа пакрачко-славонског Јована и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, празнично вечерње, уз саслужење ђакона Милана Јовића, служио је архимандрит Павле (Радусиновић), игуман манастира Ораховице. Сутрадан, 22. априла 2019. године, у храму Светог пророка Илије у Млаки светом архијерејском Литургијом, коју је - уз саслужење Преосвештене господе Епископа пакрачко-славонског Јована и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, свештенства и монаштва - служио Високопреосвештени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, обележен је централни молитвени догађај сећања на Свете новомученике јасеновачке и на све пострадале током Другог светског рата. После читања одељака из Светог Писма, окупљени народ пригодном беседом је поздравио митрополит Порфирије, а по свршетку Литургије вернима се архипастирском беседом обратио и владика Јован. На крају молитвеног славља одслужен је помен пострадалима, а у славу Божју, част и спомен свих Светих новомученика српских који венац славе задобише освештан је славски колач и жито. Извор: Српска Православна Црква
  13. Дана 12. фебруара 2019. у Градској изложбеној сали града Орска (Јужни Урал) биће отворена изложба посвећена мученицима логора смрти Јасеновац. Отварање изложбе су благословили епископ орски и гајски Иринеј и епископ пакрачко-славонски Јован. У најави за изложбу се каже: „Мрежа концентрационих логора Јасеновац, која је постојала на територији марионетске «Независне државе Хрватске» за вријеме Другог свјетског рата једно је од најстрашнијих мјеста страдања братског српског народа. За непуних пет година постојања (1941–1945) хрватски фашисти-усташе у њему су усмртили преко 700 хиљада Срба, Јевреја и Рома. СПЦ их је прославила у лику светих и сјећање на њих обиљежава се у септембру и у априлу, који су посебни дани мучеништва српског народа, а у самом Јасеновцу обновљен је манастир Светога Јована Претече, који припада Славонској епархији. Треба цитирати ријечи Светог Николаја Велимировића о Јасеновцу, каже владајући епископ пакрачко-славонски владика Јован: «Он нам је оставио три завјета: немојте се светити, то јест, не одговарајте злом на зло, славите своје мученике и свједочите о њима свијету».“ На изложби ће бити приказане репродукције слика монахиње јасеновачког манастира Светога Јована Претече Марије (Антић), као и фотографије Алексеја Пичугина, које описују савремени живот Јасеновца. Међу изложбеним експонатима биће и репродукције сачуваних фотографија логора. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Aли ако би неко питао, ’Зашто су баш у овом тренутку ови велики и неописиви дарови дати?’ требало би да одговоримо: стога што је у овом тренутку више него у било ком другом човјек спреман и сабран да се посвети Богу, и он вапи за Њим и очекује милосрђе од Њега. (Свети Исак Сирин, Омилија двадесет и трећа)[2] Тешко да би се нашао ауторитет који би превазишао Светог Исаака Сирина када би се тражило мишљење о природи божанског виђења од оне врсте којом је био дарован небесни заштитник овог предавања, Свети Константин Велики: «Божанско виђење је умно ванчулно откривење. Њега чини ум покретан духовним увидима у Божанство. Али, моћ да се вољно покреће [ка сагледавању] божанскога без откривења од стране божанске благодати, није положена чак ни у природу ангела“.[3] Но, постоји и један много рецентнији извор који говори о Константиновом виђењу и који ћемо навести овде, иако је он прилично различитог поријекла и прилично различитог погледа на modus operandi божанских откривења. Aмеричка пјесникиња и пјевачица Пети Смит (Patti Smith) написала је и снимила десетоминутну медитативну пјесму названу Константинов сан и укључила је на свој албум Banga. (Албум је назван по псу Понтија Пилата, што је библијска чињеница позната нам из прилично свјежег апокрифа по имену Mајстор и Маргарита).[4] Banga с пјесмом Constantine’s Dream је објављена 2012. године, управо на вријеме да послужи као prequel низу светковина којима је обиљежена 1700. годишњица Миланског едикта 2013. године, чији је врхунац била литургија коју су служили сви православни патријарси окупљени у српском граду Нишу, који се звао Naissus у вријеме када је у њему Јелена родила будућег цара Константина, 27. фебруара 272. године Господње. Константинов сан је саздан у ствари из четири сна: први је сан у којем Пети Смит види Светог Франческа Асишког; други је сан сликара Пјера дела Франческе (Piero della Francesca) о Константину Великом – а дела Франческа умире баш оног дана када Колумбо открива Нови Свијет, 12. октобра 1492. године; трећи је сан самог Цара Константина о „знаку у ком ће побједити“ и коначно, четврти је сан који је Колумбо уснио кад је стигао у Америку. За Пети Смит, сви ови снови су нарколептички снови који се једва – ако ли уопште – могу разлучити од стварности, у којој она лебди пред дела Франческовом фреском у базилици у Арецу на којој је приказан Константинов сан.