Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нови'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 347 results

  1. Према речима министра Вулина, Срби су склони да заборављају своју историју и склони су да мисле да ако они буду ћутали неко ће други говорити о њиховој историји уместо њих. - Нашу историју су обично преправљали, покушавали да је учине мањом него што јесте и покушавали да докажу како наша улога у историји није ни славна ни велика. Наша историја је и славна и велика и споменици као што је овај су ту да нас само на то подсете. Траг који је оставио поручник Берић, траг који је оставила посада Драве је траг који ми данас следимо. Од Обилића, преко Синђелића до Берића, па све до мајора Тепића, Срби су увек у сваком великом рату који нису тражили, који им је наметнут али који су водили, увек имали бар једног који је био у стању да буде носилац храбрости нашег народа, који је био у стању да себе стави испод интереса народа, који је био довољно храбар да остави поруку која ће трајати деценијама. Није прошло толико времена од Другог светског рата да бисмо допустили да се измешају успомене и да џелат постане жртва, а жртва џелат, и херој кукавица а кукавица херој. Александар Берић је пут и траг који можемо да следимо, поручио је министар одбране. Председник Општине Нови Бечеј рекао је да Александар Берић и биста која је данас откривена треба све да подсете ко смо и шта смо и да нас подсете на нашу славну историју која не сме да се заборави.О Александру Берићу говорио је поручник фрегате Драган Спасојевић из Речне флотиле који је рекао да је Берић као морнарички официр поступио по неписаном поморском правилу „да капетан тоне са својим бродом“.Александар Берић је био поручник бојног брода прве класе Краљевске морнарице који је током Априлског рата, на дужности команданта монитора Драва шест дана одолевао нападима немачких патролних чамаца, трупа на обали и авијације. Пружајући отпор непријатељским снагама, поручник бојног брода прве класе Берић погинуо је код Челарева и потонуо са својим бродом 12. априла 1941. године.Откривање спомен-бисте уприличено је у оквиру традиционалне новобечејске манифестације Великогоспојински дани „Госпојина 2017“, а присуствовали су представници Министарства одбране, Војске Србије, Српске православне цркве, Општине Нови Бечеј и бројни грађани.
  2. Министар одбране Александар Вулин открио је данас спомен-бисту Александру Берићу и положио венац у име Министарства одбране и Војске Србије, на Тиском кеју у Новом Бечеју. Министар је бисту открио са председником Општине Нови Бечеј Сашом Максимовићем. Према речима министра Вулина, Срби су склони да заборављају своју историју и склони су да мисле да ако они буду ћутали неко ће други говорити о њиховој историји уместо њих. - Нашу историју су обично преправљали, покушавали да је учине мањом него што јесте и покушавали да докажу како наша улога у историји није ни славна ни велика. Наша историја је и славна и велика и споменици као што је овај су ту да нас само на то подсете. Траг који је оставио поручник Берић, траг који је оставила посада Драве је траг који ми данас следимо. Од Обилића, преко Синђелића до Берића, па све до мајора Тепића, Срби су увек у сваком великом рату који нису тражили, који им је наметнут али који су водили, увек имали бар једног који је био у стању да буде носилац храбрости нашег народа, који је био у стању да себе стави испод интереса народа, који је био довољно храбар да остави поруку која ће трајати деценијама. Није прошло толико времена од Другог светског рата да бисмо допустили да се измешају успомене и да џелат постане жртва, а жртва џелат, и херој кукавица а кукавица херој. Александар Берић је пут и траг који можемо да следимо, поручио је министар одбране. Председник Општине Нови Бечеј рекао је да Александар Берић и биста која је данас откривена треба све да подсете ко смо и шта смо и да нас подсете на нашу славну историју која не сме да се заборави.О Александру Берићу говорио је поручник фрегате Драган Спасојевић из Речне флотиле који је рекао да је Берић као морнарички официр поступио по неписаном поморском правилу „да капетан тоне са својим бродом“.Александар Берић је био поручник бојног брода прве класе Краљевске морнарице који је током Априлског рата, на дужности команданта монитора Драва шест дана одолевао нападима немачких патролних чамаца, трупа на обали и авијације. Пружајући отпор непријатељским снагама, поручник бојног брода прве класе Берић погинуо је код Челарева и потонуо са својим бродом 12. априла 1941. године.Откривање спомен-бисте уприличено је у оквиру традиционалне новобечејске манифестације Великогоспојински дани „Госпојина 2017“, а присуствовали су представници Министарства одбране, Војске Србије, Српске православне цркве, Општине Нови Бечеј и бројни грађани. View full Странице
