Search the Community

У четвртак пете недеље по Пасхи, а на дан Светог Јована Богослова, 21.маја 2020 године у 18 часова , Епископ сремски Господин Василије осветио је земљиште за нову цркву у Новој Пазови. Епископу Василију су саслуживали протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки и протојереј-ставрофор Ђорђе Павловић са ђаконима Гораном Власцем и Светогором Сандићем. Певао је хор „Свети владика Николај Српски“ из Нове Пазове. Нова црква ће бити посвећена Светом првомученику и архиђакони Стефану, а заветна слава ће бити Света мученица Недеља. После обреда освећења земљишта Епископ сремски Господин Василије беседио је о Светом првомученику и архиђакону Стефану, као и његовом исповедању вере у Господа Исуса Христа описано у Делима апостолским. Такође, Епископ је истакао да је ово ново упаљено кандило пред престолом Божијим. Епископ Василије се захвалио ктитору будућег храма, Раденку Ђуричићу предузетнику из Нове Пазове, као и протојереју Зорану Јовићу старешини храма Свете Петке у овоме месту. Трпеза љубави је уприличена у ресторану „Старо место“ у којем се наш владика Василије захвалио за гостопримство господину Раденку Ђуричићу и протојереју Зорану Јовићу. Извор: Епархија сремска

Предање Цркве нам сведочи да се Господ Исус Христос по Васкрсењу прво јавио својој Мајци, Марији Дјеви, иако то нигде није остало забележено у Јеванђељима. Разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи објашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство Васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Уредништво "Православног мисионара" је увек благодарно браћи и сестрама из Црне Горе на сарадњи! Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Пастирска брига Цркве се пројављује и кроз "Православни мисионар" као званично мисионарско гласило! Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Сваки нови број "Православног мисионара" је нова радост, ново подстицање на духовно узрастање! Пасхална радост употпуњена је новим 373. Бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај трећи број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „На путу за Емаусˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Хришћански живот подразумева непрестано хођење светотајинским и световрлинским путем који нас води ка вечној радости Царства небеског. Вођени овом истином у својим срцима опитно осетимо да хришћански етос подразумева непрестану Литургију, тј. непрестано налажење на путу за Емаус и препознавање Господа нашег у свим живоним сегментима, а најопитније у Литургији као центру нашег живота, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Новопрестављени Епископ ваљевски Г. Милутин, чија се фотографија налази на насловној страни овог броја, остаће нам истински пример хришћанске љубав, непоколебиве вере, поуздане наде, али и пример неуморног и постојаног хођења на путу за Емаус, истакао је катихета Бранислав Илић. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: "Не гораше ли срце наше" *РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем): Литургија је наша спона са вјечношћу! *РЕЧ ПАСТИРА: Разговор са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској - Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! *ИЗ СВЕТООТАЧКЕ РИЗНИЦЕ: Свети Игнатије Брјанчанинов - Хришћански пастир и уметник хришћанин *МАТЕРИК: Света мученица Ермиона *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Пети Васељенски Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Свети Владика Николај - Зашто је он генерал? *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (II) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Катихета Владимир Пекић: Пут ка препознавању *Протонамесник Александар Јевтић: Пут богопознања *Катихета Бранислав Илић: Евхаристија - непрекидни обед у Емаусу *Небојша Ћосовић (превод са руског језика): Прогледавање ученика у Емаусу *Др Ђорђе Вуковић: Српски ходочасници на путу за Емаус *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Пуача *СВЕТА ГОРА: Скит Светог Апостола Андреја Првозваног *СВЕТА ЗЕМЉА: Лавра Светог Саве Освећеног *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Магарац Повезан садржај: Евхаристија — непрекидни обед у Емаусу Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу! Извор: Православни мисионар

Кроз мултиспектралне снимке види се текст Библије Појединачни фрагменти чувених свитака са Мртвог мора били су повод малој сензацији: при једном палеографском истраживању уочена су места које се не могу голим оком видети, али при примени мултиспектралног снимања препознају се слова и читаве речи. Један истраживачки тим око Џоане Тејлор са King's College у Лондону је кроз мултиспектрално сминање открио појединачна слова, као и делове библијских текстова, као што је онлајн (прикључен на компјутерску мрежу) лист "Times of Israel" прошле среде пренео, позивајући се на изворе са универзитета у Манчестеру. Тим палеографа је истраживао 51 места која су за голо око невидљива такозване "Reed-колекције" за једну нову студију. На фрагментима су трагови чађавог мастила којима су јеврејске и арамејски фрагменти идентификовани. Остали фрагменти су били у линијама као и остаци појединих слова. Фрагменти пергамента припадају "Reed-колекцији" Највећи фрагмент је, сходно извештају, само четири реда дугачак. Већина слова су непотпуно сачувана, али је, међу другим, читљива реч „шабат”. Истраживачи отуда држе да је овде реч о почетку 46. поглавља Језекиљеве књиге. Ови фрагменти ће, вели се у извештају, још бити подвргнути даљој анализи. Фрагменти пергамента "Reed-колекције" потичу са археолошких ископавања у пећинама Кумрана на Мртвом мору. Педесетих година су преко јорданске владе доспели у Велику Британију, где су коришћени за анализу материјала. Кумрански списи су свици/ролне јеврејских и арамејских списа, који су 1947. г. двојица чобана коза пронашли у пећини. Ови спису су настали између 250. г. пре и 40 година после Христа и садрже најстарије познате текстове Старога Завета. Они иду у најзначајније археолошке проналаске у 20.веку. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Православљу, новинама Српске патријаршије од 15. маја ове године, читајте: На средњим странама овога броја доносимо комплетан извештај о најновијим збивањима у Митрополији црногорско-приморској, тачније у епархијама СПЦ које својом територијом припадају Црној Гори... О прослави и обележавању Дана Светог Василија Острошког и васкрсавању душе народа.... Мучном хапшењу Владике Јоаникија и девет свештеника никшићког Саборног храма... О потреби да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, говорио је за овај број новина Његово Преосвештенство Владика милешевски Атанасије Ракита... На следећим странама пишемо о високом одликовању којим је Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Јован одликован, (Орденом Витеза од Ладина), за изузетан допринос очувању успомене на српске, јеврејске и ромске жртве усташког логора Јасеновац и очувању јеврејске културе. Орден му је доделио Центар за ладино културу „Моше Давид Гаон“ при Универзитету Бен-Гурион у Негеву. Данко Страхинић, у тексту под насловом: „Да ли ће Црква Свете Софије поново бити џамија?“, пише о историјату величанствене Цркве Свете Софије, (Храм Свете премудрости Божије), Цариград, данас претворене у музеј Аја Софија. И тражи одговор на питање да ли ће више пута понављан притисак и захтев бројних исламских и националистичких партија који траје још од 1953. године, коначно бити довољно јак, и да ли ће успети у намери да се статус Аја Софије промени и врати у џамију? У Рубрици Поводи, др Милан Гулић ексклузивно за Православље пише о 25 година од операције „Бљесак“, и између осталог нас подсећа да је у култури сећања српског народа од 1995. године 1. мај добио сасвим ново значење. До тада је било укорењено празновање у природи у част Међународног празника рада и радничких протеста у Чикагу 1886, а од тада молитвено сећање на српски народ Западне Славоније, који је тога дана претрпео једно од својих највећих страдања... Парадоксалност наше вере чини супротности помирљивима (земље и неба, времена и вечности, смрти и живота) и немогуће могућим. У српској историји можда нема бољег сведочанства о овоме од празника Спаљивања моштију Светог Саве. Овај празник је слава Светосавског храма у Краљеву, о чему за новине Српске патријаршије пише протонамесник Александар Р. Јефтић. На следећим странама читајте о схи-монахињи мати Теодори, новоизабраној игуманији манастира Грачаница, која је у разговору са мр Давидом Јанићем говорила о свом животу, од ране младости, посвећеном Богу. Из овог броја издвајамо текст Епископ Атанасије: Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима! који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља". Извор: Православље

