Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нови'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 442 results

  1. У недељу четврту по Педесетници, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у параклису Рођења Часног Претече на Успенском гробљу у Новом Саду. Проти Миливоју су саслуживали протонамесник Милорад Мировић и ђакон Александар Билић. После читања одељка из светога Јеванђеља архијерејски намесник новосадски први је изговорио надахнуту омилију о вери римског капетана. Пред свету Тајну Причешћа прочитана је одлука Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, којом је отац Милорад именован за настојатеља параклиса на Успенском гробљу. Честитајући оцу Милораду постављење на дужност настојатеља параклиса, прота Миливој је изразио наду да ће у будућности наведена парохија добити и нови храм. Протонамесник Милорад је захвалио Епископу бачком на указаном поверењу и благослову, проти Миливоју на лепим речима подршке и охрабрења, а часном ђакону Александру на љубави да тај дан саслужује на светој Литургији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Свети Архијерејски Синод са своје седнице одржане 25. јуна 2020. године, најоштрије осуђује наставак прогона Цркве од стране актуелне црногорске власти, показаног кроз најновије привођење Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија на информативни разговор у Центар безбедности у Подгорици, где је на испитивању задржан пуних шест сати, као и кроз привођење једног броја свештенства и верног народа, уз сталне претње депортацијом оних свештенослужитеља који нису црногорски држављани. Црква у Црној Гори и њени епископи, свештенство и монаштво заједно са верним народом, брани своје светиње и потпуно оправдано, избегавајући сваку политизацију проблема, захтева неопходне измене и допуне спорног закона о слободи вероисповести. Свети Синод, по ко зна који пут, апелује на актуелну црногорску власт да престане са прогоном Цркве и свештенства и да поступи у складу са цивилизацијским нормама и препорукама свих званичних политичких и друштвених фактора из Европе и света, и на тај начин омогући и законом гарантује слободу вере и савести сваког појединца и грађанина Црне Горе. Најновије гоњење које држава спроводи против свеукупног бића Цркве у Црној Гори, злоупотребљавајући епидемију коронавируса и мере које су донете за њено сузбијање, могу довести само до још већих друштвених подела и трајно угрозити стабилност и мир не само у тој држави него и у читавом региону. Пружајући снажну братску подршку епископима, свештенству, монаштву и благочестивом и христољубивом народу да бране и одбране своје право да слободно исповедају своју веру, Свети Архијерејски Синод позива председника Црне Горе и владу Црне Горе да прекину прогон Цркве и своје будуће кораке прилагоде међународним правним нормама, посебно из области људских права и слободе вероисповести, и да на делу, а не само на речима, покажу да су део Европе и цивилизованог света уопште. Молимо се Богу да у Црној Гори завлада мир и братољубље међу свим њеним грађанима, без обзира на то које су вере, или нације, или политичког опредељења, а верни народ позивамо да, као и до сада, буде одговоран и достојанствен у одбрани светињâ и свог неотуђивог права на слободно исповедање вере. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Evo ekipa, da malo popricamo ovde, i tako imamo skoro ceo mesec, a to je dovoljno vremena da nesto uradimo ako imamo volje za to. Dajte ideje, predloge, bilo sta sto bi nam ukazalo na putanju ka tom nekom mogucem novom mestu za nase druzenje.
  4. С В Е Т И З О С И М Т У М А Н С К И О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је. За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га. П р е д а њ е о с м р т и п р е п о д о б н о г З о с и м а У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње. Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву. Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну. Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку. Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње. На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“. У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман. Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру. Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад). Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић. У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло. Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства. Кивот Светог Зосима Мошти Светог Зосима То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну. Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“ И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“ Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че. И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу. Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма. Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“ Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве. За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка. Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че. Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа. Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не. Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че. У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је. На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти. У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке. У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим. П р о­ с л а­ в љ е­ њ е ( к а­ н о­ н и­ з а­ ц и­ ј а ) П р е­ п о­ д о б­ н о г З о­ с и­ м а С и­ н а­ и­ т а Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма. Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста. У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас. This post has been promoted to an article
  5. У четвртак пете недеље по Пасхи, а на дан Светог Јована Богослова, 21.маја 2020 године у 18 часова , Епископ сремски Господин Василије осветио је земљиште за нову цркву у Новој Пазови. Епископу Василију су саслуживали протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки и протојереј-ставрофор Ђорђе Павловић са ђаконима Гораном Власцем и Светогором Сандићем. Певао је хор „Свети владика Николај Српски“ из Нове Пазове. Нова црква ће бити посвећена Светом првомученику и архиђакони Стефану, а заветна слава ће бити Света мученица Недеља. После обреда освећења земљишта Епископ сремски Господин Василије беседио је о Светом првомученику и архиђакону Стефану, као и његовом исповедању вере у Господа Исуса Христа описано у Делима апостолским. Такође, Епископ је истакао да је ово ново упаљено кандило пред престолом Божијим. Епископ Василије се захвалио ктитору будућег храма, Раденку Ђуричићу предузетнику из Нове Пазове, као и протојереју Зорану Јовићу старешини храма Свете Петке у овоме месту. Трпеза љубави је уприличена у ресторану „Старо место“ у којем се наш владика Василије захвалио за гостопримство господину Раденку Ђуричићу и протојереју Зорану Јовићу. Извор: Епархија сремска
  6. Предање Цркве нам сведочи да се Господ Исус Христос по Васкрсењу прво јавио својој Мајци, Марији Дјеви, иако то нигде није остало забележено у Јеванђељима. Разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи објашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство Васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Уредништво "Православног мисионара" је увек благодарно браћи и сестрама из Црне Горе на сарадњи! Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Пастирска брига Цркве се пројављује и кроз "Православни мисионар" као званично мисионарско гласило! Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Сваки нови број "Православног мисионара" је нова радост, ново подстицање на духовно узрастање! Пасхална радост употпуњена је новим 373. Бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај трећи број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „На путу за Емаусˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Хришћански живот подразумева непрестано хођење светотајинским и световрлинским путем који нас води ка вечној радости Царства небеског. Вођени овом истином у својим срцима опитно осетимо да хришћански етос подразумева непрестану Литургију, тј. непрестано налажење на путу за Емаус и препознавање Господа нашег у свим живоним сегментима, а најопитније у Литургији као центру нашег живота, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Новопрестављени Епископ ваљевски Г. Милутин, чија се фотографија налази на насловној страни овог броја, остаће нам истински пример хришћанске љубав, непоколебиве вере, поуздане наде, али и пример неуморног и постојаног хођења на путу за Емаус, истакао је катихета Бранислав Илић. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: "Не гораше ли срце наше" *РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем): Литургија је наша спона са вјечношћу! *РЕЧ ПАСТИРА: Разговор са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској - Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! *ИЗ СВЕТООТАЧКЕ РИЗНИЦЕ: Свети Игнатије Брјанчанинов - Хришћански пастир и уметник хришћанин *МАТЕРИК: Света мученица Ермиона *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Пети Васељенски Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Свети Владика Николај - Зашто је он генерал? *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (II) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Катихета Владимир Пекић: Пут ка препознавању *Протонамесник Александар Јевтић: Пут богопознања *Катихета Бранислав Илић: Евхаристија - непрекидни обед у Емаусу *Небојша Ћосовић (превод са руског језика): Прогледавање ученика у Емаусу *Др Ђорђе Вуковић: Српски ходочасници на путу за Емаус *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Пуача *СВЕТА ГОРА: Скит Светог Апостола Андреја Првозваног *СВЕТА ЗЕМЉА: Лавра Светог Саве Освећеног *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Магарац Повезан садржај: Евхаристија — непрекидни обед у Емаусу Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу! Извор: Православни мисионар
  7. Кроз мултиспектралне снимке види се текст Библије Појединачни фрагменти чувених свитака са Мртвог мора били су повод малој сензацији: при једном палеографском истраживању уочена су места које се не могу голим оком видети, али при примени мултиспектралног снимања препознају се слова и читаве речи. Један истраживачки тим око Џоане Тејлор са King's College у Лондону је кроз мултиспектрално сминање открио појединачна слова, као и делове библијских текстова, као што је онлајн (прикључен на компјутерску мрежу) лист "Times of Israel" прошле среде пренео, позивајући се на изворе са универзитета у Манчестеру. Тим палеографа је истраживао 51 места која су за голо око невидљива такозване "Reed-колекције" за једну нову студију. На фрагментима су трагови чађавог мастила којима су јеврејске и арамејски фрагменти идентификовани. Остали фрагменти су били у линијама као и остаци појединих слова. Фрагменти пергамента припадају "Reed-колекцији" Највећи фрагмент је, сходно извештају, само четири реда дугачак. Већина слова су непотпуно сачувана, али је, међу другим, читљива реч „шабат”. Истраживачи отуда држе да је овде реч о почетку 46. поглавља Језекиљеве књиге. Ови фрагменти ће, вели се у извештају, још бити подвргнути даљој анализи. Фрагменти пергамента "Reed-колекције" потичу са археолошких ископавања у пећинама Кумрана на Мртвом мору. Педесетих година су преко јорданске владе доспели у Велику Британију, где су коришћени за анализу материјала. Кумрански списи су свици/ролне јеврејских и арамејских списа, који су 1947. г. двојица чобана коза пронашли у пећини. Ови спису су настали између 250. г. пре и 40 година после Христа и садрже најстарије познате текстове Старога Завета. Они иду у најзначајније археолошке проналаске у 20.веку. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Христос је близу! Свети Симеон Нови Богослов Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они". Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује. Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином. У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима" (Мт. 16, 16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?! Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24). Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу. Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака. Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу. Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?! Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!" Зар је далеко Онај Који тако говори!? преузето из "Православног мисионара" број 2, 1977. година
  9. Поводом 150 година од првог издања Светог писма на народном језику (Ђуро Даничић - Вик Ст. Караџић) 1868-2018 Удружење Иконос из Београда је објавило Нови српски превод Светог писма. У питању је Св. писмо протестантског канона (66 књига) који су с библијских језика превели мр Мирослав Живковић, др Александар Бирвиш и Жарко Ђорђевић. Ово је први пут да смо добили превод Старог завета с оригиналних језика (јер су сви досадашњи преводи били "превод превода"), док је и досада на нашем језику било више превода Новог завета с новозаветног грчког језика. Нови српски превод Светог писма је штампан на ћириличном писму, на екавици, у формату 135х216mm на библијском папиру, у тврдом (шивеном) повезу и с крстом на црним корицама. У питању је нов превод који нема благослов ниједног епископа и сл. и као такав није одобрен за службену употребу у СПЦ али верујем да може бити од користи сваком истраживачу Св. писма ради упоређивања превода и сл. Цена... права ситница У питању је издање за дељење, тако да сви који желе могу да наруче примерак за себе. За сада се шаље само на територију Реп. Србије, а на примаоцу су једино трошкови постекспрес поштарине (око 180 динара) која се плаћа поштару. Свој примерак Новог српског превода Светог писма можете да наручите ел.поруком ikonos.office@gmail.com или приватном поруком.
  10. У Православљу, новинама Српске патријаршије од 15. маја ове године, читајте: На средњим странама овога броја доносимо комплетан извештај о најновијим збивањима у Митрополији црногорско-приморској, тачније у епархијама СПЦ које својом територијом припадају Црној Гори... О прослави и обележавању Дана Светог Василија Острошког и васкрсавању душе народа.... Мучном хапшењу Владике Јоаникија и девет свештеника никшићког Саборног храма... О потреби да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, говорио је за овај број новина Његово Преосвештенство Владика милешевски Атанасије Ракита... На следећим странама пишемо о високом одликовању којим је Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Јован одликован, (Орденом Витеза од Ладина), за изузетан допринос очувању успомене на српске, јеврејске и ромске жртве усташког логора Јасеновац и очувању јеврејске културе. Орден му је доделио Центар за ладино културу „Моше Давид Гаон“ при Универзитету Бен-Гурион у Негеву. Данко Страхинић, у тексту под насловом: „Да ли ће Црква Свете Софије поново бити џамија?“, пише о историјату величанствене Цркве Свете Софије, (Храм Свете премудрости Божије), Цариград, данас претворене у музеј Аја Софија. И тражи одговор на питање да ли ће више пута понављан притисак и захтев бројних исламских и националистичких партија који траје још од 1953. године, коначно бити довољно јак, и да ли ће успети у намери да се статус Аја Софије промени и врати у џамију? У Рубрици Поводи, др Милан Гулић ексклузивно за Православље пише о 25 година од операције „Бљесак“, и између осталог нас подсећа да је у култури сећања српског народа од 1995. године 1. мај добио сасвим ново значење. До тада је било укорењено празновање у природи у част Међународног празника рада и радничких протеста у Чикагу 1886, а од тада молитвено сећање на српски народ Западне Славоније, који је тога дана претрпео једно од својих највећих страдања... Парадоксалност наше вере чини супротности помирљивима (земље и неба, времена и вечности, смрти и живота) и немогуће могућим. У српској историји можда нема бољег сведочанства о овоме од празника Спаљивања моштију Светог Саве. Овај празник је слава Светосавског храма у Краљеву, о чему за новине Српске патријаршије пише протонамесник Александар Р. Јефтић. На следећим странама читајте о схи-монахињи мати Теодори, новоизабраној игуманији манастира Грачаница, која је у разговору са мр Давидом Јанићем говорила о свом животу, од ране младости, посвећеном Богу. Из овог броја издвајамо текст Епископ Атанасије: Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима! који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља". Извор: Православље