  3. С В Е Т И З О С И М Т У М А Н С К И О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је. За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га. П р е д а њ е о с м р т и п р е п о д о б н о г З о с и м а У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње. Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву. Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну. Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку. Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње. На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“. У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман. Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру. Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад). Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић. У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло. Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства. Кивот Светог Зосима Мошти Светог Зосима То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну. Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“ И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“ Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че. И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу. Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма. Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“ Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве. За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка. Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че. Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа. Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не. Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че. У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је. На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти. У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке. У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим. П р о­ с л а­ в љ е­ њ е ( к а­ н о­ н и­ з а­ ц и­ ј а ) П р е­ п о­ д о б­ н о г З о­ с и­ м а С и­ н а­ и­ т а Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма. Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста. У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас. View full Странице
  4. Модификованим хеликоптером Ми-28 у потпуности могу да управљају један или два пилота и да извршавају задатке типа „пронађи и уништи“ на Блиском истоку. Ми-28УБ „Ноћни ловац“ је модерни јуришни хеликоптер. Он ће у наредним недељама бити пребачен на руску ваздухопловну базу у Сирији. Произвођач је заинтересован за тестирање свог модификованог оружја и пројектила на првој линији фронта. Извор „Руске речи“ у војноиндустријском сектору рекао је да је „корпорација ’Вертолёты России’ појачала чеони оклоп хеликоптера и побољшала му ’мозак’“. Према томе, у најскорије време ће усавршена верзија „оклопне птице“ извршавати задатке типа „наћи и уништити“ против припадника „Исламске државе“ на Блиском истоку. Једна од нових могућности хеликоптера је то што оба пилота могу имати пуну контролу над летелицом. То значи да у случају рањавања једног пилота други може да преузме команду, тј. може да управља, маневрише и отвара ватру у исто време. Шта уме „Ноћни ловац“? Главни циљ овог летећег чудовишта је пружање подршке пешадији и специјалним јединицама у борбама на копну. Хеликоптер је направљен да уништава тенкове, оклопна возила и нисколетеће циљеве, на пример друге хеликоптере и беспилотне летелице. Ми-28 је већ у арсеналу руске армије, али као и свака друга војна машина он мора проћи стриктно тестирање пре него што добије зелено светло да „жари и пали“ на бојном пољу. Како је објаснио извор „Руске речи“, Ми-28 је направљен по свим међународним стандардима: „Митраљезима и ракетама он може направити пакао на земљи, а може се борити ’раме уз раме’ са тенковима“. Експерт је такође рекао да мете хеликоптера могу варирати од непријатељских војника до артиљеријских система, па чак и система противваздушне одбране. Поред тога, ово је један од ретких хеликоптера који могу изводити акробатске фигуре, што је руски тим акробатских пилота „Беркути“ и показао у протеклих пет година. Ми-28 први пут у Сирији Руски хеликоптери Ми-28 одиграли су важну улогу у ослобађању сиријског града Палмире од „Исламске државе“ 27. марта 2016. године. На видео-снимку је приказано уништавање блиндираног возила „Исламске државе“ помоћу навођених противтенковских ракета, као и ликвидација терориста који су се крили у згради. То је била прва забележена примена „Ноћног ловца“ против терориста „Исламске државе“. Раније су се ови хеликоптери користили само за обезбеђење ваздухопловне базе Хмејмим, где је размештена руска авијација у Сирији. Николај ЛИТОВКИН