[5] Пјесма/поема Constantine’s Dream је јукстапозиција утопијских визија Светог Фрање, Пјера дела Франческе, Цара Константина и Кристифора Колумба с једне стране и апокалиптичког „ужасног краја човјечанства“ у освит XXI вијека с друге стране. Чак и ангел који долази Константину „и покаже му / Знак Часног Крста на небесима / И на њему је било написано / У овом знаку ћеш побједити“ на крају постаје Колумбов водич у „апокалиптичну ноћ“ у којој „Колумбо видје васколику природу у пламену“: Но, није јасно да ли је ангел из нарколептичног сна Пети Смит био и вјесник „истинског виђења“ које долази само „Кроз очишћење ума“, као што је такво стање описао Свети Исаак Сирин.[6] Када се Пети Смит успела на подијум у Штокхолму у суботње јутро 10. децембра 2016. године да би примила Нобелову награду за књижевност у име Роберта Алена Цимермана,[7] и ми смо закорачили корак дубље у нарколептичну визију. На основу поређења с Откривењем Светог Јована Богослова које је извео Грејл Маркус (Grail Marcus), у Дилановој поезији су „прве визије присутне, сведене на земљу и у свакодневицу али седми печат недостаје“.[8] У очекивању пуноће спознаје, пјевач зна само једну ствар: „Пропутовао сам Источним Тексасом / Где су многи мученици пали / Aли нико није пјевао блуз као Слијепи Вили МекТел.“[9] Из ове пјесме и Диланова два говора везаназа Нобелову награду – први је прочитала Пети Смит 10. децембра 2016, а други је одржао сам Боб Дилан 5. јуна 2017. године – и коначно из Диланове пјесме Тешка киша ће пасти (A Hard Rain’s A-Gonna Fall) коју је Пети Смит отпјевала у Штокхолму 10. децембра 2016, ми у ствари и сазнајемо неколико ствари о откривењу. Прво, увиђамо чињеницу да је рат отац свих виђења. Наиме, сва три омиљена романа која су пресудно утицала на Диланову пјесничку визију говоре о рату: Moби Дик је морнарска повијест која говори о вољи да се иде у рат; На Западу ништа ново је књига о томе како је бити увучен у мистериозни вртлог смрти и бола који прате рат; коначно, Oдисеја је чудновата пустоловна повијест о зрелом човјеку који покушава да се врати кући из рата у коме је учествовао.[10] Друго, још из обе пјесме из 1963. године написане „истим апокалиптичним језиком“ – Masters of War и оне коју су Дилан и Пети Смит принијели на свечаности у Штокхолму, Тешка киша ће пасти – очевидно је да су ратови нашег покољења апокалиптички ратови и да морају бити описани апокалиптичким језиком. Пјесник је „чуо грмљавину таласа који би могао да потопи сав свијет“[11] у своме „Aрмагедону“,[12] а господари рата лажу и обмањују „као Јуда у древности“ и „убацили су најгори страх / који икада може бити убачен / страх од тога да се доносе дјеца / у овај свијет“. Стога, наше је вријеме – вријеме Страшнога суда у коме „ни Исус неће / опростити то што чините“.[13] Оно треће што видимо јесте да тај „aпoкaлиптички језик“ веома често поприма неочекиване изражајне облике: то је блуз у случају Слијепог Вили МекТела, барда земље „проклете од Њу Орлеанса до Јерусалима“, где су „многи мученици пали“.[14] A сљепоћа је знак којим је означен Шаул на своме путу за Дамаск (Дјела 9:3-9); слијеп је био и пјевач Oдисеје, као што су били и многи његови балкански насљедници; једнако тако је у мраку пећине на Патмосу љубљеном ученику Христовом било дато откривење и у њој је он видио бензбројне мученике како стоје пред престолом Божијим и пред Јагњетом: „Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убјелише их у крви Јагњетовој“ (Откривење 7:14). Стога, очигледно је да је мучеништво формативни елемент Дилановог космоса, мјесто где се срећу рат и виђење. Иако Дилан овај појам користи ријетко и суптилно, његова символичка тежина је изузетна; мучеништво је „фигура сукоба духа, завјета и вјере која покреће ове пјесме и Диланово дјело у цјелини“.[15] Ова „фигура“ има свој епитом у пјесми Сањао сам да сам видио Светог Августина у којој, опет у нарколептичној визији, Свети Августин приговара вођама Дилановог покољења како „Нема мученика међу вама данас / Кога бисте звали властитим својим“.[16] У свом разумијевању важности мучеништва, Боб Дилан силази у највећу дубину јудеохришћанског предања, у њен мистички извор: култ мученика је био – према Данијелу Бојарину (Daniel Boyarin) – „фундаментални чинилац у настанку ‘нових’ религија, хришћанства и рабинског јудаизма, и уочавамо еминентан структурни и богословски паралелизам између развојних жанрова хришћанског и јеврејског мучеништва другог, трећег и четвртог вијека.