Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нови'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 347 results

  1. Одлуком Светог Архијерејског Синода Српаске Православне Цркве, за новог ректора богословије изабран је јереј Љубомир Пријовић, дугогодишњи професор литургике. У понедјељак 03. децембра 2018. године, наставничко вијеће богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, одржало је сједницу на којој је именован нови ректор. На челу богословије од 2011. године био је архимандрит Лазар Лазаревић, сабрат манастира Житомислић код Мостара и дугогодишњи војни свештеник оружаних снага Босне и Херцеговине. Управа Богословије и наставно особље се овом приликом захваљују оцу Лазару на дугогодишњој преданој служби коју је до сада обављао у нашој школи. Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског у Фочи
  2. Предавањем на тему „Велике светске религије“ које је одржао јереј Драган Блинџов, отпочела је друга година успешног рада Духовно – мисионарско културног центра Гостопримница. Пред зајечарским верницима нашла се још једна интересантна тема, која у светлу тренутних друштвених збивања увек бива актуелна. И у наредној години Гостопримница ће наставити рад разноврсним програмима, који предвиђају бројне промоције, предавања, песничке вечери, мини концерте, филмске продукције, као и бројне богоугодне разговоре са гостима из различитих области црквеног и културног живота. Извор: Епархија тимочка
  3. Након четрдесетодневног парастоса блаженопошившем игуману Григорију, братство манастира Дохијара изабрало је свог новог игумана јеромонаха Амфилохија. Архимандрит Амфилохије је рођен 1961. у свештеничкој породици. На Свету Гору, код старца Григорија Дохијарског дошао је са својих 19 година.
  4. У децембарском броју Православљa у рубрици Реч две уз насловну страну, објављен је текст уредника новина протођакона др Дамјана С. Божића, Бљесак живота и пламен вере, посвећен блаженоуснулом проти Драгољубу Денису Павићевићу из Чикага. -Од мале нам је користи што се сада јавно признаје и пише о „организованој непријатељској акцији појединих група са изразито албанско-националистичким и иридентистичким намерама, упереним против слободе, независности и интегритета наше земље. А ти поступци нису почели сада, нити су створени за ову прилику... записао је давне 1980. године тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, у књизи Извештаји са распетог Косова Светом Архијерејском Синоду за САСабор СПЦ 1957–1990, из које нови број Православља доноси одломак. Православље пише и о ктиторској слави у манастиру Дечанима у Епархији рашко-призренској, на којој се, упркос напетој ситуацији која је узнемирила Србе на Косову и Метохији последњих дана, 24. новембра окупило преко хиљаду верника из целе Србије, Црне Горе и Републике Српске, који су на велики дан – празник Светог краља Стефана Дечанског – дошли да се, заједно са братијом Високих Дечана и Србима који живе у Метохији, Богу помоле и целивају нетрулежне мошти Светог краља. Идемо у сусрет Божићу, почео је Божићни пост, а о томе је са протојерејем-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије, разговарала Слободанка Грдинић. -Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе, каже прота Гојко и позива све да, иако постимо годинама, ове године уђемо у пост као неки нови људи. Историчар др Александар Раковић из Института за новију историју Србије се однедавно нашао на црногорској „црној листи“ непожељних, заједно са још тројицом српских интелектуалаца... За Православље, је о том немилом догађају и његовим далекосежним последицама са др Александром разговарала Сања Пановић. Новине Српске патријаршије пишу и о 75-годишњици од упокојења Јована Дучића, принца српске поезије, као и о стогодишњици завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Извор: Српска Православна Црква
  5. „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора митрополија црногорско приморска
  6. „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора митрополија црногорско приморска View full Странице
  7. У Новом Саду су одржане дводневне свечаности ̵ 24. и 25. новембра. Учествовали су представници Српске Православне Цркве, Републике Србије, Покрајине и Града Новог Сада. Драма „Светозар“ У оквиру обележавања 100-годишњице од завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, представа Светозар премијерно је приказана у суботу, 24. новембра 2018. године, на сцени Српског народног позоришта. Драма је настала по тексту једног од најзначајнијих савремених српских писаца Милована Витезовића, а у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића. Представу је режирао Југ Радивојевић. Кроз живот, дело и страдање народног трибуна Светозара Милетића приказана је комплетна епоха српске борбе за остварење вишевековног сна о присаједињењу. Премијери су присуствовали представници Републике Србије, Покрајине, Града Новог Сада, свештенство Епархије бачке, као и многи други представници друштвеног и јавног живота Српске Атине. Након представе у Српском народном позоришту, а поводом обележавања значајних јубилеја, на Тргу слободе је уприличен