  11. Нормализација епидемиолошке ситуације у Црној Гори, где већ данима нема нових случајева заразе Ковидом, власт ставља на муку: како да ублажава мјере а да продужи забрану окупљања имајући на уму првенствено литије. Дилема ја утолико тежа што се ближи дан Светог Василија Острошког, када се у Никшићу традиционално организује литија. Спонтани излазак неколико стотина вјерника СПЦ на Ђурђевданску литију у Беранама код власти је покренуо бојазан да би, уколико се на Светог Василија Острошког одржи традиционална литија у Никшићу 12. маја, то могао бити увод у нови талас литија. Због тога режимски аналитичари упозоравају да ће у највећој мјери од одлучне реакције државе на литију у Беранама зависити и евентуална масовност литије на дан Светог Василија Острошког у Никшићу. Након Ђурђевданске литије у Беранама, црногорска власт је моментално покренула истрагу због наводног кршења мјера Националног координационог тијела (НКТ) за сузбијање заразних болести. Више свештеника епархије будимљанско-никшићке позвано је у среду увече на информативни разговор, док је Основно државно тужилаштво у Беранама формирало предмет, уз усмени налог да се прегледају снимци и идентификују сва лица која су учесници литије и од њих прикупе потребна обавјештења. И док у прорежимским медијима преовладава оцјена да је организовање Ђурђевданске литије „још једна демонстрација силе СПЦ у односу на државу“, из опозиционе Нове српске демократије већ поручују да ће они прославити славу Светог Василија Острошког, како је објаснио лидер странке Андрија Мандић, „онако како су славили сваке године“, без обзира да ли ће бити званичног позива од стране Православне цркве. Власт на мукама - како забранити литије С обзиром да се чини да вирус корона јењава у Црној Гори, те да већ данима нема нових случајева заразе уз попуштање ванредних мјера, аналитичар Бошко Вукићевић примјећује да нормализација ситуације црногорску власт очито поновно ставља на муке. Он додаје да се сада нарочито поставља питање - на који начин ће режим аргументовати нескривену намјеру продужетка забране јавних окупљања, имајући у виду првенствено литије. „Обнављање масовних литија би за властодршце било политички погубно, нарочито ако би се оне одржавале у предвиђено вријеме избора. Стога ће власт на све могуће начине настојати да продужи забрану масовних окупљања на што дужи рок. Ипак, сматрам да је мала вјероватноћа да ће слободни људи прихватити евентуалне неправедне забране окупљања, које не би биле у складу са ситуацијом у другим европским земљама“, каже Вукићевић за Спутњик. Хистеричне реакције на Ђурђевданску шетњу у Беранама Имајући ово у виду, нашег саговорника, како каже, ни најмање не чуди „хистерична реакција режимских медија“ након литије у Беранама, али сматра да то није добро. „Беранци су се традиционално одазвали на Ђурђевданску молитвену шетњу, уз спонтано окупљање, придржавајући се мјера растојања које је прописало НКТ. Но ни такво цивилизовано држање Беранаца није спријечило медијске агентуре власти да завапе како ‘Црква опет не поштује прописане мјере власти’ и да затраже енергичну реакцију државе против наводних прекршиоца здравствених прописа“, каже Вукићевић, уз опаску да такво извјештавање медија ствара лошу атмосферу у друштву. Овај аналитичар одаје признање Беранцима који су јучерашњом литијом, како оцјењује, на креативан начин и уз поштовање мјера НКТ-а почели са обновом онога што је, сматра он, неминовност – а то су литије широм Црне Горе. „Након беранске литије чини се да је тренутак обнове близу“, каже Вукићевић. Он не искључује могућност да дође до новог спонтаног окупљања народа на дан Светог Василија Острошког у Никшићу, по узору на берански сценарио и уз поштовање растојања и мјера НКТ. „Ако до поменутог окупљања дође, сматраћу га природним, док би свакако неприродна и неправична била евентуална полицијска акција против таквог молитвеног хода“, децидан је Вукићевић. Демократски фронт решен да прослави Светог Василија Острошког Портапрол Нове српске демократије (НСД) Марко Ковачевић за Спутњик је појаснио да је та партија једина парламентарна политичка странка која прославља славу, те да се у том контексту треба тумачити поруку предсједника НСД-а Андрије Мандића да ће они прославити своју славу - Светог Василија Острошког «онако како су славили сваке године». „Наша слава је Свети Василије Острошки, један од најпоштованијих светитеља не само у православљу и српству већ и шире. Како смо ми најјача опозициона странка, представљамо велики број грађана и имамо много чланова, били смо дужни да са ове стране станемо у одбрану онога у шта вјерујемо и што су наша основна права и вриједности које баштинимо“, каже Ковачевић. Он упозорава да је слобода вјероисповести данас у Црној Гори угрожена само православним хришћанима, те да се ситуација с Ковидом 19 користи за обрачун са црквом. Како каже, власт не може да сакрије жељу да се освети Цркви и народу за литије и зато чини све да их у будућности спријечи. „Врх копља Светог Ђорђа је јуче у Беранама пробио ову мрену која нам је колективно стављена преко очију и ми ћемо наставити у том духу који смо тамо видјели, јер не желимо да нашу славу сведемо на пуку симболику и обичај који први јачи вјетар однесе, већ да покажемо да је у питању нешто много више од тога. Зато ћемо нашу славу прослављати као и свих ових година и нећемо гасити нашу славску свијећу Светога Василија Острошког“, поручио је Ковачевић. Извор: Спутњик
  12. Међународни научни часопис „Питања теологије“ објављује Државни универзитет Санкт Петербурга заједно са Богословским факултетом за постдипломске и докторске студије светих равноапостолних Ћирила и Методија. Сапредседавајући Уредништва часописа су митрополит волоколамски Иларион и ректор Универзитета Санкт Петербурга Н.М. Кропачев. Часопис излази четири пута годишње. Часопис, који је већ уврштен у многе руске и међународне базе података, као и у списак научних публикација на нивоу Цркве, објављује чланке на руском и енглеском језику у свим истраживачким областима теологије, одсека и дисциплина теолошког знања, које се баве научним истраживањима. Редакцијски савет и редакцијскиодбор сачињавају познати научници који представљају универзитетску науку, образовне структуре традиционалних вера и теолошку стручну заједницу, како руску тако и страну. Редакција часописа настоји да пружи стручну процену пристиглих научних материјала, као и подршку ауторима, посебно младим научницима. Први број часописа за 2020. годину отварају стручни радови: И.Р. Тантлевски (Државни универзитет у Санкт Петербургу), Џејмс Расел (Универзитет Харвард, Калифорнија, САД) и Сирил Асланов (Универзитет у Акс-Марсеју, Француска), који пружају детаљне интерпретације фрагмената библијског текста, постигнуте помоћу лингосемантичке и концептуалне анализе. Ове три студије јасно приказују методе и стил рада на пољу савремене библијске теологије. У потпуно другачијој методологији, чланак Л. Ф. Кациса (Руски државни хуманистички универзитет) посвећен је јеврејској теолошкој позадини руске књижевне авангарде. Експресивни фигуративни текст даје у неочекиваним распионима и познате личности руских песника, као и реаговање у мемоарима које су на њихово дело писали јидишом. Члан В.Ј. Бистрова (Државни универзитет у Санкт Петербургу) излаже кратку историју научног проучавања Кабале, изграђену у контексту размишљања о научном статусу теологије и могућности формирања теологије у Русији као пуноправне академске дисциплине. С том судијом се делимично преплиће рад Р. В.Светлова (Руски државни педагошки универзитет А.И. Херзена, Санкт Петербург) о рационалној теологији Филона Александријског. У наредном слободном избору теолошких студија објављују се три чланака који су по садржини и стилу веома удаљени један од другог и показују ширину поља теолошког истраживања. Ј.А. Снисаренко (Државни универзитет у Санкт Петербургу) изложио је детаљну статистичку анализу положаја теологије на савременим страним универзитетима. И.И. Јевлампијев (Државни универзитет у Санкт Петербургу) пажљиво је испитао концепт слободе у философији Лева Шестова, не само у традиционалном теолошком и философском контексту, већ и у контексту савремене науке. Чланак Е. И. Коростиченка (Институт за философију Руске академије наука) упознаје руског читаоца са таквим феноменом који је код нас практично непознат као што је слободоумни религијски покрет у Немачкој. Број је употпуњен, већ према традицији, рубриком рецензија. Члан уредништва часописа А.И. Кирлежев (ОЦАД) разговара са познатим руским стручњаком за философију религије С.А. Коначевим (Руски државни хуманистички универзитет) о његовој новој књизи „Бог после Бога: путеви постметафизичког мишљења“ (Москва 2019). Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. У првомајском броју Православља, новина Српске Патријаршије читајте: Патријарх српски Иринеј за дневне новине Блиц у ексклузивном васкршњем интервјуу каже: „Страх је велики и оправдан“, и говори о опасном времену у коме живимо, литијама у Црној Гори, Косову и борби са невидљивим непријатељем... Читајте о молитвеном сећању на 75. годишњицу пробоја Јасеновца: Преосвећени Епископ пакрачко-славонски Г. Јован служио је помен у Јасеновцу, 22. априла 2020. године Господње, на дан молитвеног сећања на 75. годишњицу пробоја Јасеновачких логораша... Обележен је дан сећања на жртве усташког злочина у Доњој Градини – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини... In memoriam – Јован Мирковић (1. новембар 1943. - 25. април 2020.): Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића истраживачу библијског српског страдања у НДХ... Васкршња Литургија у Храму Светог Саве на Врачару – Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је на Васкрс, 19. априла 2020. године, у поноћ, Свету Архијерејску Литургију у крипти Храма Светог Саве на Врачару, уз директан пренос ТВ „Храм“, као и пренос на првом програму РТС... У Рубрици Човекољубље читајте о свим активностима Верског добротворног старатељства у ванредној ситуацији... Протојереј Владан Симић за новине Српске Патријаршије пише, у тексту под насловом: „Мрачне душе“, о лажним патриотама, мрачним душама медијски поробљене Србије који све више разјапљују своје чељусти и крвожедно насрћу на Цркву Божју, њене епископе, свештенство и народ... Проф. др Ксенија Кончаревић у тексту под насловом: „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“ говори о оријентиру за дилеме модерног времена... У Рубрици Свет књиге, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић доноси приказ књиге Прота Владан Ковачевић, изашлу из пера протођакона др Љубомира Ранковића, а јереј др Никола М. Гаврић представља књигу ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића, Државна хералдика у служби формирања нових идентитета: државни символи, као елемент религијске и националне самобитности.... Извор: Православље
  14. 1. Намера ми је да вам кажем неку реч о најсавршенијој међу врлинама, па вас молим да ми отворите уши, ви који желите да достигнете њену меру и који се припремате да напредовањем и уздизањем у осталим врлинама досегнете њену висину, односно молим вас да саберете ум и обратите пажњу на оно о чему ћу вам говорити, како бисте, поучивши се из ове беседе томе у чему се састоји делање тиховања, похитали, стремећи његовим достојности и богатству, да се покажете достојнима да га примите и чините. А сада ћу започети са беседом и ради оних који воле тај подвиг увод ћу оставити сасвим кратким. 2. Нека, дакле, онај ко тихује и седи сам у келији постане налик првомученици Текли, јер она је седела пред вратима и пажљиво слушала учење Павлово, оставивши светске ствари и телесне потребе (и није се мицала,записано је, него се попут паука приљубила вратима и није устајала ни да једе ни да пије, него је слушала Павла). А када је он пошао, појурила је за њим, побегавши сама и оставивши и родитеље, и заручника и све друго, па је једино њега са чежњом тражила, не желећи ни да се сети некога другог осим Павла. Јер толика је чежња за Павлом беше обузела, да је, ваљајући се на месту где је Павле седео и учио, целивала тле на ком су стајале његове стопе. Нека ти се не чини да сам нешто од овога испричао без разлога, него ако ниси нашао, потражи и наћи ћеш. 3. Нека буде, ако је угодно, и као блудница, која умно грли, целива и сузама кваси стопе Господње и која не гледа ни у кога другог осим у Онога Који може да јој опрости грехе. Нека буде и као робињица чије су очи уперене у руке господарице њене, и нека и он нетремице гледа у руке Господа и Бога свог. Нека буде и као невеста која заједно са жеником Христом заједно леже у сједињењу и заједно са Њим устаје у вечни живот или, радије, свагда у њему пребива и он у њој. Нека, ако може, буде и као један од великаша који предстоје земном цару у његовој одаји и са њим пријатељски и тајно разговарају, лицем у лице говорећи са својим Владиком. 4. Нека тиховатељ буде као они који су се успели на Таворску гору заједно са Исусом и угледали блиставо сијање, светлост Његовога лика икако су Му се измениле хаљине, па су се, видевши светли облак и чувши глас Очев који каже: Ово је Син Мој љубљени, задивили и пали ничице,како би и он могао да каже као Петар: Господе, добро нам је овде бити. Ако хоћеш да учинимо три сенице, једну за Тебе и Оца Твога и Светога Твог Духа, једно царство, да учинимо вечним обиталиштем душу и тело и ум, обнављајући их очишћењем, и да их помоћу разноврсних врлина изградимо у висину. Или нека буде попут оних који су ономад седели у јерусалимској горњици [горњици], и сам, попут њих, очекујући силу са висине и примајући Утешитеља Који је дошао, сматран од плотских пијаним и хвалисавцем који се узноси изнад своје природе, тиме што ће излагати ново и тумачити стара учења, говорити језике и оповргавати речи оних који се противе учењу Духа. 5. Нека буде и као Мојсеј на врху горе, нека се туда попне сам и нека уђе у облак и сакрије се од туђих очију. И, ако постане такав, он неће видети само позадину Божију, него ће свесно стати пред лице Његово и,гледајући само Бога и од Њега посматран и слушајући Његов глас, најпре ће бити посвећен у тајне Царства Небеског, а затим ће их и за друге узаконити. Просветлиће се и друге ће просветлити светлошћу знања. Биће помилован, а затим ће помиловати. Он тражи и прима и, примивши, предаје онима који га траже, ослобађа себе самога од окова зла, а затим сам ослобађа и друге. 6. Нека онај ко правилно тихује буде као они који су седели унутра,иза врата затворених из страха јудејског. И када угледа Исуса да улази,Исуса Који је, тачније, свугде и присутан је у њему, нека затражи и прими мир који ће му Он дати, али нека са страхом и трепетом прими и Духа Светога Кога Он удахњује. Нека добро гледа и нека умним рукама ума и чулима душе добро опипа да ли је то лично Бог над свима. Јер Он неће узнегодовати због његовога занимања, него ће одобрити његову похвалну бојазан и рећи му некако овако: „Зашто си узнемирен и зашто ти помисли улазе у срце? Мир теби. Ја сам, не бој се! Ево славе Мога божанства. Дотакни Ме и знај да сам Ја. Окуси и види да онај који је тама и који се привидно, а не истински обликује у ангела светлости доброту, сладост, радост, умно чуло и просветљење душе нити има, нити ће ти их пренети, као што видиш да ти Ја чиним“. 7. Дакле, тиховатељ је дужан да о свему што смо рекли не само мисли,него је обавезан да све то свакога дана чини и гледа на делу. А ако не поступа тако док седи и проводи време у својој келији, каква му је корист од тога што затвара своје тело међу зидове? Ум је невештаствен и бестелесан и не држе га зидови, него божански Дух, и он стоји у свом природном поретку и беседи са Богом. Дакле, ако онај ко седи сам у келији не зна добро ово што смо рекли и не држи то као непрестано духовно делање, шта друго он има да ради? Наиме, ко је одступио од заповести и телесно починуо од дела, ако не зна да дела духовно, свакако је беспослен и у једном, и у другом. А ако је беспосличење зло, заиста греши онај ко то чини, јер ономе ко зна духовно делање не смета да обавља и дела заповести Божијих која се телесно испуњавају, него им, штавише, и те како помаже и лакше их испуњава, док онај ко показује вештину само у ономе што се дешава споља, односно бави се само подвигом, ако престане њиме да се бави, више не може да обавља ни духовна дела. Како то? Зато што у рукама држи алатке и грађу, али, будући да нема искуства у вештини, он не уме ни да припреми, нити да заврши неко дело, него му се посао испоставља као непостојан и јалов. А да би разумео смисао овога о чему је реч, то ћу ти разјаснити на другим примерима. 8. Колико је, можеш ли да кажеш, оних који су се трудили да плачу попут блуднице, а нису примили опроштај грехова као она? Колико их је који су се успели на Таворску гору и који то све до данас чине, а да никако нису видели Господа Који се тамо преобразио – свакако не због тога што Исус Христос тамо није присутан, јер јесте присутан, него зато што нису достојни да угледају Његово Божанство? Колико је Јудеја било у дому где су седели апостоли, а нико од њих није примио Утешитеља? Колико је оних који тумаче Писма, а да нису познали Онога Ко у Писмима говори?