“[17] Боб Дилан је очигледно у стању да препозна мучеништво, али он иде дубље од препознавања: гледајући страдање праведних робова на америчком Југу или „ту удолину где мученици плачу а ангели се поигравају с гријехом“[18] и потврђујући „да он лично може да утврди њихово страдање својим сопственим чулима, тиме он у суштини признаје да он није више пуки посматрач, него да досеже ону златну жицу између небеса и земље коју није могао да досегне у сну.“[19] Године 2012. Боб Дилан не само да је досегнуо ту „златну жицу“ него је о њој и нешто опширнје казао. Поводом пола стољећа свог рада – који је почео његовим првим албумом Bob Dylan 1962. године – он је дао један свеобухватни интервју француском издању магазина „The Rolling Stone“. Новинар који је интервјуисао Дилана посегао је дубоко уназад, у Диланову суштинску тему: ропство и расизам; Дилан је признао да он не полаже никакву наду у моћ политике да измјени добоко усађене предрасуде и мржње и устврдио је да само измјена срца може заиста да промјени човјека и друштво. Затим, Дилан иде и дубље и каже да дуготрајно и тешко страдање развија у срцу жртве чуло којим она препознаје зло у срцу свог мучитеља, чак и кад се он и не понаша као мучитељ: „Ако ви у својој крви имате робовласника или [Ku Klux] Клан, Црнци то могу да осјете. Та ствар се протеже до данас. Као што Јевреји могу да осјете нацистичку крв, и као што Срби могу да осјете хрватску.“[20] О каквој је то крви ријеч? Овде се суочавамо с једном различитом димензијом мучеништва коју ријетко срећемо у древним мартирологијима: било да је ријеч раби Акиви или о Светом Поликарпу, у центру старих наратива је увијек мученик као невјеста Божија у свом преображеном еросу, скоро са жудњом идући ка мучеништву „као једином могућем испуњењу свог духовног дамара“.[21] Овде, осим што се Хрвати као народ поистовећују с њиховом верзијом нацизма (иако појам „усташе“ ни Дилану ни читаоцима „The Rolling Stone“ вјероватно не би значио много да је употребљен),[22] срећемо се с фасцинацијом злом у злочинцу. Дилан наиме описује своју фасцинацију дубоко усађеном мржњом која је Независну Државу Хрватску претворила у кланицу: „Усташки режим је био злогласан у поратној Југославији због оркестриране кампање уништења и терора коју је повео против Срба, Јевреја и Цигана… […] Изузимајући нацистичке логоре у Источној Европи, он је подигао највећи концентрациони логор на континенту. Садизам и окрутност овог покрета шокирала је чак и отврдле нацистичке команданте, који су о њему писали с гнушањем. Mјесецима прије него што је конференција на Ванзеу уопште сазвана, режим у Хрватској је већ инаугурисао сопствени добровољни холокауст.“[23] Логор о коме је писао Рори Јеоманс (Rory Yeomans) је Jaсeнoвaц, који је већ одавно постао много више од локалног символа: чак је и доајен науке о холокаусту, Јуда Бауер (Yehuda Bauer) био изазван да каже – у често кориштеном цитату о ваљда најморбиднијем такмичењу у историји човјечанства – да је „Јасеновац, ако ништа друго, био ужаснији од својих нацистичких парњака“.[24] Начин убијања је то што је Јасеновац претворило у апокалиптички символ: специјално направљени ножеви, маљеви, мучење, изгладњивање, хладноћа, убиствен присилни рад су били начини уништења. Јасеновац није био „фабрика смрти“, смрт је у Јасеновцу била лична: жртва – био то Србин, Јеврејин, Ром или било ко кога су усташе видјеле као свога непријатеља – морао је да се суочи с мржњом свога убице очи у очи. И тешко да би Диланови стихови „видио сам собу пуну мушкараца с крвавим чекићима“[25] могли да буду примјеренији нечему колико јасеновачким убицама. Но, једна је ствар разликовала усташе од њихових нацифашистичких господара: док су нацисти били тврдокорни анти-хришћани а италијански фашисти су само нашли компромис с Ватиканом, усташе су прокламовале да је римокатолицизам у самом темељу њихове идеологије. Загребачки надбискуп „Степинац радовао се је католичкој Хрватској која је била на видику a која би замjенила вjерски и етнички разнолику творевину Версајског пакта у виду југословенске државе“,[26] али је убрзо био констерниран злочинима нове хрватске државе. Када је осудио њене злочине у писмима усташком вођству, „схватио је да знатан број бискупа и свећеника не држи до његовог ауторитета“.