трочасовни концерт. У двема главним новосадским улицама, Змај Јовиној и Дунавској, приређена је изузетна интерактивна изложба 1918 понос, посвећена најзначајнијим личностима и преломним догађајима Првог светског рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији. Музеј Присаједињења, споменик Краљу и академија Другога дана свечаности у Новом Саду, 25. новембра, уследила је централна прослава ̵ отворен је Музеј Присаједињења Војводине Краљевини Србији, на Тргу републике откривен је споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу и одржана је академија у Српском народном позоришту. Сталну поставку Музеја чини низ артефаката који аутентично сведоче о великом историјском догађају и његовим актерима, али и о вишевековној борби Срба за политичка и друга права. Први пут на једној адреси налазе се књиге, фотографије и други сведоци вишевековне борбе Срба за опстанак у моћном аустроугарском царству и сједињење са Србијом. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је откривању споменика Краљу Петру Првом Карађорђевићу, на Тргу Републике. Споменик је висок око 10 метара. Краљ гледа ка Владичанском двору, а постамент је од мермера и на њему пише текст на ћирилици на све четири стране - и то на јужној Петар I Карађорђевић 1844–1921, северној Краљ Србије 1903–1918, на западној (предњој страни) je грб Краљевине Србије, а са источне Рума 24. новембар 1918, Нови Сад 25. новембар 1918. На Тргу републике, о важности значајних јубилеја које обележавамо говорили су г. Александар Вучић, председник Републике Србије и г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Приликом свечаности откривања споменика суверену Краљевине Србије у тренутку Присаједињења и једној од најзначајнијих личности у целокупној историји српског народа, наступио је хор Гимназије Јован Јовановић Змај, свирао је Оркестар Гарде Војске Србије, а глумац Лазар Ристовски говорио је одломак из говора Краља Петра Првог Карађорђевића српској војсци код Призрена. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој присуствовао је свечаној академији у Српском народном позоришту, где су заједнички наступили Војвођански симфонијски оркестар, Београдска филхармонија и хор Опере Српског народног позоришта. Присутнима су се обратили г. Александар Вучић, председник Републике Србије, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ. Велика народна скупштина од 757 делегата донела је, 25. новембра 1918. године у Новом Саду, одлуку о припајању Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је усвојила Скупштина Срема у Руми. Одлука Велике народне скупштине била је својеврсни израз вековног настојања Срба и других народа с простора некадашње Јужне Уграске да уобличе територију на којој ће остварити своја пуна национална права. Извор: Епархија бачка
  8. Из новог броја Православља - новина Српске Патријаршије, од 15. новембра 2018. године, издвајамо: Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији, Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије, Патријарх Иринеј у Јужноафричкој Републици и Боцвани, Епископ бачки Иринеј: Васељенски патријарх Вартоломеј и украјински председник Порошенко потписали споразум о сарадњи, Протојереј проф. мр Јован Милановић: 260 година Саборне цркве у Сремским Карловцима, Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић: Пастирско служење и сведочење Светог Варнаве Хвостанског Исповедника, 25 година парохије и освећење храма у Атланти, Освештана прва црква посвећена Светом краљу Милутину, Стогодишњица рођења А. И. Солжењицина, Сећање на схи-игуманију Февронију Божић (1921-2015). Извор: Српска Православна Црква
  9. Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. Извор: Православие.ру
  10. Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. Извор: Православие.ру View full Странице
  11. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Фото Московска патријаршија Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. http://www.politika.rs/articles/details/414920?fbclid=IwAR0uQTBWlIkoa978ufXBjDSeEMjAlzvYAWTLBiLLhs7BMTcCDRyo5v3KJGs
  12. Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Фото Московска патријаршија Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. http://www.politika.rs/articles/details/414920?fbclid=IwAR0uQTBWlIkoa978ufXBjDSeEMjAlzvYAWTLBiLLhs7BMTcCDRyo5v3KJGs View full Странице
  13. Нови септембарско-октобарски 363. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, представљен је у програму радија Светигоре и радија Беседе. Представљајући садржај новог броја чија је централна тема КОСОВСКИ ЗАВЕТ И НАШЕ ВРЕМЕ, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, посебно се осврнуо на разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Г Херувимом, као и на разговоре са дечанским игуманом оцем Савом и игуманијом Пећке Патријаршије мати Харитином. Косовски завет је питање идентитета свакога од нас, јер нас води ка живом односу са Богом, то је императив који би требао да буде прожет нашим усрдним молитвеним вапајима, како бисмо испунили и делатно актуализовали Светолазаревске речи "Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века", закључио је катихета Бранислав Илић приликом представљања овог 363. броја Православног мисионара. Наведено је на званичној интернет страници Православног мисионара. Катихета Бранислав Илић представио је у Јутарњем програму нови септембарско-октобарски број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Насловну страну овог броја, који је посвећен теми косовског завета и нашем времену, краси фотографија Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија, викара Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Разговор водила: Вероучитељ Драгана Машић Из штампе је изашао нови 363. број званичног мисионарског гласила Српске православне Цркве за младе "Православни мисионар". Септембарско-октобарски број, посвећен односу Косовског завјета са нашим временом, представио је, у разговору за Радио “Светигору“ катихета Бранислав Илић, чалн уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора
  14. Свету Литургију служио је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ новосадског храма Светих Кирила и Методија, уз саслужење протонамесника Бранислава Мркића, настојатеља ове капеле. Отац Велимир је, после прочитаног јеванђелског одељка, произнео литургијску поуку објашњавајући ко је Јединородни Син Божји, Господ Христос, због чега је узео људско обличје, каква је Његова љубав и какву човекољубиву есхатолошку будућност жели сваком човеку и целокупној својој творевини. Отац је нагласио и улогу Светог апостола Луке који је нама и нашим поколењима дао писану реч Господњу која проистиче из његове непосредне спознаје Истине, оваплоћеног Логоса Божјег. По прочитаној заамвоној молитви сви окупљени су, уз појање славског тропара и кондака, изишли у двориште капеле, где је извршен свечани чин благосиљања славских дарова − колача и кољива. На самом крају данашњег сабрања, протонамесник Бранислав Мркић је заблагодарио началствујућем свештенику, гопођи Ружици Леђанац и њеној породици, кумовима овогодишње храмовне славе, и верном народу на љубави и помоћи у припремама за прославу овог дивног апостолског празника и славе капеле при Клиничком центру Војводине. Извор: Радио Беседа
  15. У среду, 31. октобра 2018. године, на дан када наша света Црква молитвено слави успомену на Светог, славног и свехвалног апостола и јеванђелиста Луку, капела при Клиничком центру Војводине у Новом Саду била је испуњена верним народом и празничном радошћу са посебним молитвеним осећањима сабраних, који су једнодушно учествовали у служењу свете Литургије и прослављали заштитника и престони празник овог дома Божјег и свих оних који се овде налазе на лечењу и оних који их лече у наведеној здравственој установи. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију служио је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ новосадског храма Светих Кирила и Методија, уз саслужење протонамесника Бранислава Мркића, настојатеља ове капеле. Отац Велимир је, после прочитаног јеванђелског одељка, произнео литургијску поуку објашњавајући ко је Јединородни Син Божји, Господ Христос, због чега је узео људско обличје, каква је Његова љубав и какву човекољубиву есхатолошку будућност жели сваком човеку и целокупној својој творевини. Отац је нагласио и улогу Светог апостола Луке који је нама и нашим поколењима дао писану реч Господњу која проистиче из његове непосредне спознаје Истине, оваплоћеног Логоса Божјег. По прочитаној заамвоној молитви сви окупљени су, уз појање славског тропара и кондака, изишли у двориште капеле, где је извршен свечани чин благосиљања славских дарова − колача и кољива. На самом крају данашњег сабрања, протонамесник Бранислав Мркић је заблагодарио началствујућем свештенику, гопођи Ружици Леђанац и њеној породици, кумовима овогодишње храмовне славе, и верном народу на љубави и помоћи у припремама за прославу овог дивног апостолског празника и славе капеле при Клиничком центру Војводине. Извор: Радио Беседа View full Странице
  16. За годину дана рада овог сервиса прикупљен је значајан број статистичких информација о раду редакција и њиховим потребама као и о садржају објава (преко 14.000 објава се тренутно налази у систему ИнфоМреже). Најављене промене су усмерене првенствено на начин прикупљања информација и на хијерархијско складиштење по важности. Тиме ће се установити правилнији поредак, а решити и проблем извора - "прве објаве". Предност ће задржати активније редакције, а посебни алгоритми се баве оцењивањем учесталости и међусобним поретком. Систем се проширује на две базе. Примарна је задужена за евиденције објава хијерархијски "боље постављених" редакција, док је секундарна база намењена проширењу извора са преко стотину адреса "локалног карактера" (парохије, манастири...). Такође, посебну групу објава ће чинити база патријаршија помесних цркава и њихових локалних информативних портала. Посебна новина на нивоу корисничког сервиса је унапређен имејл извештај који ће "на први поглед" давати јасније информације о битним вестима и кориснички портал намењен редакцијама СПЦ-а. У току је циклус састанака са члановима редакција и сарадницима ЦЕПИС-а на којима се разматра увођење нецрквених медија у систем ИнфоМреже који ће радити по принципу кључних речи и других потребних параметара потребних за оцењивање важности и начин класификовања ове групе објава. Статистички посматрано, најактивније редакције су: Светигора (16.53%), Словољубве (14.69%), СПЦ (10.22%), Беседа (6.58%), Митрополија црногорско-приморска (6.44%). Осталих 37 редакција појединачно постављају испод 2.5% односа. Извор: ЦЕПИС