  5. На Канли кули одржан је добротвoрни концерт „Херцег Нови за Косово и Метохију“. У програму су учествовали академик Матија Бећковић, Ивана Жигон и Косовски божури, Слободан Тркуља, Даница Црногорчевић, група 357 и Комнен Вуковић. Сав приход намењен је за обнову косметских светиња, манастира Бањска и Драганац. http://www.srpskaistorija.com/crna-gora-da-se-najezis-herceg-novi-na-nogama-klice-srbiji-srpskom-kosovu/
  6. Наишавши на занимљиву причу на фб и уз дозволу саме ауторке коју овом приликом пуно поздрављам и захваљујем,волео би да причу поделим и са вама. Anastasija-Vesna Ilic је додао/ла 2 нове фотографије. 15. јул у 23:34 · Belgrade · НОВИ ФЕУДАЛИЗАМ И ОПСАДА БУБАШВАБА У овој причици главни актери су бубашвабе. Према томе – ко је гадљив – нека ни не почиње да чита. Ноћас у нека доба кренем у редовни обилазак нуспросторија и затекнем апокалиптички прозор – на сред купатила туце минијатурних бубаруса предвођених мамом кренуло у ноћну шетњу око сливника. Муњевито изведем акцију екстерминације подмлатка, ни не помисливши да се ради о божјим створењима, која су постала штеточине услед човековог пада. У недостатку времена за саосећање и сазерцање, јурим мама-штеточину, која ме је богме поприлично намучила – лево десно, испод каде, по плочицама и ћошковима, да бих је на концу причврљила дршком од вакум-гуме. Пошто сам почистила и опрала све укључујући и главно оружје – папучу, психички и физички исцрпљена од ратних дејстава, крећем у кухињу и – о ужаса – тамо ме чека права правцата бубаШВАБА, црна и поголема, и срећом понешто успорена. Стручњаци које сам по завршетку битке консултовала кажу да ове две врсте гамади никад у истој кући не чине конкуренцију једне другима, али ето – црна канализациона бубашваба Blatela orientalis , српски речено – оријентални жохар - нашла се у кухињи, а Blatela germanica – немачки жохар или – логично – бубарус – запосела је моје купатило. Немам сад времема да анализирам контрадикторност латинског и народског назива, нити да доконам да ли можда назив бубаруса потиче од словенске речи „риђ“ – рус ("ај русе косе бубо имаш“...) И још нешто - немој сад да се згражате нити да ликујете због мојих хигијенских навика које су, зна се, изазвале опсаду оријенталних, германских и словенских жохарских јединица (срећом је изостала интервенција авијације - индијских летећих бубашваба). Имајте милости! Доживела сам тешку трауму. И не! Ово није био сан! И добро – смрскам ја тако меснату црну оријенталку (без икаквих расистичких примисли, часна реч!), поново обавим операцију чишћења оружја, кренем назад на резервни положај ка соби, а у предсобљу - бубарус- позадинац. Њега сад већ рутинским одрадим, очекујући да сваког тренутка доживим нервни слом, некако се дочепам собе, али на корак до кревета неопрезно бацим поглед на радни сто. Не,не,не,не,не! Није то што мислите! Опсада је досегла само до рова у предсобљу. Али зато – на чисто белим корицама књиге под називом „Нови феудализам“, коју сам јуче почела да читам, башкарила се – млада смрдибуба. Е то је стварно било превише. Шта сам Богу згрешила да ме тако искушава? И ко ће сад да трпи брундање смрдибубе по ноћи? И да чека да му с плафона падне на чело? Узмем тако, врло пажљиво, „Нови феудализам“ са стола, и пазећи да не узнемирим смрдибубу, носим је са све књигом ка прозору од терасе – пошто смрдибуба, иако из реда стеница, некако ипак улази у ред и божјих створења. Направим један „цим“ зглобом, као да бацам фризби, у намери да смакнем смрдибубу, али од боја с бубашвабама дрхтава рука не издржа, па и „Нови феудализам“ заједно са смрдибубом полете у ноћ. Срећом није далеко стигао – заглавио се између празне гајбице и сушача за веш, што га је авај коштало мале исцепотине на корицама и на првих неколико страна. Смрдибубу је појео мрак. Шта је наравоученије овог - сложићете се – више него симболичног догађаја? Да треба да се одрекнем носталгичног погледа на средњи век као на златно доба? И да схватим да је то било доба рата и гамади? Да не треба да се владам двојним стандардима кад је буба-шинтерство у питању и да би зелена флека на чисто белим корицама боље пасовала од подеротине? Или можда ова опсада представља нешто озбиљно – најаву новог средњовековља, прву трубу новог доба? Или пак нешто сасвим банално – подсетник да треба да одем до Супер-вера и да купим кутију „бубка“? Није ли то понижавајуће? Потрошња решава све. Капитализам побеђује.