[27] Mноги клирици су узели учешћа у геноциду изравно или неизравно, као нпр. сарајевски надбискуп Иван Шарић: „Усред првобитног таласа усташког терора, његове дијецезанске новине су донијеле поруку да ‘љубав има границе. Покрет за ослобађањем свијета од Жидова је покрет ренесансе људског достојанства. Свемудри и Свемогући Бог је иза овог покрета.’“[28] Но, међу најбруталнијим убицама забиљежен је фрањевац Мирослав Филиповић Мајсторовић, познат као „фра-Сотона“, који се домогао врха у злочиначкој хијерархији: „Током 1942. године, када је он командовао злогласним концентрационим логором Jaсeнoвaц, 40,000 јеврејских и српских заточеника је тамо било убијено. Међу утамниченима је било 24,000 дјеце, од којих је половина било убијено.“[29] У Ватикану је „кардинал Еуген Тисеран намирисао геноцид у ваздуху на почетку Другог свјетског рата и сугерисао је тада Пију да том питању посвети једну енциклику. Но, Света Столица је пре била за то да изврши дипломатски притисак на усташку владу него да фашисте јавно прозове за неморалност геноцида.“[30] Надбискуп Степинац је слиједио папиним путем и тешка тишина је прекрила Независну Државу Хрватску. Док очигледно није било много љубави између двије хришћанске цркве, обрнут а сигурно непланиран процес је текао између православних Срба и Јевреја у најдубљим круговима заједничког пакла. У древности, уништење јерусалимског храма 70. године породило је и рабински јудаизам и хришћанство. Мучеништво којем су обе заједнице биле изложене најчешће од стране Римљана у првим вијековима након пада Јерусалима и рушења храма, било је topos где су створени њихови посебни идентитети, али и где су се они надметали. „Незнабошци не могу да схвате ко је тај Бог за кога су Јевреји вољни да умиру све време. […] A када народи свијета чују сву ову хвалу, рећи ће Израиљу: ’Дај да идемо с тобом, као што је казано: ‘Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом? (Пјесма над пјесмама 6:1)“[31] У Jaсeнoвцу – схваћеног у пуноћи његовог символичног значења – више није било надметања у мучеништву. „Први тотални геноцид који је започет у Другом свјетском рату“[32] бацио је своје жртве у aпoкaлиптични вртлог, у коме су месијанске наде биле покопане под гомилом лешева који су свакодневно пунили ледине Доње Градине, јасеновачког подлогора који је био логорско стратиште и гробиште. Злочинци, Адолф Хитлер и усташки поглавник Анте Павелић, нису били налик бројним тиранима које су Јевреји и православни хришћани претурили преко главе кроз историју; Други свјетски рат није био ни налик Вавилонском или Османском ропству, и најбоље је описан у тамним визијама које су настале као плод терапије LSD-ом а кроз коју је прошао преживели логораш Аушвица Јехиел Ди-Нур (Yehiel De-Nur) и забиљежио је у својој аутобиографској књизи, Шивити: Виђење:[33] било је то царство Ашмодеја и Тита; за хришћане то је било царство Нерона и антихриста, а и за једне и друге, то апокалиптично царство је имало форму инквизиције. Из овог пакла поникла је нова врста мучеништва: свједочити Бога не значи више само Kiddush HaShem – „Прослављање Имена“ – тј. спремност да се по цијену живота не преступе три Божије највеће заповијести, онако како је то описано у архетипској повијести о Макавејима – него сада и Kiddush HaHayim, „Прослављање Живота“: спремност да се учини све да се преживи покушај да се истреби Народ Божији, да се опстане и да се омогући Божијем домостроју да се испуни (за хришћане, другим) доласком Месије. „Ова борба за наду и жудња за животом је подвиг [кojи се oстварује путем] nekamah [праведне одмазде], mesirat nefesh [крајње посвећености], и освештања ума и воље.“[34] Стога, када чујемо овакве приче: „Сјећам се како је свештеник-мученик у Мосулу био убијен од стране једног наоружаног муслимана, који га је питао зашто није затворио своју цркву када му је тако било наређено. Хришћанин је рекао да он не може да затвори дом Божији. И, он је био убијен а скупа с њим и двојица његових саслужитеља.“[35] – очигледно нам је да је воља за преживљавањем једног обичног хришћанина из Мосула, Хомса или Горе Ливанске једнако дефинисана новим концептом „Прослављања Живота“ колико и древним и дубоко усађеним поуздањем у то да ће сан намученог Цара рођеног у Нишу да се претопи у Нестворену свјетлост: „овде нека свака уста и сваки језик заћуте, и нека срце и ум и сваки њихов покрет утихну; јер је Господар дома дошао.“[36] Извор: Теологија.