Нормализација епидемиолошке ситуације у Црној Гори, где већ данима нема нових случајева заразе Ковидом, власт ставља на муку: како да ублажава мјере а да продужи забрану окупљања имајући на уму првенствено литије. Дилема ја утолико тежа што се ближи дан Светог Василија Острошког, када се у Никшићу традиционално организује литија. Спонтани излазак неколико стотина вјерника СПЦ на Ђурђевданску литију у Беранама код власти је покренуо бојазан да би, уколико се на Светог Василија Острошког одржи традиционална литија у Никшићу 12. маја, то могао бити увод у нови талас литија. Због тога режимски аналитичари упозоравају да ће у највећој мјери од одлучне реакције државе на литију у Беранама зависити и евентуална масовност литије на дан Светог Василија Острошког у Никшићу. Након Ђурђевданске литије у Беранама, црногорска власт је моментално покренула истрагу због наводног кршења мјера Националног координационог тијела (НКТ) за сузбијање заразних болести. Више свештеника епархије будимљанско-никшићке позвано је у среду увече на информативни разговор, док је Основно државно тужилаштво у Беранама формирало предмет, уз усмени налог да се прегледају снимци и идентификују сва лица која су учесници литије и од њих прикупе потребна обавјештења. И док у прорежимским медијима преовладава оцјена да је организовање Ђурђевданске литије „још једна демонстрација силе СПЦ у односу на државу“, из опозиционе Нове српске демократије већ поручују да ће они прославити славу Светог Василија Острошког, како је објаснио лидер странке Андрија Мандић, „онако како су славили сваке године“, без обзира да ли ће бити званичног позива од стране Православне цркве. Власт на мукама - како забранити литије С обзиром да се чини да вирус корона јењава у Црној Гори, те да већ данима нема нових случајева заразе уз попуштање ванредних мјера, аналитичар Бошко Вукићевић примјећује да нормализација ситуације црногорску власт очито поновно ставља на муке. Он додаје да се сада нарочито поставља питање - на који начин ће режим аргументовати нескривену намјеру продужетка забране јавних окупљања, имајући у виду првенствено литије. „Обнављање масовних литија би за властодршце било политички погубно, нарочито ако би се оне одржавале у предвиђено вријеме избора. Стога ће власт на све могуће начине настојати да продужи забрану масовних окупљања на што дужи рок. Ипак, сматрам да је мала вјероватноћа да ће слободни људи прихватити евентуалне неправедне забране окупљања, које не би биле у складу са ситуацијом у другим европским земљама“, каже Вукићевић за Спутњик. Хистеричне реакције на Ђурђевданску шетњу у Беранама Имајући ово у виду, нашег саговорника, како каже, ни најмање не чуди „хистерична реакција режимских медија“ након литије у Беранама, али сматра да то није добро. „Беранци су се традиционално одазвали на Ђурђевданску молитвену шетњу, уз спонтано окупљање, придржавајући се мјера растојања које је прописало НКТ. Но ни такво цивилизовано држање Беранаца није спријечило медијске агентуре власти да завапе како ‘Црква опет не поштује прописане мјере власти’ и да затраже енергичну реакцију државе против наводних прекршиоца здравствених прописа“, каже Вукићевић, уз опаску да такво извјештавање медија ствара лошу атмосферу у друштву. Овај аналитичар одаје признање Беранцима који су јучерашњом литијом, како оцјењује, на креативан начин и уз поштовање мјера НКТ-а почели са обновом онога што је, сматра он, неминовност – а то су литије широм Црне Горе. „Након беранске литије чини се да је тренутак обнове близу“, каже Вукићевић. Он не искључује могућност да дође до новог спонтаног окупљања народа на дан Светог Василија Острошког у Никшићу, по узору на берански сценарио и уз поштовање растојања и мјера НКТ. „Ако до поменутог окупљања дође, сматраћу га природним, док би свакако неприродна и неправична била евентуална полицијска акција против таквог молитвеног хода“, децидан је Вукићевић. Демократски фронт решен да прослави Светог Василија Острошког Портапрол Нове српске демократије (НСД) Марко Ковачевић за Спутњик је појаснио да је та партија једина парламентарна политичка странка која прославља славу, те да се у том контексту треба тумачити поруку предсједника НСД-а Андрије Мандића да ће они прославити своју славу - Светог Василија Острошког «онако како су славили сваке године». „Наша слава је Свети Василије Острошки, један од најпоштованијих светитеља не само у православљу и српству већ и шире. Како смо ми најјача опозициона странка, представљамо велики број грађана и имамо много чланова, били смо дужни да са ове стране станемо у одбрану онога у шта вјерујемо и што су наша основна права и вриједности које баштинимо“, каже Ковачевић. Он упозорава да је слобода вјероисповести данас у Црној Гори угрожена само православним хришћанима, те да се ситуација с Ковидом 19 користи за обрачун са црквом. Како каже, власт не може да сакрије жељу да се освети Цркви и народу за литије и зато чини све да их у будућности спријечи. „Врх копља Светог Ђорђа је јуче у Беранама пробио ову мрену која нам је колективно стављена преко очију и ми ћемо наставити у том духу који смо тамо видјели, јер не желимо да нашу славу сведемо на пуку симболику и обичај који први јачи вјетар однесе, већ да покажемо да је у питању нешто много више од тога. Зато ћемо нашу славу прослављати као и свих ових година и нећемо гасити нашу славску свијећу Светога Василија Острошког“, поручио је Ковачевић. Извор: Спутњик

Међународни научни часопис „Питања теологије“ објављује Државни универзитет Санкт Петербурга заједно са Богословским факултетом за постдипломске и докторске студије светих равноапостолних Ћирила и Методија. Сапредседавајући Уредништва часописа су митрополит волоколамски Иларион и ректор Универзитета Санкт Петербурга Н.М. Кропачев. Часопис излази четири пута годишње. Часопис, који је већ уврштен у многе руске и међународне базе података, као и у списак научних публикација на нивоу Цркве, објављује чланке на руском и енглеском језику у свим истраживачким областима теологије, одсека и дисциплина теолошког знања, које се баве научним истраживањима. Редакцијски савет и редакцијскиодбор сачињавају познати научници који представљају универзитетску науку, образовне структуре традиционалних вера и теолошку стручну заједницу, како руску тако и страну. Редакција часописа настоји да пружи стручну процену пристиглих научних материјала, као и подршку ауторима, посебно младим научницима. Први број часописа за 2020. годину отварају стручни радови: И.Р. Тантлевски (Државни универзитет у Санкт Петербургу), Џејмс Расел (Универзитет Харвард, Калифорнија, САД) и Сирил Асланов (Универзитет у Акс-Марсеју, Француска), који пружају детаљне интерпретације фрагмената библијског текста, постигнуте помоћу лингосемантичке и концептуалне анализе. Ове три студије јасно приказују методе и стил рада на пољу савремене библијске теологије. У потпуно другачијој методологији, чланак Л. Ф. Кациса (Руски државни хуманистички универзитет) посвећен је јеврејској теолошкој позадини руске књижевне авангарде. Експресивни фигуративни текст даје у неочекиваним распионима и познате личности руских песника, као и реаговање у мемоарима које су на њихово дело писали јидишом. Члан В.