  7. PROMJENE U VATIKANU Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere? “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera. Foto: alfayomega.es Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer. Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju. Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu. Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere. U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike. Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”. Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi. Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio: “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.” U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita. Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve Crkvi. “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega. Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer. “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria. Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu! Miodrag Vojvodić | Bitno.net
  8. Наш драги брат, форумаш-католик @kopitar, скренуо нам је пажњу на значајну промјену у изузетно важној ватиканској Конгрегацији за доктрину (наук вјере): подсјетимо се кардинал Рацингер потоњи папа ју је водио за вријеме Јована Павла II. Поуке новог "чувара учења" католика, мислимо да су значајне и за нас православне и зато их радо преносимо и на дан молитвеног спомена Светог угодника Јована Битољског, Шангајског и Сан-Франциског. PROMJENE U VATIKANU Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere? “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera. Foto: alfayomega.es Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer. Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju. Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu. Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere. U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike. Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”. Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi. Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio: “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.” U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita. Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve Crkvi. “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega. Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer. “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria. Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu! Miodrag Vojvodić | Bitno.net View full Странице
  9. Lore

    Нови талас

    За све нас који су се едуковали у периоду патријарха Павла, неизбежно је запљуснуо горак пенушав талас нових тумачења вере. Наслушали смо се прича 1990-2010 о Православљу. Било где да смо отишли, на неко предавање, или да смо слушали црквену беседу, погледали понеки цд или смо лично причали са монасима и свештеницима, па по манастирима одгајани смо у једном духу времена што би се рекло. Учили су нас на један начин. Не знам да ли су водили рачуна или не. Информације које долазе до нас ваљда остају трајно у нама, сем ако немамо амнезију. Да ли су они водили о томе рачуна или не кад добијемо неко знање од стране црквених људи ваљда ми то знање уграђујемо у нас и живимо с тим и то сматрамо својим духовним развојем. Нисмо ми компијутер, немамо ми опцију DELETE. Друго, да ли знају они да ако се ми од 15-35 године васпитавамо на један начин да је то период у коме се највише градимо. Није то аутомобил да можеш да га промениш. И шта се сада дешава. Промена црквене политике последњих година и већа отвореност ка Риму дефинитивно уводи неке нове погледе. Многи црквени великодостојници причају о стварима које због горе наведеног разлога не само да су ми стране него и не разумем. Имају они право да причају шта хоће и нека причају. Али се поставља питање, шта смо ми ? Шта нас преводе жедне преко воде? Шта нам прво деценијама причали једну причу да би сад једним декретом рекли е није тако него овако. Не иде то тако.
  10. Овако ће изгледати нови Савски мост четвртак, 15. јун 2017, 15:41 -> 15:58 Извор: Танјуг Градоначелник Београда Синиша Мали представио је решење како ће изгледати нови Савски мост, чија се изградња очекује у августу или септембру 2018. године. Трошкови изградње су око 30 милиона евра, што је пет пута мање у односу на Мост на Ади, каже Мали. "Данас је велики дан за грађане Београда, јер представљамо како ће нови Савски мост изгледати. Жири је након неколико месеци рада, колико је конкурс трајао изабрао решење које је по мени сјајно и представљаће нови симбол нашег града", рекао је Синиша Мали новинарима у Скупштини града. Представљен Савски мост Објаснио је да се најмање из три разлога мора градити нови мост уместо да се реконструише стари. Први је естетски, јер се садашњи не уклапа у визију модерног Београда, други разлог је тај што садашњи мост нема довољно капацитета, а трећи је безбедносни. Представљен Савски мост "Капацитет моста са две траке није довољан, нови мост ће имати стазе и за аутомобиле, трамваје, односно метро, бициклисте и пешаке тако да ће у потпуности његов капацитет да се повећа. На неким местима мост који је изграђен током Другог светског рата има дрвене шипове и није више толико сигуран за саобраћај", истакао је градоначелник. Мали је истакао да ће се до краја године завршити пројекат, те да реално може да се крене у изградњу у августу или септембру наредне године. Изглед Савског моста "Трошкови овог моста су 30 милиона евра, то је оно што је ЦИП израчунао. Нису то стотине милиона евра, а мост преко Аде је коштао око 160 милиона евра, само мост, а имамо плус и приступне путеве. Овај кошта пет пута мање, и то довољно говори о томе колико водимо рачуна о сваком динару, а по питању капацитета ништа мањи неће бити од моста преко Аде", рекао је Мали. Градоначелник је најавио и да ће са завршетком пројекта тунела који спаја Економски факултет, односно Савски амфитеатар са Булеваром деспота Стефана грађани Карабурме и Миријева који долазе са Панчевачког моста много брже стизати до Новог Београда. Овако ће изгледати нови Савски мост На питање да ли ће стари мост бити срушен, Мали је рекао да ће се у наредних неколико месеци покренути кампања током које ће питати Београђане где би желели да га виде. Једна од опција, које се сетио Мали, је да Савски мост буде веза са Великим ратним острвом, међутим, како каже, није сигуран да ли је у праву и да ли је то могуће.
  11. Нови уредник „Православља” и „Теолошких погледа” 7. Јун 2017 Протођакон др Дамјан Божић - нови уредник новина Српске Патријаршије „Православље” и часописа „Теолошки погледи” Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме.