  17. ЦЕПИС-ова интернет платформа за размену вести Српске Православне Цркве - ИнфоМрежа до краја године (2018.) добија нове алгоритме за прикупљање и обраду садржаја. Циљ промена система јесте боље прилагођавање потребама редакција медијских служби СПЦ-а и "приближавање" корисницима - члановима редакција. Комплетан сервис је осмишљен да буде у служби свима који се баве информативним сервисом СПЦ-а. За годину дана рада овог сервиса прикупљен је значајан број статистичких информација о раду редакција и њиховим потребама као и о садржају објава (преко 14.000 објава се тренутно налази у систему ИнфоМреже). Најављене промене су усмерене првенствено на начин прикупљања информација и на хијерархијско складиштење по важности. Тиме ће се установити правилнији поредак, а решити и проблем извора - "прве објаве". Предност ће задржати активније редакције, а посебни алгоритми се баве оцењивањем учесталости и међусобним поретком. Систем се проширује на две базе. Примарна је задужена за евиденције објава хијерархијски "боље постављених" редакција, док је секундарна база намењена проширењу извора са преко стотину адреса "локалног карактера" (парохије, манастири...). Такође, посебну групу објава ће чинити база патријаршија помесних цркава и њихових локалних информативних портала. Посебна новина на нивоу корисничког сервиса је унапређен имејл извештај који ће "на први поглед" давати јасније информације о битним вестима и кориснички портал намењен редакцијама СПЦ-а. У току је циклус састанака са члановима редакција и сарадницима ЦЕПИС-а на којима се разматра увођење нецрквених медија у систем ИнфоМреже који ће радити по принципу кључних речи и других потребних параметара потребних за оцењивање важности и начин класификовања ове групе објава. Статистички посматрано, најактивније редакције су: Светигора (16.53%), Словољубве (14.69%), СПЦ (10.22%), Беседа (6.58%), Митрополија црногорско-приморска (6.44%). Осталих 37 редакција појединачно постављају испод 2.5% односа. Извор: ЦЕПИС View full Странице
  18. Докторску дисертацију под насловом Однос духовних и световних власти у доба иконоборства у Византији јереј Живко Илић одбранио је 25. октобра 2018. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду пред трочланом комисијом у саставу: епископ др Атанасије (Јевтић), професор емеритус Православног богословског факултета Универзитета у Београду (председавајући комисији), протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног Богословског факултета Универзитета у Београду (ментор), др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. Кандидат јереј Живко Илић успешно је произнео експозе у којем је говорио о теоријском оквиру односа Цркве и света, односно световног и духовног, иконопоштовалачкој теологији иконе, затим о иконоборачкој антитеологији иконе и најпосле о византијској историји из времена иконоборства (726-843). После експозеа чланови комисије прешли су на питања на која је јереј Живко Илић одговарао. Комисија је са задовољством констатовала да је јереј Живко Илић успешно одговорио на сва постављена питања и тиме стекао научни назив доктор теологије са свим обавезама и правима прописаним Законом о Универзитету. Такође, комисија је јереју Живку Илићу препоручила да своју одбрањену докторску дисертацију и објави. Јереј Живко Илић рођен је 5. марта 1975. године у Тузли, од оца Јове и мајке Драгице, рођене Петровић. Основну школу похађао је у Дубници и Калесији и завршио 1990. Исте године уписао је петоразредну Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки коју је завршио 1995. године са одличним успехом. Академске 1995. године уписао је Духовну академију Светог Василија Острошког у Србињу (Фочи) Универзитета у Српском Сарајеву. У току основних студија 1998/99. одслужио је војни рок у Билећи. Дипломирао је 2003. године под менторским руководством протођакона др Прибислава Симића на тему Покајна дисциплина у раној Цркви и савременој пракси, са највећом оценом (средња оцена 8,49). Академске 2010. године уписао је докторске академске студије (студијски програм теологија) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Положио је све испите прописане Законом (средња оцена 9,60). Пријаву докторске дисертације предао је 25. октобра 2012. године, а План истраживања докторске дисертације одбранио је 12. децембра 2013. године. Пре рукоположења Живко Илић је вршио катихетску службу у Книну, Србињу (Фоча) и Билећи. Као парох которварошки катихетску службу обављао је Котор Вароши, Забрђу, Присоју, Поповцу, Скатавици. У својству пароха ножичког катихетску службу обављао је Ножичком, Старом Мартинцу, Ћукали. За ђакона је рукоположен у храму Светих апостола Петра и Павла у Густовари на празник Успења Пресвете Богородице 2003. године, а за презвитера у храму Светог пророка Илије у Приједору 6. септембра исте године. Парохијски је свештеник у Ножичком. Пре доласка на ту парохију непуних 15 година службовао је као парох у Котор Вароши. Јереј Живко Илић са супругом Бојаном има ћерке Милицу (2004), Јовану (2007) и Марију (2014). Извор: Српска Православна Црква