Ј. Бистрова (Државни универзитет у Санкт Петербургу) излаже кратку историју научног проучавања Кабале, изграђену у контексту размишљања о научном статусу теологије и могућности формирања теологије у Русији као пуноправне академске дисциплине. С том судијом се делимично преплиће рад Р. В.Светлова (Руски државни педагошки универзитет А.И. Херзена, Санкт Петербург) о рационалној теологији Филона Александријског. У наредном слободном избору теолошких студија објављују се три чланака који су по садржини и стилу веома удаљени један од другог и показују ширину поља теолошког истраживања. Ј.А. Снисаренко (Државни универзитет у Санкт Петербургу) изложио је детаљну статистичку анализу положаја теологије на савременим страним универзитетима. И.И. Јевлампијев (Државни универзитет у Санкт Петербургу) пажљиво је испитао концепт слободе у философији Лева Шестова, не само у традиционалном теолошком и философском контексту, већ и у контексту савремене науке. Чланак Е. И. Коростиченка (Институт за философију Руске академије наука) упознаје руског читаоца са таквим феноменом који је код нас практично непознат као што је слободоумни религијски покрет у Немачкој. Број је употпуњен, већ према традицији, рубриком рецензија. Члан уредништва часописа А.И. Кирлежев (ОЦАД) разговара са познатим руским стручњаком за философију религије С.А. Коначевим (Руски државни хуманистички универзитет) о његовој новој књизи „Бог после Бога: путеви постметафизичког мишљења“ (Москва 2019). Извор: Инфо-служба СПЦ

У првомајском броју Православља, новина Српске Патријаршије читајте: Патријарх српски Иринеј за дневне новине Блиц у ексклузивном васкршњем интервјуу каже: „Страх је велики и оправдан“, и говори о опасном времену у коме живимо, литијама у Црној Гори, Косову и борби са невидљивим непријатељем... Читајте о молитвеном сећању на 75. годишњицу пробоја Јасеновца: Преосвећени Епископ пакрачко-славонски Г. Јован служио је помен у Јасеновцу, 22. априла 2020. године Господње, на дан молитвеног сећања на 75. годишњицу пробоја Јасеновачких логораша... Обележен је дан сећања на жртве усташког злочина у Доњој Градини – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини... In memoriam – Јован Мирковић (1. новембар 1943. - 25. април 2020.): Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића истраживачу библијског српског страдања у НДХ... Васкршња Литургија у Храму Светог Саве на Врачару – Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је на Васкрс, 19. априла 2020. године, у поноћ, Свету Архијерејску Литургију у крипти Храма Светог Саве на Врачару, уз директан пренос ТВ „Храм“, као и пренос на првом програму РТС... У Рубрици Човекољубље читајте о свим активностима Верског добротворног старатељства у ванредној ситуацији... Протојереј Владан Симић за новине Српске Патријаршије пише, у тексту под насловом: „Мрачне душе“, о лажним патриотама, мрачним душама медијски поробљене Србије који све више разјапљују своје чељусти и крвожедно насрћу на Цркву Божју, њене епископе, свештенство и народ... Проф. др Ксенија Кончаревић у тексту под насловом: „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“ говори о оријентиру за дилеме модерног времена... У Рубрици Свет књиге, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић доноси приказ књиге Прота Владан Ковачевић, изашлу из пера протођакона др Љубомира Ранковића, а јереј др Никола М. Гаврић представља књигу ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића, Државна хералдика у служби формирања нових идентитета: државни символи, као елемент религијске и националне самобитности.... Извор: Православље

1. Намера ми је да вам кажем неку реч о најсавршенијој међу врлинама, па вас молим да ми отворите уши, ви који желите да достигнете њену меру и који се припремате да напредовањем и уздизањем у осталим врлинама досегнете њену висину, односно молим вас да саберете ум и обратите пажњу на оно о чему ћу вам говорити, како бисте, поучивши се из ове беседе томе у чему се састоји делање тиховања, похитали, стремећи његовим достојности и богатству, да се покажете достојнима да га примите и чините. А сада ћу започети са беседом и ради оних који воле тај подвиг увод ћу оставити сасвим кратким. 2. Нека, дакле, онај ко тихује и седи сам у келији постане налик првомученици Текли, јер она је седела пред вратима и пажљиво слушала учење Павлово, оставивши светске ствари и телесне потребе (и није се мицала,записано је, него се попут паука приљубила вратима и није устајала ни да једе ни да пије, него је слушала Павла). А када је он пошао, појурила је за њим, побегавши сама и оставивши и родитеље, и заручника и све друго, па је једино њега са чежњом тражила, не желећи ни да се сети некога другог осим Павла. Јер толика је чежња за Павлом беше обузела, да је, ваљајући се на месту где је Павле седео и учио, целивала тле на ком су стајале његове стопе. Нека ти се не чини да сам нешто од овога испричао без разлога, него ако ниси нашао, потражи и наћи ћеш. 3. Нека буде, ако је угодно, и као блудница, која умно грли, целива и сузама кваси стопе Господње и која не гледа ни у кога другог осим у Онога Који може да јој опрости грехе. Нека буде и као робињица чије су очи уперене у руке господарице њене, и нека и он нетремице гледа у руке Господа и Бога свог. Нека буде и као невеста која заједно са жеником Христом заједно леже у сједињењу и заједно са Њим устаје у вечни живот или, радије, свагда у њему пребива и он у њој. Нека, ако може, буде и као један од великаша који предстоје земном цару у његовој одаји и са њим пријатељски и тајно разговарају, лицем у лице говорећи са својим Владиком. 4. Нека тиховатељ буде као они који су се успели на Таворску гору заједно са Исусом и угледали блиставо сијање, светлост Његовога лика икако су Му се измениле хаљине, па су се, видевши светли облак и чувши глас Очев који каже: Ово је Син Мој љубљени, задивили и пали ничице,како би и он могао да каже као Петар: Господе, добро нам је овде бити. Ако хоћеш да учинимо три сенице, једну за Тебе и Оца Твога и Светога Твог Духа, једно царство, да учинимо вечним обиталиштем душу и тело и ум, обнављајући их очишћењем, и да их помоћу разноврсних врлина изградимо у висину. Или нека буде попут оних који су ономад седели у јерусалимској горњици [горњици], и сам, попут њих, очекујући силу са висине и примајући Утешитеља Који је дошао, сматран од плотских пијаним и хвалисавцем који се узноси изнад своје природе, тиме што ће излагати ново и тумачити стара учења, говорити језике и оповргавати речи оних који се противе учењу Духа. 5. Нека буде и као Мојсеј на врху горе, нека се туда попне сам и нека уђе у облак и сакрије се од туђих очију. И, ако постане такав, он неће видети само позадину Божију, него ће свесно стати пред лице Његово и,гледајући само Бога и од Њега посматран и слушајући Његов глас, најпре ће бити посвећен у тајне Царства Небеског, а затим ће их и за друге узаконити. Просветлиће се и друге ће просветлити светлошћу знања. Биће помилован, а затим ће помиловати. Он тражи и прима и, примивши, предаје онима који га траже, ослобађа себе самога од окова зла, а затим сам ослобађа и друге. 6. Нека онај ко правилно тихује буде као они који су седели унутра,иза врата затворених из страха јудејског. И када угледа Исуса да улази,Исуса Који је, тачније, свугде и присутан је у њему, нека затражи и прими мир који ће му Он дати, али нека са страхом и трепетом прими и Духа Светога Кога Он удахњује. Нека добро гледа и нека умним рукама ума и чулима душе добро опипа да ли је то лично Бог над свима. Јер Он неће узнегодовати због његовога занимања, него ће одобрити његову похвалну бојазан и рећи му некако овако: „Зашто си узнемирен и зашто ти помисли улазе у срце? Мир теби. Ја сам, не бој се! Ево славе Мога божанства. Дотакни Ме и знај да сам Ја. Окуси и види да онај који је тама и који се привидно, а не истински обликује у ангела светлости доброту, сладост, радост, умно чуло и просветљење душе нити има, нити ће ти их пренети, као што видиш да ти Ја чиним“. 