нет ------------------------------------------------------ [1] Ово је текст предавања које је одржано под насловом New Martyrs and New Paradigm of Martyrdom: Jasenovac у англиканској цркви Светог Јована Богослова у Лондону 22. новембра 2018. године. Оно је одржано као редовно годишње Цариградско предавање (Constantinople Lecture) у организацији Асоцијације Англиканске и Источних Цркава (Anglican & Eastern Churches Association). Текст предавања је у свом енглеском облику укључивао и одређене чињенице чије се познавање код српског читаоца подразумијева, те су овде изостављене. [2] St. Isaac the Syrian, The Ascetical Homilies, Boston: Holy Transfiguration Monastery, 2011, стр. 243. [3] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 236. [4] Patti Smith, Banga, Columbia Records, 2012. [5] У сличном нарколептичком стању Пети Смит разговара с бистом Николе Тесле, „свеца заштитника наизмјеничне струје“, што је она описала у својој аутобиографији M Train (New York: Alfred A. Knopf, 2015.), стр. 76. Биста је стајала пред храмом Светог Саве у њујоршкој 25. улици док храм није изгорио на Васкрс 2016. године. Ту бившу епископалну капелу Свете Тројице је Српска Црква откупила 1942. године. [6] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 237. [7] Robert Allen Zimmerman, име под којим је рођен Боб Дилан (Bob Dylan), добитник Нобелове награде за књижевност 2016. године. [8] Greil Marcus, Bob Dylan, New York: Public Affairs, 2010., стр. 157. [9] Bob Dylan, Blind Willie McTell, са албумаThe Bootleg Series Volumes 1–3 (Rare & Unreleased) 1961-1991, Columbia Records, 1991. [10] Bob Dylan, Нобелово предавање. [11] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, са албума Freewheelin’, Columbia Records, 1963. [12] Tако Грејл Маркус описује пјесму A Hard Rain’s A–Gonna Fall у свом чланку за Village Voice из 1989. године; чланак је прештампан у Маркусовој књизи Bob Dylan, op. cit., стр. 148. „A Hard Rain’s A–Gonna Fall“ – рекао је Маркус 1981. године – „увијек је била асоцирана с Кубанском кризом 1962. године“. Ibid., стр. 102. [13] Bob Dylan, Masters of War, са албума Freewheelin’, op. cit. [14] Bob Dylan, Blind Willie McTell, op. cit. [15] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, у: Nick Smart & Nina Goss (ур.), Dylan at Play, Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing, 2011, стр. 25. У овом драгоцјеном есеју Арноф биљежи да Дилан користи појам „мученик“ само четири пута у свом поетском канону. [16] Bob Dylan, I Dreamed I Saw St. Augustine, са албума John Wesley Harding, Columbia Records, 1967. [17] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, Stanford: Stanford University Press, 1999, стр. 109. [18] Bob Dylan, Dirge, са албума Planet Waves, Asylum, 1974. [19] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, op. cit., стр. 37. [20] Mikal Gilmore, Bob Dylan Unleashed. Published on September 27, 2012. [21] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 114. [22] Интервју је изазвао контроверзу у хрватској јавности; хрватско удружење у Француској је тужило Дилана и уредника магазина, али је француски суд одбацио обе тужбе. Jay Michaelson, In Pursuit Bob Dylan for Hate Speech, Croatian Group Denies Holocaust, Forward; December 5, 2013. [23] Rory Yeomans, Visions of Annihilation, Pittsburgh: Pittsburg University Press, 2013, стр. VII. [24] Yehuda Bauer, Re-Thinking the Holocaust, London-New Haven: Yale University Press, 2001; стр. 50. [25] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, op. cit. [26] Michael Phayer, The Catholic Church and the Holocaust, 1930-1965, Bloomington: Indiana University Press, 2000, стр. 32 [27] Ibid., стр. 34. [28] Ibid., стр. 35. [29] Ibid., стр. 38. [30] Ibid., стр. 39. [31] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 110. [32] Jonathan Steinberg, All or Nothing: The Axis and the Holocaust. New York: Routledge, 1990, стр. 39. [33] Ka-Tzetnik 135633, Shivitti: A Vision. California: Gateways, 1998. Назив књиге је извучен из Давидовог 16. Псалма, „תהילים טז: „שיויתי ה’ לנגדי תמיד, прецизније преведеног у Дјелима 2:25: „I saw the Lord always before me“, или „I was always beholding the Lord in my presence“. [34] Молба рабина Менахема Зембе (Menachem Zemba) да се супротстави нацистима упућена пред устанак у варшавском гету априла 1943. године; цитирано према Pesach Schindler, Hasidic Responses to the Holocaust in the Light of Hasidic Thought. Hoboken: Ktav Publishing House, 1990, стр. 65. [35] Robert Fisk, Can Christians stay in the Middle East now that they are being persecuted for their ancient religion?, „Independent“, 12 October 2017. [36] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Three, op. cit., стр. 239. ------------------------------------------------------
  15. Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас! Архимандрит Јован Радосављевић: Свети Српски Новомученици Јасеновачки Служба Светим Новомученицима Извор: Епархија славонска View full Странице