  12. Нови уредник „Православља” и „Теолошких погледа” 7. Јун 2017 Протођакон др Дамјан Божић - нови уредник новина Српске Патријаршије „Православље” и часописа „Теолошки погледи” Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме. View full Странице
  13. Основно образовање завршава у Београду 2001. године. У Српској Патријаршији полаже пријемни испит и уписује се у Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима коју завршава са одличним успехом 2005. године. Исте године, уписује Московску Духовну Академију Руске Православне Цркве (Катедра богословља) коју завршава (са просеком 9.50) 2008. године. По одобрењу Наставно-научног већа Академије, током основних академских студија, истовремено је похађао постдипломски програм и написао истраживачки рад на тему Односи између православних хришћана и муслимана у Србији од 1912 до 2004. године (240 стр), који је одбранио, под менторским руководством професора др Димитрија Владимировића Сафонова, пред Научно-наставним већем и, касније, пред међународном теолошком Комисијом коју су чинили осамнаест професора, међу којима је био и умировљени Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић), и двојица опонената. Уписао је докторске студије Факултета теологије и религијских студија Шербрушког Универзитета у Канади 2010. године, на тему Односи између православних хришћана и муслимана у Југоисточној Европи током 14 и 15 века (537 стр.), под менторским руководством професора др Џона Хаџиниколау, а завршио под руководством професора др Пјер Ноела и др Сами Ауна одбранивши дисертацију пред петочланом међународном Комисијом 2016. године. Као асистент (2012-2014) учествовао је у трансформацији овог Факултета у интерфакултативни универзитетски Центар за савремена верска истраживања (2015). По одобрењу Наставно-научног већа истовремено је био уписан на Филолошком факултету истог Универзитета на коме је завршио програм француски као други језик 2012. године. Одлуком Светог Архијерејског Синода одлази на научну специјализацију код Митрополита волоколамског Г. Илариона (Алфејева) на Катедру спољних црквених послова где је написао рад на тему Историја хришћанско-муслиманског дијалога под покровитељством Светског Савета Цркава од 1961. до 1991. године, који је одбранио пред трочланом Комисијом 2015. године. Исте године, упоредо је радио постдокторат на Факултету теологије Женевског Универзитета на тему Теолошки капацитет византијских међурелигијских полемика из 14. и 15. века за савремени хришћанско-муслимански дијалог, који је одбрано пред шесточланом међународном Комисијом 2015. године. Под руководством Главног секретара Светог Архијерејског Синода протојереја-ставрофора др Саве Јовића радио је у Одељењу за међуцрквене послове одакле је премештен у Кабинет Патријарха српског. Истовремено је започео постдокторат на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Рукоположен у чин ђакона од стране Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина 2015. године. Пред Комисијом Светог Архијерејског Синода је положио испит за сталне црквено-административне службенике Српске Православне Цркве 2017. године. Тренутно, поред дужности Шефа Кабинета Патријарха српског, ангажован је на преводилачким и координационим пословима Канцеларије Светог Архијерејског Синода и Информативне службе. http://spc.rs/sr/novi_shef_kabineta_patrijarha_srpskog Извор: СПЦ
  14. Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, ђакон др Александар Прашчевић постављен је за секретара Канцеларије Патријарха српског, пренела је инфо служба СПЦ. Опширније у наставку Основно образовање завршава у Београду 2001. године. У Српској Патријаршији полаже пријемни испит и уписује се у Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима коју завршава са одличним успехом 2005. године. Исте године, уписује Московску Духовну Академију Руске Православне Цркве (Катедра богословља) коју завршава (са просеком 9.50) 2008. године. По одобрењу Наставно-научног већа Академије, током основних академских студија, истовремено је похађао постдипломски програм и написао истраживачки рад на тему Односи између православних хришћана и муслимана у Србији од 1912 до 2004. године (240 стр), који је одбранио, под менторским руководством професора др Димитрија Владимировића Сафонова, пред Научно-наставним већем и, касније, пред међународном теолошком Комисијом коју су чинили осамнаест професора, међу којима је био и умировљени Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић), и двојица опонената. Уписао је докторске студије Факултета теологије и религијских студија Шербрушког Универзитета у Канади 2010. године, на тему Односи између православних хришћана и муслимана у Југоисточној Европи током 14 и 15 века (537 стр.), под менторским руководством професора др Џона Хаџиниколау, а завршио под руководством професора др Пјер Ноела и др Сами Ауна одбранивши дисертацију пред петочланом међународном Комисијом 2016. године. Као асистент (2012-2014) учествовао је у трансформацији овог Факултета у интерфакултативни универзитетски Центар за савремена верска истраживања (2015). По одобрењу Наставно-научног већа истовремено је био уписан на Филолошком факултету истог Универзитета на коме је завршио програм француски као други језик 2012. године. Одлуком Светог Архијерејског Синода одлази на научну специјализацију код Митрополита волоколамског Г. Илариона (Алфејева) на Катедру спољних црквених послова где