Претражи Живе Речи Утехе

Можда би као увод у ову тему о скором (и коначном!) изласку нових уџбеника Православног катихизиса могла послужити једна анегдота (или виц, шта ли је већ) коју сам чуо од Марије Бећковића на једном скупу на Православним богословском факултету у Београду. Иде отприлике овако: неки човек (рече наш Матија и националност, али ја је нећу помињати да некоме не би зазвучало као погрешна поента анегдоте) решио да мења веру. И сад размишља да ли да постане будиста, католик, православац или протестант. И на крају одлучи – постаће православни хришћанин! И ови његови га питаше – добро, реци нам који ја разлог да баш православце одабереш? А он им одговори – знате како, од свих набројаних они су најгоре организовани, ту се често не зна ни ко пије, ни ко плаћа, највише се свађају, једном речју чини се да су најгори од свих – тако да Бог мора имати неки дебео разлог зашто их држи! И ето, зато је изабрао Православље. Духовита анегдота о нашој Цркви. Заиста, није далеко од истине оно што је у њој речено. Ја бих рекао да је и наш Бог духовит – уме да буде парадоксалан и да нас у тој парадоксалности радосно насмеје. А како и неће бити духовит Отац који исходи Духа Светога! Ето, та Божја, Очева духовитост пројавила се, а где би друго и био Дух до у Телу Његовог Сина, у току, могу слобдоно рећи, великог подвига израде нових уџбеника Православног катихизиса за наше основне и средње школе. На том пројекту су, под руководством митрополита Амфилохија (који је испред Сабора одређен) радили наши наставници и наставнице верске наставе, теолози који су непосредно ангажовани у нашим школама. Временом, многи су и одустали. Остала је једна група најупорнијих, можда оних који нису толико голицљиви на Божје голицање и духовиту парадоксалност. Заиста, током ове године ствари су кренуле да се озбиљно померају. Уџбеници су већином написани. Добијене су и прве рецензије, као и благослов Светог архијерејског синода СПЦ да се три уџбеника могу штампати. Наиме, најављено је да ће најпре, као својеврсни брод ледоломац, изаћи уџбеници за први и пети разред основне и за први разред средње школе, а за њима потом, полако и остали уџбеници. Током лета су аутори уџбеника за средњу школу (колегинца Милица Петровић из Епархије бачке и моја маленкост из Архиепископије београдско-карловачке), заједно са вредним ђаконом Радомирем Маринковићем, референтом за црквену просвету у при Светом синоду и лекорком Завода за уџбенике и наставна средства у Београду вредно радили на лектурисању уџбеника. Текст је сређен, обезбеђене су илустрације и уџбеник је требало да се појави почетком ове школске године. Авај! Није – из разлога због којих је онај брат с почетка овог текста одлучио да постане православац, то јест због Божје духовитости. Но, ако сте мислили да је ту крај Божје духовитости – није. Сада тек долази оно најважније. Уџбеници (први и пети основне и први разред средње школе) излазе почетком другог полугодишта! Полако, полако – Бог је, како рекох, духовит. Да, излазе нови Православни катихизиси – али у Републици Хрватској. Ову предивну вест и велики подвиг Митрополије загребачко-љубљанске, али треба рећи – и званичне Републике Хрватске (издавач је Просвјета Загреб), верујемо убрзо ће следити надлежни у Цркви и у Заводу за уџбенике, овде код нас у Србији. Овим поводом (част ми је и велика радост да о томе обавестим нашу црквену јавност), желим да укратко опишем шта се догодило у Загребу дана 08. децембра 2019. и да изразим велику захвалност труду и љубави нашим домаћинима. Наиме, на позив господина Мирка Марковића, испред издавачке куће Prosvjeta из Загреба, дана 07. децембра за Загреб су се упутили аутори уџбрника: Љиљана Перишић-Бурсаћ, Милица Петровић и моја маленкост – др Александар Милојков. У просторијама Српске православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, дочекао нас је отац Богољуб, секретар митрополита Порфирија. Сместили смо се у самом центру Загреба, у просторијама Митрополије. Оно што ми је одмах запало за око била је живост те зграде. Из једне просторије допирало је певање дечјег хора. Мало даље, у другој просторији, чуо сам глас митрополита Порфирија – водио је духовне разговоре са верним народом (духовна предавања током поста). Жива Црква у Загребу, Богу хвала. А Загреб сав у светлу и пун људи. У току је католички адвент – свечарска манифестација у сусрет Божићу. Мислио сам да ови наши у Београду претерују са новогодишњим кићењем, али су ме Загрепчани демантовали. Моји су утисци да је атмосфера била лепа и позитивна. Људи су весели и веома љубазни. Такви су били у ресторану где нас је отац Богољуб одвео на вечеру (ах, какве дивне пржене лигње смо јели!), али и на улици – љубазно су