  16. Изложба слика “Свети Новомученици јасеновачки у свјетлости Васкрсења” сестринства манастира Јасеновац биће отворена у Бањој Луци 2. септембра 2018. године, чиме започињу „Дани Новомученика јасеновачких“ о чему је за радио Светигору говорио Никола Борковић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  17. ОТАЦ ЈУРИЈ МАКСИМОВ РУСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ И ДАРВИН (преузето са: https://svetosavlje.org/ruski-novomucenici-i-darvin/?pismo=cir) Сасвим недавно Црква је обележила помен Сабора Новомученика и Исповедника руских. У тим данима научна заједница обележавала је двестагодишњи јубилеј Чарлса Дарина, који се прославио својом хипотезом природног настанка животињских врста и човека. Рекли би, постоји ли каква веза између једног и другог? У животима неких Новомученика веза је постојала. Неке од њих репресивна машина комунистичке државе је окривила управо због неслагања са дарвиновском хипотезом настанка човека, што се тумачило као „неслагање са науком“, па чак и „агитација против совјетског образовања“. На пример, преподобномученику Варлааму (Никољском) (+1937) у време испитивања, иследник је поставио овакво питање: „Ви сте међу децом, ученицима, покушавали да водите религиозну пропаганду? Пре свега говорили сте о томе да у школама лажно објашњавају настанак човека?“ На ово је Свети Отац одговорио: „Прошле године, када сам пролазио поред школе, обратио ми се ученик са питањем како је настао човек, рекавши да је учитељ на часу говорио о томе да је човек настао од мајмуна, и питао ме је, шта ја мислим, а ја сам на то одговорио да је настао од Бога“.[1] У то исто време други светилник Христове вере, свештеномученик Николај (Покровски) (+1937) такође је на ислеђивању одговорио: „Ја сам човек религиозан, никада се нисам одрекао, нити ћу се одрећи својих убеђења, без обзира на то што се религија разилази са науком. Да узмемо питање чак и о настанку човека; ја доказујем вернима и убеђен сам у то да је човека створио Бог, а наука говори супротно.“[2] Преподобноисповедник Гаврил (Игошкин) (+1959) за време испитивања по оптужби да игнорише науку, одговорио је: „То није истина, ја науку волим и цео живот учим, а и другима саветујем да уче, јер је учење – светлост, а неучење – тама… (Али) о стварању живота и човека на земљи ја сам говорио како је написано у Светом Писму, а другачије и не могу рећи.“[3] У то исто време, сведок који је седео у истој ћелији са свештеномучеником Павлом (Андрејевим) (+1937) говорио је да је „свештеник Андрејев… говорио да совјетска власт проповеда Дарвиново учење да је човек настао од мајмуна, а то је богохулство и лаж.“[4] Још пре поменутих Новомученика, то исто је говорио свештеномученик Владимир (Кијевски) (+1918): „Тек у данашње време је себи нашла место таква дрска философија, која обара људско достојанство и труди се да свом лажном учењу обезбеди широко распрострањивање… То учење говори да човек није настао из Божјих руку. У бесконачном и постепеном преласку од несавршеног ка савршеном, он се развио из животињског царства. И као што животиња има мало душе, тако исто и човек… Колико неизмерно дубоко све то унижава и жалости човека! Са највишег степена у реду створења, човек се спушта на једнаки ниво са животињама… Нема потребе да се такво учење оповргава на научним основама, иако је то лако учинити, јер неверје уопште није доказало своје претпоставке.“[5] Такав став наших Новомученика уопште није био случајан ни спонтан, јер су још пре револуције Руски Светитељи једнодушно посведочили оштро неприхватање предложених Дарвинових идеја. У одбацивању тих идеја иступали су, на пример, свети праведни Јован Кронштатски, Преподобни Амвросије Оптински, преподобни Варсануфије Оптински, свети Теофан Затворник, свети Макарије Невски, свети Николај Јапански, а такође су реаговали и Светитељи других Помесних Цркава: у Грчкој Цркви свети Нектарије Пентапољски (Егински), а у Српској Цркви свети Николај Велимировић. Пошто у кратком чланку немамо могућности да наведемо све њихове речи по том питању,[6] ограничићемо се само речима светог Теофана: „Код нас се сада намножило много нихилиста, природњака, дарвиниста… а ви мислите, Црква би ћутала, не би подигла свој глас и не би их анатемисала, ако би у њиховом учењу постојало нешто ново? Напротив, Сабор би се одржао истог тренутка и сви они, са својим учењима, би били предани анатеми. Садашњем чину Православља додала био се само једна тачка: „Бјухнеру, Фојербаху, Дарвину, Ренану, Кардерку и свим њиховим следбеницима – анатема!