је написао рад на тему Историја хришћанско-муслиманског дијалога под покровитељством Светског Савета Цркава од 1961. до 1991. године, који је одбранио пред трочланом Комисијом 2015. године. Исте године, упоредо је радио постдокторат на Факултету теологије Женевског Универзитета на тему Теолошки капацитет византијских међурелигијских полемика из 14. и 15. века за савремени хришћанско-муслимански дијалог, који је одбрано пред шесточланом међународном Комисијом 2015. године. Под руководством Главног секретара Светог Архијерејског Синода протојереја-ставрофора др Саве Јовића радио је у Одељењу за међуцрквене послове одакле је премештен у Кабинет Патријарха српског. Истовремено је започео постдокторат на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Рукоположен у чин ђакона од стране Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина 2015. године. Пред Комисијом Светог Архијерејског Синода је положио испит за сталне црквено-административне службенике Српске Православне Цркве 2017. године. Тренутно, поред дужности Шефа Кабинета Патријарха српског, ангажован је на преводилачким и координационим пословима Канцеларије Светог Архијерејског Синода и Информативне службе. http://spc.rs/sr/novi_shef_kabineta_patrijarha_srpskog Извор: СПЦ View full Странице
  15. Osnovan pokret "Slobodni građani Srbije", Janković na čelu Beograd -- U Beogradu je osnovan novi politički pokret "Slobodni građani Srbije" za čijeg predsednika je izabran bivši ombudsman i predsednički kandidat Saša Janković. IZVOR: TANJUG NEDELJA, 21.05.2017. | 14:10 -> 15:25 Za članove predsedništva pokreta izabrani su - Aida Ćorović, Srđan Škoro, Goran Marković i Dušan Teodorović. Osnivačka skupština novog političkog pokreta prisustvuje 62 osnivača i brojne poznate javne ličnosti. Među prisutnima su reditelj Goran Marković i Zdravko Šotra, muzičari Vasil Hadžimanov i Vlado Georgijev. Janković je nakon izbora za predsednika poručio da je danas osnovana politička organizacija koja će vratiti osmehe na lica građana i građanki Srbije i raditi na ozdravljenju države i društva. "To je ono zbog čega smo se okupili, da ozdravimo naše duboko podeljeno društvo, da ozdravimo naše institucije i državu koja mora da nam garantuje ravnopravnost, jednakost, pravičnost, pravdu, sve što smo upisali u naše ciljeve, a oni su mnogobrojni", rekao je Janković. Na pitanje o saradnji sa drugim političkim organizacijama, Janković je na konferenciji za novinare rekao da će o tome odlučiti predsedništvo i pojasnio da će pokret sarađivati sa onima koji bez rezerve dele vrednosne ciljeve, ali ne i sa onima koji su spremni na otvorenu ili prikrivenu saradnju sa vlašću. Janković smatra da će u Srbiji postojati dve političke opcije, jedna okupljena oko Aleksandra Vučića, a druga demokratska koja želi budućnost Srbije bez straha, bez pritisaka, ucena, bez kriminala i koja će, kako veruje, biti okupljena oko pokreta Slobodni građani Srbije. "To je civilizacijska i vrednosna podela. Očekujemo da će pokret biti težište okupljanja demokratskih snag", rekao je Janković. On nije želeo da komentariše izjavu američkog ambasadora o listu Informer, rekavši da će se o političkim pitanjima izjašnjavati u narednim danima. Takođe, naveo je i da će o učešću na beogradskim izborima odlučiti predsedništvo. "U statutu stoji da će pokret ucestvovati na svim izborima, a o konkretnim izborima će odlucivati predsednistvo", podvukao je Janković, navodeći da se ta tema nije razmatrala, budući da je pokret tek osnovan. On je pozvao medije da podstiču rad pokreta svojim pitanjima, dodajući da će se razmotriti svaka opaska javnosti. "Moje oču su uprte u budućnost, budućnost blagostanja, mira, a ne rata, sarađe, a ne podele", istakao je Janković. Б92
  16. У четвртак, 18. маја 2017., Парламент (Врховна Рада) Украјине разматраће два законска пројекта усмјерена против канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије. По првом законском приједлогу владике могу да се постављају само уз сагласност државних власти, а Црква чије је сједиште у "земљи агресору" може да буде забрањена. То практично значи да УПЦ МП може да буде забрањена. Извјесну наду да ово неће бити усвојено, даје мишљење Стручног комитета Раде да је приједлог антиуставан. По другом законском приједлогу, који треба да буде разматран истог дана чланови црквених општина су обавезни да "самоидентификују" своју припадност, што се у канонској цркви тумачи као увод у даље отимање храмова. http://korrespondent.net/ukraine/3850051-deputaty-khotiat-otdat-tserkov-pod-upravlenye-hosudarstva-smy Иначе, по послиједњим социолошким испитивањима (Радио их Институт за социологију Националне академије наука Украјине) из новембра 2016. у Украјини су најбројнији припадници канонске УПЦ МП коју возглављује Блажењејши митрополит Онуфуриј - 36% становника Украјине без Крима и још 2,3% ако се урачунају православни Крима. Четвртина ставника (25%) изјаснило се као сљедбеници "Кијевског патријархата" анатемисаног Дионисенка, 20% становника су унијати - гркокатолици, мање од 5% становништва се изјашњава као припипадници тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве и осталих религија. http://korrespondent.net/ukraine/3778091-nazvana-samaia-mnohochyslennaia-konfessyia-v-ukrayne Иначе, по нешто раније урађеним истраживањима Института за социологију Украјинске академије, чак двије трећине становника се противи мијешању државе у црквена питања.