одговарали и на Миличину новосадску, а и на моју београдску екавицу. Много се прича о рђавим односима између Срба и Хрвата. Не знам, ја сам можда нереалан и тврдоглав, али некако не желим да верујем у те приче. Кад у себи носиш добру вољу и поштовање према другом човеку, тешко да ћеш са друге стране добити нешто друго до осмех и љубазност. Милица и ја смо се тако и осећали међу свим тим људима на Тргу Бана Јелачића и заиста ништа лоше и непријатно нисмо понели из Загреба. (Ако изузмемо да је Милици бука трамваја ометала сан. Али, шта да јој радим. Ја сам са београдског асфалта и мени трамваји не сметају, спавао сам ко јагње. А она је навикла на питому бачку, тителску идилу, па јој загребачки трамваји нису пријали.) Мене је поготово обрадовао статус верске наставе у Републици Хрватској, о чему ми је причао колега који тамо и ради. Оно што важи за већинску, католичку веронауку важи и за православну – сви наставници су у сталном радном односу, имају по два часа недељно. Ето, још једног, али овог пута не духовитог парадокса – православни ваероучитељи имају бољи статус у Републици Хрватској од нас, православних (и свих других) вероучитеља у Републици Србији. Ми у Србији заиста треба да се запитамо – шта се то са нама догађа? Да подсетим, Република Србија има закон који јасно дискриминише наставнике верске наставе – јер само они, у просветном систему, сходно законским одредбама, не могу зансовати радни однос на неодрежено време. И то је тако већ скоро 20 година. Радовао сам се што сам чуо да су односи и сарадња са Католичком Црквом јако добри. Захвљујући Католичкој Цркви и њеној борби и ауторитету у Хрватској, много тога доброг остварено је и за нашу Православну Цркву на тим просторима. О томе сам слушао од својих колега. Слава Богу, тако и треба да буде. У недељу, 08. децембра присуствовали смо Светој Литургији, којом је началствовао Високопреосвећени митрополит Порфирије. Радовао је призор прилично испуњене Цркве. Много је младих, деце. Причешћују се и ми се са њима причестисмо. Након Свете Литургије – агапе. Та догађања након Свете Литургије мени највише показују колико је Црква жива – људи остају, пију кафу заједно, комуницирају, заједница живи. Око поднева је почео састанак са представницима издавачке куће, којем је присуствовао и митрополит Порфирије. Поред њега ту су, између осталих, били и рецензенти наших уџбеника: отац Вукашин Цветојевић, отац Срђан Лукић и теолог Мирослав Мишановић. Уговори су потписани и уџбеници ће се, ако Бог да, појавити у хрватским школама почетком другог полугодишта. Такође, договорена је и динамика достављања наредних уџбеника, за остале разреде основних и средњих школа. Након овог, пословног дела, уследили су лепи и занимљиви разговори са митрополитом Порфиријем и, наравно, дивна трпеза. Желим од срца да се захвалим митрополиту Порфирију и нашим дивним домаћинима из Митрополије загребачко-љубљанске што су нас аврамовски дочекали. Такође, желим да им се захвалим што су управо они били та почетна, ледоломачка сила којом ће лед коначно пући а нашем броду – новим уџбеницима Православног катихизиса – омогућити да даље заплови. Хвала дивном оцу Богољубу на бризи око нашег смештаја и на заиста царској трпези. Посебну захвалност морам да изразим и драгом ђакону Драгану Радићу. Њему, као и другом ђакону – Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету при Светом синоду (није што је мој Миријевац, али је стварно сила од ђакона). Наиме, они су у свом овом послу били та ђаконска-анђелска служба. Били су прави посредници, јер су својим трудом омогућили да праве информације допру тамо где треба, те да и плодотворна радња крене правим током. И ево, хвала Богу, та радња долази до свог коначног циља. Слава и хвала Богу, наши нови уџбеници ће коначно угледати стварност. Крећу да живе из Републике Хрватске – да буду узор и подстрек и за појављивање и Републици Србији. Коначно, и Републици Хрватској се треба захвалити – јер се овај пројекат финансира из њеног буџета. Да, заиста је мало парадоксално. Бог је духовит. Али, научисмо и ми да будемо Његови Израиљци – да се рвемо и не поклекнемо. За Поуке.орг др Александар Милојков View full Странице

Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије". У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина). Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи. Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха. С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије. Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској. Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији. Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља. По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж. View full Странице