Колико их је који су помрли по пештерама и планинама, а да нису постали достојнији од света, тако да свет не буде достојан њих, него су се свету – о,судова Твојих, Господе – и они прибројали? Колико их је који су тиховали и сада тихују, а да не знају ни значење саме те речи, а да не кажем тајну у тиховању сакривену? Јер не даје се знање Бога од спољашњег тиховања, како неки погрешну схватају речи отпочините и видите да сам Ја Бог, него се радије тиховање рађа од знања Бога у ономе ко се законито и правилно бори и подвизава. Наиме, ако починком назовемо уздржавање од дела, а тиховањем беспосличење и томе дамо предност у односу на делање врлина, како ћемо испунити Христов закон и апостолску заповест, када Он каже: Што хоћете да вама чине људи, тако чините и ви њима, и опет: Кад вам, дакле, опрах ноге Ја, Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге, и опет: Ко хоће да буде први, нека буде последњи од свију и свима слуга, и: Ко не ради нека ни не једе, и на другом месту: Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима и: Руке ове послужиле су Мени и онима који су са Мном. 9. Јер нико од апостола и њихових прејемника, богоносних отаца,нипошто није претпоставио тиховање богоугодним делима, него су се,испуњавањем заповести доказавши веру, свесно удостојили љубави Божије и, као они који су се законито подвизавали, пошто су као знамен победепримили знање Бога у љубави и свом снагом пожелели да пребивају са Њим, нашли су се ван попришта и метежа духовнога рата. И они који се законито подвизавају још увек се налазе ван тога, кушајући плодове свога труда без брига и везаности за земно и жалосно. А када се ненасито насладе тим добром и увере се да, сагласно божанском Апостолу, страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити и да ће свако примити своју плату према своме труду, неће се задовољити претходним подвизима, него ће од тога починка и насладе поново кренути у подвиге, сагласно ономе што је рекао Богослов, од тиховања ка речи, не ради себе самих, премда и ради себе, него ради Бога за Којим чезну и Који чезне за њима. Они више нити наносе, нити примају ударе, нити се као пре хватају у коштац са непријатељима, него су им страшни и самом појавом. Јер како се појаве, њихови непријатељи дају се у бег, а они рањене одмах исцељују, повијају и помазују, па их уче како треба да воде борбу, са каквим оружјем и каквим направама. 10. Ако онај ко тихује и предстоји другима и ко је узео на себе да друге поучава не зна све ово, нити је онај ко мисли да тихује тиховатељ, него седи у незнању, затворен само у своје тело, нити је предстојатељ онај ко мисли да предстоји, а не зна пут којим иде, него, напротив, ходи ван пута, а оне који га прате заједно са собом баца у понор вечног огња, нити је учитељ других онај ко мисли да поучава, него је лажљивац и варалица, јер истинску мудрост, Господа нашега Исуса Христа, нема у себи. И чему говорити о везивању и разрешавању који таквима припадају, када и они који у себи имају Утешитеља Који им отпушта грехе дрхте у страху да не учине нешто мимо воље Онога Који је у њима и кроз њих говори? И ко је тако луд и толико дрзак да, пре него што прими Утешитеља, говори и чини дела Духа и без воље Божије чини оно што је Божије? Авај онима који се на то усуђују у страшни дан суда, када ће непоткупљиви и неумољиви судија Господ седети на престолу и страшном судилишту, дајући свакоме по делима и мислима и речима његовим, а Коме доликује свака слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и свагда и у бесконачне векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. https://www.b92.net/tehnopolis/vesti.php?yyyy=2020&mm=04&nav_id=1674597 Kompanije Apple i Google najavile su partnersku saradnju u izradi tehnologije za mobilne telefone koja će korisnike upozoravati ako dođu u kontakt sa osobama zaraženim koronavirusom. https://www.theverge.com/2020/4/10/21216484/google-apple-coronavirus-contract-tracing-bluetooth-location-tracking-data-app?utm_campaign=theverge&utm_content=chorus&utm_medium=social&utm_source=twitter Korisnici moraju da prihvate uključivanje tehnologije u sistem, ali ona ima potencijal da prati oko trećine svetske populacije, piše agencija Blumberg, navodeći da operativne sisteme iOS i Android koristi oko tri milijarde ljudi. Ova tehnologija osmišljena je da bi se suzbilo širenje koronavirusa tako što će korisnike obavestiti da treba da se izoluju ili odu u karantin nakon kontakta sa zaraženom osobom. Google i Apple će ovu tehnologiju u svoje uređaje sa sistemima iOS i Android ugrađivađivati u dve etape. Sredinom maja moći će da se bežično razmenjuju anonimne informacije preko aplikacije kojom upravljaju službe za javno zdravlje. To znači da ako korisnik bude pozitivan na koronavirus i pristane da se ta informacija unese u aplikaciju službe za javno zdravlje, svi korisnici koji su bili u njegovoj blizini prethodnih dana dobijaju vest o tome. Taj period može da traje 14 dana. Drugi korak predviđa da ove kompanije narednih meseci unesu ovu tehnologiju u svoje operativne sisteme pa će softver funkcionisati i bez preuzimanje aplikacije. Pristanak korisnika biće i dalje neophodan. Ipak, ova tehnologija može biti kontroverzna jer uključuje podelu delikatnih informacija o zdravlju više milijardi ljudi preko mobilnih telefona koji stalno emituju njihovu lokaciju.
  16. Поводом празника Уласка Господа и Спаса Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, славе манастира Златица у Подгорици, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овој ранохришћанској светињи Свету архијерејску литургију. У бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да Христово распеће траје кроз вјекове, па и у наше дане. “И данас се многи разбјежавају од Њега, додуше и под притиском овога несрећнога вируса, који одвлачи људе са тога пута. Имају они који нијесу данас на службама Божјим, поред Христа, да цјеливају Његове ране и да прославе Његов улазак у Јерусалим”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да има и оних који непрекидно пљују на Господа и који га и данас распињу, као што су га разапели прије двије хиљаде година. “Наставља се Христово распеће, али се наставља и Његов улазак у Јерусалим, Његово непрекидно присуство у овом свијету, Његово прослављање на свим мјестима широм васељене. Прославља се Господ, с једне стране, као што је и у оно вријеме прослављан, али и, с друге – прогони се Господ из људских срдаца, разапиње се, прикива се на крст, као што је прикован на Голготи прије двије хиљаде година. Његово распеће траје до данашњега дана”, објаснио је Владика. Нагласио је да је, у исто вријеме, сила Његовог васкрсења она сила која даје смисао свеукупноме људскоме роду и човјека претвара од смртнога у бесмртно биће. “Даје му побједу над смрћу, над пролазношћу, над ништавилом. И даје му живот вјечни и непролазни. То је смисао Његовог доласка у овај свијет, то је смисао Његовог останка са нама и међу нама, то је смисао и Његовога распећа и Његовога светога васкрсења”, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да је златичка светиња посвећена данашњем празнику, чиме се Подгорица призива да, кроз њену обнову, постане нови Јерусалим. Након Литургије темеље златичке светиње опходила је празнична литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Амфилохије је рекао да се Божја служба служи за све и сва. “И за оне који су присутни, и за оне који су одсутни из оправданих разлога, као што су данас многи одсутни због вируса који је завладао овим свијетом. За све се њих приноси ова Служба, сви су они овдје присутни. Духовно су присутни, као што су присутни сви они који су вјековима себе уграђивали у ову светињу”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У петак, 10. априла 2020. године, у навечерје Лазареве суботе – празника којим молитвено обележавамо догађај када је Господ Христос, пре свога Страдања и Васкрсења, васкрсао свог пријатеља, праведног Лазара – Успенска црква у Новом Саду је добила новог свештенослужитеља, протојереја Миодрага Шипку. После одслуженог повечерја, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, прочитао је одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, којом је протојереј Миодраг Шипка, негдашњи архијерејски намесник суботички и парох при храму Вазнесења Господњег у Суботици, постављен за свештенослужитеља при храму Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду. Прота Миливој је пожелео оцу Миодрагу свако добро и благослов од Господа у пастирској служби у Новом Саду, уз молитвене жеље да поверену му дужност обавља одговорно и савесно, као што је то до сада чинио у Суботици, и да искуства која је тамо стекао на прави начин искористи и да их још и умножи овде у Новом Саду, у Успенској цркви и у Црквеној општини новосадској. Отац Миодраг је, најпре, заблагодарио Господу – Дародавцу свих добара, затим владици Иринеју на благослову, указаној части и на поверењу коју му је указао да буде свештенослужитељ у овом знаменитом новосадском храму. Захвалио је проти Миливоју на увођењу у дужност и на лепим речима подршке, а настојатељу и братству храма на срдачном и топлом дочеку. Протојереј Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма, пожелео је добродошлицу проти Миодрагу, нагласивши да се нада да ће заједно много година служити Богу и роду, заједно превазилазити сва искушења и, оно што је најбитније, ако Бог дâ, радовати се са свима светима у времену и у Вечности. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. У данима када се кроз Васкршњи пост припремамо за прослављање сверадосног празника Васкрсења Христовог, светлост дана пред очима читалачке публике дочекао је и нови број часописа Жички благовесник. Новонастала ситуација, проузрокована проблем око вируса корона, учинила је да овај број буде додатно важан као мисионарски начин да се са верним народом буде у свим околностима. Управо са том намером га је 1919. и покренуо Свети Николај Охридски и Жички, желећи да народу измученом вишегодишњим ратом пружи утеху и наду за дане који су уследили. Стога, на првим страницама доносимо текст Светог Николаја. Он нам на себи својствен начин, погледом човека који је „видео Бога“ и даље сезао до познања дубина тајне постојања човека и света, објашњава значај Васкрса. Сликовито нам описује као је светом текла апостолска проповед, која се „није састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило“. Протонамесник Александар Р. Јевтић нам актуализује важност догађаја Васкрсења, као начина за објашњење аутентичне слободе (чак и од смрти). Обзиром на све већи број видова зависности, и последица који они носе за човечанство, реч Цркве о слободи постаје све насушнија и неопходнија. О теми радости, која је нераскидиво повезана са празником Победе живота над смрти, пише нам ђакон др Ђорђе Петровић. Он анализира антрополошки феномен радости, сагледавајући га даље кроз догађаје домостроја спасења које је извршио Богочовек. Протојереј-ставрофор Милић Драговић је све нас поставио пред огледало десет Божијих заповести, које нас уче основима човечности. Новозаветно искуство нас кроз пост и празнике учи да људе видимо очима Божијим. Зато прота Милић поручује: „Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс. Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе!“ Јереј др Слободан Јаковљевић детаљним прегледом историјског развоја богослужбеног поретка Цркве, упознаје читаоце са развојним фазама истог. Постојање парохијског и монашког типика (разлике и историја утицаја), историја типика на тлу Палестине и на тлу Византије, студитска и друге редакције типика, чине део сложеног задатка који је пред собом имао Свети Сава када се опредељивао за организацију богослужбеног живота српских манастира и новоуспостављене српске архиепископије. Његов задатак није био лак, али је пројавио величину и далековидост коју је имао. Различитост типика није доживљавао као проблем, већ као изазов и богатство којим је требало украсити богослужење у црквама и манастирима свога отачаства. Вероучитељ Милош Живановић нас упознаје са ликом и делом проте Живојина Алексића, првог уредника часописа Жички благовесник (тада под именом Преглед Цркве Епархије Жичке). Овај вредни и угледни чачански прота био је један од свештеника са простора наше Епархије, који су са великим бројем наших сународника прошли тешко искуство заточеништа у Нежидеру. Његова сећања и духовне рефлексије имају изузетну важност за историју Цркве и народа. Вероучитељ Милорад Васиљевић пише о дивном лику преподобномученика Харитона (Лукића) и његовој мученичкој смрти. Страдање које је претрпео након што је 15. јуна 1999. киндапован од стране шиптарских терориста, овенчало га је венцем мучеништва а нама даривало још једног смелог молитвеника пред престолом Божијим за род православни. Стару мудрост да се најслађе смеје онај ко се последњи смеје, можемо тумачити и у светлу Васкрсења Христовог као победе над смрћу. Управо зато нам и у овом броју протонамесник Дејан Марковић на Страници православног хумора поново даје прилику да се осмехнемо. Казивање протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића у рубрици Парохијске приче нас подсећа да је гатање вид пријатељства са ђаволом који се свакоме сурово освети. Управо о томе говори случај који у тексту на упечатљив начин описује шта се десило са једним гатаром. Др Драган Хамовић нам доноси текст „Свети Сава у оптици модерних српских песника“. Наводећи примере истакнутих српских песника, подсећа: „Наслеђе није само оно што смо напросто наследили од прошлости. Традиција, њен опсег и облик, проистиче из нашег односа према прошлости. Тај однос се гради у форми приче, култа, усмене предаје. Тај процес је активан, усмерен. Ми стварамо своју прошлост, а од нас зависи да ли ће бити утемељена, потпуна или мањкава, модификована или фалсификована.“ Протојереј-ставрофор Љубинко Костић пише о књизи „Богословија Светог Саве 1836-2016“, која је штампана у издању Богословије Светог Саве у Београду са благословом Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја, а резултат је саборног труда монаха Игнатија (Марковића) и ученика Богословије Светог Саве. Пред читаоце износи бројне личности и догађаје који су обележили време кроз које је Богословија пролазила до данас. У другом делу књиге налазе се говори и беседе о светосавским прославама: др Никодима Милаша, архимандрита Фирмилијана, архимандрита Илариона Весића, проф. Атанасија Поповића, протосинђела Доментијана, проте Стевана Димитријевића, јеромонаха др Николаја Велимировића/Светог Николаја Охридског и Жичког, ученика београдске Богословије/, ректора архимандрита Кирила, Епископа горњокарловачког Симеона и других. Ту су и цртице из живота Светосавске Богословије и са поклоничких путовања, као и матурских прослава, са сликама паноа генерација свршених богослова. Марко Трајковић, докторанд на ПБФ-у Универзитета у Београду, наставља да нас и у овом броју упознаје са стањем Верске наставе у Србији између два светска рата. Подаци које нам доноси, имају изузетну важност за сагледавање појединих околности око Верске наставе које су актуелне и у овом времену. О Гимназији у Врњачкој Бањи, њеном историјату и знаменитостима, пише врњачки ђакон Саво Величковић. Миа Павловић, ученица 7. разреда ОШ „Живан Маричић“ из Жиче, поделила је са нама своје стихове из песме „Свети Сава осам векова са нама“. Часопис се закључује Летописом богослужења Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, Епископов пратилац у канонским посетама широм наше Епархије. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа Извор: Епархија жичка
  19. Поводом празника Светог Симеона Новог Богослова доносимо његову беседу о љубави: Браћо и оци, желим да Вам говорим о ономе што доприноси душевној користи и стидим се, сведок ми је Христос истина, љубави ваше, знајући своју недостојност. Због тога бих хтео да свагда ћутим, како Господ зна, и да ни главу не подижем и лик човеков да не гледам, јер у себи имам савест која ме осуђује што сам уопште недостојно назначен да свима вама будем предстојатељ, као да познајем пут, а не знам ни шта ми је пред носом и нисам се ни примакао путу који води ка Богу. Стога ме обузима велика и силна жалост што сам ја, ништавни, назначен да водим вас, достојне свака части, које би радије требало сам да имам за водиче, као онај који је последњи од свих и по годинама и по узрасту, а немам реч делатну и животом посведочену да вас саветујем и подсећам на оно што се тиче закона и воље Божије, јер ни то о чему желим да говорим знам да никада нисам испунио. И знам добро да Господ и Бог наш не блажи само онога ко говори, него онога ко је, пре него што је рекао, то и учинио. Јер блажен је, каже, ко изврши и научи, тај ће се великим назвати у Царству Небеском[1]. Наиме, слушајући таквога учитеља, и ученици добијају вољу да се угледају на њега и не стичу толико користи од његових речи, колики подстрек добијају од његових добрих дела која их наводе да чине исто што ион, а ја сам у себи то не видим и не сматрам да у мени има ичег доброг. Али преклињем и молим све вас, љубљена браћо моја, да не гледате на мој расејани живот, него на заповести Господње и на учења отаца наших светих. Јер та светила нису написала ништа што претходно нису учинили,и то са успехом. 2. Дакле, пођимо сви ми једним заједничким путем, путем заповести Христових које нас узводе на небо и ка Богу. Јер премда Реч и упућује на различите путеве, речено је да се Он раздељује на многе не по Својој природи, него према сили и вољи свакога појединце. Наиме, полазећи од многобројних и различитих дела и поступака, као да крећемо са различитих места и из многих градова, свако од нас хита да доспе у једно прибежиште,Царство Небеско. А под делима и путевима треба подразумевати духовне врлине људи који су живели по Богу, те они који су почели да ступају таквим путем дужни су да стреме једном циљу, како би се из различитих области и места сабрали, како је речено, у једном граду, у Царству Небеском, и удостојили се заједничког царевања са Христом, покоривши се једноме цару Богу и Оцу. Као град овде би требало да разумеш један град, а не многе – свето и нераздељиво тројство врлина[2], или, боље рећи, прву међу њима, коју називају и крајњом, јер је конац добара и већа је од свих. Говорим о љубави, на којој се темељи и свака вера и изграђује свака нада и без које нити је настало ишта од онога што постоји, нити уопште има да настане. И бројна су њена имена, бројна су њена дела, још су бројније њене одлике и постоји мноштво њених божанских својстава, али њена природа је једна и свима без разлике потпуно скривена – и ангелима, и људима, и свакој другој твари која нам је можда непозната. Она је разумом недостижна, у слави недоступна, њене замисли су неистраживе, вечна је јер је и безвремена, несагледива, јер се умом постизава а не поима. Бројне су лепоте тог нерукотвореног и светог Сиона и онај ко је започео да их посматра више се не радује чулним сазрцањима и више није привржен слави овога света. 