  19. Докторску дисертацију под насловом Однос духовних и световних власти у доба иконоборства у Византији јереј Живко Илић одбранио је 25. октобра 2018. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду пред трочланом комисијом у саставу: епископ др Атанасије (Јевтић), професор емеритус Православног богословског факултета Универзитета у Београду (председавајући комисији), протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног Богословског факултета Универзитета у Београду (ментор), др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. Кандидат јереј Живко Илић успешно је произнео експозе у којем је говорио о теоријском оквиру односа Цркве и света, односно световног и духовног, иконопоштовалачкој теологији иконе, затим о иконоборачкој антитеологији иконе и најпосле о византијској историји из времена иконоборства (726-843). После експозеа чланови комисије прешли су на питања на која је јереј Живко Илић одговарао. Комисија је са задовољством констатовала да је јереј Живко Илић успешно одговорио на сва постављена питања и тиме стекао научни назив доктор теологије са свим обавезама и правима прописаним Законом о Универзитету. Такође, комисија је јереју Живку Илићу препоручила да своју одбрањену докторску дисертацију и објави. Јереј Живко Илић рођен је 5. марта 1975. године у Тузли, од оца Јове и мајке Драгице, рођене Петровић. Основну школу похађао је у Дубници и Калесији и завршио 1990. Исте године уписао је петоразредну Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки коју је завршио 1995. године са одличним успехом. Академске 1995. године уписао је Духовну академију Светог Василија Острошког у Србињу (Фочи) Универзитета у Српском Сарајеву. У току основних студија 1998/99. одслужио је војни рок у Билећи. Дипломирао је 2003. године под менторским руководством протођакона др Прибислава Симића на тему Покајна дисциплина у раној Цркви и савременој пракси, са највећом оценом (средња оцена 8,49). Академске 2010. године уписао је докторске академске студије (студијски програм теологија) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Положио је све испите прописане Законом (средња оцена 9,60). Пријаву докторске дисертације предао је 25. октобра 2012. године, а План истраживања докторске дисертације одбранио је 12. децембра 2013. године. Пре рукоположења Живко Илић је вршио катихетску службу у Книну, Србињу (Фоча) и Билећи. Као парох которварошки катихетску службу обављао је Котор Вароши, Забрђу, Присоју, Поповцу, Скатавици. У својству пароха ножичког катихетску службу обављао је Ножичком, Старом Мартинцу, Ћукали. За ђакона је рукоположен у храму Светих апостола Петра и Павла у Густовари на празник Успења Пресвете Богородице 2003. године, а за презвитера у храму Светог пророка Илије у Приједору 6. септембра исте године. Парохијски је свештеник у Ножичком. Пре доласка на ту парохију непуних 15 година службовао је као парох у Котор Вароши. Јереј Живко Илић са супругом Бојаном има ћерке Милицу (2004), Јовану (2007) и Марију (2014). Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Катихета Бранислав Илић представио је у Јутарњем програму нови септембарско-октобарски број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Насловну страну овог броја, који је посвећен теми косовског завета и нашем времену, краси фотографија Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија, викара Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Разговор водила: Вероучитељ Драгана Машић Из штампе је изашао нови 363. број званичног мисионарског гласила Српске православне Цркве за младе "Православни мисионар". Септембарско-октобарски број, посвећен односу Косовског завјета са нашим временом, представио је, у разговору за Радио “Светигору“ катихета Бранислав Илић, чалн уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора
  21. Нови септембарско-октобарски 363. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, представљен је у програму радија Светигоре и радија Беседе. Представљајући садржај новог броја чија је централна тема КОСОВСКИ ЗАВЕТ И НАШЕ ВРЕМЕ, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, посебно се осврнуо на разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Г Херувимом, као и на разговоре са дечанским игуманом оцем Савом и игуманијом Пећке Патријаршије мати Харитином. Косовски завет је питање идентитета свакога од нас, јер нас води ка живом односу са Богом, то је императив који би требао да буде прожет нашим усрдним молитвеним вапајима, како бисмо испунили и делатно актуализовали Светолазаревске речи "Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века", закључио је катихета Бранислав Илић приликом представљања овог 363. броја Православног мисионара. Наведено је на званичној интернет страници Православног мисионара. Катихета Бранислав Илић представио је у Јутарњем програму нови септембарско-октобарски број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Насловну страну овог броја, који је посвећен теми косовског завета и нашем времену, краси фотографија Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија, викара Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Разговор водила: Вероучитељ Драгана Машић Из штампе је изашао нови 363. број званичног мисионарског гласила Српске православне Цркве за младе "Православни мисионар". Септембарско-октобарски број, посвећен односу Косовског завјета са нашим временом, представио је, у разговору за Радио “Светигору“ катихета Бранислав Илић, чалн уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора View full Странице