7. Дакле, тиховатељ је дужан да о свему што смо рекли не само мисли,него је обавезан да све то свакога дана чини и гледа на делу. А ако не поступа тако док седи и проводи време у својој келији, каква му је корист од тога што затвара своје тело међу зидове? Ум је невештаствен и бестелесан и не држе га зидови, него божански Дух, и он стоји у свом природном поретку и беседи са Богом. Дакле, ако онај ко седи сам у келији не зна добро ово што смо рекли и не држи то као непрестано духовно делање, шта друго он има да ради? Наиме, ко је одступио од заповести и телесно починуо од дела, ако не зна да дела духовно, свакако је беспослен и у једном, и у другом. А ако је беспосличење зло, заиста греши онај ко то чини, јер ономе ко зна духовно делање не смета да обавља и дела заповести Божијих која се телесно испуњавају, него им, штавише, и те како помаже и лакше их испуњава, док онај ко показује вештину само у ономе што се дешава споља, односно бави се само подвигом, ако престане њиме да се бави, више не може да обавља ни духовна дела. Како то? Зато што у рукама држи алатке и грађу, али, будући да нема искуства у вештини, он не уме ни да припреми, нити да заврши неко дело, него му се посао испоставља као непостојан и јалов. А да би разумео смисао овога о чему је реч, то ћу ти разјаснити на другим примерима. 8. Колико је, можеш ли да кажеш, оних који су се трудили да плачу попут блуднице, а нису примили опроштај грехова као она? Колико их је који су се успели на Таворску гору и који то све до данас чине, а да никако нису видели Господа Који се тамо преобразио – свакако не због тога што Исус Христос тамо није присутан, јер јесте присутан, него зато што нису достојни да угледају Његово Божанство? Колико је Јудеја било у дому где су седели апостоли, а нико од њих није примио Утешитеља? Колико је оних који тумаче Писма, а да нису познали Онога Ко у Писмима говори?Колико их је који су помрли по пештерама и планинама, а да нису постали достојнији од света, тако да свет не буде достојан њих, него су се свету – о,судова Твојих, Господе – и они прибројали? Колико их је који су тиховали и сада тихују, а да не знају ни значење саме те речи, а да не кажем тајну у тиховању сакривену? Јер не даје се знање Бога од спољашњег тиховања, како неки погрешну схватају речи отпочините и видите да сам Ја Бог, него се радије тиховање рађа од знања Бога у ономе ко се законито и правилно бори и подвизава. Наиме, ако починком назовемо уздржавање од дела, а тиховањем беспосличење и томе дамо предност у односу на делање врлина, како ћемо испунити Христов закон и апостолску заповест, када Он каже: Што хоћете да вама чине људи, тако чините и ви њима, и опет: Кад вам, дакле, опрах ноге Ја, Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге, и опет: Ко хоће да буде први, нека буде последњи од свију и свима слуга, и: Ко не ради нека ни не једе, и на другом месту: Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима и: Руке ове послужиле су Мени и онима који су са Мном. 9. Јер нико од апостола и њихових прејемника, богоносних отаца,нипошто није претпоставио тиховање богоугодним делима, него су се,испуњавањем заповести доказавши веру, свесно удостојили љубави Божије и, као они који су се законито подвизавали, пошто су као знамен победепримили знање Бога у љубави и свом снагом пожелели да пребивају са Њим, нашли су се ван попришта и метежа духовнога рата. И они који се законито подвизавају још увек се налазе ван тога, кушајући плодове свога труда без брига и везаности за земно и жалосно. А када се ненасито насладе тим добром и увере се да, сагласно божанском Апостолу, страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити и да ће свако примити своју плату према своме труду, неће се задовољити претходним подвизима, него ће од тога починка и насладе поново кренути у подвиге, сагласно ономе што је рекао Богослов, од тиховања ка речи, не ради себе самих, премда и ради себе, него ради Бога за Којим чезну и Који чезне за њима. Они више нити наносе, нити примају ударе, нити се као пре хватају у коштац са непријатељима, него су им страшни и самом појавом. Јер како се појаве, њихови непријатељи дају се у бег, а они рањене одмах исцељују, повијају и помазују, па их уче како треба да воде борбу, са каквим оружјем и каквим направама. 10. Ако онај ко тихује и предстоји другима и ко је узео на себе да друге поучава не зна све ово, нити је онај ко мисли да тихује тиховатељ, него седи у незнању, затворен само у своје тело, нити је предстојатељ онај ко мисли да предстоји, а не зна пут којим иде, него, напротив, ходи ван пута, а оне који га прате заједно са собом баца у понор вечног огња, нити је учитељ других онај ко мисли да поучава, него је лажљивац и варалица, јер истинску мудрост, Господа нашега Исуса Христа, нема у себи. И чему говорити о везивању и разрешавању који таквима припадају, када и они који у себи имају Утешитеља Који им отпушта грехе дрхте у страху да не учине нешто мимо воље Онога Који је у њима и кроз њих говори? И ко је тако луд и толико дрзак да, пре него што прими Утешитеља, говори и чини дела Духа и без воље Божије чини оно што је Божије? Авај онима који се на то усуђују у страшни дан суда, када ће непоткупљиви и неумољиви судија Господ седети на престолу и страшном судилишту, дајући свакоме по делима и мислима и речима његовим, а Коме доликује свака слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и свагда и у бесконачне векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом празника Уласка Господа и Спаса Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, славе манастира Златица у Подгорици, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овој ранохришћанској светињи Свету архијерејску литургију. У бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да Христово распеће траје кроз вјекове, па и у наше дане. “И данас се многи разбјежавају од Њега, додуше и под притиском овога несрећнога вируса, који одвлачи људе са тога пута. Имају они који нијесу данас на службама Божјим, поред Христа, да цјеливају Његове ране и да прославе Његов улазак у Јерусалим”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да има и оних који непрекидно пљују на Господа и који га и данас распињу, као што су га разапели прије двије хиљаде година. “Наставља се Христово распеће, али се наставља и Његов улазак у Јерусалим, Његово непрекидно присуство у овом свијету, Његово прослављање на свим мјестима широм васељене. Прославља се Господ, с једне стране, као што је и у оно вријеме прослављан, али и, с друге – прогони се Господ из људских срдаца, разапиње се, прикива се на крст, као што је прикован на Голготи прије двије хиљаде година. Његово распеће траје до данашњега дана”, објаснио је Владика. Нагласио је да је, у исто вријеме, сила Његовог васкрсења она сила која даје смисао свеукупноме људскоме роду и човјека претвара од смртнога у бесмртно биће. “Даје му побједу над смрћу, над пролазношћу, над ништавилом. И даје му живот вјечни и непролазни. То је смисао Његовог доласка у овај свијет, то је смисао Његовог останка са нама и међу нама, то је смисао и Његовога распећа и Његовога светога васкрсења”, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да је златичка светиња посвећена данашњем празнику, чиме се Подгорица призива да, кроз њену обнову, постане нови Јерусалим. Након Литургије темеље златичке светиње опходила је празнична литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Амфилохије је рекао да се Божја служба служи за све и сва. “И за оне који су