3. Допустите ми, стога, да се најпре мало посветим и обратим љубави и да јој посветим сву чежњу коју имам. Када се, љубљени моји оци и браћо,сетих лепоте непорочне љубави и када се изненада њена светлост нађе у моме срцу и обузе ме њена сладост, ја сам изгубио спољашња чула и умом се потпуно повукао од житејских ствари, заборавивши на свакидашњицу. А затим се, не знам ни како, она опет удаљила од мене и оставила ме да тугујем над сопственом слабошћу. 4. О, љубави свежељена, блажен је онај који те је пригрлио, јер више неће пожелети да страсно пригрли лепоту ичега земљородног. Блажен је онај ко те је обујмио из чежње Божије, јер ће се одрећи читавога света и никако се неће упрљати, ма ком се човеку приближио. Блажен је онај које заволео твоју лепоту и насладио се њоме са бескрајном чежњом, јер ће се душевно освештати водом и крвљу која од тебе непорочно струји. Блажен је ко те је жудно пригрлио, јер духовно ће се изменити добром изменом и душом ће се обрадовати, будући да си ти радост неизрецива. Блажен јеко те је стекао, јер ће светска блага сматрати трицама, пошто си ти истински неисцрпно благо. Блажен је и триблажен и онај кога си ти примила,јер ће у привидној беславности бити славнији од свих славних и часнији и уваженији од свих поштованих. Хваљен је свако ко теби стреми, још је више хваљен ко те је нашао, а најблаженији је онај кога си ти заволела, кога си ти примила, кога си ти поучила, ко се настанио у теби и кога си ти отхранила као храном Христом бесмртним, Христом Богом нашим. 5. О, љубави божанска, где Христа држиш? Где Га кријеш? Зашто си узела Спаситеља света и удаљила се од нас? Одшкрини и нама недостојнима враташца своја, да и ми видимо Христа Који је пострадао ради нас и да поверујемо да Његовом милошћу, када Га видимо, више нећемо умрети. Отвори нам, ти која си Му постала врата за Његово јављање у плоти,која си присилила штедру утробу нашега Владике која се не да присиљавати да понесе грехе и слабости свих, и немој нас одбацити, говорећи: Не познајем вас. Буди са нама, да би нас познала, јер смо ти непознати. Настани се у нама, да кроз тебе и смирени Владика дође и посети нас, а ти да Му изађеш у сретање (јер ми смо сасвим недостојни), како би, мало побеседивши са тобом, затим допустио и нама грешницима да паднемо пред Његове непорочне ноге; и побеседи са Њиме о нашим врлинама и замоли да нам се остави дуг наших грехова, како бисмо се кроз тебе поново удостојили да служимо самоме Владици и да се Он о нама стара и храни нас. Јер не дуговати ништа, а гинути од глади и сиромаштва, доноси безмало исту плату и казну. 6. Дај нам опроштај, света љубави, и дај нам да кроз тебе окусимо блага нашега Владике – блага чију сладост нико не може да окуси осим кроз тебе. Јер ко те није заволео како доликује и кога ниси ти заволела како је потребно, можда и трчи, али не дохвата се циља. Стање свакога ко трчи пре него што се пут оконча јесте нерешено. А о ономе ко се тебе домогао или кога си га ти ухватила свакако нема никакве сумње, јер ти си завршетак закона, ти која ме окружујеш, која ме сажижеш и која ме од срдачног бола узносиш ка бескрајној чежњи за Богом и за мојом браћом и оцима. Јер ти си учитељица пророка, сапутница апостола, сила мученика, надахнуће отаца и учитеља, свих светих усавршење и моја припрема за ово служење. 7. Али опростите ми, браћо, што сам се мало удаљио од поуке, што ми је чежња за љубављу учинила. Јер сетих се ње и обрадова се срце моје,речима божанственог Давида, и предадох се слављењу њених дивота. Зато бих желео да се и ваша љубав устреми ка њој колико год може и да је достигнете, трчећи са вером, и ваше наде неће се показати узалудне. Јер свака марљивост и сваки подвиг учињен са много напора, који не достижу љубав у скрушеном духу, узалудни су и не доносе никакав користан плод. Наиме, ни у једној другој врлини или испуњењу Господње заповести не може се познати ученик Христов: По томе ће, каже, сви познати да сте Моји ученици, ако љубите једни друге. 8. Због ње Логос постаде плот и настани се међу нама, због ње се очовечио и истрпео добровољно сва животворна страдања, да би сопствено створење ослободио из окова ада и узнео га на небеса. Због ње су Апостоли прешли онај бескрајни пут и читаву васељену удицом и мрежом речи уловили, из бездана идолског безумља је извукли и довели је до избављења у луци Царства Небеског. Због ње су мученици пролили своју крв, како не би Христа изгубили. Ради ње су богоносни оци наши и васељенски учитељи своје душе за васељенску и апостолску Цркву радо положили. И ја, ништавни, преузео сам на себе да штитим вас, пречасне оце и браћу своју, како бих, подражавајуђи њима колико могу, ради вас поднео и потрпео и учинио све што служи вашем назидању и користи и не бих ли вас представио као жртве савршене, свепаљенице словесне, на трпези Божијој. Јер ви сте чеда Божија, деца коју ми је дао Бог, моја утроба, моје очи. Висте, да се изразим апостолским речима, моја хвала и печат мога учења. 9. Зато поревнујмо, љубљена моја у Христу браћо, да како свим другим, тако и међусобном љубављу служимо Богу и ономе кога сте изабрали да имате за образац оца духовнога, премда сам далеко од тога да будем достојан, да би се Бог радовао вашој једномислености и усавршавању, ада се радујем и ја смирени, гледајући како све више напредује ваш живот по Богу у вери, у чистоти, у страху Божијем, у благоверју, у скрушености и у сузама, кроз које се чисти унутрашњи човек и преиспуњава се светлошћу божанском, те сав постаје испуњен Духом Светим у скрушеној души и понизном уму, а радост моја постаје ваш благослов и увећање непропадљивог и блаженог живота у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава у векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. У суботу, 21. марта 2020. године, треће седмице Великог и Часног поста, у Световазнесењском храму у Суботици служена је света Литургија, којом је началствовао протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски. Саслуживали су: протопрезвитери Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, и Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, као и ђакон Дарко Ивковић. После Литургије, отац Саво је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја о постављењу протопрезвитера Душана Ђукића за новог намесника суботичког. Досадашњи архијерејски намесник суботички, протопрезвитер Миодраг Шипка, захвалио је браћи свештенослужитељима и верном народу који су му указали љубав и поверење током двадесетогодишње службе, а оцу Душану је пожелео добродошлицу и свако добро на новоповереној му дужности. Заблагодаривши Господу, отац Душан Ђукић је истакао да је свештеник Миодраг – несебичним залагањем и самопрегорним трудом – умногоме допринео развоју црквеног живота на подручју повереног му намесништва. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Пред читаоцима је нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (Бр. 1272. 15. Март 2020), а у наведеном новом броју, читајте: Званично Саопштење Светог Архијерејског Синода СПЦ поводом актуелне ситуације са корона вирусом у нашој земљи, као и извештај са најновијег састанка Његове Светости Патријарха српског Иринеја и председника Републике Србије, одржаног истим поводом у Палати „Србија“. Поводом тридесет и девет година од спаљивања Пећке Патријаршије, читајте текст Милене Марковић, у којем је мати Февронија, тадашња игуманија Пећке Патријаршије, као сведок века причала... О непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу... О Албанцима који су подметнули пожар... О ултиматуму Албанаца који су од мати тражили да потпише да су се саме запалиле... Академија СПЦ за уметност и консервацију приређује, по благослову Патријарха Иринеја, сваке године изложбу у сећање на Погром 2004. године над српским народом на Косову и Метохији – „Да се не заборави“. Тако ће и ове године, на шеснаестогодишњицу Погрома, изложба бити отворена 17. марта 2020. у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару, о чему пише презвитер Дарко Стојановић. Протођакон др Јован Аничић, координатор Просветног одбора Епархије источноамеричке разговарао је са Његовом Светошћу Патријархом српским Иринејем после успешно одржаног црквеног Сабора јединства и слоге на Флориди. Разговор у целини можете прочитати у тексту под насловом: Истина ће на крају превладати... Говорећи за Православље, у тексту под насловом „Крст носити нама је суђено“, о актуелним збивањима у Црној Гори Митрополит црногорско-приморски између осталог каже: „Не би било паметно да Влада почне са примјеном овог закона, у сред свенародног протеста, али ми смо спремни и опрезни. Нажалост, предсједник државе је толико неразуман да себе и своју власт поистовјећује са државом, везујући ово безакоње са њеном прошлошћу или опстанком. Објавио је рат Богу и Његовој Цркви. Но, народ, наши правници и људи у црквеним општинама будно прате шта се дешава по мјесним катастрима и судовима. Власт неће моћи да примјени одредбе овог закона...