  17. Портпарол СПЦ, епископ бачки Иринеј изјавио је жаљење због тога што Константинопољски патријарх прима представнике расколничког Дионисенковог "Кијевског патријархата". Како преноси православие. ру, позивајући се на сајт Запорожке епархије Украјинске православне цркве (https://hram.zp.ua/newsitem/sostoyalas-bratskaya-beseda-ierarkhov) у разговору са митрополитом запорошким г. Луком, епископ бачки г. Иринеј је рекао: "Рекао сам патријаху Вартоломеју, ако подржите Дионисенка, изазваћете нови раскол, овај пут не између Запада и Истока, већ на самом Истоку. То никоме није нужно и никоме није појмљиво. Иза тога стоје силе које немају ништа заједничко са хришћанством." Даље је владика бачки нагласио да је то васељенском патријарху рекао лицем у лице. Нажалост, на Фанару настављају да примају представнике украјинских расколника, чак и украјинске државнике који нису хришћани, а желе да решавају црквени проблем. Наравно, они у томе виде свој државни интерес. Такав проблем имамо и ми у Црној Гори. Они желе да ЦрквУ подреде својим интересима, а не њеној мисији. "Не мислим да ће патријарх Вартоломеј учинити никакве уступке сепаратистима", подвукао је епископ бачки. Рат на истоку Украјине потпирују антиправославне снаге, које желе да Православну Цркву претворе у политичко оруђе којим руководи Дионисенко. То раде људи без морала, подвукао је епископ Иринеј. ИЗВОР: http://www.pravoslavie.ru/103485.html
  18. Портпарол СПЦ, епископ бачки Иринеј изјавио је жаљење због тога што Константинопољски патријарх прима представнике расколничког Дионисенковог "Кијевског патријархата". Како преноси православие. ру, позивајући се на сајт Запорожке епархије Украјинске православне цркве (https://hram.zp.ua/newsitem/sostoyalas-bratskaya-beseda-ierarkhov) у разговору са митрополитом запорошким г. Луком, епископ бачки г. Иринеј је рекао: "Рекао сам патријаху Вартоломеју, ако подржите Дионисенка, изазваћете нови раскол, овај пут не између Запада и Истока, већ на самом Истоку. То никоме није нужно и никоме није појмљиво. Иза тога стоје силе које немају ништа заједничко са хришћанством." Даље је владика бачки нагласио да је то васељенском патријарху рекао лицем у лице. Нажалост, на Фанару настављају да примају представнике украјинских расколника, чак и украјинске државнике који нису хришћани, а желе да решавају црквени проблем. Наравно, они у томе виде свој државни интерес. Такав проблем имамо и ми у Црној Гори. Они желе да ЦрквУ подреде својим интересима, а не њеној мисији. "Не мислим да ће патријарх Вартоломеј учинити никакве уступке сепаратистима", подвукао је епископ бачки. Рат на истоку Украјине потпирују антиправославне снаге, које желе да Православну Цркву претворе у политичко оруђе којим руководи Дионисенко. То раде људи без морала, подвукао је епископ Иринеј. ИЗВОР: http://www.pravoslavie.ru/103485.html View full Странице
  19. Услови живота у затвору су били тешки. У једном од њих-ужасни. Ћелије су биле пренатрпане, затвореници су буквално спавали једни на другима. Ако је некоме требало да устане, прескакао је преко руку и ногу. Зато су се све време чуле грубе псовке. То је био ад. И видим сан- Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ Десило се да сам од умора заспао, а да се нисам помолио. Сањам: гледа ме старац са седом, у два прамена подељеном брадом. Препознајем га: то је Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Зашто се толико бринеш? Ја сам себи направио такав живот да би онај стари, грешни човек у мени умро, а нови васкрсао; а ти си добио то-ниси сам направио, него добио. Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ владика Василије Родзјанко;1915-1999
  20. Version 1.0.0

    82 downloads

    Јоанис Каравидопулос - Увод у Нови завет