присутни, и за оне који су одсутни из оправданих разлога, као што су данас многи одсутни због вируса који је завладао овим свијетом. За све се њих приноси ова Служба, сви су они овдје присутни. Духовно су присутни, као што су присутни сви они који су вјековима себе уграђивали у ову светињу”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак, 10. априла 2020. године, у навечерје Лазареве суботе – празника којим молитвено обележавамо догађај када је Господ Христос, пре свога Страдања и Васкрсења, васкрсао свог пријатеља, праведног Лазара – Успенска црква у Новом Саду је добила новог свештенослужитеља, протојереја Миодрага Шипку. После одслуженог повечерја, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, прочитао је одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, којом је протојереј Миодраг Шипка, негдашњи архијерејски намесник суботички и парох при храму Вазнесења Господњег у Суботици, постављен за свештенослужитеља при храму Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду. Прота Миливој је пожелео оцу Миодрагу свако добро и благослов од Господа у пастирској служби у Новом Саду, уз молитвене жеље да поверену му дужност обавља одговорно и савесно, као што је то до сада чинио у Суботици, и да искуства која је тамо стекао на прави начин искористи и да их још и умножи овде у Новом Саду, у Успенској цркви и у Црквеној општини новосадској. Отац Миодраг је, најпре, заблагодарио Господу – Дародавцу свих добара, затим владици Иринеју на благослову, указаној части и на поверењу коју му је указао да буде свештенослужитељ у овом знаменитом новосадском храму. Захвалио је проти Миливоју на увођењу у дужност и на лепим речима подршке, а настојатељу и братству храма на срдачном и топлом дочеку. Протојереј Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма, пожелео је добродошлицу проти Миодрагу, нагласивши да се нада да ће заједно много година служити Богу и роду, заједно превазилазити сва искушења и, оно што је најбитније, ако Бог дâ, радовати се са свима светима у времену и у Вечности. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У данима када се кроз Васкршњи пост припремамо за прослављање сверадосног празника Васкрсења Христовог, светлост дана пред очима читалачке публике дочекао је и нови број часописа Жички благовесник. Новонастала ситуација, проузрокована проблем око вируса корона, учинила је да овај број буде додатно важан као мисионарски начин да се са верним народом буде у свим околностима. Управо са том намером га је 1919. и покренуо Свети Николај Охридски и Жички, желећи да народу измученом вишегодишњим ратом пружи утеху и наду за дане који су уследили. Стога, на првим страницама доносимо текст Светог Николаја. Он нам на себи својствен начин, погледом човека који је „видео Бога“ и даље сезао до познања дубина тајне постојања човека и света, објашњава значај Васкрса. Сликовито нам описује као је светом текла апостолска проповед, која се „није састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило“. Протонамесник Александар Р. Јевтић нам актуализује важност догађаја Васкрсења, као начина за објашњење аутентичне слободе (чак и од смрти). Обзиром на све већи број видова зависности, и последица који они носе за човечанство, реч Цркве о слободи постаје све насушнија и неопходнија. О теми радости, која је нераскидиво повезана са празником Победе живота над смрти, пише нам ђакон др Ђорђе Петровић. Он анализира антрополошки феномен радости, сагледавајући га даље кроз догађаје домостроја спасења које је извршио Богочовек. Протојереј-ставрофор Милић Драговић је све нас поставио пред огледало десет Божијих заповести, које нас уче основима човечности. Новозаветно искуство нас кроз пост и празнике учи да људе видимо очима Божијим. Зато прота Милић поручује: „Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс. Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе!“ Јереј др Слободан Јаковљевић детаљним прегледом историјског развоја богослужбеног поретка Цркве, упознаје читаоце са развојним фазама истог. Постојање парохијског и монашког типика (разлике и историја утицаја), историја типика на тлу Палестине и на тлу Византије, студитска и друге редакције типика, чине део сложеног задатка који је пред собом имао Свети Сава када се опредељивао за организацију богослужбеног живота српских манастира и новоуспостављене српске архиепископије. Његов задатак није био лак, али је пројавио величину и далековидост коју је имао. Различитост типика није доживљавао као проблем, већ као изазов и богатство којим је требало украсити богослужење у црквама и манастирима свога отачаства. Вероучитељ Милош Живановић нас упознаје са ликом и делом проте Живојина Алексића, првог уредника часописа Жички благовесник (тада под именом Преглед Цркве Епархије Жичке). Овај вредни и угледни чачански прота био је један од свештеника са простора наше Епархије, који су са великим бројем наших сународника прошли тешко искуство заточеништа у Нежидеру. Његова сећања и духовне рефлексије имају изузетну важност за историју Цркве и народа. Вероучитељ Милорад Васиљевић пише о дивном лику преподобномученика Харитона (Лукића) и његовој мученичкој смрти. Страдање које је претрпео након што је 15. јуна 1999. киндапован од стране шиптарских терориста, овенчало га је венцем мучеништва а нама даривало још једног смелог молитвеника пред престолом Божијим за род православни. Стару мудрост да се најслађе смеје онај ко се последњи смеје, можемо тумачити и у светлу Васкрсења Христовог као победе над смрћу. Управо зато нам и у овом броју протонамесник Дејан Марковић на Страници православног хумора поново даје прилику да се осмехнемо. Казивање протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића у рубрици Парохијске приче нас подсећа да је гатање вид пријатељства са ђаволом који се свакоме сурово освети. Управо о томе говори случај који у тексту на упечатљив начин описује шта се десило са једним гатаром. Др Драган Хамовић нам доноси текст „Свети Сава у оптици модерних српских песника“. Наводећи примере истакнутих српских песника, подсећа: „Наслеђе није само оно што смо напросто наследили од прошлости. Традиција, њен опсег и облик, проистиче из нашег односа према прошлости. Тај однос се гради у форми приче, култа, усмене предаје. Тај процес је активан, усмерен. Ми стварамо своју прошлост, а од нас зависи да ли ће бити утемељена, потпуна или мањкава, модификована или фалсификована.“ Протојереј-ставрофор Љубинко Костић пише о књизи „Богословија Светог Саве 1836-2016“, која је штампана у издању Богословије Светог Саве у Београду са благословом Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја, а резултат је саборног труда монаха Игнатија (Марковића) и ученика Богословије Светог Саве. Пред читаоце износи бројне личности и догађаје који су обележили време кроз које је Богословија пролазила до данас. У другом делу књиге налазе се говори и беседе о светосавским прославама: др Никодима Милаша, архимандрита Фирмилијана, архимандрита Илариона Весића, проф. Атанасија Поповића, протосинђела Доментијана, проте Стевана Димитријевића, јеромонаха др Николаја Велимировића/Светог Николаја Охридског и Жичког, ученика београдске Богословије/, ректора архимандрита Кирила, Епископа горњокарловачког Симеона и других. Ту су и цртице из живота Светосавске Богословије и са поклоничких путовања, као и матурских прослава, са сликама паноа генерација свршених богослова. Марко Трајковић, докторанд на ПБФ-у Универзитета у Београду, наставља да нас и у овом броју упознаје са стањем Верске наставе у Србији између два светска рата. Подаци које нам доноси, имају изузетну важност за сагледавање појединих околности око Верске наставе које су актуелне и у овом времену. О Гимназији у Врњачкој Бањи, њеном историјату и знаменитостима, пише врњачки ђакон Саво Величковић. Миа Павловић, ученица 7. разреда ОШ „Живан Маричић“ из Жиче, поделила је са нама своје стихове из песме „Свети Сава осам векова са нама“. Часопис се закључује Летописом богослужења Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, Епископов пратилац у канонским посетама широм наше Епархије. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа Извор: Епархија жичка