“ Да, нема никакве потребе ни за посебни Сабор, ни за какав додатак. Сва њихова лажна учења су већ одавно анатемисана.“[7] Још пре неких стошездесет година, целокупно школско образовање у просвећеној и цивилизованој Европи, укључујући и Русију, био је неодвојиво од религије, и сагласно библијском схватању настанка света, живота и човека. Треба претпостављати да тадашњим многобројним атеистима није било лако. Малобројни међу њима нису имали прилику да од рођеног детета чују: „како тата ти говориш да нема Бога, а нама су у школи рекли да је Он створио човека. Одакле су онда настали људи?“ И родитељ – слободоумник је морао дизати очи ка плафону и мрмљати: „Овај… хм… схваташ ли сине…“ (...) Након револуције, еволуциона хипотеза је постала један од главних адута антирелигиозне пропаганде па је, како смо видели, у неким случајевима постајала и једна тачка оптужбе против служитеља Цркве. Разумљиво је да сви верујући, попут Новомученика, нису били спремни да учине недвосмислени избор у корист Речи Божије и да храбро посведоче тај избор пред „спољашњима“. Ситуација се променила, тако да су сада већ деца верујућих родитеља питала: „Тата, како је у Библији написано да је Бог створио човека, када су нам у школи рекли да је човек настао од мајмуна?“ Ето и неки родитељи су онда решили да као одговор мрмљају: „па, знаш, синко… уствари, овде нема никакве разлике… то је све једно исто… наука и религија не могу да противрече једна другој, јер говоре о различитом“, и тако даље и томе слично. Током времена, међу православним хришћанима је оних који тако говоре било све више. Некима се још у совјетско време чинио прикладним да, као одговор на атеистичку критику, одговоре: „ништа слично, нека се еволуција и догодила, али на њу је са небеса гледао и благословио је Бог, тако да она не противречи вери у Бога!“ Апстрактној „вери у Бога“, попут деизма, таква тачка гледишта заиста не противречи. Али са Православљем она нема ништа заједничко. У Библији постоји конкретан опис настанка животиња и човека и он се разилази са еволуционистичким представама. Сваком непристрасном човеку је то очигледно. У чему се принципијелно разилазе? У једном случају: „створио Бог од земље“, а у другом „настало је само, из воде, а затим једно из другог“. Противречност постоји и она се неће уклонити заклињањима да „наука и религија не могу да противрече једна другој, јер говоре о различитим стварима“. Како о различитим? Па и Библија и дарвинизам говоре о настанку једног истог света – тог света у коме живимо – а не о некаквим различитим световима. На тај начин, противречност постоји. Библија се у Православљу не назива случајно Речју Божијом. Она садржи ту истину, коју је Сам Бог открио човеку. Тако да, када избор стоји: да ли веровати Богу, Који је рекао да је Он створио човека од земље, или веровати овом свету који говори да је човек настао од мајмуна – за побожног човека ту не може бити никаквих колебања. Побожни човек ће веровати Богу, па нека му остало, чак и целокупно човечанство, тврди другачије, нека чак, због свог избора, изгледа „глупо“ и „заостало“ у очима надувених ауторитета овога века, нека чак „престану да се односе према њему озбиљно“ и почну да му се смеју. Уствари, цело питање у вези са еволуционизмом за православног човека означава управо то – питање поверења према Богу. То је лакмус папир, који јавља присуство или одсуство таквог поверења, и уопште, Божијег места у човековом животу. Он показује коме човек више верује – себи и сличним себи грешним људима или Богу. А такође и да ли је он спреман да крене за Богом против стереотипа безбожног света или ће томе претпоставити очување добрих, пријатељских односа са светом. И овде за православног човека постоји толико додатних оријентира да је немогуће погрешити. Ми, слава Богу, нисмо протестанти. Поред текста Библије и сопственог здравог разума, као помоћ ми можемо узети и древна светоотачка тумачења књиге Постања, како би се уверили да је еволуционистичко учење њима толико туђе, колико и библијском тексту. На крају, можемо да ослушнемо и Светитеље каснијих времена, у којима је дисао исти Онај Дух Свети, као и у древним Оцима, и погледамо како су се они односили према дарвинистичким идејама. За макар мало поштеног и непристрасног човека, све то ће дати очигледан и несдвосмислен одговор. Они „православни“, који знајући то, настављају да буду упорни у својој привржености еволуционизму, чине то – не због неке „нејасноће“, већ зато што су учинили свој избор и тај избор, авај, нису учинили у корист Божију. Ако ни речи Светитеља, ни речи Самога Бога нису могли да буду за њих „довољан аргумент“ онда наравно, ни