  21. Novi oblik materije: Postoji u vremenu, ali ne i u prostoru Slavni Univerzitet u Berkliju u Kaliforniji u središtu je medijske pažnje nakon izrazito nasilnih protesta 1500 studenata protiv nastupa ekstremnog desničara Mila Janopulusa. U sukobe studenata i policije umešao se i novi američki predsednik Donald Tramp, koji je, do sada neviđeno, preko Tvitera zapretio Univerzitetu Berkli da će im uskratiti finansiranje iz federalnih fondova jer „ne dozvoljavaju slobodu govora“. IZVOR: PONEDELJAK, 6.02.2017. | 14:57 Foto: Thinkstock Piše: S. Bubnjević Izvor: Elementarium.cpn.org Istovremeno, iza divovskih drvenih vrata zgrade Le Konte, jedne od kultnih zgrada u središtu kampusa Berkli, u kojoj je radilo više nobelovaca i vodećih imena moderne fizike, vlada tišina. Na trećem spratu u istočnom krilu dobro raspoloženi Norman Jao, strasni ljubitelj stonog tenisa i talentovani doktor fizike sa Harvarda, dobio je vest koja, za razliku od većine drugih, nema veze sa Donadllm Trampom. Naime, u dva odvojena eksperimenta potvrđena je njegova neobično smela teorijska ideja, tačnije konkretan recept da se ideja ostvari, o stanju materije koja ne postoji u prostoru, nego u vremenu – ideja o vremenskim kristalima. U „običnom“ kristalu, koji predstavlja unutrašnju strukturu čvrstih supstanci kao što su kuhinjska so, kvarc, led ili kakav metal, molekuli ili joni ne lutaju unaokolo slobodni kao kod gasa, nego su periodično raspoređeni u prostoru i grade takozvanu kristalnu rešetku. Fizičari ih nazivaju čvorovima rešetke, a vrlo zgodna matematika kojom se opisuju omogućila je da se danas podrobno razumeju raznovrsni kako klasični tako i kvantni fenomeni unutar čvrstih tela (što je imalo silne primene, pre svega u razvoju silicijumskih tehnologija). Norman Jao je smislio način da napravi kristalnu rešetku čiji čvorovi nisu raspoređeni u prostornim dimenzijama, nego u vremenskoj. Njegov predlog je da se prvo laserskom pobudom promeni jedna karakteristika jona u kristalu, da se na primer obrne magnetni moment, odnosno spin, kako ga fizičari češće nazivaju. Ova promena spina jednog jona će promeniti spin sledećeg, koji će u nizu promeniti sledeći itd., ali će doći i do povratnih promena. Norman Jao je predložio da se tako načini promena koja će bez prekida „putovati“ kroz kristal u zatvorenom krugu. Kada ove promene postanu kolektivno sihronizovane, održive i periodične i kad više ne zavise od spoljne pobude, one su raspoređene u vremenu i zapravo same po sebi čine vremensku rešetku, odnosno vremenski kristal. Rad u kome je, zajedno sa nekoliko kolega sa Berklija, Jao opisao ovu metodologiju, objavljen je sredinom januara u prestižnom časopisu Physical Review Letters. Budući da je, kako to fizičari inače čine, Jaov rad već bio obznanjen u bazi ArXivs, njegov mentor sa Harvarda Mihail Lukin već je okupio tim koji je Jaovu tehniku primenio na kristalu dijamanta, dok je Kris Monro sa Univerziteta u Merilendu pokušao da je testira na zarobljenim jonima iterbijuma. Oba eksperimenta su rezultate predala za objavu i oba su pokazala da vremenski kristal zaista nastaje i da ima period koji je dva puta veći od perioda pobude načinjene laserom. Ključno kod oba eksperimenta jeste da je vremenski kristal zatvoren sistem, da mu nakon pobude ne treba spoljna sila, niti da na bilo koji način troši energiju interagujući sa spoljnim svetom. Od značaja je i da interakcije između jona same održavaju vremenski kristal stabilnim. Sama ideja o postojanju vremenskih kristala prisutna je već pet godina, a prvi ju je predložio nobelovac Frenk Vilček. Kako u članku o vremenskim kristalima u časopisu New Scientist piše Dženifer Oulet, većina fizičara je pre ovih eksperimenata bila skeptična prema ovoj ideji, jer je zamisao da nešto putuje u beskonačnoj petlji vrlo nalik na perpetuum mobile. Ako se održe kao ideja, vremenski kristali će izmeniti mnogo toga u modernoj fizici, od otvaranja novih polja istraživanja do dubljeg razumevanja vremena i prostora, ali će imati i praktičnu primenu za moguću izgradnju takozvanih kubita za kvantne računare budućnosti. Druga pitanja se, naravno, već sada mogu postaviti čim pređemo u druga agregatna stanja – postoji li, po analogiji, vremenski gas, Ili vremenska tečnost? http://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2017&mm=02&dd=06&nav_id=1227821
×
×
  • Create New...