Поводом празника Светог Симеона Новог Богослова доносимо његову беседу о љубави: Браћо и оци, желим да Вам говорим о ономе што доприноси душевној користи и стидим се, сведок ми је Христос истина, љубави ваше, знајући своју недостојност. Због тога бих хтео да свагда ћутим, како Господ зна, и да ни главу не подижем и лик човеков да не гледам, јер у себи имам савест која ме осуђује што сам уопште недостојно назначен да свима вама будем предстојатељ, као да познајем пут, а не знам ни шта ми је пред носом и нисам се ни примакао путу који води ка Богу. Стога ме обузима велика и силна жалост што сам ја, ништавни, назначен да водим вас, достојне свака части, које би радије требало сам да имам за водиче, као онај који је последњи од свих и по годинама и по узрасту, а немам реч делатну и животом посведочену да вас саветујем и подсећам на оно што се тиче закона и воље Божије, јер ни то о чему желим да говорим знам да никада нисам испунио. И знам добро да Господ и Бог наш не блажи само онога ко говори, него онога ко је, пре него што је рекао, то и учинио. Јер блажен је, каже, ко изврши и научи, тај ће се великим назвати у Царству Небеском[1]. Наиме, слушајући таквога учитеља, и ученици добијају вољу да се угледају на њега и не стичу толико користи од његових речи, колики подстрек добијају од његових добрих дела која их наводе да чине исто што ион, а ја сам у себи то не видим и не сматрам да у мени има ичег доброг. Али преклињем и молим све вас, љубљена браћо моја, да не гледате на мој расејани живот, него на заповести Господње и на учења отаца наших светих. Јер та светила нису написала ништа што претходно нису учинили,и то са успехом. 2. Дакле, пођимо сви ми једним заједничким путем, путем заповести Христових које нас узводе на небо и ка Богу. Јер премда Реч и упућује на различите путеве, речено је да се Он раздељује на многе не по Својој природи, него према сили и вољи свакога појединце. Наиме, полазећи од многобројних и различитих дела и поступака, као да крећемо са различитих места и из многих градова, свако од нас хита да доспе у једно прибежиште,Царство Небеско. А под делима и путевима треба подразумевати духовне врлине људи који су живели по Богу, те они који су почели да ступају таквим путем дужни су да стреме једном циљу, како би се из различитих области и места сабрали, како је речено, у једном граду, у Царству Небеском, и удостојили се заједничког царевања са Христом, покоривши се једноме цару Богу и Оцу. Као град овде би требало да разумеш један град, а не многе – свето и нераздељиво тројство врлина[2], или, боље рећи, прву међу њима, коју називају и крајњом, јер је конац добара и већа је од свих. Говорим о љубави, на којој се темељи и свака вера и изграђује свака нада и без које нити је настало ишта од онога што постоји, нити уопште има да настане. И бројна су њена имена, бројна су њена дела, још су бројније њене одлике и постоји мноштво њених божанских својстава, али њена природа је једна и свима без разлике потпуно скривена – и ангелима, и људима, и свакој другој твари која нам је можда непозната. Она је разумом недостижна, у слави недоступна, њене замисли су неистраживе, вечна је јер је и безвремена, несагледива, јер се умом постизава а не поима. Бројне су лепоте тог нерукотвореног и светог Сиона и онај ко је започео да их посматра више се не радује чулним сазрцањима и више није привржен слави овога света. 3. Допустите ми, стога, да се најпре мало посветим и обратим љубави и да јој посветим сву чежњу коју имам. Када се, љубљени моји оци и браћо,сетих лепоте непорочне љубави и када се изненада њена светлост нађе у моме срцу и обузе ме њена сладост, ја сам изгубио спољашња чула и умом се потпуно повукао од житејских ствари, заборавивши на свакидашњицу. А затим се, не знам ни како, она опет удаљила од мене и оставила ме да тугујем над сопственом слабошћу. 4. О, љубави свежељена, блажен је онај који те је пригрлио, јер више неће пожелети да страсно пригрли лепоту ичега земљородног. Блажен је онај ко те је обујмио из чежње Божије, јер ће се одрећи читавога света и никако се неће упрљати, ма ком се човеку приближио. Блажен је онај које заволео твоју лепоту и насладио се њоме са бескрајном чежњом, јер ће се душевно освештати водом и крвљу која од тебе непорочно струји. Блажен је ко те је жудно пригрлио, јер духовно ће се изменити добром изменом и душом ће се обрадовати, будући да си ти радост неизрецива. Блажен јеко те је стекао, јер ће светска блага сматрати трицама, пошто си ти истински неисцрпно благо. Блажен је и триблажен и онај кога си ти примила,јер ће у привидној беславности бити славнији од свих славних и часнији и уваженији од свих поштованих. Хваљен је свако ко теби стреми, још је више хваљен ко те је нашао, а најблаженији је онај кога си ти заволела, кога си ти примила, кога си ти поучила, ко се настанио у теби и кога си ти отхранила као храном Христом бесмртним, Христом Богом нашим. 5. О, љубави божанска, где Христа држиш? Где Га кријеш? Зашто си узела Спаситеља света и удаљила се од нас? Одшкрини и нама недостојнима враташца своја, да и ми видимо Христа Који је пострадао ради нас и да поверујемо да Његовом милошћу, када Га видимо, више нећемо умрети. Отвори нам, ти која си Му постала врата за Његово јављање у плоти,која си присилила штедру утробу нашега Владике која се не да присиљавати да понесе грехе и слабости свих, и немој нас одбацити, говорећи: Не познајем вас. Буди са нама, да би нас познала, јер смо ти непознати. Настани се у нама, да кроз тебе и смирени Владика дође и посети нас, а ти да Му изађеш у сретање (јер ми смо сасвим недостојни), како би, мало побеседивши са тобом, затим допустио и нама грешницима да паднемо пред Његове непорочне ноге; и побеседи са Њиме о нашим врлинама и замоли да нам се остави дуг наших грехова, како бисмо се кроз тебе поново удостојили да служимо самоме Владици и да се Он о нама стара и храни нас. Јер не дуговати ништа, а гинути од глади и сиромаштва, доноси безмало исту плату и казну. 6. Дај нам опроштај, света љубави, и дај нам да кроз тебе окусимо блага нашега Владике – блага чију сладост нико не може да окуси осим кроз тебе. Јер ко те није заволео како доликује и кога ниси ти заволела како је потребно, можда и трчи, али не дохвата се циља. Стање свакога ко трчи пре него што се пут оконча јесте нерешено. А о ономе ко се тебе домогао или кога си га ти ухватила свакако нема никакве сумње, јер ти си завршетак закона, ти која ме окружујеш, која ме сажижеш и која ме од срдачног бола узносиш ка бескрајној чежњи за Богом и за мојом браћом и оцима. Јер ти си учитељица пророка, сапутница апостола, сила мученика, надахнуће отаца и учитеља, свих светих усавршење и моја припрема за ово служење. 7. Али опростите ми, браћо, што сам се мало удаљио од поуке, што ми је чежња за љубављу учинила. Јер сетих се ње и обрадова се срце моје,речима божанственог Давида, и предадох се слављењу њених дивота. Зато бих желео да се и ваша љубав устреми ка њој колико год може и да је достигнете, трчећи са вером, и ваше наде неће се показати узалудне. Јер свака марљивост и сваки подвиг учињен са много напора, који не достижу љубав у скрушеном духу, узалудни су и не доносе никакав користан плод. Наиме, ни у једној другој врлини или испуњењу Господње заповести не може се познати ученик Христов: По томе ће, каже, сви познати да сте Моји ученици, ако љубите једни друге. 