  22. На трећем месту ове престижне листе налази се Нови Сад, описан као омиљени град омладине и културна престоница Србије. Овако изгледа комплетна листа: 1. Копенхаген, Данска 2. Шензен, Кина 3. Нови Сад, Србија 4. Мајами, Флорида 5. Катманду, Непал 6. Мексико Сити, Мексико 7. Дакар, Сенегал 8. Сијетл, САД 9. Задар, Хрватска 10. Мекнес, Мароко Lonely Planet је објавио још једну листу, али овога пута земаља у којима можете добити много тога за мање новца: 1. Јужна долина Нила, Египат 2. Лођ, Пољска 3. Great Smoky Mountains Национални парк у САД 4. Малдиви 5. Хјустон, САД 6. Аргентина 7. Бангладеш 8. Албанија 9. Еквадор 10. Словенија Извор: Радио Телевизија Војводине
  23. Најпознатији сајт о путовањима у свету Lonely Planet објавио је књигу са топ 10 дестинација у свету за 2019. годину. Прво место заузео је један од "најкул" градова на свету Копенхаген, а друго понајвише због своје гастрономије и дизајна Шензен. На трећем месту ове престижне листе налази се Нови Сад, описан као омиљени град омладине и културна престоница Србије. Овако изгледа комплетна листа: 1. Копенхаген, Данска 2. Шензен, Кина 3. Нови Сад, Србија 4. Мајами, Флорида 5. Катманду, Непал 6. Мексико Сити, Мексико 7. Дакар, Сенегал 8. Сијетл, САД 9. Задар, Хрватска 10. Мекнес, Мароко Lonely Planet је објавио још једну листу, али овога пута земаља у којима можете добити много тога за мање новца: 1. Јужна долина Нила, Египат 2. Лођ, Пољска 3. Great Smoky Mountains Национални парк у САД 4. Малдиви 5. Хјустон, САД 6. Аргентина 7. Бангладеш 8. Албанија 9. Еквадор 10. Словенија Извор: Радио Телевизија Војводине View full Странице
  24. Представљен компакт диск „Славни Граде” Васкрсла Српска православна богословија Светих Кирила и Методија у Призрену пружа нам прегршт своје радости у тренутку када су све очи нашег народа уперене у Косово и Метохију. Наши јунаци - ученици Призренске богословије, чувају Завет српског народа кроз песме са Косова и Метохије, које не само да снимају него и свакодневно певају. Ој Косово, Косово; Удаде се Јагодо; Густа ми магла паднала; Ој голубе – најлепше песме са Косова и Метохије одјекивале су Српским народним позориштем у недељу, 21. октобра 2018. године. Представљен је нови компакт диск под насловом Славни граде, хора и оркестра ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије дошао је у Нови Сад да заједно са ученицима Призренске богословије посведочи да је Црква непоколебива на пучини мора овога света. Тиме сведочимо да је наше Косово и Метохија живо и да у Призрену и даље има Срба. Један део наше стварности желимо да поделимо овде са вама, речју и песмом да прославимо Господа. За све нас, Косово и Метохија није само територија, није само географски појам, није део политике, већ је Косово и Метохија наше биће, наше срце, наша душа. Сви ми који смо данас на Косову и Метохији, ми живимо наше Косово, чувамо Завет светог кнеза Лазара, јер знамо да само док будемо сачували његов Завет, дотле ћемо ми постојати, навео је Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Програм у Српском народном позоришту увеличали су госпођа Валентина Питулић, професор на Универзитету у Косовској Митровици и у Богословији у Призрену, песник Ратко Поповић, глумица Љиљана Лашић, као и хор ученика веронауке Патријарх Павле из Српске Црње. Сав приход од продатих улазница са концерта биће дариван Богословији у Призрену. Компакт диск Славни Граде можете да наручите путем електронске адресе bogoslovija.prizren@gmail или телефоном на 020/610-007. Књига „Задужбине Косова и Метохије” и изложба „Од Метохије до Васкрсења” Монографија Задужбине Косова и Метохије представљена је у Матици српској у Новом Саду, у понедељак, 22. октобра 2018. године. О делу које сведочи жељу и труд наше генерације да сачува вековне светиње српског народа на Косову и Метохији, говорили су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, професор Драган Станић, председник Матице српске, госпођа Валентина Питулић, професор у Призренској богословији, протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић и мр Живојин Ракочевић. Владика Теодосије је отворено рекао да је Косово и Метохија, вољом моћника овога света, територија која је привремено запоседнута и издвојена из уставно-правног поретка Србије. Сама чињеница да се на нас врши толико велики притисак да ту неправду својевољно признамо, ради тобоже неке боље будућности, и сами се одрекнемо онога за