“ А, о Крстоносном ходу српског народа у Црној Гори — Не дамо светиње!, говори и протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, свештеник и професор на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи. У најновијем, петнаестомартовском броју новина Српске патријаршије можете прочитати и јединствене утиске које је, боравећи недавно у Подгорици, на Светосимеоновској литији, понео са собом Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили – Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице... Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац и сарадник Музеја жртава геноцида у овом броју Православља доноси извештај са седнице Одбора за Јасеновац у Владичанском двору Епархије будимљанско-никшићке, која је крајем прошле године одржана у Никшићу. У Рубрици Из посебног угла — актуелно, читајте текст Вирус „Корона“ – између вјере и маловјерја који преносимо са сајта Епархије бихаћко петровачке... као и беседу Митрополита месогејског Николаја Хаџиниколауа: Пандемија грипа и Свето причешће... На интернет страници "Православља" доступан је текст Патријарх Иринеј на истоку САД-а: Истина ће на крају превладати Извор: Православље
  22. Децембра месеца прошле године у вечност се преселио Старац Јефрем Филотејски и Аризонски, велики подвижник, апостол Америке. Овај човек светог живота ће остати упамћен као опитник умног делања и мисионар коме су молитва и богослужење били основни метод мисије. Својим ликом и делом је стално подсећао на молитвени темељ хришћанског живота. Објашњавајући уметност и плодове умно-срдачне молитве, у својој књизи под називом Очинске поуке, блажени Старац наводи и дар богословља који „происходи и проистиче са божанског извора“. Које су основне карактеристике тог дара? - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио Светигори: Православни мисионар је уз Вас - НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ! Катихета Бранислав Илић на Радио Беседи: Православни мисионар - укрепљење у данима Великог поста! Почетак свете и Велике четрдесетнице поткрепљен је новим 372. Бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Богословље као исцелитељска наукаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска) и „Беседаˮ (Епархија бачка), упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Након посебне молитвено-поучне припреме кроз припремне недеље, и кроз прихватање одређених духовно-врлинских ступњева, закорачили смо на сигуран пут, на пут четрдестодневног подвига и поста. Овај свештени период је прилика да, поред молитве и поста, духовно обогатимо себе читајући квалитетну литературу међу којом се налази овај број „Православног мисионараˮ. Почев од надахнутог уредничког уводника, преко изузетних разговорâ са духовницима и пастирима наше Цркве, до сведочанстава живота у парохијама, нашим читаоцима овај број ће бити велике помоћи да се добрим подвигом подвизавају, духовно напредују и да у радости дочекају Празник над празницима, истакао је члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: Исцељујућа моћ православног богословља *РЕЧ ПАСТИРА: Разговор са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом свештене обитељи манастира Ћелије у Епархији шумадијској - Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу! *МАТЕРИК: Света Тавита, жена коју је васкрсао Апостол Петар *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Четврти Васељенски Сабор *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Jелен *ЦРКВЕНИ ЖИВОТ: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (I) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Катиехта Владимир Пекић: Реч која исцељује *Протонамесник Александар Јевтић: Богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу *Разговор са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска): Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом *Виктор Вицановић: Истина ће вас ослободити *Презвитер Живко Илић: Теолошки одговор на вјерски фундаментализам *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Не узимај узалуд имена Господа својега *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Мишљеновић из Борова *СВЕДОЧАНСТВО: Божићни Васкрс народа *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Симеона Богопримца у Катамону *СВЕТА ГОРА: Скит Светог Јована Крститеља – Продром *ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ: Нека сведочанства о времену и лику Светог Рафаила Банатског *ПАРОХИЈАНИ: Парохија цркве Вазнесења Господњег у Кучеву *ПАРОХИЈАНИ: Из Бешке у Срему *МИСИОНАРСКИ ИЗЛОГ: Семе вечног живота Повезан садржај: Интервју са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким - Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом! Интервју са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом манастира Ћелије код Лајковца - Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу! Извор: Православни мисионар
  23. https://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/235796/Novi-Sad-odbio-da-plati-otkup-hakerima-i-ostao-bez-baza-podataka.html?fbclid=IwAR3xBNKcqoZu7Ax2txrR0lRWzVZsDadrn9axK3qXTiDkJ-FxvywYu_UAJKg ... Deo zaposlenih u gradskoj upravi i pojedinim javnim preduzećima nije dobio plate zbog hakerskog napada na informacioni sistem Informatike, što je samo deo problema zbog nestalih podataka, saznaje 021.rs. Izvor u gradskoj upravi za 021.rs navodi da će radnici dobiti svoje zarade narednih dana kada se ponovo uspostavi sistem, jer je Grad odbio da plati otkup u bitkoinima i time ostao bez podataka, a ne može da ih povrati jer je i bekap zaražen kriptovanjem. Mada u Gradskoj kući ne žele da kažu šta je sve nestalo i u kojoj količini, npr. šta je sa informacijama o dugovima građana za komunalne usluge, poreskim prijavama, građevinskim dozvolama i sličnim važnim podacima, kako 021.rs saznaje, zaposleni u gradskim firmama će sada ručno unositi podatke u baze, jer većina dokumentacije koja je nestala postoji i na papiru ili u drugim državnim ustanovama i javnim preduzećima čiji računari nisu zaraženi. Ovo saznanja 021.rs je delimično potrdio i gradonačelnik Miloš Vučević u izjavi za RTS, jer već tri dana izbegava da se javi 021.rs i odgovori na pitanja. On je ovom beogradskom mediju rekao da je gradski informacioni sistem blokiran u nedelju, 1. marta uveče i da je Grad ucenjen na 50 bitkoina što je oko 400.000 evra. U međuvremenu je otkupnina smanjena na 20 bitkoina, ali je Grad odbio da plati i tu sumu, zbog čega su podaci i bekap, ostali zaključani. "Ne mogu da budu otključani. Mi ćemo podići novi sistem, nećemo plaćati otkupninu, ne znam ni kako bi to platili, kako bi to pravdali u budžetu. Nije realno da to platimo i niko Novi Sad ne može da ucenjuje", naveo je gradonačelnik. On je naveo i da je do upada u sistem došlo preko e-maila, dodajući da nije toliko stručan da objasni kako se to tačno dogodilo. Podsetimo da su zbog blokiranja sistema upadom na servere u JKP "Informatika" skoro sve gradske uprave u ponedeljak prestale sa radom, odnosno zaposleni sede u kancelarijama i šalter salama sa isključenim kompjuterima. Ovaj hakerski napad se u određenoj meri odrazio i na sistem objedinjene naplate, matičarske službe, sistem video nadzora, predškolsku ustanovu i na skoro sva javna preduzeća. Više o napadu čitajte OVDE.
  24. Драги пријатељи, верујем да ће вам се нови дизајн, који је у многим сегментима поједностављен, допасти. Наравно, ту је брдо нових опција и информација, које ћете полако испитивати. Оно што је сада одлично јесте да имате могућност да подесите боју фонта и да пребаците цео сајт на dark mode, ако вам тако више одговара. Слова у порукама су за нијансу већа, ипак ми полако старимо, треба да се види ово што се пише

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...