8. Због ње Логос постаде плот и настани се међу нама, због ње се очовечио и истрпео добровољно сва животворна страдања, да би сопствено створење ослободио из окова ада и узнео га на небеса. Због ње су Апостоли прешли онај бескрајни пут и читаву васељену удицом и мрежом речи уловили, из бездана идолског безумља је извукли и довели је до избављења у луци Царства Небеског. Због ње су мученици пролили своју крв, како не би Христа изгубили. Ради ње су богоносни оци наши и васељенски учитељи своје душе за васељенску и апостолску Цркву радо положили. И ја, ништавни, преузео сам на себе да штитим вас, пречасне оце и браћу своју, како бих, подражавајуђи њима колико могу, ради вас поднео и потрпео и учинио све што служи вашем назидању и користи и не бих ли вас представио као жртве савршене, свепаљенице словесне, на трпези Божијој. Јер ви сте чеда Божија, деца коју ми је дао Бог, моја утроба, моје очи. Висте, да се изразим апостолским речима, моја хвала и печат мога учења. 9. Зато поревнујмо, љубљена моја у Христу браћо, да како свим другим, тако и међусобном љубављу служимо Богу и ономе кога сте изабрали да имате за образац оца духовнога, премда сам далеко од тога да будем достојан, да би се Бог радовао вашој једномислености и усавршавању, ада се радујем и ја смирени, гледајући како све више напредује ваш живот по Богу у вери, у чистоти, у страху Божијем, у благоверју, у скрушености и у сузама, кроз које се чисти унутрашњи човек и преиспуњава се светлошћу божанском, те сав постаје испуњен Духом Светим у скрушеној души и понизном уму, а радост моја постаје ваш благослов и увећање непропадљивог и блаженог живота у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава у векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У суботу, 21. марта 2020. године, треће седмице Великог и Часног поста, у Световазнесењском храму у Суботици служена је света Литургија, којом је началствовао протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски. Саслуживали су: протопрезвитери Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, и Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, као и ђакон Дарко Ивковић. После Литургије, отац Саво је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја о постављењу протопрезвитера Душана Ђукића за новог намесника суботичког. Досадашњи архијерејски намесник суботички, протопрезвитер Миодраг Шипка, захвалио је браћи свештенослужитељима и верном народу који су му указали љубав и поверење током двадесетогодишње службе, а оцу Душану је пожелео добродошлицу и свако добро на новоповереној му дужности. Заблагодаривши Господу, отац Душан Ђукић је истакао да је свештеник Миодраг – несебичним залагањем и самопрегорним трудом – умногоме допринео развоју црквеног живота на подручју повереног му намесништва. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Пред читаоцима је нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (Бр. 1272. 15. Март 2020), а у наведеном новом броју, читајте: Званично Саопштење Светог Архијерејског Синода СПЦ поводом актуелне ситуације са корона вирусом у нашој земљи, као и извештај са најновијег састанка Његове Светости Патријарха српског Иринеја и председника Републике Србије, одржаног истим поводом у Палати „Србија“. Поводом тридесет и девет година од спаљивања Пећке Патријаршије, читајте текст Милене Марковић, у којем је мати Февронија, тадашња игуманија Пећке Патријаршије, као сведок века причала... О непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу... О Албанцима који су подметнули пожар... О ултиматуму Албанаца који су од мати тражили да потпише да су се саме запалиле... Академија СПЦ за уметност и консервацију приређује, по благослову Патријарха Иринеја, сваке године изложбу у сећање на Погром 2004. године над српским народом на Косову и Метохији – „Да се не заборави“. Тако ће и ове године, на шеснаестогодишњицу Погрома, изложба бити отворена 17. марта 2020. у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару, о чему пише презвитер Дарко Стојановић. Протођакон др Јован Аничић, координатор Просветног одбора Епархије источноамеричке разговарао је са Његовом Светошћу Патријархом српским Иринејем после успешно одржаног црквеног Сабора јединства и слоге на Флориди. Разговор у целини можете прочитати у тексту под насловом: Истина ће на крају превладати... Говорећи за Православље, у тексту под насловом „Крст носити нама је суђено“, о актуелним збивањима у Црној Гори Митрополит црногорско-приморски између осталог каже: „Не би било паметно да Влада почне са примјеном овог закона, у сред свенародног протеста, али ми смо спремни и опрезни. Нажалост, предсједник државе је толико неразуман да себе и своју власт поистовјећује са државом, везујући ово безакоње са њеном прошлошћу или опстанком. Објавио је рат Богу и Његовој Цркви. Но, народ, наши правници и људи у црквеним општинама будно прате шта се дешава по мјесним катастрима и судовима. Власт неће моћи да примјени одредбе овог закона...“ А, о Крстоносном ходу српског народа у Црној Гори — Не дамо светиње!, говори и протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, свештеник и професор на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи. У најновијем, петнаестомартовском броју новина Српске патријаршије можете прочитати и јединствене утиске које је, боравећи недавно у Подгорици, на Светосимеоновској литији, понео са собом Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили – Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице... Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац и сарадник Музеја жртава геноцида у овом броју Православља доноси извештај са седнице Одбора за Јасеновац у Владичанском двору Епархије будимљанско-никшићке, која је крајем прошле године одржана у Никшићу. У Рубрици Из посебног угла — актуелно, читајте текст Вирус „Корона“ – између вјере и маловјерја који преносимо са сајта Епархије бихаћко петровачке... као и беседу Митрополита месогејског Николаја Хаџиниколауа: Пандемија грипа и Свето причешће... На интернет страници "Православља" доступан је текст Патријарх Иринеј на истоку САД-а: Истина ће на крају превладати Извор: Православље

Децембра месеца прошле године у вечност се преселио Старац Јефрем Филотејски и Аризонски, велики подвижник, апостол Америке. Овај човек светог живота ће остати упамћен као опитник умног делања и мисионар коме су молитва и богослужење били основни метод мисије. Својим ликом и делом је стално подсећао на молитвени темељ хришћанског живота. Објашњавајући уметност и плодове умно-срдачне молитве, у својој књизи под називом Очинске поуке, блажени Старац наводи и дар богословља који „происходи и проистиче са божанског извора“. Које су основне карактеристике тог дара? - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио Светигори: Православни мисионар је уз Вас - НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ! Катихета Бранислав Илић на Радио Беседи: Православни мисионар - укрепљење у данима Великог поста! Почетак свете и Велике четрдесетнице поткрепљен је новим 372. Бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Богословље као исцелитељска наукаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска) и „Беседаˮ (Епархија бачка), упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Након посебне молитвено-поучне припреме кроз припремне недеље, и кроз прихватање одређених духовно-врлинских ступњева, закорачили смо на сигуран пут, на пут четрдестодневног подвига и поста. Овај свештени период је прилика да, поред молитве и поста, духовно обогатимо себе читајући квалитетну литературу међу којом се налази овај број „Православног мисионараˮ. Почев од надахнутог уредничког уводника, преко изузетних разговорâ са духовницима и пастирима наше Цркве, до сведочанстава живота у парохијама, нашим читаоцима овај број ће бити велике помоћи да се добрим подвигом подвизавају, духовно напредују и да у радости дочекају Празник над празницима, истакао је члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: Исцељујућа моћ православног богословља *РЕЧ ПАСТИРА: Разговор