шта су живела покољења Срба од средњег века до данас, показује да нам Косово и Метохију нико не може одузети ако га се ми сами не одрекнемо, поручио је владика Теодосије у најстаријој српској књижевној, културној и научној институцији. Професор Станић је мишљења да би наш мирнодопски пројекат одбране Косова и Метохије могао да укључи и предлог да сваки пунолетни грађанин Србије, бар једном годишње, дође у Стару Србију. Уколико Срби на Косову и Метохији буду знали да нису заборављени, и ако им пружимо пуне доказе да је то збиља тако, онда ће имати коме да звоне звона на нашим црквама и манастирима, а ми који долазимо имаћемо коме да се обратимо као истинским домаћинима на овом тлу препуном искушења, казао је председник Матице српске, уз напомену да би питање Косова и Метохије морало да буде решавано уз активно учешће целог српског народа. О књизи Задужбине Косова и Метохије говорила је госпођа Валентина Питулић, која је истакла да је ово дело од великог значаја као сведочанство о материјалном и о духовном континуитету Срба. То је свеобухватна књига јер садржи историјска факта, материјалне доказе о вековном трајању, али је и презентација духовне, нематеријалне културе као матрице једнога народа, рекла је професорка Питулић. Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић је похвалио труд Матице српске да оснује Косовскометохијски одбор. Свака подела подразумева, поред осталог, и неминовно признање неке и некакве анти или несрпске државе на том простору, него и одрицање од Пећке Патријаршије, Грачанице, Високих Дечана, Девича, Зочишта, и других наших светиња и градова. Задужбине Косова и Метохије јасно и недвосмислено показују да је не само недопустива него и немогућа подела Косова и Метохије о којој се све више и са важних адреса ових дана и година говори, навео је отац Велибор. Господин Живојин Ракочевић каже да је у Матици српској данас реч о књизи завета. А завет се противи и супротстављен је сваком раздвајању, подели, разграничењу, померању и сеоби, навео је г. Ракочевић. У уметничком делу програма учествовао је хор ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Књига Задужбине Косова и Метохије је тврдог повеза, у боји, на више од 1.100 страница, илустрована мноштвом репродукција значајних историјских личности, манастира, цркава, фресака, икона, као и фотографијама предела: косовских плодних ораница, житних поља и метохијских винограда. Ново издање на српском језику садржајно прати енглеско издање Задужбина Косова и Метохије (Тhе Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Spiritual, Historical, and Aesthetic Heart of the Serbian People, 2014.) и српско из 1987. године. Предговор блаженопочившег патријарха Павла, који је и благословио издање, даје књизи посебан печат, па и овом новом издању. У књизи важно место заузима и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији. Књига у претплати стаје 9.000 динара, а у продаји цена износи 18.000 динара. Одмах после представљања књиге, у фоајеу Матице српске, Епископ Теодосије је отворио изложбу Од Метохије до Васкрсења, аутора Оливере Радић из Ораховца. Госпођа Радић, иначе професор у Гимназији у Ораховцу, каже да су ове фотографије позивница да сви дођу у Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, и да упознају људе који су ту остали да живе. Да чују њихове приче о рату, одбрани, губитку најмилијих, о трагању за киднапованим рођацима, о порушеним гробовима, запаљеној кући, о усамљености, неизвесности, али и јакој жељи да се остане и опстане на том простору, навела је ауторка поставке. Изложба Од Метохије до Васкрсења ће бити доступна јавности до 26. октобра у Матици српској. Извор: Епархија бачка
  25. Владика Теодосије: „Живимо Косово и Метохију и чувамо завет светог кнеза Лазара”! -ФОТОГАЛЕРИЈА- Представљен компакт диск „Славни Граде” Васкрсла Српска православна богословија Светих Кирила и Методија у Призрену пружа нам прегршт своје радости у тренутку када су све очи нашег народа уперене у Косово и Метохију. Наши јунаци - ученици Призренске богословије, чувају Завет српског народа кроз песме са Косова и Метохије, које не само да снимају него и свакодневно певају. Ој Косово, Косово; Удаде се Јагодо; Густа ми магла паднала; Ој голубе – најлепше песме са Косова и Метохије одјекивале су Српским народним позориштем у недељу, 21. октобра 2018. године. Представљен је нови компакт диск под насловом Славни граде, хора и оркестра ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије дошао је у Нови Сад да заједно са ученицима Призренске богословије посведочи да је Црква непоколебива на пучини мора овога света. Тиме сведочимо да је наше Косово и Метохија живо и да у Призрену и даље има Срба. Један део наше стварности желимо да поделимо овде са вама, речју и песмом да прославимо Господа. За све нас, Косово и Метохија није само територија, није само географски појам, није део политике, већ је Косово и Метохија наше биће, наше срце, наша душа. Сви ми који смо данас на Косову и Метохији, ми живимо наше Косово, чувамо Завет светог кнеза Лазара, јер знамо да само док будемо сачували његов Завет, дотле ћемо ми постојати, навео је Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Програм у Српском народном позоришту увеличали су госпођа Валентина Питулић, професор на Универзитету у Косовској Митровици и у Богословији у Призрену, песник Ратко Поповић, глумица Љиљана Лашић, као и хор ученика веронауке Патријарх Павле из Српске Црње. Сав приход од продатих улазница са концерта биће дариван Богословији у Призрену. Компакт диск Славни Граде можете да наручите путем електронске адресе bogoslovija.prizren@gmail или телефоном на 020/610-007. Књига „Задужбине Косова и Метохије” и изложба „Од Метохије до Васкрсења” Монографија Задужбине Косова и Метохије представљена је у Матици српској у Новом Саду, у понедељак, 22. октобра 2018. године. О делу које сведочи жељу и труд наше генерације да сачува вековне светиње српског народа на Косову и Метохији, говорили су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, професор Драган Станић, председник Матице српске, госпођа Валентина Питулић, професор у Призренској богословији, протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић и мр Живојин Ракочевић. Владика Теодосије је отворено рекао да је Косово и Метохија, вољом моћника овога света, територија која је привремено запоседнута и издвојена из уставно-правног поретка Србије. Сама чињеница да се на нас врши толико велики притисак да ту неправду својевољно признамо, ради тобоже неке боље будућности, и сами се одрекнемо онога за шта су живела покољења Срба од средњег века до данас, показује да нам Косово и Метохију нико не може одузети ако га се ми сами не одрекнемо, поручио је владика Теодосије у најстаријој српској књижевној, културној и научној институцији. Професор Станић је мишљења да би наш мирнодопски пројекат одбране Косова и Метохије могао да укључи и предлог да сваки пунолетни грађанин Србије, бар једном годишње, дође у Стару Србију. Уколико Срби на Косову и Метохији буду знали да нису заборављени, и ако им пружимо пуне доказе да је то збиља тако, онда ће имати коме да звоне звона на нашим црквама и манастирима, а ми који долазимо имаћемо коме да се обратимо као истинским домаћинима на овом тлу препуном искушења, казао је председник Матице српске, уз напомену да би питање Косова и Метохије морало да буде решавано уз активно учешће целог српског народа. О књизи Задужбине Косова и Метохије говорила је госпођа Валентина Питулић, која је истакла да је ово дело од великог значаја као сведочанство о материјалном и о духовном континуитету Срба. То је свеобухватна књига јер садржи историјска факта, материјалне доказе о вековном трајању, али је и презентација духовне, нематеријалне културе као матрице једнога народа, рекла је професорка Питулић. Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић је похвалио труд Матице српске да оснује Косовскометохијски одбор. Свака подела подразумева, поред осталог, и неминовно признање неке и некакве анти или несрпске државе на том простору, него и одрицање од Пећке Патријаршије, Грачанице, Високих Дечана, Девича, Зочишта, и других наших светиња и градова. Задужбине Косова и Метохије јасно и недвосмислено показују да је не само недопустива него и немогућа подела Косова и Метохије о којој се све више и са важних адреса ових дана и година говори, навео је отац Велибор. Господин Живојин Ракочевић каже да је у Матици српској данас реч о књизи завета. А завет се противи и супротстављен је сваком раздвајању, подели, разграничењу, померању и сеоби, навео је г. Ракочевић. У уметничком делу програма учествовао је хор ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Књига Задужбине Косова и Метохије је тврдог повеза, у боји, на више од 1.100 страница, илустрована мноштвом репродукција значајних историјских личности, манастира, цркава, фресака, икона, као и фотографијама предела: косовских плодних ораница, житних поља и метохијских винограда. Ново издање на српском језику садржајно прати енглеско издање Задужбина Косова и Метохије (Тhе Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Spiritual, Historical, and Aesthetic Heart of the Serbian People, 2014.) и српско из 1987. године. Предговор блаженопочившег патријарха Павла, који је и благословио издање, даје књизи посебан печат, па и овом новом издању. У књизи важно место заузима и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији. Књига у претплати стаје 9.000 динара, а у продаји цена износи 18.000 динара. Одмах после представљања књиге, у фоајеу Матице српске, Епископ Теодосије је отворио изложбу Од Метохије до Васкрсења, аутора Оливере Радић из Ораховца. Госпођа Радић, иначе професор у Гимназији у Ораховцу, каже да су ове фотографије позивница да сви дођу у Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, и да упознају људе који су ту остали да живе. Да чују њихове приче о рату, одбрани, губитку најмилијих, о трагању за киднапованим рођацима, о порушеним гробовима, запаљеној кући, о усамљености, неизвесности, али и јакој жељи да се остане и опстане на том простору, навела је ауторка поставке. Изложба Од Метохије до Васкрсења ће бити доступна јавности до 26. октобра у Матици српској. Извор: Епархија бачка View full Странице
×
×
  • Create New...