речи овог текста такође, неће бити и било би врло наивно мислити другачије. Неопходно је рећи и неколико речи о онима и за оне који мисле да је тобож то неко „неважно питање“ и да је тобож „неважно како се мисли – да ли је Бог из земље или из мајмуна створио човека“. Чак и мало размишљање над тим питањем, за макар мало поштеног човека, показаће да је таква мисао лажна. Најједноставније питање на коме се то показује је – питање смрти. Свето Писмо и Свети Оци уче да у почетку смрти у свету није било, већ да се она јавила као резултат грехопада Адама и Еве, од којих се, кроз првородни грех, раширила на све њихове потомке – „кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт.“ (Рим. 5:12). И од те несреће је дошао да ослободи људски род Господ Исус Христос, који се такође зато и назива Новим Адамом. Према еволуционистима, смрт не само да није никла независно од људског греха, већ је постојала у свету до Адама, и штавише, као да је саучествовала у стварању света (заиста, догодили су се милиони смрти „прелазних облика“ да би се појавио човек). Ако би се сагласили са еволуционом хипотезом, следи да признајемо да је смрт – природна и неодвојива особина првостворене живе природе, између осталог и људске, Адамове. Иако је, том поводом, Црква донела одлуку: „Ако неко каже да је тобоже, Адам, првостворени човек, био створен смртним, тако да, погрешио или не, умро би телом, то јест, изишао би из тела не због казне за грех, већ по неопходности природе: нека буде анатема [109. (123.) Правило Картагенског Сабора].“ На тај начин, разлика постоји, и то веома суштинска. Штавише, ако бисмо били макар мало поштени и довели до логичног краја, следи нам да признамо да се, у зависности од прихватања хипотезе еволуције, код верујућег човека мења и слика Бога, Кога он проповеда људима око себе. Или, зар већ нема никакве разлике – говорити да „Бог није створио смрт и не радује се пропасти живих.“ (Прем. Сол. 1:13) или говорити да је Сам Бог створио смрт у свету, и тако је, без икакве кривице, „наградио“ том чудовишном муком Своје створење? Зар и овде нема никакве разлике – говорити да „Бог није човјек да лаже“ (Бројеви 23:19) или пружати прилику за схватање да је Бог, тобоже по необјашњивом хиру, слагао Свог Пророка Мојсеја уместо да му поштено каже за еволуцију, а затим је држао у потпуном незнању и Своје друге Пророке, увео је у заблуду и Апостола Павла који је говорио да је „први човјек од земље“ (1. Кор. 15, 47.), уводио је у заблуду и Своје Светитеље, и мноштво Својих искрених следбеника до тренутка када одједном, у 19. веку није одлучио да јави истину свету устима енглеског слободоумника, који је, између осталог, говорио: „Тешко да сам у стању да схватим на који начин би било ко могао да жели да се хришћанско учење покаже као истинито; јер ако је такво, онда би незамисливи текст (Јеванђеље) очигледно показивао да су људи неверујући – а у њихов број би требало укључити мог оца, мог брата и скоро све моје најбоље другове, који ће поднети вечну казну. Одвратно учење!“[8] Понављам се: за човека заиста верујућег и побожног неће бити никаквих сумњи у то како се решава ово питање. Верујућег човека неће уплашити ауторитетом науке, тог савременог идола, на кога се позивају еволуционисти. Он одлично зна да је научно знање увек врло ограничено границама тварног, а такође и греховним падом изопаченог људског ума, и зато не може бити задовољан тим знањем, (већ знањем) које добијамо посредством откривења онога ко је био јединствени посматрач стварања света. (...) Цео текст: https://svetosavlje.org/ruski-novomucenici-i-darvin/?pismo=cir Иеромонах Дамаскин (Орловский). Мученики, исповедники и подвижники благочестия Российской Православной Церкви ХХ столетия. Жизнеописания и материалы к ним. Кн. 6. Тверь, 2002. С. 313. Иеромонах Нестор (Кумыш). Новомученики Санкт-Петербургской епархии. СПб., 2003. С. 209. Жития новомучеников и исповедников Российских ХХ века Московской епархии. Сентябрь-октябрь. Тверь, 2003. С. 122. Иеромонах Дамаскин (Орловский). Мученики, исповедники и подвижники благочестия Российской Православной Церкви ХХ столетия. Жизнеописания и материалы к ним. Кн. 7. Тверь, 2002. С. 162. свмч. Владимир Киевский. Где истинное счастье: в вере или неверии? М., 1998. – Сс. 6-18. Заинтересоване упућујем на мој чланак: „Богословские аспекты проблемы согласования православного и эволюционного учений о происхождении человека“ у зборнику „Шестоднев против эволюции“, где су сви цитати наведени. свт. Феофан Затворник. Созерцание и размышление. М., 1998. – С. 146. Дарвин Ч. Автобиография, гл. 4.
×
×
  • Креирај ново...