са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом свештене обитељи манастира Ћелије у Епархији шумадијској - Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу! *МАТЕРИК: Света Тавита, жена коју је васкрсао Апостол Петар *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Четврти Васељенски Сабор *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Jелен *ЦРКВЕНИ ЖИВОТ: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (I) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Катиехта Владимир Пекић: Реч која исцељује *Протонамесник Александар Јевтић: Богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу *Разговор са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска): Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом *Виктор Вицановић: Истина ће вас ослободити *Презвитер Живко Илић: Теолошки одговор на вјерски фундаментализам *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Не узимај узалуд имена Господа својега *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Мишљеновић из Борова *СВЕДОЧАНСТВО: Божићни Васкрс народа *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Симеона Богопримца у Катамону *СВЕТА ГОРА: Скит Светог Јована Крститеља – Продром *ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ: Нека сведочанства о времену и лику Светог Рафаила Банатског *ПАРОХИЈАНИ: Парохија цркве Вазнесења Господњег у Кучеву *ПАРОХИЈАНИ: Из Бешке у Срему *МИСИОНАРСКИ ИЗЛОГ: Семе вечног живота Повезан садржај: Интервју са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким - Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом! Интервју са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом манастира Ћелије код Лајковца - Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу! Извор: Православни мисионар

Послије одслуженог молебна у Храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом је прошла литија, у којој је био велики број дјеце. И овог пута са јасним и непромјенљивим ставом: Не дамо светиње! Овај благословени молитвени ход предводио је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски и секретар Митрополије црногорско-приморске који је пренио благослове Светога ћивота Петра Цетињскога, као и благослове и поздраве Митрополита Амфилохија. Отац Обрен је поручио да су литије велико чудо и знамење, дар Божији, милост Неба која се испртила над Црном Гором и овим благословеним народом. Он је казао да је народ заиста оправдао име литија, што у преводу са грчког значи усрдна молитва. „Није било усрдније молитве у задњих деценија, можемо рећи и вјекова, широм Црне Горе, него последњих мјесец – два у нашим храмовима. А онда тај мир и молитву носимо улицама, градовима, селима. Нема брда и засеока који није освештан светим ходом и молитвама вашим.“ Суштина и намјера молитве је да освешта читав простор, јер и овај дивни величанствени Храм Светог Јована Владимира, парче неба на земљи, освештан је како бисмо то освећење носили у срцу и тиме освећивали своје домове, школе, мјеста, а освештан је руком светог Патријарха јерусалимског Теофила и нашега Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и многих архијераја. „Гдје год се налазе православни хришћани су дужни да ту светињу преносе и освештавају, и тиме да носе мир и радост и благовијесте ону истину да је Господ дошао ради мира.“ Даље је отац казао да су литије широм Црне Горе небоземни ход, јер у њему учествују и небеса, светитељи Божији, анђели, и народ Божији који зна да одговори на тај њихов позив. Подсјетио је да Барани имају најстарију завјетну литију у Црној Гори, која је више вјекова ишла из ових мјеста до врха Румије, гдје су износили Часни крст Христов Светога Јована Владимира и по један камен са молитвом да се тамо обнови светиња. „Ви сте потомци и плод те вишевјековне молитве и нико не треба да се чуди зашто Барани највише излазе на литије“, казао је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић Поручио је да је у сваком од присутних кап крви Светога Јована Владимира и да је тај ген у нашим венама, те да ови анђели, дјеца која носе свијећу и икону не могу бити против Црне Горе. Иако још ни везице самостално не умију да завежу, умију да се моле Богу и кажу: Не дамо светиње. „Ја вам гарантујем да је ово будућност Црне Горе и да је та ријеч Не дамо светиње нови ген црногорског народа који овдје живи. И то ћемо да преносимо геном својим, па ће и за 300 година неко знати да каже: Не дамо светиње, не зато што ће требати да их брани, ми смо их већ одбранили, него зато што ће то да буде у њему“, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски и секретар Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У овонедељној емисији "Храм" на Радио-Београд 2 о новим аспектима историје српске цркве, богослужења и духовности говорио је протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор литургијског богословља на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, продекан, ове високошколске установе за науку и настојатељ цркве Ружице и капеле Свете Петке на Калемегдану. Звучни запис емисије У оквиру емисије представљен је пројекат - Историја српског богослужења и духовности "Центра за литургичке студије МОНС ХЕМУС", као и активности "Института за литургику и црквену уметност Православног факултета Универзутета у Београду", њихов допринос целовитијем сагледавању историјског развоја српског богослужења од 13 века до данас, кроз нова штампана дела и научно истраживачку делатност, о постигнутом и планираном раду у овој области. Као настојатељ цркве Ружица и капеле Свете Петке на Калемегдану протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић говорио је и о раду ових изузетних светиња, верном народу, као и напорима да се очувају и санирају од "зуба" времена. Аутор и водитељ: Душанка Зековић Извор: РТС

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј учествовао је у среду, 5. фебруара 2020. године, у Српском народном позоришту, у представљању књиге Истрага предака, аутора Ивана Негришорца. Поред владике Иринеја, о књизи су говорили академик Матија Бећковић и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Говорећи о делу, али и о тренутној ситуацији у Црној Гори, Епископ бачки је нагласио да „претке не може нико истражити и искоренити као да их никада није ни билоˮ. У наше дане, не странке, не политички покрети, чак ни они са чисто српским предзнаком у Црној Гори којих има много више него што мислимо или што се у медијима може прочитати, нису могли да пробуде овај несаломиви дух верности завету и завештању предака и борби против истраге својих предака, а самим тим против истраге њих као потомака тих предака. Парафразирајући покојног Владету Јеротића, као што постоје дарови наших предака, наслеђе духовно, културно, идентитетско и тако даље, тако постоје и дарови наших савременика, достојних потомака наших часних предака. Један од њих је и аутор ове дивне књиге, рекао је владика Иринеј. Звучни запис обраћања Епископа новосадског и бачког Иринеја Господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, нагласио је да је „истрага предака услов свих условаˮ. Звучни запис обраћања г. Селимира Радуловића Истрага предака – истрага памћења и предања, потирање истине и имена, писма и језика, а то значи и истрагу потомака, рекао је академик Матија Бећковић. Звучни запис обраћања академика Матије Бећковића Аутор књиге, господин Иван Негришорац, подсетио је на поуку из историје Карловачке Митрополије, која гласи: „Немојмо прекидати оне везе које су постојале, а уђимо у нешто ново као један простор изазова”. Ако некоме падне на памет, ко је малопре учио, да треба разбијати целину српскога народа – треба мирно да га позовемо, да смири ту своју несмирену памет и да мисли утемељеније и одговорније, не само у односу на прошлост, него и у односу на будућност, закључио је аутор књиге Истрага предака. Звучни запис обраћања аутора књиге Ивана Негришорца Извор: Инфо-служба Епархије бачке